Prodaje se sve u kompletu, pogodno za nekog ko radi sa starijim modelima telefona, u kompletu su: Tri baterije, možete pročitati modele na slikama, nekada su sve radili, a sada ne znam Nova maska za Samsung Galaxy S3 mini i8190 Maska za Nokiu 3030 Dva telefona SONY ERICSSON K320i, sa punjačima, neispravni ali mogu da se uključe (bar su ranije mogli) Srednji deo za LG Oklop za Nokiu E71

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

KAMENA USPAVANKA - Stevan Raičković, Udruženje izdavača i knjižara Beograd 1998. Pesnička zbirka Kamena uspavanka nastajala je dugo i ispostavila se kao kapitalno delo jednog od najznačajnijih srpskih savremenih pesnika, Stevana Raičkovića. U ovoj zbirci pesnik na sebi svojstven način održava trostruki dijalog – sa sobom, sa pesmom i sa smrću, no bez izrazitog pesimizma kojim savremena poezija ove tematike često ume da obiluje. Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta” gde je ostao do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Tvrd povez, format 16 x 24,5 cm , ćirilica, 78 strana, kao nova.

PUN KOMPLET (svi brojevi) ovog časopisa, kao i kompletnu priču o UKUSU NESTAŠNIH, možete naći ovde: https://www.limundo.com/kupovina/Casopisi-stripovi-i-igre/Casopisi/Muzika-i-film/casopis-UKUS-NESTASNIH-1994-2002-PUN-KOMPLET/129952685 Takođe, u ponudi imam više primeraka pojedinačnih brojeva (ne svih), pa ih potražite u mojoj ponudi. UKUS NESTAŠNIH br. 5 (maj 1995), A4, 100 str (nigde nije označen mesec, a kamoli datum izlaska, ali po sećanju i tekstovima, čini se da je to bio maj, možda i juni) kolor korice, unutrašnjost c/b na jeftinom novinskom roto papiru Naslovna strana: DARKWOOD DUB Sadržaj: Toma Naumovski je otišao u London da bi gledao nastup svog prijatelja Koje i njegove Disciplin A Kitchme, pa je uz put napisao i zanimljiv prikaz koncertnih dešavanja tokom marta 1995. u prestonici muzike) i uz put objavio 3 Kojine fotke, kao i još 5-6 na kojima je njegov bend). MACHINE HEAD (dobar intervju koji je radio Milan Mrđen iz `Fast Forward` fanzina), FAITH NO MORE, OASIS, DINOSAURUS Jr., Najbolji metal albumi 1994... Domaća scena: DARKWOOD DUB (intervju na čak 6 strana je radila Milja Jovanović, koja ih je forsirala kada i gde god je mogla), INSTANT KARMA (intervju), GRU – Mamac je bačen, ELEKTRIČNI ORGAZAM (odličan intervju na 10 strana sa Giletom koji govori o istorijatu benda, iz pera Tome Naumovskog) Film i književnost: gay film, Leni Rifenštal, 3 boje: Plavo, Belo, Crveno; novi španski film, Vorhol i horror, Vukodlak u modernom horroru... Strip: `Tao`, ponovo nepotpisan, jedini trag je oznaka `Media Stres Agencia` koja je vlasnik kopirajta. Ukoliko želite perfektno očuvane primerke, možete ih dobiti kupovinom kompleta časopisa preko gornjeg linka.

Denis PILOT sveska 6.Politikin Zabavnik (1969) *STR-504*01-2022 Denis - Politikin Zabavnik - Denis Napast Izdavač: Politika | Grad: Beograd 1969 vrlo dobro očuvan Davne 1951. godine, karikaturista Henk Kečam poziva čitaoce novina i roditelje da se bolje osećaju kada se radi o nevoljama i ponašanju njihove dece. Denis napast je novinski strip koji je prikazivao divlji niz nesreća petogodišnjeg dečaka Denisa Mičela. Njegov autor Henri Kečam je oduvek želeo da bude crtač stripova. 1938. godine počinje da radi kao animator na Peri Detliću, a kasnije stiže i do Diznija. Radio je na stripovima o Pinokiju, Bambiju i Patku Dači, dok se tokom drugog svetskog rata istakao crtanjem motivacionih postera u američkoj mornarici. 1951. stvara novog strip junaka Denisa koji vremenom stiče svetsku slavu i postaje sinonim za hiperaktivnu decu. Inspiracija je došla od Kečamovog sina Tokom 1950. Kečam je pronalazio svoj put u karijeri crtača stripova. Njegova prva žena Alis, jednog dana upala je u njegov radni studio besna zbog nereda koji je njihov četvorogodišnji sin napravio u svojoj sobi igrajući se fekalijama koje je pronašao u svom donjem vešu. Alis je iskoristila reč ”napast”. Kečam je ostao da razmišlja o ovome i kroz pet meseci 16 listova je štampalo strip “Denis napast”. Broj listova je vremenom rastao i na kraju prešao cifru od 1.000. Denis je u početku bio nasilan Iako je sklon pravljenju nereda, uopšteno gledano Denis je jedan ljubazan klinac. To nije bilo baš tako u ranim fazama stripa. Nekada davno, Denis napast je izazivao odrasle na fizičke obračune, vezivao vratove labudova u čvor, udarao drugu decu lopatom i često punio svoju čarapu peskom kako bi nekog udario njome. Nekoliko godina kasnije, Denis se smirio.

Ljubiša Jocić : KURIR NA PROZORU , Prosveta 1963, str. 116. Poezija. Očuvanost 4-; ima štambilj lične biblioteke. Ljubiša Jocić, Beograd, 1910 - 1978. 1910. Rođen je u uglednoj građanskoj porodici. 1914. Ostao je bez oca, koji je poginuo kao lekar u ratu. 1928. U osamnaestoj godini stigao je u Pariz, gde je pohađao skulptorsku školu i došao u dodir sa nadrealistima. 1929. U beogradskim časopisima Evropa i 50 a objavio je prve stihove. 1930. Izašla mu je knjiga poezije San ili biljka. 1934. Objavio je knjigu pesama Ljubav i sloboda. 1938. Sarađivao je u pariskom listu Commune, ali se te godine definitivno vratio u Beograd. 1940. Izdao je prvi roman Polomljena kola. 1941–1944. Posle nekoliko godina skrivanja od policije u Beogradu otišao je u partizane. 1945. Izašla mu je knjiga pesama Ogledalo. 1954. Objavio je poeziju I s tobom sama. 1955. Izdao je knjigu U zemlji Arastrata, na kojoj je dugo radio. Izlagao je slike u Klubu umetnika u Beogradu. 1956. Imao je izložbu apstraktnih slika u Parizu (Galerija de Bon), o kojoj je pisao A. Mišo (H. Michaux). Ista dela su nešto kasnije izložena i u Beogradu. 1960. Objavio je knjigu Skriveni svetovi. 1961. Napisao je istorijski roman Draga Mašin. 1963. Knjiga pesama Kurir na prozoru objavljena je posle dvanaestogodišnjeg odbijanja izdavača. 1972. Tanja Živanović je snimila dokumentarni film o Jociću. 1975. Izašla mu je knjiga pesama Mesečina u tetrapaku koja je dobila povoljne ocene kritike. Snimio je petnaest kratkih (Pionir i dvojka, Prvi srpski ustanak, Milena Pavlovic Barili itd.) i jedan dugometražni film Devojčica i njena lutka Crvenkapa. Bavio se raznim sportovima i sasvim se nekonvencionalno ponašao i odevao.

Autor - osoba Zabolockiй, Nikolaй Alekseevič, 1903-1958 = Zabolockij, Nikolaj Alekseevič, 1903-1958 Naslov Bezdani ogledala : pesme i poeme / Nikolaj Zabolocki ; [izbor, prevod i predgovor Miodrag Sibinović] Jedinstveni naslov Stihotvoreniя i poэmы. srpski jezik Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis XX, 99 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Stihotvoreniя i poэmы / Nikolaй Alekseevič Zabolockiй Str. VII-XX: Protiv dogmi / Miodrag Sibinović. Nikolaj Aleksejevič Zabolocki (rus. Николай Алексеевич Заболоцкий; Kazanj, 7. maj 1903 – Moskva, 14. oktobar 1958) je bio ruski pesnik. Do 1938. godine objavio je dve zbirke (Stupci, 1929; Druga Knjiga, 1937). Najznačajnija mu je prva, sa košmarnim, grotesknim svetom čudnog reda stvari. Groteska, figure sna, protivracionalnost, pretočeni u dečje viđenje sveta i nadrealističku sliku, javljaju se u poemama (Trijumf zemljoradnje, 1933). U pesmama objavljenim posle 1948. godine gubi se hiperbolična groteska i ironija i preteže filozofski pejzaž. Zabolocki (Zabolockij), Nikolaj Aleksejevič (Alekseevič), ruski pjesnik (Kazanj, 7. V. 1903 – Moskva, 14. X. 1958). Studirao književnost u Moskvi i Petrogradu. Radio u odjelu za dječju književnost državne naklade u Lenjingradu. Bio je član avangardne skupine Oberiu; nije dosegnuo stupanj apsurda poetike D. Harmsa ili A. J. Vvedenskoga. Zbirka Špalte (Stolbcy, 1929) groteskno obrađuje teme lenjingradske periferije, s izrazitim otklonom od malograđ. svagdana. Poema Trijumf zemljoradnje (Toržestvo zemledelija, 1929–33), naoko pisana u prilog kolektivizaciji, grotesknim duhom komično-herojske poeme i poetikom apsurda izazvala je otpor vlasti, pa je objavljivanje bilo obustavljeno. Bio je zatvoren 1938., a 1944. prognan na Altaj i u Karagandu, sve do 1946. Prevodio je s gruzijskoga. Pjesničku djelatnost obnovio je tek 1956., živeći pretežito u književničkoj koloniji na rijeci Tarusi, odajući se prirodnofiloz. refleksiji, te je stekao priznanja kao jedan od najznačajnijih ruskih pjesnika XX. st. MG112

Miroslav Aleksić : NEMA VODA , Matica srpska 1994, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Miroslav Aleksić rođen je u Vrbasu 1960. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored ostalog, radio je kao sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Sada obavlja poslove pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. Urednik je tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj. Sa pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću Slovo i list za decu Rastimo, a sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu Trag. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva novosadskih književnika. Bio je i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994) i Oskudno vreme (2016). U Mosvi je 2017. izašao izbor Aleksićeve poezije pod naslovom Labirint / Lavirint (dvojezično na ruskom i srpskom jeziku) u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog. Poeziju prozu i književnu kritiku objvljivao je u listovima i časopisima: Letopis Matice srpske, Književna reč, Zlatna greda, Srpski književni glasnik, Ovdje, Trag, Glas omladine, Krovovi, Ulaznica, Stvaranje, Pisac, Bdenje, Mons Aureus, Srpski pregled i drugim. Aleksićeve pesme zastupljene su u dvadesetak antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Sa Minom Aleksić prevodio je sa ruskog pesme Jekaterine Poljanske. Sa rusinskog je preveo knjigu pesama Nikole Šante Osluškivanja, a zajedno sa profesorom dr Julijanom Ramačom poemu Idilski venac Gavrila Kostelnika, prvo delo napisano na rusinskom književnom jeziku. Bio je član žirija za dodelu nagrada: Festivala jugoslovenske poezije mladih, Društva književnika Vojvodine, „Jelena Balšić“ i „Sirmaji Karolj“.

SASTITITE EKRAN OD SVOG TELEFONA. u slucaju sitnih ogrebotina, pada telefona ili ostecenja, bolje je da vam se polomi zastitno staklo nego sam ekran. Jer staklo se jeftino i lako zameni a ekran ne bas, a i to ne zna svako da odradi a da na kraju bude kvalitetno i neprimetno. ***ovaj model stakla pokriva samo ravan deo ekrana*** Prilikom ugradnje vodite racuna da ekran bude POTPUNO CIST, pre stavljanja stakla, kao i da to radite u prostoriji gde N E M A prasine jer moze da se zalepi za lepak koji se nalazi na staklu. POGLEDAJTE I MOJE DRUGE PREDMETE NA LIMUNDU I KUPINDU SIFRA: zxas

Stubovi kulture, 1997. Ranko Risojević (Kalenderi, 8. avgust 1943) srpski je matematičar, fizičar, istoričar matematike, zatim pjesnik, književnik, prozaista, dramski pisac, esejista, prevodilac, direktor Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske i član Senata Republike Srpske. Biografija Rođen je u Kalenderima kod Kostajnice 1943. godine. Završio je Prirodno-matematički fakultet u Sarajevu, grupa matematika i fizika. Radio je kao profesor matematike i fizike. Bio je urednik Glasa Srpske, i urednik časopisa „Putevi“, „Univerzitetska biblioteka“, i „Osvjetljenja“. U periodu 1988-1990. je bio direktor Narodne i univerzitetske biblioteke „Petar Kočić“. Bio je direktor Galerije likovnih umjetnosti Republike Srpske. Do sada je objavio oko četrdeset knjiga, od čega deset iz oblasti poezije i proze, zatim pet dramskih tekstova za djecu i dvije drame za odrasle, i desetak radio igara. Njegovo djelo „Ivanovo otvaranje“ je od strane žirija proglašeno za „knjigu 2000. godine za mlade“ u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Član je književnog Organizacionog odbora za dodjeljivanje Kočićeve nagrade, koju dodjeljuje zavičajno društvo „Zmijanje“ i grad Banja Luka, i član Organizacionog odbora Kočićevog zbora. Ranko Risojević je član Društva bibliotekara Republike Srpske, te Komisije za međunarodnu saradnju Društva bibliotekara Republike Srpske. Jedan je od članova Fondacije Jasenovac-Donja Gradina. Bio je u sastavu Redakcionog odbora za izdavanje sabranih djela Petra Kočića. Potpredsednik je Društva članova Matice srpske u Republici Srpskoj, i njegovog Upravnog odbora. Književne nagrade Dobitnik je većeg broja književnih nagrada, od kojih su najznačajnije: Nagrada „Laza Kostić”, za proznu knjigu Šum, 1996. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, knjigu Ivanovo otvaranje, 2000. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu pjesama Prvi svijet, 2003. Nagrada „Branko Ćopić”, za roman Bosanski dželat, 2004. Nagrada „Skender Kulenović”, za knjigu poezije Prvi svijet, 2004. Kočićeva nagrada 2006. Nagrada „Arka”, za Izabrane i nove pjesme, 2008. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Gospodska ulica, 2011. Nagrada „Zlatna sova”, za roman Noć na Uni, Istočno Sarajevo, 2014. Nagrada Udruženja književnika RS za najbolju knjigu, za roman Noć na Uni, 2014. Nagrada „Kočićeva knjiga”, 2016. Nagrada „Gračanička povelja”, 2017. Nagrada „Branko Radičević”, 2022.[1] Bibliografija Risojević Ranko: Odnos društva prema bibliotekama – kratak istorijat i ocjena današnjeg stanja Proza Risojević Ranko: Umjetnost Marije Teofilove, priče, Svjetlost, Sarajevo (1974) Risojević Ranko: Nasljedna bolest, roman, Veselin Masleša, Sarajevo (1976) Risojević Ranko: Slike za utjehu, poetska proza, Svjetlost, Sarajevo (1981) Risojević Ranko: Veliki matematičari, biografske priče, Nolit, Beograd, (1981), drugo izdanje (1987); treće izdanje (1991) Risojević Ranko: Priče iz novina, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1982 Risojević Ranko: Dječaci sa Une, roman za djecu, „Nolit“, Beograd, (1983); prevod na makedonski: Momčinjata od kaj Una, Naša kniga, Skoplje, (1988) Risojević Ranko: Tijelo i ostalo, roman, „Prva književna komuna“, Mostar, (1987) Risojević Ranko: Priče velikog ljeta, Svjetlost, Sarajevo, (1988) Risojević Ranko: Slavni arapski matematičari, matematičke priče, Nolit, Beograd, (1988) Risojević Ranko: Trojica iz Zrikovije, roman za djecu, Veselin Masleša, Sarajevo (1990) Risojević Ranko: Sablasni šinjel, roman, Rad, Beograd, (1993) Risojević Ranko: Šum, kratke proze, Svetovi, Novi Sad, (1995) Risojević Ranko: O duši, Media centar „Prelom“, Banjaluka, (1998) Risojević Ranko: Ivanovo otvaranje, roman za mlade, Zadužbina „Petar Kočić“, Banjaluka-Beograd, (2000); drugo izdanje, Zvonik, Beograd, (2001) Risojević Ranko: Vlado S. Milošević - jedan vijek, monografija, Fakultet umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, Banjaluka, (2001) Risojević Ranko: Bosanski dželat, Glas srpski, Banjaluka, (2004) Risojević Ranko: Arheolog, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Republike Srpske, Istočno Sarajevo (2005) Risojević Ranko: Bosanski dželat, drugo izdanje Besjeda, Banjaluka; Ars Libri, Beograd, (2006) Risojević Ranko: Simana, Glas Srpski Grafika, (2007) Risojević Ranko: Duhovni tragovi, eseji, osvrti, prikazi, Besjeda, Banjaluka, (2008) Risojević Ranko: Gospodska ulica Herrengasse (Banjalučka trilogija, 2), izdavač: Matica srpska, Novi Sad (2010) Poezija Risojević Ranko: Vid tame, Svjetlost, Sarajevo, (1967) Risojević Ranko: Vreme i vrt, Svjetlost, Sarajevo, (1971) Risojević Ranko: Tako, ponekad, Veselin Masleša, Sarajevo, (1972) Risojević Ranko: Istrpi ovo draganje, Svjetlost, Sarajevo, (1975) Risojević Ranko: Snovi o vječnom i pjesme smrti, Svjetlost, Sarajevo, (1979) Risojević Ranko: Ozon, Veselin Masleša, Sarajevo, (1986) Risojević Ranko: Prah (zbirka poezije), Matica srpska, Novi Sad (1988) Risojević Ranko: Brdo, Svetovi, Novi Sad (1991) Risojević Ranko: Vrata tame, Vreme knjige, Beograd, (1997) Risojević Ranko: Vrata tame, Stubovi kulture, Beograd, (1998) Risojević Ranko: Mesija, Rad, Beograd, (1997) Risojević Ranko: Samoća, Molitve, Glas srpski, Banjaluka (1999) Risojević Ranko: Prvi cvijet, Matica srpska, Novi Sad (2003) Risojević Ranko: Rasvit, Glas srpski, Banjaluka (2006) Risojević Ranko: Izabrane i nove pjesme, Besjeda, Banjaluka

Drago Štambuk : BRAČ / Beograd : Nolit, 1990 , Fizički opis 71 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 800. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Očuvanost 4-. Drago Štambuk rođen je 20. rujna 1950. u sačuvanom krilu spaljene obiteljske Palače Štambuk (Palazzo Stambucco, 1869 - 1943) u Selcima na otoku Braču. Prva četiri razreda pučke škole pohađao je u rodnom mjestu, preostatak pučke u Splitu, gimnaziju Vladimir Nazor završio je 1969. u Splitu, a Medicinski fakultet, kao prvi na prijamnom ispitu i vrhunski student, 1974. u Zagrebu. Specijalizirao je internu medicinu (1977-81), te subspecijalizirao gastroenterologiju i hepatologiju (1981-83), sve s odlikom, u Kliničkom bolničkom centru u Zagrebu. Od 6. studenoga 1983. do konca 1994. živio je i radio u Londonu (The Royal Free Hospital: Wellcome Foundation Fellow; St. Stephen`s Hospital; Kobler Center, Chelsea and Westminster Hospital; St. Bartholomew`s Hospital) gdje se bavio znanstvenim i kliničkim istraživanjem bolesti jetre, eksperimentalnom terapijom kopnice (AIDS-a) i brigom za oboljele. Među najznačajnijima su mu rad na HGP-30 cjepivu protiv sindroma stečene imunodeficijencije, kao i rad na njegovu liječenju, osobito s AZT-om. Autor je medicinskih novotvorenica (kopnica, ritmodajnik, proširnica ili žilni potporanj...) Od 1991. opunomoćeni je predstavnik Republike Hrvatske u Velikoj Britaniji, od 1995. veleposlanik je RH u Indiji i Šri Lanki, a od 1998-2000. u Egiptu i većem broju arapskih zemalja (Sudan, Jordan, Kuvajt, Libanon, Katar, Jemen). Na Harvardskom je sveučilištu od 2001. do 2002. gdje se bavio etikom u međunarodnim odnosima i temom općeg dobra, kada postaje i harvardski doživotni Fellow. Veleposlanik je Republike Hrvatske u Japanu i u Republici Koreji od 4. studenoga 2005. do 31. prosinca 2010, a od 14. travnja 2011. veleposlanik je Republike Hrvatske u Brazilu (Venezueli, Kolumbiji, Trinidad-Tobagu). Prve pjesme tiskao je 1973. u splitskom časopisu Vidik. Član je Hrvatskog liječničkog zbora od 1975, Društva hrvatskih književnika od 1978, General Medical Councila od 1984, engleskoga PEN-a od 1985, hrvatskoga PEN-a od 1986. i prvi počasni doživotni član japanskoga PEN-a od 2008.

STEVAN RAIČKOVIĆ KAMENA USPAVANKA Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1969 66 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Samo je budila mir Ruke bola Otvori svu tišinu Oprosti kamenu što ćuti O vrati se Buket O daj mi Pesma i smrt Jedno sigurno veče Tugovanka nad velikim sivim predelom Usnuli kavez Niti Kamena uspavanka Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu Vidik Ni predeo maglen U zimski sumrak Tvrđava Eto šta učini sjaj Nailazi hladno doba godine Java Slika u roditeljskom domu U dozivima Skrovito mesto Mi stižemo padom Na nekoj padini Raskršće Opet pod nebom Pod noćnom zvezdom Na rastanku Noć je duga Sloboda je usamljenost Bez ljubavi U magli Kalemegdan Siena Na Nevskom prospektu Knjige Kyha Dvojnik Urlik Bolest Stablo O cjaj cy samo vrata kraja Kraj jesenskog mora Umorna pesma Napomena uz drugo izdanje Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

20 LJUBAVNIH PJESAMA I JEDNA OČAJNA - Pablo Neruda Autor: Pablo Neruda Preveo: Zvonimir Golob Izdavač: Zora, Zagreb Godina izdanja: 1977 Broj strana: 45 Povez: mek Format: 20cm Ilustrovano Stanje kao na slici. Dobro očuvana. - 20 ljubavnih pesama i jedna očajna Pablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude. Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (šp. Ricardo Neftali Reyes). Sin železničara, Hosea del Karmen Rejesa Moralesa (šp. José del Carmen Reyes Morales), i učiteljice Rose Basoalto Opazo (šp. Rosa Basoalto Opazo), koja je samo mesec dana nakon rođenja sina preminula od turbekuloze. Nedugo posle majčine smrti, njegov otac je našao novi posao u mestu Temuko u kom će je Rikardo proveo svoje detinjstvo. Počeo je da piše veoma rano. U gimnazijskim danima objavio je svoje prve radove u regionalnom časopisu „Sutra“ (šp. La Mañana) i sklopio je prijateljstvo sa direktorkom ženske gimnazije, i već poznatom književnicom, Gabrijelom Mistral, koja je na njega prenela ljubav prema ruskim autorima. U 19. godini (1923). objavio je svoju prvu knjigu poezije Crepusculario, a u 20. i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“. Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključio je se revolucionarnom pokretu i tada je picao pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radio je pri čileanskom konzulatu u Rangunu. Od 1939. do 1940. bio je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku, do 1943. godine. U Čile se vratio 1945. i postao senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea bio je progonjen. Uspeo je da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se ponovo vratio 1952, gde je živeo do svoje smrti 23. septembra 1973. godine. Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.

Autor - osoba Mekel, Kristof, 1935- = Meckel, Kristof, 1935- Naslov To je bila ljubav, anđele moj : poezija / Kristof Mekel ; izbor, pogovor i prevod sa nemačkog Zlatko Krasni Jedinstveni naslov Säure. Souterrain. Hundert Gedichte. scc Ostali naslovi To je bila ljubav anđele moj Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2007 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Adresa, 2007 (Novi Sad : Artprint) Fizički opis 95 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krasni, Zlatko, 1951-2008 = Krasni, Zlatko, 1951-2008 Zbirka ǂBiblioteka ǂPismo (broš.) Napomene Prevod pojedinih pesama iz zbirki: 1. Säure ; 2. Souterrain ; 3. Hundert Gedichte / Christoph Meckel O anđelu, kamenu i suzi: str. 89-92 Na koricama beleška o autoru. KRISTOF MEKEL (Christoph Meckel, Berlin 1935), detinjstvo proveo u Frajburgu, studirao na Akademiji umetnosti u Frajburgu i Minhenu. Deluje kao likovni umetnik i književnik. Živi u Berlinu i na jugu Francuske. Piše poeziju, prozu i radio-drame. Objavio je oko stotinak knjiga. Mekel je prvu knjigu objavio 1956, pod naslovom Volšebna kapa; potom, sledeće zbirke: Hotel za mesečare, 1958; Signali u magli, 1959; Divljne, 1962; Pevati za života, 1967; Koga se tiče, 1974; Sto pesama, 1988; Kamen, 1993; Arhipelag, 1993, Slučaj bez smrtnog ishoda u senci drveta (izbor), 2003; Duša noževa, izbor, 2006. Mekel je jedan od najistaknutijih pesnika druge polovine dvadesetog veka u nemačkom jeziku, dobitnik mnogih značajnih nagrada od Nagrade Bremen, nagrade Ernst-Majster, Rilkeove, Traklove do Šilerove, kao i međunarodne Nagrade za književnost Novi Sad, 2006. godine. Član je Akademije nauka i književnosti u Majncu i Nemačke akademije za jezik i pesništvo u Darmštatu. Mekel pripada generaciji pesnika posle rata, sa svim traumama i kontroverzama kojim to istorijsko iskustvo obeležava nemačku kulturu, takođe pripada autorima koji su stvarali u modusima nadrealizma, avangarde, ludizma i groteske, koji su podrivali kako u formalnom, tako i u značenjskom smislu metafizičku težinu nemačkog jezika. Mekel nije toliko istraživač forme, koliko bitnih graničnih stanja čoveka i njegovog istorijskog i ontološkog iskustva. Od balada do kratkih lirskih bleskova, Mekel je prepoznatljivo blizak pesnik savremenom iskustvu, njegov lirski humor, njegova efektna metaforička oneobičavanja poniru u dubinu ljudskih situacija, od mitova ljubavi, do sudbinskih pitanja života i smrti. MG21

Husein Bašić: OD SUNCA OGRLICA, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja 1970, str. 96. Poezija, ćirilica. Očuvanost 4; ima pečat izdavača. Husein Bašić (Brezojevica, 1938. – 4. 11. 2007), umjetnik, književnik, hroničar, istraživač i sakupljač narodnog stvaralaštva Bošnjaka. Jedan je od istaknutih bošnjačkih i sandžačkih književnih stvaralaca. Nakon završetka Filozofskog fakulteta duže vrijeme radio je kao profesor u gimnaziji, a onda u Ministarstvu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore. Pisao je poeziju i prozu i bavio se prikupljanjem, istraživanjem, proučavanjem, objavljivanjem i prezentacijom usmene književnosti sandžačkih Bošnjaka. Osnivač je Udruženja „Almanah” i pokretač i prvi urednik istoimenog časopisa za proučavanje, zaštitu i prezentaciju kulturno-historijske baštine Bošnjaka. Od 1996. godine bio je predsjednik Kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka „Preporod”. Od 2002. godine bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, iz kojeg je istupio 1990. godine, priključujući se novoformiranom Crnogorskom društvu nezavisnih književnika i Crnogorskom PEN centru. Bio je redovni član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, iz koje je protestno istupio 2004. godine. Tokom više od četiri decenije stvaralačkog rada Husein Bašić je objavio deset romana, jedanaest knjiga poezije, tri knjige priča i novela, kao i više antologija iz usmene književnosti Bošnjaka Sandžaka. Autor je petoknjižja „Zamjene”, koje se smatraju kapitalnim djelom cjelokupne bošnjačke i južnoslavenske pismenosti uopšte. Za roman „Tuđe gnijezdo” dobio je nagradu „Svjetlosti” za najbolji roman godine, kao i najveće crnogorsko državno priznanje „Trinaesto julsku nagradu”. Isti roman uvršten je u programe lektire za srednje škole, kao i u programe studija književnosti u Bosni i Hercegovini. Za roman „Krivice“ dobio je jugoslavensku nagradu za najbolji roman na temu revolucije, a osim ovih, dobitnik je i nagrade „Isak Samokovlija”, kao i brojnih drugih književnih i društvenih nagrada i priznanja. Cjelokupno Bašićevo književno djelo, bilo da je riječ o poeziji ili prozi, svoje utemeljenje nalazi u narodnom stvaralaštvu i životu običnog bošnjačkog čovjeka. U svojim djelima Bašić prikazuje cjelokupnu životnu dramu bošnjačkog naroda, njegovu sudbinu i kontinuiranu borbu za očuvanje identiteta Bošnjaka, njegove kulture i tradicije, kroz različite historijske periode i događaje. Za sveukupan književni rad i stvaralaštvo i poseban doprinos razvoju kulture sandžačkih Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno vijeće dodijelilo je, 11. maja 2005. godine, Huseinu Bašiću najveću nacionalnu nagradu sandžačkih Bošnjaka „Povelju Kulina bana”.

PROSVJETA NOVINE ZA KULTURU GODINA 19 BROJ 107 MART 2012. AUTORI: NUŽNIM PROMJENAMA OČUVATI NARODNA POSTIGNUĆA, SVETOSAVSKA AKADEMIJA UVODNO IZLAGANJE PREDSJEDNIKA SKD `PROSVJETA` ČEDOMIRA VIŠNJIĆA SLAMKA SPASA NEOBJAVLJENI RUKOPIS DRAGO KEKANOVIĆ PIŠEM CRTAJUĆI RADOJE ARSENIĆ NEDELJKO DRAGIĆ: OD TUPKA DO VIŠKA RADIM ZATO ŠTO VOLIM MUZIKU MILAN CIMEŠA DVOSTRUKI JUBILEJ PROF. ALEKSANDRA RADIVOJEVIĆA: 70 GODINA ŽIVOTA I 50 GODINA UMJETNIČKOG - PROFESIONALNOG RADA PURIŠA SA DVA ZAVIČAJA - FILM I ČAČAK MILENA DRAŽIĆ MLADOMIR ĐORĐEVIĆ FILMSKI REDITELJ, FUDBALER I PISAC AUTENTIČNOST I VJERODOSTOJNOST O ŽIVOTU I POSTOJANJU - ZBORNIK `DVOR NA UNI` PAULINA ARBUTINA LIKOVNO VRIJEDAN - TEMATSKI IZUZETAN IKONOSTAS CRKVE SV. PETKE U SKRADINU MILORAD SAVIĆ BROJANJE GODINA PO TESLI SRETEN PETROVIĆ BALKAN BALKANSKIM NARODIMA U SUSRET STOGODIŠNJICI PRVOG BALKANSKOG RATA LJUBINKA TOŠEVA KARNOVIČ IZDAVAČ: SRPSKO KULTURNO DRUŠTVO, PROSVJETA BROJ STRANA: 68 PISMO: ĆIRILICA POVEZ: MEK IMA ILUSTRACIJA U ČASOPISU.

Žarko Vasiljević: SRBADIJA, VLASI, ŠVABE I NEŠTO RUSKIH KNEŽEVA, KOV Vršac 2017, str. 202. Izabrana poezija. Predgovor i izbor Draško Ređep. Očuvanost 4. ВАСИЉЕВИЋ Жарко – редитељ, драматург, преводилац, управник СНП, песник (Бела Црква, 7. V 1892 – Нови Сад, 19. IX 1946). Родитељи су му били глумци СНП: отац Коча (в) и мати Даница рођена Жан (в). Основну школу похађао је у местима у којима је гостовала трупа СНП, а гимназију 1911. у Белој Цркви. Студије права у Будимпешти прекинуо је због рата 1914, па наставио у Бгду 1919, али их није завршио. За време управе П. Коњовића (в) 1919. постављен је за секретара СНП. Септембра 1923. долази за редитеља СНП, а 1927. је именован за главног редитеља и артистичког управника. Када је позориште подржављено организовао је Трупу ДСНП, а када је изгорело Дунђерсково позориште 1928. трудио се да обезбеди услове за рад Трупе. Под његовом управом представе су даване у сали хотела „Слобода“ у сезони 1929/30. Био је секретар ДСНП 1924/25, члан УО ДСНП 1924, 1925, 1928/29. и 1932/33. Од 1936. до 1941. био је драматург у НПДб. За потребе позоришта преводио је са мађарског и немачког, али и драматизовао више драмских дела. После рата поверено му је да обнови рад СНП, али сада под именом Војвођанско народно позориште, чији је био управник и на тој функцији остао до смрти. Цео живот био је везан за СНП и посвећен његовом раду. Његови преводи и драматизације успешно су извођени на сцени, као и његове режије. Поред рада везаног за СНП, био је и члан Књижевног одељења МС од 1924, а од 1931. члан је Књижевног одбора. Радио је и као в. д. секретара МС (св. 331-334) и библиотекар Библиотеке МС 1932, 1943-1944, затим управник Музеја МС у привременом својству. Објављивао је песме у часописима: „Дан“, Српски књижевни гласник, „Будућност“, „Раскрница“, Летопис МС, Војвођански зборник, „Нова светлост“, „Нова Војводина“, „Новости“, „Јединство“, „Записи“, „Књижевни север“, „Наш живот“ и др., а одломак његовог романа Хиљаду корака Пантелије Савића објављен је у Летопису МС 1931. Његове најбоље песме настале су између два рата и, углавном, темом су везане за Војводину и за судбину и проблеме Војвођана. Одликован је 1936. Орденом Св. Саве V реда поводом 75-огодишњице рада СНП. Сахрањен, поред родитеља, је на Алмашком гробљу у НСаду.

HDP; 2013. Hermetički fenomenolog, fenomenološki hermetist, Zoran Kršul u svakom slučaju piše izvan uobičajenih poetskih strategija... Njegova teška, uporna i tmasta istraga o Genezi jedan je od najzanimljivijih pojedinačnih koncepata u suvremenoj hrvatskoj poeziji. Branko Maleš, Poetske strategije kraja 20. stoljeća, 2009. Umjesto da reducira smisaone odnose, Kršul ih proširuje onim rijetkim priključcima po kojima se poetski govor najviše razlikuje od praktičnog. Kriterij rijetkosti i biranosti u slaganju govora opravdava sud o hermetičnosti Kršulove poezije, s time što možebitni pokudni prizvuk tog pojma treba shvatiti posve suprotno, kao pozitivnu oznaku. Hermetična zatvorenost, koja je u Kršula samo privid, zapravo je uvjet visokog tlaka poetske sinteze. Zvonimir Mrkonjić, Novi list, 2000. Iskonjenje je jedna je od bitnih, ako ne i dominantnih, Kršulovih tema, i ono može početi `ispočetka` (iz nule) ili `otkraja`, od finalne zadatosti pojavnosti i njenog rastakanja `naprijed`, na kom su putu transformacije normalna pojava. (...) od jednostavnosti strukturiranja i poruka, nekad do veridiktičnosti, do onakva stupnja koji bi trebao `prodrijeti` u iskonjenje koje nudi omnipotenciju, sa svojom dramom, sa svojom energijom, sa svojim oblicima i sa svojim finalitetima. Cvjetko Milanja, Republika, 2011. Pjesnika uopće ne zanima opis zbiljskog predmeta, nego neka vrsta njegove metafizičke interpretacije, koja u srži predmeta najčešće otkriva prazninu. Slična težnja ka redukciji očituje se i u Kršulovom iskazu, koji je maksimalno discipliniran a udio sugestije u njemu je nadređen iscrpnom imenovanju. Hrvoje Pejaković, Kutija (iz recenzije), 1988. Rođen na Rijeci (Sušaku) 1955. Bio sam povučen dječarac, nepristupačan. Samo bih čučao sa strane i promatrao klince kako igraju lopte ili što drugo. Imao sam jednu šljivu nasred dvorišta na koju sam se pentrao i povjeravao joj svoje maštarije. Sve je bilo dobro dok ju nisu otpilili. Bilo je to razdoblje neke 5-6 g. života. A valjda sam jedno tjedan dana sjedio na panju, skamenjen. Od tada više nikad i ništa nije bilo isto. Nakon tog događaja stvari se, rekao bih radikalno, ubrzavaju. Odjednom sam postao vođa socijalne skupine, vođa ulice, pa kvarta, ali u nekonvencionalnom smislu, spreman na bilo kakve kučine i lopovluke svakojake vrste. Stvar se nastavila i u pubertetu. Bio sam izbačen iz svih srednjih škola koje su postojale tad u tom gradu. Imao sam napismeno (ćitabu) o zabrani daljnjeg srednjoškolskog školovanja. Toliko sam bio nemoguć. Bilo je to u Banjoj Luci ili ( Bendželaj- cyti ) kako smo u slengu govorili mi dečki s ulice, nakon selidbe iz Požege u kojoj sam završio osmoljetku i dva razreda gimnazije iz koje sam bio izbačen (to je tek prvo izbacivanje), pošto sam prebio profesora iz latinskog, izvjesnog Žmigu, koji nam je zagorčavao život. U Bendželaj-cytiju se to desilo ovako: Na polugodištu 250 sati neopravdanih i jedno dvadeset kečeva iz hrvatskog (i to s obje strane, ko` novogodišnja jelka), iako sam u tom razdoblju čitao prosječno stotinjak knjiga godišnje. Kolridža sam znao naizust, francuske parnasovce, Johna Donnea, Thomasa Dylana, S.J Persea također, Kanta, Hegela i sijaset stvari koje sam volio, a uopće nisu bile u školskom programu Ali kada bi me prozvala profesorica (na nesreću i razrednica), ja sam samo kratko odgovarao: Neću da odgovaram! I naravno, dobijem keca. Jedanput me je pitala: Što znaš o Arturu Rimbaudu ? Rekao sam s pika: Znam da je imao odnose s kozama. Žena se šokirala. Što će štreberica, nije ona jadna to ni znala. Odmah, ukor direktora i izletio sam van samo tako. U to vrijeme sam i boksao u polu-velteru u Banjalučkoj Slaviji. Bio je tad tamo Beneš, Bisić, Vujković, Košpić, Zembo ; dobra ekipa. Nakon mnogo godina sam se sreo s nekom svojom ekipom s ulice, neki Ljuba-Truba, izvjesni Bajaga koji se upravo vratio iz zatvora, pijemo pivo… i odjednom Bajaga kaže Ljubi: Sjećaš li se ti kad smo ono u Zagrebu…( a tad je bio trend da vozeći se u tramvaju snime nekog starčića, biraju pogledom koga će, i Ljuba jak ko konj raširi ona pneumatska vrata, a Bajaga onog bakutanera nogira van, i to sve u vožnji; jer to je bio kao štos u to vrijeme). – Interesantno, veli Bajaga, onako zamišljen, da nitko nikad nije poginuo. Gledam čovjeka i ne mogu vjerovat da sam rastao u tom svijetu, a da nisam postao ubojica ili kriminalac. Kasnije, nakon još nekih izbacivanja, po debeloj vezi upišem se u tadašnji Šup za automehaničara. Polagao sam razliku predmeta i tako nekako svršim srednju. Radio sam jednu godinu kao mehaničar, ali nije mi se dopalo. Upišem se na PA odsjek književnost jugo-naroda. Prijemni položim iz cuga. Dapače, obradio sam u sklopu slobodne teme, jer bila je i ta mogućnost, Marinkovićev roman Kiklop. U dva sata napišem 20 kartica teksta. Izlazi šef katedre pred brucoše i nosi jedan svezak; a to moj rad; nešto govori o statistici, 30% nije zadovoljilo…bla ..bla,… a jedan rad je napisan, veli on, tako kao da ga je pisao student koji je već diplomirao na ovo Akademiji. Ja sam si mislio: - Čekaj ti, još ne znaš s kim imaš posla. Inače, od onih sam klinaca koji se uvijek sramio kad bi ga učiteljica znala pohvaliti za nešto. Ničeg goreg mi nije bilo od toga. Ali ovoga, puta ta pohvala mi je značila izvjesnu prekretnicu, tim više što sam potajno već i pisao pjesme. Učinilo mi se za trenutak da sam krenuo pravim putem. Diplomirao sam na PA i kasnije polagao neku razliku i upisao treću na filologiji u N. Sadu, dogurao do pred diplomski i kusur ispita i ponovno me izbace. Svega je tu bilo. U stvari, ja nikad nisam bio na predavanjima (nitko me nikad nije ni vidio), bilo je dovoljno da malo pogledam, prelistam i spreman sam. Ali to ne ide tako niti u jednom sustavu, pa tako ni u školskom. Nisam bio skrojen za sustave i gotovo. Živio sam uvijek izvan kolosijeka. Što bi rekli – neprilagodljiv. Poslije radim godinu dana u os. Školi u Jajcu, a nakon toga slijedi novo ubrzanje. Selim se u Selce na djedovinu i kako nije bilo posla u školi, radim različite poslove. Radim kao recepcionar u kampu Selce, kao brodograditelj, profesionalni ribar škampar - koćar gotovo jedanaest godina. Uzeo sam dasku i kazao: Napravit ću svoj brod, tako je počelo, i napravio sam ga. Kasnije sam koćao po cijelom Jadranu. Radio sam otvoreno more, nekih pedeset NM. od kopna – Jabuku, Sveca, Palagružu, i mogu reći da je to najteži i najljepši period mog života. Početkom rata prodao sam brod i otišao kao dragovoljac na ratište. Najprije u riječku 111 br., a potom u 9. gardijsku u Gospić. Sveukupno 13 g. Prošao sam gotovo sve terene u Lici , Posavini i ogulinsko područje, te južno bojište, okolica Dubrovnika. Bio sam i tamo gdje se ne smije reći da sam bio, al` svi znamo gdje. Sve u svemu, dobro sam prošao. Imao sam samo jednu operaciju oka zbog gelera; stavili mi novu leću i sad sam kao nov. Sad sam penzić i mogu što hoću. Mogao bih konačno i nešto napisati. Sve što sam napisao, nastalo je usput s pola snage, u letu, od vremena do vremena. Nikad nisam mislio da sam neki pisac, niti me to baš previše zanimalo. Užasavam se onih pisaca, tatinih sinova, sa besprijekornim biografijama, koji prolaze kroz život glatko kao metak kroz puščanu cijev, samo ostaje pitanje gdje će se zabiti. Toliko o tome, ukratko (kad više nema mjesta). Fantastične biografske dogodovštine iz rata neću pričati u prozi, to je za fizikanere, već po svoj prilici unucima, cupkajući ih na koljenu.

Knjaževac Prosveta, 1990. Odlično očuvana zbirka poezije našeg uglednog pesnika. Srazmerno retko u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Autor Milošević, Nenad, 1962- Naslov Pesme iz limba / Nenad Milošević Vrsta/sadržaj type of material poezija Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2019 (Novi Sad : Sajnos) Ostali autori Brajović, Tihomir Fizički opis 87 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka Edicija Džepni anagram Napomene Tiraž 300 Str. 73-81: Pogovor: Obrisi, senke, prašina duha / Tihomir Brajović. Predmetne odrednice Milošević, Nenad, 1962- Posveta pesnika! Nagrada Branko Miljković za 2019!!! Na dva-tri mesta uredno podvučeno grafitnom (lako se uklanja). „Скоро опсесивно евоцирање минулих времена, догађаја, предела, предмета, особа овде је често носталгично и сетно, али никада није и заиста меланхолично. Оно је, наиме, жива чежња за прошлим и прохујалим, чак и кад је то жигосано идеолошким или политичким илузијама и предубеђењима. Но то за чим се чезне није заувек изгубљено и мртво, оно је и те како дејствено у језику ове поезије и у језику песме, који их поново обелодањује у битности за песника и за нас, и као такве алтернира фактицитету садашњости, за разлику од истински меланхоличног жаловања које је заправо изгубљеност сама, у смислу неповратне несталости и немогућности да се оно чега више видљиво нема задржи у свести као и даље присутно и присно.“ (Извод из поговора Тихомира Брајовића) Ненад Милошевић рођен је 5. јула 1962. године у Земуну. Објавио је седам књига песама: Поспаност (Матица српска, Нови Сад 1992), Умањења (Просвета, Београд, 1996), Јурећи у рај (Народна књига, Београд, 2000), Места (избор из поезије, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2004), Песме са Саве и Дунава (Рад, Београд, 2005), Тиме цоде (изабране песме, Аора наклада, Загреб, 2009), Воде и ветрови (Уметничко друштво ВРТ, Нови Сад‒Београд, 2012). Објавио је књигу микроесеја Лутајућа планета (Службени гласник, Београд, 2014). Приредио је и Антологију новијег српског песништва Из музеја шумова (ВБЗ, Загреб, 2010). Његове песме и есеји превођени су на руски, грчки, пољски, француски, енглески, шпански, немачки, словеначки и македонски језик. Заступљен је у неколико антологија српске поезије на страним језицима као и у неколико домаћих антологија. Пише књижевну критику, есеје о књижевности, култури и политичкој теорији. Био је уредник за поезију у часопису Књижевне новине (1998–2001), деведесетих година члан уредништва часописа за женску књижевност ПроФемина, гост уредник (уредио пет бројева) часописа Тиса из Бечеја. Завршио је Факултет политичких наука у Београду. Радио је као уредник у Редакцији за културу, Редакцији за науку и образовање а сада ради као уредник у Редакцији документарног програма РТС-а. Уредио је и режирао преко сто ТВ емисија разних жанрова. Ожењен је, има ћерку Марту.

Antologija novije srpske lirike (1911) je jedinstveno delo srpske književnosti prve polovine 20. veka i predstavlja knjige poezije sastavljene po strogim estetskim kriterijumima, u19 decembarskim pesmama. je 20. veka. Ova zbirka je, kako je istakao njen sastavljač, nastala upravo iz želje da se na jednom mestu nađu najlepše pesme srpske književnosti romantizma, realizma i moderne, počev od najlepših stihova Radila, Zv. preko Vojislava Ilića do Jovana Dučića, Milana Rakića i Stevana Lukovića. Bogdan Popović je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista. Rođen je u Beogradu 1863. godine. Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Poznavao je devet svetskih jezika. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine je postao profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. godine, sa prerastanjem Velike škole u univerzitet, postao i univerzitetski profesor. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedna od najvećih Popovićevih zasluga je pokretanje časopisa „Srpski književni glasnik“ 1901. godine. https://www.lektire.rs/predgovor-antologiji-novije-srpske-lirike-bogdan-popovic/ Tvrd povez, 351 str

Desanka Maksimović OSLOBOĐENJE CVETE ANDRIĆ Sazvežđa prema izdanju iz 1945 god 23 str Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj,te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo sve do kraja osnovne škole, a u Valjevu je završila gimnaziju. Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu je na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Početkom avgusta 1933. Desanka Maksimović se udala za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Oton Župančič i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela[uredi - уреди | uredi izvor] Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) K.D.S.3.2.

`Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić Zuko Džumhur Ivo Kušanić Branislav Nušić Desa Glišić Raša Papeš Marko Mladenović Nikola Tišćenko Vasa Popović Časopis velikog novinskog formata na 4 strane. Humor, karikature, šale, vicevi, humoreske... Ocena: 3. Vidi slike. Skladište: Među kekece NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.08.2019. godine. do 100 gr - 82 dinara 101-250 gr - 92 dinara 251-500 gr – 120 dinara 501-1000gr - 130 dinara 1001-2000 gr - 158 dinara 2001-3000 gr - 176 dinara 3001-4000 gr - 185 dinara 4001-5000 gr - 199 dinara U SLUCAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUC POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Huawei P40 Pro izrađena je od visokokvalitetnog nano silikona koji pruža dugotrajnu zaštitu i otpornost na svakodnevno korišćenje. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući svom modernom izgledu koji dopunjuje estetiku tvog Huawei P40 Pro telefona. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog telefona bez skidanja maske. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Huawei P40 Pro od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom uređaju, ova maska obezbeđuje da tvoj telefon ostane siguran i zaštićen bez dodatne zapremine. Kada je u pitanju zaštita tvog Huawei P40 Pro telefona, želiš nešto što je pouzdano, stilizovano i funkcionalno. Ova maska od nano silikona je upravo to – kombinacija kvaliteta i stila. Njena precizna izrada osigurava da su svi neophodni otvori lako dostupni, dok moderni dizajn doprinosi tvom ukupnom izgledu. Ne samo da će tvoj telefon biti zaštićen od svakodnevnih izazova, već će i ostati tanak i elegantan. Bez obzira na to gde ideš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P40 Pro siguran i stilski uparen sa tvojim izgledom. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj uređaj – izaberi ovu masku i budi bez briga.