Mirjana Bulatović : BUDUĆI DREVNI NARODE, Naučna knjiga 1993, str. 102. Poezija. Očuvanost 4. МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ рођена је 19. јуна 1958. године у Ловћенцу (Војводина). Завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи напоредо с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. У 2004. години одржала је око двеста предавања о наркоманији на основу своје књиге Ђаво у праху. (Министарство вера Републике Србије, у договору са Министарством просвете, књигом Ђаво у праху започело је акцију заштите младих од болести зависности.) Радила је и као секретар Удружења књижевника Србије. Годинама је уређивала дечје стране у Источнику, листу СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише сонгове (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).

Diorama djetinjstva - Ante Cettineo Cettineo, Ante, hrvatski pjesnik, prozaik i prevoditelj (Trebinje, BiH, 17. V. 1898 – Split, 9. VIII. 1956). Studirao klasičnu filologiju u Pragu i književnost u Beogradu, gdje je diplomirao 1922. Radio kao profesor na realnoj i klasičnoj gimnaziji u Splitu i muškoj gimnaziji u Beogradu. Pisao pjesme, pjesničku prozu, članke i književne prikaze. Prevodio poeziju i prozu s talijanskoga, španjolskoga, francuskoga i portugalskoga. Bio je urednik časopisa Mogućnosti (1955). Njegove su pjesme zavičajne, mediteranskih motiva, vezane uz Split i njegovu tradiciju, s prepoznatljivim utjecajem romanskih pjesnika. U Lastama nad uvalom (1935) čistoća slika ogoljena je do apstrakcije, po uzoru na japansku poeziju. Pisao je i socijalnu poeziju (Zlatni ključ, 1933), u kojoj je stih često preopterećen narativnošću. Zanimljive su i Magarčićeve ekloge (1954), pisane splitskom čakavštinom. U Epitafima i poemama (1957) primjetan je odmak k modernijoj, asocijativnoj poeziji slobodnog stiha, s tragovima ekspresionizma, a u zbirci Diorama djetinjstva (1962) vratio se ranijim motivima, elegičnosti i pesimizmu. Njegovi su romani poezija u proznoj formi, s čestim odmacima u nadrealno i karikaturalno. Grebeni se rone (1928), roman o propadanju plemenitaškoga društva, prožet je sentimentalizmom i romantikom, a Meštar Ivan (1932), roman iz splitskoga pučkog života, pisan je bez prozne sustavnosti. Izdavač: Zagreb, Zora Godina: 1962 Broj strana: 102 Tvrdi povez sa omotom Biblioteka: Mala biblioteka Ocena: 4- zbog omota. Vidi slike. Skladište: 6260 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Zoran Petrović : RECIKLIRANI ŽIVOT , UK Koraci Kragujevac 2020, str. 126. Poezija. Očuvanost 4. Zoran Petrović (1954-2018) Zoran Petrović je profesionalnu karijeru započeo kao organizator kulturnih manifestacja u Spomen–parku „Kragujevački oktobar“, još davne 1978. godine. U izdavačku kuću „Svetlost“ prelazi 1985. godine, gde je radio kao urednik izdanja knjiga i drugih publikacija. Nakon razdvajanja ove izdavačke kuće na „Svetlost“ i „Novu Svetlost“, u dva mandata bio je direktor izdavačkog preduzeća „Nova Svetlost“. Sa tog radnog mesta 2000. godine prelazi na mesto direktora Teatra „Joakim Vujić“ u Kragujevcu, na toj funkciji bio je do 2005. godine. U Spomen-park vraća se 2006. godine, gde je uneo značajne novine kao urednik izdavačke delatnosti i organizator kulturnih manifestacija. Za književni rad dobio je brojne republičke i savezne nagrade., okušao se u mnogim oblastima stavralaštva i publicistike, pisao je poeziju, prozu, eseje, bio je autor dve poeme koje su izvedene na ``Velikom školskom času`` u Šumaricama. Objavio je deset zbirki pesama, četiri romana, dve knjige publicistike i dve zbirke pesama za decu. NJegov prvenac „Kamen blizanac“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu 2010. godine, a za isto delo dobio je nagradu „Miloš Crnjanski“ 2011. godine. Prvu knjigu pesama ``Pan i ogledalo“ objavio je 1978. Usledile su knjige ``Aleksandrijska kritična masa``1989, ``Svakodnevna molitva`` `Apsolutna nula`` i ``Prisutni su odsutni`. Objavio je autorsko izdanje izbora ljubavne poezije ``Spasiti Spasioca`` i knjigu pesama ``Stav u trostavu``u izdanju ``Narodne knjige`` iz Beograda. Prošle godine dodeljena mu je Đurđevdanska nagrada grada Kragujevca za knjigu pesama „Nedostajući sebi“. U Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić`, početkom februara ove godine, promovisana je njegova knjiga `Angelina`, roman o svim onim hrabrim ženama koje su u takozvanom Velikom ratu bile bezimene heroine borbe za slobodu. To je ujedno bilo i poslednje pojavljivanje Zorana Petrovića u javnosti.

Ilija Lakušić : KVARENJE OMLADINE , Rad 1987, str. 72. Poezija. Očuvanost 4. Илија Лакушић рођен је 1947. године у Лијевој Ријеци. Завршио је Економски факултет у Подгорици. Радио је као: дописник југословенског листа Борба за Црну Гору, уредник Културне рубрике у Побједи, Министар културе у Влади Републике Црне Горе (1991 – 94), потпредсједник СО Подгорица, директор Музеја и галерија Подгорице, Секретар за културу Подгорице, директор, оснивач и главни уредник издавачке куће Ободско слово. Био је предсједник Удружења књижевника Црне Горе у више мандата. Члан је Одбора за књижевност ЦАНУ. Објавио је књиге поезије: Робија иза стакла, Прапечат, Кварење омладине, Немам другог избора, Десет пршљенова, Одбрана и посљедњи дани римовања, Ево ме, Тако је писано прије глагола писати, А потом обрезаше књигу , Мале мајке, Папирова побједа, Љубио сам живот као да је мој, Битка на тастатури, Мала ноћна лирика, Два Петра, Успенска врата, Манастирски синови, Од Парнаса до Пигала, Реглеси философул сау, (на румунском); романе Систем за навођење, Портрет пјесника са прозним писцем у позадини, Ране десете; кратке приче Ипак се окрећем, као и књигу сатиричне прозе Приче у зрну, књигу интервјуа и есеја Из претјеране близине, и књиге за дјецу Буквара и Биљези. Добитник је Тринаестојулске награде за књижевност (2013), Награде „Марко Миљанов“, Награде „Ристо Ратковић“, Награде „Вуко Безаревић“ за сатиричара године, Награде Удружења црногорских писаца за дјецу за књигу године, двоструки добитник награде „Јежа“ за кратку причу, Награде „Типар“, Награде фестивала хумора и сатире у Даниловграду, Награде „Миодраг Ћупић“, Повеље „Јован Скерлић“. Добитник је ордена Министарства културе Русије за културну сарадњу и допринос развоју свесловенске писмености, као и Новгородске грамате. Добитник је Ордена града Барија (Цитта ди Бари) за културну и књижевну сарадњу. Превођен је на руски, француски, италијански, енглески, шведски, кинески, румунски језик. Живи у Подгорици.

Miroslav Aleksić : NEMA VODA , Matica srpska 1994, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Miroslav Aleksić rođen je u Vrbasu 1960. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored ostalog, radio je kao sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Sada obavlja poslove pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. Urednik je tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj. Sa pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću Slovo i list za decu Rastimo, a sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu Trag. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva novosadskih književnika. Bio je i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994) i Oskudno vreme (2016). U Mosvi je 2017. izašao izbor Aleksićeve poezije pod naslovom Labirint / Lavirint (dvojezično na ruskom i srpskom jeziku) u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog. Poeziju prozu i književnu kritiku objvljivao je u listovima i časopisima: Letopis Matice srpske, Književna reč, Zlatna greda, Srpski književni glasnik, Ovdje, Trag, Glas omladine, Krovovi, Ulaznica, Stvaranje, Pisac, Bdenje, Mons Aureus, Srpski pregled i drugim. Aleksićeve pesme zastupljene su u dvadesetak antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Sa Minom Aleksić prevodio je sa ruskog pesme Jekaterine Poljanske. Sa rusinskog je preveo knjigu pesama Nikole Šante Osluškivanja, a zajedno sa profesorom dr Julijanom Ramačom poemu Idilski venac Gavrila Kostelnika, prvo delo napisano na rusinskom književnom jeziku. Bio je član žirija za dodelu nagrada: Festivala jugoslovenske poezije mladih, Društva književnika Vojvodine, „Jelena Balšić“ i „Sirmaji Karolj“.

Zlata Kocić : VAZDUŠNE FRESKE , Narodna knjiga Alfa 1999, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik

Opis proizvoda • PUNJENJE: Vreme punjenja ovog selfi štapa je samo 2 sata, što znači da ćeš brzo biti spreman za hvatanje nezaboravnih trenutaka. • BATERIJA: Sa trajanjem baterije u standby modu od čak 36 sati, GIGATECH SM300 će biti tvoj pouzdan partner u svim avanturama. • LAGAN DIZAJN: Sa težinom od samo 80 grama, ovaj selfi štap je izuzetno lagan i praktičan za nošenje, nećeš ni osetiti da ga imaš sa sobom. • RADNA TEMPERATURA: Idealno prilagođen za različite uslove, ovaj štap može raditi u temperaturnom opsegu od 10 do 40 stepeni Celzijusa. • KOMPAKTAN: Zahvaljujući svom kompaktnom dizajnu, GIGATECH SM300 se lako uklapa u tvoju torbu ili ranac, što ga čini savršenim za putovanja, izlete i festivale. GIGATECH Selfi štap SM300 je savršen dodatak tvojoj kolekciji gedžeta. Ako voliš da zabeležiš svaki trenutak i deliš ga sa prijateljima, ovaj selfi štap će ti omogućiti da to radiš bez muke. Brzo punjenje znači da nećeš propustiti nijedan bitan momenat, a dugotrajna baterija osigurava da ćeš uvek biti spreman za akciju. Lagan i jednostavan za korišćenje, GIGATECH SM300 je dizajniran da ti pruži maksimalnu udobnost tokom korišćenja. Bez obzira da li se nalaziš na koncertu ili u prirodi, ovaj selfi štap će se lako prilagoditi tvojim potrebama. Njegova sposobnost da radi u širokom spektru temperatura čini ga idealnim za sve tvoje avanture. Bez obzira na vremenske uslove, možeš se osloniti na njega da će funkcionisati bez problema. Za sve tvoje putovanja, izlaske i posebne događaje, GIGATECH Selfi štap SM300 će biti tvoj verni pratilac. Ne propusti priliku da zabeležiš i podeliš svoje najlepše trenutke. Dodaj ga u svoju korpu i učini svoje uspomene večnim!

Slobodan Zubanović : SARKOFAG , Narodna knjiga Alfa 1998, tvrdi povez, str. 106. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Slobodan Zubanović (Beograd, 1947), pesnik i esejista. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista Književne novine (1982–2001). Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije Poezija (1996–2002) i glavni i odgovorni urednik Književnog magazina, mesečnika Srpskog književnog društva (2001–2010), čiji je jedan od inicijatora i osnivača (2000). Član je Srpskog PEN centra. Objavljene knjige: Kupatilo (pesme, 1973), Iz zaostavštine (pesme, 1982), Domaći duh (pesme, 1983), Reporter (pesme, 1986), Deset pesama – deset razgovora (razgovori sa srpskim pesnicima; s Mihajlom Pantićem, 1992), Strategija lirike (pesme, 1995), Skok preko senke (eseji, 1995), Sarkofag (pesme, 1998), Drum za Kareju (putopis, 1998), More oko Beograda (zapisi o beogradskim pesnicima, 2005), Slik (eseji i članci, 2005), Save as (pesme, 2005), Dorćolski diskont (izbor pesama, 2006), Atlas o Crnjanskom (eseji, 2007), Kad budem imao 64 godine (izabrane pesme, 2008), Soneti sa sela (pesme, 2009), U tri i deset za Rumu (izbor pesama i priče, 2011), Trebalo bi to da pročitaš (pesme, 2013). Priredio je knjige: O svetlosti, o nežnosti, o mraku (izabrane i nove pesme Dušana Vukajlovića, posthumno izdanje; s Milutinom Petrovićem, 1995), Uspomene poezije (izbor iz modernog srpskog pesništva, 2000), Sazvežđe Popa (petnaest godina književne nagrade „Vasko Popa“, 2009), Još jedino ti možeš (poeme Raše Livade; s Dejanom Mihajlovićem, 2009), Od slučaja do poezije (slučaj Istočnice Lj. Simovića, 2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“ za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010).

Drago Štambuk : BRAČ / Beograd : Nolit, 1990 , Fizički opis 71 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 800. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Očuvanost 4-. Drago Štambuk rođen je 20. rujna 1950. u sačuvanom krilu spaljene obiteljske Palače Štambuk (Palazzo Stambucco, 1869 - 1943) u Selcima na otoku Braču. Prva četiri razreda pučke škole pohađao je u rodnom mjestu, preostatak pučke u Splitu, gimnaziju Vladimir Nazor završio je 1969. u Splitu, a Medicinski fakultet, kao prvi na prijamnom ispitu i vrhunski student, 1974. u Zagrebu. Specijalizirao je internu medicinu (1977-81), te subspecijalizirao gastroenterologiju i hepatologiju (1981-83), sve s odlikom, u Kliničkom bolničkom centru u Zagrebu. Od 6. studenoga 1983. do konca 1994. živio je i radio u Londonu (The Royal Free Hospital: Wellcome Foundation Fellow; St. Stephen`s Hospital; Kobler Center, Chelsea and Westminster Hospital; St. Bartholomew`s Hospital) gdje se bavio znanstvenim i kliničkim istraživanjem bolesti jetre, eksperimentalnom terapijom kopnice (AIDS-a) i brigom za oboljele. Među najznačajnijima su mu rad na HGP-30 cjepivu protiv sindroma stečene imunodeficijencije, kao i rad na njegovu liječenju, osobito s AZT-om. Autor je medicinskih novotvorenica (kopnica, ritmodajnik, proširnica ili žilni potporanj...) Od 1991. opunomoćeni je predstavnik Republike Hrvatske u Velikoj Britaniji, od 1995. veleposlanik je RH u Indiji i Šri Lanki, a od 1998-2000. u Egiptu i većem broju arapskih zemalja (Sudan, Jordan, Kuvajt, Libanon, Katar, Jemen). Na Harvardskom je sveučilištu od 2001. do 2002. gdje se bavio etikom u međunarodnim odnosima i temom općeg dobra, kada postaje i harvardski doživotni Fellow. Veleposlanik je Republike Hrvatske u Japanu i u Republici Koreji od 4. studenoga 2005. do 31. prosinca 2010, a od 14. travnja 2011. veleposlanik je Republike Hrvatske u Brazilu (Venezueli, Kolumbiji, Trinidad-Tobagu). Prve pjesme tiskao je 1973. u splitskom časopisu Vidik. Član je Hrvatskog liječničkog zbora od 1975, Društva hrvatskih književnika od 1978, General Medical Councila od 1984, engleskoga PEN-a od 1985, hrvatskoga PEN-a od 1986. i prvi počasni doživotni član japanskoga PEN-a od 2008.

Husein Bašić: OD SUNCA OGRLICA, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja 1970, str. 96. Poezija, ćirilica. Očuvanost 4; ima pečat izdavača. Husein Bašić (Brezojevica, 1938. – 4. 11. 2007), umjetnik, književnik, hroničar, istraživač i sakupljač narodnog stvaralaštva Bošnjaka. Jedan je od istaknutih bošnjačkih i sandžačkih književnih stvaralaca. Nakon završetka Filozofskog fakulteta duže vrijeme radio je kao profesor u gimnaziji, a onda u Ministarstvu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore. Pisao je poeziju i prozu i bavio se prikupljanjem, istraživanjem, proučavanjem, objavljivanjem i prezentacijom usmene književnosti sandžačkih Bošnjaka. Osnivač je Udruženja „Almanah” i pokretač i prvi urednik istoimenog časopisa za proučavanje, zaštitu i prezentaciju kulturno-historijske baštine Bošnjaka. Od 1996. godine bio je predsjednik Kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka „Preporod”. Od 2002. godine bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, iz kojeg je istupio 1990. godine, priključujući se novoformiranom Crnogorskom društvu nezavisnih književnika i Crnogorskom PEN centru. Bio je redovni član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, iz koje je protestno istupio 2004. godine. Tokom više od četiri decenije stvaralačkog rada Husein Bašić je objavio deset romana, jedanaest knjiga poezije, tri knjige priča i novela, kao i više antologija iz usmene književnosti Bošnjaka Sandžaka. Autor je petoknjižja „Zamjene”, koje se smatraju kapitalnim djelom cjelokupne bošnjačke i južnoslavenske pismenosti uopšte. Za roman „Tuđe gnijezdo” dobio je nagradu „Svjetlosti” za najbolji roman godine, kao i najveće crnogorsko državno priznanje „Trinaesto julsku nagradu”. Isti roman uvršten je u programe lektire za srednje škole, kao i u programe studija književnosti u Bosni i Hercegovini. Za roman „Krivice“ dobio je jugoslavensku nagradu za najbolji roman na temu revolucije, a osim ovih, dobitnik je i nagrade „Isak Samokovlija”, kao i brojnih drugih književnih i društvenih nagrada i priznanja. Cjelokupno Bašićevo književno djelo, bilo da je riječ o poeziji ili prozi, svoje utemeljenje nalazi u narodnom stvaralaštvu i životu običnog bošnjačkog čovjeka. U svojim djelima Bašić prikazuje cjelokupnu životnu dramu bošnjačkog naroda, njegovu sudbinu i kontinuiranu borbu za očuvanje identiteta Bošnjaka, njegove kulture i tradicije, kroz različite historijske periode i događaje. Za sveukupan književni rad i stvaralaštvo i poseban doprinos razvoju kulture sandžačkih Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno vijeće dodijelilo je, 11. maja 2005. godine, Huseinu Bašiću najveću nacionalnu nagradu sandžačkih Bošnjaka „Povelju Kulina bana”.

Vićazoslav Hronjec: MLIN ZA KAFU, Bratstvo jedinstvo 1984, str. 52. Poezija. Očuvanost 4. Vićazoslav Hronjec pesnik, književnik, književi kritičar, bibliograf, sastavljač antologija, prevodilac Rođen je 7. avgusta 1944. god. u Pivnicama. Osnovnu školu je pohađao u Boljevcima, Pivnicama, Bajši i Bačkom Petrovcu, a gimnaziju u Bačkom Petrovcu i Zemunu. Studirao je na medicinskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar nedeljnika „Hlas ľudu“, kao urednik knjižnih izdanja u izdavaštvu „Obzor“ u Novom Sadu i bio je glavni urednik časopisa „Novi život“. Poznat je kao pesnik, književnik, književni kritičar, bibliograf i sastavljač antologija. Izdao je sledeće pesničke zbirke: Hviezdy, pobrežie (1969), Soľ, ale piesok (1971), Hranica (1981), Mlin za kafu (1984) u autorskom prevodu Uhol posunu (1987), Strma ravan (1996) i Prázdna streda (2000). Početke njegove poezije karakteriše simbolizam, oscilacija između vitalizma i melanholije. Za njegovo prvo stvaralačko razdoblje je karakteristična depersonalizacija pesničke forme, nelični pogled, nastojanje da izrazi totalitarnost postojanja, šifrovanje misli i izražavanje pomoću simbola, koji su postulati fenomenologije. Autor uzajamno spaja književnost sa filozofijom i nadovezuje na srpski i slovački kontekst: na neosimbolizam, senzualizam i konkretizam. U kasnijim zbirkama pesnik poriče ideal, izraz postaje subjektivan, odriče se klasične estetizacije, predstavlja konkretne i verbalne slike iz stvarnosti. Njegova poezija je sa dekonstrukcijom i fragmentarizacijom poprimila elemente postmoderne. Izdao je zbirke pripovedaka, koje sačinjavaju trilogiju – porodičnu sagu o Lutrovima. Prva od njih je Prievan (1976), koju čine pripovetke Zrkadlo, Prach, Milan a Kľúč, sa obeležjem modernizma, i služi se vremenom i uspomenama. Ovde je prisutna konfrontacija sadašnjeg i prošlog, smenjuju se vremenske ravni, šifrovani izrazi i mozaik. Pripovetka Kľúč zbog složenosti i mistifikacije sadrži autorove napomene i objašnjenja. Zbirka Pán vzduchu a kráľov syn (1993) ima obeležje postmoderne, dok roman Plný ponor (1999) obeležje hiperrealističkog. Stretnutie s Minotaurom (1993) i Nebo nad Helespontom (2003) napisani su u obliku dnevnika i čine složeno delo. Hronjec je izdao književne-kritike: Za poetikou (1979), Svet básnického obrazu (1988) i Generácia vo vlastnom tieni (1990). Sastavio je sedam antologija i izdao četiri bibliofije. 2009. god. je izdao Personalnu autobibliografiju (1956 – 2005) a godinu dana kasnije i svoje kapitalno delo - Hrestomatiju slovačke vojvođanske poezije. U Ediciji Bibliografije Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka 2010. god. izlazi i Bibliografija Andreja Ferku, čiji autor je V. Hronjec.

ĐURA JAKŠIĆ PESME Meki povez Георгије „Ђура” Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) био је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ. Уз Новака Радонића и Стеву Тодоровића припада водећим сликарима српске епохе романтизма. Биографија Биста испред основне школе у Панчеву, која носи његово име Спомен плоча на Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији 1848—1849. године иако шеснаестогодишњак, учествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га је немаштина приморала да прихвата разне послове. Радио је по повратку из Великог Бечкерека, као канцелиста код среског судије Лазара Влаховића. Ту је у Великој Кикинди 1850. године портретисао Влаховића[3], и поклонио му исти портрет. Била је то прва слика коју је урадио сликар Јакшић. Тих година често је мењао место боравка. Отишао је у Београд, а убрзо после тога у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се кретао у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморала да се врати кући, али убрзо потом отишао је на Академију финих уметности у Минхен. Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Писао је песме и штампао их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелашао је 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који су се окупљали око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живео је у Банату до 1856. Од 1857. прешао је у Србију, где остаје све до смрти. У Србији је радио као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време боравио је и у манастиру Враћевшница, где је нацртао неколико историјских портрета, које је поклонио манастиру.[4] У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији (1863-1865).[5][6] Ова кућа срушена је 2018. године.[7] У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.[8] Биста Ђуре Јакшића у Малој Крсни Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично. Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године добио је посао у Државној штампарији. Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу[9], али су његове кости, након отварања гробља, пренесене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: У свету, брале, нема љубави.[10][11] Имао је супругу Тину (Христину) и децу Милоша, Белуша, Тијану и Милеву. Белуш (* 1863 — † 1882) такође је сликао и писао.[12] Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. године Инспирација за „Девојку у плавом” била је Мила, крчмарица из Кикинде, којој је посветио и песму „Мила”.[13] Књижевни рад Стихови Ђуре Јакшића у Скадарлији Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. у Скадарлији (аутор: Јован Солдатовић) Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.[14] Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреонтске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура. У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима. Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике. Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија ’Сирота Банаћанка’, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак. Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876—1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике „Песме“. Најзначајније епске песме су: „Братоубица“, „Невеста Пивљанина Баја“, „Барјактаровићи“, „Мученица“ и „Причест“. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених. Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило. Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије. Ђура Јакшић, Девојка у плавом (уље на платну, 1856). Ђура Јакшић, Кнез Лазар (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду Критички осврт Кад је реч о Јакшићу, онда се у првом реду мисли на његов лирски талент, и у погледу темперамента и у погледу изражаја. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, вреде готово искључиво због снажних лирских места. Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер“. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље представља, као што Бајрон представља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да подстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима. Његове најлепше песме („На Липару“, „Падајте, браћо“ и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана“, рекавши да је Јакшић ’песник снаге, али без мере и склада’ Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. „Сеоба Србаља“ је писана народним десетерцем, а „Јелисавета“ и „Станоје Главаш“ врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; „Станоје Главаш“ се и данас игра. Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче. Награде које носе име Ђуре Јакшића Главни чланак: Награда „Ђура Јакшић” У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује Награда „Ђура Јакшић” за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године. Награду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и Установа културе „Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.[15] У Јагодини од 1955. године постоји књижевни клуб „Ђура Јакшић” који од 2000. додељује „Ђурину грамату” као највеће признање клуба.[16]

Dara Sekulić : BRAT MOJ TESLA, Nolit 2000, str. 64. Poezija. Očuvanost 4. Dara Sekulić, jedna od najvećih srpskih savremenih pesnikinja, preminula je 12. aprila 2021. godine, u Sarajevu, u 91. godini života. Dara Sekulić je rođena 1931. godine na Kordunu, u selu Kordunski Ljeskovac. Rodna kuća joj je spaljena kada je Dara imala nešto više od 10 godina. Kako su joj roditelji poginuli u ratu, Dara je živela po dečijim domovima i đačkim internatima. Upisala je gimnaziju na Baniji, u selu Rujevac, a zatim školovanje nastavila u Karlovcu, Zagrebu, Sisku, Splitu, kao i u Italiji, Višu školu za socijalne radnike završila je u Sarajevu, 1953. godine. U Sarajevu je Dara i nastavila da živi, osnovala porodicu, i radila, sve do rata devedesetih, kojeg je provela u izbeglištvu. U svoj stan u Sarajevu, Dara se vratila 2002. godine. Dara Sekulić je svoj poetski talenat ispoljila još tokom ranog školovanja i bila je zastupljena u mnogim antologijama u zemlji i svetu.

Miodrag Maticki : KIRVAJ , KOV VRšac 1979, str. 48. Poezija. Očuvanost 4. Romansijer, pripovedač, pesnik i naučni radnik Miodrag Maticki (1940–2020) se posvećeno i istrajno zalagao za srpski jezik i pravopis u javnom diskursu. Bio je član Odbora za istoriju književnosti i Odbora za narodnu književnost SANU, višegodišnji član Književnog odeljenja i Upravnog odbora Matice srpske. Za potpredsednika Matice srpske izabran je 28. aprila 2012. godine. Bio je član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja folklorista i Društva za južnoslovensku mitologiju. Od 1996. do 2008. bio je predsednik Upravnog odbora, a od 2008. predsednik Skupštine Vukove zadužbine. Maticki je bio pokretač i glavni urednik Srpskog narodnog ilustrovanog kalendara „Danica”, koja je štampana od 1994. a od 2009. godine sa dodatkom „Danica za mlade”, kao i odgovorni urednik „Književne istorije”, časopisa za nauku o književnosti Instituta za književnost i umetnost. Bio je član redakcije naučnog časopisa „Književnost i jezik” (1976–1980), „Letopisa Matice srpske” (1983–1987), „Kovčežića” Vukovog i Dositejevog muzeja. Rođen je 1. novembra 1940. godine u Velikom Središtu, kod Vršca. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, magistrirao 1965. i doktorirao 1972. godine. Objavio je poetske zbirke „Kroz prsten jabuku” i „Kirvaj”, romane „Treći konj”, „Gluva lađa”, „Ludi pesak”, „Idu Nemci”, „Pljuskofon, sa Milicom Maticki”, „Nemiri mede Želimira”..., kao i knjige pripovedaka „Svakodnevno hvatanje veverice”, „Uz muziku koju volite”, „Vučjak Adele Argeni”, „Deseti za molitvu”, „Senovite priče”. Od 1966. do 2007. godine radio je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, a od 1977. do 2006. bio je direktor ove institucije. U početku je bio saradnik na projektu Biobibliografski priručnik za istoriju jugoslovenskih književnosti, a od 1987. pa do 2005. godine rukovodio je naučnoistraživačkim projektom Istorija srpske književne periodike. Kao urednik edicije Instituta „Studije i rasprave” uredio je 40 knjiga. U saradnji sa Maticom srpskom pokrenuo je u Institutu naučne edicije: Istorija srpske književne periodike (monografske obrade pojedinih stožernih književnih časopisa, grupe časopisa i bibliografije pojedinih časopisa), Biblioteka usmene književnosti (naučna izdanja časopisnih i rukopisnih zbirki narodnih umotvorina – sabrana usmena dela srpskog naroda), u kojoj je objavio i četiri knjige. Od 1998, u dva mandata bio je član Upravnog odbora Andrićeve zadužbine, a od 2005. do 2008. bio je član Upravnog odbora Zadužbine „Dositej Obradović”. Od 1980. do 1985. bio je glavni i odgovorni urednik Književne opštine Vršac.

Milosav Slavko Pešić : SMRT JE LOVAC SAMOTAN, Narodna biblioteka Smederevo 1990, str. 48. Poezija. Očuvanost 4. Милосав Славко Пешић (Ниш, 1943) је српски књижевник, критичар и новинар[1]. Школовао се у Смедереву, Београду, Загребу и Љубљани. Књижевни рад започео је поезијом. Пре изласка прве збирке песама (Књига постања) 1972, ушао је у антологије Зорана Глушчевића (У време несигурно), Богдана А. Поповића (Поезија и традиција) и у неколико критичких избора. Стваралаштво Милосава Славка Пешића креће се оригиналним путевима, изван праваца и мода, али по песничким темама, имагинацији и инспирацији, упркос чињеници да је улазак у литературу био на традиционалистичком поетском трагу, припада својој генерацији и времену постмодернизма. Раскид са версом традиционалистичког звука дошао је убрзо по објављивању антологије Богдана А. Поповића. Пешић у поезији сучељава искуство и снове, меша горку свест о пролазности са опојним зовом животних радости, користећи често архаичиан, готово заборављени језик и компликовану риму, растварајући митско наслеђе у савремени тренутак свеприсутне тескобе модерног човека. Последњих година Пешић се враћа православним митологемама, мада донекле одмакнут од типизираног односа српских песника хришћанске провинијенције, јер његови стихови, милозвучног бруја и опијајућег тона, дају пластичне слике дешавања уз одмерену дозу скептицизма према наводима светих књига и житија. Пешић опевава религијске теме од прве збирке Књига постања, која се појавила годину дана по изласку антологије Богдана А. Поповића. Књигу постања историчари књижевности доживели су као последњи глас о традицији. Збирка је била веома запажена упркос чињеници да су српски песници увелико већ трагали за новим зденцима. Био је члан редакције и уредник листа Студент, члан редакције сатиричног листа Страдија, графички је опремио више бројева Књижевне речи (бавио се и ликовним решењем књига, плаката, постера) један је од промотера оснивања Књижевне омладине, уредник часописа Смедерево, члан редакције и уредничког колегијума недељника Смедеревац, главни и одговорни уредник Радио Смедерева и уредник информативног програма Телевизије Смедерево, касније главни и одоговорни уредник Телевизије Смедерево. Четврт века живео је као професионални књижевник. Писао је много поштујући високе критерије. Писао је критику: књижевну, ликовну, филмску, телевизијску, позоришну. Двадесетак година готово искључиво писао је еротске приче за специјализоване ревије у СФРЈ и телефонске говорне аутомате. Еротске приче објављивао је ревијама Еротика (Загреб), Врочи кај (Марибор), Sexpress и Пан еротика (Нови Сад), Еротски додир, Страст плус и Страст (Београд) и специјалном избору Еротика приче (Загреб). Издавачи тог жанра, попут Александра И. Спасића, сматрали су Пешића најбољим писцем еротске прозе у СФРЈ. О томе је Спасић више пута говорио у разговорима о издавачким плановима и еротској литератури. Поједине Пешићеве приче, песме рецензије, чак и новински текстови преведени су на енглески, италијански, мађарски, руски, кинески, пољски, бугарски, турски, словеначки и македонски.

Zoran Đerić : UNUTRAŠNJA OBELEŽJA , Bratstvo-jedinstvo Novi Sad 1990, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Zoran Đerić, rođen 1960. u Bačkom Dobrom Polju. U Novom Sadu živi od 1979. godine. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodi sa više slovenskih jezika. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Član je Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine. Član je odelenja za scensku umetnost i muziku Matice srpske u Novom Sadu. Član uredništva Zbornika Matice srpske za scensku umetnost i muziku, kao i uredništva Zbornika Matice srpske za slavistiku. Član saveta Evropskog filmskog festivala Palić. Član uredništva časopisa Zlatna greda (Društvo književnika Vojvodine). Član redakcije časopisa za lutkarsku umetnost Niti, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine i časopisa za pozorišnu i vizuelnu umetnost Agon (Banja Luka). U redakciji Enciklopedije Republike Srpske. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Scena (Sterijino pozorje), kao i pomoćnik direktora Sterijinog pozorja. U tri mandata bio upravnik, odnosno direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Polja. Radio u Kulturnom centru Novog Sada, kao urednik književnih programa, a potom i kao urednik izdavačke delatnosti. Bio lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lođu, Poljska. Gostujući profesor na univerzitetima u Pragu, Gdanjsku, Krakovu, Novom Sadu. Predavao na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, u svim zvanjima. Objavio je 65 knjiga (autorskih i prevodilačkih). Iz oblasti pozorišta: Nezasićenje: poljska dramaturgija XX veka (2006), Istorija Vitolda Gombroviča (2008), Testosteron. Nova poljska dramaturgija (2009), Pozorište i film (2010), Vitkacijeva Luda lokomotiva: između filma i pozorišta (2010), Dramaturški postskriptum (2014), Pozorište lutaka u Novom Sadu / osnivanje (sa LJ. Dinić, 2014), Lutka i maska u srpskoj kulturi: od obrednog do pozorišnog čina (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2014), Lutkarstvo u Srbiji: od vašarskih do sokolskih scena (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2015), Dramsko delo Branislava Nušića – tradicija i savremenost. Međunarodni simpozijum, Priredio Zoran Đerić / Dramatic opus of Branislav Nušić – Tradition and Contemporariness. International Symposium, Edited Zoran Đerić (Sterijino pozorje, Novi Sad 2015, 360), Jurkovskom u čast. Zbornik radova (priredio Z.Đ., 2016), A tribute to Jurkowski. Collection of Papers. Edited by Zoran Đerić, The Theatre Museum of Vojvodina, International Children’s Theatre Festival, Open University Subotica 2017; 144. Preveo s poljskog jezika knjige: Vjeslav Hejno, Umetnost lutkarske režije; Henrik Jurkovski, Teorija lutkarstva, II; Henrik Jurkovski, Lutka u kulturi, I i II. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, ruski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Objavljivana u antologijama u zemlji i inostranstvu. Učestvovao na međunarodnim književnim (pesničkim) festivalima u Rusiji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Srbiji. Dobitnik više nagrada za književnost i prevodilaštvo.

Desanka Maksimović OSLOBOĐENJE CVETE ANDRIĆ Sazvežđa prema izdanju iz 1945 god 23 str Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj,te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo sve do kraja osnovne škole, a u Valjevu je završila gimnaziju. Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu je na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Početkom avgusta 1933. Desanka Maksimović se udala za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Oton Župančič i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela[uredi - уреди | uredi izvor] Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) K.D.S.3.2.

MOLITVE LJUBAVI - Vidosav Raič Knjigu Molitve ljubavi čine dva niza od po 54 religiozno intonirana zapisa, koja se mogu uporediti sa brojanicama koje monah ili monahinja prebiraju u rukama dok se usredsređuju na molitvu. Književni kritičar dr Mićo Cvijetić rekao je o knjigama Vidosave Raič: `Raičeva pjeva o ljepoti i smislu života, bilo da govori o jatu i sunčevu zalasku, cvijetu i pčeli, o ljepoti zvijezda i ptičijem letu; njena poezija je misao i san o svijetu`... Ćirilica, meki povez, 21 cm, 120 strana. Vidosava Raič rođena je 1942. godine u selu Otpočivaljka, kod Banjaluke. Osnovnu školu završila je u Čurugu, Učiteljsku školu u Somboru, Višu pedagošku školu u Zrenjaninu, a Filozofski fakutet u Novom Sadu. Radila je u obrazovanju 40 godina, dve decenije uređivala školski list „Prvi koraci” osnovne škole Avram Mrazović u Somboru. Izdala je nekoliko zbornika đačkih radova, a izvesno vreme bavila se novinarstvom. Objavila je knjige Trojstvo (1996), U saglasju (1997), Molitve ljubavi (2000), Tišina duha (2005) i Brežuljak detinjstva (2009). Gradska biblioteka Karlo Bijelicki objavila je dve knjige Vidosave Raič: Probuđena duša (2014) i Otpočivaljka i Vojvodina (2016). Bila je član je Društva književnika Vojvodine, uvrštena je u Leksikon pisaca prosvetnih radnika u izdanju beogradskog Partenona. L. 1. KUT. 58

SAVREMENA POEZIJA Srpski Romantizam PROSVETA Beograd 1973 broširani povez 105 str odlično očuvana Slobodan Rakitić je rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik. Objavio je knjige pesama: Svetlosti rukopisa (1967, dopunjeno izdanje 2009), Raški napevi (1968), Svet nam nije dom (1970, dopunjeno izdanje 1979), Zemlja na jeziku (1973), Pesme o drvetu i o plodu (1978), Žudnja za jugom (1981), Potomak (1982), Osnovna zemlja (1988, dopunjeno izdanje 1989. i 1990), Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991), Duša i sprud (1994, treće, dopunjeno i preuređeno izdanje 2005), Izabrane i nove pesme (pogovor Predraga R. Dragića Kijuka, 1998), Zemaljske slike i druge pesme (izbor Branka V. Radičevića, 1999), Vodena slova (2000), Južna zemlja (izabrane i nove pesme, 2000), Pesme (izbor i predgovor Bojane Stojanović-Pantović, 2002), Plovidba (izabrane i nove pesme, 2003), Povratak kralja (izbor, 2003), Moji trenuci (izbor, 2007), Potomak, novi potomak (2007); knjige eseja: Od Itake do priviđenja (1985), Oblici i značenja (1994), Bratstvo po Orfeju (2007); zbornik Poezija romantizma jugoslovenskih naroda (1978) i Izabrana dela u pet knjiga (1994). Priredio je pesničku zaostavštinu Desimira Blagojevića i knjige izabranih pesama Milana Rakića, Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Desanke Maksimović, Tanasija Mladenovića, Stevana Raičkovića, Dore Pilković, Rista Tošovića, Milorada Đurića, Darinke Jevrić, Dragana Kolundžije i drugih. Dobitnik je književnih nagrada: `Milan Rakić`, `Isidora Sekulić`, `Branko Miljković`, `Laza Kostić`, `Kočićevo pero`, `Jovan Dučić`, `Zlatni krst kneza Lazara`, `Zlatni beočug`, `Desanka Maksimović`, `Pesničko uspenije`, `Zmaj Ognjeni Vuk`, `Odzivi Filipu Višnjiću`, `Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića`, `Povelja Morave`, `Stefan Prvovenčani`, `Šušnjar`, `Instel`, `Bogorodica Trojeručica`, `Lazar Vučković` i `Zlatni Orfej`. Knjiga Svet nam nije dom nagrađena je, u rukopisu, prvom nagradom na konkursu Vojvođanske sekcije Udruženja književnika Srbije (1970), knjiga Tapije u plamenu Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom `Rade Drainac` za 1991. Dobitnik je `Velike Bazjaške povelje` (Temišvar, 1998), diplome `Zlatno pero` (Moskva, 2005), Jubilarne medalje Udruženja književnika Srbije (2006) i Vukove nagrade (2008). Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski i makedonski jezik. Knjiga Zemlja na jeziku objavljena je, u prevodu na francuski, u izdanju `L`Age d`Homme`, u Lozani, 1990. Izbor iz poezije, pod naslovom Samotni potomak, objavljen je dvojezično, na srpskom i rumunskom, 2002. godine u Temišvaru, a izbor Južna zemlja, na srpskom i češkom, u Pragu 2005. godine. Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije (1994—2004). Od 26. aprila 2005. godine predsednik je Srpske književne zadruge. Slobodan Rakitić PLAMEN I ROSA lirski dnevnik | SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA | Beograd, 2010. Slobodan Rakitić `Antologija poezije srpskog romantizma`

Jovan Popović: FATAMORGANA NAD RAVNICOM - Odabrane pesme, Književna opština Vršac 1977, str. 66. Izbor i pogovor Milan Pražić. Očuvanost 4-. ПОПОВИЋ Јован – песник и позоришни критичар (Велика Кикинда, 18. XI 1905 – Београд 13. II 1952). Мађарско-немачку основну школу завршио је у Теремији (селу које је после Првог светског рата припало Румунији), где му је отац био апотекар, а његова породица – једина српска породица. Матурирао је у гимназији у Кикинди (1923) и исте г. се уписао на Филозофски факултет у Бгду (Педагогија, чиста филозофија и упоредна књижевност). У Бгду је 1925. у сопственом издању објавио прву збирку песама – Хаџија вечности, а 1926. у Великој Кикинди другу – Плес над празнином. Сарађивао је у угледним југословенским часописима („Српски књижевни гласник“, „Летопис Матице српске“, „Књижевник“, „Вијенац“, „Критика“, „Преглед“). Заједно са Новаком Симићем уредио је алманах младе југословенске социјалне поезије Књига другова (Велика Кикинда 1929), али је књига, после изласка из штампе, заплењена. У Великој Кикинди је 1930. одржано јавно суђење њему и још петорици сарадника Књиге другова. Књижевници су, после вишемесечног затвора, ослобођени. Крајем 1930. настанио се у Бгду, где је између 1931. и 1940. живео од коректура и превода. Преводио је са енглеског, француског, немачког и мађарског језика – дела Е. Глезера, В. Г. Калдерона, Б. Травена, В. Бернтна, К. Керстена, Џ. Лондона, К. Барца, А. Еренштајна, Д. Дидроа, Х. фон Клајста, Х. Мала, Џ. Стајнбека, Л. Бромфилда, Ш. Петефија, К. Маркса, Ф. Енгелса и других. Уз то, био је уредник, сарадник или члан редакције књижевних часописа „Стожер“, „Нин“, „Нолит“, „Наша стварност“, „Уметност и критика“, у којима је расуто мноштво његових радова: есеја, књижевних и позоришних критика. Г. 1932. „Нолит“ је штампао прву књигу његових приповедака Реда мора да буде, а у марту 1941, у Просветно-издавачкој задрузи „Змај“ у НСаду, штампана му је збирка приповедака Лица у пролазу, која се у јавности појавила тек после ослобођења, 1944. У августу 1941. одлази у Посавски партизански одред. У време рата прошао је кроз разне војне јединице, био на многим дужностима (од борца до политичког руководиоца), радио у партизанској штампи и писао, поред књижевних, и многе пригодне текстове. У Санџаку – Босанској крајини, 1942, објављено је шапирографисано издање ратних песама Ласта у митраљеском гнезду. У издању „Слободне Војводине“ појавила се, у Срему 1944, још док је трајао рат, збирка П. ратних приповедака Истините легенде. После ослобођења земље био је на разним дужностима (директор Драме НП у Бгду, уредник рубрике за културу „Борбе“, уредник „Књижевних новина“) и развио веома интензивну књижевну, културну и јавну делатност. Г. 1949. разболео се од тешке болести срца. Издавачко предузеће „Култура“ у Бгду објавило је 1951. Песме, избор из целокупног П. опуса. Многе П. песме казиване су безброј пута са сцене СНП. У историји српске литературе данас је већ јасно утврђено П. место – његово песничко, приповедачко и критичарско-публицистичко дело је значајан део делатности генерације стваралаца који су, и у периоду између два рата и у првим г. после ослобођења, без резерве и компромиса ставили све своје духовне снаге у службу пролетаријата и револуције.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Nillkin scrub za LG G8 ThinQ je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i održavaju izgledtvogtelefona. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil. Njen elegantan izgled dopunjava svaku modnu kombinaciju, čineći tvoj LG G8 ThinQ još atraktivnijim. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su idealno pozicionirani i izrađeni tako da omogućavaju lako korišćenje svih funkcija telefona bez skidanja maske. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj LG G8 ThinQ od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga sigurnim i neoštećenim. • KOMPATIBILNOST: Dizajnirana specifično za LG G8 ThinQ, ova maska osigurava savršeno pristajanje i funkcionalnost, bez kompromisa na estetici ili zaštiti. Maska Nillkin scrub za LG G8 ThinQ je odličan izbor ako tražiš pouzdanu zaštitu sa stilom. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom ličnom izrazu kroz moderan dizajn. Preciznost izrade omogućava lako korišćenje svih funkcija uređaja, dok istovremeno čuva njegovu lepotu od grebanja i padova. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, ova maska je tu da se pobrine da tvoj LG G8 ThinQ izgleda odlično i ostane zaštićen. Ne propusti priliku da spojiš funkcionalnost i stil – izaberi masku Nillkin scrub i budi siguran da je tvoj telefon uvek u najboljim rukama.

OTVORENA KNJIGA ZATVORENA - Birsena Džanković Zbirka poezije pod nazivom ”Otvorena knjiga zatvorena”, mlade autorke, urednice Web časopisa za književnost ”Ekerman” Birsene Džanković iz Novog Pazara. ”Otvorena knjiga zatvorena” protkana je tišinom filozofsko religioznih autorkinih promišljanja. Sadrži četrdesetak pesama bez naslova. ”Veliki je razlog zbog čega nisu naslovljene, a to prepuštam čitaocima da otkriju i dokuče zbog čega. Iskreno se nadam da će ova knjiga biti bolja od moje prve knjige; da će umetnički biti sofisticiranija i da će zbog svoje slovjevitosti navesti čitaoce da joj se vraćaju iznova i iznova i da polagano i postepeno dopiru do njenog značenja i njenih slojeva”, izjavila je Džanković. Dizajn korica radila je Dregana Nikolić nakon iščitavanja stihova, koji su uglavnom, kako naglašava autorka, nastajali u dugim ramazanskim noćima. ”Čovek mi je nakako najintrigantniji i promišljanje o njemu, njegovom životu, smislu, prolaznosti ovoga sveta i onoga što nas čeka na budućem svetu je nešto što me konstantno podstiče na razmišljanje. Zapravo, ta neka naša prolaznost i težnja ka večnosti me je navela da dam naslov kakav sam dala i saberem stihove u ovoj zbirci onako kako sam ih sabrala”, kaže Bisrena. Birsena Džanković rođena je u Novom Pazaru. Diplomirala je srpsku književnost i jezik na Državnom univerzitetu i trenutno je na doktorskim studijama Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu. Do sada je objavila zbirku poezije ”Nefs i ruh” i poemu ”Singularitet” Novi Pazar 2020 god, 49 str, meki povez. L. 1, O. 6. POL. 4

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Nillkin scrub za Huawei Mate 30 Lite je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i očuvanje izgleda tvog telefona. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj Huawei Mate 30 Lite izgleda atraktivno u svakoj prilici. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su idealno pozicionirani i izrađeni tako da omogućavaju lako korišćenje svih funkcija tvog telefona bez skidanja maske. • POTPUNA ZAŠTITA: Osim što je stilski dopadljiva, ova maska štiti tvoj Huawei Mate 30 Lite od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. Kada tražiš masku koja će tvoj Huawei Mate 30 Lite učiniti istovremeno stilskim i zaštićenim, Nillkin scrub maska je pravi izbor. Izrađena od materijala koji garantuju dugotrajnost, ova maska će se pobrinuti da tvoj telefon ostane u savršenom stanju. Njen moderan dizajn će se sigurno istaknuti i doprineti tvom ukupnom izgledu, dok precizna izrada osigurava da ćeš moći neometano da koristiš sve funkcije telefona. Zaštita koju pruža nije samo površinska; ova maska je dizajnirana da apsorbuje udarce i minimizira štetu od padova, što znači da možeš biti miran znajući da je tvoj uređaj siguran. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, tvoj Huawei Mate 30 Lite će biti zaštićen od svakodnevnih izazova. Ne dozvoli da tvoj dragoceni telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Odaberi Nillkin scrub masku i daj svom uređaju zaštitu koju zaslužuje, uz dodatak stila koji se ne može ignorisati.

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Pruža izuzetnu zaštitu tvog iPhone 13 Pro od svakodnevnih ogrebotina i udaraca. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog silikona koji se prijatno oseća u ruci i ne klizi. • DIZAJN: Tanak i elegantan dizajn koji ne menja originalni izgled tvog telefona. • FUNKCIONALNOST: Precizni izrezi za sve portove i kamere, omogućavajući lako korišćenje svih funkcija. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja telefona prilikom promene maske. Zaštiti svoj iPhone 13 Pro sa stilom uz TELEMPIRE Silikonsku masku Pro Camera. Ova maska nije samo zaštita; ona je produžetak tvog stila i funkcionalnosti uređaja. Izrađena od premium silikona, ova maska pruža mekoću na dodir i sigurno prianjanje, sprečavajući klizanje telefona iz ruke. Elegantan dizajn maske savršeno se uklapa sa tvojim iPhone 13 Pro, zadržavajući njegovu originalnu liniju i lepotu. Tanak profil neće dodati nepotrebnu težinu ili obim, čuvajući tvoj uređaj vitkim i lako prenosivim. Svi portovi i funkcije tvog iPhone-a biće lako dostupni zahvaljujući precizno izrađenim izrezima. Bez obzira da li fotografišeš, puniš bateriju ili koristiš slušalice, ova maska neće biti na putu. Instalacija maske je brza i jednostavna. Možeš je postaviti ili skinuti u trenu, bez straha od grebanja ili oštećenja tvog telefona. Uživaj u miru znajući da je tvoj iPhone 13 Pro siguran i stilizovan. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjene ogrebotine ili udarce. Opremi ga TELEMPIRE Silikonskom maskom Pro Camera i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Dodaj masku u korpu i osiguraj svoj iPhone 13 Pro danas!

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Štiti tvoj Samsung Galaxy A02 Core od ogrebotina, udaraca i drugih svakodnevnih oštećenja. • DIZAJN: Elegantan crni izgled koji se savršeno uklapa sa stilom tvog telefona. • MATERIJAL: Izrađena od kvalitetnog i izdržljivog materijala koji obezbeđuje dugotrajnost. • PRISTUP: Omogućava lagan pristup svim dugmićima i portovima bez potrebe za skidanjem maske. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja tvog telefona. Zaštiti svoj Samsung Galaxy A02 Core sa stilom uz MERCURY Masku. Ova elegantna crna maska ne samo da će sačuvati tvoj telefon od neželjenih ogrebotina i udaraca, već će i doprineti njegovom izgledu. Izrađena od visokokvalitetnog materijala, ova maska je dizajnirana da izdrži test vremena, štiteći tvoj uređaj dan za danom. Praktičnost je ključna, zato je MERCURY Maska napravljena tako da ti omogući lagan pristup svim funkcijama telefona. Dugmad i portovi su lako dostupni, što znači da nema potrebe za skidanjem maske kada želiš da koristiš svoj telefon u punom kapacitetu. Instalacija maske je brza i jednostavna. Možeš je postaviti ili skinuti u tren oka, bez straha da ćeš pri tom oštetiti svoj uređaj. Osim toga, savršeno pristaje tvom Samsung Galaxy A02 Core, obezbeđujući da tvoj telefon izgleda elegantno i zaštićeno. Ne čekaj da tvoj telefon doživi nezgodu. Opremi ga MERCURY Maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu zaštitu za svoj Samsung Galaxy A02 Core. Tvoj telefon zaslužuje najbolje – zaštiti ga danas!