MALI RADIO NA BATERIJE ISPRAVAN POVOLJNIO

Cena je za jedno staklo ima ih preko dvadeset komada. Imam i zadnje kartonske ploce od skoro svih modela koji su na slikama.

Lampe, elektronske cevi, za stare uredjaje ` lampaše`. Nekorištene, u kutijama, ali neispitane. MODELI: PY 88 PL 84 PCL 84 PCL 86 PLC 805 DY 802 PCH 200 PCF 200 PCF 201 PCF 801 PCF 802 PC 900 Neke modele imam po jednu na stanju, neke po više komada na stanju. Cena je po komadu, na više moguć dogovor oko cene.

Daljinski je za radio za kola,nov, nikad upotrebljavan,bez baterije.Stanje kao na slikama.

Thomas Nicholas Scortia je bio pisac naučne fantastike. Radio je u američkoj vazduhoplovnoj industriji do kasnih 1960-ih / ranih 1970-ih. Sarađivao je na nekoliko radova sa kolegom autorom Frankom M. Robinsonom. Ponekad je koristio pseudonime Skot Nikols, Džerald Mekdau i Artur R. Kurc. Scortia je rođena u Altonu, Ilinois. Pohađao je Vašington univerzitet u Sent Luisu, gde je 1949. godine stekao diplomu iz hemije. Radio je za brojne vazduhoplovne kompanije tokom 1950-ih i 1960-ih i imao patent za gorivo koje je koristila jedna od letećih misija Jupiter. . Scortia je pisao u slobodno vreme dok je još radio u oblasti vazduhoplovstva. Kada je industrija počela da bilježi povećanu nezaposlenost početkom 1970-ih, Scortia je odlučio da se okuša u pisanju sa punim radnim vremenom. Njegov prvi roman, Stakleni pakao (u saradnji sa Frenkom M. Robinsonom) bio je inspiracija za film The Tovering Inferno iz 1974. godine. Škorcija je takođe sarađivala sa Daltonom Trambom na romanu Ugrožene vrste. CORONET BOOKS 1975. 223 str. odlično očuvana

Kamacrown Stereo Radio Double Cassete Recorder - NEISPRAVAN !!! Model : K-3317 Ponekad (veoma retko) upali radio (treba mnogo pritiskanja izgleda da je negde naprsla ploca pa gubi kontakt) , gumice na kasetofonima se sigurno razvukle - treba ih zameniti Nedostaci : - antena - mehanicki brojac za kasetofon - jedno dugmence (vidljivo na slici) - zvucnici Slike autenticne od predmeta koji se prodaje Jako pogodno za popravak ili za rezervne delove za majstore Iz gore navedenog ide pod NEISPRAVNO bez prava na reklamaciju ili povracaj novca Napomena : tezina oko 4 kg Saljem nakon uplate na Postnet - kupac placa dostavu

Milić Rakić 1986. 133 str. sadrži notni zapis jedne komponovane pesme na kraju knjige razgovor vođen sa Milošem Jevtićem na 2. programu Radio Beograda - str. 107-133 korice delimično oštećene i izlizane sadrži tekst nagrade učeniku Bio jednom jedan čovek

H. Dž. Vels bio je više od običnog pisca naučne fantastike. Njega ne zanimaju samo tehnička otkrića i primena tih otkrića, već pre svega njihovo dejstvo na ljudski život. Da čovečanstvo zaista živi zatvoreno u krugu ovih praiskonskih strahova pokazalo se i tridesetog oktobra 1938. godine kada je čuveni glumac Orson Vels stao sa grupom glumaca tačno u dvadeset časova pred mikrofone njujorškog studija Radio kompanije Kolumbija. Imali su u rukama slobodno prilagođenu verziju romana Rat svetova. Uz pomoć ovog rukopisa i svog glumačkog dara izazvali su najveću paniku u istoriji novije Amerike. Hiljade ljudi širom zemlje poverovali su da je nastupila invazija Marsovaca, „da strahotna čudovišta naoružana smrtosnim zracima uništavaju sav otpor koji im Zemljani pružaju, da od proposti nema spasa – smak sveta je pred vratima”. Sledećeg jutra novine su pisale o „snažnom talasu straha koji je zapljusnuo naciju”. Očevidno dejstvo radio-emisije izazvalo je užas i paniku u toj meri da je jedan od članova vlade čitav ovaj događaj nazvao „vrednim žaljenja”. Čuveni režiser Stiven Spilberg, 2005. snimio je film po romanu Rat svetova, u kome su u glavnim ulogama Tom Kruz, Dakota Fening, Tim Robins i Miranda Oto.

42334) RAT SVETOVA , Herbert Džordž Vels , Prosveta Beograd 1981 , H. Dž. Vels bio je više od običnog pisca naučne fantastike. Njega ne zanimaju samo tehnička otkrića i primena tih otkrića, već pre svega njihovo dejstvo na ljudski život. Da čovečanstvo zaista živi zatvoreno u krugu ovih praiskonskih strahova pokazalo se i tridesetog oktobra 1938. godine kada je čuveni glumac Orson Vels stao sa grupom glumaca tačno u dvadeset časova pred mikrofone njujorškog studija Radio kompanije Kolumbija. Imali su u rukama slobodno prilagođenu verziju romana Rat svetova. Uz pomoć ovog rukopisa i svog glumačkog dara izazvali su najveću paniku u istoriji novije Amerike. Hiljade ljudi širom zemlje poverovali su da je nastupila invazija Marsovaca, „da strahotna čudovišta naoružana smrtosnim zracima uništavaju sav otpor koji im Zemljani pružaju, da od proposti nema spasa – smak sveta je pred vratima”. Sledećeg jutra novine su pisale o „snažnom talasu straha koji je zapljusnuo naciju”. Očevidno dejstvo radio-emisije izazvalo je užas i paniku u toj meri da je jedan od članova vlade čitav ovaj događaj nazvao „vrednim žaljenja”. biblioteka Plava ptica knjiga 1. , tvrd povez, format 13,5 x 19,5 cm , zlatotisak, ilustrovano, ćirilica,245 strana

Dobro očuvana, 136 strana, izdanje Povelja Kraljevo 2015, ima i posvetu autora na početku Risto Lazarov (Štip, 1949), pesnik, esejista, kritičar, novinar. Završio je jugoslovensku književnost i makedonski jezik na Filološkom fakultetu u Skoplju. Radio je kao novinar. Bio je generalni direktor novinske agencije Tanjug. Bio je glavni urednik međunarodnog časopisa Balkan forum. Od 1997. godine je direktor i glavni urednik nacionalne televizije Telma. Predsednik je Makedonskog PEN centra.Objavio je više od dvadeset knjiga poezije, od prve Noćna ptica u parku (1972) do knjige Sitnokoračarka (2012). Objavio je nekoliko knjiga izabranih pesama i izabrane pesme u četiri toma (2009). Knjige izabranih pesama Rista Lazarova objavljene su u Engleskoj, Rusiji, Srbiji, Bugarskoj, Albaniji, Sloveniji, Češkoj, Australiji. Dobitnik je više književnih nagrada: „Mladi borac“, Nagrade grada Skoplja „13. novembar“, nagrade Makedonske radio televizije za najbolju knjigu za decu objavljenu između dve Struške večeri poezije, nagrade „Aco Šopov“ za najbolju pesničku knjigu, nagrade „Braća Miladinovci“ Struških večeri poezije, nagrade Praznik lipa, nagrade Književno žezlo i nagrade Velja kutija Makedonskih duhovnih konaka. Prevodi sa engleskog, srpskog i bugarskog jezika. Preveo je knjige poezije Česlava Miloša, Karla Sandberga, Čarlsa Simića, Georgi Konstantinova, Abdulaha Sidrana, Gorana Babića i drugih autora. Objavio je nekoliko publicističkih knjiga, među kojima i Prvo lice jednine (knjigu intervjua s najznačajnijim makedonskim književnicima i umetnicima) i knjigu zapisa i eseja List po list. Autor je više novinskih i televizijskih putopisa. Živi u Skoplju.

(konačna verzija) knjiga poezije br. 5 Srđan Simeunović Sendan je objavio deset knjiga poezije, proze, satire, u izdavačkim kućama: „Gutenbergova galaksija“, „Partenon“, „ANP Empirej“, „Dosije“ na Pravnom fakultetu, „Prosveta“, „Prometej“. Pesme i umetnički prilozi su mu objavljivani u dnevnim novinama „Večernjim novostima“, „Borbi“, „Politici“, „Glasu javnosti“, kao i u književnim časopisima: „Književnoj reči“, „Književnim novinama“, „Književnosti“, „Stremljenjima“, „Pesničkim novinama“, „Heretikusu“, „Libero Arsu“, „Umnu“, „Prolomu“, „Sceni Crnjanski“… Sa poezijom i satirom je gostovao na RTS-u, TV Studio B, „Hepi“ televiziji, „Sky Plus-u“, „Kopernikusu“, Televiziji „Pink“, kao i na nekokliko drugih televizija i radio stanica. Poezija u kraćoj ili dužoj formi objavljivana mu je u međunarodnim časopisima:“Poets international“ u Indiji u tri različita broja, u časopisu “Ko“ u Japanu u dva broja, zatim u tri broja “Giny – Poets international“ u Japanu, SAD – “Head Lines“, kao i u “Носорогу“ – Бања Лука, у “Albumu“ – Sarajevo, „Српскoј вили“ – Бијељина,“Karolini Riječkoj“ u Hrvatskoj. Bavi se kantautorskim radom i snimio je dva muzička spota sa svojim pesmama, koja su emitovana na TV „Avali“, TV „Kopernikusu“, „Svet plusu“, „Skaj Plusu“. Autor je pesme solidarnosti „Rodjeni smo jednaki“ koju izvode Leontina, Aleksandra Radović, Jelena Tomašević, Saša Kovačević, Sergej Ćetković. Spot za ovu pesmu je snimila Radio Televizija Srbije, DVD je objavio PGP – RTS. Na You Tube-u ovaj spot ima oko 150.000 ulaza. Takođe je kompozitor i tekstopisac pesme „Nežni cvet bez latice“ koju izvode Bora Đorđević, Ivan – Legende, Jadranka Jovanović, Tanja Bošković, Gorica Popović, Rastko Janković, hor „Kolibri“… Bio je predsednik Književnog salona „Slobodan Marković – Libero Markoni“, kao i urednik njegovog književnog glasila „Libero Ars“. Uređivao je međunarodni časopis za književnost „Album“ – Sarajevo, kao i časopis za izjednačavanje svih u svim sferama života „Pre0KRET“. Uređivao je i vodio radio emisiju „Skriveni meridijan“ i TV emisiju „Rođeni smo jednaki. Sa svojom muzikom, poezijom i satirom gostovao je u mnogim gradovima u Srbiji, Republici Srpskoj, Sloveniji, Crnoj gori. Objavljuje aforizme, misli, kratke priče, eseje u književnim i drugim časopisima: „Nosorog“ – Banja Luka, „Locutio“ – Maribor, „Aforizam“ – Beograd, časopisu Vasila Tolevskog – Skopje, „Umnu“, „Libero Arsu“, „Sceni Crnjanski“, kao i na mnogobrojnim sajtovima. Napisao je i svoj prvi roman. Član je Udruženja književnika Srbije i izvršni direktor Društva Književnika Beograda. Živi i stvara u Beogradu. ✰Izdavač: Prometej, 2013. ✰Povez: broširan, 79 strana, tiraž 500 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 130 grama

Autor - osoba Sandberg, Karl, 1878-1967 = Sandburg, Carl, 1878-1967 Naslov Izabrane pesme / Karl Sandberg ; [prevod i izbor Dragoslava Andrića] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1953 (Beograd : Omladina) Fizički opis 124 str. : slika autora ; 18 cm Drugi autori - osoba Andrić, Dragoslav, 1923-2005 = Andrić, Dragoslav, 1923-2005 Zbirka Mala knjiga ; 18 Napomene Prevod dela: Complete poems/ Carl Sandburg. Karl Sandberg rođen je 6. januara 1878. godine u Gejlsburgu, američka država Ilinois, u porodici švedskih imigranata. Imao je trinaest godina kada je napustio školu i pobegao od kuće. Najpre je radio na jednoj farmi u Kanzasu, a potom razne fizičke i uslužne poslove u Denveru i Omahi. Napokon je započeo novinarsku karijeru u „Čikago dejli njuzu“, naporedo pišući poeziju i prozu. Veći deo života proveo je u na Srednjem Zapadu, pre nego što se preselio u Severnu Karolinu. Godine 1898. izveštavao je iz Špansko-američkog rata i pratio invaziju Portorika. Prvu pesničku zbirku objavio je 1904. godine. Bio je član Socijal-demokratske stranke, a od 1910. do 1912. radio je kao sekretar socijalističkog gradonačelnika Milvokija. Između 1919. i 1930. godine živeo je u predgrađu Čikaga, pišući, isplative, knjige za decu i biografije. Godine 1945. preselio se u Flet Rok, u Severnoj Karolini, i tamo živeo do svoje smrti. Njegova kuća je danas muzej, pod zaštitom države, a u njegovom rodnom mestu Gejlsburgu postoji koledž koji nosi njegovo ime. Sandberg je narativni pesnik koji pokušava da bude na strani običnog čoveka, otkrivajući u njemu ne samo psihički život, već i skrivenu veličinu srca. Njegova jednostavna, ali ne uvek i jednoznačna poezija, u najboljim svojim trenucima umela je da priđe široj čitalačkoj publici za koju je i pisana. Trostruki dobitnik Pulicerove nagrade, počasni doktor najčuvenijih univerziteta... Karl Sandberg je umro 22. jula 1967. godine. MG9

Božja senka - Lučijan Blaga (autor) reci misao broj 462 , retko . Izdavač: Rad Nagrada za prevod Petru Krduu. Drustva knjizevnika Vojvodine. Ostali naslovi iz oblasti: Poezija 1995; Broširani povez; latinica; 10.5 x 18 cm; 80 str lepo ocuvana Lučijan Blaga (1895-1961) je jedan od stubova nosača rumunske kulture i duhovnosti čije ime stoji odmah posle velikog Mihaila Emineskua (1850-1889). Snažni glas iz Transilvanije, poreklom iz Erdelja, iz okoline Sebeša, 1920. godine doktorirao je filozofiju u Beču, ali je ubrzo pokrenuo književni časopis « Misao » i time odredio svoj pesnički put. Neko vreme radio je u diplomatiji u Varšavi, Pragu, Beču, Brnu, a član Rumunske akademije postao je 1937. godine. Posle Drugog svetskog rata, silom prilika, povukao se u unutrašnje izgnanstvo i posvetio isključivo pisanju/mišljenju... (mala donja ladnica ,u sobi ,bela)

40Gbps USB C žensko-ženski konektor 100W adapter za proširenje kompatibilan sa Thunderbolt 4/3 Ovaj adapter vam omogućava da spojite dva kraća USB C kabla kada treba da produžite dužinu USB-C kabla za brzo punjenje, prenos podataka ili prolaz videa. Karakteristike: 1. Podržava "slepo" konektovanje USB-C kabla zbog ekskluzivnog ugrađenog USB 4 čip protokola za prenos, eliminišući potrebu da se obrne orijentacija svakog konektora kabla. (NAPOMENA: Ako je vaš kabl USB2.0 Standard, potrebno je da promenite orijentaciju svakog konektora kabla da bi ispravno radio) 2.U skladu sa najnovijim USB 4 i Thunderbolt 4 standardom, kompatibilnost unazad. Podržava do 40Gbps prenos podataka, 100W napajanje i 8K@60Hz video prolaz, ovaj adapter će vam dati duži kabl bez ikakvih gubitaka. 3. Premijum aluminijumska izrada, laka za nošenje ili skladištenje zbog ultra kompaktnog dizajna, dva USB C ženska konektora prolaze 10.000+ testova pritiska i povlačenja.

Stojan Vučićević : GREBEN , Mladost Zagreb 1965, str. 60. Poezija. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Vučićević, Stojan, hrvatski pjesnik (Turkovići, BiH, 8. VII. 1941 – Zagreb, 22. IX. 1989). Školovao se u Metkoviću i Zagrebu. God. 1960. uhićen je i bez suđenja upućen u logor za političke zatvorenike na Sv. Grguru. Jugoslavistiku i francuski jezik i književnost diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zadru. Uređivao je časopise Vidik (1964) i Republika (1969–73) te radio kao novinar i lektor. U književnosti se javio sredinom 1960-ih zbirkama koje afirmiraju tradiciju vezanoga stiha (Greben, 1965; Siga, 1966), s lajtmotivom krajolika kao izvorišta pjesničke imaginacije. Poslije je također slijedio trag glazbenosti stiha te se priklanjao pjesmama u prozi (Čavli, 1969). Objavio je i knjigu putopisa Podmornica (1971). Teme zavičaja, smrti, tišine i mraka obradio je u poemi Šibanica (1971), a pjesničko djelo zaokružio zbirkom Pomrčina (1985), koja slijedi već ustaljenu poetiku i motivsku ujednačenost. Posmrtno su mu objavljene pjesničke zbirke Neretva (1996) i Semafor (2007) te knjiga putopisa Ponad vode (2000). Prevodio je s francuskoga (A. Camus).

Knjaževac Matica srpska, 2002. Sadrži potpis prethodnog vlasnika na prvoj beloj strani, ali nekorišćena, neotvarana. Aćimović je rođen 1931. u Petrovcu kod Đakovice na Kosovu i Metohiji, a rano detinjstvo je proveo u Bačkom Magliću. Gimnaziju je završio u Bačkoj Palanci (1955), a studije Jugoslovenske književnosti i Južnoslovenske jezike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1959). Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1974. godine. Radio je čitav život kao srednjoškolski nastavnik srpskog jezika, a najduže u Elektrotehničkoj školi Mihajlo Pupin u Novom Sadu. Objavio je preko 20 knjiga poezije i poetske proze. Navjeći broj knjiga je objavio kod novosadskih izdavača, u Matici srpskoj, Stražilovu, Svetovima i Prometeju. Od prve pa do svoje poslednje knjige (`Žiža`), Aćimović je dosledno sprovodio svoju pesničku filozofiju. Kroz kratkei jezgrovite pesme, sažete izveštaje o fantastici života, kao i eliptične i guste redove poetske proze, čitalac je sticao utisak kako su Aćimoćeve reči preuzete iz jezgra života, iz njegovih neobičnih i tamnih trenutaka koji svedoče o našem samozaboravu, izgubljenosti i usamljenosti. Aćimović je bio pesnik gradskog života i njegovih trauma, otuđenosti i hladnoće postojanja. Kao da je iz njegovih rukopisa progovarao veliki majstor neizvesnosti i duboke životne strepnje.

BESNILO - Borislav Pekić Izdavač: Novosti, Beograd Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2004 Format: 21 X 12,5 cm. Povez: Tvrdi, zaštitni omot Pismo: Ćirilica Bro strana: 576 Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogada londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naucnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujucom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma... U ovoj univerzalnoj metafori, cije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psecim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajuci tako zastrašujucu istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rodenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja. Apokalipticna vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije. Borislav Pekic, jedan od najznacajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, roden je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Beceju, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohadao Trecu mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuden je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom gradanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišic, sestricinom dr Milana Stojadinovica. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovcen film“. Godine 1959. pocinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kucu, a iste godine sa Ljiljanom dobija cerku Aleksandru. Na pocetku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za razlicita filmska preduzeca. Prema njegovom tekstu „Dan cetrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme cuda”. Od tada se posvecuje iskljucivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Clan je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u casopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna rec”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodocašce Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekic nije uspeo da pronade izdavaca koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavaca i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekic 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptickom vizijom sveta u kojem živimo, Pekic je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujuci svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu citalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledecem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naucnu fantastiku, Pekic ostaje na tragu te uzbudljive fantasticne utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekiceva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Casopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom cetrdesetogodišnjice izlaženja casopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih prica „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralacke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomovic“ iz Podgorice. „Pisma iz tudine” (1987), „Nova pisma iz tudine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatovic“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tudine” (1991, godišnja nagrada Grafickog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekicev publicisticki stvaralacki domen. Esejisticka proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Pocasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekic je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvodenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Izmedu ostalih dramskih dela izvodena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pecat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevodena na engleski, nemacki, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, ceški, slovacki, madarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenacki, albanski, grcki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivaca Demokratske stranke, potpredsednik i clan Glavnog odbora. Ucestvuje u uredivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekic je bio dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, clan Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, clan Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je clan Udruženja književnika Srbije, clan Udruženja filmskih umetnika i clan Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karadordevic posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Pocasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovacke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekic je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih gradana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekic“, ciji su osnivaci Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekic, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekicevih dela, staranje o pišcevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekic našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekic“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekica”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekic“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekica” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekicevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagradenih pisaca i iscrpna Pekiceva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon pišceve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekic i cerka Aleksandra Pekic. , jedan od najznacajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, roden je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Beceju, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohadao Trecu mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuden je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom gradanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišic, sestricinom dr Milana Stojadinovica. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovcen film“. Godine 1959. pocinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kucu, a iste godine sa Ljiljanom dobija cerku Aleksandru. Na pocetku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za razlicita filmska preduzeca. Prema njegovom tekstu „Dan cetrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme cuda”. Od tada se posvecuje iskljucivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Clan je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u casopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna rec”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodocašce Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekic nije uspeo da pronade izdavaca koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavaca i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekic 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptickom vizijom sveta u kojem živimo, Pekic je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujuci svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu citalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledecem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naucnu fantastiku, Pekic ostaje na tragu te uzbudljive fantasticne utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekiceva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Casopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom cetrdesetogodišnjice izlaženja casopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih prica „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralacke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomovic“ iz Podgorice. „Pisma iz tudine” (1987), „Nova pisma iz tudine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatovic“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tudine” (1991, godišnja nagrada Grafickog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekicev publicisticki stvaralacki domen. Esejisticka proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Pocasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekic je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvodenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Izmedu ostalih dramskih dela izvodena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pecat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevodena na engleski, nemacki, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, ceški, slovacki, madarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenacki, albanski, grcki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivaca Demokratske stranke, potpredsednik i clan Glavnog odbora. Ucestvuje u uredivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekic je bio dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, clan Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, clan Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je clan Udruženja književnika Srbije, clan Udruženja filmskih umetnika i clan Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karadordevic posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Pocasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovacke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekic je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih gradana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekic“, ciji su osnivaci Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekic, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekicevih dela, staranje o pišcevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekic našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekic“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekica”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekic“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekica” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekicevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagradenih pisaca i iscrpna Pekiceva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon pišceve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekic i cerka Aleksandra Pekic. ***Odlično očuvano***

Marija Stojiljković MARSTOJ-PTICA IZA ŽICE PTICA IZA ŽICE je prva zbirka poezije Marije Stojiljković Marstoj. Izdavač ove zbirke je Udruženje pisaca Poeta iz Beograda. Recenzije su radili Zorica Tijanić, novinarka i književnica, kao i Simo B. Golubović, književni kritičar i pesnik. Osvrte su dale Vladanka Cvetković, književnica i Zorica Krstović, pesnikinja. Ilustracije je radila Sonja Jovanović, a lekturu Jelena Dimitrijević. PREDGOVOR IZDAVAČA U vreme današnje, u doba „Velikog brata a malih ljudi“, kada je poezija skrajnuta i marginalizovana, drznuti se da objavite zbirku dobre poezije graniči se sa podvigom. Kada je oplemenite predivnim ilustracijama, što je ovde i slučaj, dobijate knjigu izuzetne kakvoće. Autor ovih stihova kao da ne primećuje ova plitkoumlja kojima smo okruženi, zagledana je u dubinu čoveka i vremena u kome živimo. Rime Marije Stojiljković dodiruju i srce i dušu. Zato, kao izdavači ove knjige, ponosno stojimo iza ovakvog dela i toplo ga preporučujemo čitaocu koji zna da prepozna pravi kvalitet i vrednost. Tvrd povez,Beograd,2017.god,186.str,ilustr. D2

Autor - osoba Zabolockiй, Nikolaй Alekseevič, 1903-1958 = Zabolockij, Nikolaj Alekseevič, 1903-1958 Naslov Bezdani ogledala : pesme i poeme / Nikolaj Zabolocki ; [izbor, prevod i predgovor Miodrag Sibinović] Jedinstveni naslov Stihotvoreniя i poэmы. srpski jezik Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis XX, 99 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Stihotvoreniя i poэmы / Nikolaй Alekseevič Zabolockiй Str. VII-XX: Protiv dogmi / Miodrag Sibinović. Nikolaj Aleksejevič Zabolocki (rus. Николай Алексеевич Заболоцкий; Kazanj, 7. maj 1903 – Moskva, 14. oktobar 1958) je bio ruski pesnik. Do 1938. godine objavio je dve zbirke (Stupci, 1929; Druga Knjiga, 1937). Najznačajnija mu je prva, sa košmarnim, grotesknim svetom čudnog reda stvari. Groteska, figure sna, protivracionalnost, pretočeni u dečje viđenje sveta i nadrealističku sliku, javljaju se u poemama (Trijumf zemljoradnje, 1933). U pesmama objavljenim posle 1948. godine gubi se hiperbolična groteska i ironija i preteže filozofski pejzaž. Zabolocki (Zabolockij), Nikolaj Aleksejevič (Alekseevič), ruski pjesnik (Kazanj, 7. V. 1903 – Moskva, 14. X. 1958). Studirao književnost u Moskvi i Petrogradu. Radio u odjelu za dječju književnost državne naklade u Lenjingradu. Bio je član avangardne skupine Oberiu; nije dosegnuo stupanj apsurda poetike D. Harmsa ili A. J. Vvedenskoga. Zbirka Špalte (Stolbcy, 1929) groteskno obrađuje teme lenjingradske periferije, s izrazitim otklonom od malograđ. svagdana. Poema Trijumf zemljoradnje (Toržestvo zemledelija, 1929–33), naoko pisana u prilog kolektivizaciji, grotesknim duhom komično-herojske poeme i poetikom apsurda izazvala je otpor vlasti, pa je objavljivanje bilo obustavljeno. Bio je zatvoren 1938., a 1944. prognan na Altaj i u Karagandu, sve do 1946. Prevodio je s gruzijskoga. Pjesničku djelatnost obnovio je tek 1956., živeći pretežito u književničkoj koloniji na rijeci Tarusi, odajući se prirodnofiloz. refleksiji, te je stekao priznanja kao jedan od najznačajnijih ruskih pjesnika XX. st. MG112

STEVAN RAIČKOVIĆ KAMENA USPAVANKA Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1969 66 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Samo je budila mir Ruke bola Otvori svu tišinu Oprosti kamenu što ćuti O vrati se Buket O daj mi Pesma i smrt Jedno sigurno veče Tugovanka nad velikim sivim predelom Usnuli kavez Niti Kamena uspavanka Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu Vidik Ni predeo maglen U zimski sumrak Tvrđava Eto šta učini sjaj Nailazi hladno doba godine Java Slika u roditeljskom domu U dozivima Skrovito mesto Mi stižemo padom Na nekoj padini Raskršće Opet pod nebom Pod noćnom zvezdom Na rastanku Noć je duga Sloboda je usamljenost Bez ljubavi U magli Kalemegdan Siena Na Nevskom prospektu Knjige Kyha Dvojnik Urlik Bolest Stablo O cjaj cy samo vrata kraja Kraj jesenskog mora Umorna pesma Napomena uz drugo izdanje Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor - osoba Benedikt, Božidar D. Naslov Milenijum / B. [Božidar] D. Benedikt Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Doca, 2000 (Beograd : Proteus) Fizički opis 230 str. ; 21 cm Napomene Tiraž 500. Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Benedikt dostiže vrhunac svog originalnog pričanja u knjizi Milenijum, koja se osvrće na opasnosti ljudskog kloniranja. Autor ispreda zaplet romana oko jednog ambicioznog bio-inženjera kojeg anonimni naručilac angažuje da mu iz gena ponovo oživi „savršenu ženu“. Ali u toku procesa, ovaj shvata da samo Bog ima pravo odlučivanja ko će da živi a ko će da umre. Knjiga je prvi put objavljena 2000. a uskoro su usledila ostala izdanja. Milenijum je latinska reč za vremenski period od hiljadu godina. To je prosečna dužina života tridesetak generacija obične, ili tridesetak generacija kraljevske porodice. Zbog dužine ovog perioda, samo ograničen broj srećnika je živeo istovremeno u dva milenijuma. Kao mi, na primer, odnosno naša generacija. Zbog retkosti ovog događaja, kao i raznih nagađanja, predviđanja i biblijskih proročanstava, pred svaki novi milenijum dolazi do neke vrste masovne histerije. Oni dobri gledaju u tmurno nebo sa nadom da će se uskoro otvoriti i da će odozgo sići neko da ih spase od onih grešnih, a ovi gledaju u nebo sa strahom od moguće kazne. Moćna mašinerija štampe i televizije koristi se ovim fenomenom do krajnosti, vešto dolivajući ulje na već rasplamsala iščekivanja jer u ovo naše vreme, vesti prodaje senzacija. Što veća senzacija to veći prihodi od reklama bogatih korporacija. Božidar Damjanović Benedikt (engl. B. D. Benedikt) je kanadski pisac i filmski reditelj srpskog porekla, rođen 7. aprila 1938. godine u malom mestu Vinici kod Varaždina, u porodici Save Damjanovića, žandarskog narednika. Autor je više desetina klasičnih romana i naučno-popularnih knjiga objavljenih na srpskom, hrvatskom, poljskom, makedonskom, slovenačkom i engleskom jeziku. Takođe je radio za jugoslovensku, nemačku, kanadsku i holivudsku filmsku industriju u svojstvu scenariste, reditelja i scenografa. Završio je dva američka univerziteta, sa diplomom mastera iz filmskog dizajna i doktoratom iz literature i dramskih umetnosti. Redovan je član Udruženja kanadskih reditelja i Kanadske filmske akademije. Živi sa porodicom u Torontu, Kanada... MG81 (L)

Žarko Vasiljević: SRBADIJA, VLASI, ŠVABE I NEŠTO RUSKIH KNEŽEVA, KOV Vršac 2017, str. 202. Izabrana poezija. Predgovor i izbor Draško Ređep. Očuvanost 4. ВАСИЉЕВИЋ Жарко – редитељ, драматург, преводилац, управник СНП, песник (Бела Црква, 7. V 1892 – Нови Сад, 19. IX 1946). Родитељи су му били глумци СНП: отац Коча (в) и мати Даница рођена Жан (в). Основну школу похађао је у местима у којима је гостовала трупа СНП, а гимназију 1911. у Белој Цркви. Студије права у Будимпешти прекинуо је због рата 1914, па наставио у Бгду 1919, али их није завршио. За време управе П. Коњовића (в) 1919. постављен је за секретара СНП. Септембра 1923. долази за редитеља СНП, а 1927. је именован за главног редитеља и артистичког управника. Када је позориште подржављено организовао је Трупу ДСНП, а када је изгорело Дунђерсково позориште 1928. трудио се да обезбеди услове за рад Трупе. Под његовом управом представе су даване у сали хотела „Слобода“ у сезони 1929/30. Био је секретар ДСНП 1924/25, члан УО ДСНП 1924, 1925, 1928/29. и 1932/33. Од 1936. до 1941. био је драматург у НПДб. За потребе позоришта преводио је са мађарског и немачког, али и драматизовао више драмских дела. После рата поверено му је да обнови рад СНП, али сада под именом Војвођанско народно позориште, чији је био управник и на тој функцији остао до смрти. Цео живот био је везан за СНП и посвећен његовом раду. Његови преводи и драматизације успешно су извођени на сцени, као и његове режије. Поред рада везаног за СНП, био је и члан Књижевног одељења МС од 1924, а од 1931. члан је Књижевног одбора. Радио је и као в. д. секретара МС (св. 331-334) и библиотекар Библиотеке МС 1932, 1943-1944, затим управник Музеја МС у привременом својству. Објављивао је песме у часописима: „Дан“, Српски књижевни гласник, „Будућност“, „Раскрница“, Летопис МС, Војвођански зборник, „Нова светлост“, „Нова Војводина“, „Новости“, „Јединство“, „Записи“, „Књижевни север“, „Наш живот“ и др., а одломак његовог романа Хиљаду корака Пантелије Савића објављен је у Летопису МС 1931. Његове најбоље песме настале су између два рата и, углавном, темом су везане за Војводину и за судбину и проблеме Војвођана. Одликован је 1936. Орденом Св. Саве V реда поводом 75-огодишњице рада СНП. Сахрањен, поред родитеља, је на Алмашком гробљу у НСаду.

HDP; 2013. Hermetički fenomenolog, fenomenološki hermetist, Zoran Kršul u svakom slučaju piše izvan uobičajenih poetskih strategija... Njegova teška, uporna i tmasta istraga o Genezi jedan je od najzanimljivijih pojedinačnih koncepata u suvremenoj hrvatskoj poeziji. Branko Maleš, Poetske strategije kraja 20. stoljeća, 2009. Umjesto da reducira smisaone odnose, Kršul ih proširuje onim rijetkim priključcima po kojima se poetski govor najviše razlikuje od praktičnog. Kriterij rijetkosti i biranosti u slaganju govora opravdava sud o hermetičnosti Kršulove poezije, s time što možebitni pokudni prizvuk tog pojma treba shvatiti posve suprotno, kao pozitivnu oznaku. Hermetična zatvorenost, koja je u Kršula samo privid, zapravo je uvjet visokog tlaka poetske sinteze. Zvonimir Mrkonjić, Novi list, 2000. Iskonjenje je jedna je od bitnih, ako ne i dominantnih, Kršulovih tema, i ono može početi `ispočetka` (iz nule) ili `otkraja`, od finalne zadatosti pojavnosti i njenog rastakanja `naprijed`, na kom su putu transformacije normalna pojava. (...) od jednostavnosti strukturiranja i poruka, nekad do veridiktičnosti, do onakva stupnja koji bi trebao `prodrijeti` u iskonjenje koje nudi omnipotenciju, sa svojom dramom, sa svojom energijom, sa svojim oblicima i sa svojim finalitetima. Cvjetko Milanja, Republika, 2011. Pjesnika uopće ne zanima opis zbiljskog predmeta, nego neka vrsta njegove metafizičke interpretacije, koja u srži predmeta najčešće otkriva prazninu. Slična težnja ka redukciji očituje se i u Kršulovom iskazu, koji je maksimalno discipliniran a udio sugestije u njemu je nadređen iscrpnom imenovanju. Hrvoje Pejaković, Kutija (iz recenzije), 1988. Rođen na Rijeci (Sušaku) 1955. Bio sam povučen dječarac, nepristupačan. Samo bih čučao sa strane i promatrao klince kako igraju lopte ili što drugo. Imao sam jednu šljivu nasred dvorišta na koju sam se pentrao i povjeravao joj svoje maštarije. Sve je bilo dobro dok ju nisu otpilili. Bilo je to razdoblje neke 5-6 g. života. A valjda sam jedno tjedan dana sjedio na panju, skamenjen. Od tada više nikad i ništa nije bilo isto. Nakon tog događaja stvari se, rekao bih radikalno, ubrzavaju. Odjednom sam postao vođa socijalne skupine, vođa ulice, pa kvarta, ali u nekonvencionalnom smislu, spreman na bilo kakve kučine i lopovluke svakojake vrste. Stvar se nastavila i u pubertetu. Bio sam izbačen iz svih srednjih škola koje su postojale tad u tom gradu. Imao sam napismeno (ćitabu) o zabrani daljnjeg srednjoškolskog školovanja. Toliko sam bio nemoguć. Bilo je to u Banjoj Luci ili ( Bendželaj- cyti ) kako smo u slengu govorili mi dečki s ulice, nakon selidbe iz Požege u kojoj sam završio osmoljetku i dva razreda gimnazije iz koje sam bio izbačen (to je tek prvo izbacivanje), pošto sam prebio profesora iz latinskog, izvjesnog Žmigu, koji nam je zagorčavao život. U Bendželaj-cytiju se to desilo ovako: Na polugodištu 250 sati neopravdanih i jedno dvadeset kečeva iz hrvatskog (i to s obje strane, ko` novogodišnja jelka), iako sam u tom razdoblju čitao prosječno stotinjak knjiga godišnje. Kolridža sam znao naizust, francuske parnasovce, Johna Donnea, Thomasa Dylana, S.J Persea također, Kanta, Hegela i sijaset stvari koje sam volio, a uopće nisu bile u školskom programu Ali kada bi me prozvala profesorica (na nesreću i razrednica), ja sam samo kratko odgovarao: Neću da odgovaram! I naravno, dobijem keca. Jedanput me je pitala: Što znaš o Arturu Rimbaudu ? Rekao sam s pika: Znam da je imao odnose s kozama. Žena se šokirala. Što će štreberica, nije ona jadna to ni znala. Odmah, ukor direktora i izletio sam van samo tako. U to vrijeme sam i boksao u polu-velteru u Banjalučkoj Slaviji. Bio je tad tamo Beneš, Bisić, Vujković, Košpić, Zembo ; dobra ekipa. Nakon mnogo godina sam se sreo s nekom svojom ekipom s ulice, neki Ljuba-Truba, izvjesni Bajaga koji se upravo vratio iz zatvora, pijemo pivo… i odjednom Bajaga kaže Ljubi: Sjećaš li se ti kad smo ono u Zagrebu…( a tad je bio trend da vozeći se u tramvaju snime nekog starčića, biraju pogledom koga će, i Ljuba jak ko konj raširi ona pneumatska vrata, a Bajaga onog bakutanera nogira van, i to sve u vožnji; jer to je bio kao štos u to vrijeme). – Interesantno, veli Bajaga, onako zamišljen, da nitko nikad nije poginuo. Gledam čovjeka i ne mogu vjerovat da sam rastao u tom svijetu, a da nisam postao ubojica ili kriminalac. Kasnije, nakon još nekih izbacivanja, po debeloj vezi upišem se u tadašnji Šup za automehaničara. Polagao sam razliku predmeta i tako nekako svršim srednju. Radio sam jednu godinu kao mehaničar, ali nije mi se dopalo. Upišem se na PA odsjek književnost jugo-naroda. Prijemni položim iz cuga. Dapače, obradio sam u sklopu slobodne teme, jer bila je i ta mogućnost, Marinkovićev roman Kiklop. U dva sata napišem 20 kartica teksta. Izlazi šef katedre pred brucoše i nosi jedan svezak; a to moj rad; nešto govori o statistici, 30% nije zadovoljilo…bla ..bla,… a jedan rad je napisan, veli on, tako kao da ga je pisao student koji je već diplomirao na ovo Akademiji. Ja sam si mislio: - Čekaj ti, još ne znaš s kim imaš posla. Inače, od onih sam klinaca koji se uvijek sramio kad bi ga učiteljica znala pohvaliti za nešto. Ničeg goreg mi nije bilo od toga. Ali ovoga, puta ta pohvala mi je značila izvjesnu prekretnicu, tim više što sam potajno već i pisao pjesme. Učinilo mi se za trenutak da sam krenuo pravim putem. Diplomirao sam na PA i kasnije polagao neku razliku i upisao treću na filologiji u N. Sadu, dogurao do pred diplomski i kusur ispita i ponovno me izbace. Svega je tu bilo. U stvari, ja nikad nisam bio na predavanjima (nitko me nikad nije ni vidio), bilo je dovoljno da malo pogledam, prelistam i spreman sam. Ali to ne ide tako niti u jednom sustavu, pa tako ni u školskom. Nisam bio skrojen za sustave i gotovo. Živio sam uvijek izvan kolosijeka. Što bi rekli – neprilagodljiv. Poslije radim godinu dana u os. Školi u Jajcu, a nakon toga slijedi novo ubrzanje. Selim se u Selce na djedovinu i kako nije bilo posla u školi, radim različite poslove. Radim kao recepcionar u kampu Selce, kao brodograditelj, profesionalni ribar škampar - koćar gotovo jedanaest godina. Uzeo sam dasku i kazao: Napravit ću svoj brod, tako je počelo, i napravio sam ga. Kasnije sam koćao po cijelom Jadranu. Radio sam otvoreno more, nekih pedeset NM. od kopna – Jabuku, Sveca, Palagružu, i mogu reći da je to najteži i najljepši period mog života. Početkom rata prodao sam brod i otišao kao dragovoljac na ratište. Najprije u riječku 111 br., a potom u 9. gardijsku u Gospić. Sveukupno 13 g. Prošao sam gotovo sve terene u Lici , Posavini i ogulinsko područje, te južno bojište, okolica Dubrovnika. Bio sam i tamo gdje se ne smije reći da sam bio, al` svi znamo gdje. Sve u svemu, dobro sam prošao. Imao sam samo jednu operaciju oka zbog gelera; stavili mi novu leću i sad sam kao nov. Sad sam penzić i mogu što hoću. Mogao bih konačno i nešto napisati. Sve što sam napisao, nastalo je usput s pola snage, u letu, od vremena do vremena. Nikad nisam mislio da sam neki pisac, niti me to baš previše zanimalo. Užasavam se onih pisaca, tatinih sinova, sa besprijekornim biografijama, koji prolaze kroz život glatko kao metak kroz puščanu cijev, samo ostaje pitanje gdje će se zabiti. Toliko o tome, ukratko (kad više nema mjesta). Fantastične biografske dogodovštine iz rata neću pričati u prozi, to je za fizikanere, već po svoj prilici unucima, cupkajući ih na koljenu.

Knjaževac Prosveta, 1990. Odlično očuvana zbirka poezije našeg uglednog pesnika. Srazmerno retko u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.