SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Stojan Vučićević : GREBEN , Mladost Zagreb 1965, str. 60. Poezija. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Vučićević, Stojan, hrvatski pjesnik (Turkovići, BiH, 8. VII. 1941 – Zagreb, 22. IX. 1989). Školovao se u Metkoviću i Zagrebu. God. 1960. uhićen je i bez suđenja upućen u logor za političke zatvorenike na Sv. Grguru. Jugoslavistiku i francuski jezik i književnost diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zadru. Uređivao je časopise Vidik (1964) i Republika (1969–73) te radio kao novinar i lektor. U književnosti se javio sredinom 1960-ih zbirkama koje afirmiraju tradiciju vezanoga stiha (Greben, 1965; Siga, 1966), s lajtmotivom krajolika kao izvorišta pjesničke imaginacije. Poslije je također slijedio trag glazbenosti stiha te se priklanjao pjesmama u prozi (Čavli, 1969). Objavio je i knjigu putopisa Podmornica (1971). Teme zavičaja, smrti, tišine i mraka obradio je u poemi Šibanica (1971), a pjesničko djelo zaokružio zbirkom Pomrčina (1985), koja slijedi već ustaljenu poetiku i motivsku ujednačenost. Posmrtno su mu objavljene pjesničke zbirke Neretva (1996) i Semafor (2007) te knjiga putopisa Ponad vode (2000). Prevodio je s francuskoga (A. Camus).

Lepo ocuvano DRAGAN LUKIĆ - PESME DUGE PLOVIDBE ILUTROVANO IZDAVAČ: NARODNA KNJIGA BEOGRAD STRANA: 114 Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Dragan Lukić Datum rođenja 30. novembar 1928. Mesto rođenja Beograd Kraljevina SHS Datum smrti 1. januar 2006. (77 god.) Mesto smrti Beograd Srbija i Crna Gora Potpis Dragan Lukić`s signature.jpg Za članak o glumcu, pogledajte Dragan Lukić Omoljac Biografija Uredi Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] U jesen 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Knjaževac Matica srpska, 2002. Sadrži potpis prethodnog vlasnika na prvoj beloj strani, ali nekorišćena, neotvarana. Aćimović je rođen 1931. u Petrovcu kod Đakovice na Kosovu i Metohiji, a rano detinjstvo je proveo u Bačkom Magliću. Gimnaziju je završio u Bačkoj Palanci (1955), a studije Jugoslovenske književnosti i Južnoslovenske jezike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1959). Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1974. godine. Radio je čitav život kao srednjoškolski nastavnik srpskog jezika, a najduže u Elektrotehničkoj školi Mihajlo Pupin u Novom Sadu. Objavio je preko 20 knjiga poezije i poetske proze. Navjeći broj knjiga je objavio kod novosadskih izdavača, u Matici srpskoj, Stražilovu, Svetovima i Prometeju. Od prve pa do svoje poslednje knjige (`Žiža`), Aćimović je dosledno sprovodio svoju pesničku filozofiju. Kroz kratkei jezgrovite pesme, sažete izveštaje o fantastici života, kao i eliptične i guste redove poetske proze, čitalac je sticao utisak kako su Aćimoćeve reči preuzete iz jezgra života, iz njegovih neobičnih i tamnih trenutaka koji svedoče o našem samozaboravu, izgubljenosti i usamljenosti. Aćimović je bio pesnik gradskog života i njegovih trauma, otuđenosti i hladnoće postojanja. Kao da je iz njegovih rukopisa progovarao veliki majstor neizvesnosti i duboke životne strepnje.

Marija Stojiljković MARSTOJ-PTICA IZA ŽICE PTICA IZA ŽICE je prva zbirka poezije Marije Stojiljković Marstoj. Izdavač ove zbirke je Udruženje pisaca Poeta iz Beograda. Recenzije su radili Zorica Tijanić, novinarka i književnica, kao i Simo B. Golubović, književni kritičar i pesnik. Osvrte su dale Vladanka Cvetković, književnica i Zorica Krstović, pesnikinja. Ilustracije je radila Sonja Jovanović, a lekturu Jelena Dimitrijević. PREDGOVOR IZDAVAČA U vreme današnje, u doba „Velikog brata a malih ljudi“, kada je poezija skrajnuta i marginalizovana, drznuti se da objavite zbirku dobre poezije graniči se sa podvigom. Kada je oplemenite predivnim ilustracijama, što je ovde i slučaj, dobijate knjigu izuzetne kakvoće. Autor ovih stihova kao da ne primećuje ova plitkoumlja kojima smo okruženi, zagledana je u dubinu čoveka i vremena u kome živimo. Rime Marije Stojiljković dodiruju i srce i dušu. Zato, kao izdavači ove knjige, ponosno stojimo iza ovakvog dela i toplo ga preporučujemo čitaocu koji zna da prepozna pravi kvalitet i vrednost. Tvrd povez,Beograd,2017.god,186.str,ilustr. D2

Na prodaju Wireless FM Transmiter, koristi 2x AAA baterije ili na adapter. Koristio ga pre nekog vremena za puštanje muzike na radiu sa laptopa. Ima 4 frekfencije rada. Predmet prodaje odgovara datim opisima i slikama. Za sve sto vas zanima pitajte! Pogledajte i ostale mnogobrojne predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/Vladimir10/SpisakPredmeta

Model EB595675LU 3100 mAh Originalna baterija, koriscena na Samsung Galaxy Note II N7100 pre oko 10 godina (od tada nije koriscena zbog neispravnosti telefona) i radila je besprekorno. Pretpostavljam da moze biti koriscena na jos nekim starijim Samsung modelima, ali nisam upucen. Zbog mogucih malverzacija ne prihvatam eventualne reklamacije. Kupujete na sopstveni rizik.

Autor - osoba Völker, Peter, 1949- = Felker, Peter, 1949- Naslov Über Kunst und Liebe / Peter Völker ; Ausgewählt und aus dem Deutschen übersetzt von Stevan Tontić = O umjetnosti i ljubavi / Peter Felker ; izabrao i s nemačkog preveo Stevan Tontić Vrsta građe poezija Jezik nemački, srpski Godina 2022 Izdavanje i proizvodnja Leipzig : Engelsdorfer Verlag, 2022 Fizički opis 126 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Tontić, Stevan, 1946-2022 = Tontić, Stevan, 1946-2022 Milić Bakić, Vlađa, 1952- = Milić Bakić, Vlađa, 1952- (karton) Napomene Uporedo nem. tekst i srp. prevod Str. 6-7: Vorwort / Vladja Bakić-Milić Ein Nachruf: str. 10 Stevan Tontić: str. 116 Beleška o piscu: str. 121-122. Peter Felker (Peter Völker) rođen je 1949. godine u gradiću Grindau-Rotenbergen blizu Frankfurta, gde i danas živi. Veliki je putnik, najviše je posećivao Grčku, ali i Republiku Srpsku. Završio je trgovačku školu, radio u oblasti saobraćaja i medija, bio odgovorni urednik za evropsku politiku pri jednoj nacionalnoj agenciji. Bio je i suizdavač jednog alternativnog magazina, suosnivač Fonda solidarnosti s demokratskim medijima sveta, rukovodilac sindikata za medije i film, te organizator međunarodnih kulturnih programa u zavičajnim gradovima Merholc i Gelnhauzen. Objavio je više pesničkih dela (tri su posvećena junacima iz grčke mitologije), dva romana, tri knjige za decu. Najnovije, eksperimentalno delo „Životni svetlosni tragovi“ napisao je skupa sa troje drugih autora. Pesnička knjiga `Agamemnon i Kasandra u Lakoniji` objavljena je u prevodu Stevana Tontića na srpski jezik u Banjoj Luci 2008. godine. Dobitnik više nagrada. MG28

UGREEN USB C na tip B 2.0 kabl za štampač - 2m Ugreen 50446 kabl za štampač je idealan izbor za povezivanje MacBook-a sa štampačem, skenerom, switch-om štampača ili čak eksternim hard diskom sa USB 2.0 Tip B interfejsom. Radite savršeno sa uobičajenim štampačem ili skenerom sa USB-B 2.0 portom. Ugreen USB-C USB-B kabl podržava sinhronizaciju velikom brzinom pri MAX 480 Mbps, brže i bezbednije od veze preko Wi-Fi mreže.

SV10 61149) ŠAPAT MEĐU POVICIMA , Filip Tanselen , Brankovo kolo Sremski Karlovci 2007 , pesme Filip Tanselen rođen je 1948. godine u Parizu. Objavio je preko dvadeset knjiga poezije i ogleda iz estetike i pozorišta, autor je i nekoliko pozorišnih komada. Nosilac je državnog doktorata, profesor estetike i šef katedre za pozorište na Sorboni. Jedan je od osnivača i direktor Međunarodnog centra za proučavanje i kreiranje poetskog prostora u okviru koga se organizuju seminari i radionice. Tokom osamdesetih godina prošlog veka radio u okviru pozorišne trupe El Asifa. Njegova istraživanja se bave odnosom poezije i govora, ali i poezije i drugih umetnosti (pozorište, muzika, ples, fotografija, slikarstvo). Prevođen je na više jezika među kojima su nemački, arapski, engleski, turski, italijanski, sada srpski, i drugi jezici. Filip Tanselen je i pesnik moralnog habitusa. On zapaža nezgrapne poteze globalnog sveta, koji satiru nezaštićene strukture ljudske lepote i neponovljivosti. On smatra da je pesnički jezik govor koji se mora suprotstaviti besmislu sile i prinudi na nepostojanje. Filip Taneslen je prijatelj ugnjetenih i obespravljenih, ali ne na plakatni način, već kao autor čiji dar nadilazi dnevne mehanizme površnosti i preuzima ulogu pesničke misije čiji je cilj konkretan preporod stanja ljudske svesti, njenog naličja i greha. Filip Tanselen je pesnik vizionarskih rešenja, egzistencijalne zaštite i slobode. Njegova poezija egzemplarni je primer superiornosti talenta da nadiđe lokalno i, u koncentričnim krugovima kreacije, dostigne univerzalno kao princip stvaranja i sveta. izbor , prevod i pogvor Emilija Cerović mlađa mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica, 88 strana

Ovaj mini stoni držač za tablete pruža bezbednost i sigurnost za vaše pametne telefone i tablete. Pametan izbor za postavljanje mobilnog uređaja u portretni ili pejzažni režim, pružajući rukama odmor kad uživate u video zapisima, čitanju ili gledanju filma. Od 15 ° do 100 °, možete se prilagoditi željenom uglu i gledati video zapise u ugodnijem položaju, jednostavnom za upotrebu. Ovo postolje za tablete nema otvor za punjenje. Kada radite sa većim tabletom, kao što je iPad Pro 11 ", preporučuje se da uređaj postavite vodoravno na ovo postolje. Dimenzije nosača 120mm x 107mm x 26mm

Ovaj mini stoni držač za tablete pruža bezbednost i sigurnost za vaše pametne telefone i tablete. Pametan izbor za postavljanje mobilnog uređaja u portretni ili pejzažni režim, pružajući rukama odmor kad uživate u video zapisima, čitanju ili gledanju filma. Od 15 ° do 100 °, možete se prilagoditi željenom uglu i gledati video zapise u ugodnijem položaju, jednostavnom za upotrebu. Ovo postolje za tablete nema otvor za punjenje. Kada radite sa većim tabletom, kao što je iPad Pro 11 ", preporučuje se da uređaj postavite vodoravno na ovo postolje. Dimenzije nosača 120mm x 107mm x 26mm

Autor - osoba Zabolockiй, Nikolaй Alekseevič, 1903-1958 = Zabolockij, Nikolaj Alekseevič, 1903-1958 Naslov Bezdani ogledala : pesme i poeme / Nikolaj Zabolocki ; [izbor, prevod i predgovor Miodrag Sibinović] Jedinstveni naslov Stihotvoreniя i poэmы. srpski jezik Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis XX, 99 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Stihotvoreniя i poэmы / Nikolaй Alekseevič Zabolockiй Str. VII-XX: Protiv dogmi / Miodrag Sibinović. Nikolaj Aleksejevič Zabolocki (rus. Николай Алексеевич Заболоцкий; Kazanj, 7. maj 1903 – Moskva, 14. oktobar 1958) je bio ruski pesnik. Do 1938. godine objavio je dve zbirke (Stupci, 1929; Druga Knjiga, 1937). Najznačajnija mu je prva, sa košmarnim, grotesknim svetom čudnog reda stvari. Groteska, figure sna, protivracionalnost, pretočeni u dečje viđenje sveta i nadrealističku sliku, javljaju se u poemama (Trijumf zemljoradnje, 1933). U pesmama objavljenim posle 1948. godine gubi se hiperbolična groteska i ironija i preteže filozofski pejzaž. Zabolocki (Zabolockij), Nikolaj Aleksejevič (Alekseevič), ruski pjesnik (Kazanj, 7. V. 1903 – Moskva, 14. X. 1958). Studirao književnost u Moskvi i Petrogradu. Radio u odjelu za dječju književnost državne naklade u Lenjingradu. Bio je član avangardne skupine Oberiu; nije dosegnuo stupanj apsurda poetike D. Harmsa ili A. J. Vvedenskoga. Zbirka Špalte (Stolbcy, 1929) groteskno obrađuje teme lenjingradske periferije, s izrazitim otklonom od malograđ. svagdana. Poema Trijumf zemljoradnje (Toržestvo zemledelija, 1929–33), naoko pisana u prilog kolektivizaciji, grotesknim duhom komično-herojske poeme i poetikom apsurda izazvala je otpor vlasti, pa je objavljivanje bilo obustavljeno. Bio je zatvoren 1938., a 1944. prognan na Altaj i u Karagandu, sve do 1946. Prevodio je s gruzijskoga. Pjesničku djelatnost obnovio je tek 1956., živeći pretežito u književničkoj koloniji na rijeci Tarusi, odajući se prirodnofiloz. refleksiji, te je stekao priznanja kao jedan od najznačajnijih ruskih pjesnika XX. st. MG112

Odlično očuvano. Na jednoj strani podvlačeno običnom olovkom. U četvrtoj zbirci pesama Arkam gori Aleksandar Petrović Babić izlazi „iz trećeg lica / kao iz tesnog / spandeksa / antiheroja“ i započinje šetnju kroz razrušenu Republiku Arkam. Autor oslikava stripovsku psihomitologiju bića čija je jedina nada da ga „kao kontrabandu“ bilo ko izvede iz te države koja se „deli / na sve sitnije / komade hleba“. Arkam gori jeste poezija degradirane zajednice koja se udaljava od arhetipskog Čoveka dok tipsko postaje primitivno, a mitsko: infantilno mitomansko. Ko nije spreman da čita podeljenu stvarnost, ni sebe u njoj, nije spreman za ovu antiavanturu. Ko zaplovi, saznaće šta u drugoj realnosti radi Bob Dilan, a šta u ovoj, zaboga, radimo svi mi.

Autor - osoba Parun, Vesna, 1922-2010 = Parun, Vesna, 1922-2010 Naslov Crna maslina / Vesna Parun ; izabrao i uredio Vlatko Pavletić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1988 Izdanje 1. izd. u ovoj biblioteci Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1988 Fizički opis 201 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Pavletić, Vlatko, 1930-2007 = Pavletić, Vlatko, 1930-2007 Zbirka ǂBibliotekaǂ Izabrana djela / Vesna Parun ; ǂsv. ǂ2 (karton) Napomene Tiraž 3000 Na kor. autorkina slika. Stanje: korice kao na slici, unutra fleka u vrhu stranice na prvih nekoliko stranica (ne smeta čitanju), kasnije se smanjuje. Vesna Parun (Zlarin, 10. travnja 1922 – Stubičke Toplice, 25. listopada 2010) je bila hrvatska pjesnikinja, koja se smatra jednom od najistaknutijih ličnosti hrvatske poezije i književnosti za djecu u drugoj polovici 20. vijeka. Vesna Parun rođena je 10. april 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila kao slobodni književnik. No nakon pola stoljeća u Studentskom gradu, u zagrebačkoj Dubravi, u Badelovoj ulici 15 (danas Vile Velebita), Vesna Parun svoj je skromni dom 2000., iz nevolje, zauvijek napustila i, vjerujući da je riječ o privremenom smještaju iz zdravstvenih razloga, smjestila se u Stubičkim Toplicama. Ondje je još krajem 1970-ih upoznala svoju najveću životnu učiteljicu, prosjakinju Magdicu. Njeno višegodišnja izolacija iz javnog života je prekinuta godine 2007. kada je na izborima podržala Demokratsku stranku žena. Za svoj pjesnički rad dobila je značajne i brojne nagrade i priznanja. Za zbirku „Pjesme“ (1948) dobila je Nagradu Matice hrvatske, za zbirku „Crna maslina“ (1955) dobila je Nagradu grada Zagreba, za stihovani dječji roman „Mačak Džingiskan i Miki Trasi“ (1968) dobila je Nagradu Grigor Vitez, 1972. dobila je kao najuspješniji dječji pjesnik Zmajevu Nagradu Matice srpske u Novom Sadu, a 1970. u Parizu je dobila Diplomu za poeziju. Njena zbirka „Zore i vihori“ (1947) po mnogo čemu označava važan datum u razvojnom tijeku novije hrvatske poezije. Poezija „Zore i vihori“, 1947., „Pjesme“, 1948., „Crna maslina“, 1955., „Vidrama vjerna“, 1957., „Ropstvo“, 1957., „Pusti da otpočinem“, 1958., „Ti i nikad“, 1959., „Koralj vraćen moru“, 1959., „Konjanik“, 1961., „Jao jutro“, 1963., „Bila sam dječak“, 1963., „Vjetar Trakije“, 1964., „Pjesme“, 1964., „Gong“, 1966., „Otvorena vrata“, 1968., „Ukleti dažd“, 1969., „Tragom Magde Isanos“, 1971., „Sto soneta“, 1972., „I prolazim životom“, 1972., „Stid me je umrijeti“, 1974., „Olovni golub“, 1975., „Apokaliptičke basne“, 1976., „Ljubav bijela kost“, 1978., „Čitač snova“, 1978., „Izabrane pjesme“, 1979., „Mapa Magdica“, 1979., „Šum krila, šum vode“, 1981., „Salto mortale“, 1981., „Izabrana djela“, 1982., „Grad na Durmitoru“, 1988., „Kasfalpirova zemlja“, 1989., „Indigo grad“, 1990., „Sonetni vijenci“, 1991., „Tronožac koji hoda“, 1993., „Začarana čarobnica“, 1993., „Izbor iz djela“, 1995., „Ptica vremena“, 1996., „Smijeh od smrti jači“, 1997., „Pelin basne“, 1998., „Spužvica i spužva“, 1999., „Političko Valentinovo“, 2000., „Grijeh smrti“,2000.. Proza[uredi | uredi kod] „Pod muškim kišobranom“, 1987., „Krv svjedoka“, 1988., „Hrvatska kraljica“, 1999., „Noć za pakost - moj život u 40 vreća“, 2001. Dječja poezija[uredi | uredi kod] „Patka Zlatka“, 1957., „Tuga i radost šume“, 1958., „Zec mudrijan“, 1958., „Kornjačin oklop“, 1958., „Mačak Džingiskan i Miki Trasi“, 1968., „Mačak na mjesecu“, 1969., „Miki Trasi i baka Pim Bako“, 1968., „Miki slavni kapetan“, 1970., „Karneval u Kukljici“, 1974., „Poznanstvo s danima malog Maksima“, 1974., „Igre pred oluju“, 1979., „Dvanaest slikovnica o psima“, 1983., „Hoću ljutić, neću mak“, 1983., „Roda u školi“, 1988., „Pokraj Kupe kad se vrapci skupe“, 1989., „Moj prijatelj šišmiš“, 1990., „Uspavanka za poljubac“, 1995., „Kroz prozorčić zime“, 1995., „Pčela, duga i mlin“, 1997., „Tri morske pustolovke“, 2000., „Morska kočijica“, 2001. Dramska djela (izvedena)[uredi | uredi kod] „Marija i mornar“, „Apsirt“, „Magareći otok, oliti homo homini asinus“, „Škola za skitnice“. Nagrade i priznanja[uredi | uredi kod] Poetum oliveatus na manifestaciji „Croatia rediviva: Ča, Kaj, Što – baštinski dani“ 1995. nagrada „Tin Ujević“ 2003., za zbirku soneta „Suze putuju“ „Nagrada Vladimir Nazor“ 1959. godišnja nagrada 1982. za životno djelo MG86

Sa posvetom autorke. Odlično očuvano. Prvo izdanje. Autor - osoba Hasanbegović, Dijala Naslov Neće biti djece za rat / Dijala Hasanbegović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik bosanski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Zenica : Vrijeme, 2017 (Široki Brijeg : Suton) Fizički opis 121 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂNova osjećajnost ISBN 978-9958-18-088-0 Napomene Biografija: str. [123]. Izazovno pesničko ostvarenje Dijale Hasanbegović predstavlja jedno od najreprezentativnijih antiratnih dela objavljenih u poslednjoj deceniji. Zbirka pesama Neće biti djece za rat Dijale Hasanbegović stihovima igra nekoliko značajnih ironično-inverznih, tek prividno oksimoronskih igrarija: slobodu osvešćene teskobe; poverenje kritikujućeg glasa u svet; nežnu dobronamernost sarkazma. Svezemaljska buka – kako nam je već sasvim jasno – nesklona je čoveku, pa prema tome i poeziji, ali čitanje ove knjige je ogledna vežba za prevladavanje buke bukom samom, sve dok je buka zamahnuta ka licu sveta takva da su njeni uzvičnici hrabro ljudski. Dijalina knjiga ovo predočava pesnički ubedljivo i sa nedvosmislenošću manifesta. Poezija Dijale Hasanbegović nije lagano štivo, ali dobra poezija to nikad nije. Ova je zbirka zatamnjeno srce koje ne odustaje od svjetla. Već sa čitanjem prve pjesme postaje kristalno jasno da je ona rijetka kombinacija upravo spomenutog. Sretan sam što postoji i što znam gdje je mogu naći. I kad god se osjetim dovoljno snažnim za svoje strašnije svjetove i njihove mrakove, prenosit ću im stih jedne od pjesama iz ove zbirke. Činit ću to kao ultimativnu poruku i jednu sasvim ličnu prijetnju: Ne dam djecu za rat! – Mehmed Begić Neće biti djece za rat izazovno je pjesničko ostvarenje, čitanje kojeg i pored humornih kontrapunktova brzo ispresavija abdomen (da parafraziram riječi iz jedne od pjesama) nespremnoj čitateljici i čitaocu. Šablonski bismo mogli reći da knjiga Dijale Hasanbegović „nije za svakoga“ – no nije li to istina za poeziju uopće? A posrijedi je, da ne bude zabune, izvrsna pjesnička zbirka. – Dinko Kreho Dijala Hasanbegović je pesnikinja, novinarka i kritičarka. Radila je za nedeljnik Dani kao književna i pozorišna kritičarka, kao novinarka Radio Sarajevo portala i kolumnistkinja na portalu Diskriminacija. Objavljivala je eseje, poeziju i kritike za različite književne časopise. Pesme su joj prevođene na engleski, poljski i norveški. Prvi engleski prevod objavljen je u The American Poetry Review (septembar, 2007). Trenutno radi kao kolumnistkinja za Prometej.ba. Živi u Sarajevu. MG15

STEVAN RAIČKOVIĆ KAMENA USPAVANKA Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1969 66 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Samo je budila mir Ruke bola Otvori svu tišinu Oprosti kamenu što ćuti O vrati se Buket O daj mi Pesma i smrt Jedno sigurno veče Tugovanka nad velikim sivim predelom Usnuli kavez Niti Kamena uspavanka Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu Vidik Ni predeo maglen U zimski sumrak Tvrđava Eto šta učini sjaj Nailazi hladno doba godine Java Slika u roditeljskom domu U dozivima Skrovito mesto Mi stižemo padom Na nekoj padini Raskršće Opet pod nebom Pod noćnom zvezdom Na rastanku Noć je duga Sloboda je usamljenost Bez ljubavi U magli Kalemegdan Siena Na Nevskom prospektu Knjige Kyha Dvojnik Urlik Bolest Stablo O cjaj cy samo vrata kraja Kraj jesenskog mora Umorna pesma Napomena uz drugo izdanje Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Daljinski Upravljac VOX Daljinac Ispravan i proveren kamerom Ne znam za koji je model uredjaja ali po komandama predpostavljam da je za DVD ili Home Cinema plejer Ukoliko zelite da eksperimentisete za model radite to na svoju odgovornost. Baterije sami obezbedjujete. -Slike su originalne od uredjaja koji se prodaje. -Svaki uredjaj koji postavljam na aukciju ili oglas ispitam i trudim se da ga opisem realno, bez doterivanja i sa naglasavanjem mana i nedostataka. -Clanovi koji imaju ideju da povade odredjene delove iz uredjaja, pa vrate kao neispravne, poluispravne ili ostecene, takodje MOLIM DA NE LICITIRAJU NA MOJIM AUKCIJAMA. -Za ostecenja u transportu NE ODGOVARAM. Vase je da pozovete kurira sluzbe koja vam je posiljku dostavila, napravite zapisnik o ostecenju i trazite odstetu od iste. -Molim clanove/kupce da dobro procitaju USLOVE PRODAJE jer se kupoprodaja obavlja jedino tako i nikako drugacije.

Žarko Vasiljević: SRBADIJA, VLASI, ŠVABE I NEŠTO RUSKIH KNEŽEVA, KOV Vršac 2017, str. 202. Izabrana poezija. Predgovor i izbor Draško Ređep. Očuvanost 4. ВАСИЉЕВИЋ Жарко – редитељ, драматург, преводилац, управник СНП, песник (Бела Црква, 7. V 1892 – Нови Сад, 19. IX 1946). Родитељи су му били глумци СНП: отац Коча (в) и мати Даница рођена Жан (в). Основну школу похађао је у местима у којима је гостовала трупа СНП, а гимназију 1911. у Белој Цркви. Студије права у Будимпешти прекинуо је због рата 1914, па наставио у Бгду 1919, али их није завршио. За време управе П. Коњовића (в) 1919. постављен је за секретара СНП. Септембра 1923. долази за редитеља СНП, а 1927. је именован за главног редитеља и артистичког управника. Када је позориште подржављено организовао је Трупу ДСНП, а када је изгорело Дунђерсково позориште 1928. трудио се да обезбеди услове за рад Трупе. Под његовом управом представе су даване у сали хотела „Слобода“ у сезони 1929/30. Био је секретар ДСНП 1924/25, члан УО ДСНП 1924, 1925, 1928/29. и 1932/33. Од 1936. до 1941. био је драматург у НПДб. За потребе позоришта преводио је са мађарског и немачког, али и драматизовао више драмских дела. После рата поверено му је да обнови рад СНП, али сада под именом Војвођанско народно позориште, чији је био управник и на тој функцији остао до смрти. Цео живот био је везан за СНП и посвећен његовом раду. Његови преводи и драматизације успешно су извођени на сцени, као и његове режије. Поред рада везаног за СНП, био је и члан Књижевног одељења МС од 1924, а од 1931. члан је Књижевног одбора. Радио је и као в. д. секретара МС (св. 331-334) и библиотекар Библиотеке МС 1932, 1943-1944, затим управник Музеја МС у привременом својству. Објављивао је песме у часописима: „Дан“, Српски књижевни гласник, „Будућност“, „Раскрница“, Летопис МС, Војвођански зборник, „Нова светлост“, „Нова Војводина“, „Новости“, „Јединство“, „Записи“, „Књижевни север“, „Наш живот“ и др., а одломак његовог романа Хиљаду корака Пантелије Савића објављен је у Летопису МС 1931. Његове најбоље песме настале су између два рата и, углавном, темом су везане за Војводину и за судбину и проблеме Војвођана. Одликован је 1936. Орденом Св. Саве V реда поводом 75-огодишњице рада СНП. Сахрањен, поред родитеља, је на Алмашком гробљу у НСаду.

HDP; 2013. Hermetički fenomenolog, fenomenološki hermetist, Zoran Kršul u svakom slučaju piše izvan uobičajenih poetskih strategija... Njegova teška, uporna i tmasta istraga o Genezi jedan je od najzanimljivijih pojedinačnih koncepata u suvremenoj hrvatskoj poeziji. Branko Maleš, Poetske strategije kraja 20. stoljeća, 2009. Umjesto da reducira smisaone odnose, Kršul ih proširuje onim rijetkim priključcima po kojima se poetski govor najviše razlikuje od praktičnog. Kriterij rijetkosti i biranosti u slaganju govora opravdava sud o hermetičnosti Kršulove poezije, s time što možebitni pokudni prizvuk tog pojma treba shvatiti posve suprotno, kao pozitivnu oznaku. Hermetična zatvorenost, koja je u Kršula samo privid, zapravo je uvjet visokog tlaka poetske sinteze. Zvonimir Mrkonjić, Novi list, 2000. Iskonjenje je jedna je od bitnih, ako ne i dominantnih, Kršulovih tema, i ono može početi `ispočetka` (iz nule) ili `otkraja`, od finalne zadatosti pojavnosti i njenog rastakanja `naprijed`, na kom su putu transformacije normalna pojava. (...) od jednostavnosti strukturiranja i poruka, nekad do veridiktičnosti, do onakva stupnja koji bi trebao `prodrijeti` u iskonjenje koje nudi omnipotenciju, sa svojom dramom, sa svojom energijom, sa svojim oblicima i sa svojim finalitetima. Cvjetko Milanja, Republika, 2011. Pjesnika uopće ne zanima opis zbiljskog predmeta, nego neka vrsta njegove metafizičke interpretacije, koja u srži predmeta najčešće otkriva prazninu. Slična težnja ka redukciji očituje se i u Kršulovom iskazu, koji je maksimalno discipliniran a udio sugestije u njemu je nadređen iscrpnom imenovanju. Hrvoje Pejaković, Kutija (iz recenzije), 1988. Rođen na Rijeci (Sušaku) 1955. Bio sam povučen dječarac, nepristupačan. Samo bih čučao sa strane i promatrao klince kako igraju lopte ili što drugo. Imao sam jednu šljivu nasred dvorišta na koju sam se pentrao i povjeravao joj svoje maštarije. Sve je bilo dobro dok ju nisu otpilili. Bilo je to razdoblje neke 5-6 g. života. A valjda sam jedno tjedan dana sjedio na panju, skamenjen. Od tada više nikad i ništa nije bilo isto. Nakon tog događaja stvari se, rekao bih radikalno, ubrzavaju. Odjednom sam postao vođa socijalne skupine, vođa ulice, pa kvarta, ali u nekonvencionalnom smislu, spreman na bilo kakve kučine i lopovluke svakojake vrste. Stvar se nastavila i u pubertetu. Bio sam izbačen iz svih srednjih škola koje su postojale tad u tom gradu. Imao sam napismeno (ćitabu) o zabrani daljnjeg srednjoškolskog školovanja. Toliko sam bio nemoguć. Bilo je to u Banjoj Luci ili ( Bendželaj- cyti ) kako smo u slengu govorili mi dečki s ulice, nakon selidbe iz Požege u kojoj sam završio osmoljetku i dva razreda gimnazije iz koje sam bio izbačen (to je tek prvo izbacivanje), pošto sam prebio profesora iz latinskog, izvjesnog Žmigu, koji nam je zagorčavao život. U Bendželaj-cytiju se to desilo ovako: Na polugodištu 250 sati neopravdanih i jedno dvadeset kečeva iz hrvatskog (i to s obje strane, ko` novogodišnja jelka), iako sam u tom razdoblju čitao prosječno stotinjak knjiga godišnje. Kolridža sam znao naizust, francuske parnasovce, Johna Donnea, Thomasa Dylana, S.J Persea također, Kanta, Hegela i sijaset stvari koje sam volio, a uopće nisu bile u školskom programu Ali kada bi me prozvala profesorica (na nesreću i razrednica), ja sam samo kratko odgovarao: Neću da odgovaram! I naravno, dobijem keca. Jedanput me je pitala: Što znaš o Arturu Rimbaudu ? Rekao sam s pika: Znam da je imao odnose s kozama. Žena se šokirala. Što će štreberica, nije ona jadna to ni znala. Odmah, ukor direktora i izletio sam van samo tako. U to vrijeme sam i boksao u polu-velteru u Banjalučkoj Slaviji. Bio je tad tamo Beneš, Bisić, Vujković, Košpić, Zembo ; dobra ekipa. Nakon mnogo godina sam se sreo s nekom svojom ekipom s ulice, neki Ljuba-Truba, izvjesni Bajaga koji se upravo vratio iz zatvora, pijemo pivo… i odjednom Bajaga kaže Ljubi: Sjećaš li se ti kad smo ono u Zagrebu…( a tad je bio trend da vozeći se u tramvaju snime nekog starčića, biraju pogledom koga će, i Ljuba jak ko konj raširi ona pneumatska vrata, a Bajaga onog bakutanera nogira van, i to sve u vožnji; jer to je bio kao štos u to vrijeme). – Interesantno, veli Bajaga, onako zamišljen, da nitko nikad nije poginuo. Gledam čovjeka i ne mogu vjerovat da sam rastao u tom svijetu, a da nisam postao ubojica ili kriminalac. Kasnije, nakon još nekih izbacivanja, po debeloj vezi upišem se u tadašnji Šup za automehaničara. Polagao sam razliku predmeta i tako nekako svršim srednju. Radio sam jednu godinu kao mehaničar, ali nije mi se dopalo. Upišem se na PA odsjek književnost jugo-naroda. Prijemni položim iz cuga. Dapače, obradio sam u sklopu slobodne teme, jer bila je i ta mogućnost, Marinkovićev roman Kiklop. U dva sata napišem 20 kartica teksta. Izlazi šef katedre pred brucoše i nosi jedan svezak; a to moj rad; nešto govori o statistici, 30% nije zadovoljilo…bla ..bla,… a jedan rad je napisan, veli on, tako kao da ga je pisao student koji je već diplomirao na ovo Akademiji. Ja sam si mislio: - Čekaj ti, još ne znaš s kim imaš posla. Inače, od onih sam klinaca koji se uvijek sramio kad bi ga učiteljica znala pohvaliti za nešto. Ničeg goreg mi nije bilo od toga. Ali ovoga, puta ta pohvala mi je značila izvjesnu prekretnicu, tim više što sam potajno već i pisao pjesme. Učinilo mi se za trenutak da sam krenuo pravim putem. Diplomirao sam na PA i kasnije polagao neku razliku i upisao treću na filologiji u N. Sadu, dogurao do pred diplomski i kusur ispita i ponovno me izbace. Svega je tu bilo. U stvari, ja nikad nisam bio na predavanjima (nitko me nikad nije ni vidio), bilo je dovoljno da malo pogledam, prelistam i spreman sam. Ali to ne ide tako niti u jednom sustavu, pa tako ni u školskom. Nisam bio skrojen za sustave i gotovo. Živio sam uvijek izvan kolosijeka. Što bi rekli – neprilagodljiv. Poslije radim godinu dana u os. Školi u Jajcu, a nakon toga slijedi novo ubrzanje. Selim se u Selce na djedovinu i kako nije bilo posla u školi, radim različite poslove. Radim kao recepcionar u kampu Selce, kao brodograditelj, profesionalni ribar škampar - koćar gotovo jedanaest godina. Uzeo sam dasku i kazao: Napravit ću svoj brod, tako je počelo, i napravio sam ga. Kasnije sam koćao po cijelom Jadranu. Radio sam otvoreno more, nekih pedeset NM. od kopna – Jabuku, Sveca, Palagružu, i mogu reći da je to najteži i najljepši period mog života. Početkom rata prodao sam brod i otišao kao dragovoljac na ratište. Najprije u riječku 111 br., a potom u 9. gardijsku u Gospić. Sveukupno 13 g. Prošao sam gotovo sve terene u Lici , Posavini i ogulinsko područje, te južno bojište, okolica Dubrovnika. Bio sam i tamo gdje se ne smije reći da sam bio, al` svi znamo gdje. Sve u svemu, dobro sam prošao. Imao sam samo jednu operaciju oka zbog gelera; stavili mi novu leću i sad sam kao nov. Sad sam penzić i mogu što hoću. Mogao bih konačno i nešto napisati. Sve što sam napisao, nastalo je usput s pola snage, u letu, od vremena do vremena. Nikad nisam mislio da sam neki pisac, niti me to baš previše zanimalo. Užasavam se onih pisaca, tatinih sinova, sa besprijekornim biografijama, koji prolaze kroz život glatko kao metak kroz puščanu cijev, samo ostaje pitanje gdje će se zabiti. Toliko o tome, ukratko (kad više nema mjesta). Fantastične biografske dogodovštine iz rata neću pričati u prozi, to je za fizikanere, već po svoj prilici unucima, cupkajući ih na koljenu.

Srpska rodoljubiva poezija iz periodike objavljivane u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji u periodu 1837-1941 Izdavač: Nevkoš, Novi Sad Biblioteka Antologije Priredio: Dejan Tomić Povez: broširan Broj strana: 316 Pečatirana, donji ćoškići malo dokačeni vodom inače veoma dobro očuvana. Zbirka „Srbobranke“ nastala je kao plod traganja po starim srpskim novinama, časopisima, almanasima i kalendarima za poezijom koja je posvećena Srpstvu, Srbima i Srbiji. Njihov broj, jednim delom sabran u „Srbobrankama“, svedoči o životnoj snazi, dubokoj nacionalnoj svesti i osećaju da se za svoj narod i njegovo ime treba, i mora boriti. Novine u kojima su pesme objavljivane mnogo puta su došle u ruke čitalaca praznih pasusa, stubaca, pa i čitavih strana. Događalo se i u samim pesmama da se umesto reči ili stihova pojave samo tačkice ili crtice. Cenzura je radila svoje! Ipak, srpski narod je na ovim prostorima, u vremenu iz koga su i stihovi u „Srbobrankama“, uspevao da izbori nacionalne slobode i očuva svoje narodno biće i ime. Ideju za naslov „Srbobranke“ dala je knjiga srpskog rodoljubivog pesnika Riste Milića „Serbobranke“, objavljena na Cetinju 1870. godine. (K-126)

Srpska rodoljubiva poezija iz periodike objavljivane u Bosni i Hercegovini u periodu 1886-1940 Izdavač: Nevkoš, Novi Sad Biblioteka Antologije Predgovor: Rajko Petrov Nogo Priredio: Dejan Tomić Povez: broširan Broj strana: 305 Odlično očuvana. Zbirka „Srbobranke“ nastala je kao plod traganja po starim srpskim novinama, časopisima, almanasima i kalendarima za poezijom koja je posvećena Srpstvu, Srbima i Srbiji. Njihov broj, jednim delom sabran u „Srbobrankama“, svedoči o životnoj snazi, dubokoj nacionalnoj svesti i osećaju da se za svoj narod i njegovo ime treba, i mora boriti. Novine u kojima su pesme objavljivane mnogo puta su došle u ruke čitalaca praznih pasusa, stubaca, pa i čitavih strana. Događalo se i u samim pesmama da se umesto reči ili stihova pojave samo tačkice ili crtice. Cenzura je radila svoje! Ipak, srpski narod je na ovim prostorima, u vremenu iz koga su i stihovi u „Srbobrankama“, uspevao da izbori nacionalne slobode i očuva svoje narodno biće i ime. Ideju za naslov „Srbobranke“ dala je knjiga srpskog rodoljubivog pesnika Riste Milića „Serbobranke“, objavljena na Cetinju 1870. godine. (K-76)

Knjaževac Prosveta, 1990. Odlično očuvana zbirka poezije našeg uglednog pesnika. Srazmerno retko u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

LJUBAVNA TEOREMA: Slobodan Đorđević Tapi **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Ljubavna teorema : pesme / Slobodan Đorđević Tapi Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, engleski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Beograd : XX vek, 2018 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 62 str. : fotogr. ; 18 cm + [14] nalepnica sa QR kodovima Drugi autori - osoba Čolović, Ivan ISBN 978-86-7562-145-4 Knjiga sadrži muzička izvođenja 14 pesama koja se mogu slušati na internetu aktiviranjem QR kodova. Muzički izvođači: Luka Činč Stanisavljević+ HORKESTAR, Marija Jocić, Filip Zarić, Marigold, Đorđe Ilić, Mali Robot, Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Milica Mitić i Kai Kai. Beleška o piscu Slobodan Đorđević Tapi (Beograd,1937 – Beograd, 1999), najveći deo života proveo je u prizmenoj roditeljskoj kući na Dorćolu, koja više ne postoji. Nebrojeno puta sam bio tu, kod njega. Uz kuću je bilo malo dvorište s baštom, u koje su se iznosili baštenski stočić i stolice čim bi otoplilo. Tu su priča, kafa i rakija prijale više nego unutra. Nema više ni tog dvorišta. Za ukućane on je bio Dane, ali mi, njegovi drugovi, zvali smo ga Tapi, nadimkom koji je smislio Alek (Aleksandar I. Spasić, 1937 – 1995) posle jedne partije pokera u kojoj je Slobodan više puta objavljivao „tapi“. To je pokerski termin (od francuskog tapis) koji se koristi kad igrač traži da licitacija ne prekorači vrednost žetona kojima raspolaže, odnosno njihovo novčano pokriće, njihov – rekli bismo mi – guber. Iz roditeljske kuće otišao je 1963, da bi sa prvom ženom Gordanom živeo najpre u iznajmljenom stanjnu u Gopsodar Jevremovoj, a zatim – sve do kraja 1973 – u Gordaninom stanu u Maršala Tolbuhina (danas Makenzijeva), iznad kafane „Vltava“, u zgradi u koju su se 1965. godine doseliili Miloš i Vida Crnjanski. Posle razvoda od Gordane januara 1974, živeo je nekoliko meseci na Voždovcu, sa svojom drugom ženom Milkom, ali taj brak se završio već krajem te godine. Od sredine 1974. do početka 1977.godine Tapi je boravio u Engleskoj, najpre kao stipendista u Lidsu, a zatim u Londonu, gde je bio zaposlen u redakciji BBC-ja za program na srpskohrvatskom jeziku. Time se njegovo izbivanje iz roditeljske kuće završilo, i on je više neće napuštati do smrti 1999. godine. Tapija, Aleka i mene zbližila je književnost, koju smo studrirali, koju smo čitali, koju smo pisali. U stvari, kad je reč o pisanju, ono se uglavnom svodilo na prikaze knjiga i članke u novinama. Njih dvojica su posle studija intenzivno prevodili sa engleskog, nekoliko knjiga u tandemu, pa tako i prvu knjigu čuvene Nolitove bilioteke „Sazvežđa“, Fromovo Bekstvo od slobode (1964) i Velekovu i Vorenovu Teoriju književnosti (1965). Alek je najduže radio kao urednik u kulturnom programu Televizije Beograd, a Tapi je najpre bio zaposlen u časopisu Međunarodna politika, da bi poslednjih desetak godina života bio urednik enciklopedijskih izdanja u Nolitu. U razgovorima o knjigama Tapi je bio od nas trojice najjači, najobavešteniji. Preko američke i britanske čitaonice u Beogradu dolazio je do najnovije književno-teorijske literature na engleskom, redovno je čitao The Times Literary Supplement i New York Times Book Review. Engleski je znao tako dobro da je još kao student mogao da rešava ukrštenice na tom jeziku. U razgovorima o našim člancima i prevodima Tapi je bio najstroži, „prava picajzla“, kako smo tada govorili. Iako više nismo pisali pesme, što smo radili pri kraju gimnazije, Alek i ja smo zadržali „pesnički“ odnos prema jeziku. I činilo nam se da nas Tapi muči svojim suvoparnim lektorskim primedabama. U tim prvim godinama našeg druženja, ništa nije govorilo da je naš strogi lektor Tapi u stvari pesnik i da će pisati pesme takoreći celog života. Na srpskom, ali i na engleskom jeziku. Znao sam da on voli da poneko pismo ili rođendansku čestitku napiše u stihu. To am radio i ja. MeđuTapijevim rukopisima našao se i moj sonet – napisan u stilu francuskog pesnika iz XVI veka Joakima di Beleje (Joachime du Bellay) – kojim sam mu 12. Juna 1970. Godine čestitao 5. Rođendan kćerke Jelene. Nisam propustio da se uzgred našalim na račun Tapijeve odluke da tekst prevodi na srpski sa štivo, a kontekst sa saštivo: Stani i prosudi, dragi Đorđeviću, Ne veruj mi na reč, već se sam uveri: Najveća ti radost na rođendan kćeri Nije u veselju, trpezi i piću. Ali ne daj da te zavede dubina, Da u tome vidiš razlog svojoj sreći Što tvoj pogled dalje sjaće i krv teći I kada nas bude skrila pomrčina. Složimo se stoga, Đorđeviću dragi: Danas ti se srce puni i preliva Razgaljeno ničim drugim, samo time Što je iznenada jedan glasić blagi, Jasniji od štiva, dublji od saštiva, Izrekao tvoj nadimak ili ime. Ali tada nisam ni slutio koliko je za Tapija ova na izgled samo prigodna poezija bila važna, posebno u njegovim odnosima sa ženama, u njegovom – da li se to još uvek tako zove? – ljubavnom životu. To ću saznati tek nedavno, skoro dvadeset godina posle Tapijeve smrti, kad od Jelene dobijem rukopise pesama mog prijatelja. Sećam se da je on rado čitao i citirao epske narodne pesme, ali sad vidim da je ostavio nekoliko sopstvenih pesma nadahnutih usmenom tradiijom koje – usuđujem se da kažem – ne zaostaju mnogo za stihovima Momčila Nastasijevića i Vaska Pope nastalim pod uticajem iste tradicije. Čitajući ih, neke od ranije poznate i skoro zaboravljene, a većinu prvi put, pomislio sam da Tapijeve pesme, iako uglavnom lične, takoreći privatne, treba da budu objavljene. Primetno je da su one, i kad imaju nominalne primaoce iz kruga autoru bliskih ljudi, pre svega upućene čitaocima poezije, onima retkim, probirljivim, najboljim. Ostali su ovi stihovi dosad neobjavljeni, a ja verujem da bi ih Tapi, da je poživeo, jednom objavio. Zato to sada radim ja, u znak sećanja na mog prijatelja, uveren da će njegova poezija naći zahvalnu publiku, koja će umeti da je ceni i voli. Škart se potrudio da za Tapijevu poeziju zainteresuje nekoliko mladih muzičara, tako da desetak njegovih pesama možete ne samo čitati nego i slušati u muzičkom izvođenju. Vaš mobilni telefon odvešće vas, preko QR kodova koje ćete zalepiti na za njih predviđena mesta, do portala Biblioteke XX vek gde vas čekaju muzičke obrade Tapijevih pesama. Ivan Čolović td