ZEMLJA BEZ BATINA -Stevan Bulajić Biblioteka Lastavica Veselin Masleša, 1967 103 strana, tvrd povez, Stevan Bulajić je rođen 22. jula 1926. godine u Vilusima (Crna Gora). Osnovnu školu je završio u Sarajevu, gdje je do okupacije naše zemlje 1941. godine pohađao i srednju školu. Čim je izbio rat, Bulajić se s roditeljima i braćom vratio u svoj rodni kraj, gdje je već 13. jula 1941 godine učestvovao u narodnooslobodilačkom ustanku, skupa sa starijim bratom Đorđem i mlađim Veljkom. U borbama su sva trojica bili ranjeni, a Đorđe je podlegao ranama. U ratu, kao sedamnaestogodišnjak, Bulajić je napisao svoju prvu pjesmu. Oslobođenje zemlje dočekao je kao oficir. Tada je već pisao i svoje prve priče. Njegova prva knjiga bile su Ratne novele, a kasnije je objavio i svoj prvi, humoristički roman Putovanje bez voznog reda, a zatim i knjige pripovjedaka Lov do mora i Trag u magli. Sa uspjehom se ogledao i kao filmski scenarist pa je, između ostalog, radio i na scenariju za filmove Kozara i Bitka na Neretvi. Posebno je značajan Bulajićev književni rad za djecu i omladinu, što ga je uzdiglo u red najčitanijih pisaca. Pored brojnih priča koje je objavio u listovima i časopisima, napisao je i nekoliko romana: Krilati karavan, Izviđači Vidrinog jezera, Zemlja bez batina, Njih šezdeset, Šalajko, Nebeski mornar, Spomenik, Dukljan i vuk, Dom u divljoj travi i Moj djed lovac. Za svoj književni rad Bulajić je dobio i više značajnih nagrada i društvenih priznanja. Rat 1992-1995. godine je proveo u Sarajevu, gdje je i umro 1997. godine. Posveta na predlistu L. 1. KUT. 49

Ljubiša Jocić : KURIR NA PROZORU , Prosveta 1963, str. 116. Poezija. Očuvanost 4-; ima štambilj lične biblioteke. Ljubiša Jocić, Beograd, 1910 - 1978. 1910. Rođen je u uglednoj građanskoj porodici. 1914. Ostao je bez oca, koji je poginuo kao lekar u ratu. 1928. U osamnaestoj godini stigao je u Pariz, gde je pohađao skulptorsku školu i došao u dodir sa nadrealistima. 1929. U beogradskim časopisima Evropa i 50 a objavio je prve stihove. 1930. Izašla mu je knjiga poezije San ili biljka. 1934. Objavio je knjigu pesama Ljubav i sloboda. 1938. Sarađivao je u pariskom listu Commune, ali se te godine definitivno vratio u Beograd. 1940. Izdao je prvi roman Polomljena kola. 1941–1944. Posle nekoliko godina skrivanja od policije u Beogradu otišao je u partizane. 1945. Izašla mu je knjiga pesama Ogledalo. 1954. Objavio je poeziju I s tobom sama. 1955. Izdao je knjigu U zemlji Arastrata, na kojoj je dugo radio. Izlagao je slike u Klubu umetnika u Beogradu. 1956. Imao je izložbu apstraktnih slika u Parizu (Galerija de Bon), o kojoj je pisao A. Mišo (H. Michaux). Ista dela su nešto kasnije izložena i u Beogradu. 1960. Objavio je knjigu Skriveni svetovi. 1961. Napisao je istorijski roman Draga Mašin. 1963. Knjiga pesama Kurir na prozoru objavljena je posle dvanaestogodišnjeg odbijanja izdavača. 1972. Tanja Živanović je snimila dokumentarni film o Jociću. 1975. Izašla mu je knjiga pesama Mesečina u tetrapaku koja je dobila povoljne ocene kritike. Snimio je petnaest kratkih (Pionir i dvojka, Prvi srpski ustanak, Milena Pavlovic Barili itd.) i jedan dugometražni film Devojčica i njena lutka Crvenkapa. Bavio se raznim sportovima i sasvim se nekonvencionalno ponašao i odevao.

Duško Trifunović: JURIŠ U OKRŠAJE, Izdavačka kuća Dragan Laković Saraorci 1991, str. 78. Poezija. Očuvanost 4-., gornja rikna malo isflekana od vode. Dusko Trifunović Duško Trifunović (13. septembar 1933. Sijekovac kod Broda - 28. januar 2006, Novi Sad) Srpski književnik, pesnik i televizijski autor. Prvu pesmu je napisao po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali je već sledeće godine izdao prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rokenrol škola. Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Tešku industriju, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma „Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno, a za svega tri pesme u životu je napisao na muziku. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na Čeretskom groblju, 30. januara 2006. Na Palama se jednom godišnje održava književna manifestacija „Dani Duška Trifunovića“ gde se okupljaju pesnici iz Srpske, Srbije i Crne Gore.

Cica i drugari. NEĆU! Bel Muni Ruzno pace, Novi Sad, 2003. `Odrasli mi stalno govore šta da radim!` Cicina omiljena reč je NEĆU! Neće da pere zube, neće da jede povrće i – što je najgore od svega – neće da se igra sa svojom sestrom od tetke Melitom. Međutim, zbog toga što nešto neće, Cica obično prođe gore nego što je mislila – i na kraju nekako svaki put poželi da kaže “hoću!” Mek povez, format: 12x19 cm, 64 strane, ilustrovano, latinicc. Korice kao na slikama. Unutra veoma dobra. Nema tragova pisanja. 200124 ktj-11

OPROŠTAJNO PISMO -MIRO GAVRAN Ovaj kratak roman nikako ne preporučamo za čitanje na plaži! Ovo je posebna poslastica koju treba prožvakati u samoći i tišini kako biste mogli dopustiti snažnim potresima osjećaja da vas potpuno preplave… Riječ je o vrlo potresnoj priči o tako snažnoj ljubavi da izaziva bol i budi misli o samoubojstvu… Čitati tuđe pismo samo po sebi je vrlo uzbudljivo, zar ne?! Konačno možemo raditi nešto zabranjeno, a ne kršiti pravila lijepog ponašanja… A budući da autor ovog pisma piše o ljubavi, uzbuđenje je tim veće.

Mirjana Bulatović : BUDUĆI DREVNI NARODE, Naučna knjiga 1993, str. 102. Poezija. Očuvanost 4. МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ рођена је 19. јуна 1958. године у Ловћенцу (Војводина). Завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи напоредо с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. У 2004. години одржала је око двеста предавања о наркоманији на основу своје књиге Ђаво у праху. (Министарство вера Републике Србије, у договору са Министарством просвете, књигом Ђаво у праху започело је акцију заштите младих од болести зависности.) Радила је и као секретар Удружења књижевника Србије. Годинама је уређивала дечје стране у Источнику, листу СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише сонгове (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).

Diorama djetinjstva - Ante Cettineo Cettineo, Ante, hrvatski pjesnik, prozaik i prevoditelj (Trebinje, BiH, 17. V. 1898 – Split, 9. VIII. 1956). Studirao klasičnu filologiju u Pragu i književnost u Beogradu, gdje je diplomirao 1922. Radio kao profesor na realnoj i klasičnoj gimnaziji u Splitu i muškoj gimnaziji u Beogradu. Pisao pjesme, pjesničku prozu, članke i književne prikaze. Prevodio poeziju i prozu s talijanskoga, španjolskoga, francuskoga i portugalskoga. Bio je urednik časopisa Mogućnosti (1955). Njegove su pjesme zavičajne, mediteranskih motiva, vezane uz Split i njegovu tradiciju, s prepoznatljivim utjecajem romanskih pjesnika. U Lastama nad uvalom (1935) čistoća slika ogoljena je do apstrakcije, po uzoru na japansku poeziju. Pisao je i socijalnu poeziju (Zlatni ključ, 1933), u kojoj je stih često preopterećen narativnošću. Zanimljive su i Magarčićeve ekloge (1954), pisane splitskom čakavštinom. U Epitafima i poemama (1957) primjetan je odmak k modernijoj, asocijativnoj poeziji slobodnog stiha, s tragovima ekspresionizma, a u zbirci Diorama djetinjstva (1962) vratio se ranijim motivima, elegičnosti i pesimizmu. Njegovi su romani poezija u proznoj formi, s čestim odmacima u nadrealno i karikaturalno. Grebeni se rone (1928), roman o propadanju plemenitaškoga društva, prožet je sentimentalizmom i romantikom, a Meštar Ivan (1932), roman iz splitskoga pučkog života, pisan je bez prozne sustavnosti. Izdavač: Zagreb, Zora Godina: 1962 Broj strana: 102 Tvrdi povez sa omotom Biblioteka: Mala biblioteka Ocena: 4- zbog omota. Vidi slike. Skladište: 6260 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

„Zar ovo nije NEVEROVATNO?”, disala sam ubrzano dok smo se krili ispod jednog kamiona, posmatrajući kako policija razbija nasilni protest u srpskog enklavi na periferiji grada. „Umukni, gluperdo”, rekao mi je, ali sam po šaljivom tonu njegovog glasa, znala da se šali. Nakon što smo dan ili dva pomagali našem glavnom timu da pokriju sve događaje po glavnom gradu, Dejva i mene su poslali da napravimo reportažu u Mitrovici, najopasnijem gradu na severu zemlje. Tenzije u tom mestu bile su izuzetno jake i najednom sam baš ja dobila zadatak da izvestim par miliona Amerikanaca o događajima u ovom uzavrelom gradiću. Obuzeo me je strah. Teško da ću dobiti pohvalu od Hjua. U sebi sam se zahvaljivala bogu što tamo već postoji dopisnik, neki momak po imenu Majkl kog nisam nisam poznavala, mada je radio u ITN-u, kao i ja. Rekoše mi da momak dobro poznaje teren. I dok smo se Dejv i ja vozili putem severno od Prištine, molila sam se daće taj Majkl Slejter umeti sam da obavi posao. („Nije uopšte trebalo da te šaljem u tu vukojebinu”, rekao mi je juče uveče telefonom veoma zabrinuti Hju. „Samo pusti Majkla da preuzme stvar u svoje ruke. I ne rizikuj. Pre nedelju dana, tamo su pretukli jednog japanskog novinara. A čujem da je bilo i nemira. Ne odvajaj se od momaka iz UN-a i drži se Dejva.”) Dok smo prolazili pored niza granatama razrušenih kuća, upitala sam našeg vozača Hadžija možemo li stati da ih snimim. „Ne može”, dogovorio je odsečno. „Nastradaćete.” „Čak i ako stanemo na samo pet minuta?” „Tako je. Ako već hoćete da rizikujete svoj život, ja neću da rizikujem moj.” Zavalila sam se u sedište i ućutala. Dejv mi je šapnuo: „Vidiš? Već se pretvaraš u pravog reportera. Takvi se nikad ne ustežu da dovedu u opasnost tud život zarad dobrog snimka.” Knjigu potražite OVDE

Zoran Petrović : RECIKLIRANI ŽIVOT , UK Koraci Kragujevac 2020, str. 126. Poezija. Očuvanost 4. Zoran Petrović (1954-2018) Zoran Petrović je profesionalnu karijeru započeo kao organizator kulturnih manifestacja u Spomen–parku „Kragujevački oktobar“, još davne 1978. godine. U izdavačku kuću „Svetlost“ prelazi 1985. godine, gde je radio kao urednik izdanja knjiga i drugih publikacija. Nakon razdvajanja ove izdavačke kuće na „Svetlost“ i „Novu Svetlost“, u dva mandata bio je direktor izdavačkog preduzeća „Nova Svetlost“. Sa tog radnog mesta 2000. godine prelazi na mesto direktora Teatra „Joakim Vujić“ u Kragujevcu, na toj funkciji bio je do 2005. godine. U Spomen-park vraća se 2006. godine, gde je uneo značajne novine kao urednik izdavačke delatnosti i organizator kulturnih manifestacija. Za književni rad dobio je brojne republičke i savezne nagrade., okušao se u mnogim oblastima stavralaštva i publicistike, pisao je poeziju, prozu, eseje, bio je autor dve poeme koje su izvedene na ``Velikom školskom času`` u Šumaricama. Objavio je deset zbirki pesama, četiri romana, dve knjige publicistike i dve zbirke pesama za decu. NJegov prvenac „Kamen blizanac“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu 2010. godine, a za isto delo dobio je nagradu „Miloš Crnjanski“ 2011. godine. Prvu knjigu pesama ``Pan i ogledalo“ objavio je 1978. Usledile su knjige ``Aleksandrijska kritična masa``1989, ``Svakodnevna molitva`` `Apsolutna nula`` i ``Prisutni su odsutni`. Objavio je autorsko izdanje izbora ljubavne poezije ``Spasiti Spasioca`` i knjigu pesama ``Stav u trostavu``u izdanju ``Narodne knjige`` iz Beograda. Prošle godine dodeljena mu je Đurđevdanska nagrada grada Kragujevca za knjigu pesama „Nedostajući sebi“. U Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić`, početkom februara ove godine, promovisana je njegova knjiga `Angelina`, roman o svim onim hrabrim ženama koje su u takozvanom Velikom ratu bile bezimene heroine borbe za slobodu. To je ujedno bilo i poslednje pojavljivanje Zorana Petrovića u javnosti.

Ilija Lakušić : KVARENJE OMLADINE , Rad 1987, str. 72. Poezija. Očuvanost 4. Илија Лакушић рођен је 1947. године у Лијевој Ријеци. Завршио је Економски факултет у Подгорици. Радио је као: дописник југословенског листа Борба за Црну Гору, уредник Културне рубрике у Побједи, Министар културе у Влади Републике Црне Горе (1991 – 94), потпредсједник СО Подгорица, директор Музеја и галерија Подгорице, Секретар за културу Подгорице, директор, оснивач и главни уредник издавачке куће Ободско слово. Био је предсједник Удружења књижевника Црне Горе у више мандата. Члан је Одбора за књижевност ЦАНУ. Објавио је књиге поезије: Робија иза стакла, Прапечат, Кварење омладине, Немам другог избора, Десет пршљенова, Одбрана и посљедњи дани римовања, Ево ме, Тако је писано прије глагола писати, А потом обрезаше књигу , Мале мајке, Папирова побједа, Љубио сам живот као да је мој, Битка на тастатури, Мала ноћна лирика, Два Петра, Успенска врата, Манастирски синови, Од Парнаса до Пигала, Реглеси философул сау, (на румунском); романе Систем за навођење, Портрет пјесника са прозним писцем у позадини, Ране десете; кратке приче Ипак се окрећем, као и књигу сатиричне прозе Приче у зрну, књигу интервјуа и есеја Из претјеране близине, и књиге за дјецу Буквара и Биљези. Добитник је Тринаестојулске награде за књижевност (2013), Награде „Марко Миљанов“, Награде „Ристо Ратковић“, Награде „Вуко Безаревић“ за сатиричара године, Награде Удружења црногорских писаца за дјецу за књигу године, двоструки добитник награде „Јежа“ за кратку причу, Награде „Типар“, Награде фестивала хумора и сатире у Даниловграду, Награде „Миодраг Ћупић“, Повеље „Јован Скерлић“. Добитник је ордена Министарства културе Русије за културну сарадњу и допринос развоју свесловенске писмености, као и Новгородске грамате. Добитник је Ордена града Барија (Цитта ди Бари) за културну и књижевну сарадњу. Превођен је на руски, француски, италијански, енглески, шведски, кинески, румунски језик. Живи у Подгорици.

Miroslav Aleksić : NEMA VODA , Matica srpska 1994, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Miroslav Aleksić rođen je u Vrbasu 1960. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored ostalog, radio je kao sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Sada obavlja poslove pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. Urednik je tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj. Sa pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću Slovo i list za decu Rastimo, a sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu Trag. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva novosadskih književnika. Bio je i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994) i Oskudno vreme (2016). U Mosvi je 2017. izašao izbor Aleksićeve poezije pod naslovom Labirint / Lavirint (dvojezično na ruskom i srpskom jeziku) u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog. Poeziju prozu i književnu kritiku objvljivao je u listovima i časopisima: Letopis Matice srpske, Književna reč, Zlatna greda, Srpski književni glasnik, Ovdje, Trag, Glas omladine, Krovovi, Ulaznica, Stvaranje, Pisac, Bdenje, Mons Aureus, Srpski pregled i drugim. Aleksićeve pesme zastupljene su u dvadesetak antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Sa Minom Aleksić prevodio je sa ruskog pesme Jekaterine Poljanske. Sa rusinskog je preveo knjigu pesama Nikole Šante Osluškivanja, a zajedno sa profesorom dr Julijanom Ramačom poemu Idilski venac Gavrila Kostelnika, prvo delo napisano na rusinskom književnom jeziku. Bio je član žirija za dodelu nagrada: Festivala jugoslovenske poezije mladih, Društva književnika Vojvodine, „Jelena Balšić“ i „Sirmaji Karolj“.

– Verujte mi, odmora sam imala dosta. I to beše skromno rečeno. U poslednjih godinu dami osim što se odmarala nije radila ništa drugo. – Pokušavali ste da siđete sa broda, zar ne? Zato ste onako grozničavo utrčali u lift. Niste imali nameru da ostanete i da krenete na krstarenje. – Promenila sam mišljenje. Zaključila sam da to ne želim… To je zvučalo kao budalasto objašnjenje, zar ne? Potrošila je na hiljade dolara da plati dve nedelje krstarenja, a onda promenila mišljenje na minut pre isplovljavanja. Zvučalo je to tako budalasto da on mora da je mislio da je ona potpuno smetena. Knjigu potražite OVDE

Zlata Kocić : VAZDUŠNE FRESKE , Narodna knjiga Alfa 1999, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik

Opis proizvoda • PUNJENJE: Vreme punjenja ovog selfi štapa je samo 2 sata, što znači da ćeš brzo biti spreman za hvatanje nezaboravnih trenutaka. • BATERIJA: Sa trajanjem baterije u standby modu od čak 36 sati, GIGATECH SM300 će biti tvoj pouzdan partner u svim avanturama. • LAGAN DIZAJN: Sa težinom od samo 80 grama, ovaj selfi štap je izuzetno lagan i praktičan za nošenje, nećeš ni osetiti da ga imaš sa sobom. • RADNA TEMPERATURA: Idealno prilagođen za različite uslove, ovaj štap može raditi u temperaturnom opsegu od 10 do 40 stepeni Celzijusa. • KOMPAKTAN: Zahvaljujući svom kompaktnom dizajnu, GIGATECH SM300 se lako uklapa u tvoju torbu ili ranac, što ga čini savršenim za putovanja, izlete i festivale. GIGATECH Selfi štap SM300 je savršen dodatak tvojoj kolekciji gedžeta. Ako voliš da zabeležiš svaki trenutak i deliš ga sa prijateljima, ovaj selfi štap će ti omogućiti da to radiš bez muke. Brzo punjenje znači da nećeš propustiti nijedan bitan momenat, a dugotrajna baterija osigurava da ćeš uvek biti spreman za akciju. Lagan i jednostavan za korišćenje, GIGATECH SM300 je dizajniran da ti pruži maksimalnu udobnost tokom korišćenja. Bez obzira da li se nalaziš na koncertu ili u prirodi, ovaj selfi štap će se lako prilagoditi tvojim potrebama. Njegova sposobnost da radi u širokom spektru temperatura čini ga idealnim za sve tvoje avanture. Bez obzira na vremenske uslove, možeš se osloniti na njega da će funkcionisati bez problema. Za sve tvoje putovanja, izlaske i posebne događaje, GIGATECH Selfi štap SM300 će biti tvoj verni pratilac. Ne propusti priliku da zabeležiš i podeliš svoje najlepše trenutke. Dodaj ga u svoju korpu i učini svoje uspomene večnim!

– Moram vam otkriti nešto što mi već dugo leži na srcu, nešto o čemu odavno razmišljam. Upravo sada, u ovom času, kad ste spasili ugled kuće Rottmann, povjerit ću vam to. Znate i sami koliko sam patio što nemam sina, što nemam muškog nasljednika. Otkako vas vidim kako radite za mene, uvijek ponovno pomislim na to da bih želio imati tako sjajna sina. Ta je pomisao sve više učvršćivala u meni želju da vas zauvijek vežem uz kuću Rottmann. Danju i noću razmišljao sam o tome, a onda sam se iznenada nečega dosjetio. Salfneru, možete postati moj sin, i to ukoliko se oženite mojom kćerju. Bit ćete mi, tada, zet. Knjigu potražite OVDE

Hejz Flin postaje poslednja osoba s kojom biste želeli da radite, osim što se iz nekog razloga ne možete oteti njegovom prisustvu. Što više vremena provodite zajedno, to je teže osećati prema njemu čistu mržnju. Možda zato što ispod te nadobudne spoljašnjosti leži srce koje odbija da pokaže svoju ranjivost – srce koje je bilo slomljeno pre deset godina. “Pakt sa đavolom” je priča o strastvenim emocijama, neočekivanim preokretima i izazovima koje donosi prošlost. Elizabet O’Rork nas vodi kroz turbulentni svet Hejza Flina i njegove unutarnje borbe, istražujući kako prošli događaji oblikuju njegov sadašnji karakter. Ova knjiga nudi čitaocima uzbudljivu mešavinu ljubavi, tajni i emotivnih dubina, dok nas tera da se zapitamo može li se sa đavolom zaista sklopiti pakt.

Ovo je druga knjiga iz serije Apokalipsa, o svetu posle virusa koji je ubio 99 posto čovečanstva i vratio svet u doba najgoreg divljaštva. Posle Verine smrti Mačor je nestao u nepoznatom pravcu. Žarko ga savetovao da ide na istok i potraži svoju duhovnost, svoje razloge za život ili svoga Boga sa kojim bi mogao da se pomiri zbog svega što je radio. Prošlo je pet godina i većina ljudi ga je zaboravila. Ali nova snaga raste iz bivšeg glavnog grada i kao rezultat toga, mnogi su umrli a jedna žena je progonjena, ranjena i pomirila se sa sopstvenom smrću. Potajno, čak joj se i nada. I zaista, smrt je nalazi, ali u obliku koji ona nikako nije očekivala. Da bi se veliko zlo savladalo, mora se naći veliki junak ili još veće zlo. Šta prvo naiđe. Posle lutanja po Bliskom Istoku i Aziji, posle pronalaženja misterioznog plemena ratnika i njihovih Bogova, čovek koji nosi veliku tajnu vraća se na mesto svoga rođenja. Glavni junak je mračna ličnost, zver, oličenje same smrti. On nosi prazninu u sebi i dobar je samo u jednoj stvari, u uzimanju tuđih života. A njegova rodna Bačka i njena odbrana su pravi razlog da pokaže koliko je velika zver u njemu. Na svom putu nalazi devojku, presvetlu u svojoj lepoti, dobroti i duši, sliku svega lepoga na svetu, nalazi suprotnost za svoju mračnu i zlokobnu sliku smrti. Par koji na prvi pogled ne može ničim da se spoji, pokazujeda se suprotnosti uvek i svuda privlače. Mada bi dopunjuju se, bio bolji izraz. Celo vreme, kroz sve knjige, svet posle Apokalipse pokazuje pravu ljudsku ćud koju ništa ne može sakriti. Puno krvi, smrti, seks, silovanja, samo su deo sudbina ljudi i žena koji su preživeli Apokalipsu, ali se i dalje moraju boriti da prežive svaki sledeći dan. Sve knjige iz trilogije nisu za mlađe od 21 godine niti za one sa slabim srcem. Jedan strani čitalac (knjige su objavljene na Amazonu na engleskom jeziku) okarakterisao je moje knjige kao “noir survival apocaliptic horror).

Slobodan Zubanović : SARKOFAG , Narodna knjiga Alfa 1998, tvrdi povez, str. 106. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Slobodan Zubanović (Beograd, 1947), pesnik i esejista. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista Književne novine (1982–2001). Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije Poezija (1996–2002) i glavni i odgovorni urednik Književnog magazina, mesečnika Srpskog književnog društva (2001–2010), čiji je jedan od inicijatora i osnivača (2000). Član je Srpskog PEN centra. Objavljene knjige: Kupatilo (pesme, 1973), Iz zaostavštine (pesme, 1982), Domaći duh (pesme, 1983), Reporter (pesme, 1986), Deset pesama – deset razgovora (razgovori sa srpskim pesnicima; s Mihajlom Pantićem, 1992), Strategija lirike (pesme, 1995), Skok preko senke (eseji, 1995), Sarkofag (pesme, 1998), Drum za Kareju (putopis, 1998), More oko Beograda (zapisi o beogradskim pesnicima, 2005), Slik (eseji i članci, 2005), Save as (pesme, 2005), Dorćolski diskont (izbor pesama, 2006), Atlas o Crnjanskom (eseji, 2007), Kad budem imao 64 godine (izabrane pesme, 2008), Soneti sa sela (pesme, 2009), U tri i deset za Rumu (izbor pesama i priče, 2011), Trebalo bi to da pročitaš (pesme, 2013). Priredio je knjige: O svetlosti, o nežnosti, o mraku (izabrane i nove pesme Dušana Vukajlovića, posthumno izdanje; s Milutinom Petrovićem, 1995), Uspomene poezije (izbor iz modernog srpskog pesništva, 2000), Sazvežđe Popa (petnaest godina književne nagrade „Vasko Popa“, 2009), Još jedino ti možeš (poeme Raše Livade; s Dejanom Mihajlovićem, 2009), Od slučaja do poezije (slučaj Istočnice Lj. Simovića, 2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“ za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010).

Drago Štambuk : BRAČ / Beograd : Nolit, 1990 , Fizički opis 71 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 800. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Očuvanost 4-. Drago Štambuk rođen je 20. rujna 1950. u sačuvanom krilu spaljene obiteljske Palače Štambuk (Palazzo Stambucco, 1869 - 1943) u Selcima na otoku Braču. Prva četiri razreda pučke škole pohađao je u rodnom mjestu, preostatak pučke u Splitu, gimnaziju Vladimir Nazor završio je 1969. u Splitu, a Medicinski fakultet, kao prvi na prijamnom ispitu i vrhunski student, 1974. u Zagrebu. Specijalizirao je internu medicinu (1977-81), te subspecijalizirao gastroenterologiju i hepatologiju (1981-83), sve s odlikom, u Kliničkom bolničkom centru u Zagrebu. Od 6. studenoga 1983. do konca 1994. živio je i radio u Londonu (The Royal Free Hospital: Wellcome Foundation Fellow; St. Stephen`s Hospital; Kobler Center, Chelsea and Westminster Hospital; St. Bartholomew`s Hospital) gdje se bavio znanstvenim i kliničkim istraživanjem bolesti jetre, eksperimentalnom terapijom kopnice (AIDS-a) i brigom za oboljele. Među najznačajnijima su mu rad na HGP-30 cjepivu protiv sindroma stečene imunodeficijencije, kao i rad na njegovu liječenju, osobito s AZT-om. Autor je medicinskih novotvorenica (kopnica, ritmodajnik, proširnica ili žilni potporanj...) Od 1991. opunomoćeni je predstavnik Republike Hrvatske u Velikoj Britaniji, od 1995. veleposlanik je RH u Indiji i Šri Lanki, a od 1998-2000. u Egiptu i većem broju arapskih zemalja (Sudan, Jordan, Kuvajt, Libanon, Katar, Jemen). Na Harvardskom je sveučilištu od 2001. do 2002. gdje se bavio etikom u međunarodnim odnosima i temom općeg dobra, kada postaje i harvardski doživotni Fellow. Veleposlanik je Republike Hrvatske u Japanu i u Republici Koreji od 4. studenoga 2005. do 31. prosinca 2010, a od 14. travnja 2011. veleposlanik je Republike Hrvatske u Brazilu (Venezueli, Kolumbiji, Trinidad-Tobagu). Prve pjesme tiskao je 1973. u splitskom časopisu Vidik. Član je Hrvatskog liječničkog zbora od 1975, Društva hrvatskih književnika od 1978, General Medical Councila od 1984, engleskoga PEN-a od 1985, hrvatskoga PEN-a od 1986. i prvi počasni doživotni član japanskoga PEN-a od 2008.

Do pre nekoliko dana nasi zivoti su bili savrseno mirni bez ikakvih uzbudenja. Ali ovo je bio dan kada je Viktorijin buduci muz dolazio u posetu. Zvanicna prosnja tako se zvalo. To je podiglo ceo dvor na noge. Vladala je groznica čisćenja i sredjivanja, krojači i draguljari, zlatari su svakodnevno dolazili kod nas i radili punom parom pod strogim nadzorom tetkinih dvorskih dama. Odlučivalo se koja ce se hrana poslužiti tom mladom kralju koji nas je uzdrmao svojim osvajačkim uspesima. Naravno ovo je bio ugovoren brak, princeze se samo takvom braku mogu i nadati. Ipak, sanjarenje je dopunjavalo ono izmedu, one praznine koje su tako bile potrebne jednoj mladoj duši kao što je bila moja sestra. Dame iz njene pratnje su joj napravile frizuru. Bila je zaista prelepa. Knjigu potražite OVDE

Trudna! Fibi je trudna. Nemoguće. Uvek je vodio računa o zaštiti. A da li je i ona isto to radila? Bes koji gaje zaslepeo rastao je u njemu. Izbrojao je dodeset ali nije pomoglo. Tek kada je stigao do sto, usudio se da joj se obrati: – Očigledno si ubeđena da među nama sve savršeno funkcioniše, zar ne? – cinično je upitao jer nije mogao da povrati mir i samokontrolu. – Pogotovo s dijamantskom ogrlicom oko vrata i, naravno, s detetom koje bi trebalo da je moje! Ili…? – Naravno da je dete tvoje! Nije mogao da poveruje da se upleo u njenu mrežu i da je naseo na najstariji trik na svetu. – Znaš da si jedini čovek s kojim sam bila… Volim te… i mislila sam da i ti voliš mene. Knjigu potražite OVDE

“A sinovi… Jesu li naši vršnjaci?” “Pa, tako. Ralf je mladi sin gospodina Dorfa, student informatike. Nedavno je zajedno sa svojom prijateljicom Dženin kreirao video-igricu, koja je osvojila prvu nagradu na godišnjem konkursu njihove studijske grupe. Ona je čest gost kod Dorfovih, tako da je doživljavaju kao ravnopravnog člana porodice. Čini mi se da se gospodin Dorf potajno nada ozbiljnoj vezi izmeću nje i Ralfa, što bi on, svakako, pozdravio. Zahvalan je Dženin i iz jednog drugog razloga. Naime, Ralf je jedno vrijeme bio zaludjen igrama na kladionici, koje su ga prilično odvlačile od studija, a i od druženja sa svojim vršnjacima.” “A stariji sin?” “On u porodici važi za pravu riznicu najraznovrsnijih talenata, prema kojima se tako nonšalantno odnosi da često izaziva glasno čuñenje od strane onih koji u svakom svom daru vide priliku za dodatnu zaradu. Za divljenje je to što čak i u takvom stavu Ginter ima punu podršku svoje porodice. Njegov otac se ponekad našali pa kaže da njegov stariji sin ima čvršći i temeljniji filozofski sistem življenja nego svi starogrčki velikani kojima se stoljećima divimo. 0 suštini, mislim da je gospodinu Dorfu, a i njegovoj supruzi, stalo jedino do toga da im djeca budu srećna, bez obzira na to kakvu profesiju izabrali i kakvu materijalnu satisfakciju od toga imali.” “čime se bavi taj nezvanični genije iz kuće Dorfovih?” “Oh, i njegova radna-biografija je prava ilustracija ovoga o čemu ti pričam. Završio je studije književnosti i izvjesno vrijeme radio kao profesor u školi; prvo u provinciji, a potom ovdje, u Kopenhagenu. Njegove ekstravagantne pedagoške ideje da časove drži u prirodi kada god bi to vremenske prilike dozvoljavale ponekad u nekoj mirnoj restoranskoj ba-šti, pa čak i u kockarnici, kako bi autentično ilustrovao atmosferu jednog romana Dostojevskog, u provincijskoj školi nailazile su na simpatije. Meñutim, kada je prešao u gradsku školu i nastavio s takvim metodama; oduševljenje učenika je izazvalo ljubomoru njegovih kolega, koje su sve učinile kako ne bi dobio mjesto direktora te škole, za koje je bio najozbiljniji kandidat. Nakon toga, Ginter je, nezadovoljan prevelikim stepenom birokratizacije nastave, napustio školu i prešao da radi kao upravnik biblioteke u ‘Panteon centru’.” Knjigu potražite OVDE

Husein Bašić: OD SUNCA OGRLICA, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja 1970, str. 96. Poezija, ćirilica. Očuvanost 4; ima pečat izdavača. Husein Bašić (Brezojevica, 1938. – 4. 11. 2007), umjetnik, književnik, hroničar, istraživač i sakupljač narodnog stvaralaštva Bošnjaka. Jedan je od istaknutih bošnjačkih i sandžačkih književnih stvaralaca. Nakon završetka Filozofskog fakulteta duže vrijeme radio je kao profesor u gimnaziji, a onda u Ministarstvu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore. Pisao je poeziju i prozu i bavio se prikupljanjem, istraživanjem, proučavanjem, objavljivanjem i prezentacijom usmene književnosti sandžačkih Bošnjaka. Osnivač je Udruženja „Almanah” i pokretač i prvi urednik istoimenog časopisa za proučavanje, zaštitu i prezentaciju kulturno-historijske baštine Bošnjaka. Od 1996. godine bio je predsjednik Kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka „Preporod”. Od 2002. godine bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, iz kojeg je istupio 1990. godine, priključujući se novoformiranom Crnogorskom društvu nezavisnih književnika i Crnogorskom PEN centru. Bio je redovni član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, iz koje je protestno istupio 2004. godine. Tokom više od četiri decenije stvaralačkog rada Husein Bašić je objavio deset romana, jedanaest knjiga poezije, tri knjige priča i novela, kao i više antologija iz usmene književnosti Bošnjaka Sandžaka. Autor je petoknjižja „Zamjene”, koje se smatraju kapitalnim djelom cjelokupne bošnjačke i južnoslavenske pismenosti uopšte. Za roman „Tuđe gnijezdo” dobio je nagradu „Svjetlosti” za najbolji roman godine, kao i najveće crnogorsko državno priznanje „Trinaesto julsku nagradu”. Isti roman uvršten je u programe lektire za srednje škole, kao i u programe studija književnosti u Bosni i Hercegovini. Za roman „Krivice“ dobio je jugoslavensku nagradu za najbolji roman na temu revolucije, a osim ovih, dobitnik je i nagrade „Isak Samokovlija”, kao i brojnih drugih književnih i društvenih nagrada i priznanja. Cjelokupno Bašićevo književno djelo, bilo da je riječ o poeziji ili prozi, svoje utemeljenje nalazi u narodnom stvaralaštvu i životu običnog bošnjačkog čovjeka. U svojim djelima Bašić prikazuje cjelokupnu životnu dramu bošnjačkog naroda, njegovu sudbinu i kontinuiranu borbu za očuvanje identiteta Bošnjaka, njegove kulture i tradicije, kroz različite historijske periode i događaje. Za sveukupan književni rad i stvaralaštvo i poseban doprinos razvoju kulture sandžačkih Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno vijeće dodijelilo je, 11. maja 2005. godine, Huseinu Bašiću najveću nacionalnu nagradu sandžačkih Bošnjaka „Povelju Kulina bana”.

Vićazoslav Hronjec: MLIN ZA KAFU, Bratstvo jedinstvo 1984, str. 52. Poezija. Očuvanost 4. Vićazoslav Hronjec pesnik, književnik, književi kritičar, bibliograf, sastavljač antologija, prevodilac Rođen je 7. avgusta 1944. god. u Pivnicama. Osnovnu školu je pohađao u Boljevcima, Pivnicama, Bajši i Bačkom Petrovcu, a gimnaziju u Bačkom Petrovcu i Zemunu. Studirao je na medicinskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar nedeljnika „Hlas ľudu“, kao urednik knjižnih izdanja u izdavaštvu „Obzor“ u Novom Sadu i bio je glavni urednik časopisa „Novi život“. Poznat je kao pesnik, književnik, književni kritičar, bibliograf i sastavljač antologija. Izdao je sledeće pesničke zbirke: Hviezdy, pobrežie (1969), Soľ, ale piesok (1971), Hranica (1981), Mlin za kafu (1984) u autorskom prevodu Uhol posunu (1987), Strma ravan (1996) i Prázdna streda (2000). Početke njegove poezije karakteriše simbolizam, oscilacija između vitalizma i melanholije. Za njegovo prvo stvaralačko razdoblje je karakteristična depersonalizacija pesničke forme, nelični pogled, nastojanje da izrazi totalitarnost postojanja, šifrovanje misli i izražavanje pomoću simbola, koji su postulati fenomenologije. Autor uzajamno spaja književnost sa filozofijom i nadovezuje na srpski i slovački kontekst: na neosimbolizam, senzualizam i konkretizam. U kasnijim zbirkama pesnik poriče ideal, izraz postaje subjektivan, odriče se klasične estetizacije, predstavlja konkretne i verbalne slike iz stvarnosti. Njegova poezija je sa dekonstrukcijom i fragmentarizacijom poprimila elemente postmoderne. Izdao je zbirke pripovedaka, koje sačinjavaju trilogiju – porodičnu sagu o Lutrovima. Prva od njih je Prievan (1976), koju čine pripovetke Zrkadlo, Prach, Milan a Kľúč, sa obeležjem modernizma, i služi se vremenom i uspomenama. Ovde je prisutna konfrontacija sadašnjeg i prošlog, smenjuju se vremenske ravni, šifrovani izrazi i mozaik. Pripovetka Kľúč zbog složenosti i mistifikacije sadrži autorove napomene i objašnjenja. Zbirka Pán vzduchu a kráľov syn (1993) ima obeležje postmoderne, dok roman Plný ponor (1999) obeležje hiperrealističkog. Stretnutie s Minotaurom (1993) i Nebo nad Helespontom (2003) napisani su u obliku dnevnika i čine složeno delo. Hronjec je izdao književne-kritike: Za poetikou (1979), Svet básnického obrazu (1988) i Generácia vo vlastnom tieni (1990). Sastavio je sedam antologija i izdao četiri bibliofije. 2009. god. je izdao Personalnu autobibliografiju (1956 – 2005) a godinu dana kasnije i svoje kapitalno delo - Hrestomatiju slovačke vojvođanske poezije. U Ediciji Bibliografije Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka 2010. god. izlazi i Bibliografija Andreja Ferku, čiji autor je V. Hronjec.

Sin i kći Jima Wingatea nemalo se iznenade kada otkriju da je njihov pokojni otac oporučno ostavio bogatstvo svojoj mladoj udovici Bailey Wingate zbog čega počinje rat. Nakon godine dana, dok malim zrakoplovom leti iz Seattlea u Denver, Bailey gotovo pogine jer je motor zrakoplova prestao raditi, ali Cam Justice, njezin pilot, uspijeva nekako prizemljiti letjelicu. Zaglavljena u divljini, boreći se protiv svojih dvojakih osjećaja prema zgodnome muškarcu pokraj sebe, Bailey se počinje pitati je li to uistinu bila nesreća. Tko im je pokvario motor? Tko pokušava spojiti Bailey i njezina supruga u zagrobnom životu? Odsječena od svijeta i gotovo bez nade u spas, Bailey mora povjeriti svoj život – i srce – Camu, dok se bore s grubim vremenskim prilikama i pokušavanju naći put s nepopustljive planine natrag u civilizaciju… gdje ubojica možda čeka kako bi završio posao. Knjigu potražite OVDE