“A sinovi… Jesu li naši vršnjaci?” “Pa, tako. Ralf je mladi sin gospodina Dorfa, student informatike. Nedavno je zajedno sa svojom prijateljicom Dženin kreirao video-igricu, koja je osvojila prvu nagradu na godišnjem konkursu njihove studijske grupe. Ona je čest gost kod Dorfovih, tako da je doživljavaju kao ravnopravnog člana porodice. Čini mi se da se gospodin Dorf potajno nada ozbiljnoj vezi izmeću nje i Ralfa, što bi on, svakako, pozdravio. Zahvalan je Dženin i iz jednog drugog razloga. Naime, Ralf je jedno vrijeme bio zaludjen igrama na kladionici, koje su ga prilično odvlačile od studija, a i od druženja sa svojim vršnjacima.” “A stariji sin?” “On u porodici važi za pravu riznicu najraznovrsnijih talenata, prema kojima se tako nonšalantno odnosi da često izaziva glasno čuñenje od strane onih koji u svakom svom daru vide priliku za dodatnu zaradu. Za divljenje je to što čak i u takvom stavu Ginter ima punu podršku svoje porodice. Njegov otac se ponekad našali pa kaže da njegov stariji sin ima čvršći i temeljniji filozofski sistem življenja nego svi starogrčki velikani kojima se stoljećima divimo. 0 suštini, mislim da je gospodinu Dorfu, a i njegovoj supruzi, stalo jedino do toga da im djeca budu srećna, bez obzira na to kakvu profesiju izabrali i kakvu materijalnu satisfakciju od toga imali.” “čime se bavi taj nezvanični genije iz kuće Dorfovih?” “Oh, i njegova radna-biografija je prava ilustracija ovoga o čemu ti pričam. Završio je studije književnosti i izvjesno vrijeme radio kao profesor u školi; prvo u provinciji, a potom ovdje, u Kopenhagenu. Njegove ekstravagantne pedagoške ideje da časove drži u prirodi kada god bi to vremenske prilike dozvoljavale ponekad u nekoj mirnoj restoranskoj ba-šti, pa čak i u kockarnici, kako bi autentično ilustrovao atmosferu jednog romana Dostojevskog, u provincijskoj školi nailazile su na simpatije. Meñutim, kada je prešao u gradsku školu i nastavio s takvim metodama; oduševljenje učenika je izazvalo ljubomoru njegovih kolega, koje su sve učinile kako ne bi dobio mjesto direktora te škole, za koje je bio najozbiljniji kandidat. Nakon toga, Ginter je, nezadovoljan prevelikim stepenom birokratizacije nastave, napustio školu i prešao da radi kao upravnik biblioteke u ‘Panteon centru’.” Knjigu potražite OVDE

Husein Bašić: OD SUNCA OGRLICA, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja 1970, str. 96. Poezija, ćirilica. Očuvanost 4; ima pečat izdavača. Husein Bašić (Brezojevica, 1938. – 4. 11. 2007), umjetnik, književnik, hroničar, istraživač i sakupljač narodnog stvaralaštva Bošnjaka. Jedan je od istaknutih bošnjačkih i sandžačkih književnih stvaralaca. Nakon završetka Filozofskog fakulteta duže vrijeme radio je kao profesor u gimnaziji, a onda u Ministarstvu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore. Pisao je poeziju i prozu i bavio se prikupljanjem, istraživanjem, proučavanjem, objavljivanjem i prezentacijom usmene književnosti sandžačkih Bošnjaka. Osnivač je Udruženja „Almanah” i pokretač i prvi urednik istoimenog časopisa za proučavanje, zaštitu i prezentaciju kulturno-historijske baštine Bošnjaka. Od 1996. godine bio je predsjednik Kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka „Preporod”. Od 2002. godine bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, iz kojeg je istupio 1990. godine, priključujući se novoformiranom Crnogorskom društvu nezavisnih književnika i Crnogorskom PEN centru. Bio je redovni član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, iz koje je protestno istupio 2004. godine. Tokom više od četiri decenije stvaralačkog rada Husein Bašić je objavio deset romana, jedanaest knjiga poezije, tri knjige priča i novela, kao i više antologija iz usmene književnosti Bošnjaka Sandžaka. Autor je petoknjižja „Zamjene”, koje se smatraju kapitalnim djelom cjelokupne bošnjačke i južnoslavenske pismenosti uopšte. Za roman „Tuđe gnijezdo” dobio je nagradu „Svjetlosti” za najbolji roman godine, kao i najveće crnogorsko državno priznanje „Trinaesto julsku nagradu”. Isti roman uvršten je u programe lektire za srednje škole, kao i u programe studija književnosti u Bosni i Hercegovini. Za roman „Krivice“ dobio je jugoslavensku nagradu za najbolji roman na temu revolucije, a osim ovih, dobitnik je i nagrade „Isak Samokovlija”, kao i brojnih drugih književnih i društvenih nagrada i priznanja. Cjelokupno Bašićevo književno djelo, bilo da je riječ o poeziji ili prozi, svoje utemeljenje nalazi u narodnom stvaralaštvu i životu običnog bošnjačkog čovjeka. U svojim djelima Bašić prikazuje cjelokupnu životnu dramu bošnjačkog naroda, njegovu sudbinu i kontinuiranu borbu za očuvanje identiteta Bošnjaka, njegove kulture i tradicije, kroz različite historijske periode i događaje. Za sveukupan književni rad i stvaralaštvo i poseban doprinos razvoju kulture sandžačkih Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno vijeće dodijelilo je, 11. maja 2005. godine, Huseinu Bašiću najveću nacionalnu nagradu sandžačkih Bošnjaka „Povelju Kulina bana”.

Vićazoslav Hronjec: MLIN ZA KAFU, Bratstvo jedinstvo 1984, str. 52. Poezija. Očuvanost 4. Vićazoslav Hronjec pesnik, književnik, književi kritičar, bibliograf, sastavljač antologija, prevodilac Rođen je 7. avgusta 1944. god. u Pivnicama. Osnovnu školu je pohađao u Boljevcima, Pivnicama, Bajši i Bačkom Petrovcu, a gimnaziju u Bačkom Petrovcu i Zemunu. Studirao je na medicinskom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar nedeljnika „Hlas ľudu“, kao urednik knjižnih izdanja u izdavaštvu „Obzor“ u Novom Sadu i bio je glavni urednik časopisa „Novi život“. Poznat je kao pesnik, književnik, književni kritičar, bibliograf i sastavljač antologija. Izdao je sledeće pesničke zbirke: Hviezdy, pobrežie (1969), Soľ, ale piesok (1971), Hranica (1981), Mlin za kafu (1984) u autorskom prevodu Uhol posunu (1987), Strma ravan (1996) i Prázdna streda (2000). Početke njegove poezije karakteriše simbolizam, oscilacija između vitalizma i melanholije. Za njegovo prvo stvaralačko razdoblje je karakteristična depersonalizacija pesničke forme, nelični pogled, nastojanje da izrazi totalitarnost postojanja, šifrovanje misli i izražavanje pomoću simbola, koji su postulati fenomenologije. Autor uzajamno spaja književnost sa filozofijom i nadovezuje na srpski i slovački kontekst: na neosimbolizam, senzualizam i konkretizam. U kasnijim zbirkama pesnik poriče ideal, izraz postaje subjektivan, odriče se klasične estetizacije, predstavlja konkretne i verbalne slike iz stvarnosti. Njegova poezija je sa dekonstrukcijom i fragmentarizacijom poprimila elemente postmoderne. Izdao je zbirke pripovedaka, koje sačinjavaju trilogiju – porodičnu sagu o Lutrovima. Prva od njih je Prievan (1976), koju čine pripovetke Zrkadlo, Prach, Milan a Kľúč, sa obeležjem modernizma, i služi se vremenom i uspomenama. Ovde je prisutna konfrontacija sadašnjeg i prošlog, smenjuju se vremenske ravni, šifrovani izrazi i mozaik. Pripovetka Kľúč zbog složenosti i mistifikacije sadrži autorove napomene i objašnjenja. Zbirka Pán vzduchu a kráľov syn (1993) ima obeležje postmoderne, dok roman Plný ponor (1999) obeležje hiperrealističkog. Stretnutie s Minotaurom (1993) i Nebo nad Helespontom (2003) napisani su u obliku dnevnika i čine složeno delo. Hronjec je izdao književne-kritike: Za poetikou (1979), Svet básnického obrazu (1988) i Generácia vo vlastnom tieni (1990). Sastavio je sedam antologija i izdao četiri bibliofije. 2009. god. je izdao Personalnu autobibliografiju (1956 – 2005) a godinu dana kasnije i svoje kapitalno delo - Hrestomatiju slovačke vojvođanske poezije. U Ediciji Bibliografije Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka 2010. god. izlazi i Bibliografija Andreja Ferku, čiji autor je V. Hronjec.

Sin i kći Jima Wingatea nemalo se iznenade kada otkriju da je njihov pokojni otac oporučno ostavio bogatstvo svojoj mladoj udovici Bailey Wingate zbog čega počinje rat. Nakon godine dana, dok malim zrakoplovom leti iz Seattlea u Denver, Bailey gotovo pogine jer je motor zrakoplova prestao raditi, ali Cam Justice, njezin pilot, uspijeva nekako prizemljiti letjelicu. Zaglavljena u divljini, boreći se protiv svojih dvojakih osjećaja prema zgodnome muškarcu pokraj sebe, Bailey se počinje pitati je li to uistinu bila nesreća. Tko im je pokvario motor? Tko pokušava spojiti Bailey i njezina supruga u zagrobnom životu? Odsječena od svijeta i gotovo bez nade u spas, Bailey mora povjeriti svoj život – i srce – Camu, dok se bore s grubim vremenskim prilikama i pokušavanju naći put s nepopustljive planine natrag u civilizaciju… gdje ubojica možda čeka kako bi završio posao. Knjigu potražite OVDE

U oblasti severozapadnog Pacifika, detektivka Lindsay Jackman istražuje ubistvo mlade novinarke pronađene na dnu litice. Lindsay brzo otkriva da je žrtva radila na tekstu o otkrivanju istine. Njena tema: harizmatična wellness mentorka koja je privukla milione ljudi u svoju euforičnu sferu… Kada je bila devojčica, roj pčela je, po njenim rečima, podigao s tla, ističući njenu duhovnu vezu sa prirodom – to je bio neobičan događaj koji je Marnie Spellman iskoristila za izgradnju svog kozmetičkog carstva i sticanje statusa legende, isceliteljke i kraljice holističkog zdravlja i večite lepote. Najbliže Marnie su njeni fanatični sledbenici okupljeni u grupu zvanu Košnica. One dele Marnine tajne uspeha – uključujući i onu koja je već dvadeset godina obavijena tamom. Odlučna da razotkrije potencijalno opasne tajne Košnice, Lindsay usmerava svoju istragu na Marnie i bivše članove grupe koji su jednako odlučni da sakriju istinu od Lindsay i zadrže svoj status.

ĐURA JAKŠIĆ PESME Meki povez Георгије „Ђура” Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) био је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ. Уз Новака Радонића и Стеву Тодоровића припада водећим сликарима српске епохе романтизма. Биографија Биста испред основне школе у Панчеву, која носи његово име Спомен плоча на Кући Ђуре Јакшића у Скадарлији Његово право име је Георгије. Отац Ђуре Јакшића, Дионисије (рођен 1806) био је свештеник. Мајка Христина (рођена 1812), била је из свештеничке породице. Осим прворођеног Ђуре, Дионисије и Христина имали су још осморо деце (Максим, Лазар, Мартин, Александар, Јован, Венијамин, Стефанида и Јулијана), од којих је двоје умрло у раном детињству. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар (данас Румунија) да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Године 1846. умрла му је мајка Христина. Мотив седморо сирочади, појављује се касније у Ђурином стваралаштву.[1] Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.[2] Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика. У револуцији 1848—1849. године иако шеснаестогодишњак, учествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га је немаштина приморала да прихвата разне послове. Радио је по повратку из Великог Бечкерека, као канцелиста код среског судије Лазара Влаховића. Ту је у Великој Кикинди 1850. године портретисао Влаховића[3], и поклонио му исти портрет. Била је то прва слика коју је урадио сликар Јакшић. Тих година често је мењао место боравка. Отишао је у Београд, а убрзо после тога у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се кретао у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморала да се врати кући, али убрзо потом отишао је на Академију финих уметности у Минхен. Крајем 1855. године настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Писао је песме и штампао их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелашао је 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који су се окупљали око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живео је у Банату до 1856. Од 1857. прешао је у Србију, где остаје све до смрти. У Србији је радио као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио) и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У то време боравио је и у манастиру Враћевшница, где је нацртао неколико историјских портрета, које је поклонио манастиру.[4] У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији (1863-1865).[5][6] Ова кућа срушена је 2018. године.[7] У Сабанти је 1936. године на свечаности откривена спомен-биста Јакшића, који је ту дошао за учитеља у августу 1865. године.[8] Биста Ђуре Јакшића у Малој Крсни Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично. Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића 1872. године добио је посао у Државној штампарији. Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу[9], али су његове кости, након отварања гробља, пренесене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: У свету, брале, нема љубави.[10][11] Имао је супругу Тину (Христину) и децу Милоша, Белуша, Тијану и Милеву. Белуш (* 1863 — † 1882) такође је сликао и писао.[12] Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. године Инспирација за „Девојку у плавом” била је Мила, крчмарица из Кикинде, којој је посветио и песму „Мила”.[13] Књижевни рад Стихови Ђуре Јакшића у Скадарлији Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. у Скадарлији (аутор: Јован Солдатовић) Ђура Јакшић највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.[14] Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреонтске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура. У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима. Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике. Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија ’Сирота Банаћанка’, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак. Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: „Станоје Главаш“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876—1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике „Песме“. Најзначајније епске песме су: „Братоубица“, „Невеста Пивљанина Баја“, „Барјактаровићи“, „Мученица“ и „Причест“. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу. Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених. Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило. Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Пут у Горњак“, „Кроз поноћ нему“, спадају у најбоље стихове српске поезије. Ђура Јакшић, Девојка у плавом (уље на платну, 1856). Ђура Јакшић, Кнез Лазар (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду Критички осврт Кад је реч о Јакшићу, онда се у првом реду мисли на његов лирски талент, и у погледу темперамента и у погледу изражаја. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсна природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, вреде готово искључиво због снажних лирских места. Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер“. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље представља, као што Бајрон представља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да подстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима. Његове најлепше песме („На Липару“, „Падајте, браћо“ и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана“, рекавши да је Јакшић ’песник снаге, али без мере и склада’ Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. „Сеоба Србаља“ је писана народним десетерцем, а „Јелисавета“ и „Станоје Главаш“ врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; „Станоје Главаш“ се и данас игра. Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче. Награде које носе име Ђуре Јакшића Главни чланак: Награда „Ђура Јакшић” У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује Награда „Ђура Јакшић” за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године. Награду „Ђурин шешир” додељују Фондација „Споменица солидарности” и Установа културе „Стари град” – Кућа Ђуре Јакшића.[15] У Јагодини од 1955. године постоји књижевни клуб „Ђура Јакшић” који од 2000. додељује „Ђурину грамату” као највеће признање клуба.[16]

Prije rata, Sofija je živjela u idiličnom toskanskom selu, uživajući u mirnom životu okružena maslinicima. No dolazak rata i okupacija Italije potpuno menjaju njezin svet. Sofija, hrabra i odlučna, želi pomoći svom narodu u borbi protiv okupatora, ali mora skrivati svoje aktivnosti od supruga Lorenza koji je odvojen od nje i prisiljen raditi u Rimu. Svaki dan odvojenosti donosi sve veći nemir u Sofijino srce dok se bori da zaštiti svoju obitelj i zemlju koju voli. U tom vrtlogu sukoba, pojavljuje se Maxine koja Sofiju uvlači još dublje u opasne igre i tajne s nacistima. Svaka od njih će se suočiti s teškim izborima koji će oblikovati njihove sudbine. “Toskanska grofica” je emotivna priča koja ističe hrabrost, odanost i žrtvovanje tokom teških vremena. Dinah Jefferies nas vodi kroz slikoviti toskanski krajolik, prenoseći nam atmosferu rata i ističući snagu ljubavi koja može opstati čak i usred najvećih izazova.

Pogledala je po sali, ljuta na sebe zbog tog glupog straha. Radila je posao koji je volela i zbog toga je trebala da bude sretna. Život bez pevanja za nju uopšte nije bio život i zato je bila sigurna daje ovo „ono pravo“. Uostalom, grupa sa kojom je nastupala imala je obezbeđen angažman u nekom pozorištu u Nju Orleansu. Prethodna turneja donela im je priličnu popularnost i sada nisu morali da brinu za pozive. Već sutra ih je čekao nov nastup i nije bilo vremena za gubljenje. Za trenutak je zastala i proteglila se. Njeno vitko telo delovalo je još privlačnije u uzanom satenskom šorcu i duboko đekoltovanoj majici. Visoke čizme naglašavale su lepotu njenih dugih nogu. Naime, odeća od satena bila je njen „zaštitni znak“ i zbog toga je u javnosti dobila nadimak „devojka od satena“. Imala je dugačku, crnu kosu koja je dopirala sve do struka, a krupne, sive oči bile su ispunjene svetlucavim sjajem. Ovalno i nežno lice bilo je ljupko i nasmejano, abela, sedefasta koža osenčena dugim trepavicama. Zato nije bilo nimalo neobično kada su se ljudi okretali za njom i govorili: „Lepotica!“ Albert Tornton dočekao ju je na izlasku iz sale, zadovoljno se osmehujući. Pored njega je stajao Sabinin menadžer, Denis Hart. Devojka im je mahnula, zadovoljna zbog uspeha i mangupski namignula Albertu koga su svi drugovi i prijatelji jednostavno zvali Al. On je bio jedan od najboljih Sabininih prijatelja u koga je devojka imala potpuno poverenje. Upoznala gaje davno, preko svoje drugarice iz detinjstva Džesike koja je radila kao Alova sekretarica i koja je „do ušiju“ bila zaljubljena u svog poslodavca. Naravno, Al nije ništa slutio, a Sabini nije bilo ni na kraj pameti da izneveri poverenje svoje prijateljice. Ona i Džesika provodile su puno vremena zajedno i nisu imale tajni. Sabini se ranije činilo da su Alova osećanja prema njoj više nego prijateljska, ali ona se brzo potrudila da mu diskretno stavi do znanja da će za nju uvek ostati samo drug i prijatelj. Srećom, A1 je to shvatio i ovo troje mladih ljudi bilo je u izvanrednim prijateljskim odnosima. Knjigu potražite OVDE

Sara je profesorka na univerzitetu i tajno je zaljubljena u jednog od svojih kolega. Sa druge strane, Teo je odrastao u bogatstvu i nikada nije morao raditi, već je uživao u svom razmetljivom životnom stilu. Oboje dele zajedničko osećanje neprijateljstva prema braku i venčanjima. Njih dvoje se neočekivano sreću na jednom venčanju i odmah osećaju netrpeljivost jedno prema drugom. Međutim, sudbina se meša kada Teov otac ucenjuje da mora završiti fakultet, a jedan od njegovih predavača na univerzitetu je upravo Sara. Odlučuju da naprave dogovor – Sara će pomoći Teou da završi studije, a Teo će Sari pomoći da osvoji srce njenog simpatije. Naravno, ništa ne ide prema planu, što dovodi do komičnih situacija i neočekivanih preokreta u njihovim životima. Roman istražuje teme ljubavi, prijateljstva, predrasuda i izazova sa kojima se suočavaju Sara i Teo. Kroz njihovu dinamičnu interakciju i humoristične situacije, autorica stvara zabavnu i nekonvencionalnu priču o ljubavnim igrama i izazovima koji ih očekuju.

Doista se razlikovala od one neugledne djevojke kakva je nekad bila. Tijekom godina je naučila kako istaknuti ono što je na njoj najljepše, a i gubitak desetak suvišnih kilograma pozitivne je utjecao na nju, na njene misli, ali i na samopouzdanje. Odmahnula je glavom. Krenula je prema ormaru i izvadila malen kofer. Spremila je najnužnije stvari i presvukla se u udobniju odjeću. Isto tako je spremila i dio spisa. I kod kuće će raditi, a to za nju nije bilo ništa novo. Dva sata kasnije se zaustavila pred svojom rodnom kućom. Osmijeh joj je zablistao na usnama. Udahnula je svjež zrak, onaj koji se razlikovao od svih koje je tijekom života osjetila. Da, grad u kojem je odrasla imao je neku nevidljivu moć, ljepotu koja se miješala s uspomenama koje ponekad i nisu bile baš lijepe, ali su bile njene i upravo one su je dovele do onog što je danas bila.” Knjigu potražite OVDE

Elle Castillo je nekada radila u socijalnoj službi, posvećujući se slučajevima dece koja su žrtve nasilja u porodici. Međutim, sada se bavi nečim drugim – vodi popularni kriminalistički podkast posvećen slučajevima nestale dece. Nakon dve uspešne sezone, Elle odlučuje da se uhvati u koštac sa najtežim slučajem do sada – Ubojicom Koji Odbrojava. Njen novi podkast fokusira se na potragu za jednom nestalom djevojčicom od 11 godina, čije je vreme odbrojano. Elle otkriva da je Ubojica Koji Odbrojava vešt i okretan, skrivaći tragove i vodeći igru sa njom. U potrazi za istinom, Elle se suočava sa mračnim tajnama i opasnostima koje je dovode u neizvesnost. “Djevojčica, 11” je triler koji će nas držati prikovanim za stranice knjige, dok pratimo Eline korake u potrazi za nestalom devojčicom. Autorica Amy Suiter Clarke majstorski gradi atmosferu napetosti, neočekivanih preokreta i emotivnih uzbuđenja. Ovaj triler nas tera da razmišljamo o snazi hrabrosti, istraživačkog duha i posvećenosti u suočavanju sa najvećim strahovima i tajnama.

Dijana je lepa i hrabra devojka koja je radila kao medicinska sestra u bolnici, dok je Uroš bio mladi oficir srpske vojske. Njih dvoje se zaljubljuju, ali su njihove živote obeležili rat i sve patnje koje on donosi.Roman istražuje temu rata, ljubavi i preživljavanja, a priča se odvija u periodu između 1914. i 1918. godine u Srbiji. Glavni likovi su Dijana i Uroš, čije su živote obeležile velike žrtve i patnje tokom rata.Knjiga se bavi temama poput hrabrosti, ljubavi, prijateljstva i patnje. Kroz likove Dijane i Uroša, autorka istražuje složene odnose između ljudi koji se bore za opstanak i slobodu u vremenu kada su ljudska prava bila ugrožena.“Ranjeni orao” je roman koji će privući čitaoce koji vole emotivne i snažne priče o ratu i ljubavi, napisane prefinjenim stilom. Mir-Jam je poznata po svom talentu da prikaže emocije likova u neobičnim okolnostima, a ovo je priča o hrabrosti, preživljavanju i ljubavi tokom jednog od najtežih perioda u istoriji Srbije.

Dženifer Čoldenko: KOŠULJE MI PERE AL KAPONE, Portalibris 2006, str. 228. Očuvanost 4+. Roman za decu. Dženifer Čoldenko (Santa Monika, 1957) je autorka dečjih knjiga rođena kao četvrto i najmlađe dete u brojnoj porodici. Smisao za humor koji poseduje doneo joj je reputaciju još dok je bila dete pa se u porodičnom krugu sve čudno i smešno zvalo `šala na Dženiferin način`. Posle koledža se zaposlila kao pisac tekstova u maloj oglasnoj agenciji, a uveče je išla na časove dizajna i ilustracije. Potom se zdušno posvetila dečjoj knjizi. Dugo joj je trebalo da pronađe svoj put i izraz u dečjoj knjizi. Svojim knjigama je postigla značajan uspeh: prva je bila proglašena za najbolju knjigu godine i dobila je kalifornijsku nagradu za dečju knjigu. Dženifer Čoldenko živi u San Francisku sa suprugom i dvoje dece. Dok je pisala svoju prvu knjigu za decu, radila je u zoološkom vrtu Okland, prala prozore u zmijarniku i pojila tigrove.

Dara Sekulić : BRAT MOJ TESLA, Nolit 2000, str. 64. Poezija. Očuvanost 4. Dara Sekulić, jedna od najvećih srpskih savremenih pesnikinja, preminula je 12. aprila 2021. godine, u Sarajevu, u 91. godini života. Dara Sekulić je rođena 1931. godine na Kordunu, u selu Kordunski Ljeskovac. Rodna kuća joj je spaljena kada je Dara imala nešto više od 10 godina. Kako su joj roditelji poginuli u ratu, Dara je živela po dečijim domovima i đačkim internatima. Upisala je gimnaziju na Baniji, u selu Rujevac, a zatim školovanje nastavila u Karlovcu, Zagrebu, Sisku, Splitu, kao i u Italiji, Višu školu za socijalne radnike završila je u Sarajevu, 1953. godine. U Sarajevu je Dara i nastavila da živi, osnovala porodicu, i radila, sve do rata devedesetih, kojeg je provela u izbeglištvu. U svoj stan u Sarajevu, Dara se vratila 2002. godine. Dara Sekulić je svoj poetski talenat ispoljila još tokom ranog školovanja i bila je zastupljena u mnogim antologijama u zemlji i svetu.

Roman Ringišpil u mojoj glavi nagrađen je nagradom „Večernjih novosti“ – Gordana Brajović i proglašen za najbolju knjigu 2003 – 2004. Dragomir Culafic dobitnik je nagrade „Zlatno Gašino pero“, Festivala humora za decu – Lazarevac, 2004. godine, za sveukupno književno djelo. RASPRODAT U KNJIZARAMA. str 130 dim 14x20cm tezina oko 250g povez tvrd izdavac Narodna knjiga Nežna ljubavna priča i čijem su središtu Olja iz Beograda i Blažo iz Budve. Kako se razvija njihova ljubav, kako ih menja i kako počinju da maštaju o dalekoj budućnosti, pročitajte u ovoj priči bez grubosti i surovosti. Biografija: DRAGOMIR ĆULAFIĆ je rodjen 8. novembra, na Dmitrovdan, 1940. godine u selu Luge kod Andrijevice, u Crnoj Gori. Završio je Filozofski fakultet, radio kao profesor, sada je direktor biblioteke `Laza Kostić` u Beogradu. Nagradjivan i zastupljen u više antologija, kao i u čitankama i školskoj lektiri. Godine 1995. dodeljena mu je Zlatna plaketa za najbolju jugoslovensku boemsku pesmu. Roman `Zvjezdano ždrijebe` je na Festivalu humora i satire u Lazarevcu 1997. godine proglašen za najbolju knjigu izmedju dva festivala, a iste godine je ušao u najuži izbor, u konkurenciji od 76 knjiga, za nagradu `Politikin zabavnik`. Za književno stvaralaštvo dobio je 1998. godine nagradu Skupštine opštine Andrijevica. Više pesama mu je komponovano. Pesme i priče su mu prevodjene na: engleski, ruski, madjarski, bugarski, rumuski, slovački, rusinski i slovenački jezik. Bibliografija: Pozni letači, poezija (autorsko izdanje, Beograd, 1971), Druga java, poezija (`Bagdala`, Kruševac, 1973), Razgovor žedji, poezija (`Stražilovo`, Novi Sad, 1978), Ako se setiš, poezija za decu (`Stražilovo`, Novi Sad, 1985, drugo dopunjeno izdanje 1986), Navala praznine, poezija (`Nova knjiga`, Beograd, 1988), Čudna staza, poezija za decu (`Novo delo`, Beograd, 1988), Selice, poezija za decu (`IP Knjiga`, Beograd, 1990), Ključ, pripovetke (`Univerzitetska riječ`, Niksic, 1991), Sta tu ima da se krije, poezija za decu (`Knjigoteka`, Beograd, 1994, dva izdawa), Kad jabuka zarumeni, izbor poezije i proze za decu (`Srempublik`, Beograd, 1996, drugo izdanje 1997), Pričest, poezija (`Prosveta`, Beograd, 1997), Zvjezdano ždrijebe, roman za decu i omladinu (BMG, Beograd, 1997, `Verzalpres`, Beograd, 1999, drugo izdanje), Prenoćen zivot, atologija boemske pozije (`Interpres`, Bograd, 1997, sa Ratkom Čolakovićem) i Raširi ruke, izbor poezije decu (`Grigorije Božović`, Priština, 1998). U pripremi za objavljiivanje su mu knjige: Jesenje pismo (poezija za decu), Gnezdo (izbor pesama za decu), Ključ (pripovetke, izmenjeno i prošireno izdanje), Još me ima (poema) i Zvjezdano ždrijebe (roman za mlade, ponovljeno izdanje).

Miodrag Maticki : KIRVAJ , KOV VRšac 1979, str. 48. Poezija. Očuvanost 4. Romansijer, pripovedač, pesnik i naučni radnik Miodrag Maticki (1940–2020) se posvećeno i istrajno zalagao za srpski jezik i pravopis u javnom diskursu. Bio je član Odbora za istoriju književnosti i Odbora za narodnu književnost SANU, višegodišnji član Književnog odeljenja i Upravnog odbora Matice srpske. Za potpredsednika Matice srpske izabran je 28. aprila 2012. godine. Bio je član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja folklorista i Društva za južnoslovensku mitologiju. Od 1996. do 2008. bio je predsednik Upravnog odbora, a od 2008. predsednik Skupštine Vukove zadužbine. Maticki je bio pokretač i glavni urednik Srpskog narodnog ilustrovanog kalendara „Danica”, koja je štampana od 1994. a od 2009. godine sa dodatkom „Danica za mlade”, kao i odgovorni urednik „Književne istorije”, časopisa za nauku o književnosti Instituta za književnost i umetnost. Bio je član redakcije naučnog časopisa „Književnost i jezik” (1976–1980), „Letopisa Matice srpske” (1983–1987), „Kovčežića” Vukovog i Dositejevog muzeja. Rođen je 1. novembra 1940. godine u Velikom Središtu, kod Vršca. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, magistrirao 1965. i doktorirao 1972. godine. Objavio je poetske zbirke „Kroz prsten jabuku” i „Kirvaj”, romane „Treći konj”, „Gluva lađa”, „Ludi pesak”, „Idu Nemci”, „Pljuskofon, sa Milicom Maticki”, „Nemiri mede Želimira”..., kao i knjige pripovedaka „Svakodnevno hvatanje veverice”, „Uz muziku koju volite”, „Vučjak Adele Argeni”, „Deseti za molitvu”, „Senovite priče”. Od 1966. do 2007. godine radio je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, a od 1977. do 2006. bio je direktor ove institucije. U početku je bio saradnik na projektu Biobibliografski priručnik za istoriju jugoslovenskih književnosti, a od 1987. pa do 2005. godine rukovodio je naučnoistraživačkim projektom Istorija srpske književne periodike. Kao urednik edicije Instituta „Studije i rasprave” uredio je 40 knjiga. U saradnji sa Maticom srpskom pokrenuo je u Institutu naučne edicije: Istorija srpske književne periodike (monografske obrade pojedinih stožernih književnih časopisa, grupe časopisa i bibliografije pojedinih časopisa), Biblioteka usmene književnosti (naučna izdanja časopisnih i rukopisnih zbirki narodnih umotvorina – sabrana usmena dela srpskog naroda), u kojoj je objavio i četiri knjige. Od 1998, u dva mandata bio je član Upravnog odbora Andrićeve zadužbine, a od 2005. do 2008. bio je član Upravnog odbora Zadužbine „Dositej Obradović”. Od 1980. do 1985. bio je glavni i odgovorni urednik Književne opštine Vršac.

Svet modnih dešavanja, tako bolno nedostižan za mihone devojaka, bio je za Anu samo poligon za dobru zabavu i još bolju zaradu. Radila je malo, birajući poslove, dok je ostatak vremena provodila u putovanjima, čitanju ili odmaranju. **** – Zašto svi misle da su žene u drugom stanju bolesne i nesposobne za samostalan život? – Hana se ljutnula na svoju sestru i izgurala je iz kuhinje. – Dobro se osećam i mogu obe da nas poslužim. Uostalom, šta misliš, ko brine o meni sve ovo vreme? To pitanje je Anu rastužilo u tolikoj meri, da se bez daljeg protivljenja povukla u sobu. Trebalo joj je par minuta da bude sama i prihvati činjenicu da joj je sestra trudna i da će roditi vanbračno dete. U njoj se iznenada rodio gnev prema Filu Elingtonu. Nije ga poznavala, ali je bila spremna da ga snažno optuži. Jer, po svemu onome što je čula od Hane, izgledalo je da je on jedini krivac za njeno nespokojstvo i bezizlazan položaj u kojem se definitivno nalazila. Knjigu potražite OVDE

Izvrstan kuhar i veliki zavodnik proputovao je svijetom, učeći nove tehnike kuhanja, ali i upoznavajući lijepe žene. A kada se kuhar razmetni vrati kući, otkriva da se među kuharima u toj kuhinji netko ističe – jednako strastvena kuharica Juliet Cavanaugh.Nekoć je bila zaljubljena u Maxa, ali tada je bila samo tinejdžerica koja se nadala da će ga ponekad ugledati u restoranu. Sada je profesionalna kuharica i natječe se u Maxovoj ekipi na najvećem kulinarskom natjecanju u državi. Čeka ju rad u kuhinji uz čovjeka kojemu se oduvijek divila… i za kojim je žudjela. Ali, usprkos uzavreloj privlačnosti, Juliet namjerava zadržati pribranost i distancu, o kojoj god se temperaturi radilo… Sve što u jednoj ljubavnoj priči možete poželjeti. Uspješna kulinarska karijera, dva nepca koja uživaju u okusima te su isto toliko i ambicozna. Kako će se razmetni sin snaći sa novom kuharskom zvijezdom u restoranu svoga oca tik pred i tokom najvažnijeg natjecanja profesije? Kiselo, gorko, taman slano, slatko, vruće i nadasve ukusno, servirano s puno gracioznosti i strasti. Knjigu potražite OVDE

STANJE PREDMETA: Dosta dobro očuvana. OPIS: Ono što Bjanka radi i što je radila još odmalena, jeste oživljavanje predmeta. Prisustvovao sam mnogim čajankama za lutke u Bjankinoj sobi, na kojima su mede ćaskale i muvale se okolo. Markovi olovni vojnici mogli su da se bore kad god su hteli, a zahvaljujući Bjanki, Majmun i Leopard koji su obično sedeli kao ukras na Frančeskinoj komodi s fiokama, ćaskali su i pratili je po sobi. Išli bi oni s njom i u školu i u prodavnicu, ali im Filomena nije dozvoljavala. Bjanka nije oživljavala samo igračke, već i nameštaj i predmete. Pre izvesnog vremena izvodila je zločest trik, navodeći Edijevu omiljenu fotelju da pleše i da zvižduće delove najnovijih hitova upravo u trenutku kad on sedne s večernjim novinama posle napornog dana na poslu. Rozi je to prekinula. SPECIFIKACIJA: Format: 13x20 cm Broj strana: 128 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2009. Prevodilac: Gordana Subotić NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Glavna junakinja, koja ostaje neimenovana, vraća se svojoj svakodnevnoj rutini u Parizu nakon razdvojenosti od svoje sestre Raven. Iako su obe ponovno u istom gradu, njihov odnos je distanciran i retko razgovaraju. Izgleda da nijedna od njih još nije spremna otvoreno razgovarati o svemu što su prošle dok su bile razdvojene. Raven je bila zarobljena u logoru i suočena s nezamislivim užasima, dok je junakinja živjela u palači, okružena luksuzom, skupom odećom i batlerom. Osećaji krivice i žaljenja bujaju u njoj poput plime. Provela je mnogo vremena razmišljajući o svojoj prošlosti i shvatila koliko je bila strašna osoba. Sada odlučuje da nikada više ne želi biti ta osoba i želi biti kao njena sestra Raven. Dok su zajedno u svojim pariškim životima, osećaju prisutnost vetra i bol u nogama, podsećajući ih na dane kada su radile u teškim uvetima. Raven, zurivši kroz prozor, iznenada izjavljuje da se mora vratiti i da se neće vratiti sama. “Palača” istražuje povezanost između sestara, njihovu prošlost i želju za promenom. Roman nas vodi kroz njihove unutarnje borbe, otkrivanje vlastite autentičnosti i hrabrosti da se suoče s prošlošću.

KNJIGA JE NOVA SAMO JE STAJALA NA POLICI U KNJIZARI Ono što Bjanka radi i što je radila još odmalena, jeste oživljavanje predmeta. Prisustvovao sam mnogim čajankama za lutke u Bjankinoj sobi, na kojima su mede ćaskale i muvale se okolo. Markovi olovni vojnici mogli su da se bore kad god su hteli, a zahvaljujući Bjanki, Majmun i Leopard koji su obično sedeli kao ukras na Frančeskinoj komodi s fiokama, ćaskali su i pratili je po sobi. Išli bi oni s njom i u školu i u prodavnicu, ali im Filomena nije dozvoljavala. Bjanka nije oživljavala samo igračke, već i nameštaj i predmete. Pre izvesnog vremena izvodila je zločest trik, navodeći Edijevu omiljenu fotelju da pleše i da zvižduće delove najnovijih hitova upravo u trenutku kad on sedne s večernjim novinama posle napornog dana na poslu. Rozi je to prekinula. „Uradi to samo još jednom svom ocu“, blago joj je rekla, „i staviću ti u kukuruzne pahuljice nešto od čega će ti pozeleneti zubi.“ „Uistinu neobična, zabavna knjiga.“ Sunday Times (London)

Zoran Đerić : UNUTRAŠNJA OBELEŽJA , Bratstvo-jedinstvo Novi Sad 1990, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Zoran Đerić, rođen 1960. u Bačkom Dobrom Polju. U Novom Sadu živi od 1979. godine. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodi sa više slovenskih jezika. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Član je Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine. Član je odelenja za scensku umetnost i muziku Matice srpske u Novom Sadu. Član uredništva Zbornika Matice srpske za scensku umetnost i muziku, kao i uredništva Zbornika Matice srpske za slavistiku. Član saveta Evropskog filmskog festivala Palić. Član uredništva časopisa Zlatna greda (Društvo književnika Vojvodine). Član redakcije časopisa za lutkarsku umetnost Niti, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine i časopisa za pozorišnu i vizuelnu umetnost Agon (Banja Luka). U redakciji Enciklopedije Republike Srpske. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Scena (Sterijino pozorje), kao i pomoćnik direktora Sterijinog pozorja. U tri mandata bio upravnik, odnosno direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Polja. Radio u Kulturnom centru Novog Sada, kao urednik književnih programa, a potom i kao urednik izdavačke delatnosti. Bio lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lođu, Poljska. Gostujući profesor na univerzitetima u Pragu, Gdanjsku, Krakovu, Novom Sadu. Predavao na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, u svim zvanjima. Objavio je 65 knjiga (autorskih i prevodilačkih). Iz oblasti pozorišta: Nezasićenje: poljska dramaturgija XX veka (2006), Istorija Vitolda Gombroviča (2008), Testosteron. Nova poljska dramaturgija (2009), Pozorište i film (2010), Vitkacijeva Luda lokomotiva: između filma i pozorišta (2010), Dramaturški postskriptum (2014), Pozorište lutaka u Novom Sadu / osnivanje (sa LJ. Dinić, 2014), Lutka i maska u srpskoj kulturi: od obrednog do pozorišnog čina (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2014), Lutkarstvo u Srbiji: od vašarskih do sokolskih scena (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2015), Dramsko delo Branislava Nušića – tradicija i savremenost. Međunarodni simpozijum, Priredio Zoran Đerić / Dramatic opus of Branislav Nušić – Tradition and Contemporariness. International Symposium, Edited Zoran Đerić (Sterijino pozorje, Novi Sad 2015, 360), Jurkovskom u čast. Zbornik radova (priredio Z.Đ., 2016), A tribute to Jurkowski. Collection of Papers. Edited by Zoran Đerić, The Theatre Museum of Vojvodina, International Children’s Theatre Festival, Open University Subotica 2017; 144. Preveo s poljskog jezika knjige: Vjeslav Hejno, Umetnost lutkarske režije; Henrik Jurkovski, Teorija lutkarstva, II; Henrik Jurkovski, Lutka u kulturi, I i II. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, ruski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Objavljivana u antologijama u zemlji i inostranstvu. Učestvovao na međunarodnim književnim (pesničkim) festivalima u Rusiji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Srbiji. Dobitnik više nagrada za književnost i prevodilaštvo.

Milosav Slavko Pešić : SMRT JE LOVAC SAMOTAN, Narodna biblioteka Smederevo 1990, str. 48. Poezija. Očuvanost 4. Милосав Славко Пешић (Ниш, 1943) је српски књижевник, критичар и новинар[1]. Школовао се у Смедереву, Београду, Загребу и Љубљани. Књижевни рад започео је поезијом. Пре изласка прве збирке песама (Књига постања) 1972, ушао је у антологије Зорана Глушчевића (У време несигурно), Богдана А. Поповића (Поезија и традиција) и у неколико критичких избора. Стваралаштво Милосава Славка Пешића креће се оригиналним путевима, изван праваца и мода, али по песничким темама, имагинацији и инспирацији, упркос чињеници да је улазак у литературу био на традиционалистичком поетском трагу, припада својој генерацији и времену постмодернизма. Раскид са версом традиционалистичког звука дошао је убрзо по објављивању антологије Богдана А. Поповића. Пешић у поезији сучељава искуство и снове, меша горку свест о пролазности са опојним зовом животних радости, користећи често архаичиан, готово заборављени језик и компликовану риму, растварајући митско наслеђе у савремени тренутак свеприсутне тескобе модерног човека. Последњих година Пешић се враћа православним митологемама, мада донекле одмакнут од типизираног односа српских песника хришћанске провинијенције, јер његови стихови, милозвучног бруја и опијајућег тона, дају пластичне слике дешавања уз одмерену дозу скептицизма према наводима светих књига и житија. Пешић опевава религијске теме од прве збирке Књига постања, која се појавила годину дана по изласку антологије Богдана А. Поповића. Књигу постања историчари књижевности доживели су као последњи глас о традицији. Збирка је била веома запажена упркос чињеници да су српски песници увелико већ трагали за новим зденцима. Био је члан редакције и уредник листа Студент, члан редакције сатиричног листа Страдија, графички је опремио више бројева Књижевне речи (бавио се и ликовним решењем књига, плаката, постера) један је од промотера оснивања Књижевне омладине, уредник часописа Смедерево, члан редакције и уредничког колегијума недељника Смедеревац, главни и одговорни уредник Радио Смедерева и уредник информативног програма Телевизије Смедерево, касније главни и одоговорни уредник Телевизије Смедерево. Четврт века живео је као професионални књижевник. Писао је много поштујући високе критерије. Писао је критику: књижевну, ликовну, филмску, телевизијску, позоришну. Двадесетак година готово искључиво писао је еротске приче за специјализоване ревије у СФРЈ и телефонске говорне аутомате. Еротске приче објављивао је ревијама Еротика (Загреб), Врочи кај (Марибор), Sexpress и Пан еротика (Нови Сад), Еротски додир, Страст плус и Страст (Београд) и специјалном избору Еротика приче (Загреб). Издавачи тог жанра, попут Александра И. Спасића, сматрали су Пешића најбољим писцем еротске прозе у СФРЈ. О томе је Спасић више пута говорио у разговорима о издавачким плановима и еротској литератури. Поједине Пешићеве приче, песме рецензије, чак и новински текстови преведени су на енглески, италијански, мађарски, руски, кинески, пољски, бугарски, турски, словеначки и македонски.

– To ne može da bude ona – ubeđivao je sebe ali je morao da seuveri. Lagano je podigao durbin u visini očiju usmerivši pogledprema toj ţeni. Antoniju je zastao dah. Lepo oblikovane noge izadnjica. Vitki struk, glatka ramena, duga, zlatno-smeđa kosavisoko podignuta na potiljku… Zadubljena u knjigu, nijeprimetila da je neko paţljivo posmatra. To je ona: njegova bivšaţena Sandra Binam. Preplavilo ga je sećanje. Trenutak kada ju je prvi put ugledao… I tada mu je bila okrenuta leđima. Spuštene farmerice u kombinaciji sa kratkim topom otkrivale su dvasimetrična mala udubljenja iznad zadnjice, koja su tako magičnodelovala na njega. Kada se okrenula, od njene lepote zastao mu je dah. To je bila ljubav na prvi pogled, bar je tako mislio. Sada prisećajući se svega, znao je da se radilo o neobuzdanoj požudi. U svom kratkom braku naučio je lekciju o ţenama. Ubrzo ga je Sandra napustila, naravno, sa pozamašnim iznosom na čeku koji je zahtevala od njegovog oca. Kad je Antonio došao kući, njegova žena je već bila daleko. Ostavila mu je kratko oproštajno pismo iz kojeg ništa nije saznao. Bio je zbunjen, nije mogao da poveruje da mu se to dešava. Ipak, poverovao je kada je ona, nekoliko dana po povratku u Veliku Britaniju, unovčila ček na iznos od četvrt miliona funti. Njegovi advokati brzo su obavili sve potrebno u vezi sa razvodom i Antonio Sandru više nije video – do danas. – Hoćeš li konačno da pogledaš “Leonesu”? To ja zovem jahtom! Vau! Kakav muškarac! Pogledaj! Zar to nije najuzbudljiviji momak koga si videla? Pogledaj ta ramena! Sandra je nevoljno podigla glavu sa uzbudljivog krimića. – Molim te, Pam, nije valjda opet neki grčki bog? Ovo je sigurno stoti ove nedelje – nasmešila se. – A ti si udata. – Veruj mi, ovaj je nešto posebno. Grešno je privlačan. Nažalost, gleda samo tebe – uzdahnula je tužno Pam. – Kladim se da je odličan u krevetu. – Stidi se! – Sandra je odmahnula glavom i ponovo se zadubila u knjigu. – Propuštaš život, devojko. Od šestorice neţenja na našoj jahti i slepac bi primetio da je jedan, Patrik Vajl, zagrejan za tebe. A da li ga ohrabruješ? Ne. Ako ne kuvaš, najveći deo slobodnog vremena provodiš čitajući knjigu. Gde ti je avanturistički duh? Da sam na tvom mestu, odmah bih otišla na palubu one jahte da saznam ko je taj savršeni muškarac. Kad malo bolje razmislim, baš ću to uraditi. Pozvaću ga na našu oproštajnu ţurku večeras. Deni sigurno neće imati ništa protiv kada mu kažem da to radim za tebe. Knjigu potražite OVDE

U toku protekle dve godine Eli je svesno postajala jedini Kingov prijatelj. U početku ga je samo uznemiravaia i vero- vatno nervirila, ali kasnije se rodilo njihovo prijateljstvo. I to je zaista bilo pravo prijateljstvo, razmišljala je okrećući se u krevetu. Jer, Elini roditelji su bili vrlo religiozni i tako razvili jedan deo njene prirode, onaj stvaralački, a fizički je Eli bila još uvek netaknuta devica. Na Jamajku se vratila toga jutra i radovala se svakom dolasku u malenu kuću na obali mora. Htela je da se preda radu na svojoj novoj kolekciji odeće, a za to je tu imala idealne uslove. Osim toga, već joj je nedostajao King. Ipak, kad ju je nazvao pre sat vremena, nije uspela da se obraduje što ga čuje. Imao je čudnu molbu, ali nije imao vremena za objašnjenja. Odmah je pristala da mu pomogne. No, tada nije imala pojma da King želi da je zatekne u svom krevetu kad se vrati kući. Na brzinu se spremila i došla. Sve vreme je razmišljala o tome pokušavajući da pronađe pravi razlog. Njoj se činilo da King nema neku ozbiljnu vezu, ali je možda nekome hteo da pokaže kako je tobože zauzet. To nije ličilo na Kinga, ali ništa drugo nije joj palo na pamet. Videće ubrzo, zaključila je Eli, privijajući svilenu posteljinu uz telo. Osećala se seksi i poželjno dok ju je mek materijal milovao po telu. Bila je u jednoj od onih spavaćica u kojima nikada ne bi stala pred svoje roditelje. Ponela je i providan negliže koji je takođe bio samo deo njenog intimnog sveta koji nikome nije bio dostupan. Pred Kingom nema razloga da se ustručava, razmišljala je. On je nikada nije gledao kao ženu i sa njim može da flertuje do mile volje. On to neće ni primetiti. Jer, Eli je pomalo volela da izaziva ljude oko sebe. Bila je otvorena i neki su to pogrešno tumačili. Čim bi to primetila, Eli bi se brzo povukla u svoje carstvo i nastavila da mašta o sebi kao o lepoj, zavodljivoj mladoj ženi koja ume s muškarcima. Sa Kingom je bilo drugačije. Bili su prijatelji i pred njim nije morala ništa da krije. Ni pred kim drugim ne bi se uopšte pojavila u toj spavaćici, razmišljala je. Ovako će o-dglumiti svoju ulogu, ako je reč o njoj, a on neće ni primetiti koliko je drugačija nego obično. Kingston fioper, razmišljala je i osmeh se pojavio na njenom licu. Bio je biznismen i radio je nešto s naftom i deonicama, koliko je znala. Počeo je gotovo od ničega, ali je vrednim radom i talentom došao do pravog bogatstva. Za razliku od njega, njegov brat po majci, dobio je mnogo od svog oca i grčevito se trudio da bude uspešniji i bolji od Kinga. Iako su se lepo družili, često razgovarali i razmenjivali mišljenja, Eli nije znala mnogo o Kingovoj porodici. Njegov poiu- brat, Bobi, bio je oženjen i koliko se sećala, King ih je oboje očekivao da dođu u posetu i nekim poslom. O tome joj je pričao pre nego što se vratila kući da završi kolekciju na kojoj je tada radila. Osmeh se pojavio na njenom licu. Ta kolekcija je bila pravi „bum” i vrlo lepo se prodavala. Eli je bila kreator i njeni modeli su bili vrlo praktični i lepi u isto vreme. Nije bila preskupa i zato je postajala sve omiljeniji modni kreator mladih. Zarađivala je dobro i tako je pre dve godine mogla sebi da priušti malenu kuću u koju je rado dolazila i da se odmori i da radi. Inače je živela u Maja- miju sa svojim roditeljima koji su bili vrlo dobri, samo previše povučeni ljudi. Eli je imala siguran život bez mnogo poteškoća i potresa, a kad je odlučila da moda bude njeno zanimanje, njeni roditelji se nisu bunili. Ulili su u nju toliko svojih strogih moralnih nazora da je bilo svejedno čime će se baviti. Sve bi ona radila predano i svesno. Eli se još uvek dobro sećala svog dolaska i prvog susreta s Kingom. Tada je bio uzdržan, hladan i previše poslovan. Često se pitala ume li uopšte da se smeje. Bilo je to neposredno pošto je kupila velikog amazonskog papagaja, kojeg nikada nije ni nosila sa ostrva. Zvao se Vorik i kako ju je njegov vlasnik ubeđivao, nije trebalo da ima bilo kakvih problema s njim. No nije bilo baš tako. Knjigu potražite OVDE