Kosta Radović : PSALM O ZEMLJI, Obod Cetinje 1975, str. 40. POezija. Očuvanost 4-. Коста Радовић је рођен 1936. године на Миочи у Пиви. Учитељску школу завршио је у Никшићу, а студије српског језика и књижевности у Београду. Био је први директор три основне школе у Пиви, потом секретар Културно-просвјетне заједнице Црне Горе, помоћник директора Центра за савремену умјетност Црне Горе. Иницијатор је и актер подизања споменика Жртвама фашизма Пиве. Утемељивач је Југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ 1970. године. Последњих година предано ради на обнови Пиве, обнови манастира на Заграђу, спомен-капеле у Долима. Објавио је књиге поезије: “Пива самогласна“ (1974), „Пслам о земљи“(1975), „За нови завичај“ (1976), „Просуто небо“(1978), „Изговор ума“(1979), „Повеља“ (на српском и енглеском, 1981), „Ребро земље моје,“ „Страх од среће“ (1984), „Смрт живог врела“ (1987), „Повратич“ (1988), „Љубав се јавно каже“(1990), “Кућа код Христа“ (1994), „Извршење страха“ (изабране пјесме, 1995), „Везена тужбалица“ (2005), „Само(Антологија“), (избор поезија, 2006), „Вечера за оба свијета“(2008), „Солжењицинова бројаница“ (2010), „Два свијета видиш један пјеваш“ (2012), „Страх од среће“ (2014); као и романе “Љетописна књига архимандрита Арсенија Гаговића“(1990), „Вртијељка“ (2003), „Богородичина књига“(2008); књиге кратке приче:“Успенска врата“ (1997), „Калуђерски мост“ (2012). Аутор је радио драме: “Убиство браће Тадић“, документарно-књижевне прозе: „Пива потоп“ (1998), „Сеоба манастира Пиве“ (2001), „Записи манастира Св. Богoродица“ (2010) и путописне прозе „Путопис из Кине“ (1984).

Autor - osoba Jelenković, Saša, 1964- = Jelenković, Saša, 1964- Naslov Ono što ostaje : pesme / Saša Jelenković Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1993 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1993 (Beograd : Žig) Fizički opis 43 str. ; 20 cm Zbirka Zbirka Ključevi Napomene Tiraž 500 Beleška o piscu: str. 43. Saša Jelenković, pesnik, rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u „Književnoj reči“ i „Reči“, i sekretar redakcija u časopisima „Istočnik“ i „Poezija“ od 1992. do 1999. godine. Knjige pesama Neprijatna geometrija (1992) Ono što ostaje (1993) Heruvimske tajne (1994) Kraljevska objašnjenja (1998) Knjiga o srcu (2002) Elpenorova pisma (2003) Elpenorovo buđenje (2004) Elpenori (2006). Knjiga o sumnji (2010) Gola molitva (2013) Pedeset (2014) Sećanja počinju posle smrti (2017) Gibraltar (2018) Izabrane pesme (2019) Književne nagrade „Matićev šal“ (za knjigu Neprijatna geometrija) „Milan Rakić“ (za knjigu Ono što ostaje) „Vasko Popa“ (za knjigu Knjiga o srcu) Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić. Dobitnik je nagrade Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja. Disova nagrada za celokupno pesničko delo. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.

Nedeljko Babić : ZAVIČAJ, Besjeda Banja Luka 2018, tvrdi povez, str. 542. Poezija. Očuvanost 4. Недељко Бабић је рођен 25. јула 1948. године у Лукавици код Милића. Живио у Сарајеву до 3. априла 1992. године, а потом на Палама до краја 1999. године. Радио је у Државном документационом центру за истраживање ратних злочина. Пише поезију и књижевну критику. Објавио је књиге поезије Завичај (Свјетлост, Сарајево, 1973), Кривац је ухваћен (В.Маслеша, Сарајево, 1977), Помен (БИГЗ, Београд, 1996), Разужбина (СРНА, С. Сарајево, 1997), Крстовдан (Калеком, Београд, 2002), Бурски сонети (К. Фонд, «Свети Сава», С. Сарајево, 2002), Коловр(а)т (Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2005) и књигу поезије за дјецу Први разред љубави (Књижевни фонд «Свети Сава», С. Сарајево, 2002). Књига «Љубовдан» у рукопису је награђена на конкурсу Минситарства просвјете и културе Републике Српске за суфинансирање исдаваштва у 2005. години. Посљедње његово остварење је збирка поезије «Претрес», објављена 2007. године. Од 2000. живи у Београду. За Бабићеву поезију, посебно ону каснију Бранко Стојановић, аутор «Сарајевског јата» пише: «У те песме јаких евокативних набоја, сонетних и крстоликих форми Бабић је покушавао – и у најбољим својим пјесмама успијевао – да упрегне диспаратне енергије, значења, тоналитете, ритмове и мелодије: од енергије језика који се и опире или пак покорака «упрезању» у задате строфично-стиховне и метричке обрасце, преко тензија које кулминирају када се укрсте значењско-мелодијски несагласне особине катрена и терцина...»

STARI DŽENTLMEN I TREŠPNJIN CVET - Blagoje Svrkota Sombor 2017 188 str Blagoje Svrkota (Sivac, 6. mart 1948) je pesnik, novinar, publicista i profesor književnosti.[1][2][3] Biografija Osnovnu školu „P. P. Njegoš“ završio u Sivcu, gimnaziju u Somboru, a Filozofski fakultet (Katedra za jugoslovenske književnosti) u Novom Sadu.[3] Od 1965. godine objavljuje pesme, književnu kritiku i eseje u mnogim listovima i časopisima. Priređivač je i urednik više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka.[4][5] Profesionalno se bavio novinarstvom. Bio je novinar i urednik omladinskog lista „Pokret“, „Somborskih novina“, Radio Sombora, direktor Informativnog centra Sombor. Bio je član Skupštine JRT i član Saveza novinara Jugoslavije.[3] Obavljao je dužnost potpredsednika Izvršnog veća i predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine Sombor. Bio je član Glavnog odbora SPS. Radio je u Pošti.[6] Član je Društva književnika Vojvodine od 2006. i Udruženja književnika Srbije od 2010. godine.[3] Živi i radi u Somboru.[3][6] Dela Knjige pesama „Šta je dokaz pravde“, Zajednička knjiga Petra Banovčanina (aforizmi) i Blagoja Svrkote (pesme), Komisija za kulturu SSFF, Štamparija „Forum“, Novi Sad, 1970. „Gde je Sentandreja“ (2005)[7] „Putovanje u Misir“, Klub književnika KUD „Đoka Pavlović“. Beograd: 2009. ISBN 978-86-7038-073-8.. „Čekajući brod u Jerisosu“ (2010)[8] „Koncert iz Vijene“ (2013)[9][10] `Stari džentlmen i trešnjin cvet`, Sabrane pesme, autorsko izdanje. 2017. ISBN 978-86-920787-1-2.; Е-библиотека, Градска библиотека `Карло Бијелицки` Сомбор, друго издање. 2017. ISBN 978-86-80878-07-2.www.biblioso.org.rs/pdf/ Publicistika Osnivač je i urednik somborskog „Almanaha“[11] (godišnjaka, kalendara), objavljeno je ukupno 10 brojeva u 8 tomova (3.750 stranica) od 1998. do 2007. godine (YU ISSN:1450-6165). Izdavači: Učiteljski fakultet Sombor (1998—2001), „Memorija“ Sombor, „Efekt“ Beočin, Kulturni centar Kolut i „Birograf“ Apatin (2002—2007). Uredio i priredio više izdanja iz oblasti književnosti, istorije, istorije umetnosti i slikarstva, kao i iz oblasti prirodnih nauka. `Ikonografija prirode Ivanke Jovanović`, Monografija, priređivači i izdavači Zoran M. Mandić i Blagoje Svrkota (urednik), Sombor,(2017), B. Svrkota. ISBN 978-86-920787-0-5.; elektronski izvor: htp://zoranmmandic.blogspot.com/. Sava Stojkov `Odavde do Rembranta`, Zbornik, Urednik i priređivač Blagoje Svrkota, `Memorija`, Sombor. 2010. ISBN 978-86-83485-04-8. Listovi i časopisi Poeziju, eseje i književnu kritiku objavili su mu: „Pokret“ (Sombor), „Rukoveti“ (Subotica), „Dometi“ (Sombor), „Zlatna greda“ (Novi Sad), Index (Novi Sad), Zavetine (Miroslav Lukić, Beograd), „Borba“ (Beograd), Književne novine (Beograd), „Danica“ (Beograd), Večernje novosti (Beograd), „Poezija“ (Zagreb), „Šumadijske metafore“ (Mladenovac), „Svitak“ (Požega), „Istar“ (Apatin), list Sindikata PTT Srbije „Poštar“ (Beograd)[12], i drugi. Nagrade Književna nagrada „Lenkin prsten“ (2009) u Srbobranu, za ljubavnu pesmu „Sedam malih pesama“ iz zbirke „Putovanje u Misir“.[3] Bibliografija O Svrkotinom književnom stvaralaštvu pisali su: Zoran M. Mandić, Ilinka G. Vuković, Mićo Jelić Grnović, prof. dr Bora Marinković, prof. dr Žarko Ružić, Nikola Maširević, Radovan Popović, Milan Živanović, Miroslava Đurčić, Branimir Plavšić, Đuro Kukić, Dragan Bogutović, Jovan Zivlak, Laza Čurčić[13], Dušan Škorić, i drugi. Nalazi se u antologijama: Stojan Berber, „Ptice i vodoskoci“, Sombor, 1970.[6] Pero Zubac, „Velike tajne“, Beograd, 1997.[6] Miljurko Vukadinović, Dušan Stojković, `Nisu sve bolesti za mene`, Beograd, 2014. Posveta autora na predlistu S.S.S.

187. Novo LTK8002D Aaudio nf kolo. Koristi se za pojacanje audio zvuka. LTK8002D je dizajniran za pružanje audio izlaza velike snage , visoke vjernosti i posebno dizajniran , zahtijeva samo mali broj vanjskih komponenti i može raditi u (2V-5V) niskonaponskom stanju . Ovom uređaju nisu potrebni kondenzatori za spajanje, bootstrap kondenzatori ili snubber mreže , vrlo je pogodan za sisteme male zapremine , male snage.

Prodaje se sve u kompletu, pogodno za nekog ko radi sa starijim modelima telefona, u kompletu su: Tri baterije, možete pročitati modele na slikama, nekada su sve radili, a sada ne znam Nova maska za Samsung Galaxy S3 mini i8190 Maska za Nokiu 3030 Dva telefona SONY ERICSSON K320i, sa punjačima, neispravni ali mogu da se uključe (bar su ranije mogli) Srednji deo za LG Oklop za Nokiu E71

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Slobodan Marković : TAMNI BANKET , Matica srpska 1970, str. 68. Poezija. Očuvanost 4-. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

KAMENA USPAVANKA - Stevan Raičković, Udruženje izdavača i knjižara Beograd 1998. Pesnička zbirka Kamena uspavanka nastajala je dugo i ispostavila se kao kapitalno delo jednog od najznačajnijih srpskih savremenih pesnika, Stevana Raičkovića. U ovoj zbirci pesnik na sebi svojstven način održava trostruki dijalog – sa sobom, sa pesmom i sa smrću, no bez izrazitog pesimizma kojim savremena poezija ove tematike često ume da obiluje. Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta” gde je ostao do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Tvrd povez, format 16 x 24,5 cm , ćirilica, 78 strana, kao nova.

Duško Trifunović: JURIŠ U OKRŠAJE, Izdavačka kuća Dragan Laković Saraorci 1991, str. 78. Poezija. Očuvanost 4-., gornja rikna malo isflekana od vode. Dusko Trifunović Duško Trifunović (13. septembar 1933. Sijekovac kod Broda - 28. januar 2006, Novi Sad) Srpski književnik, pesnik i televizijski autor. Prvu pesmu je napisao po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali je već sledeće godine izdao prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rokenrol škola. Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Tešku industriju, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma „Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno, a za svega tri pesme u životu je napisao na muziku. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na Čeretskom groblju, 30. januara 2006. Na Palama se jednom godišnje održava književna manifestacija „Dani Duška Trifunovića“ gde se okupljaju pesnici iz Srpske, Srbije i Crne Gore.

Ljubiša Jocić : KURIR NA PROZORU , Prosveta 1963, str. 116. Poezija. Očuvanost 4-; ima štambilj lične biblioteke. Ljubiša Jocić, Beograd, 1910 - 1978. 1910. Rođen je u uglednoj građanskoj porodici. 1914. Ostao je bez oca, koji je poginuo kao lekar u ratu. 1928. U osamnaestoj godini stigao je u Pariz, gde je pohađao skulptorsku školu i došao u dodir sa nadrealistima. 1929. U beogradskim časopisima Evropa i 50 a objavio je prve stihove. 1930. Izašla mu je knjiga poezije San ili biljka. 1934. Objavio je knjigu pesama Ljubav i sloboda. 1938. Sarađivao je u pariskom listu Commune, ali se te godine definitivno vratio u Beograd. 1940. Izdao je prvi roman Polomljena kola. 1941–1944. Posle nekoliko godina skrivanja od policije u Beogradu otišao je u partizane. 1945. Izašla mu je knjiga pesama Ogledalo. 1954. Objavio je poeziju I s tobom sama. 1955. Izdao je knjigu U zemlji Arastrata, na kojoj je dugo radio. Izlagao je slike u Klubu umetnika u Beogradu. 1956. Imao je izložbu apstraktnih slika u Parizu (Galerija de Bon), o kojoj je pisao A. Mišo (H. Michaux). Ista dela su nešto kasnije izložena i u Beogradu. 1960. Objavio je knjigu Skriveni svetovi. 1961. Napisao je istorijski roman Draga Mašin. 1963. Knjiga pesama Kurir na prozoru objavljena je posle dvanaestogodišnjeg odbijanja izdavača. 1972. Tanja Živanović je snimila dokumentarni film o Jociću. 1975. Izašla mu je knjiga pesama Mesečina u tetrapaku koja je dobila povoljne ocene kritike. Snimio je petnaest kratkih (Pionir i dvojka, Prvi srpski ustanak, Milena Pavlovic Barili itd.) i jedan dugometražni film Devojčica i njena lutka Crvenkapa. Bavio se raznim sportovima i sasvim se nekonvencionalno ponašao i odevao.

Mirjana Bulatović : BUDUĆI DREVNI NARODE, Naučna knjiga 1993, str. 102. Poezija. Očuvanost 4. МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ рођена је 19. јуна 1958. године у Ловћенцу (Војводина). Завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи напоредо с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. У 2004. години одржала је око двеста предавања о наркоманији на основу своје књиге Ђаво у праху. (Министарство вера Републике Србије, у договору са Министарством просвете, књигом Ђаво у праху започело је акцију заштите младих од болести зависности.) Радила је и као секретар Удружења књижевника Србије. Годинама је уређивала дечје стране у Источнику, листу СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише сонгове (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).

Diorama djetinjstva - Ante Cettineo Cettineo, Ante, hrvatski pjesnik, prozaik i prevoditelj (Trebinje, BiH, 17. V. 1898 – Split, 9. VIII. 1956). Studirao klasičnu filologiju u Pragu i književnost u Beogradu, gdje je diplomirao 1922. Radio kao profesor na realnoj i klasičnoj gimnaziji u Splitu i muškoj gimnaziji u Beogradu. Pisao pjesme, pjesničku prozu, članke i književne prikaze. Prevodio poeziju i prozu s talijanskoga, španjolskoga, francuskoga i portugalskoga. Bio je urednik časopisa Mogućnosti (1955). Njegove su pjesme zavičajne, mediteranskih motiva, vezane uz Split i njegovu tradiciju, s prepoznatljivim utjecajem romanskih pjesnika. U Lastama nad uvalom (1935) čistoća slika ogoljena je do apstrakcije, po uzoru na japansku poeziju. Pisao je i socijalnu poeziju (Zlatni ključ, 1933), u kojoj je stih često preopterećen narativnošću. Zanimljive su i Magarčićeve ekloge (1954), pisane splitskom čakavštinom. U Epitafima i poemama (1957) primjetan je odmak k modernijoj, asocijativnoj poeziji slobodnog stiha, s tragovima ekspresionizma, a u zbirci Diorama djetinjstva (1962) vratio se ranijim motivima, elegičnosti i pesimizmu. Njegovi su romani poezija u proznoj formi, s čestim odmacima u nadrealno i karikaturalno. Grebeni se rone (1928), roman o propadanju plemenitaškoga društva, prožet je sentimentalizmom i romantikom, a Meštar Ivan (1932), roman iz splitskoga pučkog života, pisan je bez prozne sustavnosti. Izdavač: Zagreb, Zora Godina: 1962 Broj strana: 102 Tvrdi povez sa omotom Biblioteka: Mala biblioteka Ocena: 4- zbog omota. Vidi slike. Skladište: 6260 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Zoran Petrović : RECIKLIRANI ŽIVOT , UK Koraci Kragujevac 2020, str. 126. Poezija. Očuvanost 4. Zoran Petrović (1954-2018) Zoran Petrović je profesionalnu karijeru započeo kao organizator kulturnih manifestacja u Spomen–parku „Kragujevački oktobar“, još davne 1978. godine. U izdavačku kuću „Svetlost“ prelazi 1985. godine, gde je radio kao urednik izdanja knjiga i drugih publikacija. Nakon razdvajanja ove izdavačke kuće na „Svetlost“ i „Novu Svetlost“, u dva mandata bio je direktor izdavačkog preduzeća „Nova Svetlost“. Sa tog radnog mesta 2000. godine prelazi na mesto direktora Teatra „Joakim Vujić“ u Kragujevcu, na toj funkciji bio je do 2005. godine. U Spomen-park vraća se 2006. godine, gde je uneo značajne novine kao urednik izdavačke delatnosti i organizator kulturnih manifestacija. Za književni rad dobio je brojne republičke i savezne nagrade., okušao se u mnogim oblastima stavralaštva i publicistike, pisao je poeziju, prozu, eseje, bio je autor dve poeme koje su izvedene na ``Velikom školskom času`` u Šumaricama. Objavio je deset zbirki pesama, četiri romana, dve knjige publicistike i dve zbirke pesama za decu. NJegov prvenac „Kamen blizanac“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu 2010. godine, a za isto delo dobio je nagradu „Miloš Crnjanski“ 2011. godine. Prvu knjigu pesama ``Pan i ogledalo“ objavio je 1978. Usledile su knjige ``Aleksandrijska kritična masa``1989, ``Svakodnevna molitva`` `Apsolutna nula`` i ``Prisutni su odsutni`. Objavio je autorsko izdanje izbora ljubavne poezije ``Spasiti Spasioca`` i knjigu pesama ``Stav u trostavu``u izdanju ``Narodne knjige`` iz Beograda. Prošle godine dodeljena mu je Đurđevdanska nagrada grada Kragujevca za knjigu pesama „Nedostajući sebi“. U Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić`, početkom februara ove godine, promovisana je njegova knjiga `Angelina`, roman o svim onim hrabrim ženama koje su u takozvanom Velikom ratu bile bezimene heroine borbe za slobodu. To je ujedno bilo i poslednje pojavljivanje Zorana Petrovića u javnosti.

Ilija Lakušić : KVARENJE OMLADINE , Rad 1987, str. 72. Poezija. Očuvanost 4. Илија Лакушић рођен је 1947. године у Лијевој Ријеци. Завршио је Економски факултет у Подгорици. Радио је као: дописник југословенског листа Борба за Црну Гору, уредник Културне рубрике у Побједи, Министар културе у Влади Републике Црне Горе (1991 – 94), потпредсједник СО Подгорица, директор Музеја и галерија Подгорице, Секретар за културу Подгорице, директор, оснивач и главни уредник издавачке куће Ободско слово. Био је предсједник Удружења књижевника Црне Горе у више мандата. Члан је Одбора за књижевност ЦАНУ. Објавио је књиге поезије: Робија иза стакла, Прапечат, Кварење омладине, Немам другог избора, Десет пршљенова, Одбрана и посљедњи дани римовања, Ево ме, Тако је писано прије глагола писати, А потом обрезаше књигу , Мале мајке, Папирова побједа, Љубио сам живот као да је мој, Битка на тастатури, Мала ноћна лирика, Два Петра, Успенска врата, Манастирски синови, Од Парнаса до Пигала, Реглеси философул сау, (на румунском); романе Систем за навођење, Портрет пјесника са прозним писцем у позадини, Ране десете; кратке приче Ипак се окрећем, као и књигу сатиричне прозе Приче у зрну, књигу интервјуа и есеја Из претјеране близине, и књиге за дјецу Буквара и Биљези. Добитник је Тринаестојулске награде за књижевност (2013), Награде „Марко Миљанов“, Награде „Ристо Ратковић“, Награде „Вуко Безаревић“ за сатиричара године, Награде Удружења црногорских писаца за дјецу за књигу године, двоструки добитник награде „Јежа“ за кратку причу, Награде „Типар“, Награде фестивала хумора и сатире у Даниловграду, Награде „Миодраг Ћупић“, Повеље „Јован Скерлић“. Добитник је ордена Министарства културе Русије за културну сарадњу и допринос развоју свесловенске писмености, као и Новгородске грамате. Добитник је Ордена града Барија (Цитта ди Бари) за културну и књижевну сарадњу. Превођен је на руски, француски, италијански, енглески, шведски, кинески, румунски језик. Живи у Подгорици.

Miroslav Aleksić : NEMA VODA , Matica srpska 1994, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Miroslav Aleksić rođen je u Vrbasu 1960. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored ostalog, radio je kao sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Sada obavlja poslove pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. Urednik je tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj. Sa pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću Slovo i list za decu Rastimo, a sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu Trag. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva novosadskih književnika. Bio je i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994) i Oskudno vreme (2016). U Mosvi je 2017. izašao izbor Aleksićeve poezije pod naslovom Labirint / Lavirint (dvojezično na ruskom i srpskom jeziku) u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog. Poeziju prozu i književnu kritiku objvljivao je u listovima i časopisima: Letopis Matice srpske, Književna reč, Zlatna greda, Srpski književni glasnik, Ovdje, Trag, Glas omladine, Krovovi, Ulaznica, Stvaranje, Pisac, Bdenje, Mons Aureus, Srpski pregled i drugim. Aleksićeve pesme zastupljene su u dvadesetak antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Sa Minom Aleksić prevodio je sa ruskog pesme Jekaterine Poljanske. Sa rusinskog je preveo knjigu pesama Nikole Šante Osluškivanja, a zajedno sa profesorom dr Julijanom Ramačom poemu Idilski venac Gavrila Kostelnika, prvo delo napisano na rusinskom književnom jeziku. Bio je član žirija za dodelu nagrada: Festivala jugoslovenske poezije mladih, Društva književnika Vojvodine, „Jelena Balšić“ i „Sirmaji Karolj“.

SASTITITE EKRAN OD SVOG TELEFONA. u slucaju sitnih ogrebotina, pada telefona ili ostecenja, bolje je da vam se polomi zastitno staklo nego sam ekran. Jer staklo se jeftino i lako zameni a ekran ne bas, a i to ne zna svako da odradi a da na kraju bude kvalitetno i neprimetno. ***ovaj model stakla pokriva samo ravan deo ekrana*** Prilikom ugradnje vodite racuna da ekran bude POTPUNO CIST, pre stavljanja stakla, kao i da to radite u prostoriji gde N E M A prasine jer moze da se zalepi za lepak koji se nalazi na staklu. POGLEDAJTE I MOJE DRUGE PREDMETE NA LIMUNDU I KUPINDU SIFRA: zxas

Zlata Kocić : VAZDUŠNE FRESKE , Narodna knjiga Alfa 1999, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik

Opis proizvoda • PUNJENJE: Vreme punjenja ovog selfi štapa je samo 2 sata, što znači da ćeš brzo biti spreman za hvatanje nezaboravnih trenutaka. • BATERIJA: Sa trajanjem baterije u standby modu od čak 36 sati, GIGATECH SM300 će biti tvoj pouzdan partner u svim avanturama. • LAGAN DIZAJN: Sa težinom od samo 80 grama, ovaj selfi štap je izuzetno lagan i praktičan za nošenje, nećeš ni osetiti da ga imaš sa sobom. • RADNA TEMPERATURA: Idealno prilagođen za različite uslove, ovaj štap može raditi u temperaturnom opsegu od 10 do 40 stepeni Celzijusa. • KOMPAKTAN: Zahvaljujući svom kompaktnom dizajnu, GIGATECH SM300 se lako uklapa u tvoju torbu ili ranac, što ga čini savršenim za putovanja, izlete i festivale. GIGATECH Selfi štap SM300 je savršen dodatak tvojoj kolekciji gedžeta. Ako voliš da zabeležiš svaki trenutak i deliš ga sa prijateljima, ovaj selfi štap će ti omogućiti da to radiš bez muke. Brzo punjenje znači da nećeš propustiti nijedan bitan momenat, a dugotrajna baterija osigurava da ćeš uvek biti spreman za akciju. Lagan i jednostavan za korišćenje, GIGATECH SM300 je dizajniran da ti pruži maksimalnu udobnost tokom korišćenja. Bez obzira da li se nalaziš na koncertu ili u prirodi, ovaj selfi štap će se lako prilagoditi tvojim potrebama. Njegova sposobnost da radi u širokom spektru temperatura čini ga idealnim za sve tvoje avanture. Bez obzira na vremenske uslove, možeš se osloniti na njega da će funkcionisati bez problema. Za sve tvoje putovanja, izlaske i posebne događaje, GIGATECH Selfi štap SM300 će biti tvoj verni pratilac. Ne propusti priliku da zabeležiš i podeliš svoje najlepše trenutke. Dodaj ga u svoju korpu i učini svoje uspomene večnim!

Stubovi kulture, 1997. Ranko Risojević (Kalenderi, 8. avgust 1943) srpski je matematičar, fizičar, istoričar matematike, zatim pjesnik, književnik, prozaista, dramski pisac, esejista, prevodilac, direktor Narodne i univerzitetske biblioteke Republike Srpske i član Senata Republike Srpske. Biografija Rođen je u Kalenderima kod Kostajnice 1943. godine. Završio je Prirodno-matematički fakultet u Sarajevu, grupa matematika i fizika. Radio je kao profesor matematike i fizike. Bio je urednik Glasa Srpske, i urednik časopisa „Putevi“, „Univerzitetska biblioteka“, i „Osvjetljenja“. U periodu 1988-1990. je bio direktor Narodne i univerzitetske biblioteke „Petar Kočić“. Bio je direktor Galerije likovnih umjetnosti Republike Srpske. Do sada je objavio oko četrdeset knjiga, od čega deset iz oblasti poezije i proze, zatim pet dramskih tekstova za djecu i dvije drame za odrasle, i desetak radio igara. Njegovo djelo „Ivanovo otvaranje“ je od strane žirija proglašeno za „knjigu 2000. godine za mlade“ u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Član je književnog Organizacionog odbora za dodjeljivanje Kočićeve nagrade, koju dodjeljuje zavičajno društvo „Zmijanje“ i grad Banja Luka, i član Organizacionog odbora Kočićevog zbora. Ranko Risojević je član Društva bibliotekara Republike Srpske, te Komisije za međunarodnu saradnju Društva bibliotekara Republike Srpske. Jedan je od članova Fondacije Jasenovac-Donja Gradina. Bio je u sastavu Redakcionog odbora za izdavanje sabranih djela Petra Kočića. Potpredsednik je Društva članova Matice srpske u Republici Srpskoj, i njegovog Upravnog odbora. Književne nagrade Dobitnik je većeg broja književnih nagrada, od kojih su najznačajnije: Nagrada „Laza Kostić”, za proznu knjigu Šum, 1996. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, knjigu Ivanovo otvaranje, 2000. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu pjesama Prvi svijet, 2003. Nagrada „Branko Ćopić”, za roman Bosanski dželat, 2004. Nagrada „Skender Kulenović”, za knjigu poezije Prvi svijet, 2004. Kočićeva nagrada 2006. Nagrada „Arka”, za Izabrane i nove pjesme, 2008. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Gospodska ulica, 2011. Nagrada „Zlatna sova”, za roman Noć na Uni, Istočno Sarajevo, 2014. Nagrada Udruženja književnika RS za najbolju knjigu, za roman Noć na Uni, 2014. Nagrada „Kočićeva knjiga”, 2016. Nagrada „Gračanička povelja”, 2017. Nagrada „Branko Radičević”, 2022.[1] Bibliografija Risojević Ranko: Odnos društva prema bibliotekama – kratak istorijat i ocjena današnjeg stanja Proza Risojević Ranko: Umjetnost Marije Teofilove, priče, Svjetlost, Sarajevo (1974) Risojević Ranko: Nasljedna bolest, roman, Veselin Masleša, Sarajevo (1976) Risojević Ranko: Slike za utjehu, poetska proza, Svjetlost, Sarajevo (1981) Risojević Ranko: Veliki matematičari, biografske priče, Nolit, Beograd, (1981), drugo izdanje (1987); treće izdanje (1991) Risojević Ranko: Priče iz novina, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1982 Risojević Ranko: Dječaci sa Une, roman za djecu, „Nolit“, Beograd, (1983); prevod na makedonski: Momčinjata od kaj Una, Naša kniga, Skoplje, (1988) Risojević Ranko: Tijelo i ostalo, roman, „Prva književna komuna“, Mostar, (1987) Risojević Ranko: Priče velikog ljeta, Svjetlost, Sarajevo, (1988) Risojević Ranko: Slavni arapski matematičari, matematičke priče, Nolit, Beograd, (1988) Risojević Ranko: Trojica iz Zrikovije, roman za djecu, Veselin Masleša, Sarajevo (1990) Risojević Ranko: Sablasni šinjel, roman, Rad, Beograd, (1993) Risojević Ranko: Šum, kratke proze, Svetovi, Novi Sad, (1995) Risojević Ranko: O duši, Media centar „Prelom“, Banjaluka, (1998) Risojević Ranko: Ivanovo otvaranje, roman za mlade, Zadužbina „Petar Kočić“, Banjaluka-Beograd, (2000); drugo izdanje, Zvonik, Beograd, (2001) Risojević Ranko: Vlado S. Milošević - jedan vijek, monografija, Fakultet umjetnosti Univerziteta u Banjaluci, Banjaluka, (2001) Risojević Ranko: Bosanski dželat, Glas srpski, Banjaluka, (2004) Risojević Ranko: Arheolog, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Republike Srpske, Istočno Sarajevo (2005) Risojević Ranko: Bosanski dželat, drugo izdanje Besjeda, Banjaluka; Ars Libri, Beograd, (2006) Risojević Ranko: Simana, Glas Srpski Grafika, (2007) Risojević Ranko: Duhovni tragovi, eseji, osvrti, prikazi, Besjeda, Banjaluka, (2008) Risojević Ranko: Gospodska ulica Herrengasse (Banjalučka trilogija, 2), izdavač: Matica srpska, Novi Sad (2010) Poezija Risojević Ranko: Vid tame, Svjetlost, Sarajevo, (1967) Risojević Ranko: Vreme i vrt, Svjetlost, Sarajevo, (1971) Risojević Ranko: Tako, ponekad, Veselin Masleša, Sarajevo, (1972) Risojević Ranko: Istrpi ovo draganje, Svjetlost, Sarajevo, (1975) Risojević Ranko: Snovi o vječnom i pjesme smrti, Svjetlost, Sarajevo, (1979) Risojević Ranko: Ozon, Veselin Masleša, Sarajevo, (1986) Risojević Ranko: Prah (zbirka poezije), Matica srpska, Novi Sad (1988) Risojević Ranko: Brdo, Svetovi, Novi Sad (1991) Risojević Ranko: Vrata tame, Vreme knjige, Beograd, (1997) Risojević Ranko: Vrata tame, Stubovi kulture, Beograd, (1998) Risojević Ranko: Mesija, Rad, Beograd, (1997) Risojević Ranko: Samoća, Molitve, Glas srpski, Banjaluka (1999) Risojević Ranko: Prvi cvijet, Matica srpska, Novi Sad (2003) Risojević Ranko: Rasvit, Glas srpski, Banjaluka (2006) Risojević Ranko: Izabrane i nove pjesme, Besjeda, Banjaluka

Drago Štambuk : BRAČ / Beograd : Nolit, 1990 , Fizički opis 71 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 800. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Očuvanost 4-. Drago Štambuk rođen je 20. rujna 1950. u sačuvanom krilu spaljene obiteljske Palače Štambuk (Palazzo Stambucco, 1869 - 1943) u Selcima na otoku Braču. Prva četiri razreda pučke škole pohađao je u rodnom mjestu, preostatak pučke u Splitu, gimnaziju Vladimir Nazor završio je 1969. u Splitu, a Medicinski fakultet, kao prvi na prijamnom ispitu i vrhunski student, 1974. u Zagrebu. Specijalizirao je internu medicinu (1977-81), te subspecijalizirao gastroenterologiju i hepatologiju (1981-83), sve s odlikom, u Kliničkom bolničkom centru u Zagrebu. Od 6. studenoga 1983. do konca 1994. živio je i radio u Londonu (The Royal Free Hospital: Wellcome Foundation Fellow; St. Stephen`s Hospital; Kobler Center, Chelsea and Westminster Hospital; St. Bartholomew`s Hospital) gdje se bavio znanstvenim i kliničkim istraživanjem bolesti jetre, eksperimentalnom terapijom kopnice (AIDS-a) i brigom za oboljele. Među najznačajnijima su mu rad na HGP-30 cjepivu protiv sindroma stečene imunodeficijencije, kao i rad na njegovu liječenju, osobito s AZT-om. Autor je medicinskih novotvorenica (kopnica, ritmodajnik, proširnica ili žilni potporanj...) Od 1991. opunomoćeni je predstavnik Republike Hrvatske u Velikoj Britaniji, od 1995. veleposlanik je RH u Indiji i Šri Lanki, a od 1998-2000. u Egiptu i većem broju arapskih zemalja (Sudan, Jordan, Kuvajt, Libanon, Katar, Jemen). Na Harvardskom je sveučilištu od 2001. do 2002. gdje se bavio etikom u međunarodnim odnosima i temom općeg dobra, kada postaje i harvardski doživotni Fellow. Veleposlanik je Republike Hrvatske u Japanu i u Republici Koreji od 4. studenoga 2005. do 31. prosinca 2010, a od 14. travnja 2011. veleposlanik je Republike Hrvatske u Brazilu (Venezueli, Kolumbiji, Trinidad-Tobagu). Prve pjesme tiskao je 1973. u splitskom časopisu Vidik. Član je Hrvatskog liječničkog zbora od 1975, Društva hrvatskih književnika od 1978, General Medical Councila od 1984, engleskoga PEN-a od 1985, hrvatskoga PEN-a od 1986. i prvi počasni doživotni član japanskoga PEN-a od 2008.

Slobodan Zubanović : SARKOFAG , Narodna knjiga Alfa 1998, tvrdi povez, str. 106. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Slobodan Zubanović (Beograd, 1947), pesnik i esejista. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista Književne novine (1982–2001). Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije Poezija (1996–2002) i glavni i odgovorni urednik Književnog magazina, mesečnika Srpskog književnog društva (2001–2010), čiji je jedan od inicijatora i osnivača (2000). Član je Srpskog PEN centra. Objavljene knjige: Kupatilo (pesme, 1973), Iz zaostavštine (pesme, 1982), Domaći duh (pesme, 1983), Reporter (pesme, 1986), Deset pesama – deset razgovora (razgovori sa srpskim pesnicima; s Mihajlom Pantićem, 1992), Strategija lirike (pesme, 1995), Skok preko senke (eseji, 1995), Sarkofag (pesme, 1998), Drum za Kareju (putopis, 1998), More oko Beograda (zapisi o beogradskim pesnicima, 2005), Slik (eseji i članci, 2005), Save as (pesme, 2005), Dorćolski diskont (izbor pesama, 2006), Atlas o Crnjanskom (eseji, 2007), Kad budem imao 64 godine (izabrane pesme, 2008), Soneti sa sela (pesme, 2009), U tri i deset za Rumu (izbor pesama i priče, 2011), Trebalo bi to da pročitaš (pesme, 2013). Priredio je knjige: O svetlosti, o nežnosti, o mraku (izabrane i nove pesme Dušana Vukajlovića, posthumno izdanje; s Milutinom Petrovićem, 1995), Uspomene poezije (izbor iz modernog srpskog pesništva, 2000), Sazvežđe Popa (petnaest godina književne nagrade „Vasko Popa“, 2009), Još jedino ti možeš (poeme Raše Livade; s Dejanom Mihajlovićem, 2009), Od slučaja do poezije (slučaj Istočnice Lj. Simovića, 2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“ za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010).

20 LJUBAVNIH PJESAMA I JEDNA OČAJNA - Pablo Neruda Autor: Pablo Neruda Preveo: Zvonimir Golob Izdavač: Zora, Zagreb Godina izdanja: 1977 Broj strana: 45 Povez: mek Format: 20cm Ilustrovano Stanje kao na slici. Dobro očuvana. - 20 ljubavnih pesama i jedna očajna Pablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude. Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (šp. Ricardo Neftali Reyes). Sin železničara, Hosea del Karmen Rejesa Moralesa (šp. José del Carmen Reyes Morales), i učiteljice Rose Basoalto Opazo (šp. Rosa Basoalto Opazo), koja je samo mesec dana nakon rođenja sina preminula od turbekuloze. Nedugo posle majčine smrti, njegov otac je našao novi posao u mestu Temuko u kom će je Rikardo proveo svoje detinjstvo. Počeo je da piše veoma rano. U gimnazijskim danima objavio je svoje prve radove u regionalnom časopisu „Sutra“ (šp. La Mañana) i sklopio je prijateljstvo sa direktorkom ženske gimnazije, i već poznatom književnicom, Gabrijelom Mistral, koja je na njega prenela ljubav prema ruskim autorima. U 19. godini (1923). objavio je svoju prvu knjigu poezije Crepusculario, a u 20. i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“. Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključio je se revolucionarnom pokretu i tada je picao pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. Od 1927. do 1935. radio je pri čileanskom konzulatu u Rangunu. Od 1939. do 1940. bio je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku, do 1943. godine. U Čile se vratio 1945. i postao senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea bio je progonjen. Uspeo je da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se ponovo vratio 1952, gde je živeo do svoje smrti 23. septembra 1973. godine. Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.

Autor - osoba Mekel, Kristof, 1935- = Meckel, Kristof, 1935- Naslov To je bila ljubav, anđele moj : poezija / Kristof Mekel ; izbor, pogovor i prevod sa nemačkog Zlatko Krasni Jedinstveni naslov Säure. Souterrain. Hundert Gedichte. scc Ostali naslovi To je bila ljubav anđele moj Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2007 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Adresa, 2007 (Novi Sad : Artprint) Fizički opis 95 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krasni, Zlatko, 1951-2008 = Krasni, Zlatko, 1951-2008 Zbirka ǂBiblioteka ǂPismo (broš.) Napomene Prevod pojedinih pesama iz zbirki: 1. Säure ; 2. Souterrain ; 3. Hundert Gedichte / Christoph Meckel O anđelu, kamenu i suzi: str. 89-92 Na koricama beleška o autoru. KRISTOF MEKEL (Christoph Meckel, Berlin 1935), detinjstvo proveo u Frajburgu, studirao na Akademiji umetnosti u Frajburgu i Minhenu. Deluje kao likovni umetnik i književnik. Živi u Berlinu i na jugu Francuske. Piše poeziju, prozu i radio-drame. Objavio je oko stotinak knjiga. Mekel je prvu knjigu objavio 1956, pod naslovom Volšebna kapa; potom, sledeće zbirke: Hotel za mesečare, 1958; Signali u magli, 1959; Divljne, 1962; Pevati za života, 1967; Koga se tiče, 1974; Sto pesama, 1988; Kamen, 1993; Arhipelag, 1993, Slučaj bez smrtnog ishoda u senci drveta (izbor), 2003; Duša noževa, izbor, 2006. Mekel je jedan od najistaknutijih pesnika druge polovine dvadesetog veka u nemačkom jeziku, dobitnik mnogih značajnih nagrada od Nagrade Bremen, nagrade Ernst-Majster, Rilkeove, Traklove do Šilerove, kao i međunarodne Nagrade za književnost Novi Sad, 2006. godine. Član je Akademije nauka i književnosti u Majncu i Nemačke akademije za jezik i pesništvo u Darmštatu. Mekel pripada generaciji pesnika posle rata, sa svim traumama i kontroverzama kojim to istorijsko iskustvo obeležava nemačku kulturu, takođe pripada autorima koji su stvarali u modusima nadrealizma, avangarde, ludizma i groteske, koji su podrivali kako u formalnom, tako i u značenjskom smislu metafizičku težinu nemačkog jezika. Mekel nije toliko istraživač forme, koliko bitnih graničnih stanja čoveka i njegovog istorijskog i ontološkog iskustva. Od balada do kratkih lirskih bleskova, Mekel je prepoznatljivo blizak pesnik savremenom iskustvu, njegov lirski humor, njegova efektna metaforička oneobičavanja poniru u dubinu ljudskih situacija, od mitova ljubavi, do sudbinskih pitanja života i smrti. MG21

Husein Bašić: OD SUNCA OGRLICA, Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja 1970, str. 96. Poezija, ćirilica. Očuvanost 4; ima pečat izdavača. Husein Bašić (Brezojevica, 1938. – 4. 11. 2007), umjetnik, književnik, hroničar, istraživač i sakupljač narodnog stvaralaštva Bošnjaka. Jedan je od istaknutih bošnjačkih i sandžačkih književnih stvaralaca. Nakon završetka Filozofskog fakulteta duže vrijeme radio je kao profesor u gimnaziji, a onda u Ministarstvu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore. Pisao je poeziju i prozu i bavio se prikupljanjem, istraživanjem, proučavanjem, objavljivanjem i prezentacijom usmene književnosti sandžačkih Bošnjaka. Osnivač je Udruženja „Almanah” i pokretač i prvi urednik istoimenog časopisa za proučavanje, zaštitu i prezentaciju kulturno-historijske baštine Bošnjaka. Od 1996. godine bio je predsjednik Kulturnog društva Bošnjaka Sandžaka „Preporod”. Od 2002. godine bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, iz kojeg je istupio 1990. godine, priključujući se novoformiranom Crnogorskom društvu nezavisnih književnika i Crnogorskom PEN centru. Bio je redovni član Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, iz koje je protestno istupio 2004. godine. Tokom više od četiri decenije stvaralačkog rada Husein Bašić je objavio deset romana, jedanaest knjiga poezije, tri knjige priča i novela, kao i više antologija iz usmene književnosti Bošnjaka Sandžaka. Autor je petoknjižja „Zamjene”, koje se smatraju kapitalnim djelom cjelokupne bošnjačke i južnoslavenske pismenosti uopšte. Za roman „Tuđe gnijezdo” dobio je nagradu „Svjetlosti” za najbolji roman godine, kao i najveće crnogorsko državno priznanje „Trinaesto julsku nagradu”. Isti roman uvršten je u programe lektire za srednje škole, kao i u programe studija književnosti u Bosni i Hercegovini. Za roman „Krivice“ dobio je jugoslavensku nagradu za najbolji roman na temu revolucije, a osim ovih, dobitnik je i nagrade „Isak Samokovlija”, kao i brojnih drugih književnih i društvenih nagrada i priznanja. Cjelokupno Bašićevo književno djelo, bilo da je riječ o poeziji ili prozi, svoje utemeljenje nalazi u narodnom stvaralaštvu i životu običnog bošnjačkog čovjeka. U svojim djelima Bašić prikazuje cjelokupnu životnu dramu bošnjačkog naroda, njegovu sudbinu i kontinuiranu borbu za očuvanje identiteta Bošnjaka, njegove kulture i tradicije, kroz različite historijske periode i događaje. Za sveukupan književni rad i stvaralaštvo i poseban doprinos razvoju kulture sandžačkih Bošnjaka, Bošnjačko nacionalno vijeće dodijelilo je, 11. maja 2005. godine, Huseinu Bašiću najveću nacionalnu nagradu sandžačkih Bošnjaka „Povelju Kulina bana”.