Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Xiaomi Redmi 9C je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom telefonu. • MODERAN DIZAJN: Ovaj modni dodatak je kreiran da se savršeno uklapa u tvoj stil i daje tvom uređaju svež i atraktivan izgled. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su idealno pozicionirani i izrađeni tako da omogućavaju lako korišćenje svih funkcija tvog telefona bez skidanja maske. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Xiaomi Redmi 9C od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO USKLAĐIVANJE: Bez obzira na tvoj dnevni outfit, ova maska je odličan izbor za zaštitu i stil. Kada je u pitanju zaštita i stil za tvoj Xiaomi Redmi 9C, Maska Hanman Canvas ORG je pravi izbor. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Precizno dizajnirani otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije telefona, dok moderni dizajn osigurava da tvoj uređaj uvek izgleda atraktivno. Zaštita od grebanja i padova je ključna, a ova maska to pruža bez kompromisa. Tvoj telefon će ostati siguran i zaštićen, dok ti nastavljaš sa svojim aktivnim životnim stilom. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Xiaomi Redmi 9C u dobrim rukama. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi Maska Hanman Canvas ORG i daj svom uređaju zaštitu koju zaslužuje, uz dodatak stila koji se ne može ignorisati. Tvoj Xiaomi Redmi 9C će izgledati sjajno i biti zaštićen, bez obzira na izazove koji te čekaju. Zaštitna maska koja prati tvoj ritam života i stil – to je ono što ti nudi Maska Hanman Canvas ORG. Ne čekaj, učini svoj Xiaomi Redmi 9C sigurnim i stilizovanim danas!

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Ova maska za LG K42 je dizajnirana da bude neprimetna, pružajući zaštitu bez dodavanja nepotrebne težine ili volumena tvom uređaju. • FLEKSIBILNOST: Fleksibilna struktura maske omogućava lako postavljanje i skidanje, prilagođavajući se tvom telefonu kao druga koža. • ZAŠTITA OD OGREBOTINA: Teracell maska štiti tvoj LG K42 od svakodnevnih ogrebotina, udaraca i drugih oštećenja koja mogu nastati tokom korišćenja. • PRIJATNA NA DODIR: Izrađena od materijala koji je prijatan na dodir, ova maska osigurava da tvoj telefon ostane udoban za korišćenje u svakom trenutku. • PRAKTIČNOST: Jednostavna za upotrebu, ova maska neće ometati pristup tvojim dugmićima i portovima, čineći svakodnevnu upotrebu tvog LG K42 telefona lakšom. Kada je u pitanju zaštita tvog LG K42, želiš nešto što je efikasno, a opet diskretno. Teracell Skin maska je ultra tanka i lagana, što znači da nećeš ni osetiti da je tu, a tvoj telefon će biti zaštićen od svakodnevnih izazova. Fleksibilnost maske omogućava da se savršeno prilagodi obliku tvog telefona, obezbeđujući da ništa ne stoji na putu tvojim aktivnostima. Osim što štiti od ogrebotina, ova providna maska održava originalni izgled tvog LG K42, dopuštajući da se njegov dizajn vidi u punom sjaju. Prijatna na dodir, nećeš imati osećaj da držiš nešto strano u ruci, već ćeš uživati u prirodnom osećaju tvog telefona. Praktičnost je ključna, a ova maska to definitivno jeste. Instalacija je brza i jednostavna, a pristup svim funkcijama tvog telefona ostaje nesmetan. Bez obzira na to da li fotografišeš, tipkaš poruke ili samo držiš telefon u ruci, Teracell Skin maska je tu da ti pomogne da to radiš bez brige. Zaštiti svoj LG K42 stilom i sigurnošću. Neka tvoj telefon ostane kao nov uz Teracell Skin masku. Naruči odmah i osiguraj dugotrajnost i lepotu svog uređaja!

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Skin za Huawei Y6 Pro 2019 je dizajnirana da bude neprimetna i elegantna, pružajući zaštitu bez dodavanja nepotrebnog volumena tvom uređaju. • FLEKSIBILNOST: Izrađena od materijala koji se lako savija, ova maska se jednostavno postavlja i skida, čineći proces korišćenja izuzetno praktičnim. • LAGANOST: Zaboravi na teške i glomazne maske. Teracell Skin maska je toliko lagana da nećeš ni osetiti da je na tvom telefonu. • ZAŠTITA: Otporna na ogrebotine i manja oštećenja, ova maska čuva tvoj Huawei Y6 Pro 2019 u besprekornom stanju. • PRIJATNA NA DODIR: Mekana i prijatna, ova maska pruža udoban grip i sprečava klizanje telefona iz ruke. Teracell Skin maska za Huawei Y6 Pro 2019 je odličan izbor ako tražiš zaštitu koja ne narušava izgled tvog telefona. Ultra tanka i fleksibilna, ova maska se savršeno uklapa sa dizajnom tvog uređaja, pružajući mu elegantan izgled i zaštitu od svakodnevnih izazova. Lagana konstrukcija osigurava da tvoj telefon ostane praktičan i jednostavan za korišćenje, dok je mekana tekstura prijatna za držanje i sprečava klizanje. Zaštita od ogrebotina i manjih oštećenja je ključna, a Teracell Skin maska to obezbeđuje bez kompromisa. Fleksibilnost materijala omogućava lako postavljanje i skidanje maske, što je čini izuzetno praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Huawei Y6 Pro 2019 zaštićen. Uživaj u svakom trenutku sa svojim uređajem, znajući da je Teracell Skin maska tu da ga čuva. Ne dozvoli da brige o oštećenjima pokvare tvoje iskustvo korišćenja telefona. Izaberi Teracell Skin masku i daj svom Huawei Y6 Pro 2019 stilsku i efikasnu zaštitu. Zaštiti svoj Huawei Y6 Pro 2019 sa stilom i sigurnošću. Naruči svoju Teracell Skin masku danas! Vidi još informacija

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Giulietta za Huawei P40 Lite E je dizajnirana da bude neprimetna i elegantna. Njena ultra tanka konstrukcija omogućava da telefon zadrži svoj originalni izgled i osećaj u ruci, bez dodatnog opterećenja. • FLEKSIBILNOST: Izrađena od materijala koji se lako savija, ova maskica se bez muke prilagođava obliku tvog telefona. Fleksibilnost joj omogućava da apsorbuje udarce i štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova. • LAGANOST: Sa Teracell Giulietta maskicom, tvoj Huawei P40 Lite E neće dobiti na težini. Lagana kao perce, omogućava ti da uživaš u svom uređaju bez osećaja težine. • ZAŠTITA: Ne brini više o ogrebotinama i drugim oštećenjima. Ova maskica pruža pouzdanu zaštitu tvom telefonu, čuvajući ga kao novog. • PRAKTIČNOST: Instalacija ove maskice je brza i jednostavna. Možeš je postaviti ili skinuti sa telefona u samo nekoliko sekundi, bez ikakvih komplikacija. Zamisli masku koja ne samo da štiti tvoj Huawei P40 Lite E, već i doprinosi njegovom stilu. Teracell Giulietta maska je upravo to - savršen spoj zaštite i elegancije. Njena mat tamno plava boja dodaje sofisticiranost, dok ultra tanki dizajn osigurava da tvoj telefon ostane vitak i privlačan. Fleksibilnost i laganost su ove maskice, omogućavajući ti da zaboraviš da je uopšte imaš na telefonu. Ipak, ona je tu da apsorbuje svaki udarac i sačuva tvoj uređaj od svakodnevnih nezgoda. Praktičnost u svakom smislu - Teracell Giulietta maska se lako postavlja, a tvoj telefon ostaje zaštićen i spreman za sve izazove. Bez obzira na to gde ideš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P40 Lite E siguran. Ne propusti priliku da spojiš funkcionalnost sa stilom. Odaberi Teracell Giulietta masku i daj svom telefonu zaštitu koju zaslužuje. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu masku za svoj Huawei P40 Lite E.

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Ova maska za Nokia 530 Lumia je dizajnirana da bude ultra tanka, ne dodaje dodatnu težinu tvom telefonu, čineći ga i dalje elegantnim i lako prenosivim. • FLEKSIBILNOST: Fleksibilna struktura maske Teracell Giulietta omogućava jednostavno postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja tvog uređaja. • ZAŠTITA: Pruži svom telefonu potrebnu zaštitu od ogrebotina i udaraca. Ova maska je izrađena da čuva tvoj Nokia 530 Lumia sigurnim od svakodnevnih izazova. • PRIJATNA NA DODIR: Maska je izrađena od materijala koji je prijatan na dodir, što ti omogućava udobno korišćenje tvog telefona u svakom trenutku. • PRAKTIČNOST: Lakoća instalacije čini ovu masku veoma praktičnom. Nećeš imati problema sa postavljanjem, a tvoj telefon će biti spreman za upotrebu u tren oka. Kada je u pitanju zaštita tvog Nokia 530 Lumia telefona, ne želiš praviti kompromise. Maska Teracell Giulietta je tu da ti pruži miran um, znajući da je tvoj uređaj zaštićen od svakodnevnih nezgoda. Ultra tanka i lagana, ova maska neće narušiti izgled tvog telefona, već će ga upotpuniti svojim diskretnim dizajnom. Fleksibilnost i praktičnost su ključne reči kada je reč o ovoj maski. Možeš je lako postaviti ili skinuti, a tvoj telefon će i dalje ostati zaštićen. Prijatna na dodir, maska Teracell Giulietta ti omogućava da uživaš u svakom trenutku korišćenja tvog Nokia 530 Lumia, bez osećaja težine ili neudobnosti. Zaštita od ogrebotina i udaraca je nešto što ne smeš zanemariti. Ova maska je dizajnirana da pruži maksimalnu zaštitu, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. Tvoj telefon će ostati siguran i zaštićen, spremno čekajući tvoje sledeće avanture. Ne dozvoli da tvoj Nokia 530 Lumia trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku Teracell Giulietta i osiguraj dugotrajnost i lepotu svog uređaja. Poseti našu online prodavnicu i pronađi idealnu zaštitu za svoj telefon. Tvoj Nokia 530 Lumia zaslužuje najbolje! Vidi još informacija

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 8 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog Xiaomi Redmi Note 8. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj telefon od grebanja i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku Xiaomi Redmi Note 8, maska osigurava da tvoj uređaj izgleda elegantno i zaštićeno. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 8? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja, dok istovremeno uživaš u njegovom novom, elegantnom izgledu. Zaboravi na brige oko grebanja i padova. Ova maska je tu da pruži maksimalnu zaštitu, a tvoj Xiaomi Redmi Note 8 će ostati siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj telefon u dobrim rukama. Uz idealno pristajanje, maska se savršeno uklapa uz tvoj Xiaomi Redmi Note 8, čineći ga još privlačnijim i funkcionalnijim. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku koja će ga čuvati i istovremeno podići tvoj stil na viši nivo. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga ovom elegantnom i čvrstom maskom i uživaj u bezbrižnom korišćenju svakog dana. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Xiaomi Redmi Note 8 zaslužuje najbolje!

Vajat, 2001. Pečat biblioteke (vidi se na slici), inače odlično očuvano, verovatno nekorišćeno. Izbor pesama iz svih dosad objavljenih knjiga poezije Marije Knežević, i jedne neobjavljene, s razlogom je poneo naslov Moje drugo ti (2001). Naslov Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003) takođe bi mogao, bez obzira na brojčanu nepodudarnost, odgovarati izboru iz pesnikinjinog opusa. I kada nisu ljubavne ili o ljubavi, i kada na prvi pogled nisu u vezi sa „ja“ ili u vezi sa „ti“, Marijine pesme tiču se odnosa pesničke duše s drugim bićem, i tiču se ljubavi. U sebi nose proživljeno iskustvo destilovano u obliku stiha i slike. Duboke su i vedre i gorke i ironične. I lepe, premda neretko uprizore ružno. Jedinstvenog i neponovljivog izraza, prodorno stižu do „drugog ti“ i uzdrmaju ga. Jesu, kao Kafkin ideal umetničkog dela ‒ sekira za zamrznuto more u nama, i jesu, kao Sioranov ideal pesme ‒ opasnost. Poezija su punog života i poezija puna života. Slično Rilkeu, Marija Knežević u „Nepotrebnim savetima mladom pesniku“ kaže: „ono što pišeš sobom možda će i valjati“. Naslov ove knjige mogao bi glasiti i: Pesme pisane sobom. – Zorica Bečanović Nikolić Svaki izbor iz poezije Marije Knežević bio bi dobar, jer, sigurno bi bio obiman, isticao ovaj ili onaj aspekt pesništva koje je uočavalo i pratilo ne samo ličnu istoriju već i važne promene društva u kome se zadesilo – da ga nadiđe, da se nad njime uzdigne. Književni kvalitet koji bismo nazvali inteligencija i pismenost krase pesnikinju grada, mita, erosa, mora, društvene osvešćenosti i kritike, umetnicu relacija i povezivanja, onu koja prihvata, nasmejana, takozvanu realnost. Reaktualizuje je, reanimira, ne retušira. U ljubavnoj misiji – podsećanje na ljudskost. I: „Da je onako kako nije a trebalo bi, ona bi odavno bila prepoznata kao bartkinja (ne od Bart već od bard), ali je ovako kako je, i začudo i ipak, i uprkos, opstala je kao pesnikinja, pripovedačica, romansijerka, prevoditeljka, esejistkinja trideset godina, kao vrednost nacionalne književnosti. Zar bismo smeli tako da vidimo veliki ozbiljni opus Marije Knežević? Smemo i hoćemo. Zasnujmo novu istoriju (tzv. savremene) srpske književnosti, upišimo nova-stara imena i biće nam lepši i čistiji život.“ – Danica Vukićević Marija Knežević (Beograd, 1963), srpska je pesnikinja, prozni pisac, prevodilac i profesor književnosti. Rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala Komparativnu književnost na Mičigen univerzitetu (Michigan State University) gde je i predavala kreativno pisanje u periodu 1996-2000. Između ostalih poslova, radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Član je Srpskog književnog društva. Ima status samostalnog umetnika. Njene pesme, eseji, priče, prikazi i prevodi mogu se naći u gotovo svim domaćim i mnogim inostranim listovima i časopisima za književnost, kao i u velikom broju domaćih i stranih antologija. Objavljenje knjige i prevodi Hrana za pse(roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989) Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994) Stvari za ličnu upotrebu (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1994) Doba Salome (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1996) Moje drugo ti (poezija, “Vajat”, Beograd, 2001) Querida – elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda (“Vajat”, Beograd, 2001) Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003) Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003) Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja “Knjiga o nedostajanju”, Wieser Verlag, Wien, 2004, dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković) [1] Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, “Otkrovenje”, Beograd, 2000) Ekaterini (roman, “Filip Višnjić”, Beograd, 2005) In tactum (poezija, »Povelja«, Kraljevo, 2005) Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007) Knjiga utisaka (kratki eseji, »Treći trg«, Beograd 2008)[2] Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić)[3] Fabula rasa (rad na knjizi je finansirao »KulturKontakt« iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008) Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, 2009, prevod na nemački: Silvia Zimermann) [4] Ulicznice (»slowo/obraz terytoria«, Gdanjsk, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić) (Ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezije Pesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk.)[5] Šen (poezija, MALI NEMO, Pančevo, 2011)[6] Roman Ekaterini je objavljen u Rusiji tokom 2011. Fabula rasa (priče, MALI NEMO, Pančevo, 2012) [7] Ekaterini (Istros Books, London, 2013, prevod na engleski: Will Firth) [8] Tehnika disanja, (izdavač „Povelja“, biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2015) Auto, roman, izdavač Agora Zrenjanin, 2017. Moje drugo ti, odabrane pesme (Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019) Breathing Technique, izbor iz poezije, dvojezično izdanje, Zephyre Press, Masačusets, SAD, 2020. Krajnje pesme, poezija, Povelja Kraljevo, biblioteka „Stefan Prvovenčani”, 2020. Kritika O delu Marije Knežević pisali su brojni kritičari, između ostalih: Ljiljana Šop i Bogdan A. Popović, Zorica Bečanović-Nikolić, Jasmina Vrbavac, Tanja Kragujević, Aleksandar B. Laković, Radmila Lazić, Mirko Magarašević, Nikola Živanović, Aleksandar Jerkov, Ewa Zonnenberg, Mihailo Pantić, Svetlana Tomić… Nagrade Nagrada „Đura Jakšić” za knjigu pesama In tactum, 2006. Priča Bez straha od promene, iz knjige Fabula rasa, odabrana je da predstavlja Srbiju u godišnjem zborniku „Best European Fiction” za 2012. godinu (prevod Will Firth). Reč je o trećem tomu ove antologije koju svake godine objavljuje Dalkey Archive Press iz Ilinoisa.

Žan Kokto RASPINJANJA (Bagdala, Kruševac, 1966, tvrd povez, 87 str. naslovna korica ima neznatnu fleku vidi sliku) Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963[1]) bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti - kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (`Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963. Žan Kokto Jean Cocteau b Meurisse 1923.jpg Žan Kokto, 1923. Datum rođenja 5. jul 1889. Mesto rođenja Mezon Lafit, Francuska Datum smrti 11. oktobar 1963. (74 god.) Mesto smrti Mi la Fore, Francuska Škola Lycée Condorcet Najvažnija dela Les enfantes terribles La Machine infernale Potpis Biografija Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu `Aladinova svetiljka`. Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom `Iznenadi me!` bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet `Parada`: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner. Kasnije je Kokto pisao: Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama. Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj. Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu. Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji. Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata. U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala. Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

Autor - osoba Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 = Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Naslov Gledajući Novi Sad : postiljonske ode Jovana Jovanovića Zmaja / priredila Marija Kleut Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Gradska biblioteka, 2021 (Novi Sad : Print studio M&A) Fizički opis 102 str. : fotogr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Kleut, Marija, 1943- = Kleut, Marija, 1943- Zbirka ǂEdicija ǂ“Novosadski manuskript“ Sadržaj Oda pri pogledu nemačkih firma na srpskim dućanima usred Novog Sada (5-7); Gospodaru trbuhu (8-9); Oda kiseloj čorbi (10-13); Oda makovom kralju od jednog starog kartaša (14-17); Oda mojoj čuturi (18-19); Oda onome koji bi ove godine znao napisati šaljivu odu (20-23); Oda batini (25-26); Oda mome berberinu Miši (27-29); Oda praznoj kesi (30-31); Oda ćudljivom konju (32-35); Oda crvenom nosu (36-38); Oda novosadskoj promenadi (39-41); Oda đavolu (neka bude i u paklu vašar) (42-45); Oda gladi (46-49); Oda (šta mislite kome?)poreskoj knjizi (50-52); Oda ključu od podruma (53-54); Oda snegu (55-58); Oda kečigi (59-61); Oda „Lelkész úr“-u (u četiri jezika) (62-64); Oda dimu (65-69); Oda crvu (70-71). (broš.) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500 Str. 73-97: Postiljonske ode Jovana Jovanovića Zmaja / Marija Kleut Beleška o pesmama: str. 98-99 Str. 100-102: O ovoj knjizi / M. K. Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Predmetne odrednice Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- Satirične pesme Jovan Jovanović Zmaj bio je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika, a svakako i jedan od najvoljenijih, naročito među decom koja ga iz milošte zovu Čika Jova Zmaj. Rođen je 24. novembra 1833. godine u Novom Sadu u kom je pohađao osnovnu školu. Odrastao je u vrlo staroj i poštovanoj porodici. U najranijem detinjstvu interesovao se za srpske narodne pesme koje su mu recitovali, pa je čak i tada sam sastavio poneku pesmu. Srednju školu završio je u Bratislavi, a studije nastavio u Budimpešti, Pragu i Beču gde je studirao pravo. To je bila želja njegovog oca, ali sopstvena nahođenja vodila su ga ka medicini, a kasnije i fizici. Nakon završenih studija prava, 1860. godine vraća se u Novi Sad i postaje službenik u novosadskom magistratu. Tu se i upoznao sa svojom budućom suprugom, Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodični život inspirišu ga da napiše svoju najpoznatiju zbirku pesama Đulići (od turske reči Gül što znači „ruža“). Pošto mu služba u magistratu nije više odgovarala, napustio ju je i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1838. seli se u Budimpeštu a 1864. pokreće satirični list Zmaj (igra reči, pošto je 3. maj bio datum održavanja Majske skupštine 1848. godine), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Otuda ime Jovan Jovanović Zmaj. 1870. godine, nakon što je u Budimpešti ispunio svoju želju i završio studije medicine, vraća se u Novi Sad kako bi radio kao lekar. Ubrzo nakon povratka zadesila ga je porodična tragedija: njegova žena i deca pomrli su od tuberkuloze. Iz ove tragedije proizašla je zbirka elegičnih pesama pod nazivom „Đulići uveoci“. Tokom ovog perioda pisao je i prozne radove, najviše kratke romane, ali pod drugim imenom. Najpoznatiji rad iz tog doba je „Vidosava Brankovićeva“. Pisao je mnoge i raznovrsne pesme, među njima ljubavne, lirske, satirične, političke ali je, međutim, ostao najzapamćeniji po svojim dečjim pesmama. Jovan Jovanović Zmaj bio je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Njegove dečje pesme su ostavile toliko dubok trag u srpskoj kulturi i svesti da ih ponekad roditelji pevaju deci ne znajući ni ko ih je napisao. Može se reći da su pesme prevazišle svog tvorca. Pored toga što je bio pisac, Jovanović se bavio i prevođenjem. Dosta je prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Njegovi najbolji prevodi su oni mađarskog pesnika Aleksandra Petefija. Iz nemačke poezije prevodi Getea i s uspehom odražava Hajneovu ljubavnu liriku i epigram, kao i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta. Od ostalih pisaca strane književnosti, značajniji su njeogvi prevodi dela ruskog pisca Ljermontova i engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja uređivao je još dva satirična lista: Žižu i Starmali. Od 1880. godine, pa do smrti, izdavao je dečji list „Neven”, najbolji srpski dečji list tada. Umro je u Sremskoj Kamenici 14. juna 1904. godine. MG103 (N)

NEMCI PROTIV RATA Izbor, prevod i napomene - Slobodan Glumac Izdavač - Matica srpska, Novi Sad Godina - 1973 372 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Danas Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvodna reč 1 Predznaci - NEMAČKI RATNI BUKVAR BERT BREHT - Nemački ratni bukvar II Izveštaji - VUČJE VREME BERT BREHT - Moj brat je bio pilot PAUL CELAN - Lozinka GOTFRID BEN - General KARL CUKMAJER - Elegija o rastanku i povratku KARL OTEN - Jesen 39 BERT BREHT - Krstaški pohod dece GERTURDA FON LE FOR - Iz „Lirskog dnevnika 1933-1945` JOHANES BOBROVSKI - Izveštaj NELI SAKS - Ruke NELI SAKS - Vi posmatrači PAUL CELAN - Fuga smrti HORST BINEK - Detinjstvo u Glajvicu HAJNC PJONTEK - Sećanje na mladost BERT BREHT - 1940 HELMUT PRAJSLER - Glasovi mrtvih JENS GERLAH - Treblinka GINTER KUNERT - Nezvani gost JOHANES BOBROVSKI - Kaunas 1941 BERT BREHT - 1941 RAJNER BRAMBAH - Paul JOHANES BOBROVSKI - Don VALTER HELERER - Osobito je bez napora ležo JOHANES BEHER - Balada o „Diviziji detelina` MAKS HERMAN-NAJSE - Mrtvačka tišina JOHANES BOBROVSKI - Napušteno mesto BERT BREHT - Nemačkim vojnicima na Istoku JOHANES BOBROVSKI - Partizanska šuma GINTER VAJZENBORN - Slutnja BERT BREHT - Žigosana pokolenja MARIJA LUJZA KAŠNIC - Strpljenje GINTER GRAS - Školski odmor VALTER TOMAN - Bog me je krstio tako SARA KIRŠ - Legenda o Lilji VOLFDITRIH ŠNURE - Obešeni partizan JOHANES BOBROVSKI - Vučje vreme BERT BREHT - A šta vojnikova žena dobi? ELZA LASKER-ŠILER - Mi više ne možemo da spavamo noću MARIJA LUJZA KAŠNIC - Stvarnost PAUL CELAN - Tenebrae PETER HUHEL - Zimovalište VALTER VERNER - Pred Orelom BERT BREHT - U znaku kornjače MIHAEL GUTENBRUNER - Iz pisma jednog pobedonosnog feldmaršala IVAN GOL - Balada o svim majkama BERT BREHT - Misli o trajanju izbeglištva ŠTEFAN HERMLIN - Mrtvi gradovi PETER HUHEL - Lasta HANS BENDER - Mladi vojnik NELI SAKS - Da bar znam HANS KAROSA - Zapadna elegija VOLFDITRIH ŠNURE - Mrtvi vojnik NIKOLAS BORN - Detalj, u ono vreme VALTER J ZOMER - Streljali su ga MIHAEL GUTENBRUNER - Kraguj HAJNC PJONTEK - Vraćajući se u mislima MARIJA LUJZA KAŠNIC - U snu VILHELM LEMAN - Na letnjem groblju III Slom - BLEDA JEDNA BULUMENTA MAKS HERMAN-NAJSE - Katastrofa PETER HUHEL - Povlačenje RUDOLF HAGELŠTANGE - Balada o zatrpanom životu PETER HUHEL - Drumovi DAGMAR NIK - Bekstvo VALTER HELERER - Bleda jedna bulumenta, pravcem kući VALTER NOJMAN - Grad PETER HUHEL - Povorka izbeglica HAJNC PJONTEK - Rastureni EVA CELER - Moja generacija GINTER AJH - Inventarisanje GINTER AJH - Nužnik HANS BENDER - Mrtvi zarobljenik HORST BINEK - Izveštaj HELGA-M NOVAK - Kad je već sve bilo prošlo MANFRED ŠOJH - Žilavi kao koža KRISTINA BUSTA - Kordelija FRANC KISLING - Nova heraldička zver ІѴ Povratak - JOŠ DRHTI TLE PAUL CELAN - Povratak FRANC BERMAN ŠTAJNER - 8 maj 1945 ERNST JANDL - 1944 - 1945 BERT BREHT - Povratak ERVIN SILVANUS - Razoreno groblje 1945 VOLFGANG VAJRAUH - Nemac SIGFRID AJNŠTAJN - Povratak kući HERMAN HESE - U susret miru HANS BENDER - Povratak MAKS MEL - Blaga jesen anno 45 GERHART FRIČ - Napušteni artiljerijski položaj VERNER BERGENGRIN - Poslednja epifanija KRISTINA BUSTA - Izveštaj iz jedne kolone za raščišćavanje ruševina MARIJA LUJZA KAŠNIC - Povratak u Frankfurt ALBREHT GES - Uzdanje VALTER BAUER - Ja imam nadu VOLFGANG HEDEKE - Svečano VOLFGANG BEHLER - Još drhti tle HAJNC ČEHOVSKI - Nioba ERNST ŠENVIZE - Duh jednog „Heldenvolk`-a RALF TENIOR - Ratni grobovi HELGA-M NOVAK - Balada o Ani koja putuje PAUL CELAN - U Egiptu FRANC BERMAN ŠTAJNER - Kafka u Engleskoj PETER HUHEL - Vojničko groblje VOLFGANG BEHLER - Crno i belo GINTER GRAS - Normandija V Sećanja - ŠTA ZNAJU MRTVACI ERNST JANDL - Sećati se VOLFGANG VAJRAUH - Vetar veje oko kuće NELI SAKS - Hor spasenih GINTER AJH - Trenutak u junu ŠTEFAN HERMLIN - Sećanje NELI SAKS - Sećaš se VOLFDITRIH ŠNURE - Epitaf HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Oni što su nestali PETER HUHEL - Varšavska spomen-ploča PAUL CELAN - Stretta GINTER GRAS - Roda NORBERT JOHANIMLO - Sećanje HANS PETER KELER - Kratka povest iz povesti DAGMAR NIK - Belzen 1954 MARIJA LUJZA KAŠNIC - Pogled s prozora GINTER AJH - Špitelmarkt MARIJA LUJZA KAŠNIC - Šta znaju mrtvaci VALTER J ZOMER - Kratka biografija HAJNC-VINFRID SABE - Generacija ERIH FRID - Tuga HORST BINGEL - Pitalica ARNFRID ASTEL - Nevinost ERNST JANDL - Pamflet o deset godina GINTER KUNERT - Poslednja kuća VOLFGANG BEHLER - Eratski kamen JAK KARZUNKE - Kilroj je bio ovde VI Saznanja - MALI APEL ZA VELIKO OTVARANJE USTA BERT BREHT - Onima što će se roditi posle nas VOLFGANG BORHERT - Onda postoji samo jedno! BERT BREHT - Mojim zamljacima VALTER BAUER - Dopisnica mladim ljudima FRANC KISLING - O nesređenoj ostavštini GINTER KUNERT - O nekima što su izvukli glavu GINTER KUNERT - Neugodni Hitler GINTER GRAS - Mali apel za veliko otvaranje usta NELI SAKS - Kad početkom leta GINTER KUNERT - Pribeleške kredom GEORG ŠNAJDER - Grobovi VERA FERA-MIKURA - Trnova Ružica KRISTINA BUSTA - U svitanje HANS EGON HOLTHUZEN - Varijacije o vremenu i smrti KRISTOF MEKEL - Oda moćnim trupama HORST BINGEL - Izlazak sunca GINTER KUNERT - Počesto mrtvaci ARMIN MILER - Aušvicki proces VALTER BAUER - Aušvic MARIJA LUJZA KAŠINC - Živela sam VALTER BAUER - Jednoga dana probudićemo se i znati VALTER J ZOMER - Nije li bolje ARNO RAJNFRANK - Prolazne pobede HORST BINEK - U silosima patnje VOLFDITRIH ŠNURE - Odgovor ALBERT ARNOLD ŠOL - Tragovi u nebu BERNT JENČ - Terezin, groblje VALTER BAUER - Biti ovde HELMUT HAJSENBITEL - Poučna pesma o istoriji 1954 HORST BINEK - Pesma o vremenu i sećanju VII Slutnje - KRIZA HANS EGON HOLTHUZEN - Tabula rasa KRISTOF MEKEL - Paun GINTER GRAS - U jajetu HAJNC-VILFRID SABE - Radio-telegram MIHAEL GUTENBRUNER - Kriza GINTER GRAS - Promena BARBARA BRENDLER - Novi očenaš HORST BINEK - Uputstvo čitaocima novina VALTER HELMUT FRIC - Ali šipke INGEBORG BAHMAN - Svih ovih dana VALTER HELMUT FRIC - Ne znam GINTER KUNERT - Lukavstvo neprijatelja ANIZA KOLC - Zemlja teško diše VALTER BAUER - Ipak HAJNC PJONTEK - Sa 30 godina GINTER KUNERT - Kadikad KARL KROLO - Moć VOLFDITRIH ŠNURE - Obletanje ANDREAS OKOPENKO - Iz ciklusa „Medeja` GINTER GRAS - Dečja pesma KARL KROLO - U miru VILAND ŠMID - Na mojim plećima GINTER AJH - Poruke kiše VOLFGANG HEDEKE - Ali ovde na zemlji GINTER AJH - Mala opravka HORST BINEK - Vrlo daleko ERIH FRID - Mere HELMUT HAJSENBITEL - Proste rečenice KARL KROLO - Pesma protiv smrti VALTER HELMUT FRIC - Ovakvog jednog jutra ARNFRID ASTEL - Trava sa lejama cveća GINTER BRUNO FUKS - Posle pretresa kuće HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Trag budućnosti GINTER KUNERT - Nemirni san HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Slepački HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Socijalni partner u industriji naoružanja HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Odbrana vukova od jagnjadi VOLF BIRMAN - Veliko hrabree KARL KROLO - Politički KRISTOF MEKEL - Himna VOLF BIRMAN - Vest FOLKER FON TERNE - Službeno saopštenje KARL KROLO - Nasilje HORST LANGE - Noću HILDA DOMIN - Siva vremena DAGMAR NIK - Mene mene tekel FRIDRIH KRISTIJAN DELIJUS - Nagrada HELMUT MADER - Zaobilaženje jednog istorijskog toka FRIDRIH KRISTIJAN DELIJUS - Posle manevara PETER HANDKE - Neupotrebljeni uzroci smrti NELE MASON - Jezik noćnog vetra FOLKER FON TERNE - Odgovor INGEBORG BAHMAN - Jednom vojskovođi HANS RUDOLF HILTI - Nedoterana novogodišnja pesma 1959 ERIH FRID - Pijačni dan HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Konjunktura KRISTOF MEKEL - Napojnica JOHANES ŠENK - Lav Juda JAK KARZUNKE - Nemačka bajka GINTER BRUNO FUKS - Čudnovati radio-telegram GINTER AJH - Misli na to VІІІ Uznemirenja - OPASNOST OD BRODOLOMA ALBERT ARNOLD ŠOL - Nešto se nagoveštava GERT LOŠIC - Izveštaj o situaciji GINTER AJH - Posmatrajte jagodice KONI HANES MAJER - Novembar II MARIJA LUJZA KAŠNIC - Opasnost od brodoloma ŠTEFAN HERMLIN - Ptice i proba JOHANES BOBROVSKI - Ptičji putevi 1957 HAJNC ČEHOVSKI - Poligon GINTER KUNERT - Prostor za manevre ARNFRID ASTEL - Pitanje INGEBORG BAHMAN - Prizivanje Velikog Medveda GINTER AJH - Zaštitnica GINTER KUNERT - Oblaci VALTER HELMUT FRIC - Okivanje KARL KROLO - Istorija KARL KROLO - Još danas HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Svima telefonskim pretplatnicima GINTER GRAS - Nemoćni HANS EGON HOLTHUZEN - Varijacije o vremenu i smrti VII ALBERT ARNOLD ŠOL - Nešto se još mora dovesti u red INGEBORG BAHMAN - Odgođeno vreme ERIH FRID - Ona zemlja HORST BINEK - Skup VOLFDITRIH ŠNURE - Pesma ERIH FRID - Ubiti ERIH FRID - Razlozi ELIZABETA BORHERS - Dosta toga KARL KROLO - Sloboda HORST BINEK - Sirovi fakat smrti VOLFGANG VAJRAUH - Čekajući INGEBORG BAHMAN - Reklama HELGA-M NOVAK - Poštanska pošiljka za sve VOLFDITRIH ŠNURE - Izveštaj RAJNER KUNCE - Kao glinene stvari ROLFRAFAEL ŠREER - O tome GINTER AJH - Probudite se, jer snovi su vam rđavi HANS MAGNUS ENCENSBERGER - U čitanku za više razrede JIRGEN BEKELMAN - Jednome poginulom u budućem ratu ІH Katastrofa - KRAJ SOVA KRISTINA LAVANT - Na smak sveta miriše VILHELM LEMAN - Posle drugog potopa INGEBORG BAHMAN - Vest GEORG MAURER - Vi što se danas rađate MARIJA LUJZA KAŠNIC - Verenik žablji kralj HORST BINEK - Avant nous le deluge KRISTINA BUSTA - Nalazišta PETER LENER - Mere RENATA AKST - Još osam dana HANS MAGNUS ENCENSBERGEP - Countdown VOLF BIRMAN - Pesmica o smrti i same Smrti EKART VAN DER LINDE - Vežba ANDREAS OKOPENKO - Proza posle ludila GINTER KUNERT - Kako sam postao riba ERIH KESTNER - Krtice KRISTA RAJNIG - Poslednji ANDREAS OKOPENKO - Pesma o Suncu HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Kraj sova ERIH FRID - Posle HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Doomsday `Smrt je, tačno je, uvek bila „primarna materija`, sirovina književposti. Zbirka „Nemci protiv rata`, zbirka stihova o ratu (drugom svetskom i trećem konačnom) knjiga je koja govori o smrti. Samo, smrt u čijoj senci živi savremena lirika na nemačkom jeziku nije više ona stara, lična, samotna, grudobolna smrt što raznežuje i mami suzu; to je nova, opšta, masovna, smišljena, mehanička smrt, i možda - posle Aušvica, Kragujevca, Hirošime, posle Vijetnama nije odveć smelo reći: industrijska smrt. Smrt na tekućoj traci.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Krešimir Mlač (Zagreb, 14. lipnja 1913. – Zagreb, 27. ožujka 1988.) bio je hrvatski[2] prevoditelj, poliglot, pravnik, pjesnik, esejist, fotograf, dramatičar, filmski i kazališni kritičar, etnolog, jezikoslovac, crkveni i svjetovni povjesničar, istaknuti katolički laik i oblikovatelj hrvatske poratne kulture.[1] Životopis Krešimir Mlač rodio se 14. lipnja 1913. u Zagrebu, gdje je završio zagrebačku Klasičnu gimnaziju, a 1939. godine doktorirao na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. U poratnim godinama je službovao u Istri i Rijeci, nakon čega je do mirovine više od 20 godine radio u rodnom Zagrebu.[1] Pisati je počeo u gimnazijskim danima. Svoju prvu pjesmu Pod oblokom objavio je u časopisu `Omladina` 1930., a zatim kao i mnogi hrvatski katolički studenti u časopisu `Luči`, kojoj će tijekom 1933. godine biti i glavni urednik. Za časopis je fotografirao, crtao ilustracije i pisao pjesme.[1] Osim pjesama pisao je i dramske i filmske kritike i prikaze te političke osvrte u `Krijesu`, tjedniku `Obitelj` (bio je član uredništva), `Hrvatskoj prosvjeti`, književnom i kulturnom listu `Danici` i `Zagorskom listu`.[1] Tijekom Drugog svjetskog rata pisao je i društvene i političke članke u `Gospodarstvu`, `Spremnosti`, a nakon rata i u `Mariji`, `Maruliću`, `Obnovljenom životu` te u `Zborniku za narodni život i običaje`, gdje je 1980. godine objavio značajan i opažen rad Postanak i razvoj tradicionalnog, a osobito epskog pjesništva.[1][3] O narodnom lirsko-epskom pjesništvu objavio je tri knjige:[1] Ljubavne narodna pjesme (Mladost, 1953.)[4] Putnik marijanski: zbirka hrvatskih narodnih pjesama bistričkih romara (HKD sv. Ćirila i Metoda, 1971.; u povodu Marijinog kongresa)[5] Zlatna Knjiga Hrvatske narodne lirike (Matica Hrvatska, 1972.)[6][7][8] U `Napomeni` knjige Zlatna knjiga Hrvatske narodne lirike navodi da ona sadrži 15.000 lirskih narodnih pjesama `zapisanih na povijesnom hrvatskom području i u krajevima koje nastanjuju Hrvati`, što je bilo vrlo hrabro u vrijeme jugokomunističkog protuhrvatskog i protuvjerskog režima.[1] Pod pseudonimima Petar Mlađ, Petar Krešić i Petar Kreml objavio je kraći roman Mirjana i njen tetak. Tečno je govorio slovenski, njemački i engleski jezik, na koje je prevodio svoja djela i s njih prevodio djela stranih književnika.[1] Tako je 1970. izdao prijevod zbirke poezije i prepjeva duhove lirike U tlocrt urisan na strojopisu uz potpis SKS-a.[9] Nije uspio dovršiti Rilkeov `Život Marijin` koji je ostao u rukopisu.[1] Posebice se bavio jezikoslovnim i povijesnim pitanjima. Rasprave o tome ostale su mu u rukopisu, među njima i najpoznatija Pregled razvitka našeg etnonima, u kojoj iznosi teoriju o postanku i razvoju imena Hrvata od akadskog, preko staroperzijskog i sanskrta do slavenskih inačica iz srednjeg vijeka `dokazuje da je glagoljica nastala izi klinastog pisma`.[1] U članku Mimoiđeni izvori najstarije hrvatske povijesti iz 1977. postavlja pitanje zašto hrvatska arheologija ne otkopava hrvatske starine, `dok su britanski i francuski muzeji puni imperijalističkih i egzotičnih iskopina raznih civilizacija`.[1] Bio je jedan od rijetkih književnih sakuppljača koji su u svojoj zbirci imali djelo Konstantina VII. Porfirogeneta O upravljanju carstvom, prema kojemu je tvrdio da car nije pisao o Tugi i Bugi i petero braće, već o tome da su Hrvati priješli rijeku Bugu. Bavio se crkvenom poviješću na hrvatskihm prostorima i istraživao povijest Zagrebačke nadbiskupije.[1] Za vrijeme Drugog svjetskog rata bio tiskao je dvije stručne knjige: Javno dobrotvorstvo Oblast `Pomoć` : prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim i inim propisima (1944.)[10] i Ustrojstvo državotvorne uprave u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim propisima i inim propsima (također 1944.)[1] Obje knjige izdalo je tadašnje Ministarstvo urudžbe. Kao zauzeti hrvatski katolički laik bio je članom HKAD-a `Domagoj`, a nakon rata Hrvatskog književnog društva Sv. Jeronim.[1] Iako je u zrelijoj dobi napisao mnoštvo pjesama, veći dio njih nije objavio osjećajući da u njima nema veće umjetničkie vrijednosti. Za života je objavio još samo tri zbirke pjesama (iako je imao građe za više njih):[1] Licitarsko srce (zbirka kajkavske lirike, 1934.)[11] Beethovenove simfonije: Pjesme (strojopis, 1970.) Pjesme o meni i za me (strojopis, autobiografska zbirka, 1979.) Nikad nije nametao, ali je uvijek, unatoč komunističkom režimu, isticao svoju pripadnost hrvatskom narodu i katoličkoj vjeroispovijesti o čemu svjedoče stihovi iz njegove pjesme `II. simfonija`: Ja vjerujem, vjerujem u Boga i iz pjesme `Vapaj`: Čuj Bože, čuj brate, čuj neznani svate: / Ta ja se brojim među Hrvate!.[2] Umro je u Zagrebu 27. ožujka 1988., te je tri dana kasnije pokopan za zagrebačkom groblju Mirogoju....

Odlično očuvano! Autor - osoba Prešern, France, 1800-1849 = Prešern, France, 1800-1849 Naslov Poezije / France Prešern ; [priredio Anton Slodnjak ; preveo Milorad Živančević] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1981 Fizički opis 141 str. : [1] list s tablom ; 21 cm Drugi autori - osoba Slodnjak, Anton, 1899-1983 = Slodnjak, Anton, 1899-1983 Živančvić, Milorad Dobrovoljc, France Zbirka Slovenačka književnost ; 2 (Pl.) Napomene Str.[5]-29: O Prešernovim pesmama / Anton Slodnjak Str.127-139: Bio-bibliografski podaci / France Dobrovoljc. Predmetne odrednice Prešern, France, 1800-1849 France Prešern (sloven. France Prešeren; Vrba, 3. decembar 1800 – Kranj, 8. februar 1849) bio je slovenački književnik. Prešern je rođen 1800. godine u selu Vrbi, u tadašnjoj Austriji. Osnovnu školu je završio blizu rodnog mesta, a gimnaziju u Ljubljani. Prava je učio u Beču, živeći oskudno. Radio je uporedo kao nastavnik u jednom vaspitnom zavodu za plemićke sinove, a kada je izgubio to mesto, jer se ogrešio o stroge religiozne nazore te škole, bio je domaći učitelj. Po završenim studijama Prešern se vratio u Ljubljanu kao doktor prava. U početku je služio besplatno kao činovnik u državnoj administraciji, zatim kao advokatski pripravnik u Ljubljani. Kasnije je položio i advokatski ispit, ali se njegove materijalne prilike ni tada nisu poboljšale. Sudbina nikada nije bila naklonjena ovome velikom pesniku: živeo je u bedi do kraja života. Napaćen i razočaran, umro je 1849. godine u Kranju. Prešern je u životu imao jednog velikog prijatelja. To je Matija Čop, njegov drug iz detinjstva. Čop je bio slobodouman i napredan duh, veoma učen. On prvi otvoreno i smelo ustaje protiv nazadnih i starinskih shvatanja o književnosti, i svojim talentom i velikim znanjem brani narodni jezik i narodnu poeziju. Pored ostalih, on je sa Prešernom krenuo pesnički almanah „Kranjska čbelica“, u kojoj je Prešern objavio svoje prve pesme. Nazadni klerikalni i austrofilski duhovi bunili su se protiv Čopovih ideja i protiv Prešernove erotične poezije, ali je omladina bila uz Čopa i Prešerna. Čop je u Prešernu video velikog pesnika, zato ga je branio i podsticao na stvaranje; Prešern je opet u njemu našao svoga učitelja i druga u borbi. Čopova smrt je za njega bila veliki udar. On mu posvećuje spev Krst pri Savici (Krštenje kod Savice) i elegiju u spomen Matije Čopa. Pored ovoga velikog prijatelja, Prešern je imao i jednu veliku ljubav, dostojnu pomena zbog pesama koje je inspirisala pesniku. Kao Petrarka Lauri, tako je i Prešern ispevao Sonetni Venec (Sonetni venac) svojoj dragoj. Svaki novi sonet počinje poslednjim stihom prethodnog. Tih četrnaest stihova koji se ponavljaju čine poslednji, petnaesti sonet — magistrale. Slova kojima počinju stihovi magistrala daju ime njegove drage: Primicovi Juliji. Tu konvencionalnu i virtuoznu tehniku soneta Prešern je majstorski savladao i njome izrazio svoju setnu i bolnu ljubav ujedno sa snažnim i plemenitim rodoljubljem. To su najlepše ljubavne pesme u slovenačkoj književnosti, pune topline, nežnosti i otmene sete. „Krštenje kod Savice“ je romantični ep, sa predmetom iz najstarije slovenačke istorije. Tu je opevana ljubav poslednjeg mnogobošca Črtomira prema lepoj hrišćanki Bogumili. Pod njenim uticajem Črtomir se pokrštava, ali se Bogumila ne udaje za njega, već i dalje živi u verskom zanosu i u nadi da će se na onom svetu sastati sa Črtomirom, koji se, razočaran u ljubavi, i sam odaje sav veri. Vodnik je pisao pesme u narodnom duhu i na narodnom jeziku, ali je to više poučna i dobronamerna poezija, odveć jednostavna i pesničkim oblikom i sadržajem. Zato se Prešern smatra kao tvorac prave nacionalne poezije. On je stvorio nov pesnički jezik iz elemenata slovenačkog narodnog govora i narodne pesme slovenačke i bio prinuđen da stvori sasvim novu versifikaciju. Novi metrički oblici koje je Prešern stvorio toliko su savršeni i melodični, da je do danas ostao nenadmašan i s pravom nazvan najvećim slovenačkim pesnikom. Njegova snaga u izrazu, sklad u kompoziciji, ritam koji odgovara osnovnom pesnikovu raspoloženju izviru iz njegove velike i bogate pesničke duše. Kod njega je, kao kod svih velikih pesnika, lepota izraza jednaka snazi osećanja. Iz svih njegovih pesama izbija dah iskrenosti, topline i jednostavnosti. To je poezija bolna i melanholična. Njegov pesimizam nije knjiška moda i namešten stav prema životu, već spontan izraz duše. Možda je najbolja njegova pesma onaj sonet o nesrećnoj sudbini „O, Vrba“, u kome žali što nije ostao u očinskom domu pored „jednog vernog srca“ i s verom u Boga, daleko od sumnjive ljudske mudrosti i bolne strasti. Prešern je pisao i satirične pesme, i to su prve satirične pesme u slovenačkoj poeziji. One su pune duha i ironije, umerene i diskretne. U njima ismeva lažni moral, književne cenzore i ljude koji služe tuđinu. Prešernova je zasluga za slovenačku poeziju ogromna. Bez prethodnika i uzora, iako je u školi učio na tuđem jeziku, on stvara savršen umetnički izražaj iz elemenata narodnog govora, liriku koja je sadržajno značila pobedu subjektivne i svetovne poezije u slovenačkoj književnosti. MG124 (L)

Knjiga odlično očuvana kao nova A4 Autor - osoba Lipska, Eva, 1945- = Lipska, Ewa, 1945- Naslov Pažnja: Stepenik : izabrana poezija / Eva Lipska ; prevod s poljskog Biserka Rajčić = Uwaga: Stopień : poezja wybrana / Ewa Lipska ; przekład z polskiego Biserka Rajčić Uporedni naslov Uwaga Stopień Ostali naslovi Pažnja Stepenik Vrsta građe poezija Jezik srpski, poljski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Smederevo : ǂMeđunarodni festival poezije ǂSmederevska pesnička jesen, 2009 (Smederevo : Newpress) Fizički opis 259 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Rajčić, Biserka, 1940- = Rajčić, Biserka, 1940- Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatni ključ Smedereva. Nova serija ; ǂknj. ǂ24 (broš.) Napomene Uporedo srp. tekst i polj. original Tiraž 300 Str. 256-259: Eva Lipska / Biserka Rajčić. Samo naizgled poezija Lipske je poezija slobodnih, skoro nadrealističkih asociacija. Kada se uzme pesma u celini ili čitava zbirka otkriva se da to nije. Njene rane zbirke ne nose slučajno naslove Druga, Treća, Četvrta, Peta zbirka stihova. Naslovi koji počinju brojkama asociraju upravo na logičnost, povezanost, cikličnost tema, motiva, postavljanja problema i njihovih rešavanja. Vrlo često ironičnih i autoironičnih. Sa mnogo varijanti. Da ne bi postala „sužanj mašte”, kako sama kaže. Da bi uspostavljala nove poretke stvari. Da bi „izmišljala sve ispočetka”. Da bi sačuvala prevagu „poetskog” nad „publicističkim”. „Publicističkim” koje je više od deceniju bilo kanon pesnika njene generacije. Da bi sačuvala prevagu „pojedinačnog” nad „opštim”, što je takođe bilo kanon vremena u kome je živela i generacije kojoj pripada. To postiže „frazeološkim iznenađenjima” ili neobičnim, često veoma smelim asocijacijama, poređenjima i metaforama, koje katkad imaju demaskatorsku ulogu. Eva Lipska, poljska pesnikinja. Rođena 1945. godine u Krakovu. Studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se opredelila za poeziju. Debitovala 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je 10 godina u Beču kao direktor Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnik niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979.), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993.), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Prevođena na sve poznatije svetske jezike.[2] 2013. godine bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija. 2014. godine dobitnik je nagrade Evropski atlas lirike, novoustanovljene nagrade izdavačke organizacije i asocijacije pisaca i književnih prevodilaca Kuća poezije iz Republike Srpske. Bibliografija Pomračenje mjeseca, 1991 Stipendisti vremena, 1998 Negde drugde, 2006 Draga gospođo Šubert..., 2013 Turisti reči, 2014 Stihovi, ( 1967), Druga zbirka stihova, (1970), Treća zbirka stihova, (1972), Četvrta zbirka stihova, (1974), Peta zbirka stihova, (1978), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu, (1982), Garderoba tame, (1985), Područje ograničenog zadržavanja, (1990), Ljudi za početnike, (1997), Zoološke prodavnice, (2001), Ja, (2003), Cepka, (2006), Njutnova pomorandža, (2007), Odjek, (2010)

Prosveta, 1978. Izbrisani mali pečati biblioteke; osim toga vrlo dobro stanje. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Autor - osoba Kocić, Zlata, 1950- = Kocić, Zlata, 1950- Naslov Osmi dan : lirska drama : (pesme, izabrane rukom dramaturga) / Zlata Kocić ; izbor i pogovor Zoran Đerić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2021 (Beograd : Donat graf) Fizički opis 173 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đerić, Zoran, 1960- = Đerić, Zoran, 1960- Zbirka ǂEdicija ǂDobitnica književne nagrade `Milica Stojadinović Srpkinja` ISBN 978-86-80384-86-3 (broš.) Napomene `Milici u pohode, 45. književni susreti` --> prelim. str. Autorkina slika na koricama Tiraž 300 Lirska drama Zlate Kocić: str. 159-167 O pesnikinji: str. 169 O književnoj nagradi `Milica Stojadinović Srpkinja`, Kulturnog centra Vojvodine `Miloš Crnjanski`: str. 171-172. Predmetne odrednice Kocić, Zlata, 1950- Poezija Zlate Kocić je nadahnuta Biblijom, ali i našim narodnim predanjem. Nen jezik je bogat, melodičan, prepun simbola i pesničkih figura. Od točkova u seoskim kolima, preko razgalitočka i arhitočka, do sazvežđa Velika i Mala kola. Od klupka, preko krilate tačke, do krilatog klupka. Od vodenih do ognjenih točkova. Od zakolutanih zvezda, preko ora na oblacima, do srčanog kovitlaca. Za Zlatu Kocić reči su bića, izazov za pesmu i pevanje. Nena poezija je valan primer, kako se jezikom može igrati, bajati, uspavljivati, pevati, jednostavno, naizgled naivno, ali, uz to, i kako se može opevati složenost i dubina duhovnog života. Iz pesničkih knjiga Zlate Kocić se vidi koliko su dugo nastajale, koliko su se pesme taložile, odnosno koncentrisale oko pojedinih tema, potom prenosile talasima, do trenutka kada se pesnikinja odlučila da ih objavi. Dovoljno dugo je ona sama hodala po talasima, sada je vreme da se njeni čitaoci osmele na to. (Iz Pogovora, Zoran Đerić) Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik. O njenoj poeziji su objavljena tri zbornika kritičkih tekstova sa bibliografijom. Predstavljala je Srbiju na pesničkim skupovima i simpozijumima u Rusiji, Belorusiji, Gruziji, Francuskoj i Tunisu. Zlata Kocić je do sada dobila i ove književne nagrade: „Zmajeva“, „Disova“, „Žička hrisovulja“, „Ramonda Serbica“, „Drainčeva“, „Jefimijin vez“, „Zlatni krst kneza Lazara“, „Zaplanjski Orfej“, „Gordana Todorović“, „Nolitova“, „Jovan Maksimović“, „FEDOR“, kao i Nacionalno priznanje za doprinos srpskoj kulturi. „Najnovija pesnička knjiga Zlate Kocić „Galgal“, kruna je njenog, sad već četrdesetogodišnjeg, pesničkog stvaralaštva. Poezija Zlate Kocić je nadahnuta Biblijom, ali i našim narodnim predanjem. Ova knjiga je još jedna potvrda da su same reči-bića, izazov za pesmu i pevanje Zlate Kocić. Valjan primer, kako se jezikom može igrati, bajati, uspavljivati, pevati, jednostavno, naizgled naivno, ali, uz to, i kako se može opevati složenost i dubina duhovnog života.“ – navedeno je, između ostalog, u odluci žirija. Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja“ biće uručena dobitnici Zlati Kocić, u Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski“ u Novom Sadu, 27. oktobra 2020. godine, u 12 časova. Nagrada se sastoji od diplome, novčanog iznosa i mogućnosti da autorka objavi ili novu zbirku poezije ili izbor iz poezije u ediciji „Dobitnica književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja“ u izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“. MG114

VASKO POPA NEPOČIN-POLJE Predgovor - Miodrag Pavlović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 19?? 98 strana 18 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor IGRE Pre Igre Klina Žmure Zavodnika Svadbe Ružokradice Između igara Jurke Cemena Trule kobile Lovca Pepela Posle igre KOST KOSTI І. Na početku II. Posle početka III. Na suncu IV. Pod zemljom V. Na mesečini VI. Pred kraj VII. Ha kpaju VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet 1. Vrati mi moje krpice 2. Slušaj ti čudo 3. Neću te uprtiti na krkače 4. Napolje iz moga zazidanog beskraja 5. Tebi dođu lutke. 6. Koren ti i krv i krunu 7. Šta je s mojim krpicama 8. I ti hoćeš da se volimo 9. Beži čudo 10. Crn ti jezik crno podne crna nada 11. Izbrisao sam ti lice 12. Dosta rečitoga smilja 13. Ne šali se čudo BELUTAK Belutak Srce belutka San belutka Ljubav belutka Pustolovina belutka Tajna belutka Dva belutka Beleška o piscu `Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923—2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca. Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora, pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila. Tokovi poezije, međutim, neumoljivo su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu `od zlata jabuke` postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije. Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom. Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje `leksičko bogatstvo i sintaksička strogost`. Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: „Kora“ - 1953. „Nepočin-polje“ - 1956. „Sporedno nebo“ - 1968. „Uspravna zemlja“ - 1972. „Vučja so“ - 1975. „Kuća nasred druma“ - 1975. „Živo meso“ - 1975. „Rez“ - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Vasko Popa jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, osnovane 14. decembra 1979. godine u Novom Sadu. Prvi je dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, u čast pesnika Branka Radičevića. Godine 1957. Popa je dobio još jednu nagradu za poeziju, „Zmajevu nagradu“ u čast pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Godine 1965. dobio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Godine 1976. primio je nagradu poezije „Branka Miljkovića“. Godine 1978. sledi nagrada AVNOJ-a i 1983. godine književnu nagradu „Skender Kulenović“. Godine 1995. grad Vršac osnovao je nagradu poezije po imenu „Vasko Popa“. Svake se godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije koja se objavljuje na srpskom jeziku. Svečanost dodele nagrada održava se na dan Popinog rođendana, 29. juna. Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Vaska Pope. U novembru 2022. realizovan je okrugli sto „Prevodi poezije Vaska Pope u svetskoj književnosti” u SANU i naučni skup u Matici srpskoj u Novom Sadu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. U NSadu je objavljena Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio D. Ređep. BIBL: pesme – Poljana, Novi Bečej 1930; Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931; Pesme za Vojvodinu, NSad 1940; Kanal Dunav-Tisa-Dunav, NSad 1949; Divlje jato, NSad 1952; Paorske balade, NSad 1955; Mrtva Tisa, Bgd 1955; Okamenjena stada, NSad 1959; Oproštaj sa Rahovom, Bgd 1960; Je l’ dobro divanim, Bgd 1964; Slatko pravoslavlje, Bgd 1968; Lek od smrti, NSad 1968; pripovetke – Preko Tise, 1946; Iz novih dana, NSad 1948; Lekarska poseta, NSad 1950; Snaga zemlje, Bgd 1951; Stravična zvona, Subotica 1958; romani – Na veliko na malo, NSad 1946; Dečaci sa Tise, NSad 1950; Burno proleće, Bgd 1951; Sinovi ravnice, NSad 1952; Okovi, Bgd 1952; Jaruga, Bgd 1953; Zid plača, Bgd 1960; Kadril, NSad 1964; romansirane biografije – Đorđe Zličić Ciga, Bgd 1951; Pinki, Bgd 1956; Đura Jakšić, Bgd 1959. LIT: L. Dotlić, „Uspomena na Sorento“ u Novom Sadu, Dan, 29. II 1940; V. M., „Uspomena na Sorento“ od Bogdana Čiplića, Vreme, Bgd, 1. III 1940; T., Premijera Bogdana Čiplića: „Uspomena na Sorento“, Pravda, Bgd, 3. III 1940; V. Popović, Nova dramatizacija Sremčeva „Pop Ćire i pop Spire“, LMS, 1949, knj. 363, sv. 6, s. 380; M. Mirković, Sinovi ravnice, Nova misao, 1953, knj. I, s. 708-709; M. Kujundžić, Nad popom popa, Dnevnik, 27. V 1954; B. Glišić, Jedna domaća premijera, NIN, 6. VI 1954; M. Matko (A. Panov), Nad popom popa, NS, 1954, br. 82-83, s. 2; M. Antić, Paorske balade, Dnevnik, 26. II 1956; D. Ređep, Okamenjena stada, LMS, 1959, knj. 383, s. 92-94; M. Antić, Bogdan Čiplić, Dnevnik, 27. XI 1960; M. I. Bandić, Lirika ravnice, Politika, 12. XI 1961; J. Vilovac, Opet promašaj, Dnevnik, 26. XI 1961; M. Miloradović, Traktat o sluškinjama, LMS, 1962, knj. 389, s. 573-575; Đ. Đurđević, Autentično scensko doživljavanje Vojvodine, Borba, 10. XI 1966; M. Kujundžić, Bečejske služavke i njina gospođa, Dnevnik, 10. XI 1966; M. Mirković, Pun šušanj sluškinja, Politika ekspres, 10. XI 1966; Ž. Jovanović, Bečejska vrteška, Večernje novosti, 10. XI 1966; D. Ređep, Događaji u Gogi i Bečeju, Pozorište, NSad, 1968, br. 1, s. 8; M. Kujundžić, Ubio grad u naćve, Dnevnik, 27. V 1971; D. Popović, U pozorištu, Bgd 1973, s. 163-168. V. V. Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće`, u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće`, i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik. Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu. Bogdan Čiplić Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek. Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću`, koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću`. Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća` na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac. Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju. Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru. Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani. Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva. Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava!

Autor - osoba Mitić, Milica, 1997- = Mitić, Milica, 1997- Naslov Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza / Milica Mitić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2022 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2022 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 79 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂReka (broš.) Napomene Tiraž 300 Na koricama beleška o autorki i delu. U poetskom izrazu Milice Mitić osećamo talas jezičkih inovacija koji se ogleda, ne u kovanica, neologizmima i jezičkoj „gimnastici”, već u hrabrosti i neospornoj iskrenosti samih stihova. Podražavajući Dunav, kao dominantan motiv koji se izliva u sve lirske subjekte, pesme ove mlade autorke kreću lagano i, sklapajući motive u pesničke slike, dobijaju ubrzanje, pa nas neretko sam kraj pesme snažno zapljusne i osetimo da nam se desilo nešto značajno, ili, rečeno njenim jezikom – dogodila nam se drenaža duše. Lagano uranjajući u noć dole i noć gore imamo utisak da plivamo kroz svemir; jedinstven i haotičan nudi nam svoje vode – a voda je kuća koju niko ne može da sruši. Kroz ovu zbirku, bez posledica će proći samo oni bez mašte i hrabrosti, a oni koji se odvaže, naučiće kako da dišu u mislima, shvatiće da reke odnose stvari i možda pronaći odgovor na pitanje Kako je moguće da u meni ima mesta za još jedno srce? Milica Mitić, diplomirani filolog holandskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu, takođe je završila master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi i objavila svoju prvu knjigu pod nazivom „Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza”. Za magazin „Pressing” rekla je nešto više o savremenoj poeziji u globalizovanom društvu, podelila kakav je bio put do stvaranja prve zbirke pesama, kao i o tome kako Dunav ume da izleči ljude koji su se rodili „pored njega”: Šta misliš o poeziji u globalizovanom društvu, odnosno, kakva je to današnja „instagram poezija” i zbog čega je atraktivnija od tradicionalne? Poezija je zahvalna forma umetnosti, prilagodljiva je, tako da je veoma lako pronašla svoje mesto u tom savremenom, globalizovanom društvu. Što se Instagrama tiče, on je samo platforma, na njemu možete pronaći i pravo poetsko blago, ali i gomilu smeća. Tu je jedini filter vaš ukus, koji se u stvari pretvara u algoritme od kojih zavisi šta vam se na toj platformi svakodnevno servira. Meni je to sasvim u redu, ali mi se ponekad čini da nam, u ovo savremeno doba, u književnosti nedostaju oni pravi stari „gatekeeper-i” (oprostite mi na engleskom, ali upravo ovo je reč koju sam tražila), koji bi nas usmeravali i filtrirali informacije, samim tim i održavali određen nivo kvaliteta. Isto kao i u muzici – previše ljudi danas piše i stvara muziku, ali ne mogu baš svi da budu umetnici. Šta ti je, pored reke gde si i rođena, bio glavni motiv za pisanje ove knjige? Zapravo sam rođena u Beogradu, pored auto-puta, ali sam odrasla na reci. Pored te reke, glavni motiv za pisanje je bila transformacija kroz koju sam prolazila tokom prethodne dve godine, na telesnom, mentalnom i duhovnom nivou. Koja su tvoja očekivanja bila pre nego što je knjiga zvanično postala objavljena? I kakav je bio put do objavljivanja ove zbirke? Nisam imala posebna očekivanja, samo sam želela da što više ljudi pročita knjigu zato što mi se činilo da bi možda mogla nekome i da pomogne zbog univerzalnosti tema kojima se u njoj bavim. Sve je počelo kada sam sa Sonjom Bajić, ilustratorkom ove knjige koja je Novosađanka, ali živi i radi u Parizu, došla na ideju da bi trebalo da uradimo zajednički projekat koji ima veze sa Dunavom. Kada sam joj javila da ću možda imati zbirku pesama o Dunavu, povezala me je sa Koranom Borović, urednicom edicije Reka u izdavačkoj kući Prometej iz Novog Sada, koja je odmah prepoznala potencijal te ideje. Čini mi se da je ta saradnja protekla tako sjajno zato što smo sve tri deca sa Dunava. Da li te leči Dunav ili ipak poezija? Poezija, nažalost, nema tu moć, ali Dunav je svakako ima, znaće svi oni koji su na njemu odrasli. Koju pesmu bi izdvojila kao najtežu koju si napisala? Sve pesme vezane za tatu, zbog teskobe koju nose sa sobom. Sam proces pisanja mi nikada nije težak, ali ponekad je jako teško ono što izbacujem iz sebe. Čime se, pored pisanja, baviš? Radila sam razne poslove do sada, od organizacije i PR-a u kulturi, do koordinacije instalacija bankomata u Holandiji i Belgiji, ali to su bili samo poslovi. Recimo da se pored pisanja veoma intenzivno i predano bavim muzikom (trenutno u bendu Anja Štark) i fotografijom, onako, malo, iz ljubavi. Da li je poezija umetnost koja izumire? Nije, svakako nije. Postoji li uopšte umetnost koja je izumrla?

Pesme - Raša Livada Izdavač: Prosveta - Beograd Pesme u izboru Borislava Radovića ostvaruju dva cilja. Potvrđuju mišljenje i stav onih koji su upoznati s Livadinim sada već udaljenim pesničkim radom, ali pretenduju da izborom najkvalitetnijih njegovih stihova, nekim novim, mladim čitaocima prikažu jednog od savremenika različitog, a njima verovatno apsolutno nepoznatog liričara. Silna jezička energija Raša Livada: „Pesme” Od objavljivanja prve pesničke knjige Raše Livade „Poprskan znojem kazaljki” (1969), do pri kraju prošle godne objavljeneog izbora pod uopštenim naslovom „Pesme”, protekle su tri i po decenije. I to kakve tri i po decenije! Bile su to decenije silovotih promena, lomova, preokreta pa, u srećnim i retkim okolnostima, postepenih i poželjinh preobražaja. Menjalo se u svetu, menjalo se u ljudima a mutilo u svetu smrkavalo je u dušama. Kad prođu takva vremena postavlja se sasvim normalno i logično pitanje ne šta se i koliko promenilo već je li išta preostalo. Odista, šta je preostalo od svega što se činilo nepropadivim? U sudarima, ništenjima i razdešavanjima ne razdešava se samo materijalno već i duhovno. Ono najviše i najočiglednije strada. Ili se, nekim čudom, ono najviše odupre? U takvom slučaju posle takvih vremena vrše se rekapitulacije i temeljna preispitivanja. Tako je i sa duhovnim tvorevinama. Život u karantinu Nije neobično i neočekivano da jedan pesnik koji se nije nametao obimom i brojnošću knjiga već karakterističnim načinom pevanja i sam preispita ono što je stvorio te da napravi neku vrstu prevrednovanja. Raša Livada je od svoje prve pesničke knjige do izbora iz prethodnih objavljivao retko ali su njegove knjige uvek imale i znatnog i značajanog odjeka. Sada je njegov pesnički sadrug Borislav Radović napravio izbor iz tri Livadine knjige: „Poprskan znojem kazaljki” (1969), „Atlantida” (1972), i „Karantin” (1977). Izbor koji je starim i novim čitaocima Livadine poezije ponudio Radović dat je hronološki, pa je na osnovu njega moguće pratiti ili konstatovati doslednost u Livadinom pevanju protegnutom na više od tri decenije. Šta današnjem ali i onom davnašnjem čitaocu, onom koji je, makar i sa kolegijalnom radoznalošću ili čitalačkom posvećenošću pratio pesništvo Raše Livade, kazuje ovaj i ovakav izbor? Pre svega kazuje da se promenilo mnogo toga ali se nije izmenio onaj osnovni utisak koji je Livadina pesma nametala još od samih početaka. Neobičnost, svežina, silna jezička energija, smelost u oblikovanom postupku i nekonvencinalnost u građenju pesme su samo neke lako uočljive i nesporne karakteristike ovog pevanja. Ali i vrline njegove. No, srećom nisu i jedine. Ono neuhvatljivo i neobjašnjivo jeste poezija. Novo čitanje Livadene poezije pokazuje da je ona, kolokvijalno kazano, izdržala probu vremena te da je i onda kad pesnik uvodi kolokvijalni govor (a on to uvek radi namerno da karakterističan i netipičan ambijent naslika življe ) obznanjivala neprolazne vrednosti. Mućenje pogleda Livada nije (ma koliko se pisalo i ma kako se na tome insistiralo) pesnik van vremena i prostora. Da jeste onda bi ovo pevanje ostalo u domenu eksperimenta a za to bi, vremenom, prestalo zanimanje. Ono, srećom, nije prestalo. Vredi ukazati još jednom ne samo na neobičnost postupka, osobenu tematiku, neobičnu ritmiku i metriku već i na osoben temperament pesnički kome je sve ostalo podređeno i saobraženo. Iz kog, uostalom, sve ovo proističe. Ako je poezija u onom neobjašnjivom i neuhvatljivom, onom što izvire iz same prirode onda je Livada, po meri svoga nemalog dara, našao u jeziku svoju melodiju i primeren mu tip kazivanja. Pesnik kod kojeg su prepoznavali kritički govor, nove moderne ritmove, depoetizaciju i desakaralizaciju, mnogo je više od toga. Metafora karantina ili sudbinsko određenje atlantide nisu tek tako potrošeni u jednom pevanju, njih je u širokoj asocijaciji i slobodnijoj interpretaciji moguće proširiti na opšteljudski udes. Ne protiče li mnogo toga u karantinu i sa obeležjima potonulih gradova? Ako nije sveobuhvatna (čak i kad je ostvarena kao mikro celina) poezija gubi smisao. Livada je je to razumeo pa kaže: „da predugačka priviđenja zamute pogled”. Pogled ovih pesničkih očiju je, srećom, jasan i bistar i kad nije vedar, govor odrešit i smeo i kad nije viskoparan i toržestven. Dragomir Brajković 19.11.06 Danas Ponovni izlazak iz karantina Pesme, Raša Livada Jedno od najprijatnijih iznenađenja na minulom Sajmu knjiga bila je pojava Prosvetine biblioteke savremene književnosti, gde je u okviru tri kolekcije (proza, poezija, esej) objavljeno čak deset odličnih naslova, što domaćih, što stranih pisaca. Recimo: Bore Ćosića, Ivane Dimić, Milana Đorđevića, Ibrahima Hadžića, Bogdana A. Popovića, ali i Eve Lipske i Vislave Šimborske! Da je takvih deset knjiga objavio neko od izdavača medijskih miljenika ne bismo mogli da živimo od pohvala, a pošto je reč o slavnoj Prosveti, koja pokušava da se izvuče iz velike krize, suočavamo se s tipičnom našom gluvom tišinčinom samozvanih moralnih arbitara. U kolekciji poezije prva knjiga donosi izbor iz poezije Raše Livade koji je načinio pesnik Borislav Radović. Taj izbor hronološki sledi krajnje neobičnu karijeru ovog pesnika, ređajući pesme iz njegove tri pesničke knjige: Poprskan znojem kazaljki, Atlantida i Karantin. Ono što je ekstremno neobično jeste činjenica da je Livada prvenac objavio 1969. godine, s tek navršenih dvadesetak godina, Atlantidu tri godine kasnije, da bi s Karantinom 1977. godine, rekao bih neočekivano za svakoga ko je pročitao tu odličnu, vanserijsku knjigu, napustio poeziju, ili bar njeno objavljivanje u periodici i po knjigama. Dan po dan i tako prođe trideset godina... Livadine pesme iz Karantina, naravno, pojavljivale su se u antologijama i izborima, prevođene su na strane jezike, a on sam je pokretao časopise (čuveno i nezaobilazno Pismo) i edicije, radio svetske antologije lirike, učestvovao u književnom i društvenom životu... Ali! Pesme u izboru Borislava Radovića ostvaruju dva cilja. Potvrđuju mišljenje i stav onih koji su upoznati s Livadinim sada već udaljenim pesničkim radom, ali pretenduju da izborom najkvalitetnijih njegovih stihova, nekim novim, mladim čitaocima prikažu jednog od savremenika različitog, a njima verovatno apsolutno nepoznatog liričara. U mojem čitanju, a ja pripadam, nažalost, onoj prvoj starosnoj grupi, knjiga Poprskan znojem kazaljki protiče u drznovitom traganju vrlo mladog pesnika za vlastitim glasom i novim modernim ritmovima, odnosno traganju za drugačijim pesničkim govorom. Posezanje za depoetizujućim registrima jezika, pre svega u cilju lirske depatetizacije, jedna je od centralnih osobina Livadine prve knjige. (Onima koji se prisećaju kako je tada globalno izgledala srpska poezija jasan je nezaobilazni pesnikov modernistički ulog.) Posle trideset godina osećaj novuma je, naravno i međutim, gotovo nestao, a preostalo je i dalje vidno traganje za slobodnijim ritmovima. Mnogo je nejasniji status Atlantide. I u toj mladalačkoj knjizi pesnik je insistirao na formalnom radu u stihu, na drugačijosti, počev od vizuelnog izgleda i ritmičke organizacije, ali je tema globalnog aluzivnog posezanja za antičkim temama i simbolima, kao sredstvima oštrog satiričkog govora o utopijskoj ideologiji, bar ovom čitaocu ostala smisaono nejasna i vrednosno neizvesna. I izbor Borislava Radovića iz Karantina (s dve u njegovo tkivo ubačene pesme iz međuvremena!) potvrđuje krucijalnost te zbirke za Rašu Livadu i opstanak njegovog imena u korpusu srpske poezije druge polovine 20. veka. Zemun kao mitsko mesto ovog pesništva, njegovi (istorijski) toposi (Kapetanija, Sinagoga, Milenijumska kula...), sraz sa modernim životom i duhom (novog) doba, dijalog s istorijom filozofije i istorijom pesništva uopšte, mozaički prosede ove poezije čiji grafizam prati više upletenih glasova - neke su od dominantnih osobina ove odlične knjige. U nekim pesmama i delovima nekih drugih pesama Raša Livada pruža očaravajuće i zagonetne stihove u kojima se teme jevrejstva, žrtve, erosa, ludila... obrađuju iz pozicije žustrog, tvrdog ironičnog verizma. Mislim prevashodno na pesme Kapetanija, Siledžija, Majka, Književnik, Slepac, Sveštenik, Ratno ostrvo, Čistilište... I poentni (in)direktni saveti ovih pesama, i njihove ideje koje se kolebaju između aforističkih iskaza i tamnih, apokaliptičnih slika, kao i znani i anonimni likovi, koliko i tajanstvene atmosfere - sve to gradi u Karantinu, i danas, kao i pre trideset hitro minulih godina, neodoljiv utisak - i za starije i za mlađe čitaoce, one koji će ovu knjigu čitati bez betonirajućih predrasuda, kakve su odnedavno `in` u čaršijskom delu Beograda. Svoje tri davnašnje pesničke knjige Raša Livada je objavio u Prosveti, stoga je pojava Pesama u novoj ediciji prirodan odgovor pesnika, ali i njegovog izdavača. Vasa Pavković 2006; ćirilica; 21 cm; 140 str.; 86-07-01684-9;

Povelja, 2014. Knjiga nekorišćena, ali dobila pegice usled premeštanja s police na policu. ILIJA BAKIĆ: VREME ZVANO TELO Kajoko Jamasaki (1956) prisutna je u srpskoj literaturi više decenija kao prevodilac, promoter japanske kulture u Srbiji i srpske u Japanu te, konačno, kao pesnikinja intimistički intoniranog glasa. Knjiga „Vodeni cvetovi“ nastavak je avanture poetskih traganja odnosno produbljivanja već dosegnutih horizonata. Zbirku čine tri ciklusa „Plamen u školjki“, „Mesečevo mleko“ i „Svetlosna buba“; iako formalno odeljeni stihovi se prepliću i prelivaju između segmenata gradeći labavu ali prepoznatljivu celinu tako da je, u konačnom iščitavanju, utisak da je reč o delu koje je fokusirano na nekoliko tema (ali sadrži i pesme koje sa tim težištima ne korespondiraju u potpunosti). Osnovni toponimi ove mape-knjige su refleksije (savremene) svakodnevice kroz koju se prelamaju emotivna stanja poetskog subjekta odnosno, kao njihov kontrapunkt, ljudska stradanja u teškim vremenima. Kroz čitavu zbirku protkano je i dvojstvo kultura, japanske i srpske, ali se insistira na jedinstvenom, ljudskom temelju obe dok su razlike tek posledice kompleksnih okolnosti. Uprkos svim spoljnim razlikama patnje nesrećne dece i njihovih majki u zemljotresu i ratu istovetne se jer u svima stradaju nevina tela i duše, uništavaju se, gube dragoceni životi, neke moguće radost, dobra dela, konačno poništena su čuda prirode i postojanja. Ti se gubici ne mogu nadoknaditi ali je nužno sećati ih se; zaboravljanje stradalnika potvrdilo bi snagu ubica ili stihija, tih bezobzirnih sila nad čovečnošću. Poštovanje seni nestalih jedna je od važnih emocija kojih se ne treba stideti jer žive vezuje sa onima kojih nema, izoštrava percepciju i dubinu sagledavanja sopstvenog postojanja a, s druge strane, zalog je trezvenijem, mudrijem odnosu prema potomcima i njihovom vaspitavanju kao celovitih ličnosti. U takvom je stavu otklon od ultimativne matrice potrošačkog Zapada koji poznaje samo sadašnjost kao ključni trenutak u kome se egzistencija potvrđuje jedino kroz hedonistička uživanja i nekontrolisano trošenje u tzv Potrošačkom Raju u kome su svi večno mladi, lepi, nasmejani i bezbrižni. Takav svet poznaje samo stimulansima napumpane emocije, nesposoban je za nijanse i fine, diskretne nagoveštaje, slutnje. Nasuprot toj anomaliji koja se proglašava za jedini mogući način postojanja, poezija „Vodenih cvetova“, u delovima koji su, barem nominalno, okrenuti svakodnevici, zaranja u delikatno preplitanje detalja koji lako izmiču ovlašnom, nepažljivom posmatranju a u kojima se – u pripremi hrane, bojama namirnica, predelima, običnim razgovorima – krije esencija zadovoljstva jednog života. Ma koliko se smenjivanje dana i rutinskih aktivnosti čini trivijalnim, neuzvišenim upravo ta i takva kolevka jedinke/porodice jeste temelj osećanja sigurnosti i ispunjenosti. Tek kad se čovek izmakne iz tog utočišta, kada se neplanirano zagubi na nekom stranom aerodromu, postaje mu jasno šta znače te svakodnevne sitnice, naizgled nebitna opažanja i slučajne misli. U trenucima izmeštenosti iz poznatog prostora i određenog sleda događaja (koji je jedinka ustrajno gradila) razotkrivaju se i koreni značenja termina kakvi su Zemlja majke, Zemlja moga čoveka, Zemlja leptira, maternji jezik, strani jezik, njegov/moj grad... Osetljivost na te „opšte“ pojmove varira od ličnosti do ličnosti, zavisno od njene sposobnosti da se ona, osetljivost, artikuliše i formuliše nesavršenim sistemom znakova kakav je jezik. Reči, stihovi, poezija kao forma u kojoj se dešava pesnikinjino stvaralaštvo ali i kao životni stav, način opazanja/posmatranja okruženja i sebe u njemu, sa svim vrlinama, manama, snagom i slabostima, sporadično se pominju u stihovima jer je to tek tren namernog samoodređenja, imenovanja sopstvenog svetonazora koji je, u krajnjem, osmislio i ispisao sve stihove i odredio njihov ton i značenja. Poezija je, pak, (još jedan) svet/svemir kome pesnikinja pripada. Svest o tom svetu jednako je važna kao i pripadanje porodici, deci, voljenom biću. To je jedan od parametara onoga što se naziva „ispravna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ljudima“ i potrebno je, povremeno, samom sebi ponoviti te krucijalne istine. Otuda i snažan, bezmalo prosvetljujući doživljaj otkrovenja voljene osobe, onoga koji zaklanja pogled. Takvim se trenucima potvrđuje životna radost, volja za postojanjem uprkos nevolja, ružnih uspomena, neizvesne budućnosti, strahova i kolebanja. Jer prepreke koje, iz dana u dan, iskrsavaju guše taj polet. Zato pesnikinja piše „Dišem duboko, da mi se povrati / vreme, zvano telo, koje sam / negde izgubila.“ („Niti za vez“). To priželjkivano, duboko disanje nije uvek lagodno, ume da bude bolno i teško ali je nužno potrebno da bi se, uprkos svom neprijateljskom okruženju, svom talogu dotadašnjeg postojanja, povratila osnovna radost življenja (ma koliko ono bilo prolazno). Knjiga „Vodeni cvetovi“ traga za skrivenom, zagubljenom punoćom života, za svim njegovim licima (ne uvek ugodnim) i, u konačnom svođenju utisaka, zrači radošću i plemenitim emocijama. Kajoko Jamasaki (Kanazava, 14. septembar 1956) jeste profesorka japanologije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pesnikinja i književna prevoditeljka.[1] Biografija Diplomirala je na Filološkom fakultetu Hokaido univerziteta u Saporu (Japan). Bila je na specijalizaciji od 1979. do 1980. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Godine 1981. boravila je na specijalizaciji na Institutu za glasbeno narodopisje (SAZU) u Ljubljani. Magistrirala je i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu.[2] Članstvo Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije Član Srpskog književnog društva, potpresednica Upravnog odbora Član Nihongo kyoiku renraku kaigi (Asocijacija nastavnika japanskog jezika kao stranog, Tokio) Član AEJ (Asocijacija profesora japanskog jezika kao stranog u Evropi) Saradnik Matice srpske Bibliografija Poezija Torino tameni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1995. Ubusuna, rodina, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1999. Bara: mishiranu kuni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 2001. Hisoyakana asa, Shoshi Yamada, Tokyo, 2004. Atosu, shizukana tabibito, Shoshi Yamada, Tokyo, 2008. Skriveno jutro, Centar za kulturu, Palanka 2001. Rodina, ubusuna, Studentski kulturni centar, Beograd, 2004. Sanovnik, reka, Rad, Beograd, 2005. Olujni breg, Rad, Beograd, 2008. Zbirka eseja Kaitai jugosurabia, – Tokyo: Asahi shuppan, 1993. Aruhi mura wa senjo ni natta, – Tokyo: Shueisha, 1995. Sokokara aoi yami ga sasayaki, – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2003. Studija Japanska avangardna poezija: u poređenju sa srpskom poezijom, Filip Višnjić Beograd, 2004. Antologija Četiri godišnja doba: savremena japanska haiku poezija, 1. izdanje – Beograd: Nova, 1994. Uvodna studija; izbor i komentari (zajedno sa H. Jamasaki-Vukelićem i S. Mitrovićem), 2. dopunjeno izdanje, Studentski kulturni centar, Beograd. Tekst za kompoziciju Torino tameni, za mešoviti hor (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Ongaku no tomo sha, 2000. Bara, mishiranu kuni, (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2008. Hikari o mamoru mono tachi, za ženski hor i klavir (kompozitor: Ko Matsushita), – Tokyo: Kawai, 2008. Miohayami, kantata za mešoviti hor, klavir i udaraljke (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2009. Prevod Wakaki hi no kanashimi/Danilo Kiš, prevod dela Rani jadi na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1995. Shisha no hyakka jiten/Danilo Kiš, prevod dela Enciklopedija mrtvih na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1999. Niwa, hai/Danilo Kiš, prevod dela Bašta, pepeo na japanski – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2009. Literatura o piscu SUGA, Atsuko: Tabi dewa nazeka yoku nemuri, Tori no tameni, Gojuso/Atsuko Suga //Hon ni yomarete (Knjige su me čitale). – Tokyo: 1998. Wada, Tadahiko: Venetsuiya, mizuno yume (Venecija, san o vodi). – Tokyo: Chikuma shobo, 2000. pp. 273-274; Koe, imidewa naku (Glanovi, ne značenje). – Tokyo: Heibonsha, 2004. pp. 25-36., 37-49.. pp. 127-139. GENDAISHI daijiten (Veliki rečnik savremene poezije):Yamasaki, Kayoko / Motoo Ando, Makoto Ooka, Minoru Nakamura //Gendaishi daijiten (Veliki rečnik savremene poezije): –Tokyo, 2008. pp. 676–677. – Rečnička odrednica. BOŠKOVIĆ, Dragan: (Bez)utešno putovanje / Dragan Bošković // Književni magazin: Mesečnik Srpskog književnog društva. – Beograd : Srpsko književno društvo. – br. 55 – 56 (januar – februar 2006). pp. 39–40. Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005; Kada se vode povuku / Dragan Bošković // Povelja: časopis za književnst, umetnost i kulturu: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo. – god. XXXIV, 3/2004. pp. 179–181. – Prikaz knjige „Rodina, ubusuna“, SKC, Beograd, 2004. VUČKOVIĆ, Radovan: Monografija o japanskoj avangardnoj poeziji// Književna istorija. – Beograd:za književnost i umetnost, XXVII, br. 127 (2005). pp. 709–713. - Prikaz knjige „Japanska avangardna poezija u poređenju sa srpskom“, Filip Višnjić, Beograd, 2004. VESELINOVIĆ, Sonja: Pesma ispod prozirnog sveta / Sonja Veselinović // Beogradski književni časopis, Književno društvo „Hiperboreja“ Beograd. – god. II, br. 5 (15. decembar 2006). pp. 212–214. – Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005. NENADOVIĆ, Svetlana: Kajoko Jamasaki-Vukelić: / Svetlana Nenadović //Dete je otac čoveka. knj.3. –Beograd: Radio-televizije Srbije, 2008. pp. 88-93. – Intervju. (Biblioteka Knjiga sećanja) STOJANOVIĆ – Pantović, Bojana: Nebeski oblici: Kajoko Jamasaki: „Rodina, ubusuna“, pogovor Dragan Bošković, SKC, 2004 / Bojana Stojanović – Pantović //Oštar ugao. –Zrenjanin: Agora, 2008. pp. 139–141. Nagrade i priznanja Dobitnik je godišnje nagrade za prevod na inostrani jezik za 1995/96. godinu (Srpski P.E.N. Centar). Povelje za izuzetan doprinos prevođenju srpske književnosti (Udruženje književnih prevodilaca Srbije), 2011. Povelja Morave (UKS), 2011.[3]

kao nova crteži: Mladen Srbinović Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika poleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Nagrade Dobio je Evropsku nagradu za poeziju[3] nemačkog grada Minstera, 2003. godine, za zbirku poezije „Ulazak u Kremonu” (na nemački je preveo Peter Urban). Nagradu „Kruna despota Stefana Lazarevića” dobio je 2001., a nagradu ”Ramonda Serbica” 1995. godine. 1992. godine mu je uručena Nagrada Todor Manojlović za moderni umetnički senzibilitet koju dodeljuje Fond „Todor Manojlović”. Nagrada „Desanka Maksimović” za 1996. godinu. Disova nagrada 1996. (u okviru manifestacije „Disovo proleće”). Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću” za rodoljubivo pesništvo. Priznanje „Stefan Prvovenčani” koje dodeljuju Raške duhovne svečanosti, 2003. Dobitnik je Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac (KOV). Vukova nagrada 1998. Pesničko priznanje „Žička hrisovulja” 1994. Nagrada Branko Miljković 1978. godine za knjigu „Vidovnica”. Zmajeva nagrada 1969. za delo „Velika Skitija” I veliki broj drugih nagrada i priznanja koje ovde nisu nabrojane. 2008. godine dobio je nagradu Izviiskra Njegoševa za roman Besovski vrtlozi i pesničke knjige Život u jaruzi i Rajske izreke ali i za celokupno književno delo. 2008 dobija Orden Svetog Save od Mitropolita crnogorsko-primorski G. Amfilohija, u ime Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Pavla. Dela (bibliografija) Poezija 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952. Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953. Oktave, Nolit, Beograd, 1957. Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963. 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963. Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969. Nova Skitija, izd. časopisa `Književnost`, Beograd, 1970. Hododarje, Nolit, Beograd, 1971. Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972. Zavetine, Rad, Beograd, 1976. Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977. Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979. 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje). Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979. Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, `Vuk Karadžić`, Beograd, 1981. Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982. Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982. Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985. Poezija, Prosveta, Beograd, 1986. Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987. Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989. Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989. Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje). Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989. On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989. Divno čudo, NIRO `Književne novine` , Beograd, 1989 (drugo izdanje). Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990. Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992. Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992. Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993. Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993. Međustepenik, KOV, Vršac, 1994. Ulazak u Kremonu, GNB `Žarko Zrenjanin` i Zenit`, Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje). Bekstva po Srbiji i Sledstva, `Valjevska štamparija`, Valjevo, 1995. Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje). Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996. Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996. Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996. Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996. Proza Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956., 1982. Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995. Eseji Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958. Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964. Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972. Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974. Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (nagrada `Đorđe Jovanović`) Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Nove slikarske godine Miće Popovića, `Merkur`, Apatin, 1979. Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, `Vuk Karadžić`, Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića). Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984. Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985. Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986. Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada) Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987. Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989. Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990. Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993. Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Drame Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963. Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991. Putopisi Kina — oko na putu, izd. časopisa `Gradina`, Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje). Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991. Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997. Antologije Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975. Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964., 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje). Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969., 1979. Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje `Književne novine`, Beograd, 1989. Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989. Predgovori Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem) Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965. Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966. Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967. Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968. Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968. Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973. Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975. Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976. Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977. Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984. Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957. Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959. Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960. Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960. Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962. Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963. Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963. Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963. Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979. Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979. Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987. Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988. Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988. T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988. odlično očuvana

Autor - osoba Šerbedžija, Rade, 1946- = Šerbedžija, Rade, 1946- Naslov Promjenljivi / Rade Šerbedžija ; [ilustracije Ljuba Popović ; fotografije Enes Midžić, Aleksandar Sedlak] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Subotica : `Subotičke novine`, 1987 (Subotica : Minerva) Fizički opis 68 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Popović, Ljuba, 1934-2016 = Popović, Ljuba, 1934-2016 Midžić, Enes Sedlak, Aleksandar Zbirka ǂEdicija ǂOsvit (Broš.) Sin svog nevremena Pjesnik se imenuje: on je Promjenljivi! Time ova zbirka već od prvih stranica ima značajni identitet: onaj koji govori zna (ili pretpostavlja) kako se zove ili kako hoće da ga zovu. Postupak i stav posve neuobičajen: pjesnik se kod nas inače skriva iza obrazine apstraktnog, odnosno ne ličnog, što će reći da nalazi alibi u općim mjestima sentimenta ili misaonosti. Ovdje to nije slučaj: Rade Šerbedžija od prve nastupa kao imenovani subjekt pjesme i kao njen autor. On izmješta svoju (glumačku) osobnost u ono što se mijenja: on se transcendira, ne samo kao pjesnik. Pjevač „traži svoj izgubljeni prostor“, ali i presvlači svoju kožu poput zmije. On je - Promjenljivi! Ta će se tema trajno vraćati u ovim iznenađujućim stihovima. R. Šerbedžije, posebno u ciklusu „Psiha“. Jer, Promjenljivi je onaj koji ima masku i koji zna kada je i kako i zašto skinuti. Ali, ispod maske koju glumac skida na kraju predstave preostaje još ona (da li jedina?) koju on nosi kao „privatna“ osoba. A da li glumac uopće ima svoju .privatnosti, to je pitanje koje se ne može izbjeći povodom autora ove zbirke? Nisu li u njemu tisuće tuđih riječi i emocija, nije li on prožet riječju i dušom onih čije stihove interpretira. Utoliko je važnije biti Promjenljivi, kazuje ovdje R. Šerbedžija. No, to nije „promjenljivost“ nekoga koji bi se na silu htio otrgnuti rutini svakidašnje profesije. Da je samo lako, ne bi Šerbedžija svlačio masku kao рo uobičajenom „šminkanju“ nakon svake predstave, trudeći se da se predstavi kao netko drugi, tj. kao onaj koji zapravo jeste. Takva teatralna gesta strana je Promjenljivome, jer on sumnja da su ispod (njegove) kazališne krinke i sve ostale maske čvrsto srasle. – Igor Mandić Rade Šerbedžija (Bunić kraj Titove Korenice, 27. VII. 1946), jugoslavenski, srpski i hrvatski filmski, televizijski i pozorišni glumac, pjesnik i muzičar, koji je ostvario i zapažene uloge u hollywoodskim produkacijama. Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine u srpskoj porodici, Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima kćeri Ninu, Milicu Almu, Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju te sina Danila. Diplomirao 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažiran u zagrebačkomu Dramskom kazalištu „Gavella“. Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u „Gavelli“. Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada „Vladimir Nazor“, Nagrada „Dubravko Dujšin“, Nagrada „Orlando“ na Dubrovačkim ljetnim igrama). Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967.) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968.) B. Ivande. Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobivajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca – u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970.) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973.) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978.) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979.) Fadila Hadžića. Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobivaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u „Večernjim zvonima“ Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u „Snu o ruži“ Z. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama „U registraturi“, Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. kao disident hrvatskog nacionalističkog režima odlazi u Maribor pa u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac. Unatoč tome što je već glumio u 80-ak filmova distribuiranih uglavnom na području Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom „Hanna`s War“ (1988) te filmom „Before the Rain“ (1994.) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu „Belma“ te novozelandskog imigranta u filmu „Broken English“. Zatim su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima „Space Cowboys“, „Mission: Impossible 2“, „Mighty Joe Young“, „Snatch“, itd. Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar „Ullysses“ u Puli koji je premijeru doživio s predstavom „Kralj Lear“ na Brionima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke. U Rijeci na Akademiji primijenjenih umjetnosti pokreće i vodi studij glume. Radi s mnogim velikim imenima, a s nekima od njih kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su „dobri režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu“ sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu „Polagana predaja“, na dobrom putu ostvariti još jednu jaku „porodičnu manufakturu“ na ovim prostorima. Filmografija Prije 1980. Novinar (1979) Usijanje (1979) .... Tomo Živi bili pa vidjeli (1979) Povratak (1979) Bombaški proces (1978) (TV) .... Josip Broz Bravo maestro (1978) Hajka (1977) .... Lado Nikola Tesla (1977) (mini) TV serija U registraturi (1976) TV serija .... Ivica Kičmanović Pesma (1975) (mini) TV serija Nocturno (1974) .... Lucio Obešenjak (1974) (TV) Užička republika (1974) Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja (1974) Begunec (1973) .... Ivan Živjeti od ljubavi (1973) .... Davor Obraz uz obraz (1972) (mini) TV serija Poslijepodne jednog fazana (1972.) Zvezde su oči ratnika (1972.) ... učitelj Prosjaci i sinovi (1971.) (mini) TV Serija .... Matan Potrka Putovanje na mjesto nesreće (1971.) .... Vlatko U gori raste zelen bor (1971.) Rdeče klasje (1971,) Idu dani (1970.) Papagaj (1970.) (TV) .... Mladić Dio è con noi (1969.) Sedmina - pozdravi Mariju (1969) .... Niko Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata (1968) Osveta (1968.) Crne ptice (1967.) Iluzija (1967.) Od 1980. do 1990. Gospođica (1980.) Duvanski put (1980.) (mini) TV Serija Variola vera (1981) .... Doktor Grujić Tuga (1981) (TV) Nepokoreni grad (1981) (mini) TV serija Banović Strahinja (1981) .... Abdulah Kiklop (1982) .... Ugo 13. jul (1982) .... Kapetan Mitrović Noć poslije smrti (1983) Zadah tela (1983) .... Pančo Vila Pejzaži u magli (1984) .... Lelin otac Una (1984) .... Profesor Mišel Babić U raljama života (1984) .... Intelektualac Štefica Cvek u raljama Života (1984) (mini) TV serija Horvatov izbor (1985) .... Krešimir Horvat Život je lep (1985) .... Harmonikaš Večernja zvona (1986) .... Tomislav K. Burbonski San o ruži (1986) .... Valent Putovanje u Vučjak (1986.) TV serija .... Krešimir Horvat Miss (1986.) Days to Remember – Die Verliebten, (1987) Osuđeni (1987.) Hudodelci (1987) .... Raka Manifesto (1988.) .... Emile Hanna`s War (1988) .... Captain Ivan Večernja zvona (1988) (mini) TV serija.... Tomislav Kovač Povratak Arsena Lupena (1989.) TV serija .... Herlok Šolms Čovjek koji je volio sprovode (1989.) Od 1990. do 2000. Stigmata (1999) .... Marion Petrocelli Dolce rumore della vita, Il (1999.) .... Bruno Maier Oči širom zatvorene (1999.) .... Milich Mare largo (1998.) .... François Riffaud Veliki Joe Young (1998) .... Andrei Strasser Prague Duet (1998) .... Jiri Kolmar Polish Wedding (1998) .... Roman Tregua, La (1997) .... The Greek Svetac (1997.) .... Ivan Tretiak Memento (1996) .... The Officer Nečista krv (1996) .... Marko Broken English (1996) .... Ivan Belma (1995) .... Josip Papac Two Deaths (1995) .... Colonel George Lapadus Magareće godine (1994) .... Narator Before the Rain (1994) .... Aleksander Urnebesna tragedija (1994) .... Kosta Kontesa Dora (1993.) .... Karlo Armano Dezerter (1992.) Karneval, anđeo i prah (1990.) Od 2000. U zemlji krvi i meda - general VRS-a Batman: početak (2005.) .... Beskućnik Bela ptica (2005.) Go West (2004.) The Keeper (2004.) .... Imam Muaffak Euro Trip (2004.) .... Tibor Hermano (2003.) .... Carlos Avileda Ilaria Alpi (2002.) .... Miran Hrovatin Mirni Amerikanac (2002.) .... Inspector Vigot Quicksand (2001.) .... Oleg Butraskaya South Pacific (2001.) .... Emile de Becque Je li jasno prijatelju? (2000.) .... Milan Rajić Zdrpi i briši (2000.) .... Boris `The Blade` Jurinov Svemirski kauboji (2000.) .... General Vostov Nemoguća misija 2 (2000.) .... Dr. Nekorvič MG100 (N)

MIŠEL UELBEK NE MIRIM SE - lična antologija 1991-2013. Prevod - Vladimir D. Janković Izdavač - Booka, Beograd Godina - 2019 204 strana 20 cm Edicija - Booka ISBN - 978-86-80830-22-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: „UDRI GDE TREBA`, predgovor Agat-Novak-Leševalije Prvo sam u jedan zamrzivač pao HIPERMARKET - NOVEMBAR POPODNE, BULEVAR PASTER BIRO ZA ZAPOŠLJAVANJE Dan se budi, raste, na grad se survava RASPODELA - POTROŠNJA LJUBAV, LJUBAV PODNE Kao vikend u autobusu DŽIM Bolnice volim, ta utočišta bola Tol`ka srca kucahu na ovom svetu Teška ta je smrt prebogatih starica Otac beše kreten, taj samotni prostak KRAJ MOGUĆEG PUTA KRAJ VEČERI Školjka desnog uha Na uglu kod robne kuće masa vrije Proputovat` treba kosmos, lirske pute Lažna sreća popodnevna Predmeti sitni, pod konac Venecijom dok sam hodô Kalje de Sant`Engrasija OSEĆANJE HLADNOĆE Što ni u beskraja niti ONA I ON U ULICI AVRON Živeti bez sidra, okružen prazninom Živeti bez sidra, okružen prazninom Na vodi je svetlo samo Nežno se meškolje brda U ekspres-vozu za Durdan U metrou skoro pustom Čmari dok u noći dišu Telo moje nije svoje Televizijske antene Vežbaš se u razmišljanju Magla se na brdu svila Lebdeo sam iznad reke Trenutak nevinosti pride Tela na pesku. Gomila Koža granice imade Vreme je da predah skrili ČITAJTE BELGIJSKU ŠTAMPU! ČEKAJUĆI UKOP OBLACI, NOĆ Nezdrave su ruke u utvara svesne Bilje koje sve proždere Otišao sam na odmor sa sinom Moramo da razvijemo stav Insekti po kamenju jure Nekad beše ljubav, il` ljubavi slutnja U PROZRAČNOM VAZDUHU Laste uzleću KAD NEŠTO TRAJE I NE STAJE Postojati, opažati DALEKO OD SREĆE Kosmos ima oblik polukruga Smrt čista kô suze Vere nema više Ničeg da u meni sine SO LONG POSLEDNJE VREME Čelični trougao seče krajolik VARIJACIJA 49: POSLEDNJE PUTOVANJE Ljubav sam prvi put vodio na jednoj plaži 17-23 Nekadašnja opsesija i žar novi U jutra spokojna, mila DERBA, „,PREBLAGA` PAKET ARANŽMAN PAKET ARANŽMAN 2 NA ODMORU Svetlo niče, nove oblike dobiće Senke nema; nebesa plava su, prazna Ta želja da ne radim ništa Jutro, sunce brzo brodi Svinut lûk tuge sevnu u mraku Zamor noć sad vari, bez zvezde da žari SEĆANJE NA MORE Živela je u bombonjeri U komi je, mirna UM V Stojim u tunelu od kompaktnih stena VERSKI POZIV Uvek sam imao utisak NOVA PODELA KARATA Kad je hladno Tragovi noći Kô stabljika kukuruza iščupana Ja sam kao dete što ne sme da plače Napolju je mrak Lagano klizismo ka palati iz sna Tkanje fino, nežno oblaka se skriva Informacije se mešaju kao igle Vrteo sam se po sobi kao po kavezu Stanica u Ivlinu Kad stvari izgube smisô Ranije, ranije mnogo, behu stvorenja neka Počasti ljudskome rodu NESTANAK Valjamo se kroz svetlost ujednačenu To je kao vena što pod kožom teče Istina je: svet u kom ljudi jedva dišu SMISAO BORBE Nepomično milosrde Nepomično milosrde Žigosana klada IMATERIJALISTI SRŽ TESKOBE Sublimna apstrakcija pejzaža Brzi voz Atlantik jezdio je kroz noć Vreme je bilo lepo SREDA. MAJN - DOLINA RAJNE - KOBLENC Teško da mi je mesto NICA SAVREMENA UMETNOST VRT PAPRATI DEVOJKA VERONIKA Polje konstantne jačine LETO U DEJ-LA-BARU SIVA KUĆA SUMRAK VEČE BEZ MAGLE Pljuštalo je kô iz kabla Zora je rasla, meka sva Postoji jedna zemlja, granica, pre je IZVOĐAČI POD UGOVOROM DUG JE PUT ZA KLIFDEN Gospodar zagledan u izazov snovan PRELAZAK Gde si, druže moj, dvojniče Boje bezumlja odrede Njive pod repom, dalekovod nad njima Putem brzim pošli mi smo Čekasmo, sami, mirni, na beloj pisti Otupelost primam mesto milosrda BIO-BIBLIOGRAFSKA NAPOMENA `Mišel Uelbek – pesnik? U doba kad svi gledaju da se uže specijalizuju i kad se ulažu napori ne bi li se svi talenti popisali pod određenom, isključivom etiketom, ima i onih koji smatraju maltene nepriličnim za jednog svetski poznatog romansijera, koji je požnjeo sve uspehe, da se i dalje tvrdoglavo bakće poezijom: u tome prepoznaju nedvosmislen primer nečeg nespojivog. Bavljenje poezijom bilo bi, sve u svemu, protumačeno kao nekakav hobi Mišela Uelbeka, kapric koji mu valja dopustiti sa osmehom, pomalo blagim, ali i donekle razdražljivim. Izreći takav, ishitren sud, koji upravo posle ovog izdanja definitivno gubi svaku težinu, značilo bi izgubiti iz vida da je Mišel Uelbek pre svega pesnik. Agat Novak-Leševalije (iz predgovora „Udri gde treba“) „Surovo prefinjen kakav jeste, Uelbek je, može biti, otelovljenje oksimorona. Ili je on, takođe, gdekad i paganska molitva, i razdor, i ljubav, i mržnja, i strah, i gnev? Uelbek je, pre svega, jedna lucidnost, ta rana koja pulsira tako blizu suncu… i jedna krhka nežnost.” An Bert „Nemojte nikad zaboraviti, dragi čitaoci, da pesnik nije obično ljudsko biće. Mišel Uelbek je pesnik pre svega (njegov opus to potvrđuje: prvo je pesme objavljivao, i nikada nije okrenuo leđa poeziji, uprkos kolosalnom uspehu koji je postigao kao romansijer), pesnik, dakle, koji se sâm samcijat suočava s celim svetom, neshvaćen u svom staklenom dvorcu u kojem odjek njegovog Ja zamire u vrtoglavom sunovratu bezdanâ koje treba premostiti, i to tako što će preko njih hodati po žici, u bezazlenoj nadi da će jednom stići do civilizovanog sveta kojeg se, u suštini, užasava…” Fransoa Gzavije` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Michel Houellebecq Non Réconcilié Unreconciled: Poems

Knjaževac Knjiga soneta sjajnog pesnika i prevodioca sa nemačkog (Handke, Encesberger, Ransmajer itd.)Zlatka Krasnog. Sadrži posvetu pesnika. Odlično očuvana. Zlatko Krasni (Sarajevo, 24. maj 1951 – Beograd, 30. oktobar 2008) bio je srpski književnik češkog porekla[1] Biografija Nakon gimnazije u Montrou (Švajcarska), Hamu (SRN) i Herceg Novom (tadašnja SFR Jugoslavija), studirao je medicinu i germanistiku u Adis Abebi (Etiopija), Beogradu i Berlinu (NDR). Magistrirao je na temi „Lirika R. M. Rilkea na srpskohrvatskom govornom području“. Nakon nekoliko godina rada u Tanjugu (u svojstvu prevodioca za nemački jezik, kao i prevodioca sa engleskog i francuskog na srpski), prešao je na Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, radeći kao predavač nemačkog jezika i šef kolektiva za strane jezike. Stvarao je kao pesnik, književni kritičar i prevodilac. Na predlog Petera Handkea[2], manifestacija „Smederevska pesnička jesen“ je posle njegove smrti ustanovila nagradu za prevodilaštvo „Zlatko Krasni“, koja je prvi put dodeljena 2011. godine[3]. Književno-institucionalni angažman U Udruženje književnika Srbije Krasni je kao pesnik, antologičar, esejista i kritičar primljen 1983. godine. Od 1987-1990. vodi Odbor za međunarodnu saradnju i Oktobarski susret pisaca. Takođe, bio je i član Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Na njegovo zalaganje kao člana žirija za dodelu Zlatnog ključa Smederevskih večeri poezije i žirija za dodelu književne nagrade „6. april“ nagrađeni su veliki pisci i osvedočeni prijatelji Srbije, kao na primer Peter Handke i Folker Braun, i naši istaknuti književnici. Kao pesnik i tumač poetskog dela svojih savremenika, Krasni je bio čest gost na književnim tribinama Beograda i drugih gradova. Književni časopisi i projekti U vremenu 1987-1991. radi kao urednik u međunarodnom književnom časopisu Pannonia sa sedištem u Beču, gde nemačkoj i srednjoevropskoj čitalačkoj publici predstavlja brojne srpske pisce, piše o knjigama i kulturnim događajima u našoj zemlji. Posle toga, bio je urednik u časopisu Srpski narod (1991-1993), a nakon njegovog gašenja u listu Zbilja (1994—1998). Učestvovao je u međunarodnom projektu za antologiju poezije istočnoevropske avangarde „Auf der Karte Europas ein Fleck“, (Cirih, 1992) za koju je predstavio i preveo niz pesnika srpske avangarde. Ova antologija naišla je na značajan odjek u evropskoj kulturnoj javnosti, a upravo su srpski pesnici u njoj najbrojnije zastupljeni od svih zemalja bivše Jugoslavije. Godine 2000. Krasni je pozvan da učestvuje kao jedini predstavnik iz SR Jugoslavije na Svetskoj izložbi u Hanoveru, gde su jedna njegova pesma i jedan njegov prevod objavljeni u zajedničkoj knjizi 137 autora iz celog sveta, kao i na CD-u. Njegova poezija je prevođena na mnoge jezike i zastupljena u raznim domaćim i stranim antologijama i časopisima. Na poseban odjek naišle su antiratne pesme iz knjige “Crni angel” (2000) koje su prevedene u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Kolumbiji. Na najvećem svetskom festivalu poezije u Medeljinu 2001. Krasni je bio pozvan kao poseban gost i jedini pesnik iz Jugoslavije. Jedini pesnik sa naših prostora bio je i na festivalu u Rosariju, Argentina, 2003. Društveno-politički angažman Do početka rata u bivšoj Jugoslaviji, Krasni je učestvovao na različitim seminarima i književnim večerima u Berlinu, Štutgartu, Hamburgu, Beču, Budimpešti, Štralenu, Minhenu i drugim centrima. Od početka rata, Krasni kao vanstranački srpski rodoljub čita, s karavanima pesnika, svoje pesme u Republici Srpskoj. Istovremeno, u nastupima za domaću, nemačku i austrijsku televiziju, u intervjuima za zapadnu štampu iznosi istinu o srpskom pitanju i o medijskim manipulacijama. Prevodi slične stavove, kao i pesme svojih kolega na nemački. Njegove pesme izlaze u časopisima La Vallisa (Bari), Flugasche (Štutgart), Ketzerbriefe (Frajburg), Icarus (Berlin) i u brojnim domaćim časopisima. Dela Knjige poezije Puni čas (KOS, Beograd, 1980) Tvrđava (Prosveta, Beograd, 1984) Za odbeglim bilom (Sfairos, Beograd, 1990) Stazama zmijskog jezika (Prosveta, Beograd, 1991) Majstori (Unireks, Nikšić, 1992) Dijadema u odaji jada (Prosveta, Beograd, 1995) Košuta u duši (KOV, Vršac, 1997) Razdeljeni rečima (Prosveta, Beograd, 1999) Crni angel (Prosveta, Beograd, 2000) Mitlesebuch, na nemačkom (Aphaia Verlag, Berlin, 2005), Pisma Horaciju (Prosveta, 2006), El Autografo, (Smederevo, 2006), Und im Traum erlischt der Tag, (Wieser Verlag, 2009), Knjige ogleda, kritike i zapisa O melanholiji evropskog intelektualca - satirični ogledi (Prosveta, Beograd, 1997), U vrtu doktora Kitahare (Grafički atelje Bogdanović, Beograd 2005 i 2007, dva izdanja), Peščani put br. 5: berlinski zapisi (Srpska književna zadruga, Beograd, 2009 – posthumno), Antologije Antologija prvobitne poezije (koautor) - Prosveta, Beograd (1988), Antologija nemačke pripovetke - Bratstvo - Jedinstvo, Novi Sad (1986) Antologija kratke priče Nemačke - Bagdala, Kruševac (1997) Antologija savremene nemačke poezije - Svetovi, Novi Sad (1989) Osam savremenih njemačkih pjesnika, Petar Kočić, Banja Luka-Beograd, 2002. Osam savremenih austrijskih pjesnika, Petar Kočić, Banja Luka-Beograd, 2003 (Nagrada izdavača Bosne i Hercegovine za najbolji prevod), Antologija savremene austrijske poezije (u pripremi, posthumno) SKZ, Beograd, Prevodi knjiga sa nemačkog na srpski jezik Hans Magnus Encensberger, Propast Titanika – BIGZ, Beograd (1980), nagrada za prevod „Ljubiša Jocić”, II izdanje Verzalpres, Beograd (1998), III izdanje Prosveta, Beograd, 2005. Hans Magnus Encensberger, Mauzolej - Narodna knjiga, Beograd, 1983. Hans Magnus Encensberger, Razgovori sa Marksom i Engelsom - Rad, Beograd (1983) (sa G. Ernjakovićem), Hans Magnus Encensberger, Ogledi - Svetovi, Novi Sad, 1994. Gabrijel Laub, Otkrića u kadi - Prosveta, Beograd, 1985. Antologija dadaističke poezije, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1986 (jedan od prevodilaca) Jirgen Beker, Vrata prema moru - Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1985. Peter Sloterdijk, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružanje – Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1988. Milo Dor, Na pogrešnom koloseku - Prosveta, Beograd, 1990. Ernst Nolte, Fašizam u svojoj epohi - Prosveta, Beograd (1990) (sa M. Popović) Rolf Diter Brinkman, Pesme - Oktoih, Podgorica, 1991. Tomas Bernhard, Gubitnik - Svetovi, Novi Sad, 1991. Patrik Ziskind, Parfem - BMG, Beograd (1995); II izdanje Solaris, Novi Sad (2001) , III izdanje Solaris, 2004. Hajnrih Kloc, Umetnost u 20. veku - Svetovi, Novi Sad,1995. Karl Gustav Jung, Aion - Atos, Beograd, 1996. Karl Gustav Jung, Alhemijske studiije - Atos, Beograd, 1997. Johanes Peten, Od Harca do Helade - Bagdala, Kruševac, 1996. Peter Handke, Pravda za Srbiju - Oktoih, Podgorica, 1996. Peter Handke, Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta - Samba, Beograd, 1998, (nagrada „Zlatni ključ Smedereva”). Kristof Ransmajer, Užasi leda i mraka - Geopoetika, Beograd,1997. Kristof Ransmajer, Morbus Kitahara - Geopoetika, Beograd, 1999. Hajnc Carnt, Isus i Frojd - Gutenbergova galaksija, Beograd, 1998. Zigfrid Lenc, Srpska devojka - KOV, Vršac, 1998. Rajner Kunce, Čaj od jasmina - KOV, Vršac, 1998 („Evropska nagrada za književnost”) Oskar Lafonten, Srce kuca levo - (u pripremi) Zepter Book World, Beograd Volgang Kinebrok, Multimedijski marketing, Klio, Beograd, 2000. Volfgang Petrič, Bruno Krajski - Biografski esej, BMG, Beograd, 2002. Volgang Petrič, Dugi put u rat, B92, Beograd 2002. Kristof Ransmajer, Poslednji svet, Geopoetika, Beograd, 2003. Kurt Kepruner, Putovanja u zemlju ratova, Prometej,2003. Johan Volfgang Gete, Bajka, Stilos, Novi Sad, 2004. Perikle Muniudis, Paladijum, Stilos, Novi Sad, 2004. Mihael Špajer, Pesme, Urezi u krhotinama, Svetovi, Novi Sad, 2005. Tobias Burghart, Reč reke, Apostrof, Beograd, 2005. Ngujen Či Trung, Vetrovi, Smederevska jesen, Smederevo, 2005. Ali al Šalah, Vavilon, Smederevska jesen, Smederevo, 2005. Folker Braun, Magma u grudima Tuarega, Smederevska jesen, Smederevo, 2005. (nagrada „Zlatni ključ Smedereva”), Karl Markus Gaus, Evropski alfabet, Zepter Book World, Beograd, 2006. Tarek Eltajeb, Božja tržnica, Smederevska jesen, 2006. Angela Garsija, Dvadeset uporednika za tri sata, Smederevska jesen, 2006. Rihard Pitras, Plavi kit, Smederevska jesen, 2006. Tobijas Burghart, 33 kapi vode, Smederevska jesen, 2006. Treza Riters-Zeli, srce od stakla, Smederevska jesen, 2006. Kristijan Tajsl, Kišni alfabet, Smederevska jesen, 2006. Torsten Šulc, Trg Bokshagen, Geopoetika, 2006. Joahim Sartorijus, Aleksandrija, Bulevar Ramleh, Svetovi, 2006. Kristof Mekel, To je bila ljubav, anđele moj, Svetovi, 2007. Peter Handke, Juče, na putu, SKZ, Beograd, 2007. Kristof Ransmajer, Leteća planina, Geopoetika, 2008. Mihael Miterauer, Zašto Evropa, CID, 2007. Lojze Vizer, Pan, Smederevska jesen, 2008. Mihael Špajer, Dunavski i drugi geni, Smederevska jesen, 2008. (sa Janom Krasnim) Kito Lorenc, Drugi jezik/Andre Sprache, Smederevska jesen, 2008. (nagrada „Zlatni ključ Smedereva”) (sa Janom Krasnim), Lojze Vizer, Kuvanje među ostalim zvezdama, Geopoetika, 2009. Peter Handke, Podzemni bluz (prevedeno, neobjavljeno) Peter Blajkner, Vitez Kamamber (prevedeno, neobjavljeno) Antologija austrijske poezije (prevedeno, neobjavljeno) Georg fon Hibenet, 35 godina podstanar u socijalizmu (prevedeno, neobjavljeno) Prevodi knjiga na nemački jezik Dragan Dragojlović, Die Anrufung Gottes - Zürich (1997), Dragan Dragojlović, Das Buch der Liebe - Berlin (1997), Božidar Šujica, Ausgewählte Gedichte - Belgrad (1997), Jeremija D. Mitrović, Grosskroatische Wahn - Serbischer Kultur und Dokumentationszentrum, Belgrad (1998), Li Tsching, In der Nähe des westlichen Paradieses - Signature, Belgrad (2000), Momir Lazić, Gedichte - Rivel Co, Belgrad (2000), Jovo Vojnović, Das durstige Meer – Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka-Belgrad (2000), Kristina Mrđa, Dezember an Bord – Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka, (2000), Đorđe Vuković, Die Schläfen – Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka (2001), Nikola Cincar Popovski, Noumenon - Wandlungen des Geistes - (u pripremi) (2000) Aleksandar Petrov, Der Wetzstein (u pripremi), Adam Puslojić, Herisauer Gedichte, Knjižarnica Stojanović, Sremski Karlovci, 2003. Ljubinko Jelić, Gedichte, Knjižarnica Stojanović, Sremski Karlovci, 2004. Dragoslav Mišić, Gedichte, Čigoja, 2004. Srba Ignjatović, Ausgewählte Gedichte, (u pripremi) Zeitschrift Podium – Themenheft Serbien (mit Jan Krasni), Podium, Wien 2009, Antologije i zbornici u kojima je Zlatko Krasni zastupljen Đoko Stojičić, Ljudi bez oružja - antologija jugoslovenske antiratne poezije (1945—1985) - Nova knjiga, Beograd (1985), Borski susreti balkanskih književnika (1988), Miljurko Vukadinović, Zvuci i komešanja (Novije pesništvo u Srbiji), Nikola Korbutovski, Kosovski Orfej 1389-1989 - Sfairos, Beograd (1989) Vladimir Jagličić, Kada budemo trava, Antologija savremene srpske poezije pesnika rođenih posle 1945, (1996), Dragoljub Šćekić, Sto pisaca jedan grad - Književna zajednica Herceg-Novi, H. Novi (1992), Stevan Radovanović, Zemun i književna reč - Sfairos, Beograd (1994) Sarajevski dani poezije - pesnički zbornik ‘93 - SRNA FEST i Udruženje književnika Srpske, Srpsko Sarajevo (1993) Lica pesnika - Radio-televizija Srbije, Beograd (1999) Moma Dimić, KLETVA Srbija, proleće 1999 - Udruženje književnika Srbije, Beograd (1999) Usch Pfaffinger und Johannes Poethen Stuttgarter Schriftstellerhaus - Silberburg-Verlag, Stutgart (1990) An Antology of Contemporary Yugoslavian Poetry (1950-1990) - Tajpe (1990) (na kineskom) kao i još jedna antologija od istog autora (1950—1995) Ljubiša Đidić i Ivan Dorovski (Ivan Dorovsky),Nekonečny modravy kruh - Antologie srbske moderni poezie - Masarykova univerzita v Brne (1996) Gerd Weiberg, Klaus Stadtmüller, Dietrich zur Nedden, A-N-N-A!, Klampen Verlag, Lüneburg (2000) Gerd Weiberg, Klaus Stadtmüller, Dietrich zur Nedden, Anna Blume und zurück, Wallstein Verlag (2000) Wolfgang Richter, Elmar Schmähling, Die Wahrheit über den NATO-Krieg gegen Jugoslawien, Schkeudizer Buchverlag (2000) Radoslav Bratić, OPTUŽUJEMO, UKS, Beograd, 2000. PROMETEO, Medellin, Colombia, 2000. PROMETEO, Medellin, Colombia, 2001. Kritika o delu Zlatka Krasnog Poeziju i eseje Zlatka Krasnog tumačili su: Ivan V. Lalić, Antonije Isaković, Čedomir Mirković, Vesna Krmpotić, Aleksandar Petrov, Živan Živković, Zoran Gluščević, Radivoje Mikić, Adam Puslojić, Bogdan A. Popović, Miroljub Todorović, Đorđe Janjić, Dragomir Brajković, Boško Tomašević, Milan Đorđević, Radivoje Konstantinović, Jugoslava Ljuštanović, Draginja Urošević, Radomir Smiljanić, Mileta Aćimović Ivkov, Srba Ignjatović, Vuk Krnjević, Milan Mladenović, Momir Vojvodić, Vasa Pavković, Mihailo Pantić, Radivoje Šajtinac, Zoran M. Mandić, Dragan Todorović, Milutin Danojlić, Predrag Dragić - Kijuk, Miroljub Joković, Ratko Adamović, Petru Krdu, Milisav Milenković, Nenad Grujičić, Želidrag Nikčević, Dragoljub Šćekić, Bojana Stojanović, Milivoj Srebro, Radoslav Vojvodić, Bratislav Milanović, Goran Babić, dr Miloslav Šutić, dr Marko Nedić, Rajner Kunce, Gabriel Laub, Johanes Peten, Tobias Burghart i drugi. Nagrade i priznanja Nagrada „Radoje Domanović”, za knjigu O melanholiji evropskog intelektualca, 1997. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Putni čas, 1980. Nagrada „Ljubiša Jocić”, nagrada za prevod knjige Hansa Magnusa Encensbergera Propast Titanika, 1980. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Košuta u duši, 1997. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Crni angel, 2000. Zlatna značka KPZ Srbije, za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, 1999. Izvori Ivan V. Lalić, Dijadema u odaji jada, recenzija istoimene knjige, Prosveta, 1995, Aleksandar Petrov, Duhovni i duševni put Zlatka Krasnog, pogovor knjizi „Peščani put br.5“, SKZ, Beograd, 2009, Dragomir Brajković, Poezija Zlatka Krasnog kao nadmoć duha nad zlom i razaranjem, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 749–751 Aleksandar Petrov, Čitajući sonete Zlatka Krasnog, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 734–740 Srba Ignjatović, Senzibilni mag reči, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 743–749 Goran Babić, Pletivo od snova, čipka od glasova, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 752–754 Miloslav Šutić, Ritam i pesnička forma, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 740–743 Radomir Mićunović, Lirski krasnopis u heksametrima, Luča : časopis za kulturu, umetnost i nauku, God. 17, br. 1 (Subotica, 2008), pp. 85–88 Ko je ko, pisci iz Jugoslavije 1994, priredio Milisav Savić, Ošišani jež, Beograd, 1994, pp. 125-126, Ko je ko u Srbiji 95, Bibliofon, Beograd, 1995, pp. 263,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.