Na prodaju VODOOTPORNI TCM Radio sa displejem. Glavna namena mu je koriscenje u kupatilima i tuskabinama, pogodan je za kampovanja, izlete, pecanja i druge vanjske aktivnosti posto je otporan na vodu i druge necistoce. Koristi 4 AAA baterije. Poseduje mini displeja sa satom. Predmet prodaje odgovara datim opisima i slikama. Za sve sto vas zanima pitajte! Pogledajte i ostale mnogobrojne predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/Vladimir10/SpisakPredmeta

TREĆI PROGRAM RADIO SARAJEVO broj 31 /oktobar novembar decembar 1980, str. 670. Izbor iz emitovanih sadržaja Trećeg programa Radio Sarajeva Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-.

mek povez, 564strane, izdavač: Radio Beograd

Slusalica Za Voki Toki Baofeng, Zonton, Kenwood Item Specifications: Both Right And Left Ear Can Be Worn Comfortable The Earpiece Speaker Fits Snugly In Your Ear Easily Which Keeps Your Conversations Private Length Of The Cable (Plug To PTT): 135 cm Two Pin Standard Diameter: Ear 3.5 mm Stereo (Top Pin), Mic 2.5 mm Stereo (Bottom Pin) Weight: About 20 - 25 g Opis Proizvoda: Slusalice za toki voki handsfree za radio stanice marke Baofeng. Odgovara i za radio stanice drugih proizvodjaca koje koriste dvopinski konektor od 3.5 i 2.5 mm (Kenwood, Zonton, Wouxun itd. ) Paket Sadrzi: Slusalica Za Toki Voki Baofeng

Q-sonic DP-115 FM transmiter i dva FM prijemnika/radia Audio kablom se transmiter kači na neki od izvora zvuka. Zvučnici mogu da hvataju signal sa transmitera preko dva kanala ili da nezavisno jedan od drugog rade kao radio aparati. Transmiter 2x AAA baterije Zvučnici 3x AAA baterije

Radiowelt, Nr. 8, Wien (Beč), 1930. Nedostaju korice i nekoliko stranica, inače u dobrom stanju. Sadrži nekoliko zanimljivih tekstova o staroj radio-tehnici i elektrotehnici, kao i jednu radiodramu.

Autor: Grupa autora Izdavač: Radio Beograd Mek povez, 542 str. na par mesta podvlačena POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 52

59331) OGLEDI O BEZBRIŽNOSTI , Svetlana Slapšak , Radio B92 Beograd 1994 , Srpski intelektualci, nacionalizam i jugoslovenski rat ; sadržaj : Srpske alternative: ima li ih? Kako je počelo, Književnost M.Pavića, Instantni i distantni disidenti, Republikanci, Pretorijanci, Udarac elitnom nacionalizmu, Lagum Svetlane Velmar-Janković, Ispostavljanje računa Dobrici Ćosiću, Kultura denuncijacije, Mrze li Amerikanci (i drugi) (nas) Srbe, Fijakerska logika na pilećim nogama: Željko Simić, Srpski pisci od davnina za ili protiv, Smrt jezika smrti, Nacionalna izdaja, O srpskim ratničkim tradicijama, Papa i K.Čavoški, Odgovor Čavoškom, biblioteka Apatridi , mek povez, format 13,5 x 19,5 cm , latinica, 206 strana

Књига, драги пријатељу Како је прошла средњу тачку, појавили су се докази да је Међународна година књиге хватала маха широм света. Више од 100 земаља спроводило је националне планове. Издавачи, аутори, библиотекари, књижари и њихове националне и међународне организације уједињени су на невиђен начин око циљева Године. Синдикати, социјалне групе, цркве и омладинске организације укључивали су своје чланове у посебне књижне активности. Штампа, радио и телевизија били су фокусирани на књиге. Пошта која је стизала у Секретаријат Унеска сигнализирала је велику подршку јавности. Која су главна питања Међународне године књиге?

Mihajlo Mihajlov : PLANETARNA SVEST , Beogradski krug 2001, str. 158. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Mihajlov, Mihajlo, srpski i američki rusist i publicist (Pančevo, 26. IX. 1934 – Beograd, 7. III. 2010). Nakon školovanja u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, radio kao profesor ruske književnosti na Filozofskom fakultetu u Zadru (do 1965). Jedan od prvih jugoslavenskih disidenata; zagovornik demokratizacije socijalističke Jugoslavije, u kojoj je bio politički zatvorenik (1966–70., 1974–77). Od 1978. živio u inozemstvu; tijekom 1979–2001. u SAD-u (predavao na nekoliko sveučilišta); u New Yorku 1980. osnovao odbor za podršku demokratskim disidentima u Jugoslaviji (surađivao s M. Đilasom, F. Tuđmanom i dr.). Od 2001. živio u Beogradu. Glavna djela: Ruske teme (1966), Planetarna svest (1967), Nenaučne misli (1979), Domovina je sloboda (1994).

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Nebojša Kuzmanović : PTOLOMEJSKI OBRT - Eseji, prikazi, ogledi , LDIJ Veternik 1999, str. 162. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Небојша Кузмановић је рођен 10. октобра 1962, у Градачцу (БиХ). Школовао се у Боботи (основна школа), Вуковару и Осијеку (РХ), где је завршио Средњу економску школу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1988, магистрирао 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука. Био је помоћник главног уредника новосадског студентског листа Гаудеамус 1988. и 1989. године, и уредник у Књижевној заједници Новог Сада од 1989. до 1994. године. Радио је у уредништвима часописа Кровови, Писац и Адреса. Издавачку кућу Источник основао је 1994, и водио је до 1998. године. Од 1995. године члан је Друштва књижевника Војводине. За главног и одговорног уредника Књижевног клуба ДИС из Бачке Паланке, изабран је 1999. године. Крајем 2001, основао је у Бачкој Паланци часопис за културу, књижевност и уметност Сунчаник, и био главни и одговорни уредник. Од 2003. године био је главни и одговорни уредник Друштва за науку и стваралаштво Логос. Од 2002. године члан је Матице српске и Матице словачке. Небојша Кузмановић је 2012. изабран за првог председника Друштва чланова Матице српске – Бачка Паланка. Од 2019. члан је Удружења књижевника Србије. Есеје, приказе, стручне и научне радове објављује од 1986. године у новосадским часописима и листовима: Поља, Савременост, Летопис Матице српске, Култура полиса, То јест, Глас омладине, Став и Дневник, затим у сремскокарловачким Крововима, београдском Савременику, Књижевности, Збиљи, Вуковој задужбини, и Даници, суботичкој Лучи, шамачком Коридору, мариборском Контакту, подгоричком листу Овдје, у панчевачком часопису за књижевност, културу и уметност Свеске, онлајн часопису Балкански књижевни гласник, Београд, ромском часопису Реч Рома (Alav e Rromengo), првом словеначком онлајн часопису Locutio, Љубљана, Гајдобранском Изворнику и Бачкопаланачком Сунчанику. Објављивао је у словачком књижевном часопису Нови живот (Novy život) – Бачки Петровац, листу Hlas Ľudu (Глас народа), а у часописима у Републици Словачкој – Нови дан (Novy den, Братислава), Култура (Kultura, Братислава), Књижевни магазин (Literárny týždenník, časopis Spolku slovenských spisovateľov, Братислава), Словачке народне новине (Slovenske narodne noviny, Мартин), часопис Slavica Slovaca, Братислава и Словачка (Slovensko) – лист Матице словачке из Мартина

Комуникације Почетак Светске године комуникација затиче нас како живимо кроз комуникацијско-информациону револуцију са дубоким импликацијама на сваки аспект људског друштва. Наши домови, школе и болнице, наше културне и слободне активности, радно окружење канцеларија, фарма и фабрика, сам концепт „посла“, све ће то бити радикално трансформисано пре него што век изађе. Ове трансформације обећавају толико далекосежне да ће се историчари будућности вероватно осврнути на садашњу деценију као на прекретницу у (еволуцији људског друштва. Лагана транзиција ка новом информационом друштву заснованом на комуникацијама неће бити лака. Начин на који поступамо са новим комуникационим технологијама биће веома важан, а управо анализом културних, друштвених, економских и политичких проблема почиње ово издање Унесцо Цоуриер-а. За Трећи свет, успостављање здравих комуникационих инфраструктура (што је главни циљ Светске године комуникација да промовише) сине куа нон развоја. Али иако нове технологије изгледају примамљиво као искорак који би могао помоћи да се затвори јаз у развоју, сасвим је природно да се за земље које су претрпеле колонијално искуство наде у будућност помешају са озбиљним сумњама и страховима. Централни део овог питања бави се електронским „завртњима” комуникационо-информационе револуције до које је дошло брзом конвергенцијом бројних нових технологија. Најважнији од њих су: развој јефтиних, поузданих микропроцесора са огромним капацитетом за руковање информацијама који омогућавају широко распрострањеност и лак приступ информационим мрежама и банкама података и нуде огромне могућности за образовање; телекомуникациони сателити који омогућавају нискобуџетне преносе; уређаји за аудиовизуелно снимање и репродукцију који дозвољавају децентрализовану производњу и презентацију мултимедијалног материјала; оптичко влакно, и, коначно, проширење и ефикасније коришћење фреквенцијског спектра за емитовање, што је омогућило брзи развој локалног и радио-дифузног типа „грађанског опсега“. Искуство показује да су деца широм света, без обзира на њихово социјално порекло, фасцинирана компјутерима и могу са лакоћом да рукују уређајем на који многи одрасли још увек гледају са суздржаношћу која се граничи са страхом. Образовне могућности рачунара су огромне, под условом да је програмиран да поштује језичку позадину и културни идентитет корисника, што је тачка о којој и сама деца имају чврсте ставове. Коначно, последњи део овог издања Унесцо Цоуриер-а детаљније разматра практичан допринос који комуникациона технологија може дати развоју, указује на неке од замки које треба избегавати у ономе што изгледа као најмасовнији трансфер технологије икада покушан, и даје конкретне примере онога што је Унеско урадио и чини у борби за увођење новог и праведнијег међународног комуникацијског поретка.

Ljubomir A. Đikanović : NIČIJA ZEMLJA , Obodsko slovo / Komovi Podgorica 2008, tvrdi povez, str. 224. Sadržaj na slici. Prevlaka; Rt Oštro ; Boka. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Novinar Ljubo Đikanović preminuo je 23. oktobra 2019. u 88. godini života, u Podgorici. Na vijest o odlasku Đikanovića, podsjećamo na djelo istaknutog novinara i publiciste koji je u jednom periodu plodonosne karijere sarađivao i sa „Danom”. U svijet žurnalizma otisnuo se 1954. godine započevši rad u Radio Titogradu. Godinu kasnije (1955) prelazi u Ured za informacije Izvršnog vijeća Crne Gore, gdje je jedno vrijeme obavljao dužnost zamjenika direktora. Od 1968. do 1993. bio je dopisnik „Politike” iz Podgorice i Crne Gore. Deset godina je bio dopisnik „NIN”-a. Sarađivao je sa „Omladinskim pokretom”, „Pobjedom”, „Titogradskom tribinom”, „Komunistom”, „Oslobođenjem”, Televizijom Crne Gore. Pisao je i za časopis „Čovjek i okolina” Jugoslovenskog savjeta za zaštitu životne sredine, izdanju „Politike” za inostranstvo. Đikanović je bio među onima koji su se prvi pozabavili Prevlakom i javno postavili pitanje - čija je Boka, kad je Hrvatska prije dvadesetak godina počela otvoreno da izražava pretenzije prema „nevjesti Jadrana” i spori pravo ostatka Jugoslavije, odnosno Crne Gore na jedan od izuzetno važnih kućnih pragova, na vratima koja se nikako ne mogu i ne smiju zatvoriti. U to vrijeme bio je dopisnik uglednog srpskog dnevnika „Politika”, iz Titograda. „Oslanjajući se na tada dostupne pravne i druge akte, on je u seriji tekstova počeo da dokazuje da oko Prevlake nema nikakvog spora ako će neko da poštuje ono što u tim dokumentima piše i što je nepobitna realnost: to je crnogorsko i Crna Gora nikako ne može zatvoriti jedan od najvažnijih izlaza i prozora u svijet. Tako, međutim, nije mislio tadašnji ministar inostranih poslova Crne Gore, koji je 1992. godine, negirao stanovišta novinara Đikanovića i ostalih na koje se on oslanjao i pozivao u svojim napisima. Iskusnog, postojanog i fanatično upornog novinarskog vuka to, međutim, nije deprimiralo niti navelo da odustane i tvrdnju jednog političara prihvati zdravo za gotovo. Iako već na završetku profesionalne novinarske karijere, on se mladalački, sa elanom i zanosom početnika i na temeljima ogromnog iskustva, prekaljen u mnogim bitkama za istinu i pravdu, latio istraživanja oko Prevlake, ne osvrćući se na politička nadgornjavanja i dnevno-politikantske kalkulacije i nagodbe režimskih garnitura sa jedne i druge strane, na licemjerna podilaženja i izvinjavanja i sitnošićardžijske dogovore i ustupke. Kao plod tog dugogodišnjeg rada, za sve vrijeme se tek gdjekad oglašavajući u javnosti na tu temu, Ljubomir Đikanović je napisao obimnu studiju, analitičnu i nepobitnim dokazima podastrtu, koju više niko ko se bude ozbiljno bavio problemom Prevlake ne može olako zaobići – ni istoričari, publicisti i novinari, a naročito ne političari i oni kojima padne u dio da na tom dijelu granice između Crne Gore i Hrvatske pobijaju granične međaše...” – zabilježio je publicista Budo Simonović, a objavio „Dan” povodom Đikanovićeve knjige „Ničija zemlja”. On dodaje da se generalno, Ljubomir Đikanović u toj knjizi, čini se, ponajviše od svih koji su se do sada bavili ovim pitanjem primakao istini o Prevlaci. Đikanović je ovjenčan vrijednim priznanjima za svoj rad: Nagradom oslobođenja Cetinja; nagradom za životno djelo „Veljko Vlahović” Udruženja novinara Crne Gore i nagradom za životno djelo Saveza novinara SFR Jugoslavije; Zlatnom plaketom „Politike”; Ordenom zasluge za narod sa srebrnom zvijezdom; „Pančićeve omorike”; poveljom Pokreta gorana Crne Gore i SFRJ, poveljom Pokreta gorana Srbije, poveljom Savezne konferencije SSRN.

PEROJ IZMEĐU POVIJESNOG I FIKCIJSKOG - Publicistička građa, Crnogorsko kulturno društvo `Montenegro - Montenegrina` Osijek 2000, str. 173. Zbornik tekstova priredio Milorad Nikčević. Crnogorska montenegrinska varijanta tumačenja istorije Peroja u Istri. Očuvanost 4- Sadržaj na slikama. Перој је био једини српско село у Истри, а налазило се у срезу Пулском. Становништво се бавило извозом дрва и маслиновог уља. 1657. године досељено је 15 српских православних породица, са 77 душа из Црне Горе, тачније из Црмнице, који су бежали од турског окупатора. `Дукала` којом се Црногорцима даје земља у Истри носи датум 26. новембар 1657. године. Срби Црмничани предвођени Машом Брајковићем и Михаилом Љубовињом, дотерали су и 300 грла изгладнеле стоке. Млетачка држава им је дала кућевне плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Владала је верска толеранција, а Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније уследило је 1671. године.[1] Почетком јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Везе места и тамошњих Срба, Пероја и Пуле биле су одувек јаке, и у њима су једине православне цркве у Истри. Насељеничке српске породице су остале компактне и опстале, а малобројни католици су што изумрли, што се иселили. Напуштену католичку цркву узели су за себе православци Срби 1788. године. Преградили су је и преуредили да буде православна црква Св. Спиридона[2], а у њој се чува познати иконостас из 16. века. Капелан у Пероју био је неколико година (1848-1850) православни свештеник и песник Јован Сундечић.[3] Иако је вршен је притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем (као и Беч) имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем 19. века. [4] Перојци су управљали од прве деценије 19. века и са пулском православном црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци. Поред православног храма Св. Спиридона се налази стара црква Св. Стефана (затворена 1826. године), која је до недавно служила као штала. Перој је 1913. године `црногорска насеобина` од двеста година, која је сачувала језик, веру, обичаје и женску ношњу. Стрежњевски је током истраживачког пута, свратио у Перој где је забележио пет епских (јуначких) песама. Православни парох је тада поп Петар Петровић Маричевић, рођени Перојац. Место је живописно, са кућицама лепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.[5] Прва и то непотпуна основна школа у месту отворена је 1845. године, а предавао је месни парох. Перојска српска школа имала је 1883. године 13 ученика. Школу тада издржава месна православна парохија, у којој је 54 дома са 230 парохијана.[6] Школа је пред Први светски рат затворена, а дозволу за јавни рад потпуне по закону уређене школе чекали су три године 1914-1917. Када је 1917. године са одобрењем отворена права основна школа са српско-хрватским наставним језиком, није дуго радила. Војне власти из пулског пристаништа су јој ускоро забранили рад, јер је на згради писало на ћирилици: `Народна школа`, а у настави су коришћени и уџбеници на ћирилици. Када су Италијани на крају рата заузели Истру, отворена је ту италијанска школа (са италијанским језиком) са учитељицом Италијанком. Православни свештеник је у њој, на српском језику само држао часове веронауке.