Kablovi su vise namenski sluze za radio kasetofone, tranzistore,aparate za brijanje kao i za razne kuhinjske aparate. SAMO DESNI MODEL KABLA IMAM 1 komad

Nosac za mobilan telefon Interesantan nosac za mobilan telefon koji moze da se koristi u raznim situacijama. Na slikama je nesto od toga pokazano. Nosac dobijate u savijenom obliku kao sto je prikazano na dve fotografije. Oblikujete ga prema svojim potrebama. Ja nisam to radio jer ovo treba da bude neupotrebljavano. Takodje nisam probao ni da li je moguce vracanje u prethodni polozaj i novo oblikovanje. Sam prihvat u koji se postavlja telefon ima raspon od 10,5 cm do 17,5cm. Na fotografijama mozete pogledati detalje. Ako Vam nesto nije jasno ili smatrate da nisam napisao pitajte i ja cu Vam odgovoriti. SLANJE-ISPORUKA-DOSTAVA -Saljemo navedenom kurirskom sluzbom. -Placanje kupljenog predmeta je moguce samo na navedene nacine. -Postanske troskove placa kupac prema tarifi odabrane poste. -Licno preuzimanje je iskljucivo na mojoj adresi. -Ostale varijante slanja i placanja mi za sada ne odgovaraju.

Baterija ispravna, malo radila, made in P.R.C.

Mijat Lakićević : ISPRED VREMENA, Fond za otvoreno društvo Srbija 2011, tvrdi povez, str. 261. 1963-1973, sudbonosna decenija, uspon i pad srpskih liberala, uzroci i posledice, od tada do naših dana, kroz prizmu Ekonomske politike, novina kakvih više nema. Očuvanost 4. Mijat Lakićević (1953) živi i radi u Beogradu. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 1975. godine. Po profesiji novinar, karijeru započeo u nedeljniku Ekonomska politika 1977. godine. Devedesetih stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Sa desetak kolega 1999. pokreće Ekonomist magazin. Radio u Blicu (sedmičnom dodatku Novac), NIN-u i Novom magazinu . Priredio i uredio knjige „Prelom 72” o padu srpskih liberala 1972. godine (2003) i „Kolumna Karikatura” koja sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića Coraxa objavljivane u Ekonomist magazinu (2006). Knjigu „Ispred vremena”, koja se bavi listom Ekonomska politika i sudbonosnom decenijom SFR Jugoslavije (1963–1973) objavio je 2011. godine, a 2014, u koautorstvu sa Dimitrijem Boarovim, knjigu „Kako smo izgubili (Našu) Borbu”.

MLINAR ZDENEK MRAZ DOLAZI IZ KREMLJA Prevod - Romeo Vukić Izdavač - Globus, Zagreb Godina - 1985 324 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Globus Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst podvlačen grafitnom olovkom na 30ak stranica SADRŽAJ: LEO MATES - Predgovor Prolog 1. Od Hruščova do Dubčeka 2. `Praško proljeće` u svijetu vladajućih 3. Pred sudom Kremlja Epilog Kazalo imena `Ova knjiga je politička autobiografija Zdeněka Mlynářa. Komunističkoj partiji pristupio je za vrijeme rata I, kao mladi i perspektivni aktivist, školovao se u Sovjetskom Savezu. Vrativši se u Čehoslovačku radio je kao javni tužilac, all je zbog neslaganja sa učestalim zloupotrebama vlasti i kršenjima zakona napustio taj položaj I posvetio se znanstvenom radu. Mlynářov povratak u politički život Čehoslovačke poklapa se sa snaženjem antistaljinističkih tendencija u KPČ. On postaje Jedna od ključnih osoba Praškog proljeća, zastupnik srednje linije I autor Akcionog programa KPČ. Središnji dio knjige je opis zbivanja u doba Intervencije zemalja Varšavskog ugovora u Čehoslovačkoj 1968. godine. Lucidan promatrač i razborit kritičar, Mlynář je na Iznimno zanimljiv način opisao najteže trenutke u svom životu. Važan je i potresan opls pregovora zatočenog čehoslovačkog rukovodstva sa vlastodršcima u Kremlju.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Mlynar

Kosovska bitka u albanskom epu, Ana di Lelio manji format Nova Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne službe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj školi Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u albanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi Veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU Godinama sam znala samo za Jugoslaviju, državu u susedstvu moje rodne Italije. Znala sam za briljantni um Milovana Đilasa, Praxis i humanistički ugao gledanja praksisovaca na socijalizam i, naravno, uvek uniformisanog ikoničnog Tita, svetskog lidera i čelnika nesvrstanih zemalja. Nikad nisam posvećivala pažnju posebno Srbima. Albanci su za mene bili narod koji je patio pod okrutnim režimom Envera Hodže čija je apsurdna filozofija, prevedena u popularne tekstove na Radio-Tirani, zvučala i zlokobno i smešno. Za Kosovo nikad nisam čula niti sam o njemu razmišljala. Sve se to promenilo 24. marta 1999. godine. Tada sam saznala da Albanci žive i na mestu zvanom Kosovo. CNN je prikazivao kako hiljade njih pešice prelazi granicu s Makedonijom jer su ih Miloševićeve snage isterale iz njihovih kuća. Tog istog leta otišla sam da radim za Ujedinjene nacije u izbegličkim kampovima u Albaniji. Na Kosovu sam posle rata videla razorenu zemlju, ophrvanu žalošću. Krajem juna 1999. godine upoznala sam Ivana, šesnaestogodišnjeg dečaka iz Zvečana koji je govorio francuski, znao mnogo o zapadnjačkoj muzici i Holivudu i žarko želeo da upiše fakultet. Ne tamo, ne na Kosovu. Njegov otac je već otišao u Srbiju gde je pripremao teren za dolazak ostatka porodice jer je osećao da za njih nema više života na Kosovu. Tog leta severni deo Kosova izgledao je netaknuto, što je bilo u oštroj suprotnosti s prizorima odmah preko reke Ibar: Mitrovica, nekada grad pun života, bila je pretvorena u gomilu šuta, razorena do neprepoznatljivosti. Na moje pitanje šta misli o tom kontrastu Ivan mi je odgovorio: “Oni su to uradili, albanski teroristi su spalili svoje kuće da bi nas okrivili.” Isto sam čula i od žena koje sam u februaru 2000. godine srela u vozu na putu od Kosova Polja do Zvečana. One su se upustile u tročasovno putovanje samo da bi telefonirale u Srbiju gde su njihova deca poslata u školu. Posmatrale su pejzaž koji je promicao, seosko područje išarano ruševinama i ozlojeđeno govorile: “Albanski teroristi su sve uništili.” Dokazi su zapravo više nego ubedljivo pobijali takvo uverenje jer su Miloševićeva policija i vojska ponekad snimale kamerom ili fotografisale sopstvene rušilačke poduhvate. Ipak, to me je navelo na razmišljanje. Srbi koje sam sretala bili su obični ljudi i živeli su u užasnim uslovima. Na posleratnom Kosovu njihove porodice bile su razdvojene, a oni nisu mogli da izađu iz svojih domova bez pratnje naoružanih vojnika NATO-a. Saosećala sam s njima, ali me je zbunjivalo njihovo tumačenje događaja i to što su bili ubeđeni da su u pravu. Od leta 1999. godine pokušavala sam da shvatim kosovski konflikt. Pokušavala sam da otkrijem neki smisao u ratu onakvom kakav sam ja videla, prvo na televiziji, a kasnije na terenu. Tražila sam objašnjenje u rečima političara, ali i u onome što su mi govorili obični ljudi, što sam zapažala tokom godina provedenih na Kosovu i čitala u novinama i knjigama.

Timoti Garton Eš : DOSJE - Lična istorija , Radio B92 Beograd 1998, str. 232. Očuvanost 4-. Naslov originala: The file / Timothy Garton Ash Timoti Garton Es je jedan od najistaknutijih engleskih intelektualaca, predavac na St.Antony`s College, Oxford. Autor je nekoliko knjiga o drustvenoj i politickoj stvarnosti i promenama u Istocnoj Evropi (Poljska revolucija - Solidarnost, 1983), Eseji o sudbini Srednje Evrope (1989), Mi ljudi: revolucija 89. - svedocenje u Varsavi, Budimpesti, Berlinu i Pragu (1989) i Evropsko ime - Nemacka i podeljeni kontinent (1993). Timoti Garton Es je dobitnik niza znacajnih nagrada i priznanja a Dosje je prva njegova knjiga koja se pojavljuje na srpskom jeziku. `Dosje - licna istorija` je istovremeno ispovedna proza, esejistika i dokument o olovnom vremenu u Istocnoj Nemackoj. Pocetkom osamdesetih godina Timoti Garton Es je kao student ziveo u Istocnom Berlinu. Deset godina kasnije dolazi u novu, jedinstvenu Nemacku, gde u arhivu istocnonemacke politicke policije (Stazi) cita svoj sopstveni dosje. Tada se ponovo srece sa bivsim ljubavima, prijateljima i poznanicima. Otkriva ko je bio zaduzen za njega, ko je bio zrtva, ko dousnik a ko slucajni posmatrac. Dosje je prica o zapadnoevropskim i americkim intelektualcima, njihovim zabludama i predrasudama ne samo o prirodi komunistickih rezima nego i o ljudskoj prilagodljivosti. `GUTEN TAG`, kaze revnosna Frau Sulc, `Imate veoma zanimljiv dosje`. I evo ga, sa pecatima na prednjoj korici: OPK-Akte, MfS,XV 2889/81. Ispod toga napisano je citkim, cinovnickim rukopisom: `Romeo`. Romeo? `Da, to je bilo vase tajno ime`, kaze Frau Sulc i zakikoce se. SEDAM ZA PLASTICNI STOCIC u prenatrpanoj kancelariji Frau Sulc u zgradi Saveznog ministarstva za pisanu zaostavstinu Drzavne sluzbe bezbednosti u bivsoj Nemackoj Demokratskoj Republici: Ministarstvo dosjea. Dok otvaram fasciklu, hvatam sebe kako se prisecam cudnog trenutka iz vremena dok sam ziveo u Istocnoj Nemackoj. Jedne noci 1980. godine, dok sam kao student ziveo u Istocnom Berlinu, vratio sam se sa devojkom u svoju sobu u trosnoj stambenoj zgradi Vilhelmine u opstini Penclauer Berg. Ovo je bila soba sa pogledom na sebe. Veliki zidni prozori otvarali su se direktno na balkon, i da nije bilo mrezastih zavesa, stanari zgrade preko puta mogli su da gledaju pravo u moju sobu. Dok smo se grlili na uzanom krevetu, Andrea se najednom odmakla, ustala, skinula svu odecu sa sebe, otisla do prozora i razmakla mrezaste zavese. Upalila je blestavo svetlo i vratila se k meni. Da je to bio, recimo, Oksford, bio bih mozda malo iznenadjen blestavim svetlom i razmaknutim zavesama. Ali ovo je bio Berlin, i prosto nisam nista mislio o tome. To jest, nisam mislio sve dok nisam saznao za ovaj dosje. Onda sam se setio tog trenutka i poceo sam da se pitam da li je Andrea radila za Stazi, i da li je tada razmakla zavese da bi neko iz stana preko puta mogao da nas fotografise. Mozda te fotografije vrebaju u ovoj fascikli koju je Frau Sulc vec pregledala. Sta je ono rekla? `Imate veoma zanimljiv dosje`. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Političke prilike , Istočna Evropa Ostali naslovi iz oblasti: Politika

Odlično očuvana 348 strana 325 grama Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. H1

Dimitrije Tucović Izabrani spisi Meki povez Knjiga I O autoru Димитрије Туцовић (Гостиље, код Чајетине, 13. мај 1881 — Враче брдо, код Лајковца, 20. новембар 1914) био је правник, политичар, новинар и публициста, као и истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији и један од оснивача Српске социјалдемократске партије (ССДП).Прва сазнања о социјализму добио је у Ужичкој гимназији од свог друга Радована Драговића. Школовање је наставио 1899. у Београд, где је такође наставио са радом на пропагирању социјализма. Године 1901, након обнављања Београдског радничког друштва, формирао је социјалистичку групу великошколаца и постао члан Управе радничког друштва са жељом да ради на формирању модерних синдиката. Током 1902. и 1903. био је организатор неколико демонстрација против режима краља Александра Обреновића, због чега је морао да емигрира.Након Мајског преврата, вратио се у Србију и августа 1903. учествовао у оснивању Српске социјалдемократске странке (ССДС). Тада је постао уредник страначког листа Радничке новине. На Другом конгресу Радничког савеза и ССДС 1904. одржао је реферат о синдикалним организацијама. Године 1906. је дипломирао право на Београдском универзитету, након чега је отишао у Беч на специјализацију, али се 1908. вратио у Србију и исте године био изабран за секретара ССДС.Почетком 1910. је у Београду организовао Прву балканску социјалистичку конференцију, на којој је покренута идеја о стварању Балканске федерације. Исте године је покренуо теоријски часопис Борба, чији је био главни уредник. Као представник ССДП учествовао је на многим међународним радничким конгресима и скуповима. На међународном плану, ССДП је била чланица Друге интернационале, а он је сарађивао са многим истакнутим личностима попут Розе Луксембург. На Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену, августа 1910. одржао је значајан говор у коме је критиковао социјалисте западних земаља због њиховог држања поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. У полемици са аустријским социјалистом Карлом Ренером указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске.Као резервни официр током 1912. и 1913. учествовао је у Првом балканском рату и војном походу у Албанији. Своја неслагања са овом политиком изнео је у књизи Србија и Арбанија, где се супротставио освајачким плановима Владе Николе Пашића, оцењујући их као империјалистичке. Након повратка из војске поново се посветио раду у радничком покрету, а 1914. је члан Међународног социјалистичког бироа.Непосредно пред почетак Првог светског рата, отишао је у Берлин са циљем да докторира, али се одмах по избијању рата вратио у Србију и ступио у Српску војску. Као резервни капетан друге класе, погинуо је у току Колубарске битке, на Враче брду у околини Лазаревца. Након смрти, његови посмртни остаци су чак пет пута сахрањивани на разним локацијама, а 2016. су пренете у Алеју великана на Новом гробљу. Године 1974. снимљена је телевизијска серија о његовом животу.Написао је неколико брошура и збирки репортажа, међу којима су — За социјалну политику, У изборну борбу, Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије, Србија и Арбанија и др. Писао је за многе иностране новине и часописе, а преводио је дела Маркса, Бебела и Кауцког.БиографијаРођен је 13. маја[а] 1881. у Туцовићима, засеоку златиборског села Гостиље, код Чајетине, где се данас налази његова родна кућа. У време његовог рођења, кроз ово село пролазио је пут којим се од Ужица путовала према Санџаку, Црној Гори и Херцеговини. Како је многим путницима било згодно да заноће управо у овом селу, оно је прозвано Гостиље. Као и већина становништва ужичког краја, породица Туцовић је водила порекло из црногорских и херцеговачких крајева.[б] Били су познати као бистри и разборити људи и трудили су се да школују своју децу, више него остали Гостиљци, али и Златиборци, па су у неколико генерација дали велики број свештеника, учитеља, правника и др. Димитрије је на рођењу добио име свога деде који је био свештеник, а жеља његовог оца је била да и он кад порасте настави породичну традицију и буде свештеник.[3]Димитријев отац Јеврем Туцовић је веома млад завршио богословију, али се није могао одмах запопити, па је извесно време радио као учитељ у Карану и Ариљу. Након што се у тридесетој години оженио Јефимијом Цицварић, ћерком богатог трговца Јована Цицварића из Никојевића, добио је парохију. У периоду од 1874. до 1890, Јеврем и Јефимија су изродили осморо деце, пет синова и три кћери — Владимира, Мару, Јеленку, Чедомира, Димитрија, Стевана, Косту и Драгицу. Најмлађа ћерка Драгица је рођена у Ужицу, а сви остали у Гостиљу. Двојица од петорице браће Туцовић су рано преминули — Коста као трогодишњи дечак, а Чедомир као ученик четвртог разреда Ужичке реалке. Поред Димитрија, у историји су остала забележена и његова два брата, официри Владимир и Стеван Туцовић.