PEROJ IZMEĐU POVIJESNOG I FIKCIJSKOG - Publicistička građa, Crnogorsko kulturno društvo `Montenegro - Montenegrina` Osijek 2000, str. 173. Zbornik tekstova priredio Milorad Nikčević. Crnogorska montenegrinska varijanta tumačenja istorije Peroja u Istri. Očuvanost 4- Sadržaj na slikama. Перој је био једини српско село у Истри, а налазило се у срезу Пулском. Становништво се бавило извозом дрва и маслиновог уља. 1657. године досељено је 15 српских православних породица, са 77 душа из Црне Горе, тачније из Црмнице, који су бежали од турског окупатора. `Дукала` којом се Црногорцима даје земља у Истри носи датум 26. новембар 1657. године. Срби Црмничани предвођени Машом Брајковићем и Михаилом Љубовињом, дотерали су и 300 грла изгладнеле стоке. Млетачка држава им је дала кућевне плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Владала је верска толеранција, а Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније уследило је 1671. године.[1] Почетком јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Везе места и тамошњих Срба, Пероја и Пуле биле су одувек јаке, и у њима су једине православне цркве у Истри. Насељеничке српске породице су остале компактне и опстале, а малобројни католици су што изумрли, што се иселили. Напуштену католичку цркву узели су за себе православци Срби 1788. године. Преградили су је и преуредили да буде православна црква Св. Спиридона[2], а у њој се чува познати иконостас из 16. века. Капелан у Пероју био је неколико година (1848-1850) православни свештеник и песник Јован Сундечић.[3] Иако је вршен је притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем (као и Беч) имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем 19. века. [4] Перојци су управљали од прве деценије 19. века и са пулском православном црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци. Поред православног храма Св. Спиридона се налази стара црква Св. Стефана (затворена 1826. године), која је до недавно служила као штала. Перој је 1913. године `црногорска насеобина` од двеста година, која је сачувала језик, веру, обичаје и женску ношњу. Стрежњевски је током истраживачког пута, свратио у Перој где је забележио пет епских (јуначких) песама. Православни парох је тада поп Петар Петровић Маричевић, рођени Перојац. Место је живописно, са кућицама лепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.[5] Прва и то непотпуна основна школа у месту отворена је 1845. године, а предавао је месни парох. Перојска српска школа имала је 1883. године 13 ученика. Школу тада издржава месна православна парохија, у којој је 54 дома са 230 парохијана.[6] Школа је пред Први светски рат затворена, а дозволу за јавни рад потпуне по закону уређене школе чекали су три године 1914-1917. Када је 1917. године са одобрењем отворена права основна школа са српско-хрватским наставним језиком, није дуго радила. Војне власти из пулског пристаништа су јој ускоро забранили рад, јер је на згради писало на ћирилици: `Народна школа`, а у настави су коришћени и уџбеници на ћирилици. Када су Италијани на крају рата заузели Истру, отворена је ту италијанска школа (са италијанским језиком) са учитељицом Италијанком. Православни свештеник је у њој, на српском језику само држао часове веронауке.

Autor - osoba Galbraith, John Kenneth, 1908-2006 Naslov Nova industrijska država / John Kenneth Gailbraith ; pogovor Adof Dragičević ; [prijevod Konstantin Miles, Radovan Stipetić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1978 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Stvarnost, 1978 Fizički opis 462 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dragičević, Adof, 1924-2010 Miles, Konstantin Stipetić, Radovan Uzelac, Maja Zbirka Svijet suvremene stvarnosti Napomene Prevod dela: The new industrial state Zrela korporacija, tehnostruktura i država: str. 431-449 Registar / Maja Uzelac: 451-462. Predmetne odrednice Država -- Industrijska proizvodnja -- 20. v. John Keneth Galbraith Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 – 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijeve administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života . Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za komandira Legije časti. Biografija Mladost Galbrajt je rođen 15. oktobra 1908. godine, u kanadskoj porodici škotskog porekla, majke Sara Katerine (Kendal) I Arčibald Arči Galbrajt, u Anjona stanici, Kanada, i odgajan je u Danvic Taunsipu u Ontariju. Imao je dve sestre i brata- Alis, Katarinu I Arčibald Viljema (Bila). Kada je postao adolescent, promenio je ime u Ken, a kasnije mu se nije dopadalo ime Džon. Galbrajt je odrastao u veoma visokog čoveka, dostižući visinu od 206 cm. Otac mu je bio poljoprivrednik i učitelj u školi. Majka, kućepaziteljka i aktivista, mu je umrla kada mu je bilo 14 godina. Porodična farma se nalazila na Tomson liniji. Oba roditelja su mu podržavala organizaciju Ujedinjenih farmera Ontariju dvadesetih godina. Rane godine je proveo u maloj jednosobnoj školi koja i danas postoji, na Vili Sajdu. Kasnije, pohađao je Daton srednju školu u Srednju školu Sveti Tomas. 1931. Godine, Galbrajt je diplomirao sa diplomom mastera na poljoprivrednom fakultetu u Ontariju, koji je tada bio ogranak Poljoprivrednog univerziteta u Torontu. Doktorirao je uzgoj i ukrštanje životinja. Bio je nagrađen Djianinijevom stipendijom za poljoprivrednu ekonomiju (dobijao je 60 dolara mesečno), što mu je dozvolilo da putuje u Berkli, Kaliforniju, gde je dobio zvanje Master fizike I doktor Filozofije u poljoprivrednoj ekonomiji sa univerziteta u Berkliju. Galbrajt je učio ekonomiju od profesora Džordž Martin Petersona I zajedno su napisali rad pod imenom The Concept of Marginal Land. 1932. godine koji je objavljen u američkom žurnalu poljoprivredne ekonomije. Nakon diplomiranja 1934. započeo je rad kao profesor na Harvardu. Galbrajt je bio vanredni profesor na Harvardu u periodu od 1934–39. Od 1939–40. bio je profesor na Prinstonu. 1937. postao je punopravni građanin i više nije bio britanske nacije. Iste godine bio je na jednogodišnjoj razmeni na Kembridžu, u Engleskoj, gde je bio podučavan od strane Džon Majnarda Kejnsa. Nakon toga je putovao Evropom nekoliko meseci, prisustvujući nacionalnim ekonomskim konferencijama i razvijajući svoje ideje. Njegova javna služba je započela u periodu Novog dogovora kada se pridružio Ministarstvu poljoprivredne Sjedinjenih Američkih Država. Od 1943–48. radio je kao urednik magazin Fortune. 1949. zaposlio se kao profesor ekonomije na Harvardu. Drugi svetski rat Sjedinjene Države su otišle u Drugi svetski rat sa ekonomijom koja još uvek nije bila u potpunosti spasena od Velike depresije, zato što je u vreme ratnih proizvodnih potreba potrebno da se izdvoji veliki budžetski deficiti i da se radi na povoljnoj monetarnoj politici, inflaciji i probi spiralnih cena u zaradama[15][16]. Kao deo tima koji se tereti za održanje inflacije od paralizacije ratnih napora, Galbrajt je bio zamenik šefa Kancelarije za administraciju cena (OPA), tokom Drugog svetskog rata 1941. OPA, je usmeren na proces stabilizacije cena i iznajmljivanja. Dana 11. maja 1941, Predsednik Ruzvelt potpisao je izvršnu naredbu 8734 u kojoj je stvorena kancelarija za upravljanje cenama i civilnom snabdevanju (OPAKS). Avgusta 1941, izvršna porudžbina 8875 transformisala je OPAKS u kancelariju uprave cena (OPA). Nakon što su SAD ušle u Drugi svetski rat u decembru 1941, OPA je bila zadužena za restrikcije. Zakon o kontroli cena vanrednog stanja je usvojena 30. januara 1942, legitimizovala je OPA kao zasebna Savezna agencija. Ona je objedinjena OPA sa još dve agencije: zaštitom potrošača i Stabilizacionim odsekom Savetodavne komisije u Savetu nacionalne odbrane. Savet je imenovan za Nacionalnu savetodavnu komisiju (NAC), a formirana je 1940. maja 29. NAC je naglasio dobrovoljne i savetodavne metode u čuvanju cena. Leon Henderson, komesar NAC za stabilizaciju cena, postao je šef OPAKSA i OPA, 1941. On je nadgledao obavezne i energične propise o cenama koje je počelo u maju 1942, nakon što je OPA uvela opštu maksimalnu regulaciju cena (GMPR). To je teško kritikovano od strane američke poslovne zajednice. Kao odgovor, OPA je mobilizovala javnost u ime novih uputstava i rekla da je smanjila opcije za one koji traže veće rente ili cene. OPA je imala svoju filijalu za sprovođenje zakona, koja je dokumentovala rastući talas povreda: četvrt miliona u 1943. i više od 300.000 tokom sledeće godine. Istoričari i ekonomisti se razlikuju oko procene aktivnosti OPA, koje su počele sa šest osoba, ali su tada porasle na 15.000 radnika. Neki od njih ukazuju na činjenicu da su povećanja cena relativno niža nego u Prvom svetskom ratu, i da je sveukupna ekonomija rasla brže. Stiven Presman je, na primer, napisao da je, „kada su kontrole uklonjene, bilo samo malo povećanja cena, što pokazuje da su inflatorni pritisci aktivno upravljani i da se nisu samo privremeno držali pod kontrolom.“ Galbrajt je rekao u intervjuu da je razmotrio svoj rad u OPA kao svoj veliki životni uspeh, s obzirom da su cene bile relativno stabilne tokom Drugog svetskog rata. Uloga OPA, kao i celokupna zaostavština iz dugoročne ekonomske stabilizacijske mere u periodu od dugotrajne perspektive, ostaje u debatama. Ričard Parker, koji je ranije pisao o biografija Galbrajta, imao je to da kaže o njegovim naporima za vreme rata: je prvi put otišao da radi u glavnom gradu u zemlji 1934 kao 25-godišnjakinja, sveže van diplomske škole i upravo se pridružila Harvardskom fakultetu kao mladi instruktor. On se vratio u Vašington sredinom 1940, nakon što je Pariz u početku pao na Nemce da pomogne u pripremi nacije za rat. Osamnaest meseci kasnije, posle Perl Harbora, on je potom imenovan za nadziranje ekonomije iz doba rata kao „car cene“, koji je optužen za sprečavanje inflacije i korumpiranih cena – što je bilo od razornih ekonomija, dok je ona morala da proizvede oružje i materijalu garantuju pobedu protiv fašizma. U tome, on i njegove kolege u kancelariji za administraciju cena bili su izuzetno uspešni, vodeći ekonomiju koja se po veličini za manje od pet godina ne bi povisila sa inflacijom koja je probila svetski rat, ili ostavivši iza neravnomernog posleratnog rata propasti te vrste koja je učinila tako teške štete Evropi dvadesetih godina. Opozicija u OPA došla je od konzervativaca na kongresu i u poslovnoj zajednici. On je potsečen Galbrajtu i bio je optužen u maju 1943, za „komunističke tendencije“. On je odmah angažovao konzervativni republikanac i dominantni u američkim medijima i izdavaču vremena i magazina za bogatstvo, Henry Luce. Galbrajt je tokom pet godina radio za Luce-a i iskovao je Kejnizam u američkom poslovnom rukovodstvu. Luce je navodno rekao predsedniku Kenediju, „učila sam Galbrajta kako da piše – i od tada je zažalio.“ Galbrajt je video svoju ulogu u edukovanju čitave nacije o tome kako funkcioniše ekonomija, uključujući i ulogu velikih korporacija. On je kombinao svoj rukopis sa brojnim govorima za poslovne grupe i sastanke lokalne Demokratske stranke, kao i često svedočeći pred Kongres. U kasnim fazama Drugog svetskog rata 1945, Galbrajt je pozvao Paul Niče da služi kao jedan od direktora strateškog bombaškog istraživanja, koju je inicirala Kancelarija za strateške usluge. Cilj je bio da se proceni rezultati vazdušnog bombardova nacističke Nemačke. Galbrajt je doprineo nekonvencionalnim zaključivanju istraživanja o opštoj neefikasnosti strateškog bombaškog napada u zaustavljanju ratne proizvodnje u Nemačkoj, koja je umesto toga otišla. Zaključak je nastao kontroverzan sa Nitzom, koji se nalazi na strani zvaničnika Pentagona, koji su proglasili suprotno. Nevoljno da modifikuju rezultate ankete, Galbrajt je opisao spremnost javnih službenika i institucija da se okleva istina da bi se, kao, „Roska“ sindrom „Pentagonanija“. Posleratni period U februaru 1946, Galbrajt je uzeo odsustvo iz svog magazina da radi na višem položaju u Stejt departmentu kao direktor kancelarije za ekonomsku bezbednosnu politiku, gde je bio nominalno zadužen za ekonomske poslove u vezi sa Nemačkom, Japanom, Austrijom i Južnom Korejom. On je bio nezadovoljan visokim diplomatama, pa je on ponovo bio u rutinskom radu sa nekoliko prilika da se napravi politika. Galbrajt je preferirao dektente sa Sovjetskim Savezom, zajedno sa državnim sekretarom Džejmsom F. Birnesom i generalom Lucijusom D. Klejom, vojnim guvernerom američke zone u Nemačkoj od 1947. do 1949, ali oni su bili van koraka sa politikom u kojoj se onda razvija. Posle uznemiravajuće polovine godine, Galbrajt je podneo ostavku u septembru 1946 i vratio se u svoj magazin pišući o ekonomskim pitanjima. Kasnije, on je smirio svoju frustraciju sa „načinom na koji su se Izmagali dno“ u satiričnom romanu, Trijumf (1968). Posleratni period je takođe bio nezaboravna za Galbrajta zbog njegovog rada, zajedno sa Elenor Ruzvelt i Iber Hamfri, kako bi se uspostavila napredna politička organizacija Amerikanci za demokratsku akciju (ADA), uz podršku uzroka ekonomske i socijalne pravde u 1947. Tokom svog perioda kao savetnik predsednika Džona F. Kenedija, Galbrajt je imenovan za Ambasadora Sjedinjenih Država u Indiji sa 1961 na 1963. Njegovo zaduženje za predsednika Kenedija bilo je takvo da je redovno obilazio Stejt department i slao svoje diplomatske veze direktno predsedniku. U Indiji postao je prisan prijatelj premijera Džavharlala Nehru i znatno je savetovao indijske vlade za ekonomska pitanja. U 1966, kada više nije bio ambasador, on je izjavio Senatu Sjedinjenih Država da je jedan od glavnih uzroka rata Kašmir 1965 bio američka vojna pomoć Pakistanu. U Indiji on je pomogao da se osnuje jedna od prvih kompjuterskih naučnih odeljenja, na indijskom Institutu za tehnologiju u Kanpur-u, Uttar Pradeša. čak i posle odlaska iz kancelarije, Galbrajt je ostao prijatelj i pristalica Indije. Zbog njegove preporuke prva dama Sjedinjenih Država Žaklina Buvije Kenedi preuzela je svoje 1962 diplomatskih misija u Indiji i Pakistanu. Na jesen 1972. Galbrajt je bio savetnik i asistent Niksonovog rivala, Džordža Makgoverna u izbornoj kampanji za američko predsedništvo. U to vreme (septembar 1972) on je otputovao u Kinu i svoju ulogu predsednika američke ekonomske asocijacije (AEA) na poziv komunističke vlade Mao Cedunga sa ekonomistima Leontief i Tobin i 1973 objavio svoj račun iskustva u Kini. Galbrajt je napisao da „nema ozbiljnije sumnje da Kina prožima vrlo efikasan ekonomski sistem“, Incidenti su se odlučno priveli u Kinu, ali jedan osumnjičeni, sa velikom politizacijom“, „Veći Šangaj... ima bolju medicinsku službu od Njujorka”, i smatra da nije implicitna da se kineska industrijska i poljoprivredna proizvodnja šire svake godine po stopi od 10 do 11%. Kasniji život i priznanja Godine 1972. je bio predsednik američke ekonomske asocijacije. časopis Post-Kejnijanske ekonomije imao je koristi od podrške Galbrajta i bio je predsedavajući Odbora od početka. Tokom snimanja u svetu u ratu, britanska televizija dokumentarnog filma (1973–74), Galbrajt je opisao svoja iskustva u ratnoj administraciji Ruzveltovih. Pored ostalog, on je govorio o početnoj zbunjenosti na prvom sastanku glavnih vodećih lidera u vezi kapoka i njegove upotrebe. Galbrajt je takođe govorio o štednji i posebno o trikovima za vreme raspodele goriva On se u decembru 1977 sreo sa senatorom Palauna Romanom Tmentučijem i na kraju je postao neplaćeni savetnik za političku statusnu komisiju Palau. On se zalagao za minimalni finansijski uslov i infrastrukturne projekte. 1979. on se obratio Palau parlamentu i učestvovao u seminaru za delegate ustavne konvencije Palau. On je postao prva osoba koja je zaradila počasno državljanstvo Palau. U 1984, posetio je SSSR, pišući da je Sovjetska ekonomija napravila „veliki materijalni napredak“ kao „nasuprot zapadnoj industrijskoj ekonomiji“ SSSR „čini punu upotrebu svog ljudstva.“ Godine u 1985, Mmerička humanistička asocijacija imenovala ga je za humanistu godine. Udruženje za azijske studije (AAS) dodelile je svoju nagradu od 1987 za uvaženi doprinos azijskim studijama. Godine 1997, bio je oficir za Kanadu i u 2000. mu je dodeljena predsednička medalja za slobodu Sjedinjenih Država. On je takođe dobio počasni doktorat sa spomen univerziteta Newfontana na jesen 1999,[44] još jedan doprinos impresivnom prikupljanju oko 50 akademskih diploma na Galbrati. 2000. dobio je nagradu Leontief za svoj izuzetan doprinos ekonomskoj teoriji od strane Instituta za globalni razvoj i životnu sredinu. Biblioteka u svom rodnom gradu Duton, Ontario je preimenovana u referentnu biblioteku John Kennet Galbrajt u čast svog priloga u biblioteku i njegov doprinos novoj zgradi. 2006 aprila, Galbrajt je preminuo u Kembridžu, u Masačusetsu, prirodnom smrću u 97 godini, nakon dvonedeljnog boravka u bolnici. Porodica Dana 17. septembra 1937, Galbrajt se venčao za Ketrin Merriam Atwater, koju je sreo dok je bila student postdiplomac na Redklifu. Njihov brak je trajao 68 godina. Njihov dom je bio u Kembridžu, Masačusetsu i imao je ljetni dom u Njufanu, u Vermontu. Imali su četiri sina: J. Alan Galbrait je partner u Vašingtonu, DC, advokatska firma Vilijams & Connolly; Daglas Galebri je umro u detinjstvu od leukemije; Piter Galbrajt je bio američki diplomata i bio je ambasador u Hrvatskoj i komentator američke spoljne politike, a posebno na Balkanu i na Bliskom istoku; Džejms K. Galbrajt je bio progresivni ekonomista na Univerzitetu u Teksasu, u Austin Lyndon B. škola za javno informisanje Džonson. Galbrajt takođe ima deset unuka. Spomen-ploča se udružuje sa kamenom inukšuk koji pogledom na porodičnu farmu Galbrajta na Tompson (Hogg) liniju samo istočno od Villey Sideroada, samo severno od jedne prostorije u kojoj je odrastao. Porodični dom – velika Bela kuća na farmi – i dalje stoji, kao i mnoge originalne farme. Pisana dela Čak i pre nego što je postao predsednik Američke Ekonomske Asocijacije, Galbrajt je smatran revolucionarom među ekonomistima. To je delom zato što je odbacio tehničke analize i matematičkog modelovanja neoklasične ekonomije kao odvojenu od stvarnosti. Prativši Torstena Veblena, verovao je da ekonomska aktivnost ne može biti raščlanjena na neprekršive zakone, već da je ona složeni proizvod kulturne i političke sredine u kojoj nastaje. Smatrao je da su veoma bitni faktori, kao što podela između korporativnog vlasništva i menadžmenta, oligopol, uticaji vlade i vojni budžet, zanemarivani od strane mnogih ekonomista jer ne podležu aksiomskim opisima. Zbog toga, svoje radove je uglavnom fokusirao na političku ekonomiju i klasičnu ekonomiju. Neke njegove knjige su bile među najprodavanijim u pedesetim i šezdesetim godinama 20. veka. Njegov najveći doprinos u polju ekonomije je tzv. trilogija „Američki kapitalizam“: 1) „Bogato društvo“, 2) „Nova industrijska država”, 3) „Ekonomija i javna namena“. Pisane su jednostavnim i konciznim stilom, te su zbog toga bile popularne i među širim masama, a ne samo među ekonomistima. Nakon penzionisanja sa Harvarda, Paul M. Varburg profesor ekonomije nastavio je svoj rad i napisao 21 knjigu, kao i dovršavanja scenarija 1977. za veliku seriju o ekonomiji za PBS i BBC televiziju – Doba neizvesnosti, emitovana u 38 zemalja. Pored svojih knjiga, napisao je na stotine eseja i romana. Među njegovim romanima „Jedan Redovni Profesor“ je postigao posebno kritičko priznanje. Galbrajt je napisao recenzije knjiga, npr., „Izveštaj iz Gvozdene planine“ o mogućnosti i poželjnosti mira, političke satire iz 1967. godine, pod imenom Herčels MekLandres, ime fiktivnog Škotskog mentora prikazanog u , Redovnom Profesoru“. Takođe je koristio pseudonim, Mark Epernej, kada je 1963. objavio , Dimenziju“ MekLandresa. Knjige o ekonomiji Galbrajt je bio važna figura u institucionalnoj ekonomiji 20. veka, iz tog razloga je doprineo takvom shvatanju ekonomske moći. Među brojnim spisima, Galbrajt je „Nova industrijska država“ i „Bogato društvo“ smatrao svojim najboljim delima. Što se tiče kasnijih radova, ekonomista Galbrajt i njegov prijatelj Majk Šarp, ga je posetio 2004. godine i tom prilikom mu je Galbrajt dao primerak knjige pod nazivom , Ekonomija bezazlene prevare“ . Galbrajt se poverio Šarpu da je „ovo moja najbolja knjiga“, tvrdnja koju je Galbrajt „ isporučio malo štetno“. Nakon početka velike svetske ekonomske krize 2008. godine, Galbrajtov „Veliki pad, 1929“ i druga dela koja sadrže upozorenja na moguće posledice kada je u pitanju nekontrolisano spekulativno raspoloženje su ponovo postala popularna. Godine 2010. Američka biblioteka zajedno sa Galbrajtovim sinom, Džejmsom K. Galbrajtom, objavljuju nova izdanja njegovih najpopularnijih knjiga: Bogato društvo i drugi spisi, 1952–1967: Američki kapitalizam, Veliki pad, 1929, Bogato društvo, Nova industrijska država. Tom prilikom Bil Mojers je intervjuisao Džejmsa K. Galbrajta, o njegovom ocu, njegovom radu i nasleđu. Američka ekonomija U knjizi o američkom kapitalizmu, objavljenoj 1952. god. Galbrajt zaključuje da na američku ekonomiju utiče trijumvirat koji čine velike kompanije, naporan rad i aktivistički nastrojena vlada. jegov bestseler iz 1955. „Veliki pad, 1929“ opisuje pad berze na Vol Stritu. Ova knjiga takođe daje uvid u Galbrajtov humor i ljudske stavove kada im je bogatstvo ugroženo. U „Bogatom društvu“ (1958) Galbrajt naglašava da post-ratna Amerika treba da ulaže u obrazovanje i pravi puteve koristeći sredstva prikupljena od taksi, što se na kraju ispostavilo kao dobra procena. Galbrajt takođe kritikuje konstataciju da je kontinuirani rast u proizvodnji posledica ekonomskog i socijalnog napretka države. Zbog ovoga se Galbrajt smatra jednim od prvih post-materijalista. U ovoj knjizi, popularizovao je staru frazu „konvencionalna mudrost Prvobitni naziv knjige je bio „Zašto su siromašni siromašni“, ali ga je na nagovor svoje žene promenio. Nova industrijska država Godine 1966, Galbrajt je bio pozvan od strane BBC-ja kako bi učestvovao u radio emisiji i prezentovao Reith Lectures, koju je on nazvao Nova industrijska država. U 6 emisija Galbrajt diskutuje o proizvodnoj ekonomiji i velikom uticaju koji bi korporacije mogle da imaju na državu. U štampanom izdanju knjige Nova industrijska država (1967), Galbrajt je proširio svoju analizu i na ulogu moći u ekonomskom životu, smatrajući da u Americi postoji mali broj kompanija koje čine model savršene konkurencije. Koncept njegove knjige jeste izmenjeni niz, Uobičajena mudrost“ u ekonomskom shvatanju ovih reči predstavlja ekonomski život kao niz kompetitivnih tržišta koja kontrolišu potrošači. U ovoj originalnoj sekvenci, kontrola proizvodnog procesa teče od potrošača robe do organizacija koje proizvode te proizvode. U njegovom izmenjenom nizu, tržišta i kompanije reklamiranjem svojih proizvoda, na neki način, utiču i stiču kontrolu nad potrošačkim društvom. Izmenjeni niz je primenjiv samo u industrijskom sistemu, odnosno u proizvođačkoj srži ekonomije u kojoj svaka grana industrije ima nekoliko snažnih korporacija. Ne može se primeniti u tržišnom sistemu Galbrajtove dualne ekonomije. U tržišnom sistemu, sačinjenog iz velikog broja poslovnih organizacija, cenovno nadmetanje ostaje dominanta forma društvene kontrole. U industrijskom sistemu, koji je pak sačinjen od oko hiljadu ili više najvećih kompanija, teorija cenovnog nadmetanja narušava cenovni sistem ovih velikih korporacija. Prema Galbrajtovom viđenju, glavni cilj tržišnih veza u ovakvom industrijskom sistemu nije da ograniči moć velikih, već da im posluži u implementiranju njihove moći. Štaviše, moć ovih korporacija se prožima kroz komercijalnu kulturu i politiku, omogućavajući im određeni uticaj na socijalne stavove i vrednovanje procena. Da se ova moć ostvaruje u kratkovidnom interesu širenja robne proizvodnje i statusu nekolicine je i nedosledna demokratiji i prepreka za postizanje kvaliteta života koju bi nova industrijska država sa svojim bogatstvom mogla pružiti. U ovoj knjizi su takođe opisane potrebe društva u kasnim šezdesetim 20. veka. Konvencionalna teorija prevlasti nad monopolom ostaje takva da će vodeći pokušati da smanji dopremanje robe kako bi održao cenu iznad kompetetivnog nivoa. Klasična ekonomska analiza kontrolisanja monopola nije adekvatno uzela u obzir brige oko velikih kompanija u kasnim šezdesetim. Sve veća zabrinutost oko mešanja korporacija u politiku, šteta načinjena prirodi usled prekomerne posvećenosti ekonomskom rastu, prodiranje advertajzinga i drugih novčanih aspekata su samo neke od njih. Nova industrijska država dala je uverljivo objašnjenje strukture moći uključene u stvaranje ovih problema i našla je vrlo prijemčivu publiku među rastućim američkim kontrakulturama i političkim aktivistima. Treći srodni rad bio je, Ekonomija i javna svrha (1973), u kojem je on proširio ove teme raspravljajući, između ostalog, o podređenoj ulozi žena u nezahvalnom upravljanju sve većom potrošnjom i ulogom tehničke strukture, u velikoj firmi da utiču na percepciju zdravih ciljeva ekonomske politike. Finansijski baloni U Kratkoj istoriji finansijske euforije (1994) on prati spekulativne balone kroz nekoliko vekova i tvrdi da su oni inherentni sistemu slobodnog tržišta zbog „masovne psihologije“ i „interesovanja u greški koja prati spekulativnu euforiju“. Takođe, finansijska memorija je „notorično kratka“: ono što se trenutno čini da je „novi finansijski instrument“ neizbežno je ništa slično. Galbrajt upozorava: „Svet finansija pozdravlja izum točkova iznova i iznova, često u nešto nestabilnijoj verziji.“ Ključna za njegovu analizu je tvrdnja da je zajednički faktor bum-i-poprsja stvaranje duga za finansiranje spekulacija, koje „postaje opasno izvan razmera u odnosu na osnovno sredstvo plaćanja“. Finansijska kriza iz 2008. godine, koja je iznenadila mnoge ekonomiste, izgleda da je potvrdila mnoge Galbrajtove teze. Nasleđe Galbrajtove glavne ideje fokusirane su na uticaj tržišne moći velikih korporacija. On je verovao da je ova tržišna sila oslabila široko prihvaćeni princip suvereniteta potrošača, dozvoljavajući korporacijama da budu proizvođači cena, a ne oni koji uzimaju cene, omogućavajući korporacijama sa najjačom tržišnom snagom da povećaju proizvodnju svoje robe preko efikasne količine. On je dalje smatrao da tržišna moć igra glavnu ulogu u inflaciji. On je tvrdio da korporacije i sindikati mogu samo povećati cijene u onoj mjeri u kojoj im je dozvoljena njihova tržišna snaga. On je tvrdio da u situacijama prekomerne tržišne moći, kontrola cena efikasno kontroliše inflaciju, ali upozorava da ih ne koriste na tržištima koja su u osnovi bila efikasna, kao što su poljoprivredne robe i stanovanje. On je primetio da je kontrolu cena mnogo lakše sprovesti u industrijama sa relativno malo kupaca i prodavaca. Galbrajtovo gledište o tržišnoj moći nije bilo u potpunosti negativno, on je takođe primetio da je moć američkih kompanija odigrala ulogu u uspehu američke ekonomije. U Bogatom društvu, Galbrajt tvrdi da je klasična ekonomska teorija bila istinita za periode pre sadašnjosti, koja su bila vremena „siromaštva“, međutim sada smo prešli iz doba siromaštva u doba „bogatstva“, i za takvo doba, potrebna je potpuno nova ekonomska teorija. Galbrajtov glavni argument je da kako društvo postaje relativno bogatije, tako i privatni biznis mora stvoriti potrošačku potražnju kroz reklamiranje, i dok to stvara veštačko bogatstvo kroz proizvodnju komercijalnih dobara i usluga, javni sektor postaje zanemaren. On ističe da iako su mnogi Amerikanci bili u mogućnosti da kupe luksuzne stvari, njihovi parkovi su bili zagađeni i njihova deca pohađala loše održavane škole. On tvrdi da će tržišta sama manje obezbeđivati (ili uopšte ne pružiti) mnoga javna dobra, dok su privatna dobra obično „preopterećena“ zbog procesa reklamiranja koji stvara veštačku potražnju iznad osnovnih potreba pojedinca. Ovaj naglasak na moć reklamiranja i posljedična prekomerna potrošnja možda su predvideli pad stope štednje u SAD i drugim zemljama u razvoju. Galbrajt je predložio suzbijanje potrošnje određenih proizvoda kroz veću upotrebu piguovskih poreza i poreza na zemlju,[60] tvrdeći da bi to moglo biti efikasnije od drugih oblika oporezivanja, kao što su porezi na rad. Galbrajtov glavni predlog bio je program koji je nazvao „ulaganje u muškarce“ – veliki, javno finansirani obrazovni program čiji je cilj osnaživanje običnih građana. U septembru 2004. godine u Parizu održan je Međunarodni simpozij u čast Džona Keneta Galbrajta, pod pokroviteljstvom l`Université du Littoral Côte d`Opale, Posebno izdanje Commemorating John Kenneth Galbraith`s Centenary of the Review of Political Economy posvećeno je 2008. godine Galbrajtovom doprinosu ekonomiji. Kritika Galbrajtovog rada Galbrajtov rad u celini, a posebno „Bogato društvo“, izazvali su oštre kritike od strane laissez-faire pristalica još od vremena kada su objavljeni. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Milton Fridman u „Friedman on Galbraith, and on curing the British disease“ gleda na Galbrajt kao na verziju torijevog radikala Velike Britanije početkom 19. veka. On tvrdi da Galbrajt veruje u superiornost aristokratije i paternalističku vlast, da potrošačima ne treba dozvoliti izbor, i da sve treba da odrede oni sa „višim umovima“.: Mnogi reformatori – Galbrajt nije jedini u tome – imaju kao osnovni prigovor na slobodno tržište koje ih frustrira u ostvarivanju njihovih reformi, jer omogućava ljudima da imaju ono što žele, a ne ono što reformisti žele. Stoga svaki reformator ima jaku tendenciju da bude nesklon slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Robert Solov, u pregledu Nove industrijske države, ukazuje na Galbrajtov nedostatak empirizma i selektivnosti u korištenju dokaza. On ističe da je „možda nepravedno i besmisleno razmatrati stepen liberalne istine svake od tvrdnji koje sačinjavaju ovaj argument. Teško bi bilo da razgovaramo o Guliverovim putovanjima raspravljajući o tome da li zaista ima malih ljudi ili kritikujemo Grande Jattezato što objekti nisu sačinjeni od sitnih tačaka. Ipak, može pomoći da se proceni Galbrajtovova istina.“ Ričard Parker, u svojoj biografiji, Džon Kenet Galbrajt: njegov život, njegova ekonomija, njegova politika, karakteriše Galbrajta kao složenijeg mislioca. Galbrajtova primarna svrha u Kapitalizam: Koncept protivtežeće sile (1952) bila je, ironično, da pokaže da je američkoj ekonomiji sada neophodan veliki posao da održi tehnološki napredak koji pokreće ekonomski rast. Galbrajt je znao da je „kompenzaciona snaga“, koja uključuje vladinu regulaciju i kolektivno pregovaranje, neophodna za uravnotežena i efikasna tržišta. U novoj industrijskoj državi (1967), Galbrajt je tvrdio da su dominantne američke korporacije stvorile tehnostrukturu koja je strogo kontrolisala i potrošačku potražnju i rast tržišta kroz oglašavanje i marketing. Dok je Galbrajt branio vladinu intervenciju, Parker primećuje da je takođe verovao da vlada i veliki biznis rade zajedno kako bi održali stabilnost. Pol Krugman je 1994. godine omalovažavao ulogu Galbraitha kao akademskog ekonomistu. U Trgovačkom prosperitetu, on postavlja Galbrajta kao jednog od mnogih „političkih preduzetnika“ - ili ekonomista- koji pišu isključivo za javnost, za razliku od onih koji pišu za druge akademike, a koji su, dakle, podložni neopravdanim dijagnozama i nude preterano pojednostavljene odgovore na složene ekonomske probleme. Krugman tvrdi da Galbrajt nikada nije shvaćen ozbiljno od strane kolega akademika, koji su ga umesto toga smatrali „medijskom ličnošću“. Na primer, Krugman veruje da se Galbrajtov rad, Nova industrijska država, ne smatra „realnom ekonomskom teorijom“, i da je Ekonomija u perspektivi „izuzetno loše informisana“. Odlikovanja Džon Kenet Galbrajt je bio jedan od retkih koji je primio i Medalju za slobodu Drugog svetskog rata i predsedničko odlikovanje za slobodu 1946. od predsednika Trumana i 2000. godine od predsednika Bila Klintona.[64] Dobitnik je Lomonosovove zlatne medalje 1993. godine za svoj doprinos nauci. 1997. godine dodeljen mu je orden Kanade i 2001. fodine dobija nagradu Padma Vibhushan, drugu najvišu civilnu nagradu Indije, za njegov doprinos jačanju veza između Indije i Sjedinjenih Država. Lomonosova zlatna medalja 1993. Orden Kanade 1997. Nagrada Padma Vibhushan 2001. Godine 2010. je prvi ekonomista koji je svoje radove uključio u izdavaču Biblioteke Amerike. MG71

Blagoje Grahovac - Geopolitički rebus Vijesti Podgovrica 2013. 148 strana. Odlično očuvana knjiga, posveta na prvom predlistu. Geopolitički rebus Sva DPS politička elita Crne Gore i većina današnje političke elite Srbije, 90-ih godina prošlog vijeka, bili su u istom stroju Kada je 1868. godine ubijen srpski knez Mihailo Obrenović, njemački ujedinitelj, kancelar i veliki državnik, Oto fon Bizmark je izgovorio rečenicu: „Nečija idiotska glupost na Balkanu kad-tad će izazvati rat u Evropi”. Tako je i bilo. I to više puta. Politička glupost naroda ostala bi samo naša glupost i naša šteta da nema onu geoplitičku dimenziju. Narod je vjekovima raspolućen i društveno i politički i duhovno, pa čak i civilizacijski. Kako sve to jednostavno objasniti? Od kada su se Srbija i Crna Gora („dva oka u glavi“) razdvojile, rješavanje tog geopolitičkog rebusa je daleko jednostavnije. Neko kaže „dva oka u glavi“, a ja češće koristim sintagmu „dva đavola“ i pri tome ne mislim na Srbe i Crnogorce, koji se zaista prijateljski slažu, nego mislim na većinu njihovih političkih elita. Model rješavanja rebusa nije tako komplikovan. Sva DPS politička elita Crne Gore i većina današnje političke elite Srbije, 90-ih godina prošlog vijeka, bili su u istom stroju. Onom radikalskom. Bolje reći pašićevskom, koji je, uz pomoć Rusa, Timočkom bunom, krajem XIX vijeka, krenuo na uništenje proevropske dinastije Obrenović. Kada su DPS-ovci zaključili da im, zbog međunarodne pozicije, nije unosno biti uz radikale, uzeli su otklon. Ali, samo formalno. I SPS je to radila, ali samo povremeno. I tada i sada svima njima je isti politički otac. KGB. I duhovni otac im je isti – ruska crkva. Samo su im varijacije u lokalu nešto drugačije. I službe su im iste. I mafije su im iste. Isti su im čak i lobisti – oni sa Zapada. Kada je ekstremizam SRS otišao predaleko, po nalogu „političkog tate“, prvaci DPS su briljantno odradili zadatak. Otcijepili su jedno veće krilo od SRS, koje je drugačijim (umivenijim) imenom nazvano. Istine radi, ima jedan broj njih koji su zaista uzeli svakojaki otklon od radikala. Slagalica rebusa ide po utvrđenom gantogramu. Ne smanjuje se bučna priča o evropskim i evroatlantskim integracijama. Ispod te priče isti protagonisti uvode KGB-ovske snage, koje okupiraju privredne resurse i Srbije i Crne Gore. „Politički (bolje reći, geopolitički) otac“ može biti veoma zadovoljan kako Tomislav Nikolić i Milo Đukanović odrađuju njihove zadatke. Ali, na tom njihovom putu potkrale su se neke „sitnice“. Da li političkim preumljenjem, nesvjesno ili potpuno svjesno, Aleksandar Vučić je, u odnosu na prethodno opisanu slagalicu, otišao daleko, ali u pravom smjeru. Zbog njegove borbe u čišćenju Srbije od korupcije i organizovanog kriminala i zbog borbe za njenu evropsku integraciju, založio je svoj život. Odustajanje od te borbe, jednako kao i istarajavanje na istoj, može ga koštati glave. „Crna ruka“ je odvajkada sprečavala Srbiju da se integriše u prostor gdje geografski i civilizacijski pripada – a to je Evropa. I Tomislav Nikolić je dosljedan na putu svoje političke opcije. Sadašnje srastanje državnog trona, oltara i baksuzne krune je put u građenju kleronacionalno- teokratske države. Da „geopolitički tata“ ne bi posumnjao u lojalnost mogu pripomoći i znamenja. Dodijeljena najviša odlikovanja Srbije svim predsjednicima država, nastalih od SSSR-a (osim tri baltičke, koje su u EU i u NATO), važan je parametar u rješavanju geopolitičkog rebusa. A ko su zapravo odlikovane ličnosti na čelu tih dražava? Čak i po labavim kriterijumima demokratije, njihovo vladanje se cijeni autokratskim, a neko od njih i diktatorskim. Posljednje istraživanje u tim zemljama pokazuje da 44-55% građana smatra da je Staljin najistaknutija istorijska ličnost. Šta to pokazuje? Da njihovi sadašnji vladari liče upravo na Staljina. I posmrtno odlikovanje predsjednika Venecuele (inače ultra radikalnog ljevičara) ukazuje na geopolitičku dimenziju ovog postupka. A kako će se završiti prividno politička idila u odnosima Nikolića i Vučića? Vrlo skorim i veoma grubim političkim razlazom. Istorijsko svađanje Srba i Srbije, s jedne, i Albanaca i Albanije, sa druge strane, nije ništa drugo nego je geopolitička zamka. Njom se Balkan (a time i Evropa) vjekovima drži u stanju ili hladnog rata ili vrućeg mira. Formula permanentne zategnutosti štima. I to je jedan od razloga zbog čega Vučić i Dačić (koji su odlučni rješavati vjekovni problem) moraju biti oprezni. „Crna ruka“ je u stalnom dežurstvu. Sprega vlasti, državnih službi i kriminogenih struktura, dugogodišnji je znak prepoznavanja Crne Gore, na širokom prostoru. Godinama upozoravam da DPS rizikuje da bude označena kao kriminalna (čak i zločinačka) organizacija. Upozoravam i na onu njenu neofašističku dimenziju. Materijale afere „Snimak“, koje javnosti, vjerovatno, dostavlja neko iz zdravog tkiva te partije, ukazuju na tipičan politički banditizam u njenim redovima. Šta veže Nikolićevo moralno-političko „čistunstvo“ i svekoliko posrnuće vrha DPS Crne Gore? „Geopolitički tata“ im je isti. I izvorna ideologija im je ista. Ona srpska, radikalska. Institucije međunarodne zajednice i crnogorska javnost konačno imaju sinergiju u rješavanju gorućeg crnogorskog problema koji je vezan za korupciju i organizovani kriminal. Bosovi te svekolike nedaće znaju da su, u tim procesima, upravo svjedoci najskuplja roba. Zbog toga treba očekivati brojne likvidacije istih, čime će oni postati najjeftinija roba. “Gazda“ ne voli svjedoke, a članovi mreže znaju ko je on. Ima samo jedna formula da, oni koji su u tu mrežu svjesno ili nesvjesno upleteni, sačuvaju živu glavu sebe i svoje porodice. Da se što prije, kao svjedoci-saradnici, predaju državnim organima neke druge države i da otkriju sve radnje i sva lica tih mreža. Prijavljivanje aktuelnim državnim organima Crne Gore, ili državama koje kontroliše „geopolitički tata“, samo bi produžilo agoniju njih i njihovih porodica. Za njih je odbrojavanje štopericom otpočelo. Dijelu vašingtonske i briselske lobistički korumpirane birokratije ističe vrijeme da se konačno svrsta na pravu staranu u balkanskoj drami. Dok balkanski narodi pate, oni predugo tolerišu prljave geopolitičke igre. Ili možda čekaju neizbježnu rusku revoluciju. Demokratska hrabrost i u Srbiji i u Crnoj Gori je toliko narasla da obezbjeđuje izlazak iz geopolitičke zamke obje ove države i oba naroda. Ne pridruže li se ovom procesu Albanija i Albanci, mogli bi ostati posljednja geopolitička žrtva na Balkanu. Evidentno je da i Srbi i Albanci konačno počinju priželjkivati međusobno prijateljstvo. Koje, do sada, nikada nijesu probali.