Harriet Tubman: Conductor on the Underground Railroad Paperback – by Ann Petry Novoizabrani američki predsednik Džozef Bajden obećao je da će nastaviti proces redizajna novčanice od 20 dolara, na kojoj bi umesto 7. predsednika SAD Endrua Džeksona trebalo da se nađe Harijet Tabman, koja je tokom života od robinje postala aktivistkinja i oslobodila više od tri stotine robova. U aprilu 2016. godine, Trezor SAD najavio je da će lik Harijet Tabman biti na redizajniranoj novčanici od 20 dolara, koja će biti predstavljena 2020. Lik Endrua Džeksona biće prebačen na drugu stranu. Međutim, administracija Donalda Trampa nije nastavila sa inicijativom, a bivši predsednik je rekao da je najavljena promena „čista politička korektnost“ i predložio da se Harijet Tabman nađe na novčanici od 2 dolara. Robinja i robovlasnik Harijet Tabman je rođena kao Araminta Minti Ros u Merilendu 1822. godine. Bila je robinja u vlasništvu Edvarda Brodesa i njen rani život je bio pun poteškoća. Brodes je prodao njene tri starije sestre i ona nikad više nije čula za njih. Kasnije je pokušao da proda i njenog najmlađeg brata, ali njena majka je hrabro pružila otpor dajući time moćan primer svojoj ćerki. Sa 12 godina doživela je i tešku povredu glave koja je izazvala vrtoglavice, glavobolju, epilepsiju i nakrolepsiju, koje su je pratile tokom celog života. Posledice su bile i čudne vizije i živopisni snovi koje je ona tumačila kao poruke od Boga. Do trenutka kada je odrasla oko polovina Afroamerikanaca na istočnoj obali Merilenda je bilo slobodno. Nije bilo neuobičajeno da se sklapaju brakovi između slobodnih i porobljenih crnaca. Takav je bio i brak koji je Harijet sklopila sa slobodnim crncem Džonom Tabmanom 1844. godine, i odmah posle venčanja promenila je svoje ime. Malo se zna o ovom braku, ali neki istoričari pretpostavljaju da su ovim potezom pokušali da kupe njenu slobodu. Pogledaj i: Rut Bejder Ginsberg – Dama koja se, uprkos diskriminaciji, borila za prava žena do poslednjeg dana života Harijet Tabman je na Sever pobegla 1849. godine. Koristila je tzv. „podzemnu železnicu“ – mreža koju su činili slobodni crnci i beli abolicionisti. Put je bio jako težak i mučan, dug čak 145 kilometara, a da bi izbegla goniče kretala se noću i spavala u močvarama. U Filaderfiju je stigla posle 26 dana hoda i umesto da uživa na sigurnom i gleda samo sebe, ona je mislila na svoju porodicu i sunarodnike koji su patili u ropstvu. Radila je neobične poslove i skupljala novac sve sa ciljem da ih izvuče i prebaci na slobodni Sever. Tokom jedanaest godina organizovala je 13 ekspedicija, i uspela da spasi svoju porodicu i još oko 300 drugih robova (neki procenjuju da ih je bilo i 3.000). Zahvaljujući ogromnoj hrabrosti koju je posedovala mnogima je postala simbol slobode i njihov crni Mojsije, kako su je kasnije nazvali.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjevekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope. Istorija Vizantije nije dostojna zaborava. U knjizi su predstavljeni svi vizantijski carevi, sa svojim manama i vrlinama i svi hronološki događaji. S A D R Ž AJ: - Osnivanje Carigrada i postanak istočnog rimskog carstva (330-518) - Justinijanova vladavina i grčko carstvo u VI veku (518-610) - Iraklijeva dinastija. Arabljanska opasnost i preobražaj carstva u VI veku (610-717) - Isavrijanski (sirijski) carevi i ikonoborstvo (717-867) - Vrhunac carstva pod makedonskom dinastijom (867-1081) - Vek Komnina (1081-1204) - Latinsko carigradsko carstvo i grčko nikejsko carstvo (1204-1261) - Vizantijsko carstvo pod Paleolozima (1261-1453) Šarl Dil (franc. Charles Diehl; Strazbur, 19. januar 1859 — Pariz, 1. novembar 1944) je bio francuski vizantolog i istoričar.[1][2] Akademska karijera Posle završenih univerzitetskih studija nekoliko godina (1881 — 1885) radio je u Francuskoj školi u Rimu. Potom je izabran za profesora istorije u Nansiju, a 1899. na Sorboni u Parizu gde je pored predavanja iz opšte istorije držao i poseban kurs iz istorije Vizantije. Probuđeno zanimanje za povest romejske države uslovilo je da se 1907. na Sorboni osnuje specijalna katedra za vizantijsku istoriju. Dil je na ovoj katedri više od trideset godina držao nastavu i ostao je upamćen kao izvanredan i izuzetno duhovit predavač. Za svoje nesvakidašnje naučne zasluge stekao je veliko priznanje ne samo u Francuskoj nego daleko van njenih granica. Izabran je za dopisnog člana mnogih akademija i za počasnog doktora većeg broja univerziteta., između ostalih i Beogradskog. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 1936. godine. Naučni rad Pored radova iz klasične arheologije, kojom se uglavnom bavio u svojim ranim naučnim godinama i studija iz opšte istorije umetnosti, kao što su one o Botičeliju (1906) Dil je neizmerno zadužio istoriju vizantijske umetnosti. Naročito je važno njegovo delo Manuel d`art byzantin (prvo izdanje 1910, drugo u dva toma 1925/1926), a napisao je i niz radova o pojedinim spomenicima vizantijske umetnosti, među njima i o srpskim srednjovekovnim manastirima (Aux vieux monastères de Serbie, 1930). Još značajniji je njegov rad na polju vizantijske istorije gde se s podjednakim uspehom ogledao kako u minucioznim analitičkim istraživanjima tako i u oblikovanju širokih sinteza. Ove osobine pokazao je još u svojoj doktorskoj disertaciji o Ravenskom egzarhatu (Etudes sur l`exarchat de Revenne, Pariz 1888), kao i u opširnom delu o vizantijskoj upravi u severnoj Africi (L`Afrique Byzantine, Histoire de la domination dyzantine en Afrique, Pariz 1896). Veliku slavu donela mu je knjiga o Justinijanu I (Justinien et la civilisation byzantine au VIe siècle, Pariz 1901), a i popularna monografija o carici Teodori (Théodore,impératrice de Byzance, Pariz 1904). U knjizi Etudes byzantines (Vizantijske studije) sabrani su njegovi radovi koji se odnose na vrlo različita pitanja političke i kulturne istorije. Dil je napisao i nekoliko sinteza koja osvetljavaju pojedina razdoblja iz istorije Vizantije, najpre kratak pregled političke istorije Histoire de l`empire byzantin, Pariz, 1919. godine (srpski prevod Istorija Vizantijskog carstva, Beograd 1933), a zatim i istoriju kulture Byzance, Grandeur et Décadence. Obradio je i pojedina poglavlja kako iz političke tako i iz kulturne istorije u poznatoj engleskoj ediciji The Cambridge Medieval History. Kasnije je takođe u seriji za svetsku istoriju napisao prilično obimnu istoriju vizantijskog carstva. Dil je posedovao i nesvakidašnju obdarenost literate koja je na pravi način došla do izražaja u njegovim naučnim esejima. Čuvena je dvotomna zbirka Figures byzantines u kojoj se predstavio kao nenadmašan majstor istorijskog portreta. Ova zbirka je doživela veliki broj izdanja i prevedena je na mnoge jezike (srpski prevod: Vizantijske slike I–II u izdanju Srpske književne zadruge, Beograd 1927 — 1929, reprint 1991). Značaj U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjovekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope....

Autor - osoba Sijarić, Ćamil Naslov Sablja : izbor pripovjedaka / Ćamil Sijarić ; [izbor, predgovor i pogovor Sreten Asanović] Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Titograd : Grafički zavod, 1969 (Titograd : Grafički zavod) Fizički opis 319 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Asanović, Sreten Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Luča` / Grafički zavod, Titograd ; 29 (Broš.) Napomene Sudbinska vezanost za zavičaj: str. 7-13 Činjenice o pripovjedačevu životu i djelu: str. 315-318 O samom izboru: str. 319-[320]. Predmetne odrednice Sijarić, Ćamil, 1913-1989 U mnoštvu književnih djela, koje je Sijarić ponudio čitaocima u svom plodonosnom stvaralačkom radu, putopisi zauzimaju značajno mjesto. Iako putopisima Ćamil Sijarić nije privukao toliku pažnju, koliko je to postigao romanima i pripovijetkama, neosporna je činjenica da se i putopisni tekstovi ovog autora mogu svrstati u djela od iznimne umjetničke vrijednosti koja plijene jednostavnošću izraza i visokopoetskim jezikom kojim su napisana. Prvi putopis Ćamila Sijarića, Zapisi o gradovima, nastaje 1970. godine,i sadrži tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije i dr. Nakon ovog putopisa Sijarić će napisati Oslobođeni Jasenovac (1983) i Herceg-Bosno i tvoji gradovi (1986). Putopis Oslobođeni Jasenovac, za razliku od druga dva putopisa koja se temelje na zapisima o ljepotama mnogih gradova koje je pisac obišao, ne priča o ljepoti. Ovaj putopis svjedok je stradanja u logoru Jasenovac. Sam ton kojim je pisan ovaj putopis počiva na osjećaju nemoći pred zlom i tužnim ljudskim sudbinama. Posljednji putopis Ćamila Sijarića, Herceg-Bosno i tvoji gradovi, sastoji se od ponovljenih tekstova iz prvog putopisa. Ovim putopisom obuhvaćeni su svi tekstovi koje je Sijarić napisao o bosanskohercegovačkim gradovima. Opisivanje svojih putovanja Sijarić boji istom strašću i istim temperamentom kojim je obojeno njegovo cjelokupno stvaralaštvo i književni rad. I u putopisima pronalazimo njegov jednostavni, a ujedno toliko poetički jezik koji Ćamilove putopisne tekstove ne udaljava mnogo od savršene pripovijetke s izrazitom umjetničkom vrijednošću. Iako se putopisi mogu smatrati prelaznim žanrom od publicističkog ka književno-umjetničkom stilu, Sijarićevi putopisi brišu sve veze s publicističkim, s onim što je u vezi s navođenjem činjenica, s izvještavanjem i analiziranjem. Putopisi Ćamila Sijarića odišu čarolijom i maštom u kojoj je autorova kreativnost i dosjetljivost dosegla vrhunac. Prateći stvarne događaje i stvarne ljude koji su nekada živjeli na nekom prostoru i one koji još uvijek tu obitavaju, Sijarić piše intimnu historiju čineći da svaki grad koji opisuje postane tako blizak i tako „svoj“ svakom onom ko čita ili sluša tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije i dr. Zapisi o našim i susjednim gradovima U Zapisima o gradovima, prvoj zbirci putopisnih tekstova, Sijarić je pisao o gradovima Srbije: Leskovcu, Zemunu, Šabcu i drugim. Najzanimljivije tekstove Sijarić je ponudio o gradu Beogradu, o njegovim dijelovima – naseljima, o smjeni starog novim. Ćamil Sijarić je bio čovjek koji je poštovao sva ono što je naslijeđeno od predaka, divio se starim čaršijama i atmosferi koja je vladala u njima. Pišući o beogradskoj Skadarliji, kao stjecištu pisaca, pjesnika, glumaca i svih drugih boema iz beogradskog društva, Sijarić jasno stoji na strani starog, naslijeđnog nauštrb novom. Za Skadrliju Sijarić kaže da je to dio grada u kojem je, koliko – toliko, očuvan stari duh. Iako više nama onih istih ljudi koji su punili skadarlijske kafane i koji su započinjali razgovore o mnogo čemu, u Skadarliji su ostali svirači koji i sada, kao ljudi u poznim godinama, održavaju duh jednog prošlog doba. Ponekad, dok priča o nekom gradu koji posjećuje, Sijarić se vraća u svoju prošlost, u dane mladosti povezujući svoje lične uspomene i subjektivni dojam s onim što zatiče u gradu u koji dolazi. Leskovac, grad na Južnoj Moravi, Sijarić opisuje uspoređujući moderni Leskovac s Leskovcem kakvog ga on pamti iz ranih đačkih dana. Sve se mijenja, i ljudi, i građevine, i duh grada, samo stari kipovi mogu posvjedočiti o vremenima koja su prošli i o događajima koji su već odavno zaboravljeni i prepušteni prošlosti. Zanimljive tekstove Ćamil Sijarić donosi i o hrvatskim primorskim gradovima. Dopadljivost putopisa iz južnijih predjela ugleda se upravo u tom duhu koji odiše bjelinom, mirisom mora, pijeska i kamena. Svaki dolazak u novi grad kod pisca budi znatiželju. Koliko god puta se vraćao istom gradu, svaki taj povratak obojen je dozom neizvijesnosti pred onim sto predstoji. Svaki novi dolazak jednak je prvom susretu, a prvi susreti ostaju pohranjeni duboko u pamćenje i, u Ćamilovom slučaju, prenesini na papir. Vrijeme je jedna od glavnih Sijarićevih preokupacija. Prolazeći, ono ostavlja traga na čovjeku, kamenu, zemlji. Putopis Zapisi o gradovima sadrži tekstove čija je tematika različita. U svakom od tekstova Sijarić piše o nekom od gradova, ali je piščev fokus varira od teksta do teksta. U nekim tekstovima Sijarićeva preokupacija su građevine, pa donosi niz legendi i priča koje su u vezi s nastankom tih velelepnih zdanja. Često, piščevu pažnju okupiraju ljudi, vrli pojedinci koje bilježi historija ili slučajni prolaznik koji se po nečemu učinio zanimljivim piscu. Neki od gradova o kojim Sijarić piše imali su slavnu prošlost, pa je u tom slučaju piščev akcenat na pohodima i osvajanjima. Bez obzira o kojim elemnetima grada pisao, Sijarić nastoji sažeti sve ono što jedan grad pruža i to pretvoriti u priču. Kontrast stradanja i ljepote Nakon putopisa Zapisi o gradovima, Ćamil Sijarić piše putopis Oslobođeni Jasnovac. Ovaj putopis Sijarić piše na fonu stradanja koje je kao životni pratilac prisiljavalo ljude u svim vremenima da se njime bave; ne samo pisci nego i filozofi, teolozi, likovni umjetnici. U svom književnom djelu Ćamil Sijarić umješno obrađuje veliku temu stradanja i patnji u njihovoj punoj formi. Suština literature koju je ispisivao, rasvjetljavanje je čovjeka. U putopisu Oslobođeni Jasenovac, Sijarić evocira epizodu Drugog svjetskog rata. Posljednih dana aprila 1945 godine, neposredno po oslobođenu logora Jasenovac, Sijarić je pošao tamo, kako sam kaže, da opiše to što će vidjeti. Iako je sa sviješću o stradanju i ljudskom zlu otišao u Jasenovac, ono što je tamo doživio ostavilo je jak dojam na pisca. Za razliku od druga dva putopisa koje Ćamil Sijarić piše u duhu lirkog, ovaj putopis odiše teškim realističnim manirom. Upravo je tema o kojoj piše nametnula autorov stil. U putopisima Zapisi i gradovima i Herceg Bosno i tvoji gradovi, Sijarić pribjegava fikciji, unoseći duh imaginarije i mašta. Suprotno navedenim putopisima, Oslobođeni Jasenovac počiva na fakciji, pisac navodi činjenice doslovno onakve kakve su, ne uljepšava. U Jasenovcu je bilo nemoguće uljepšati. Jezovita slika smrti predstavljna je tako živo, tako opipljivo. Iako se pišući suprotstavlja zlu, Sijarić ne moralizira, samo prenosi sliku onog što je vidio, a na čitaocima je da sami donesu vlastiti sud. Čitajući zapise iz Jasenovca, imamo dojam da pisac na momnete nije mogao naći način, niti sredstvo kojim bi izrazio strahote ljudskog stradanja. Pred ljudskim zlom, jezik je ostao nemoćan. Sve dojmove gradovima koje posjećuje u Bosni, Sijarić je sakupio i zbirku Herceg-Bosno i tvoji gradovi, koja izlazi 1986. godine i sadrži mnogo ponovljenih tekstova iz prethodnog Sijarićevog putopisa. Posjećujući Sarajevo, vezirski Travnik, utvrdu Bobaovac, gradove na Drini, hercegovačke vrleti, Sijarić kompletira priču o Bosni i Hercegovini, o njenom postanku i historiji. Pažnju Ćamila Sijarića zaokupljaju gradovi, gradske tvrđave i utvrde. Sijarić piše o gradu obuhvatajući vremenski period od njegovog nastanka do modernog doba. Pišući o gradovima kroz koje prolazi i koje s namjerom posjećuje, Sijarićeva indirektna preokupacija je historija mjesta, odnosno grada koji pohodi. Bosanski putopisi Ćamilovi ne izdvajaju se ničim posebno od ostalih; tu su gradovi; tu je njihova prošlost, historija, samo što su to gradovi prepuni historije; a ta historija je prepuna lica i naličja, ili jednostavno likova koji i današnji lik određuju. Moglo bi se slobodno reći da su putopisi Ćamila Sijarića jedna mala enciklopedija bosanskih gradova. Pišući o postanku gradova, Sijarić nerijetko spominje njiihove utemeljitelje i legende koje se prenosi s koljena na koljeno, a nastale su istovremeno s nastankom grada. Vremenska dimenzija je od neprocjenljivog značaja za putopisne tekstove Ćamila Sijarića jer on ne putuje samo kroz prostor, od grada do grada, nego je njegovo putovanje dublje – njegova osnovica je vrijeme: i ono što je prošlo, ono što traje i ono što dolazi. Za Sijarića prostor nije dimenzija koja je neophodna za umjerničko stvaranje. Odrednica i temelj svakog njegovog putopisnog teksta je vrijeme jer je vremenski okir taj koji nameće o čemu će autor pisati, na koliko će činjenica fokusirati svoju pažnju. Svaki od Sijarićevih gradova karekteriziraju određeni momenti koji su smješteni u vrijeme i od značaja tih momenata zavisi i to na kojem će se vremenskom periodu u postojanju jednog grada autor najduže i najposvećenije zadržati. Tekstovi o gradovima Ćamila Sijarića ne zasnivaju se samo na onom što je pisac vidio ili doživio prilikom posjete nekom od gradaova. Njegovi putopisi potkrijepljeni su historijskim podacima do kojih je pisac došao istržujući i čitajući o gradu u koji putuje, neposredno prije dolaska u isti. O gradu o kojem piše, Sijarić zna mnogo. Do nekih saznanja pisac dolazi neposredno, putem čula. Ono što ga je dojmilo, bilo da je vidio, omirisao ili pak osjetio, predstavlja autorovu unutarnju, subjektivnu spoznaju. Subjektivna spoznaja nadograđena historijskim činjenicama, koje se temelje na objetivnom prezentiranju minulog vremena, predstavlja idealnu podlogu autorovoj mašti koja će iznjedriti tekst o gradu koji je mnogo više od zapisa. To je priča, gotovo pjesma o gradovima, o ljepoti i životu. U zavisnosti od toga o kojem gradu i o kojoj regiji piše, Sijarić poseže za narodnim folklorom, pa njegovi tekstovi obiluju srpski narodnim pjesmama, svedalinkama, različitim izrekama i legenda. Svjesatn činjenice da jedan grad sačinjavaju njegovi žitelji, Sijarić ne preza pred navođenjem mnogobrojnih narodnih umotvorina. Intertekstualnost i intermedijalnost upravo su ti maniri koji jačaju tekst Ćamila Sijarića čineći ga ubjedljivijim i stvarnijim. Jer, šta je bosanska čaršija bez sevdalinke, šta su stare utvrde poput Bobovca i Jajca bez priča o viteštvu i junaštvu podanika kralja Tvrtka, Tomaša, Herceg Stjepana? Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988, MG64 (N)

AVANTURA NA BALKANU 1915 Daglas Meriveder Dold Str 207 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Knjiga “Avanture na Balkanu, 1915.” po prvi put je sada prevedena na srpski jezik, i opisuje iskustvo jednog Amerikanca u Srbiji u potpuno vanrednim okolnostima. Ali „avanture“ doktora Dolda su na neki način i simbol za sve nas kakvi su bili naši odnosi, kakvi treba da budu naši odnosi i kakvi mogu biti u budućnosti – rekao je Skat i dodao svoje viđenje ove priče: – Doktora Dolda vidim kao deo jednog šireg mozaika Amerikanaca, iz svih sfera života, koji su se odazvali na poziv “Srbiji je potrebna vaša pomoć,” sa čuvenog postera vajarke Malvine Hofman iz tog ratnog vremena. Zaista, veliki broj Amerikanaca srpskog porekla javio se u dobrovoljce da bi se borili rame uz rame sa svojim rođacime s ove strane okeana, sve do dalekog Solunskog fronta. Ali i drugi Amerikanci su pomagali na razne načine. Amerikanka Mabel Grujić, udata za srpskog diplomatu Slavka Grujića, pomagala je prikupljajući američku finansijsku pomoć za Srbiju. Ovi hrabri Amerikanci srpskog porekla ili Amerikanka udata za srpskog diplomatu, očito su bili vezani za ovu zemlju i imali su razlog što žele da joj pomognu. Ali, priča o dr Doldu svedoči o brojnim Amerikancima koji su pritekli u pomoć Srbiji kada joj je bila potrebna, iako nisu imali na oko nikakve veze sa ovom zemljom. Bili su to ljudi poput dr. Rosalie Morton, koja je nosila potrepštine na Solunski front i tamo radila u poljskim bolnicama. Bili su to ljudi poput dr. Ričarda Stronga, koji je aprila 1915-te predvodio mešovitu medicinsku misiju u organizaciji Rockefeller Fondacije i Američkog crvenog krsta, u cilju obuzda vanja epidemije tifusa. Čak i bivši predsednik Teddy Roosevelt je priložio deo novca od svoje Nobelove nagrade za pomoć srpskom narodu. Mnoge ljude su nadahnule priče o hrabrosti i požrtvovanosti koje su čitali u novinama i izveštajima iz ratom zahvaćenog regiona. Ali još više njih je inspirisao jedan čovek, Mihajlo Pupin, koji je u to vreme bio počasni konzul Srbije i osnovao svoju humanitarnu organizaciju na Univerzitetu Kolumbija (takozvanu Columbia Relief Expedition). Douglas Meriweather Dold bio je tek diplomirao na Koledžu za lekare i hirurge Kolumbijskog univerziteta kada se, zajedno sa svojim mlađim bratom Eliotom (tada još uvek studentom medicine), pridružio timu od pedesetak Amerikanaca na opasnom putu do Balkana kako bi pružili pomoć ranjenim vojnicima i civilima u nevolji. Doldov idealizam i saosećanje bili su odraz osećanja koja su Srbiji privlačila obične ljude širom Sjedinjenih Država koje su u to vreme, 1915-te, još uvek bile vojno neutralne. Čitajući Avanture na Balkanu shvatamo da je dr. Dold morao da napusti Srbiju zbog daljeg pogoršanja vida oštećenog u ratu, što je još jedan snažan primer zajedničkog žrtvovanja koje povezuje istoriju naših naroda i povezuje Amerikance i Srbe.

Od NATO agresije do Haškog tribunala Đošan Miloš Str 476 Povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Nema parčeta srpske zemlje, po kome u protekloj deceniji nije dejstvovala NATO avijacija, niti rođen Srbin, kome ne preti Haški tribunal. Pitanje je da li su pre silni naumili da bombarduju srpski narod, ili `pravedni` da formiraju Haški tribunal. Garantujem, da su tu odluku, svesni da gaze međunarodno pravo, doneli na istom sastanku. Time su pokrenuli lavinu koju je nemoguće zausaviti, i posle čega ništa više neće biti isto. Udari sa distance krstarećim raketama i ofanzivnom avijacijom, kao i upotreba novih i zabranjenih oružja, u periodu koji je usledio, postali su osnovni način realizacije globalnih ciljeva SAD i njenih saveznika. Zbog toga je deo moje vojničke karijere, vezan isključivo za borbu protiv NATO avijacije. U Republici Srpskoj Krajini, otklanjao sam posledice tih dejstava, u Republici Srpskoj ih proučavao, a na Kosovu i Metohiji se borio `prsa u prsa`. Bila je to neravnopravna i surova borba. O njoj sam svedočio pred haškim tribunalom. Ovom knjigom želim o njoj posvedočiti i pred svojim narodom. I tamo i ovde, govorim istinu i samo istinu. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka, srpski narod je zadesila još jedna velika nesreća. Oklevetan i medijski satanizovan, izložen je svim vrstama pritiska. Od ekonomskog uništenja do fizičkog istrebljenja. Tukli su ga istovremeno iz vazduha i sa zemlje. Srpski narod se branio na večitim ognjištima, od istih neprijatelja i na sličan način. Zbog toga njegove izabrane predstavnike i komandante vojske zatiru, kao dahije srpske kneževe pre dva veka. Jedne su na prevaru domamili, druge izdajnički kidnapovali, a za trećim pokrenuli najveću hajku. Hag je dobio ulogu Valjeva, a Ševeningen most na Kolubari. Nacisti su za jednoga ubijenog nemačkog vojnika streljali sto. Današnje `demokrate i humanisti` satiru sve Srbe, zbog jednog vojnika. Hoće da se srpski narod oseća talac onih, koje savremene dahije ne stigoše poseći, a rado bi ih imali u svojim armijama. Traže da ih izdamo, i time pokažemo da nam ništa nije sveto i da se za dvesta godina nimalo nismo promenili.Tako je srpski narod izložen svojevrsnom, specifičnom i oglednom genocidu. Pojava ove knjige, izraz je moje unutrašnje potrebe i obaveze. Namenjena je svima i svako će se u njoj, na ovaj ili onaj način, naći i prepoznati.Jedni će se ponositi što su u njoj opisani a drugi žaliti što nisu. Mnogi će se ljutiti, a neki plašiti što iz nje nisu izostavljeni. U svakom slučaju, malo ko će prema njoj biti ravnodušan. Čak i oni koji nisu spomenuti, naći će svoje mesto u njoj. Njihova je privilegija da sami odluče gd bi se našli. Oni će biti najpravednije sudije o njenoj vrednosti. Svi događaji i likovi opisani u knjizi su stvarni.Predstavljeni u realnom vremenu i prostoru. U najvećem delu tih događaja sam učestvovao ili bio neposrdni svedok. Vredi oživiti sećanje mojim saborcima, koji su u tom vremenu bili sa nama. Mnogi od njih su pri tom dali najviše što su imali, svoje živote. Izdajstvo je, ne ukazati na one, koji su izbegli učešće u tim sudbonosnim događajima, u vreme kada su ginuli pripadnici moje jedinice. Želja da sačuvam njihova imena od zaborava, navela me je, da u sadašnje vreme, napišem ovu knjigu. Ona će služiti njihovim porodicama kao svedočanstvo, da se ponose na svoje najdraže, izgubljene u vrtlogu tih događaja. Uvod u kazivanje čine inicijalni događaji, odcepljenje Slovenije, nasilna secesija Hrvatske, neustavno osamostaljenje Bosne i Hercegovine. Pobunu šiptarskih terorista na Kosovu i Metohiji i agresiji NATO na SRJ, posvećen je najveći deo knjige. Odlukom Savezne vlade i Nacionalnog komiteta za saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom, oslobođen sam obaveze čuvanja tajne u vezi događaja na KiM. Time je uklonjena i poslednja barijera da u potpunosti ostvarim svoj naum. Narod treba da zna, šta se zaista dešavalo na KiM. Roditelji i porodice imaju pravo znati gde i kako su izgubili decu, a država mora progovoriti o nestalim i kidnapovanim pripadnicima VJ, policije i civilima. Mora ostati zapisano kako se ko ponašao, gde je bio, šta je radio, kako je govorio, i sa kime sarađivao, u to, po srpski narod najteže vreme. Moj sud o pripremi za odbranu, načinu i postupcima u borbi, odnosu prema učesnicima i beguncima, izneo sam iskreno i bez straha, svestam mogućih posledica, bez obzira na to o kome se radi, ko će se u tome prepoznati ili će to uraditi drugi. Opisao sam i one među nama, koji zahvaljujući ratnoj sreći ostadosmo živi, svesno se izlažući opasnosti, predstavljajući glavnu metu šiptarskih terorista i NATO avijacije. Najdublje žalim, za svim civilnim žrtvama, koje su pale kao posledica tih borbi. Sa najvećim pijetetom se sećam vojnika i starešina, koji su u toj borbi dali svoje živote i iskreno delim bol sa njihovim porodicama. Izražavam duboko poštovanje prema mojim proslavljenim komandantima, koji su veštinom i brigom za ljude, spasili mnoge živote i izbegli bespotrebne žrtve. Dugujem iskrenu zahvalnost mojim saborcima, koji su imali poverenja u mene, kao što sam ja imao u svoje predpostavljene. Divim se malobrojnim, ali velikim pripadnicima srpskog naroda koji ostaše da žive na Kosovu i Metohiji i nakon što smo se mi, kao garant njihove bezbednosti i branioci morali povući. Odnos države prema tim ljudima, kao i prema porodicama nastradalih, nestalih i ranjenih, ogledalo je brige svakoga naroda za odbranu otadžbine i sada i ubuduće. S tim u vezi, osnovni cilj pisanja ove knjige je da pokaže razmišljanja i postupke jednog iz plejade oficira, u trenucima dok mu na njegove oči, trgovci i kukavice, vođeni svojim i tuđim interesima, cepaju državu u kojoj je odrastao i uništavaju narod kome pripada. Vreme će pokazati koliko sam u tome uspeo. Ovom knjigom će mnogi sa ponosom svedočiti o svojim precima, a nije malo onih, koji će je kriti od svojih potomaka. general Miloš Đošan

Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Kronika palanačkog groblja / Isidora Sekulić Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1962 Izdavanje i proizvodnja [Novi Sad] : Matica srpska, 1962 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 385 str., [1] list s tablom ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić ; ǂknj. ǂ3 (Pl.) Stanje: korice kao na slici, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Kronika palanačkog groblja je zbirka priča, zapravo, novela koju je napisala Isidora Sekulić. Zbirka se u svom konačnom obliku pojavljuje 1958. godine. Prvo izdanje je izašlo iz štampe 1940. godine, skoro tri decenije posle izdanja prve zbirke pripovedaka. Ovo drugo izdanje Kronike je bilo podeljeno na dva dela i danas čini, u umetničkom smislu, najbolje i najzrelije delo Isidore Sekulić. Knjiga se sastoji iz sedam novela,a to su: Kosta Zemljotres, Gospa Nola, Ambicije, dim, Vlaovići (prvi deo), Deca, Ljudi s Kašikare, Palanka i njeni poslednji Grci (drugi deo). Najpoznatija je novela Gospa Nola. Po ovome je snimljena mini serija Hronika palančkog groblja. Građa zbirke Isidora Sekulić je živela u Zemunu, palanačkom mestu čiji je malograđanski svet i ambijent odlično poznavala. Međutim, nije samo odatle uzimala građu za svoje delo. Još dok joj je otac bio živ, bila je čest posetilac groblja, a kada je on umro, posete su postale sve učestalije. U delo je unosila sve što bi pročitala na spomenicima, zapazila na zemunskom groblju ili čula od grobara. Jednom prilikom dok su otac i ona šetali grobljem, on joj je rekao: „Svaki ovaj grob su pet knjiga, eto posla ako kome treba!“ Ove reči je usadila duboko u svoje srce i sećala ih se i u poznim godinama. One su joj bile vodilja pri pisanju ove knjige. Pošto joj je kao materijal za delo poslužila i istorija groblja, mnogo je iščitavala monografije i razne zapise o Zemunu, ljudima koji su živeli u njemu i svemu onom što je činilo aktuelni život te palanke koja je bila pod Austrougarskom. Sama Isidora Sekulić je govorila o nastanku Kronike i o tome šta je uslovilo njen nastanak: „Ja sam, kao što valjda znate, unela u svoje tekstove, na ovaj ili onaj način, sve iz ambijenta u kojem sam provela najviše i najduže svoje mlade dane. Doduše, ja svoje tekstove ne pročitavam, ali mi je toplo kada znam da je taj dvojnik mog života tu, pored mene – taj svet i pejzaž koji sam nekad poznavala ili o njima slušala – u mojim kronikama, u mojim pričama, razmišljanjima, upoređivanjima... Donedavno, ja sam obilazila i obilazila sva ta mesta i posle mojih kronika i priča.” Takođe je Isidora Sekulić vrlo rado govorila da se u Kronici nalazi cela ona, od glave do pete, jer je u delo unosila i svoje iskustvo vezano za tu i neke druge palanke. Sadržaj zbirke Kronika je vrsta letopisa malih gradova i groblja, to je istorija jednog mesta, ali i ljudi, njihovih života i smrti. Svaka priča sem poslednje dve počinje i završava se opisom groblja, posebno groba osobe koja je glavni junak određene novele. U zbirci je opisano nekoliko likova, nekoliko promašenih života. Njihovi životi su već unapred određeni podnebljem na kom žive, tradicijom i nasleđem. Centralna i najsnažinija novela je Gospa Nola. Svi likovi su poput nje u mladosti bili snažni i jaki, želeli mnogo od života, još više planirali da ostvare, ali sudbina je imala drugačije planove za svakog od njih, pa završavaju život porazom i zaboravom. U pepeo su se pretvorili i Vlaovići i veliki Kosta Zemljotres i snažna gospa Nola. Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG24 (N)

PODGORICA do početka XIX veka Bogumil Hrabak BOGUMIL HRABAK PODGORICA DO POČETKA XIX VIJEKA Izdavač - B. Hrabak, Beograd Godina - 2000 224 strana 24 cm Povez - Broširan SADRŽAJ: Predgovor ZETA I NASELJE NA UŠĆU RIBNICE U MORAČU DO XIV VIJEKA PODGORICA U XIV I XV VIJEKU - od prvog pomena od utvrđivanja Turaka 1. Politička zbivanja i dnevna događajnost 2. Privreda Zete i poslovni ljudi Zete i Podgorice u Kotoru i Dubrovniku PODGORICA U XVI VIJEKU 1. Opšti uslovi života i političke prilike 2. Podgorica u sklopu timarsko-spahijskog sistema od popisa 1485. do prvih čiftluka 3. Privreda Podgorice u XVI vijeku 4. Populacija Podgorice u XVI vijeku i njen etnički i vjerski sastav PODGORICA U XVII VIJEKU 1. Politička zbivanja i svakodnevica u Podgorici tokom XVII stoljeća 2. Privreda i trgovina Podgorice u XVII vijeku PODGORICA U XVIII VIJEKU 1. Dnevna događajnost i političke okolnosti Podgorice - vojni logor 2. Društvena struktura Podgorice u XVIII stoljeću 3. Privreda Podgorice u XVIII vijeku 4. Konfesionalno-nacionalitetni momenti u Podgorici u XVIII vijeku 5. Podgorica u prelomnim godinama 1797-1814. ZARAZE KUGE I DRUGE BOLESTI U PODGORICI I ŠIROJ OKOLINI (XV-XVIII v.) Skraćenice `Crnogorska istoriografija se dosad bavila uglavnom političkom istorijom novijih perioda. Mnogobrojni okršaji sa raznim neprijateljima i borba za nezavisnost u znatnoj mjeri opravdavaju takvu usmjerenost. Istorijska nauka svih balkanskih zemalja ima, pored drugih obaveza, i zadatak da prikazivanje prošlosti znatno tematski obogati i približi svoju nauku stepenu istorijskih saznanja vodećih evropskih država i kultura. U pomenutim sredinama se već od vremena poslije Prvog svjetskog rata uveliko obrađuju i druge grane istorije u tumačenju prošlosti. Ekonomska, društvena, kulturna, zdravstvena, mentalitetna i druge strane narodne minulosti najbolje se sjedinjuju i prožimaju njegovanjem lokalne događajnosti i procesa. Samo na užem geografskom prostoru i vremenskom obuhvatanju pomenuti žanrovi istoriopisanja imaju šansi da budu istraživačke djelatnosti, jer su veliki geografsko-istorijski pregledi obično vezani za kompiliranje postignutih rezultata istraživanja, od čega posebno pati savremena istoriografska produkcija Crne Gore. Do takvog ishoda naročito dovodi pretencioznost pojedinaca da u vlastitoj režiji sačine tzv. sinteze, koje se po pravilu ograničavaju na političkoistorijski pregled na osnovu tuđeg rada. Takvi suviše hrabri zahvati obilaze timski rad, čime se uklanja multidisciplinarni pristup, pa i uporedna obrada raznih grana i vidova same istoriografije, koja u neku ruku može nadomjestiti multidisciplinarnost u malom. Istoriopisanje u Crnoj Gori pokazuje još jednu primjetno negativnu osobinu: ona je ograničena na neke periode (od kraja XVIII vijeka do 1918, na NOB i sindikalno-radnički pokret) dok posebno stariju prošlost obrađuju naučni radnici iz susjedstva. Zreliji odgovori na neke probleme, koji prijete da se ograniče na solipsističko-nacionalistička rješenja, moraju izostati ako se ne poznaje balkanski a kamoli evropski razvitak. U Crnoj Gori nema iskusnijih stručnjaka koji bi istraživački radili na starijim razdobljima, kao ni na opštoj istoriji bez obzira na period. Kao što je poznato, istoričari nemaju nikakav instrumentari za proučavanje stvarnosti koja je proxyjala (s vihorom ili bez njega), osim tragova te protekle prošlosti. Ti tragovi se stručnim jezikom nazivaju istorijski izvori. Ako njih nema ili su fragmentarni, teško je pisati pravu istoriju, te se primjenjuju pretpostavke obično koristeći komparativni metod.` Knjiga je NOVA

Autor - osoba Krejn, Stiven Naslov Čamac i druge pripovetke / Stivn Krejn ; izabrao i preveo Tihomir Vučković Hrptni naslov Čamac Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : Kultura) Fizički opis 212 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučković, Tihomir, 1938- Zbirka ǂBiblioteka ǂRaspust ; 40 (Karton) Napomene Hrpteni naslov: Čamac Pripovedno delo Stivena Krejna: str. 5-12. Tiraž 4.000. Stiven Krejn rođen je 1. novembra 1871. godine u Njuarku, država Nju Džersi. Njegov otac bio je sveštenik metodističke crkve, a majka jedan od vodećih članova ženske hrišćanske unije. Godine 1876, porodica se preselila u obližnji Port Džervis, gde je piščev otac dobio mesto pastora. Posle očeve smrti, 1880. godine, porodica se preselila u Rozvil kod Njuarka. Njegov stariji brat Taunli bio je profesionalni novinar. Krejn je počeo da piše vrlo rano i prve radove objavio sa šesnaest godina. Pokušao je da studira, ali je 1891. godine napustio studije, da bi radio kao novinar-reporter i pisac. Godine 1893. objavio je svoj prvi roman, „Megi, devojka sa ulice”, prvo delo američkog naturalizma (koji će kulminirati s Drajzerom). Godine 1895. objavio je svoju najpoznatiju knjigu, „Crvena značka hrabrosti”, koja mu donosi internacionalnu slavu. Knjiga postaje američki bestseler, a u Engleskoj je pozdravlja sam veliki Džozef Konrad. Hemingvej je ovaj roman smatrao jednom od najboljih knjiga američke književnosti i on danas ima status klasičnog dela američke literature. Naredne godine štampa novi roman, „Džordžova mati”, a za njim, po porudžbinama, sledi pet ratnih priča („Tri čudesna vojnika”, „Veteran”, „Ofanziva u Indijani”, „Ratna epizoda”, „Mali odred”). Godine 1896, u jeku slave, dotakao ga se skandal. Pisac je u ranim jutarnjim satima ispratio tri devojke među kojima je bila i prostitutka Dora Klark, ponudivši joj novac za svedočenje koje bi on literarno obradio. Policajac, koji je bio u blizini, priveo ih je, misleći da je reč o prostituciji. Iako pisac, za razliku od Klarkove, nije zadržan u pritvoru, i mada mu je advokat savetovao da se ne meša u proces, on je posvedočio u njenu korist i ona je, potom, oslobođena. Štampa, naravno, nije propustila priliku da se nasladi mukama u tom trenutku slavnog pisca. Krejn uviđa da od književnih honorara, ipak, ne može da živi i iste godine prihvata ponudu da bude ratni izveštač iz Špansko-američkog rata. Dok je, u Džeksonvilu, na Floridi, čekao polazak za Kubu, u lokalnom bordelu upoznao je trideset jednogodišnju Koru Tejlor, svoju buduću suprugu, koja je iza sebe imala dva propala braka i koja je već dve godine u Džeksonvilu živela boemskim životom. Ona je u Džeksonvilu, barem u boemskim krugovima, bila donekle i uvažena figura. Krejn ju je sa sobom poveo na brod koji na Kubu nikada nije stigao zbog pomorske nesreće. Krejn je te događaje opisao u svojoj priči „Otvoreni brod”. Objavivši „Otvoreni brod” koji je (opet) postigao uspeh, sa novinskim magnatom Vilijemom Randolfom Herstom zaključuje ugovor da za „Njujork džurnal” izveštava iz Grčko-turskog rata. S Korom putuje u Englesku, odakle aprila 1895. stižu u Atinu. Dok on boravi u Epiru, Kora piše izveštaje iz Atine i tako postaje prva žena, ratna reporterka (piše pod pseudonimom „Imodžina Karter”). Mesec dana kasnije oni se vraćaju u Englesku i uzimaju u zakup vilu u Okstedu; druže se sa Edmundom Gosom, Fordom Madoksom Fordom, Edvardom Garnetom, H. Dž. Velsom, Džozefom Konradom. Krejn piše seriju kratkih priča, ali one ne donose dovoljno novca. Zato se vraća u Ameriku, gde opet, 1898. godine, postaje ratni dopisnik iz američke baze na Kubi, u Gvantanamo zalivu, dok Kora ostaje u Engleskoj. Na Kubi se razboleo od malarije koja komplikuje njegovu hroničnu tuberkulozu s kojom se bori od detinjstva. Vraća se u Old Point Komfort u Virdžiniji, gde nekoliko nedelja leži u jednom hotelu. Donekle oporavljen, opet potpisuje ugovor sa „Njujork džurnalom”; putuje najpre u Puerto Riko, a onda u Havanu. Iz Engleske stižu vesti da je Kora, zbog besparice, očajna, i on, napokon, odlazi u Englesku, u januaru 1899. godine. Pokušava da piše za engleske novine, ali novčani problemi se nastavljaju. Planira da putuje na Gibraltar i na Svetu Jelenu, kao dopisnik, ali, nelečena kako treba, tuberkuloza uzima danak: počinju napadi obilnog krvarenja. Kora moli prijatelje za novčanu pomoć; Džozef Konrad koji ga je tih dana obišao, shvata da je Krejn gotovo na izdisaju. Iste godine, 28. maja, Krejn je doputovao na lečenje u Badenvajler, nemačku banju blizu Blek Foresta; tamo pokušava da diktira poglavlja iz svog poslednjeg, nedovršenog romana. Umro je 5. juna. Kora je njegovo telo prenela u Njujork i Krejn je sahranjen na Evergrin groblju (sada se zove Hilsajd), u Nju Džersiju. Nedovršeni roman „O’ Rudi”, završio je Robert Bar i on je objavljen posthumno, 1903. godine. Posle svoje smrti Krejn je pao u zaborav; no, dvadesetak godina kasnije, kritika ponovo počinje da se interesuje za njegovu umetnost. Tomas Bir je napisao njegovu biografiju, a prva imena američke nove literature našla su za potrebno da ponovo uzdignu njegovo ime (od Frosta, Paunda i Vile Kater do Hemingveja i Džona Berimena). Osim romana i kratkih priča, Krejn je pesnik – jedan od prvih američkih, i ne samo američkih, pesnika novijeg doba koji je pisao belim stihom (što je i razumljivo, jer je on prevashodno prozaist). Objavio je dve zbirke pesama – „Crni konjanici” (1894) i „Rat je dobar” (1899). Krejn u svom pesničkom postupku koristi alegoriju, grotesku, naraciju. To su, u stvari, pričice s poukom koje, možda, najavljuju čudnovato umeće Embrouza Birsa, a zanimljivo je ispitati da li ih je poznavao Harms. Veći broj Krejnovih pesama u ovom izboru govori ne samo o vrednosti, već i o slabosti tih stihova koji teško stoje sami za sebe i traže podršku ostalih. Primerice, Edvardu Arlingtonu Robinsonu je dovoljna jedna sjajna pesma, sve se iz nje vidi i zna. Ali, Krejnu treba desetak, da postigne punotu Robinsonove jedne. Sanatorijum u Badenvajleru gde je Krejn umro danas je mesto hodočašća mnogih američkih turista. Krejnova kuća u Azberiju, gradiću kod Nju Džersija, gde je živeo devet godina, pretvorena je u njegov muzej. MG61 (N)

Beograd 2010. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 207 strana. Napomena: sitnije oštećenje donje ivice prednjih korica; knjiga je veoma dobro očuvana. R1 Živeli smo u Prištini. Posle bombardovanja 1999. godine i ulaska UMNIK-a i KFOR-a na Kosovo i Metohiju za Srbe nije bilo opstanka. Otimačine, uništavanje imovine, maltretiranja, ubistva. Sve pred očima KFOR-a i UMNIK-a. Srbi su morali da beže, očekivajući da će se situacija brzo srediti i oni uskoro vratiti. Dejan i Nataša su oklevali. Najzad su rešili da krenu u Grgure. Ujutru, rano u petak 23. jula su krenuli i srećno stigli pre podne istog dana. Odahnuli smo. Sada smo Rade i ja mogli da razmišljamo šta da radimo. Stan smo izdali jednom diplomati iz UMNIK-a i krenuli. Iz Prištine smo pošli 29. jula 1999. u 11.30 časova, starim, rasklimatanim šiptarskim „taksijem” do Kosovog Polja. „Taksi” je bio pun Šiptara, koji su se drsko smejali i stalno okretali traku jedne iste šiptarske pesme u kojoj su se Srbi pogrdno pominjali. Ćutali smo i jedva čekali da izađemo. U rukama smo imali tri torbe za pijacu sa stvarima i mali kofer koji sam koristila na đačkim ekskurzijama. Na nesreću, svi koferi i putne torbe bili su u Grguru. Izašli smo na ulasku u Kosovo Polje. Autobusa koji je „dovozio povratnike na Kosovo” i vraćao se prazan u Niš nije bilo. Nije smeo da primi putnike. Krenuli smo vozom do Leposavića. Tu smo dugo čekali, do 8 časova uveče, dok nismo našli jednog prijatelja, koji nas je zajedno sa svojom suprugom prebacio šumskim putem do Blaževa. Tu smo se odmorili i nastavili put preko Brusa i Blaca u Grgure. Na putu od Leposavića do Blaževa policija KFOR-a (Francuzi) nas je zaustavljala, pregledala kola i isprave. Na pojedinim mestima put je sa strane bio okrečen belim trakama kao „granica”. U Grgure smo stigli u sat noću 30. jula 1999. godine. Pošto smo se dugo zadržali na putu, među rodbinom i prijateljima nastala je uzbuna. Niko nije znao gde smo i štaje sa nama. Dejan je rekao: „Već sam vas prežalio”. U Grguru nas je dočekalo četiri kuće Simića i strina Mira. Stric je umro u januaru iste godine, moj svekar 1995. a svekrva 1996. godine. Njihovi potomci su se razišli po celoj Srbiji. Najviše ih je u Beogradu. Godine 1960. bilo je 15 članova i jedno domaćinstvo. Sada četiri kuće i jedna stara žena. Stalno mi je bilo u mislima: seobe, razne migracije su sudbina Srba. Starije generacije i njihova deca znaće odažle su, gde im je zavičaj. Unuci već neće. Krajem 2002. godine sam rešila da tražim i sistematizujem podatke o familiji Simić iz Donjeg Grgura i svima koji potiču iz te familije. Znala sam da neće biti lako. Za mnoge porodice nismo ni znali gde su, gde žive. Otežavajuća okolnost je bila što sam ja iz sasvim drugog kraja poreklom i što smo dugo živeli u Prištini te sam ovu sredinu slabo poznavala. Zatim, imala sam dosta porodičnih obaveza. Živeli smo u Grguru i Beogradu. Rešila sam da budem uporna u istraživanju i pisanju. Iz predgovora Sadržaj: Selo Grgure — Ime sela Grgure — Šta kaže istorija — Grgure u prošlosti Upravna podela topličkog okruga Familija Simić iz Donjeg Grgura Porod Dimitrija (1844-1904) i Bosiljke (1845-1923) Milomir Simić Domaćinstvo Dimitrija i njegovih potomaka — Kuća — Voda i vodenica — Krsna slava u Donjem Grguru Potomstvo Milomira i Magdalene (Mice) (III) Josif (Josa) Simić — Lojze — „Kod koliba”- Bačije Porod Josifa (Jose) i Aleksije Milosava (Misa) Milan — Ćuprija — Jedan dan u raspadu SFRJ — Jedno veče u Prištini pod NATO okupacijom Milosav (Midža) Marija Marta Bogosav Simić Porod Bogosava i Ranđije Potomstvo kćeri Dimitrija i Bosiljke Stamenka Petrovo potomstvo Marija Aleksandra (Leka) Stamena — „Prunum” Stojanka — Jedan život Mladen Simić Iz života — Kuća — Kumstvo — Stari zavičaj — Mladen — Bogdan — Bogdanova smrt (po pričanju Mire Simić i Milke Radovanović) — Bogosav (Naja) Radovanović — Sećanje iz detinjstva — Rat — Milojeva priča Literatura Zahvalnost Beleška o autoru

Autor - osoba Matavulj, Simo, 1852-1908 = Matavulj, Simo, 1852-1908 Naslov Beogradske priče / Simo Matavulj ; [izbor Vidosav Stevanović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 Fizički opis 201 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Stevanović, Vidosav, 1942- = Stevanović, Vidosav, 1942- Zbirka Reč i misao. ǂkolo ǂ13 ; 301 Predmetne odrednice Matavulj, Simo, 1852-1908 -- `Bakonja fra Brne` Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 – Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije. Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa Jadrana (1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva). U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine. Do prelaza u Crnu Goru, 1881, on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo „srećnog braka“. Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „Zavjet“ i „Na slavi“, prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović MG135 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine - Ivo Andrić Disertaciju Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine (Die Entnjicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einnjirgung der turkischen Herrschaft) Ivo Andrić je odbranio je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine. Ovaj istoriografski Andrićev rad preveden je na srpski jezik i prvi put objavljen u časopisu Sveske Zadužbine Ive Andrića, u broju 1 za 1982. godinu. Uzevši u celini, Andrićev doktorski rad ima neuporedivo više literarnog nego naučno-istorijskog značaja. U njemu su nagoveštene uglavnom sve teme koje će pisca okupirati u njegovim proznim delima. U disertaciji se, isto tako, nalazi jezgro gotovo svih budućih Andrićevih zamisli utemeljenih na istorijskoj građi. Mnoge knjige do kojih je došao pišući tezu, Andrić je docnije koristio kao izvor podataka za svoje romane i priče (Travnička hronika, Na Drini ćuprija, ciklus priča o fratrima, i drugo). Ivo Andrić je u doktorskoj tezi sa jednakom pažnjom pratio istorijsku sudbinu sve četiri nacionalne zajednice u Bosni i Hercegovin i (Srbi, Hrvati, Turci i Jevreji) i objektivno, bez literarne mistifikacije, sagledavao osobenosti i odnose među njima. Osim toga, u disertaciji je formiran Andrićev hroničarsko-istorijski stil koji se u njegovim književnim delima preobražava i iskazuje glasom objektivnog pripovedača. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Autor - osoba Žugić, Tomislav, 1934- = Žugić, Tomislav, 1934- Milić, Miodrag, 1920- = Milić, Miodrag, 1920- Naslov Jugosloveni u koncentracionom logoru Aušvic : 1941-1945 / Tomislav Žugić, Miodrag Milić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za savremenu istoriju, 1989 (Beograd : Kultura) Fizički opis 350 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂStradanja i otpori ; 4 ISBN (tvrdi povez sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Ex libris: Legat porodice Petrović, poklonio dr Vladimir Petrović, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju: ISI: DC VP 191/4 Izvori i literatura: str.167-172 Spisak jugoslovena zatočenika: str.173-348. Predmetne odrednice Drugi svetski rat, 1939-1945 -- Koncentracioni logori -- Aušvic PREDGOVOR Monografija o najvećem nemačkom logoru smrti Aušvicu (Osvjenćimu) u kojem su za vreme njegovog postojanja u toku drugog svetskog rata stradali brojni pripadnici raznih naroda, posebno Poljaci, Rusi, Jugosloveni, Francuzi itd., napisana je uglavnom na osnovu sećanja preživelih logoraša i literature, jer pisane izvore o svojim zločinima nacisti nisu ostavljali. Ta činjenica određuje i karakter ove monografije. Pisan pretežno istorijskom metodom, tekst je u osnovi naučnog karaktera i zahvaljujući autorima dobili smo pregledno, objektivno i pre svega potresno štivo o stradanju ljudskog roda. Monografija sadrži uvod i dva dela koja čine jedinstvenu celinu. U uvodnom delu dat je sažet tekst o fašizmu i o logorima u drugom svetskom ratu. U prvom delu, autor Tomislav Žugić, detaljno i precizno opisan je nastanak logora (Aušvic, I, II i III) i Uprave logora koja se sastojala od Komandanta i Političkog odjela, odeljenja zapošljavanja, administracije, lekara garnizona i uprave odeljenja. Iz ove monografije saznaju se brojni podaci o logoru, načinu upravljanja, promenama u upravljanju. Osim toga, u posebnim poglavljima, potresno je obrađeno: Dovođenje logoraša; Transport Jugoslovena; Život u logoru; Robovski rad; Medicinski opiti nad živim ljudima – vivo eksperimenti; Komercijalizacija Osvenćimske fabrike smrti, život, rad i stradanja logoraša, koji za naciste nisu bili ljudi već brojevi sa kojima su radili šta su hteli. Posebno su potresna kazivanja o postupcima prema obolelim i nemoćnim, o njihovom uništavanju bez milosti. Ništa manje nisu potresni ni primeri vivo eksperimenata kojima su pronalazili metode za masovne zločine. Tako je Aušvic, što se s pravom U drugom delu, autor Miodrag Milić, pod naslovom: Otpor iza žica, plastičnim i jasnim stilom obrađene su predforme otpora; Ilegalne organizacije; Dokumentovanje zločina; Jugoslovenski internirci; Politički rad; Organizovanje pomoći, Logorska bolnica; Saznavanje vesti; Kulturni život; Prkos i Otpor; Sabotažne akcije; Pobune i bekstva; Pripreme za ustanak i Zaključak. Nosilac i realizator svih poslova na izučavanju i obradi tema iz područja Jugosloveni u nacifašističkim logorima u vreme drugog svetskog rata je Institut za savremenu istoriju, koji je sa svoje strane autorima obezbedio materijalne i druge uslove za realizaciju ovog naučnog zadatka. Pored istraživanja relevantne istorijske građe u našoj zemlji autori su pregledali dokumentaciju muzeja Aušvic u Osvjenćimu i arhivu Komisije za utvrđivanje zločina okupatora u Poljskoj, koja se čuva u Varšavi. Pored toga izvršena su i dopunska prikupljanja pre svega memoarske građe, radi popuna postojećih praznina odnosno bližeg rasvetljavanja pojedinih događaja. Kao mnoge druge radove slične vrste i ovaj su pratili određeni problemi i poteškoće. Osnovnu teškoću predstavljao je nedostatak pisanih dokumenata kao izvora prvoga reda, jer Aušvic spada među one logore o kojima je sačuvan veoma oskudan fond arhivske građe. Ta okolnost je autore neizbežno usmerila u prvom redu na literaturu i memoarsku građu. Poznato je, međutim, da sećanja učesnika događaja nisu uvek pouzdan oslonac, pogotovu kada se prikupljaju posle duže vremenske distance. S druge strane, kada je reč o literaturi, uvek se mora računati i na određenu dozu autorskog subjektivizma pa se sve napisano ne može uzimati kao apsolutna istina. Oprezniji i kritički pristup ovim izvorima neminovno je prouzrokovao i nešto duži rad na monografiji o KL Aušvic. Uprkos pomenutih i drugih teškoća, autori su prikazali upečatljivu i potresnu sliku logora Aušvic, u kojem su izvršeni najveći zločini u istoriji čovečanstva. To, međutim, ni u kom slučaju ne znači da je monografijom u potpunosti i do kraja osvetljen ovaj logorski kolos. Stoga se očekuje da će ona istovremeno biti podsticaj nastajanju novih publikacija i priloga, koji će otkrivati i zasad nepoznate detalje i činjenice o aušvickom Holokaustu. U radu na prikupljanju građe za monografiju o koncentracionom logoru Aušvic autori su u svim naučnim i specijalizovanim ustanovama i institucijama nailazili na veliku predusretljivost njihovog osoblja. Ovo se posebno odnosi na Istorijski arhiv Beograda, Arhiv SFRJ i Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, kao i na arhiv Muzeja Aušvic u Osvjenćimu i arhiv Glavne komisije za utvrđivanje zločina okupatora u Poljskoj, koji se nalazi u Varšavi. Za konačno oblikovanje teksta monografije od izuzetne koristi su bile primedbe i opaske članova redakcionog odbora, posebno bivših zatočenika logora Aušvic, a u stručnom pogledu – recenzenata dr Petra Kačavende i dr Dušana Lukača. Odgovarajući doprinos izradi ove monografije, naročito u razrešavanju organizaciono-tehničkih pitanja, pružili su dr Nikola Živković, rukovodilac projekta o fašističkim zatvorima i koncentracionim logorima i Sonja Božanović, viši stručni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. Urednik. MG12 (N)

Kao na slikama AutorIngersoll, Ralph Nakladnik Beograd : Kultura, 1948 Materijalni opis488 str. ; 20 cm Nakladnički nizBiblioteka Trideset dana NapomenaPrijevod djela: Top secret. Ćir. Predmetna odrednicaDrugi svjetski rat <1939/1945> - vojne operacije - Europa, zapadna Drugi svjetski rat <1939/1945> - Sjedinjene Američke Države Ralph McAllister Ingersoll (December 8, 1900 in New Haven, Connecticut – March 8, 1985 in Miami Beach, Florida) was an American writer, editor, and publisher. He is best known as founder and publisher of PM, a short-lived 1940s New York City left-wing daily newspaper that was financed by Chicago millionaire Marshall Field III.[1] Biography[edit] Ingersoll went to Hotchkiss School, graduated from Yale University`s Sheffield Scientific School and became a mining engineer in California, Arizona and Mexico. In 1923 he went to New York with the intention of becoming a writer.[2] He worked as a reporter for the New York American from 1923 to 1925, and then joined The New Yorker where he was managing editor from 1925 to 1930. He had been hired by the New Yorker founder and editor Harold Ross a few months after the magazine commenced publication; Ross inadvertently spilled an inkwell on Ingersoll`s new light suit (various sources claim it was either white or pale gray) during the job interview, then, in embarrassment, offered him the job. As Ingersoll left his office, he heard Ross mumble to his secretary: `Jesus Christ, I hire anybody.`[3] According to his biographer, Roy Hoopes, Ingersoll `was one of the original guiding spirits of The New Yorker. He held it together during its first five years.`[4] In 1930 Ingersoll went to Time Inc. as managing editor of Time-Life publications, and devised the formula of business magazine Fortune,[5] eventually becoming general manager of the company.[2] One of his most important assignments at Fortune was a detailed history of The New Yorker and its business. The scrutiny that Ingersoll gave Ross and his employees, which included mention of their foibles and salaries, initiated a feud between Ross and Henry Luce, publisher of Time and Fortune, culminating in a famed profile of Luce by Wolcott Gibbs that ran in The New Yorker in 1936, which lampooned both Luce and `Timestyle`, the inverted writing style for which Time was (in)famous. Luce retaliated by having caricaturist Al Hirschfeld draw an image of Joseph Stalin over a picture of Ross.[6] PM started on June 18, 1940 with $1.5 million of capital, a fraction of the $10 million that Ingersoll initially sought. Unlike in usual U.S. practice, PM ran no advertising, and editorials did not appear every day; when they did, they were signed by an individual, initially Ingersoll himself, instead of anonymously coming from the paper itself. Sometimes these editorials took over the front page. His first editorial took a forthright stand on World War II which was already under way in Europe: `We are against people who push other people around,` he wrote, demanding material U.S. support for the nations opposing Nazi Germany and Fascist Italy.[1][5] Ingersoll visited Britain in October and wrote a series for the paper that was published as an instant book fixup.[7] The papers` first year was an overall success, although the paper was in some financial trouble: its circulation of 100,000–200,000 was insufficient. Marshall Field III had become the paper`s funder; quite unusually, he was a `silent partner` in this continually money-losing undertaking.[1] The 41-year-old Ingersoll was drafted into the military; when he returned after the war, he found a paper that was less lively and well-written than it had been under his leadership, and with the pro-communist and anti-communist liberals writing at cross purposes. The paper never quite recovered and in June, 1948, with PM on the brink of folding, Field sold a majority interest to attorney Bartley Crum and editor Joseph Fels Barnes, who renamed it the New York Star. It ceased publication eight months later, in February, 1949. Ingersoll later wrote numerous books about his service in World War II.[1] It has recently been suggested, based on research, that Ingersoll may have been the originator, chief advocate and mission planner of the tactical deception unit formed by the US Army during the war and deployed in the European Theater of Operations known formally as the 23rd Headquarters Special Troops and colloquially as the Ghost Army of World War II.[8] In the 1950s Ingersoll acquired and managed several newspapers. His company, Ingersoll Publications, founded in 1957,[9] was taken over by his son Ralph M. Ingersoll Jr. in 1982 after he had bought his father out in a deal that left them no longer on speaking terms.[10] Further reading[edit] Hoopes, Roy (1985). Ralph Ingersoll. A Biography. New York: Atheneum. Ralf Mekalister Ingersol ( 8. decembar 1900. Nju Hejven, Konektikat — 8. mart 1985. Majami Bič, Florida) je bio američki pisac, urednik i izdavač. Najpoznatiji je kao osnivač i izdavač PM, kratkotrajnih levičarskih dnevnih novina u Njujorku iz 1940-ih koje je finansirao milioner iz Čikaga Maršal Fild III.[1] Biografija[uredi] Ingersol je otišao u školu Hočkis, diplomirao na naučnoj školi Šefild Univerziteta Jejl i postao rudarski inženjer u Kaliforniji, Arizoni i Meksiku. Godine 1923. odlazi u Njujork sa namerom da postane pisac.[2] Radio je kao reporter za Nev Iork American od 1923. do 1925., a zatim se pridružio The Nev Iorker-u gde je bio glavni urednik od 1925. do 1930. godine. Unajmio ga je osnivač i urednik Nev Iorker-a Harold Ross nekoliko meseci nakon što je časopis započelo objavljivanje; Ros je nehotice prosuo mastilo na Ingersolovo novo svetlo odelo (razni izvori tvrde da je bilo belo ili bledo sivo) tokom intervjua za posao, a zatim mu je, u stidu, ponudio posao. Dok je Ingersoll izlazio iz kancelarije, čuo je Rosa kako promrmlja svom sekretaru: „Isuse Hriste, ja unajmljujem svakoga.“[3] Prema njegovom biografu, Roju Hupsu, Ingersol je „bio jedan od prvobitnih duhova vodilja The Nev Iorker-a. Držao je zajedno tokom svojih prvih pet godina.“[4] Godine 1930. Ingersol je otišao u Time Inc. kao glavni urednik publikacija Time-Life, i osmislio formulu poslovnog časopisa Fortune,[5] da bi na kraju postao generalni direktor kompanije.[2] Jedan od njegovih najvažnijih zadataka u Fortuneu bila je detaljna istorija The Nev Iorker-a i njegovog poslovanja. Ispitivanje koje je Ingersoll dao Rosu i njegovim zaposlenima, a koje je uključivalo pominjanje njihovih slabosti i plata, pokrenulo je svađu između Rosa i Henrija Lusa, izdavača Time and Fortune, što je kulminiralo slavnim profilom Lucea Volkota Gibsa koji je objavljen u The Nev Iorker-u. 1936. godine, koji je ismevao i Luce i „Timestile“, obrnuti stil pisanja po kojem je Tajm (ne)čuven. Lus je uzvratio tako što je karikaturistu Al Hiršfeld nacrtao sliku Josifa Staljina preko Rosove slike.[6] PM je počeo 18. juna 1940. sa kapitalom od 1,5 miliona dolara, što je samo delić od 10 miliona dolara koje je Ingersol prvobitno tražio. Za razliku od uobičajene američke prakse, premijer se nije oglašavao, a uvodnici se nisu pojavljivali svaki dan; kada jesu, potpisao ih je pojedinac, u početku sam Ingersol, umesto da anonimno dolazi iz samog lista. Ponekad su ovi uvodnici zauzeli naslovnu stranu. Njegov prvi uvodnik zauzeo je jasan stav o Drugom svetskom ratu koji je već bio u toku u Evropi: „Mi smo protiv ljudi koji guraju druge ljude okolo“, napisao je, zahtevajući materijalnu podršku SAD za nacije koje se suprotstavljaju nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji.[1] ][5] Ingersol je posetila Britaniju u oktobru i napisala seriju za novine koja je objavljena kao trenutna popravka knjige.[7] Prva godina izdanja novina je bila ukupan uspeh, iako je list bio u finansijskim problemima: njegov tiraž od 100.000–200.000 nije bio dovoljan. Maršal Fild III je postao finansijer lista; sasvim neobično, on je bio „tihi partner“ u ovom poduhvatu koji je neprestano gubio novac.[1] 41-godišnji Ingersol je pozvan u vojsku; kada se vratio posle rata, pronašao je list koji je bio manje živ i dobro napisan nego što je bio pod njegovim rukovodstvom, a sa prokomunističkim i antikomunističkim liberalima koji su pisali suprotno. List se nikada nije potpuno oporavio i u junu 1948. godine, dok je PM bio na ivici raspada, Fild je prodao većinski udeo advokatu Bartliju Kramu i uredniku Džozefu Felsu Barnsu, koji su ga preimenovali u Nev Iork Star. Prestao je da izlazi osam meseci kasnije, u februaru 1949. Ingersol je kasnije napisao brojne knjige o svojoj službi u Drugom svetskom ratu.[1] Nedavno je sugerisano, na osnovu istraživanja, da je Ingersoll možda bio začetnik, glavni advokat i planer misije jedinice za taktičke obmane koju je formirala američka vojska tokom rata i koja je bila raspoređena u Evropskom teatru operacija, formalno poznatom kao 23. štab Specijalne trupe i kolokvijalno kao Vojska duhova Drugog svetskog rata.[8] Pedesetih godina prošlog veka Ingersol je kupio i upravljao nekoliko novina. Njegovu kompaniju, Ingersoll Publications, osnovanu 1957. godine,[9] je preuzeo njegov sin Ralf M. Ingersoll Jr. 1982. nakon što je otkupio svog oca u dogovoru koji ih je ostavio da više ne razgovaraju.[10]

Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010 Naslov 101 priča / Momo Kapor Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1980 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 444 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Mandić, Igor, 1939-2022 = Mandić, Igor, 1939-2022 Zbirka Biblioteka izabranih novela (Karton) Napomene Str. 5-28: Urbana mitologija u prozi Mome Kapora / Igor Mandić. Predmetne odrednice Kapor, Momo, 1937-2010 Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti. Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti. U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja). MG117 (N)

DOKUMENTI IZ ISTORIJE JUGOSLAVIJE Miodrag Zečević DOKUMENTI IZ ISTORIJE JUGOSLAVIJE , Miodrag Zečević , Jovan P. Popović - Arhiv Jugoslavije Beograd 1996 , Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog rata ; Mek povez, format 17 x 24 cm ilustrovano, 482 strane -dobro ocuvano ,ima salotejpa na ivicama korica ,ima tragova presavijanja korica ,knjiga je bila nekada malo vlazna ,pa ima malo zutila na koricama i na par stranica uz korice -bokovi knjige su zuce boje SADRŽAJ Predgovor IZVEŠTAJ KOJI JE PODNEO PREDSEDNIK KOMISIJE Državna komisija za utrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Spisak skraćenica Uvodna napomena I. Osnivanje državne komisije II. Organizacioni sastav celokupne službe utvrđivanja zločina okupatora i njihovih pomagača III. Propisi formalnog i materijalnog prava kao pravni osnov službe utvrđivanja zločina okuopatora i njihovih pomagača IV. Rad državne komisije i celokupne službe te rezultati istoga. Istraživanje Utvrđivanje i registrovanje ratnih zločinaca i izdajnika Obrada dokaznog gradiva u drugim oblicima Privođenje ratnih zločinaca i izdajnika sudovima Privođenje sudovima Saradnja sa organima tužioštva i pravosuđa Pravno-politička delatnost na međunarodnom polju Publikaciona delatnost I JEDAN BROJ SAOPŠTENJA DRŽVNE I ZEMALJSKIH KOMISIJA ZA UTVRĐIVANJE ZLOČINA OKUPATORA I NJIHOVIH POMAGAČA Napomena priređivača I Saopštenja državne komisije Saopštenje br. 2 Saopštenje br. 4 Saopštenje br. 18 Saopštenje br. 20 Saopštenje br. 22 Saopštenje br. 26 Saopštenje br. 30 Saopštenje br. 33 Saopštenje br. 34 Saopštenje br. 39 Saopštenje br. 44 Zločinačka ustaško-četnička saradnja Saopštenje br. 69 Izdajstvo i zločini Dražinog popa Momčila Đujića Saopštenje br. 72 Ustaše su vršile zločine i u Sovjetskom Savezu Saopštenje br. 77 `Sajmište” – mučilište naroda Jugoslavije Saopštenje br. 87 Zločinačka aktivnost nadbiskupa vrhobosanskog dr. Ivana Šarića Saopštenje br. 88 II JEDAN BROJ SAOPŠTENJA ZEMALJSKIH KOMISIJA O ZLOČINIMA OKUPATORA I NJEGOVIH POMAGAČA 1. Saopštenje zemaljske komisije Bosne i Hercegovine Saopštenje br. 3 Saopštenje br. 4 Saopštenje br. 6 2. Saopštenje zemaljske komisije Hrvatske Saopćenje br. 3 Saopćenje br. 4.. Saopćenje br. 10 Saopćenje br. 15 Saopćenje br. 16 Saopćenje br. 17 Saopćenje br. 22 Saopćenje br. 25 Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Saopćenje br. 38 3.Saopštenje zemaljske komisije Slovenije Objava br. 1 Objava br. 2 Objava br. 11 Objava br. 40 ODLUKE O PROGLAŠENJU ZA RATNE ZLOČINCE JEDNOG BROJA JUGOSLOVENSKIH DRŽAVLJANA Napomena priređivača 1. Hrvati Dr. Pavelić Ante Dr. Artuković Andrija Kvaternik Eugen - Dido Kvaternik Slavko Luburić Vjekoslav - Maks Dr Šarić Ivan Majstorović-Filipović Miroslav Tomić Viktor 2.Srbi Nedić Milan Mihailović Dragoljub – Draža Jovanović Dragomir - Dragi Ljotić Dimitrije 3.Crnogorci Đurišić I. Pavle Stanišić Bajo Đukanović Blažo Jovović N. Jakov 4. Slovenci Rupnik Leon Dr Rožman Gregorij 5. Mađari Lapp Josef - Sepp Kelemen Ferenc Perepatić Pal (Perepatics Pal) 6. Muslimani Dr Kulenović Džaferbeg El-Huseini Muhamed Emin 7. Šiptari Deva Džafer Mahmutbegović Sanija (Sani Begoli) Maljoka Bećir DOKUMENTA O KONSTITUISANJU DRŽAVNE KOMISIJE Odluka o obrazovanju državne komisije Pravilnik o radu državne komisije DOKUMENTI NA OSNOVU KOJIH JE RADILA KOMISIJA I. Nacionalni propisi Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama zakona o konfiskaciji Odluka o prijelazu u državno vlasništvo neprijateljske imovine Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama zakona o krivičnim delima Zakon o krivičnim delima protiv naroda Zakon o oduzimanju ratne dobiti Zakon o nevažnosti pravnih propisa II. Međunarodni propisi 1. Statut Međunarodnog vojnog suda 2. Sporazum između Savezničkih vlada 3. Zakon o kažnjavanju lica odgovornih za ratne zločine 4. Spisak ostalih međunarodnih dokumenata OBAVEŠTAJNA SREDSTVA FONDA “RATNI ZLOČINI” Obaveštajna sredstva `Međunarodna demokratska javnost pritisnuta saznanjem o strašnim zločinima prema civilnom stanovništvu, ratnim zarobljenicima, imovini i nepoštovanja pravila međunarodnog prava od strane fašističkih zemalja (sila osovine) na okupiranim teritorijama, pokrenula je inicijativu o kažnjavanju učinioca takvih radnji. U toku ratne 1943. godine, sazrelo je kod saveznika uverenje o potrebi rigoroznog kažnjavanja za ratne zločine izvršene u toku II svetskog rata. U tom periodu doneto je niz deklaracija od strane savezničkih vlada, zaključeni medusaveznički sporazumi i date izjave, objavljene brojne publikacije sa dokumentima o učinjenim i zločinima koji se vrše, podneti apeli javnih ličnosti i demokratskog javnog mnjenja i sl. Opšti zahtev javnog mnjenja je strogo kažnjavanje lica za zločine koji su učinjeni do tada i koji se i dalje čine prema pripadnicima savezničkih oružanih snaga, pokreta otpora, civilnom stanovništvu i imovini od strane fašističkih zemalja na okupiranim teritorijama. Koncem 1943. godine savezničke države svaka posebno i u okviru međusavezničkih relacija obrazuje posebne organe pri svojim vladama, kao i posebnu Komisiju Ujedinjenih nacija za ratne zločine. Neposredno posle obrazovanja Komisije Ujedinjenih nacija u Londonu usledilo je donošenje Deklaracije o zverstvima koja je ostvarila veliki uticaj na ukupan rad na utvrđivanju i kažnjavanju ratnih zločina. Zločini učinjeni nad jugoslovenskim narodima od strane okupatora i njihovih pomagača bili su takvih razmera da je AVNOJ, odmah posle konstituisanja u najviši organ vlasti obrazovao Državnu komisiju za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Zadatak Komisije je bio utvrđivanje odgovornosti, pronalaženje i privođenje radi utvrđivanja kazne svih osoba odgovornih za zločine koje su u Jugoslaviji počinili ili čine u toku rata (čl. 1. Odluke). Komisija je bila organ sui generis. Ona nije bila organ pravosuđa jer nije imala funkciju optuživanja, suđenja i kažnjavanja što je bilo u nadležnosti vojnih i civilnih organa već organ koji prikuplja i utvrđuje činjenice koje se odnose na pronalaženje i privođenje učinioca zločina iz reda okupatora i njegovih pomagača. Podaci pokazuju da je Komisija preduzimala brojne i raznovrsne radnje jer u prvim godinama rada Komisije pravosudni organi Jugoslavije nalaze se u svom osnivanju i konstituisanju. Sa stabilizacijom sudova i javnih tužilaštava aktivnost Komisije se kreće u okvirima Odluke kojom je obrazovana.` (u hodniku ,desni ormaric)

Kao na slikama Ispod omota lepo očuvana KRONIKA O VLADAVINI KARLA IX Prosper Merime Prosveta Beograd 1964 francuska književnost prve polovine 19. veka biblioteka Svetski klasici tvrd povez, format 14 x 19,5 cm zlatotisak, zaštitni omot, ćirilica, 285 strana Prosper Merime (franc. Prosper Merimee; Pariz, 28. septembar 1803 — Kan, 23. septembar 1870) je bio francuski književnik. Biografija[uredi | uredi izvor] Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja[uredi | uredi izvor] Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar[uredi | uredi izvor] Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista[uredi | uredi izvor] Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista[uredi | uredi izvor] Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad[uredi | uredi izvor] Pozorište Klare Gazul[uredi | uredi izvor] Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle[uredi | uredi izvor] I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX[uredi | uredi izvor] Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele[uredi | uredi izvor] Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza[uredi | uredi izvor] Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza[uredi | uredi izvor] Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen)[uredi | uredi izvor] Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza[uredi | uredi izvor] U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala. Istorija francuske knjizevnosti

Autor - osoba Kupareo, Rajmund Naslov Balada iz Magallanesa / Rajmund Kupareo ; [crteži Ružica Dešković] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Dominikanska naklada Istina, 1978 Fizički opis 129 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dešković, Ružica Grassi, Fran Zbirka Tragovi svjetla ; knj. 2 (Broš.) Napomene Nekoliko riječi o piscu / Fran Grassi : str. 123-129 Čitalac će više puta na ovim stranicama naići na spominjanje hrvatskih iseljenika u Južnoj Americi. U pripovijeci „Balada iz Magallanesa“ posljednjoj u knjizi, koja je dala naslov cijeloj zbirci, pisac doživljuje neposredan susret ne samo s još živim našim zemljacima koji su, pritisnuti nuždom, napustili djedovska ognjišta i domovinsko tlo i pošli u potragu za boljim životom, nego i s onima koji već davno u tuđoj zemlji snivaju vječnim snom. Hrvatski natpisi na grobovima koje je posjetio, prisjetili su ga domovine razasute po svijetu. Nijemi razgovor s križevima nad glavama pokojnika bio je uzbudljiviji od sastanaka i saobraćanja s iseljenicima koji su još u životu. Pisac se ne plaši transponiranja tih utisaka u umjetničku zbilju i preuzima na sebe odgovornost ako ga zbog toga netko obilježi oznakom „romantik“. Književni izraz Kupareov nije opterećen fabuliranjem ni suvišnim uopćavanjem. Korijenje svih njegovih priča leži u vlastitom doživljaju. Ta osobina, prisutna još u prvoj njegovoj većoj prozi („U Morskoj kući«), ostaje kao stalni stilogeni elemenat piščeva cjelokupnog pripovjedalačkog djela. Ako tome dodamo lirizam, koji kao osobna životna odrednica daje obojenost ovim stiliziranim preživljavanjima, istakli smo još jednu osobitost Kupareova pripovijedanja i ono što ga čini prepoznatljivim. Rajmund Kupareo (krsnim imenom Luka) (Vrboska, Hrvatska 16. studenog 1914. – Zagreb, 6. lipnja 1996) bio je hrvatski svećenik, sveučilišni profesor, pjesnik, teološki pisac, esejist, skladatelj, prevoditelj, nakladnik i redovnik dominikanac. Pisao je na hrvatskom, češkom, latinskom i španjolskom jeziku. Djelovao je nekoliko desetljeća u Čileu. U svojem filozofijskom radu, Kupareo je zaokupljen dubokim smislom i svrhom umjetnosti. Životopis Rodom je s otoka Hvara, a potječe iz stare srednjodalmatinske plemićke obitelji, podrijetlom s otoka Šolte i Splita. Godine 1930. stupio je u Dominikanski red u Dubrovniku, a 1937. godine zaređen je za svećenika u Splitu. Za svoju svećeničku službu odabrao je geslo: „S Njim trpimo, da se s Njim i proslavimo“ (Rimljanima 8, 17). Diplomirao je 1939. godine na Visokom filozofsko-teološkom učilištu Dominikanskoga reda u Dubrovniku. Uređivao je mjesečni časopis Gospina krunica za vrijeme Drugoga svjetskoga rata. U istom razdoblju studirao je na Mudroslovnom fakultetu Hrvatskoga sveučilišta u Zagrebu gdje je postao profesorom talijanskoga jezika i književnosti (15. listopada 1943) i profesorom etike i estetike (19. ožujka 1944). Surađivao je s Alojzijem Stepincem, kojemu je bio i nakladnik. Od 1941. godine upravljao je Dominikanskom nakladom Istina. Za to je vrijeme obnašao službu kapelana u Trnju. Padom NDH smatrao je da ne mora bježati pred partizanima te se nije zaputio prema Bleiburgu. Utoliko više što je računao na znance i prijatelje Židove kojima je spasio život, na način da im je davao lažne potvrde o krštenju i vjenčanju, da bi mogli pobjeći Gestapu i otići u Švicarsku. Godine 1947. protiv svoje volje bio je prisiljen emigrirati iz Hrvatske. Otišao je u Olomouc u Češku, gdje je magistrirao teologiju. Potkraj 1947. i tijekom 1948. zatekao se u Španjolskoj, zajedno sa skupinom od pedesetak Hrvata, među kojima su većinu činili studenti, a ostali su bili svećenici i intelektualci raznih zvanja. Kupareo je zajedno s franjevcem Brankom Marićem dao ideju za osnivanje Zajednice Hrvata u Španjolskoj (Union Croata en Espańa). Zajednica je osnovana 23. lipnja 1948. u franjevačkom samostanu San Francisco Grande u Madridu, a Kupareo je bio među odbornicima. Dominikanske starješine ga narednih godina šalju diljem svijeta; u tom razdoblju objavljuje knjižicu Pasión de Cristo: Poema sacro en cinco misterios (Madrid, 1949., knjiga od 86 stranica). Naposljetku dolazi u Čile, gdje je dobio zadaću sudjelovati u obnovi Čileanske dominikanske provincije. Na poziv Papinskoga katoličkoga sveučilišta u Čileu (Pontificia Universidad Católica de Chile) 1950. godine dolazi predavati estetiku i aksiologiju na tamošnjem Fakultetu filozofije i odgojnih znanosti. Iduće, 1951., godine na istom sveučilištu je doktorirao, disertacijom pod nazivom Ars et Moralis. Na istom je sveučilištu bio dekanom (u dva navrata) i prorektorom. Predavao je nekoliko predmeta na Papinskom katoličkom sveučilištu: dogmatiku na Instituto Familiar, eksperimentalnu psihologiju u Seminario de Santiago, katoličku kulturu na Arhitektonskom fakultetu i estetiku likovnih umjetnosti na Likovnoj akademiji. Uređivao je časopise El mundo católico i Anales de la Facultad de filosofia y ciencias de la educación, a pokrenuo je časopis za filozofiju umjetnosti Aisthesis. 1964. godine pokrenuo je na Filozofskom fakultetu Papinskoga katoličkoga sveučilišta u Čileu Centro de Investigaciones Estéticas, koji danas djeluje pod imenom Instituto de Estetica.[3] Godine 1971. vratio se u Hrvatsku nakon što je pretrpio moždani udar. Boravio je do smrti u dominikanskom samostanu na Koloniji (Kontakova 1), gdje je nakon stanovitoga oporavka razvio vrlo plodnu spisateljsku djelatnost. Kao profesor emeritus Papinskoga katoličkoga sveučilišta u Čileu, istodobno nastavlja na španjolskom jeziku objavljivati radove u čileanskom filozofskom časopisu Aisthesis, kojega je sam bio pokrenuo u svojem čilanskom razdoblju. Zadnji od tih radova na španjolskom jeziku je La Belleza y el Arte, objavljen 1995. godine. Od 1960. član je The American society for Aesthetics (Cleveland, Ohio). Od 1985. godine inozemni je član Čileanske akademije (Instituto de Chile). 30. travnja 1995. godine predsjednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman odlikovao ga je Redom Danice hrvatske s likom Marka Marulića za osobite zasluge u kulturi. Iste godine dobio je i Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo na području književnosti. Djela Za života je objavio 25 knjiga svojih djela. Od tog je devet znanstvenih rasprava o estetici na hrvatskom, latinskom i španjolskom jeziku, a 14 je knjiga drama, pjesama, pripovjedaka i romana na hrvatskom, češkom i španjolskom jeziku. Neka djela su mu prilagođena kao radio-drama, kao Baraban iz 1943., koji je 1944. izveden na Hrvatskom krugovalu. Objavio je i hrvatski prijevod autobiografije sv. Male Terezije Povijest jedne duše. Književnost Pjesme i psalmi, (zbirka pjesama) Šibenik, 1939. U morskoj kući, 1940. Jedinac, 1942. Baraban, Zagreb, 1943. Magnificat, 1943. Pasión de Cristo, Madrid, 1949. Sliepo srdce - Gluma u dva čina, Zagreb, 1944. Nad kolievkom srdca, (zbirka pjesama) Zagreb, 1945. Nad rijekama, (zbirka pjesama) Madrid, 1948. Blagoslov zvijezda, Hrvatska revija, Buenos Aires, 1961. (izbor iz prve tri zbirke pjesama)[8] Balada iz Magallanesa, Zagreb, 1978.[9] Pjesme, izbor 1930-1980, Zagreb, 1980. Umjetnik i zagonetka života – ogledi iz estetike, Zagreb, 1982. Můj malý žaltář, Tišnov, Češka, 1982, 1988. i 2009. Prebivao je među nama (misteriji-drame: Porođenje, Muka Kristova i Uskrsnuće), Zagreb, 1985. Govor umjetnosti: ogledi iz estetike, Zagreb, 1987. Čežnja za zavičajem: pripovijesti, Zagreb, 1989. Sabrane pjesme, Zagreb, 1992. Čovjek i umjetnost: ogledi iz estetike, Zagreb, 1993. Svjetloznak (rekapitulacija pjesništva, životopis i bibliografija), Varaždinske Toplice, 1994. Kupareov psaltir Kupareove božićnice Božić u srcu ljeta, pripovijest iz Gospine krunice, prosinac 1941. Božićna idila, pripovijest iz Crkve u malom, prosinac 1984. Izabrana djela, Zagreb, 2005. (Stoljeća hrvatske književnosti, 77) Balada o Gospinim pčelama: izabrane pjesme, Zagreb, 2014. Znanstveno-pedagoška djela Estetička aksiologija (El Valor del Arte - axiologia estetica, Santiago de Chile, 1964., hrv. prijevod 2020.)[10] Creaciones Humanas - 1. Poesia, Santiago de Chile, 1965. Creaciones Humanas - 2. Drama, Santiago de Chile, 1966. Um i umjetnost: eseji, Zagreb, 2007. Mrežno dostupne rasprave iz estetike Osnovne crte Tomine teorije umjetnosti, Crkva u svijetu (Split), IX (1974.) 2, str. 186-191. Estetski antropologizam, Bogoslovska smotra (Zagreb), XLIV (1974.) 2-3, str. 239-246. Literarne primjedbe uz Tomin pojam strasti, Obnovljeni život (Zagreb), XXX (1975.) 4, str. 361-368. Zagonetnost osjećaja krivnje u djelima Franza Kafke, Bogoslovska smotra, XLVI (1976.) 3, str. 269-275. Drama ljudske ljubavi. Bertold Brecht, Obnovljeni život, XXXI (1976.) 5, str. 458-468. Vrag u djelima F. M. Dostojevskog, Obnovljeni život, XXXII (1977.) 5, str. 433-443. Predstavnici religija u djelima Ive Andrića, Obnovljeni život, XXXIII (1978.) 4, str. 300-312. Ironija u službi čovjeka : Premišljanja uz čitanje „Sabranih djela“ Meše Selimovića, Obnovljeni život, XXXIV (1979.) 3, str. 255-270. Antologije u kojima su objavljene njegove pjesme Il melograno: lirica croata contemporanea, prir. Luigi Salvini, Zagreb, 1942. Antologija hrvatske lirike, prir. Franjo Trogrančić, Rim, 1953. Pod tuđim nebom, prir. Vinko Nikolić, Buenos Aires, 1957. Poeti croati moderni, prir. Franjo Trogrančić, Milano, 1965. Hrvatska duhovna lirika, prir. Đuro Kokša, Rim 1968. Iz hrvatske marijanske lirike, prir. Renata Piličić i Ivanka Rukavina, Zagreb, 1971. Hrvatska iseljenička lirika, prir. Lucijan Kordić, Rim, 1974. Ich möchte Mauern durchschreiten. Gebete osteuropäischer Christen, prir. Rudolf Bohren, Freiburg im Breisgau : Herder, 1985. Poezija blagdanskom trenutku, prir. Pavao Crnjac, Zagreb, 1985. Poezija zajedničkoj radosti, prir. Pavao Crnjac, Zagreb, 1986. U sjeni transcendencije, prir. Neven Jurica i Božidar Petrač, Zagreb, 1987. i 1999. Pjesme Mariji, prir. Pavao Crnjac, Zagreb, 1987. Duša duše hrvatske : novija hrvatska marijanska lirika, prir. Neven Jurica i Božidar Petrač, Mostar, 1988. Šimun Šito Ćorić, 45 hrvatskih emigrantskih pisaca, Zagreb, 1991. antologija hrv. pjesništva 2. pol. 20. st. priređivača Stijepa Mijovića-Kočana „Skupljena baština“, Zagreb, 1993. antologija hrvatske iseljeničke poezije „Cvrčak u boriku“ Ante Selaka, Zagreb, 1996. Kip domovine : antologija hrvatske rodoljubne poezije XIX. i XX: stoljeća, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 1996., 1998. i 2001. antologija „Lirika Velikog petka“ Ante Stamaća, 1998. rukoveti hrv. rodoljubnog pjesništva „Mila si nam ti jedina...“, 1998. Pod nebom Bleiburga (Antologija hrvatskog pjesništva o Bleiburgu), prir. Vinko Grubišić i Krešimir Šego, Međugorje, 1998. Majci, Kraljici mira : antologija hrvatske marjanske lirike, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 1998. Hrvatska božićna lirika od Kranjčevića do danas : antologija, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 2000. Hrvatska uskrsna lirika od Kranjčevića do danas : antologija, prir. Božidar Petrač, Zagreb, 2001. Pjesni Hvara : od Marulića do Šoljana, prir. Nikša Petrić, Zagreb, 2003. Vječne pjesme hrvatske ... : XX. stoljeća, prir. Miroslav Slavko Mađer, Vinkovci, 2004. Naša velečasna maslina, prir. Mladen Vuković, Split, 2006. Antologija hrvatskoga pjesništva : od davnina pa do naših dana, prir. Ante Stamać, Zagreb, 2007. Krist u hrvatskom pjesništvu : od Jurja Šižgorića do naših dana : antologija duhovne poezije, prir. Vladimir Lončarević, Split, 2007. Molitvenik hrvatskih pjesnika : vijenac molitava, Zagreb, 2008., prir. Josip Brkić 100 najljepših pjesama hrvatske književnosti, prir. Romeo Mihaljević, Zagreb, 2009. Dobrojutro more / 14. pjesnički susreti u Podstrani, izbor Jakša Fiamengo, Podstrana, 2010. Velebit u hrvatskom pjesništvu, prir. Ana Lemić i Stjepan Sučić, Gospić, 2014. Fr. Rajmund je jedan od važnijih predstavnika hrvatskoga pjesništva katoličkoga nadahnuća među koje se ubrajaju: dr. Gjuro Arnold (1853. – 1941.), otac Jovan Hranilović (1855. – 1924.), dr. Marin Sabić (1860. – 1923.), dr. Velimir Deželić stariji (1864. – 1941.), Silvije Strahimir Kranjčević (1865. – 1908.), msgr. dr. Ivan Evanđelist Šarić (1871. – 1960.), otac Milan Pavelić (1878. – 1939.), don Nedjeljko Subotić (1882. – 1950.), don Izidor Poljak (1883. – 1924.), dr. Ljubomir Maraković (1887. – 1959.), dr. Petar Grgec (1890. – 1962.), dr. Josip Andrić (1894. – 1967.), dr. Cvite Škarpa (1898. – 1968.), dr. Ilija Jakovljević (1898. – 1948.), Antun Branko Šimić (1898. – 1925.), dr. Branko Storov (1899. – 1945.), Sida Košutić (1902. – 1965.), Đuro Sudeta (1903. – 1927.), Ivo Horvat (1903. – 1994.), Nikola Šop (1904. – 1982.), dr. Ton Smerdel (1904. – 1970.), Gabrijel Cvitan (1904. – 1945.), fr. Gašpar Bujas (1906. – 1963.), dr. August Đarmati (1906. – 1981.), Ivo Lendić (1908. – 1982.), Mira Preisler (1908. – 1982.), don Jeronim Korner (1909. – 1976.), Srećko Karaman (1909. – 1964.), Vinko Nikolić (1912. – 1997.), Ante Jakšić (1912. – 1987.), Branko Klarić (1912. – 1945.), fr. Janko Bubalo (1913. – 1997.), fr. Serafin Mičić (1913. – 2002.), Viktor Vida (1913. – 1960.), don Aleksa Kokić (1913. – 1940.), fr. Lucijan Kordić (1914. – 1993.), Vinko Kos (1914. – 1945.), Jakša Ercegović (1918. – 1945.) i Luka Brajnović (1919. – 2001.). Nagrade i priznanja 1959.: počasni doktorat iz filozofije Papinskoga sveučilišta u Čileu scientiae et honoris causa 1971.: prvi Hrvat koji je naveden u prvom izdanju Who is Who in the World (izdano u Chicagu 1971.) 1978.: zaslužni profesor (professor emeritus) Likovne akademije 1985.: postaje član Čileanske akademije znanosti i umjetnosti 1995.: Nagrada Vladimir Nazor za književnost 1996.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo 1996.: Red Danice hrvatske s likom Markom Marulica za iznimni doprinos hrvatskoj kulturi 1997.: Komendator reda Bernardo O`Higgins, najviše čileansko državno odličje koje se dodjeljuje strancima Spomen Danas ulica u Starom Gradu na Hvaru nosi ime po njemu. Na trgu u Vrboskoj ispred Gospine crkve-tvrđave 26. rujna 2014. otkriveno je njegovo poprsje, rad kipara Kuzme Kovačića, a na obali u Vrboskoj, na obiteljskoj kući u kojoj je Kupareo proveo djetinjstvo, 26. rujna 2014. otkrivena mu je spomen-ploča. Dana 23. studenoga 2017. na Institutu za estetiku Čileanskog papinskog katoličkog sveučilištu u Santiagu svečano je otkriveno njegovo poprsje (bista), također rad kipara [Kuzma Kovačić|Kouzme Kovačića]. MG129 (N)

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG152 (N)

Kao na slikama Komitet državne bezbednosti ili KGB, (rus. Комитет государственной безопасности O ovom zvuku slušaj?/i), je bilo ime glavne sovjetske službe bezbednosti i obaveštajne službe, kao i glavne tajne policije od 13. marta 1954. do 6. novembra 1991. godine. Zaduženja KGB-a se okvirno mogu porediti sa zaduženjima američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), protiv-obaveštajne službe, odseka za unutrašnju bezbednost Federalnog istražnog biroa (FIB), i bezbednosti Savezne službe za zaštitu i Tajne službe. Sadržaj 1 Istorija 2 Zadaci i organizacija 3 Značajne operacije KGB-a 4 Organizacija 5 Reference 6 Vanjske veze Istorija[uredi | uredi kod] Marta 1953, Lavrentij Berija je ujedinio MVD i MGB u jedno telo, takozvani MVD ili «to jeste Министерство внутренних дел СССР». Iste godine ubrzo nakon Staljinove smrti je nad Berijom izvršena smrtna kazna[1], i MVD je podeljen. Reformisani MVD je zadržao svoje funkcije unutrašnje bezbednosti (policija i pravosuđe), dok je novi KGB preuzeo funkcije unutrašnje i spoljašnje bezbednosne funkcije. KGB je bio podređen savetu ministara. 5. jula, 1978. KGB je preimenovan u „KGB SSSR-a“ a direktoru KGB-a je dato mesto u savetu. KGB je raspušten zbog učešća njegovog šefa, general-pukovnika Vladimira Krjučkova, u pokušaju puča u avgustu 1991. čiji je cilj bilo svrgavanje Mihaila Gorbačova i sprečvanje raspada Sovjetskog Saveza.[2] On je koristio značajne resurse KGB-a da pomogne puč. Kriučkov je uhapšen, i general Vadim Bakatin je postavljen za predsedavajućeg 23. avgusta, 1991, sa mandatom da rasformira KGB. KGB je zvanično prestao da postoji u novembru 1991.[3] Njegove službe su bile podeljene u nekoliko različitih grana: Unutrašnja bezbednost (Služba unutrašnje bezbednosti SSSR-a — budući FSB), Centralna obaveštajna služba SSSR-a (budući SVR) i služba granične bezbednosti. FSB funkcionisala na način vrlo sličan KGB-u. Dana 3. decembra 1991., KGB je zvanično raspušten.[4] Belorusija je jedina post-sovjetska zemlja, gde se organizacija naslednica još uvek zove KGB. U Belorusiji je takođe jedan od osnivača KGB-a, Feliks Dzeržinski — koji je rođen u gradiću koji je danas na teritoriji Belorusije — i dalje narodni heroj. Neki članovi KGB-a su ga zvali imenom „Komitet“ dok su ga ostali zaposleni zvali Kontora Grubih Banditov - „udruženje grubih bandita“. Zadaci i organizacija[uredi | uredi kod] Zadaci KGB-a su bili špijunaža, kontra-špijunaža, likvidacija antisovjetskih i kontra-revolucionarnih formacija unutar SSSR-a, zaštita granica, i zaštita vođa partije i države i ključne državne imovine. KGB je takođe istraživao i procesuirao one koji su krali državnu ili socijalističku imovinu. Za razliku od zapadnih obaveštajnih službi, KGB (u teoriji) nije bio zainteresovan za otkrivanje namera neprijatelja, već samo njegovih sposobnosti. Koristeći ideološko privlačenje, Sovjeti su uspešno regrutovali veliki broj špijuna na visokim funkcijama. Najznačajniji su uspesi KGB-a u sakupljanju američkih atomskih tajni, i Kembridž pet, posebno Kim Filbi u UK. Ova ideološka metoda vrbovanja je zakazala nakon slamanja Mađarske revolucije, 1956. Umesto toga, KGB je morao da se osloni na ucene i podmićivanje kod većine svojih špijuna. Ovaj metod je takođe doneo značajne uspehe, poput krtice CIA, Oldriha Ejmsa i krtice FIB, Roberta Hansena, ali su ovi uspesi bili znatno ređi nego ranije. Značajne operacije KGB-a[uredi | uredi kod] Yasser Arafat, je bio tajni agent KGB-a.[5] Vladimir Putin[6][7] Alger His je bio špijun KGB-a. Robert Hansen je opskrbio KGB informacijama o američkim kontra-obaveštajnim naporima. Oldrih Ejms je bio krtica KGB-a u CIA. Etel i Džulius Rozenberg su osuđeni na smrt zbog zavere čiji je cilj bila krađa tajni američkih nuklearnih programa za KGB. Džejms Džizus Englton, šef kontra-obaveštajaca CIA se navodno smrtno plašio da je KGB imao krtice na dve ključne pozicije: u kontra-obaveštajnom odseku CIA i u kontra-obaveštajnom odseku FIB. Sa te dve krtice, KGB bi imao kontrolu ili znanje o svim američkim naporima da uhvate špijune KGB-a, i mogao bi da ih zaštiti potkopavanjem svake istrage koja bi mogla da donese rezultate, ili barem da upozori svoje špijune; takođe, kontra-obaveštajci su imali zadatak da proveravaju strane obaveštajne izvore, tako da su krtice u toj oblasti mogle da daju ovlašćenja dvostrukim agentima koji bi radili protiv CIA. Hvatanjem Oldriha Ejmsa i Roberta Hansena, izgleda da su engltonovi strahovi, koji su ranije smatrani paranoičnim, bili utemeljeni. KGB je povremeno vršio atentate, kao što je antentat na ukrajinskog nacionalistu Stepana Banderu. Takođe je često pomagao bezbednosnim službama drugih zemalja u sprovođenju atentata; jedan od čuvenih primera je ubistvo Georgija Markova, u kome su bugarski agenti koristili KGB-ov kišobran. Organizacija[uredi | uredi kod] KGB je bio državna obaveštajna i bezbednosna agencija Sovejtskog Saveza i direktno je kontrolisao republičke nivoe KGB. Ipak, kako je Rusija bila središte Sovjetskog Saveza, sam KGB je takođe bio i ruski republički KGB. KGB je direktno kontrolisala KPSS i načelno je pratio njene smernice. Viši štab se sastojao od predsedavajućeg, jednog ili dvojice prvih zamenika predsedavajućeg, i četiri do šest zamenika predsedavajućeg. Kolegijum KGB-a, koji se sastojao od predsedavajućeg, opšteg zamenika predsedavajućeg (all Deputy Chairmen), određenih šefova direktorata i jednog ili dvojice predsedavajućih republičkih KGB-ova, je donosio ključne odluke. KGB je bio organizovan u direktorate. Neki od najbitnijih direktorata su bili: Prvi glavni direktorat (spoljne operacije) - odgovoran za spoljne operacije i aktivnosti u vezi sa skupljanjem obaveštajnih podataka. Drugi glavni direktorat - odgovoran za unutrašnju političku kontrolu građana i stranaca u Sovjetskom Savezu. Treći glavni direktorat (oružane snage) - koji je kontrolisao vojne kontra-obaveštajce i politički je nadzirao oružane snage. Peti glavni direktorat - koji se takođe bavio unutrašnjom bezbednošću. Prvenstveno je bio formiran da bi se borio protiv političkih disidenata, preuzeo je neke zadatke koje je prethono obavljao Drugi glavni direktorat poput verskih disidenata, praćenja umetničke javnosti, i cenzure publikacija. Sedmi direktorat (nadzor) - koji se bavio nadzorom, opskrbom opremom za praćenje i nadgledanje aktivnosti stranaca i sovjetskih građana. Osmi glavni direktorat - odgovoran za komunikacije. Bavio se praćenjem stranih komunikacija, i bio je odgovoran za kriptografske sisteme koje su koristile divizije KGB-a, odašiljanje ka prekomorskim stanicama KGB-a, i razvoj komunikacione opreme. Deveti direktorat (garda) - formacija od 40.000 ljudi koja je obezbeđivala uniformisane stražare i telohranitelje za vođe KPSS i njihove porodice, bitne vladine ustanove u Sovjetskom Savezu, uključujući skladišta nuklearnih bojevih glava. Takođe je upravljao VIP metro sistemom u Moskvi, i vladinim bezbednim telefonskim sistemom koji je povezivao visoke vladine i zvaničnike KPSS. Pod Borisom Jeljcinom, ovaj direktorat je postao Federalna zaštitna služba (FPS). Šesnaesti glavni direktorat (državne komunikacije) - unapređen od odseka. Bio je odgovoran za funkcionisanje vladinog telefonskog i telegrafkog sistema SSSR-a. Direktorat granične garde - ova formacija sa 245.000 ljudi je bila odgovorna za graničnu bezbednost i borila se protiv krijumčarenja preko dugačkih granica SSSR-a. Ovaj direktorat je takođe imao i velike mornaričke i vazdušne kontigente. U sastavu KGB-a su takođe bili i sledeće nezavisne formacije: KGB odsek za osoblje, sekretarijat KGB, KGB štab za tehničku podršku, KGB odsek za finansije, KGB arhiv, KGB administracioni odsek, i KPSS komitet. KGB OSNAZ (odred za specijalne operacije), Alfa grupa, Grupa beta, i Delfin, Vimpel itd. čija su tačna zaduženja nepoznata. Kremaljske gardijske snage - izvan kontrole devetog gardijskog direktorata. Kremaljske gardijske snage su pružale uniformisanu stražu za Kremlj i telohraniteljske usluge predsedništvu. Kasnije su od njih postale Predsedničke bezbednosne snage ili PSS.

Autor - osoba Dimić, Žarko, 1962- = Dimić, Žarko, 1962- Naslov Spomenica karlovačkog Sokola : 1904-2014 / Žarko Dimić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Sokolsko društvo : Kulturni centar `Karlovačka umetnička radionica` ; Novi Sad : Malo istorijsko društvo, 2014 (Bački Petrovac : HL print) Fizički opis 247 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Njegovan, Drago ISBN (karton) Napomene Tiraž 500 Str. 237-241: Beleška o autoru / Drago Njegovan. Na nasl. str.: `Dragom i poštovanom Radovanu Popoviću, od srca Žarko Dimić, Sremski Karlovci 12. 9. 2014.`: NBU: Z 061.237(497.113) Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Sokolsko društvo -- Sremski Karlovci -- 1914-2014 Sokolski pokret se javlja u drugoj polovini devetnaestog veka kao društveni fenomen karakterističan za slovenske narode Austorugarske. U tom smislu, može se posmatrati i kao vid njihovog nacionalnog pokreta i težnje za emancipacijom od germanskog uticaja u mnogim sferama života. Sa nacionalnim predznakom u svom imenu, sokolska društva su bili nosioci nacionalne svesti i predvodnici borbe za oslobođenje i ujedinjenje slovenskih naroda. Godine 1904. u Sremski Karlovcima je osnovano prvo sokolsko društvo „Srpski soko“, a ubrzo potom, sledeće 1905., i prva „Srpska Sokolska Župa Fruškogorska“. Odatle, sokolski pokret se brzo širio dalje među Srbima i drugim balkanskim narodima – preko Save i Dunava, sve do Makedonije, Bugarske i Jadranskog mora. (Đorđe Bošković) Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929. Uvod Osnivanje u Češkoj Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”. Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi. Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”. Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa. Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD. Slovenija Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908). Hrvatska Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905). Bosna i Hercegovina U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910). Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije. Vojvodina Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preimenovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”. Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. Laza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre. Makedonija Na teritoriji Južne Srbije, odnosno Makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908). Srbija U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje. 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola, a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima. Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”, a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije. Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beogradskom društvu doda naziv „Soko”, pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji. Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka. Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac. Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu. Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez. Osnivanje Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza. Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj. Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen. Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili. Nakon Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu. Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez. Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”. Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković. Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo. Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza. Organizacija Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu. Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije: Savez – vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu. Župa – udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo – osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa – obično u seoski sredinama Bratstvo – najmanje 6 članova Povereništvo – najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5–10 članova i njihovih zamenika i 3–5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5–10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika. Sokolski savez Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15–25 članova i 7–11 njihovih zamenika i 5–7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa. Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941. Sokolane Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4–5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4–5 m. Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30–40 cm. Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje. Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike. Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji. Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović. Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. Sokolski sletovi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu. Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo. Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter. Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu. Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28–29. juna 1933. soko sokoli sokolić sokolski pokret Sremski Karlovci istorija mesta topografija sremskih karlovaca Sport u kraljevini jugoslaviji Vitezi viteštvo MG118 (N)

IST7 06255) EUSTAHIJA ARSIĆ I NJENO DOBA , Vladimir Milankov, Aurora Novi Sad 2001 , Iz Uvoda Ovo je životna priča o jednoj izuzetno zanimljivoj ženi. Mnogi je smatraju prvom srpskom spisateljicom, a dosta je, opet, i onih koji joj to prvo mesto osporavaju. Nije, istini za volju, za ovih dvesta dvadeset i pet godina od kako se rodila, izazivala baš preveliku pažnju istraživača koji bi se bavili njenim životom i stvaralaštvom, ali je i medju onima koje je zainteresovala, bilo i takvih, koji su u rezultate svojih istraživanja, unosili nedopustivu dozu slobodnog zaključivanja. Ovo je, zato, prvi ozbiljniji pokušaj da se sakupe svi valjani kamenčići i slože u realnu sliku ove Srpkinje, koja je u mislima išla daleko ispred vremena u kome je živela. Ugledni profesor Andra Gavrilović je, negde sredinom aprila 1914. godine, držao javno predavanje na temu: Naše književne prilike pre sto godina. Izneo je tada kako smatra da 1813, 1814. i 1815. godina čine u srpskoj književnosti, u duhu jednu malu celinu i postavio sebi zadatak da ovu postavku dokaže. Najvažniji dogadjaj 1813, po njemu je, što su čitaoci tad dobili svoj prvi srpski list u devetnaestom veku — 1. avgusta su, naime, u carstvujućem gradu Vijeni počele da izlaze Novine Serbske koje su pokrenula dvojica mladih studenata medicine na bečkom univerzitetu, Zemunac Dimitrije Davidović, i njegov imenjak Dimitrije Fruščić, rodom iz Divoša. Medju značajnije književne dogadjaje u 1814. godini, Andra Gavrilogić navodi pojavu knjige Žitije Ezopovo, koje je, sa grčkog jezika, preveo Jovan Mioković, čovek koji je za vreme srpskog Ustanka bio u Beogradu učitelj mačevanja. Danas niko ne može potvrditi ni da li je Ezop zaista živeo — a ova je knjiga pre 100 godina dala srpskim čitaocima i sliku Ezopovu! — kaže Gavrilović. No, to po njemu nije najvažniji dogadjaj, pa na samom kraju predavanja iznosi: Konac delo krasi... Zato sam i ja ostavio da na samom kraju ovoga govora, u čast poštovanja slušateljkama svojim, saopštim, da se ove 1914. godine navršuje takodjer stogodišnjica od kako se u srpskoj književnosti prvi put javlja ženskinje, javlja Srpkinja, s perom u ruci — kao književnik. God. 1814. štampana je u Budimu Svojet Materni, knjiga koju je za vaspitanje srpske omladine napisala Jevstahija pl. Arsićka. Ona se kao devojka zvala Cincićeva, a udala se za Savu pl. Arsića. Koliko je uvaženje uživala kod srpske omladine vidi se i po tome što joj je Gligorija Jakšić, poeta onoga doba, ispevao Odu, `jako do ninje pervoj spisatelnici serbskoj.` Ovo Gavrilovićevo predavanje objavio je u celini mesečni časopis Žena, 1.maja 1914. godine. Urednica, Milica Jaše Tomića, kćerka još slavnijeg Vojvodjanina, Svetozara Miletića, pod zvezdicom, u fusnoti, objašnjava: Ovu književnu raspravu donosimo u toliko radije, što je istaknuta zasluga Savke Živkovićke kao saradnice Vuka Karadžića i što se dodiruje stogodišnjica od kako je izašla prva srpska knjiga koju je napisala Srpkinja. Milica Tomić je, eto, obazrivija, pa 1814. godinu smatra značajnijom jer je tada izašla prva srpska knjiga (podvukao V. M.) koju je napisala Srpkinja. Andra Gavrilović je, medjutim, konkretniji. On kaže da se te godine u srpskoj književnosti prvi put javlja ženskinja, javlja Srpkinja, s perom u ruci — kao književnik. Ne treba sumnjati da je poznati profesor, u svoje vreme veoma cenjeni književni istoričar i književni kritičar, dobro znao za suprugu despota Uglješe Mrnjavčevića, potonju monahinju Jefimiju (oko 1349-posle 1405) i oba njena lirska sastava: zapis na ikonici darovanoj manastiru Hilandaru, u koje je iskazan njen materinski bol za izgubljenim detetom, i Pohvalu knezu Lazaru, izvezenu svilom na pokrovu za knežev kivot, a, eto, ne navodi nju, nego Eustahiju pl. Arsić kao prvu Srpkinju — vrlo konkretno — s perom u ruci. Pišući na temu Naša žena u književnom stvaranju, Vlastoje D. Aleksijević se, sasvim prirodno, dotakao i Eustahije pl. Arsić pa na jednom mestu kaže: Mora se priznati da je povodilo za vremenom, jer je i to vreme imalo svoju modu u književnosti, pa i prva žena književnik u Srba iz Vojvodine (podvukao V. M.), Eustahija od Arsić, rodjena Cincićeva piše po maniru svoga vremena i jezikom toga doba. Ona je više slaveno-serbski, nego čisto srpski pisac.. Njeni ugledi nisu bili isti koji i usmenom narodnom predanju, već Orfelin, Julinac, Venclović, Žefarović i dr. Tek posle nje, kada se prebrode sve književne krize, kada se probudi puna narodna, srpska, svest i zapliva se vodama romantike, i naša književnost obogatiće se ženama književnicama u punoj meri... Vlastoje Aleksijević je, eto, precizno razvrstava kao prvu ženu književnika u Srba iz Vojvodine. Istovretna je i konstatacija Jožefa Senjeija, koji u svojoj enciklopediji Život i stvaralaštvo madjarskih pisaca, na str. 255 prve knjige, kaže: Arsić Eustahija, prva srpska književnica u domovini (podvukao V. M.). Ona To upravo jeste — prva Srpkinja koja piše knjige u državi Madjarskoj, čiji je podanik bila. Nema u tome ničega čudnog što je prva srpska spisateljica ponikla baš na prostoru današnje Vojvodine, jer žene iz ovih krajeva i čine prve kulturne redove u Srpstvu. One su, preko Novog Sada, Pešte i Beča dolazile u kontakt sa savremenom kulturom zapada, koja se, opet, zaustavljala na karantinskim graničarskim vojničkim kordonima stare austrijske granice. Sprema i obrazovanost vojvodjanskih Srpkinja bila je na glasu. U vreme Voždovog Ustanka, u samom početku XIX veka, Eustahija Arsić je prva kulturna Srpkinja novog vremena koju pominju putnici — pisci toga vremena — smatra Jelena Lazarević, u svom delu Engleskinje u srpskom narodu. I zaista je bila veoma obrazovana. Oto Dubislav plem. Pirh je 1829. godine putovao po Srbiji i, pored ostalog, zabeležio stanje u literaturi koje je, kasnije, opisao u svojoj knjizi Putovanje po Srbiji u godini 1829, u kojoj je zapisao i ovo: Pregled srpske književnosti, koji sleduje, ima samo taj smer da pokaže da se je već po raznim vrstama književnosti počelo ponešto raditi. Ja sam se u njemu držao poglavito Srpskog Letopisa i ponešto dopunio sam iz Šafarika... Eustahija Arsić razvrstava u odeljak Prevodi. Za njena Poleznaja razmišlenija piše da su prevod Tomsona (1816). Pripisuje joj da je prevela i Volterovog Zadiga (Budim, 1828), i Vilandovog Agatona. Spev Engleza Džemsa Tomsona, Četiri godišnja doba, u vreme kad Pirh putuje po Srbiji još uvek nije bio preveden na srpski jezik. Vilandovog Agatona i Volterovog Zadiga ili Opredeljenje — istočna pripovetka, Eustahija, takodje, nije mogla imati u rukama kad piše svoje knjige, jer ih je Pavle Berić objavio dosta kasnije — prvu 1820. (posvetio Eustahiji) a drugu čak 1828. godine. Ove knjige ne beleži ni Petrik u svojoj Bibliografiji Madjarske od 1712. do 1860. godine, pa ih Eustahija Arsić nije mogla pročitati ni na tom jeziku. Morala je, dakle, znati (pored srpskog, rumunskog i madjarskog) još i nemački, možda engleski, a neki biografi smatraju da je znala i grčki, francuski, pa možda i latinski jezik. Uz sve to, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. O tome svedoči i ugledni Mladen Leskovac. On je jednu kratku pesmicu Eustahije Arsić, Slovo nadgrobnoje, uvrstio u svoju Antologiju starije srpske književnosti, jer ga je, kako sam kaže, ta kraćušna i vešto (ali ne samo vešto) načinjena pesmica od svega pet stihova /.../ zbog njene nekako suve i uzdržljive rezignacije u strogom i čistom klasičističkom stilu... Kasnije je Leskovac pronašao nekakvu antologiju latinske poezije, zapravo epigrafike, Bihler-Rize-ovu u kojoj je na 705. stranici našao pesmicu čiji je autor Lucije Anije. Pesmica je zaista Slovo nadgrobnoje Oktaviju Valerijanu i nalazi se na njegovom sarkofagu. Mladen Leskovac dalje navodi kako i ova pesmica ima svoj uzor u jednom grčkom epitafu koji je, naravno, stariji od latinskog. Profesor Leskovac nije siguran da je Arsićeva poznavala latinski ili grčki jezik, pa veruje da je morala pronaći u nemačkom uzor za ovu pesmicu. Kaže kako bi bilo dobro kad bi se ovi Eustahijini stihovi mogli uporediti sa uzorom kojim se koristila, da vidimo kako je taj posao obavila, i da li je u njega unela bar nešto svoga. Jer bi bilo lepo znati da je, godine 1816, jedna Srpkinja to umela i smela. Znatno manje učenjem u školi, a sigurno mnogo više čitanjem domaće i strane literature, stekla je Eustahija pl. Arsić i veoma solidno opšte kulturno obrazovanje. Korice svoje prve knjige, Sovet maternjij je, tako, ukrasila Grumerovom vinjetom Drvo života, na kojoj žena u oklopu deli voće deci koja su se okupila oko nje. I u svojoj drugoj knjizi Eustahija nam sasvim jasno govori da joj nije nepoznata ni jedna oblast kulturnog izražavanja. Devedesetu stranicu počinje medjunaslovom (Čovek obdaren razumom, bavi se naukom i umetnošću), ispod koga čitamo ove njezine misli: Jedini umilnim i harmoničnim glasom opevaju u poeziji vrline heroja. Drugi, pak, kistovima svojim pretvaraju obično platno u prekrasnu perspektivu. Drugi imajući u rukama nož i dleto, oživljava mramor i udahnjuje život metalu. Drugi podižu velelepna zdanja. Neki na mikroskopima koje su sami izumeli, traže nove svetove u nevidljivim atomima, ili nastoje da proniknu u skriveni rad nekog od organa. Sačinivši od mikroskopa teleskop, poneko se uznosi u sama nebesa i posmatra Saturna i njegove mesece. Vrativši se u svoje žilište, propisuje zakone nebeskim telima, označava njihove putanje, meri zemlju, meri sunce... I po ovakvom svom interesovanju Eustahija pripada `muškom` delu društva svoga vremena. Kod Avrama Mrazovića, u Poučiteljnom magazinu za decu, čast 3, koji je, kako sam Mrazović kaže, ot Gospoži Mariji le Prens de Bomant sočinjen, a sada na polzu slaveno-serbske junosti ustrojen Avramom Mrazovićem (Budim 1800), raspravlja se o postanku arhitekture i slikarstva. Georgije Zaharijević, opet, u svom prevodu sa grčkog Plutarha Zercalo supružestva (Budim, 1808), insistira na likovnom obrazovanju žena. Petar Runjanin, pak, u knjizi Teofan ili iskusnij Sovetnik za junost beziskusnu, koju je preveo sa nemačkog jezika i objavio u Budimu 1813. godine, ističe društvenu odgovornost umetnika. Ima takvih primera još, ali da navedemo samo Stefana Živkovića koji govori o vaspitnoj ulozi `hudožnika` u svojoj Blagodeteljnoj muzi, 1815. godine... mek povez, format 12,5 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 279 strana

Autor - osoba Petrović, Nikola Naslov Plovidba i privreda srednjeg Podunavlja u doba merkantilizma : izgradnja kanala Dunav-Tisa i napori za povezivanje srednjeg Podunavlja sa Jadranskim morem krajem XVIII veka / Nikola Petrović Ostali naslovi Navigation and the economy in the central Danube basin in the age of mercantilism Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Istorijski institut, 1978 (Beograd : `Jaroslav Černi`) Fizički opis 483 str., [6] presavijenih geogr. karata : ilustr. ; 25 cm Zbirka Posebna izdanja / Istorijski institut, Beograd ; ǂknj. ǂ19 (Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: Navigation and the economy in the central Danube basin in the age of mercantilism Rezimei na stranim jezicima Registri. Predmetne odrednice Kanal Dunav-Tisa -- Izgradnja -- 18v SADRŽAJ SPISAK SLIKA, PRILOGA I SKRAĆENICA 11 PREDGOVOR 13 U V O D HABSBURŠKA IMPERIJA U DRUGOJ POLOVINI XVIII VEKA — Začeci apsolutne monarhije i merkantilističke privredne politike — Mere za unapređivanje trgovine i saobraćaja — Projekti i ekonomske koncepcije inženjera F. Ž. Mera — vladavina Josifa II i početak krize apsolutizma — Kriza i kraj jozefinizma 21 G L A V A I MERE DRŽAVNE UPRAVE ZA BOUU PLOVNOST REKA I UREĐENJE VODA — Kratak pregled zakonskih i normativnih akata o uređenju voda — Dekret iz 1780. o plovidbi i terenskoj hidrotehničkoj službi — Dužnosti i prava terenskih organa — O načinu rada hidrotehničke službe — Geodetska služba, kartografija i stručno školstvo — 47 GLAVA II PROJEKAT KANALA DUNAV -TISA I NJEGOVI PROJEKTANTI — Josif i Gavrilo Kiš, tvorci Kanala Dunav — Tisa — Osnovne tehničke i ekonomske karakteristike projekta — Akcionarsko društvo subvencionisano od države — 75 GLAVA III NAČELNI SUKOBI OKO FINANSIRANJA I IZGRADNJE KANALA — Rasprave o projektu i privilegijama — Ko će graditi kanal — država ili privatna akcionarska kompanija — Upućivanje stručnih komisija na teren — Prokopavanje kanala poverava se privatnoj kompaniji — 99 GLAVA IV IZGRADNJA KANALA DUNAV - TISA SREDSTVIMA PRIVATNOG AKCIONARSKOG DRUŠTVA — Uoči potpisivanja ugovora — Ugovor između erara i projektanata — Prvi sporovi i sukobi s vlastima na terenu — Nesporazumi između vladara I Ugarske komore zbog radne snage — Kraljevska privilegija za izgradnju kanala — 123 G L A V A V UPISIVANJE AKCUA. POČETAK RADOVA, TEŠKOĆE S RADNOM SNAGOM — Upoznavanje javnosti s projektom kanala — Način upisivanja akcionarskog kapitala, vrednost akcija, centri za upis — Mreža za vrbovanje radne snage i nagrađivanja radnika — 145 G L A V A VI RATOVI U EVROPI. TEŽNJA KOMPANIJE I PROJEKTANATA DA PROŠIRE DELATNOST — Napoleonovski ratovi — Sporovi zbog vodenica — Predlog o osnivanju trgovačke žitarske kompanije — Rasprave o predlogu — 159 GLAVA VII PROJEKAT O POVEZIVANJU SREDNJEG PODUNAVUA S JADRANSKIM MOREM — Projekat i koncesija za izgradnju kanala Vukovar — Šamac — Predlog za regulisanje plovidbe do Karlovca i kanalisanje Kupe — Stanovište Zemaljske vlade Kranjske i Uprave Rijeke — Zaključci i preporuke Komisije za reviziju novog projekta. 181 GLAVA VIII REZERVE TRSTA, KRANJSKE I ŠTAJERSKE — Stanovište tršćanske Berze i Gradske uprave Trsta — Primedbe kranjskih vlasti i trgovaca — Projekat inženjera Šemerla — Privilegija za kanalisanje Kupe i izgradnju puteva do Primorja — Audijencija projektanata kod vladara Franca II — 221 GLAVA IX NEOČEKIVANE TEŠKOĆE NA GRADILIŠTU KANALA DUNAV-TISA — Anonimna dostava — Rad stručne istražne komisije — Nastavak spora oko vodenica — Ko su pisci anonimne dostave — Još neke primedbe istražne komisije — 239 G L A V A X RAZDOR IZMEĐU PROJEKTANATA I KOMPANIJE — Anton Aponji otvara krizu — Druga istražna komisija — Smenjivanje braće Kiš — Stanislav Hepe, stručni rukovodilac izgradnje — O uzrocima neuspeha braće Ki5 — 265 GLAVA XI IZGRADNJA KANALA POD NOVIM RUKOVODSTVOM. GODIŠNJA SKUPŠTINA AKCIONARA 1798 — Privremena direkcija traži radnu snagu — Nova direkcija s neograničenim ovlašćenjima — Klasna struktura akcionara — 281 GLAVA XII REVIZIJA PROJEKTA I NASTAVAK RADOVA NA KANALU — Izvršenje odluka skupštine akcionara — Revizija projekta i rekonstrukcija nekih objekata — Izgradnja brodske prevodnice kod Srbobrana — Nove teškoće s braćom Kiš — Problemi ulazne i izlazne građevine — Nepoverenje akcionara i druge prepreke — Pravilnik o građevinskoj operativi — Upisivanje novog zajma — Prinudna mobilizacija radne snage — Završni radovi na kanalu — 293 GLAVA XIII ZAKUP KOMORSKIH DOMENA — Problemi rentabilnosti nove saobraćajne magistrale — Razmatranje ugovora o zakupu domena — Motivi Kompanije i otpori kolonističkih sela — Nekoliko teorijskih napomena o zemljišnoj renti — Vladar usvaja ugovor o zakupu — 325 GLAVA XIV NEUSPELI POKUŠAJ KANALISANJA KUPE. IZGRADNJA LUJZINSKE CESTE KROZ GORSKI KOTAR — Kompanija traži privilegiju za povezivanje Karlovca s morem — Koncesija za kanalisanje Kupe i put do Primorja — O uzrocima neuspelog kanalisanja Kupe — Izgradnja novog suvozemnog puta od Karlovca do Primorja — 345 GLAVA XV DRŽAVNA KOMISIJA NA IZGRAĐENOM KANALU DUNAV-TISA. EKSPLOATACIJA KANALA I KOMORSKIH DOMENA DO 1826 — Izveštaj državne komisije — Kompleksna eksploatacija Kanala Dunav—Tisa i komorskih domena — Sukobi između Ugarske komore i Kompanije — Pregovori o produžetku zakupa domena i privilegije za Kanal Dunav—Tisa — Rasplet sukoba između erara i Kompanije — Kanal posle prestanka privilegije 357 GLAVA XVI EPILOG. SUDBINA TVORACA KANALA POSLE OTPUŠTANJA IZ KOMPANIJE — Istorijski značaj braće Kiš — Raščišćavanje računa — Rezignacija i tiho umiranje — 383 GLAVA XVII KRATAK PREGLED ISTORIJE KANALA I PUTEVA U SVETU. KOMPARATIVNA RAZMATRANJA — O nekim kanalima u Kini i Francuskoj — Postanak mreže kanala i plovnih puteva u Velikoj Britaniji Nekoliko činjenica o izgradnji suvozemnih puteva u Evropi — 397 NAVIGATION AND THE ECONOMY IN THE CENTRAL DANUBE BASIN IN THE AGE OF MERCANTILISM 417 SUDOHODSTVO I EKONOMIKA OBLASTI SREDNJEVO TEČENIJADUNAJA VEPOHU MERKANTILIZMA 451 NAVIGATION ET ECONOMIE DE LA REGION DU MOYEN DANUBE A L`EPOOUE DU MERCANTILISME 455 SCHIFFAHRT UND WlRTSCHAFT IM MITTLEREN DONAUBEREICH ZUR ZEIT DES MERKANTILISMUS 459 — Registar lica 463 — Registar geografskih naziva 473 Kanal Dunav – Tisa i napor za povezivanje srednjeg Podunavlja sa Jadranskim morem krajem XVIII veka... Habsburška imperija, Projekat kanala Dunav-Tisa, Finansiranje i izgradnja kanala, Ratovi u Evropi, Rezerve Trsta, Kranjske i Štajerske, Kratak pregled istorije kanala i puteva u svetu... Merkantilizam je ekonomska teorija koja smatra da prosperitet nacije ovisi o njenoj ponudi kapitala i da je globalni volumen trgovine svjetske privrede nepromjenjiv. Količina kapitala, koju predstavljaju zlatne i srebrne poluge (količina dragocjenog metala u posjedu države), se najviše povećava platnim bilansom sa velikim izvozom i malim uvozom. Merkanitlisti smatraju da bi vlada trebala unaprijeđivati ove ciljeve, igrajući aktivnu protekcionističku ulogu u privredi, tako što će ohrabrivati izvoz i obeshrabrivati uvoz, posebno uz pomoć carinskih dadžbina. Ekonomska politika koja se zasniva na ovim idejama često se naziva merkantilistički sistem. Merkantilizam je bio vladajuća škola ekonomije tokom ranog modernog perioda (od 16. do 18. vijeka). U pojedinačnim državama doveo je do prvih pojava značajne vladine intervencije i kontrole nad privredom i tokom ovog perioda uspostavljen je veći dio modernog kapitalističkog sistema. Širom svijeta merkantilizam je ohrabrio mnoge evropske ratove tog perioda i davao podstrek evropskom imperijalizmu. Vjera u merkantilizam se počela gubiti u kasnom 18. vijeku kada su pobjedili argumenti Adama Smitha i drugih klasičnih ekonomista. Danas cjelokupni merkantilizam odbijaju svi ozbiljni ekonomisti, iako se na neke elemente gleda sa podrškom. Skoro svi evropski ekonomisti, koji su pisali između 1500 i 1750 godine, se danas općenito smatraju merkantilistima; ipak, ovi pisci nisu smatrali da doprinose bilo kojoj pojedinačnoj ekonomskoj ideologiji. Pojam je prvi uveo Markiz de Mirabeau 1763 godine, a poznatim ga je učinio Adam Smith 1776. godine. Riječ potječe od latinske riječi mercari, što znači „trgovati“, od merx, što znači „roba.“ U početku su je samo koristili kritičari kao što su Mirabeau i Smith, ali su je brzo usvojili i historičari. Izvorno, standardni engleski pojam je bio „merkantilistički sistem“. Riječ „merkantilizam“ uvedena je u engleski jezik iz njemačkog jezika u ranom 20. vijeku. Merkantilizam se u cjelini ne može smatrati jedinstvenom ekonomskom teorijom. Nije postojao nijedan merkantilistički pisac koji bi predstavio sveobuhvatnu šemu idealne ekonomije, kao što će to kasnije uraditi Adam Smith za klasičnu ekonomiju. Svaki merkantilistički pisac se više fokusirao na pojedinačno područje ekonomije. Kasnije nijedan merkantilistički učenik nije integrisao te razne ideje u ono što su kasnije nazvali „merkantilizam“. Neki su naučnici čak u potpunosti odbili ideju merkantilizma, govoreći da daje „pogrešno jedinstvo različitim događajima“. U određenoj mjeri opća ekonomska teorija je postala nemoguća zbog merkantilističke doktrine. Merkantilisti su ekonomski sistem vidjeli kao igru sa sumom nula, dobitak jedne strane je gubitak druge. Dakle, svaki politički sistem, koji koristi jednoj grupi, bi, prema definiciji, štetio drugoj i nema mogućnosti koju bi ekonomija mogla iskoristiti da maksimizira zajedničko dobro. Merkantilistički zapisi su također općenito stvarani da opravdaju određene radnje, a ne da istraže najbolje politike. Rani merkantilizam, koji se razvio oko početka 1500. godine, najviše je bio obilježen bulionizmom. U ovom periodu došlo je do ogromnog pritjecaja zlata i srebra iz španskih kolonija u Novi Svijet, i prevladavajuća briga je bila kako će druge evropske države biti u stanju da se takmiče. Bulionisti, kao što su Jean Bodin, Thomas Gresham i John Hales, su smatrali da se bogatstvo i moć države mjere količinom zlatnih i srebrnih poluga koje posjeduje i da povećanje moći znači povećanje količine poluga na štetu drugih moći. Prosperitet države se mjerio akumuliranim bogatstvom vlade, bez ikakvog koncepta nacionalnog dohotka. Djelimično, ovo fokusiranje na rezerve zlata i srebra je nalazilo svoj razlog u svojoj važnosti u vremenima rata. Armije, koje su često uključivale plaćene vojnike, plaćane su polugama, a mornarice su također finansirane zlatom i srebrom. Komplikovani sistem međunardonih alijansi tog vremena također je često zahtjevao velika plaćanja jedne države drugoj. Samo nekoliko evropskih država je kontrolisalo rudnike zlata ili srebra, a za ostale glavna metoda povećanja poluga je bila kroz platni bilans. Ako je država više izvozila nego što je uvozila, ova neravnoteža se morala ispraviti pritjecajem novca. Dakle, merkantilistička obitelj je vjerovala da bi svaka nacija trebala izvoziti više roba i usluga nego što uvozi. Ovo je dovodilo do striktnih zabrana na izvoz poluga. Bulionisti su također podržavali visoke kamatne stope kako bi ohrabrili investitore da svoj novac dovedu u državu. U 17. vijeku razvila se kompleksnija verzija merkantilizma koja je odbijala jednostavni bulionizam. Ovi pisci, kao što je Thomas Mun, smatrali su da je cjelokupno nacionalno bogatstvo primarni cilj i vidjeli su zlatne i srebrne poluge kao najvažniji znak bogatstva, ali ne i kao jedini, jer su dobra i usluge također bili esencijalni. Sačuvana je podrška platnom bilansu, ali u nešto slabijem obliku. Mun, koji je radio za Britansku Istočno-Indijsku Kompaniju, smatrao je da je izvoz poluga u Aziju dobar za Britaniju, jer će se uvežena roba preprodati ostatku Evrope uz visok profit. Ovaj novi pogled je odbijao izvoz sirovina jer se smatralo da je transformacija ovih sirovina u gotove proizvode važan generator bogatstva. Dok su bulionisti podržavali masovne izvoze vune iz Britanije, kasniji merkantilisti podržavaju potpune zabrane izvoza sirovina i razvoj domaćih proizvodnih industrija. S obzirom da je stvaranje domaćih industrija zahtjevalo raspoloživu ponudu kapitala, vlade su u sedamnaestom vijeku dramatično stezale granice lihvarstva. Ovo je na umjetni način smanjilo kamatne stope i ohrabrivalo bogate da svoj novac investiraju u proizvodnju. Kasnije su merkantilisti veću pažnju također poklanjali uslužnim industrijama. Rezultat ovoga su bili Navigacijski akti iz 1651. godine koji su isključili Holanđane iz britanskih transporta brodom. Merkantilistička domaća politika je više bila podjeljenja od njihove trgovinske politike. Dok je Adam Smith predstavio merkantiliste kao podržavaoce striktnih kontrola ekonomije, mnogi se merkantilisti nisu slagali s tim. Rana moderna era obilježena je patentnim pismima i monopolima koje je nametala država. Neki merkantilisti su ovo podržavali ali drugi su spoznali korupciju i neefikasnost takvog sistema. Mnogi merkantilisti su također spoznali da su neizbježni rezultat kvota i plafoniranja cijena bila crna tržišta. Jedan element oko kojeg su se merkantilisti slagali bilo je ekonomsko potlačivanje radne populacije. Radnici i zemljoradnici su morali živjeti na rubu egzistencije. Cilj je bio maksimizirati proizvodnju bez brige za potrošnju. Smatralo se da dodatni novac, slobodno vrijeme ili obrazovanje za niže klase nepobitno dovodi do loših navika, ljenosti i šteta za ekonomiju. Merkantilizam (franc. mercantilisme, prema mercantile < tal. mercantile: trgovački), naziv za doktrinu i praksu ekon. politike u doba uspostave nac. država u Europi, od XV. do pol. XVIII. st., koja je zaokupljena određenjem značenja i prikladne regulacije međunar. ekonomskih odnosa te natjecanjem država za kontrolu ekon. resursa, rast bogatstva i političku moć. Doktrina i praksa merkantilizma polaze od stajališta da se ekon. napredak vlastite zemlje može osigurati jedino na račun drugih zemalja, pa su dopuštena sva sredstva konkurencije – od carinske zaštite domaće proizvodnje do osvajanja novih teritorija, ratova i drugih vrsta neprijateljstava prema drugim narodima. Ideal je države gosp. samodovoljnost, a vanj. trgovina ima zadaću opskrbljivati zemlju proizvodima koji se nikako ne mogu proizvesti u zemlji te da zemlji koja nema vlastitih rudnika zlata i srebra osigura što veću količinu plemenitih kovina, koje se smatralo univerzalnim novcem i bitnim oblikom nac. bogatstva i moći. Povećanje količine zlata i srebra u zemlji može se postići zabranom izvoza zlata i srebra za one zemlje koje imaju rudnike zlata i srebra, a sve većom razlikom između izvoza i uvoza robe za one zemlje koje nemaju takvih rudnika. Otuda se merkantilistička doktrina temelji na pet osnovnih postavki: politika se mora definirati i izvršavati poglavito sa stajališta nac. koristi ili općega dobra; u ocjeni svakog čimbenika vanjskotrg. politike veliku važnost treba pridavati njegovim posljedicama za priljev plemenitih kovina; u nedostatku domaćih rudnika zlata i srebra osnovni cilj nac. politike mora biti postizanje što većeg izvoznog viška, čime se povećava nac. zaliha zlata i srebra; izvozni višak mora se osiguravati poticanjem izvoza i ograničavanjem uvoza ili drugim mjerama koje vode istomu rezultatu; ekonomski i polit. čimbenici vanj. politike moraju biti usklađeni pri postizanju bogatstva i moći države. Merkantilistički pisci bili su ugl. praktični trgovci ili drž. upravljači, pa u njihovim spisima ima malo teorijske analize, ali ima dosta praktične mudrosti. Do spajanja različitih struja ekon. mišljenja došlo je u prvoj pol. XVIII. st., kada se opća teorijska razina naglo podignula, a ekon. rasprave postale znanstvene, ali je i merkantilizam izgubio svoja izvorna obilježja. Merkantilizam nije bio znanstv. sustav nego zbirka različitih drž. gospodarskih politika, prilagođenih posebnim potrebama, položaju i mogućnostima pojedinih zemalja. U središtu je ekon. razvoj u nac. okviru i interesu, načelno u oprjeci prema istoj težnji drugih zemalja, negirajući uzajamnu korist. Različitost položaja i interesa pojedinih zemalja odredila je i razvoj merkantilizma u njima. Tako se Španjolska, koja je držala monopol opskrbe zlatom i srebrom svj. monetarnoga tržišta, suočila s problemom kako zaštititi dinamiku vlastitoga gosp. razvoja, pred uvozom jeftinih proizvoda iz drugih zemalja, koje su Španjolskoj prodavale svoje proizvode po niskim cijenama da bi od nje kupovale zlato i srebro, što je španj. proizvodnju gurnulo u dugotrajnu stagnaciju. Španj. vlada neuspješno je povremeno zabranjivala izvoz zlata i srebra ili uvoz manufakturnih proizvoda. Merkantilist Luis Ortiz 1558. predlagao je potpunu zabranu izvoza zlata i srebra, Damian Olivares 1621. čak i zabranu ulaska stranaca, dok je jedino Juan de Mariana 1609. upozorio na nerazumijevanje odnosa između monetarne i unutrašnje vrijednosti plemenitih metala i na katastrofalne posljedice koje ono može imati za gospodarski i soc. razvoj zemlje. Francuska je vodila najobuhvatniju merkantilističku politiku još od Franje I., koji je otvorio manufakture svile i prve banke, a 1535. sklopio s Turskom trg. ugovor radi obnove trgovine s ist. Sredozemljem. Potkraj XVI. i na poč. XVII. st. franc. vlada poticala je industr. djelatnosti i osnivanje obrtnih komora. Merkantilist A. de Montchrestien prikazao je gosp. prilike ondašnje Francuske i dao praktične prijedloge kako te prilike poboljšati i podići opće blagostanje, a J.-B. Colbert najistaknutiji je predstavnik merkantilističke unutarnje i vanj. politike (kolbertizam), koji je svojim reformama uzdigao Francusku u industrijsku i kolon. silu. Engleski merkantilizam različit je od merkantilizma kontinentalne Europe po tome što je u prvom redu usmjeren na jačanje pomorsko-trg. položaja Engleske, čime je najbliži nizozemskomu, s tom razlikom što mu je socijalno-polit. osnova šira (uključuje i agrarni protekcionizam) i što je u pogledu domaće trgovine i industrije bio znatno liberalniji. Engleska je Zakonom o plovidbi (The Navigation Act, 1651) diskriminirala strane trgovce i brodare, a privilegirala domaće, Žitnim zakonom (Corn Law, 1689) štitila je domaću poljoprivr. proizvodnju, a trg. ugovorima s Portugalom (1703) i Španjolskom (1713) stekla je dominantan trgovačko-pomor. položaj, osigurala pristup tržištima Španjolske i Portugala i njihovih kolonija, te srušila španj. monopol opskrbe Europe zlatom i srebrom. Rani merkantilisti (bulionisti) zahtijevali su zabranu izvoza zlata i srebra te da svaku trg. akciju prati priljev novca iz inozemstva (bilanca poslova). Tu teoriju najodlučnije su zagovarali William Stafford i G. Malynes. Drugi (E. Misselden, Th. Mun, J. Child) razvijali su teoriju trg. bilance po kojoj samo bilanca ukupne vanj. trgovine treba biti pozitivna. Tražio se slobodan izvoz novca, ako se uvezena roba ponovno izvozi. Tako su se određivali i mjenični tečajevi u korist zemlje. Istaknuti engl. merkantilisti Nicholas Barbon, D. North i Ch. Davenant zagovarali su slobodnu trgovinu i posve jasno razlikovali materijalni supstrat novca od njegove funkcije legalnog sredstva razmjene. Najotvoreniju inačicu merkantilizma zastupali su niz. ekonomisti. Oni su razvili pomorsko-trg. tip merkantilizma, koji se, među prvima, okrenuo slobodnoj trgovini, jer je Nizozemska bila gl. opskrbljivač Europe kolon. robom, a razvila je i veliku trgovinu žitaricama, pa je za nju slobodna trgovina bila važnija nego za druge zemlje. Za načelo slobodne trgovine osobito se zauzimao Pieter de la Court, koji je zahtijevao da trgovina bude slobodna od svih ograničenja. Za razvoj tal. merkantilizma odsudna je bila činjenica da je zemlja bila siromašna rudama, da svoje brojno stanovništvo nije mogla prehranjivati iz vlastitih izvora, te da uopće nije imala nalazišta zlata i srebra. Zato su se merkantilisti pretežito bavili trgovačkim i industr. razvojem, te razvojem pomorstva i novčarstva. Gl. su mu predstavnici bili G. Botero, G. Scaruffi, te osobito B. Davanzati, koji je isticao važnost novca kao temeljnog uvjeta blagostanja i predlagao stvaranje jedinstvenoga valutnog sustava na osnovi fiksnog omjera između zlata i srebra u cijelome svijetu pod autoritetom eur. konferencije, i A. Serra, koji je teorijski uvjerljivo dokazivao da povoljna bilanca plaćanja mora biti primarni cilj drž. politike, jer se njome osigurava priljev zlata i srebra, a ona se može postići drž. intervencijom u promicanje izvoza i reguliranje mjeničnih tečajeva. Hrvatska ima jaku merkantilističku tradiciju, koja je s jedne strane naslonjena na talijanski merkantilizam, a s druge strane na posebnu tradiciju srednjoeur. merkantilizma koji se naziva kameralizmom (→ kameralizam). Među najranijim merkantilističkim djelima je rasprava Dubrovčanina B. Kotruljevića O trgovini i o savršenom trgovcu, napisana 1458., u kojoj je sustavno prikazao trg. praksu svojega doba, afirmirajući trgovinu kao korisnu i plemenitu djelatnost koja zahtijeva mnoga specifična znanja i visok moral trgovaca. U XVI. i XVII. st. merkantilistička tradicija prisutna je u djelima N. V. Gučetića i J. Križanića. Istaknuti kameralisti XVIII. st. bili su A. A. Barić, F. Lehnau te osobito N. Škrlec-Lomnički, koji se u djelu Nacrt i obrazloženje zakona zauzima za protekcionističku politiku zaštite hrv. i ug. gospodarskih interesa protiv austr. konkurencije, ali daje i elemente ekon. liberalizma. Istorija Podunavlja merkantilizam fernan brodel pomorstvo Dunav istorija srednje evrope balkan balkana MG153 (N)

Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Autor - osoba Patton, George Smith, 1885-1945 = Paton, Džordž Smit, 1885-1945 Naslov Rat kakvog sam ja video / Paton ; [sa engleskog preveo Momčilo Đurić] Jedinstveni naslov War as i knew it. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vojno delo, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 498 str., [12] presavijenih listova sa skicama : autorova slika ; 21 cm Drugi autori - osoba Đurić, Momčilo, prevodiilac = Đurić, Momčilo, prevodilac Vidović, Žarko S. = Vidović, Žarko S. Zbirka Vojna biblioteka. Savremenici ; ǂknj. ǂ7 (Karton) Napomene Prevod dela: War as i knew it / George S. Patton, jr. Tiraž 4.000 Predgovor našem izdanju / Žarko S. Vidović: str. 5-13. Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939-1945 -- Vojne operacije -- 1944-1945 -- U uspomenama Džordž Smit Paton (engl. George Smith Patton; San Gabrijel, 11. novembar 1885 – Hajdelberg, 21. decembar 1945) je bio američki general u Drugom svetskom ratu. U svojoj vojnoj karijeri, dugoj 36 godina bio je među prvim američkim oficirima koji su zagovarali stvaranje modernih oklopnih jedinica, komandovao je američkim jedinicama u severnoj Africi, Siciliji i u Evropi. U američkoj vojsci ostao je zapamćen po nadimku „Stari krv i petlja“ (Old blood and guts), koji je dobio zahvaljujući pogrešnom citiranju njegove izjave u kojoj je rekao da je za pobedu u ratu potrebna ne samo krv već i mozak (Blood and brains). Zvanična istorija stvorila je predstavu o generalu Patonu kao o briljantnom vojnom lideru koji je povremeno imao epizode neposlušnosti i nestabilnosti. Njegovi potčinjeni, kako oficiri tako i vojnici pamtiće ga ne samo po briljantnom komandovanju, ludoj hrabrosti i istrajnosti, već i po oštrim, često vulgarnim govorima kojima je podizao moral svojim jedinicama. Porodica Paton je rođen u mestu San Gabrijel u Kaliforniji, od oca Džordža Smita Patona i majke Rut Vilson, ćerke Bendžamina Dejvisa Vilsona, uglednog lokalnog zemljoposednika i političara i jednog od prvih pionira koji je krenuo 1840. god na zapad da bi tamo ostao i stekao značajan imetak. Rodio se u porodici čiji su muški potomci bili civili, advokati i političari, dok su vojnici postajali samo po pozivu. Njegov deda Džordž Paton učestvovao je u Američkom građanskom ratu kao pukovnik Konfederacije i poginuo je 1864. godine u bici kod Sedar Krika u Vinčesteru u Virdžiniji. Paton je od malih nogu čitao Ilijadu i Odiseju, Bibliju i dela Vilijama Šekspira. Odrastao je slušajući priče o podvizima vojnika Konfederacije u Američkom građanskom ratu i o svom dedi. Inspirisan ovim pričama mali Paton je još kao klinac maštao o tome da jednog dana postane general i heroj. Obrazovanje Paton je godinu dana pohađao Vojni institut u Virdžiniji, pre nego što je prešao u Vest Point. Po završetku prve godine pao je zajedno sa Kortnijem Hodžisom (zbog lošeg znanja iz matematike) ali se ponovo upisao i diplomirao 1909. god. Paton je bio inteligentno dete i intenzivno je proučavao klasičnu književnost i vojnu istoriju još od malih nogu, ali je najverovatnije patio od nedijagnostifikovane disleksije, što će mu u velikoj meri otežati njegovo školovanje. Vrlo kasno je naučio da čita, i nikada nije naučio osnovne veštine kao što je spelovanje. Zbog ovog poremećaja trebalo mu je pet godina da završi Vest Point. Dok je bio na školovanju u Vest Pointu, Paton je obnovio svoje poznanstvo sa prijateljicom iz detinjstva Beatris Ajer, ćerkom bogatog tekstilnog industrijalca. Njome se oženio nedugo nakon diplomiranja. Po završetku školovanja učestvovao je na letnjim Olimpijskim igrama koje su održane 1912. godine u Stokholmu. Predstavljao je SAD u novoj atletskoj disciplini, petoboju. U ukupnom plasmanu osvojio je peto mesto. Bio je na vrhu tabele sve do takmičenja u streljaštvu kada je jedan njegov hitac najverovatnije promašio metu, iako je Paton tvrdio da je prošao kroz rupu koju je napravi prethodni hitac. Kao i većina članova njegove porodice, Paton je često tvrdio da je imao žive vizije svojih predaka. Čvrsto je verovao u reinkarnaciju što se i manifestovalo u njegovom uverenju da je u prošlim životima bio kartaginski vojskovođa Hanibal, rimski legionar, Napoleonov feldmaršal i mnoge druge istorijske ličnosti. Rana vojna karijera Tokom sukoba na meksičkoj granici 1916. godine. Paton je bio u sastavu 13. Teksaškog konjičkog puka i pratio je brigadnog generala Džona Dž. Peršinga kao njegov ađutant tokom potere za Pančom Viljom. Tokom ovog sukoba Paton je uz pomoć deset vojnika iz 6. pešadijskog puka ubio „Generala“ Hulia Kardenasa, komandira Vilinih ličnih telohranitelja. Zbog ove akcije kao i zbog naklonosti koju je Paton pokazivao prema svom revolveru Kolt Mirotvorac (Colt Peacemaker), Peršing mu je dodelio nadimak „Bandit“ (Bandito). Prvi svetski rat Neposredno pre izbijanja Prvog svetskog rata general Peršing unapredio je Patona u čin kapetana. Po ulasku SAD u rat Paton je zatražio od Peršinga da mu poveri komandu nad nekom od američkih jedinica na prvoj liniji fronta. Peršing mu je poverio komandu nad novoformiranim Američkim tenkovskim korpusom. Pretpostavlja se, mada nikada nije tačno utvrđeno da je Paton učestvovao u bici kod Kambrea u kojoj su prvi put upotrebljeni tenkovi u značajnom broju. Pošto Američki tenkovski korpus nije učestvovao u oboj bici, a malo je verovatno da bi Englezi poverili komandu nad svojim oklopnim jedinicama američkom oficiru, Patonu je najverovatnije poverena posmatračka uloga. Zbog svoje uspešnosti u organizaciji obuke (formirao je školu za američke tenkiste u Lanžeru u Francuskoj) i komandovanju američkim oklopnim jedinicama, unapređen je dva puta. U činu potpukovnika postavljen je za komandanta Američkog tenkovskog korpusa koji je prvo bio deo Američkih ekspedicionih snaga, a zatim deo američke 1. armije. Učestvovao je u Sen Mišel ofanzivi 1918. godine kada je i ranjen metkom iz mitraljeza dok je pomagao da se zaglibljeni američki tenk izvuče iz blata. Metak mu je prošao kroz gornji deo butine. Paton je mnogo godina kasnije često, nakon što bi na nekim društvenim događajima popio malo više, svlačio pantalone pokazujući svoju ranu nazivajući podrugljivo sebe „generalom sa pola stražnjice“. Za zasluge u Meza-Argonskoj ofanzivi Paton je odlikovan Purpurnim srcem i Krstom za istaknute zasluge u službi i unapređen je u pukovnika. Dok se Paton oporavljao od rana Prvi svetski rat je završen. Između dva rata Dok je bio na službi u Vašingtonu 1919. godine. Paton je upoznao i postao blizak prijatelj Dvajta D. Ajzenhauera koji će igrati veoma značajnu ulogu u nastavku njegove vojne karijere. Godine 1920. uputio je peticiju Američkom Kongresu u kojem je zatražio da se popravi stanje u finansiranju američkih oklopnih snaga ali bezuspešno. Posvetio se popularizaciji ovog roda vojske pišući članke o taktici korišćenja oklopnih jedinica predlažući nove načine njihove upotrebe. Radio je i na modernizaciji tenkova. Međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava koja su bila neophodna za finansiranje oklopnih jedinica Paton je bio prinuđen da se ponovo vrati u konjicu. Jula 1932. godine. Paton je služio pod načelnikom generalštaba generalom Daglasom Makarturom kao major koji je predvodio američku konjicu u borbi protiv Bonus armije. Posle toga je bio raspoređen na Havaje odakle je ponovo pokušao da ubedi Kongres u ispravnosti finansiranja oklopnih jedinica. Pred kraj tridesetih godina poverena mu je komanda nad Fort Majerom u Virdžiniji. Odmah nakon uspeha nove nemačke taktike blickriga u Evropi, koja se bazirala na upotrebi snažnih oklopnih snaga, Paton je zahvaljujući nepobitnim argumentima koje su mu pružali nemački uspesi konačno uspeo da ubedi Kongres u potrebu osnivanja oklopnih divizija. Po dobijanju saglasnosti Kongresa Paton je unapređen u brigadnog generala i poverena mu je komanda nad oklopnom brigadom. Brigada je vremenom prerasla u 2. oklopnu diviziju, a Paton je dobio čin general-majora. Drugi svetski rat Tokom priprema za ulazak u rat Paton je formirao školu za obuku tenkovskih posada za ratovanje u pustinjskim uslovima u Indiju u Kaliforniji. Takođe je komandovao jednom od dve vežbovne armije u velikim manevrima koji su održani u Luizijani 1941. god. Kampanja u Severnoj Africi Godine 1942. general Paton komandovao je američkom 1. oklopnom divizijom koja se u sklopu savezničke Operacije Baklja iskrcala na obalama Alžira i Maroka. Paton i njegov štab stigli su u Maroko na krstarici USS Ogasta koja je prilikom ulaska u luku Kazablanka došla pod vatru francuskog bojnog broda Žan Bart. Posle poraza američkih snaga od strane Nemaca u bici za Kaserinski prolaz 1943. godine, Paton je unapređen u čin general-pukovnika i poverena mu je komanda nad 2. američkim korpusom. Iako je insistirao na obuci i disciplini, zaslužio je poštovanje svojih vojnika koji su ga uglavnom voleli. Ponovno uspostavljanje discipline u američkim redovima se isplatilo. U martu je započela nova kontra-ofanziva i američke jedinice potisnule su nemačke snage istočno od prvobitnih položaja. U isto vreme britanske snage pod komandom generala Montgomerija napale su Nemce sa juga. Posle žilavog ali bezuspešnog otpora nemačke snage u Tunisu su se predale 13. maja 1943. godine. Kampanja u Italiji Zahvaljujući uspesima koje je postigao u Severnoj Africi, Patonu je poverena komanda nad 7. američkom armijom koja je trebalo da učestvuje u iskrcavanju na italijansko ostrvo Siciliju. Dodeljen mu je zadatak oslobađanja zapadnog dela ostrva dok je Montgomeri imao zadatak da oslobodi istočni deo ostrva i oslobodi Mesinu čime bi nemačkim i italijanskim trupama na ostrvu bila odsečena odstupnica. Ne želeći da prepusti svu slavu svom suparniku Montgomeriju Paton je neverovatnim tempom oslobodio zapadni deo ostrva, oslobodio Palermo, a zatim i Mesinu. Njegove trupe ušle su u grad 17. avgusta 1943. godine samo dva sata pre dolaska prethodnica Montgomerijeve 8. armije. Patonov imidž surovog ratnika i krvožedni govori koje je držao nisu nailazili na dobar prijem u javnosti savezničkih zemalja. Njegova vojna karijera skoro je bila gotova kada je u avgustu 1943. godine prilikom posete vojnoj bolnici verbalno napao i ošamario dva američka redova koje je smatrao kukavicama zato što su u bolnicu smešteni zbog kontuzije ili ratnog zamora što je psihičko stanje, a ne rana stečena u borbi. Kasnije se pokazalo da je jedan od ovih redova imao malariju. Zbog ovog incidenta Paton je neko vreme bio izvan vidokruga i bilo mu je naređeno da se izvini vojnicima. Ma koliko to ironično zvučalo, danas postoji teorija po kojoj je i sam Paton bio žrtva borbenog zamora. Zbog samog incidenta u javnosti su se pojavili zahtevi za njegovom ostavkom ili otpuštanjem. U skladu sa tim oduzeta mu je komanda nad 7. armijom koja se spremala za operacije u Italiji. Iako je privremeno bio suspendovan Paton je svojim prisustvom stvarao lažnu sliku kod Nemaca o novim mogućim mestima savezničkih iskrcavanja. Dok je boravio na Korzici smatralo se da će očekivano savezničko iskrcavanje biti na jugu Francuske. Za vreme njegovog boravka u Kairu Nemci su smatrali da će savezničko iskrcavanje verovatno uslediti na Balkanu. Strah od generala Patona vezao je mnoge nemačke trupe na pretpostavljenim mestima iskrcavanja i odigrao je važnu ulogu u prikrivanju priprema za pravo savezničko iskrcavanje u Normandiji na severu Francuske. Normandija U periodu neposredno pred D-dan Paton je držao govore i javne nastupe širom Britanije kao komandant nepostojeće Prve armijske grupe koja je trebalo da izvrši iskrcavanje u rejonu Kalea. Bio je to još jedan od načina na koji su saveznici zavaravali nemačke obaveštajce u pogledu tačne lokacije i vremena iskrcavanja. Sve ove aktivnosti uključujući i stvaranje prividnih lažnih mesta koncentracija trupa uz pomoć gumenih i drvenih maketa desantnih čamaca, tenkova, aviona i dr. odvijale su se u sklopu Operacije Fortitud. Nakon iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji i početnog neuspeha u proboju nemačke linije fronta, Patonu je poverena komanda nad 3. armijom koja je trebalo da zauzme položaj na krajnjem desnom krilu savezničkog ratnog rasporeda. Pod njegovom komandom 3. armija je u sklopu operacije Kobra koja je počela 25. jula 1944. godine uspešno probila nemačku liniju fronta zapadno od Sen Loa odsekavši Šerbur od ostatka nemačkih snaga. Proboju 3. armije prethodio je snažan artiljerijski baraž i vazdušno bombardovanje. Do kraja avgusta meseca čitava Bretanja bila je oslobođena. Patonove jedinice oslobodile su Sen Malo i opkolile Brest, Loren i Sen Nazer. Treća armija uspešno je odbila poslednji nemački kontranapad u Francuskoj koji je krenuo iz Mortena u pravcu Avranša i koji je trebalo da ponovo uspostavi liniju fronta na mestu gde je probijena. Posle tri dana borbi Nemci su se povukli kako bi izbegli opkoljavanje samo da bi ih ista sudbina stigla u džepu kod Faleza. U toku avgusta meseca položaj savezničkih jedinica bio je idealan za izvođenje operacije sveobuhvatnog opkoljavanja jedinica nemačke 7. armije u Francuskoj. Patonovoj 3. armiji poverena je uloga južnog kraka kliješta dok je sa severa obruč trebalo da zatvore britanske i kanadske jedinice pod komandom feldmaršala Montgomerija. Patonove jedinice stigle su do Aržantana 13. avgusta. Iako je Paton želeo da nastavi dalje napredovanje ka Falezu i zatvori obruč, 14. avgusta je dobio naređenje da svoje prethodnice koje su već stigle do Faleza povuče u Aržantan i sačeka da obruč zatvore britanske snage. Krajnje besan nije mogao da učini ništa drugo nego da gleda kako kroz otvor u obruču koji u jednom trenutku nije bio širi od desetak kilometara prolaze kolone nemačkih vojnika i vozila. Britanske jedinice zatvorile su obruč 19. avgusta ali je tada već bilo kasno jer je većina nemačke 7. armije evakuisana. U obruču je zarobljeno 40.000 nemačkih vojnika, a u borbi je poginulo oko 10.000. Da je Montgomeri bio brži u obruču bi se našlo preko 100.000 nemačkih vojnika. Paton je u borbama u Francuskoj uspešno upotrebio taktiku „blickriga“ protiv njenih tvoraca prešavši 600 mi (970 km) za samo dve nedelje. Patonove jedinice oslobodile su veći deo severne Francuske i zaobišle Pariz dok su snage francuskog maršala Leklerka pomogle ustanicima u gradu da oslobode prestonicu. Lorena Patonova ofanziva je zastala 31. avgusta 1944. god. kada je njegova armija ostala bez goriva u blizini reke Meze, neposredno nadomak grada Meca u Francuskoj. Vreme koje je potrošeno na dopunu jedinica gorivom i municijom Nemci su iskoristili da bi utvrdili grad i pretvorili ga u tvrđavu. Grad koji je bio utvrđen još iz vremena Francusko-pruskog rata 1870. godine imao je preko dvadeset forova od kojih su najveći bili naoružani topovima kalibra 105 mm i 150 mm, uglavnom francuske proizvodnje. Borbe za Mec trajale su od početka oktobra do kraja novembra meseca prouzrokujući teške gubitke na obe strane. Garnizon u gradu kapitulirao je 23. novembra ali su posade nekih forova pružale otpor sve do sredine decembra. U ovim borbama gubici američke 3. armije iznosili su preko 7.000 mrtvih i ranjenih vojnika. Obilazeći ranjenike u obližnjoj bolnici nakon što se Mec predao, Paton je upitao jednog vojnika da li zna da je Mec pao. Vojnik mu je odgovorio da zna. Na to mu je Paton stegao ruku, nasmejao se i rekao: „Sine, sutra će u novinama osvanuti naslov ’Paton oslobodio Mec’, ali ti i ja znamo da je to prokleta laž. Mec ste oslobodili ti i tvoji drugovi.` Ardenska ofanziva Pred kraj 1944. godine nemačka vojska je po Hitlerovom naređenju učinila poslednji očajnički pokušaj kako bi porazila savezničke jedinice na Zapadnom frontu. Ardenska ofanziva je bila poslednja velika ofanzivna operacija nemačke vojske. 16. decembra 1944. godine u napad je krenulo 29 nemačkih divizija sa oko 250.000 vojnika. Napad je usledio na delu fronta između grada Monšaua na severu i grada Ehternaha na jugu, gde su savezničke snage bile najslabije. Nemačke jedinice sastavljene od 6. SS oklopne armije, 5. oklopne armije i 7. armije imale su zadatak da probiju američke položaje u oblasti Ardena, forsiraju reku Mezu između Liježa i Namira, zaobiđu Brisel i izbiju na obalu kod Antverpena. Hitler je smatrao da će u slučaju da ova operacija bude uspešna, zapadni saveznici biti prinuđeni da sklope separatni mir sa Nemačkom. Loše vremenske prilike i teška zima pogodovale su nemačkim jedinicama jer su maskirale kretanje tenkova i onemogućavale dejstvo savezničke avijacije. Patonova 3. armija koja je operisala u oblasti Sar, izbila je 15. decembra na Zigfridovu liniju. Na konferenciji u Verdenu 19. decembra, na kojoj je prisustvovao i Paton, saveznički komandanti razmatrali su težinu situacije na frontu koji je bio potpuno probijen. Konstatovano je da je hitno neophodno izvršiti napad na južno krilo neprijatelja. Međutim, jedina borbena formacija koja je mogla da izvrši ovaj zadatak bila je Patonova 3. armija čiji borbeni poredak je bio orijentisan ka istoku. Na opšte zaprepaštenje prisutnih Paton je izjavio da može da otpočne kontranapad na nemačko južno krilo sa tri divizije u roku od tri dana. Prisutni generali smatrali su da je nemoguće rotirati borbeni poredak čitave armije za 90° i izvršiti kontranapad u tako kratkom roku. Međutim, ono što je Paton prećutao bila je činjenica da je još 12. decembra naredio svom štabu da izuči situaciju u kojoj bi od 3. armije bilo zahtevano da izvrši kontranapad sa juga na nemački prodor u sektoru američke 1. armije. U trenutku kada je situacija bila najkritičnija, Paton je rotirao 3. armiju za devedeset stepeni i krenuo u proboj ka malom saobraćajnom čvorištu Bastonju u kojem su se nalazile opkoljene jedinice američke 101. vazdušno-desantne divizije. I danas je uvreženo mišljenje da ovakav manevar čitave armije, u tako kratkom vremenskom periodu mogao da izvede samo Paton. Do kraja februara Nemci su potisnuti na početne položaje, a Patonove jedinice nastavile su da napreduju u pravcu Sarskog basena na Nemačkoj teritoriji. Američka 3. armija je prešla reku Rajnu kod Openhajma 22. marta 1945. godine. Potom je poslao operativnu grupu Baum koja je imala zadatak da oslobodi američke ratne zarobljenike u logoru Hamelburg u kojem se nalazio i njegov zet Džon K. Voters. Paton je planirao da oslobodi Prag u Čehoslovačkoj kada je stiglo naređenje o obustavljanju daljeg američkog napredovanja. Bez obzira na to njegove trupe oslobodile su Plzenj (6. maja 1945. god) kao i najveći deo zapadne Češke. Posle nemačkog poraza Nakon završetka rata u Evropi Paton je bio veoma razočaran zato što je saveznička komanda odbila da mu poveri borbenu komandu nad nekom od američkih armija na Pacifiku kako bi nastavio da se bori protiv Japanaca. Nezadovoljan svojom ulogom vojnog guvernera Bavarske i siguran da za života više neće učestvovati ni u jednom ratu, Paton je počeo da se ponaša čudno. Njegova pisma upućena porodici u Americi bila su puna antikomunističkih i antisemitskih izjava. Paton se uskoro opet našao u nemilosti američkih političara i javnosti. U jednom razgovoru sa novinarima uporedio je nemačke naciste sa gubitnicima na američkim parlamentarnim izborima. Ubrzo po davanju izjave smenjen je sa dužnosti komandanta 3 armije. Prebačen je u 15. armiju u kojoj je imao zadatak da učestvuje u pripremi istorije Drugog svetskog rata. Ogorčen i ljut Paton je u oktobru 1945. godine preuzeo komandu nad američkom 15. armijom. Nameravao je da da ostavku na ovaj položaj, ali ga je u tome pretekla teška saobraćajna nesreća koja se dogodila 9. decembra 1945. godine. Mnogi teoretičari zavere smatraju da je vozaču koji je upravljao kolima naređeno da namerno izazove nesreću zato što je Paton navodno nameravao da se po povratku u SAD kandiduje za predsednika. Paton je preminuo u bolnici od posledica nesreće 21. decembra 1945. godine i sahranjen je na američkom vojničkom groblju u Hamu u Luksemburgu. MG47 (N)

Novo Format: 13x20 cm Broj strana: 400 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 29. mart 2016. Pre više od trideset godina Ljubivoje Ršumović napisao je sonetni venac Kuća sa željom da se oduži zavičaju, roditeljima i svom detinjstvu jer je odatle potekao i njegov književni svet, jezik kojim se s lakoćom igra i kojim nas podučava, ali i životne mudrosti i vrednosti koje su temelj njegovog stvaralaštva. Kada je došlo vreme da svoje znanje i iskustvo prenese novoj generaciji na temeljima sonetnog venca, Ršumović je sazidao Kuću sa okućnicom, zbirku priča ili, tačnije rečeno, jezičkih bravura koje nas nekad sa setom, nekad veoma duhovito podučavaju dobroti i iskrenosti, podsećaju koliko je blago sam naš jezik i, više od svega, koje nam prenose generacijama sticanu mudrost. „Rekonstruišući svoje istinsko detinjstvo, slikajući svoj domaći patrijarhalni zavičaj i život na Zlatiboru polovinom dvadesetog veka, Ršumović na moderan način formuliše srpsku narodnu filozofiju, sa pečatom sopstvenog života i talenta.“ Dragan Lakićević „Kuća sa okućnicom je apoteoza detinjstva, ljubavi, etičkog kodeksa, protkana narodnom i univerzalnom mudrošću.“ Marko Nedić Љубивоје Ршумовић (Љубиш, 3. јул 1939) српски је књижевник и песник, истакнути дечји писац, аутор култних дечјих емисија „Фазони и форе“, „Двоглед”, „Хиљаду зашто“ и других. Написао је преко 90 књига, углавном за децу, а један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије.[1] Љубивоје Ршумовић Fondacija Ršum - Saradnici Sunca2020 5.jpg Љубивоје Ршумовић 2020. године Датум рођења 3. јул 1939. (82 год.) Место рођења Љубиш Краљевина Југославија Награде „Награда Змајевих дечјих игара“ „Бранкова награда“ „Златни кључић“ Веб-сајт www.ljubarsum.com Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.[2] Са породицом и пријатељима је основао непрофитну организацију Фондација Ршум. Биографија Рецепција дела Дела Уреди Књиге Уреди Ршумовић је објавио преко 90 књига укључујући: Тандара - мандара и још једна прича, Борба, Београд 1966, ћир. Причанка, Младо поколење, Београд, 1968, ћир. Ма шта ми рече, Змајеве дечје игре, 1970. Још нам само але фале, БИГЗ, Београд, 1974, ћир. Домовина се брани лепотом, Установа спомен парк, Крагујевац, 1974, ћир. Нови Сад, Радивој ћирпанов, 1976, лат. Кош, у сарадњи са Љубодрагом Симоновићем, Нолит, Београд, 1975, ћир. Невидљива птица, БИГЗ, Београд, 1975, ћир. Вести из несвести, БИГЗ, Београд, 1976, ћир. Зов тетреба, Знање, Загреб, 1977, 1978, 1981. Зрински, Чаковец и Црвена звезда - агенција, Београд, 1988, лат. Успон вртовима, са тринаест графичких листова Владимира Величковића, библиофилско издање збирке Бишкупић, Загреб, 1977, лат. Хајде да растемо, Нолит, Просвета и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1978, 1979, 1979, 1980, 1980, 1981, 1982, 1983, 1984, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, 1991, ћир. Рошави анђео, Знање, Загреб, 1979, лат. У шетње без сметње, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1979, ћир. 1980 на мађарском, словачком и румунском. Магнет, Јединство, Приштина, 1980, ћир. Уторак вече ма шта ми рече, Графички завод Хрватске, Загреб, 1980, лат. Наши нови знанци - саобраћајни знаци, Општинска конференција народне технике, Нови Сад, 1980, ћир. Лопта не зна саобраћајне знаке, Покрајински савет за безбедност саобраћаја, Нови Сад, 1981, ћир. Причанка, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин, 1981, лат. Питање части, Светлост, Крагујевац, 1982, ћир. Сјај на прагу, Српска књижевна задруга, 1982, ћир. Ко је ово, са Д. Петричићем, Књижевне новине, Београд, 1982, ћир. Песме уличарке, Знање, Загреб, 1983, лат. Имате ли ршума, Знање, Загреб, 1983, лат. Славољубова звезда, Задруга, Београд, 1984, ћир. Сексуални живот камила, са Звезданом Поповић, ауторско издање, са М. Драмићанин, 1985, ћир. Десет љутих гусара, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985, 1985, ћир. Певанка, са нотним записима, Градска библиотека Жарко Зрењанин, Зрењанин, 1985, 1986, 1986, 1986, 1986, 1990, заједно са причанком, 1994, лат. Црвена звезда, Агенција црвена звезда, 1986, ћир. Сонгови и слонгови, на македонском, избор, препев и поговор Ефтим Клетников, Детска радост, Скопје, 1987. Прварица, Прва књижевна комуна, Мостар, 1987, лат. Песме, избор, Рад, Београд, 1988, ћир. Обад, Зрински, Чаковец и Црвена звезда - агенција, 1988, лат. Успавана лепотица, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990, ћир. Питају ме зашто штрчим, Дневник, Нови Сад, 1990, ћир. Дете са седам језика, Рад, Београд, 1990, 1991, ћир. Северозападни крокодил, Лаковић, Сараорци, 1991, ћир. Моје љубавне песме, Научна књига, Београд, 1991, ћир. Фазони и форе, Ршум, Београд, 1991, 1992, 1993, ћир. Деца могу да полете, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1991, 1994, 1996, 1998, ћир. Деца су украс света, Српска књижевна задруга, Београд, 1992, ћир. Лирски покер, са Душком Трифуновићем, Мошом Одаловићем и Драганом Радуловићем, СБМ - Ршум, Београд, 1994, ћир. Буквар дечјих права, на енглеском, Ршум, Београд, 1995,. Буквар дечјих права, 1995, 1996, 1997, 1998, ћир. Такнуто ћакнуто, са Драгославом Андрићем, СБМ - Ршум, Београд, 1995, ћир. Доста је глупоће, Смедеревска песничка јесен, Град Смедерево и Санба, Београд, 1995, ћир. Песме, избор, Букленд, Београд, 1995, ћир. Опасан сведок, Просвета, Београд, 1995, ћир. Ово је време чуда, ИНГ - Комерц, Нови Сад, 1996, 1997, ћир. Ишли смо у Африку, Образовање, Нови Сад, 1996, ћир. Избор поезије за децу, Будућност, Нови Сад, 1996, ћир. Не вуците ме за језик, Матица српска, нови сад, 1997, ћир. Смешна прашума, Школска књига, Нови Сад, 1997, ћир. Види мене, у сарадњи са д. Андрићем, НИС Југопетрол, Београд, 1997, ћир. Откуд мени ова снага, Епоха, Пожега, 1997,. Одакле су делије, Дечје новине, Горњи Милановац, 1998, ћир. Деца су украс света, Драганић, Београд, 1999, ћир. Петорица из српског, са Д. Трифуновићем, Д. Ерићем, М. Одаловићем и Д. Радуловићем, Драганић и Ршум, Београд, 1999, ћир. Сабрана дела у пет књига: ма шта ми рече, причанка и певанка, још нам само але фале, вести иy несвести, успавана лепотица, Прометеј, Нови Сад, 2000, ћир. Was die drachen ales machen, edition j-punkt, karlsruhe, 2005. лат. Ршумдани, Прво слово, Београд, 2007. лир. Три чвора на трепавици, Тен 2002, Београд, 2007. Ћир. Чини ми се вековима, Завод за уџбенике, Београд, 2009. ћир. Сунчање на месечини, Лагуна, Београд, 2009, ћир. Ујдурме и зврчке из античке Грчке, Лагуна Београд, 2010. ћир. Заувари, Лагуна, Београд, 2011. ћир. Што на уму то на друму, Пчелица, Чачак, 2012. ћир. Провале и цаке, Пчелица, Чачак, 2013. ћир. Изволте у бајку са чика Ршумом, Пчелица, Чачак, 2019. ћир. Радост деци крила даје, Пчелица, Чачак, 2019. Дела извођена у позориштима Уреди „Шума која хода`, „Невидљива птица`, „Баба рога`, „Рокенрол за децу`, „Успавана лепотица`, „Ау, што је школа згодна`, „У цара Тројана козје уши`, „Снежана и седам патуљака` и друго. Песме за децу које пева дечји хор „Колибри“ Уреди Лако је пруту Миш Вуче, вуче, бубо лења Нема земље дембелије Сваки дан се сунце рађа Браћу не доносе роде Воз за Чачак Медвед Брундо Другарство Љубав је то Коаутор, приређивач, сарадник Уреди Мародић: Изложба радова у стаклу. Галерија `Себастијан`, Дубровник, 1978. Фотографије: Д. Кажић, Љ. Ршумовић. Душан Оташевић: Салон Музеја савремених уметности. Београд, 27. децембар 1978-15. јануар 1979. Каталог. Фотографије Љ. Ршумовић. Предраг Нешковић: Слике и ефекти... Фотографије М. Ђорђевић, Љ. Ршумовић. - Загреб. Галерија `Форум` 1980. Љубивоје Ршумовић - Душан Петричић: КО ЈЕ ОВО? Београд. `Књижевне новине`, 1982. Са фотографијама Љ. Ршумовића. Тито писцима писци Титу, Приредили: Р. Андрић, Љ. Ршумовић. Београд. `Књижевне новине`, 1982. НАРОД ПЕВА ТИТУ. Приредили Р. Андрић и Љ. Ршумовић. Завод за уџбенике и наставна средства, 1982. Љубивоје Ршумовић - Радомир Андрић: ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ ЉУБИШ 1933 - 1983. Фотографије: Љубивоје Ршумовић. НИРО `Задруга`, 1983. Монографија `Црвена Звезда`. Аутори: Љубивоје Ршумовић, Радоје Станојевић, Милан Томић. - Београд. `Југословенска ревија`, /1986/. Цветник савремене југословенске поезије за децу, Дечје новине, Г. Милановац, 1989. Бранко Ћопић: БОСОНОГО ЂЕТИњСТВО. Избор. Приредио Љ. Ршумовић. - Нови Сад, Књижевна заједница, 1990. Полетарац, часопис Душана Радовића. Приредили Д. Лакићевић, Љ. Ршумовић и Д. Петричић. ИП `Рад`, 1990. (Некомплетно, примедба предлагача). Чланци, предговори, поговори, рецензије, интервјуи Уреди Феномен путовања, Поља, Нови Сад, Април 1965. Шта ће деци телевизија, Радио ТВ ревија, 17.05.1968. Један Зоран - збиља неуморан, Борба, 05.08.1972. Дрво се на дрво ослања - а човек на дете, Борба, 18.11.1972. Оловка први песнички хонорар, Базар, 03.02.1977. Земља хода земљом, Илустрована политика`, 11.04.1978. Мој случајни град на седам брда, Илустрована политика, 10.02.1985. Горућа небулоза, Политика, 20.01.1979. Где је земља Холмија, Политика, 27.01.1979. Непокорни Вук, Политика, 3.02.1979. Стеван из Гостиља, Политика, 10.02.1979, Који Георгије, Политика, 07.02.1979, Лепи песник, Политика, 24.02.1979, Гледање кроз време, Политика, 03.03.1979, Игру сам волео више од школе, Политика за децу, 21.01.1988, Умро је Душан Радовић, ТВ новости, августа 1984, Где је душа земље, Политика, 21.11.1987, Манојлове златне јабуке, `Политика`, 21.12.1991, Успомене на Пауна Петронијевића. - Расковник, III/1970, бр. 7 (пролеће) Игра је у мојој поезији средство да се допре до ђечјег свијета, да се дијете заинтересује, Побједа, Подгорица, 10. VIII 1972. Детињство, игра, судбина. - Милан Брујић: Дивље године, Београд, Нолит 1975, предговор. Нунчаку и карате. Илија Јорга, Спортска књига. 1979. Рецензија. Књига о спорту високо развијеног морала. - Илија Јорга - Владимир Јорга Београд. `Спортска књига`, 1980, Рецензија. Све више ми песма постаје живот, Песничке новине, IV/1980, бр. 4-5. Куварице мање збори. Д. Радовић - Д. Петричић: ТВ куварице Београд. `Народна књига`, 1982; стр. /3-4/ Предговор. Уџбеник за мајсторе, - Илија Јорга - Владимир Јорга...: Нунчаку и карате. Београд. `Спортска књига`, 1982; Рецензија. Бејко Ма и дружина Кла, Раде Дацић. Нови Сад, `Дневник` и РУ `Радивој Ћирпанов`, 1983. Рецензија. Теки и Енпи ката, Илија Јорга. `Спортска књига`, 1984. О Змају и страшном лаву српске поезије. Књижевна реч, 25. VI, 1985. Стварање стваралаца или где се учи за писца. Међај, VI /1986, бр. 9-10. Наташа лирска- Међај, VI/1986. Пут до поезије. Или о `почетку` Душана Радовића. Политика, 31.05. 1986. Придеви од Десанке. Политика, 14.05.1986. У шпијунском покеру нико не губи. Милан Трешњић: Шпијунски покер, рецензија. 1986. Отишао је добри Душко, предговор за књигу ПОЗИВ ДОБРИМ ЉУДИМА, Д. Радовића. Београд, Црвени крст Србије,1988. О песмама Радмиле Мудринић. - Радмила Мудринић: Срце на длану. Београд. `Графос`, 1989; Рецензија. Над рукописом `Моје друго ја` Момчила Параушића, рецензија, Смостална издавачка радња Драган Ђорђевић, 1990. Гвозденовић Шуњић Јаворка: БЕЛЕ КИШЕ. Издање аутора, Крушевац, 1991. Предговор. Појава уличарске мисли код нас, `Књижевна критика`, год. 21, бр. 2, стр. 16-20. 1990. Шах и књижевност. Књижевна реч, 10.11.1992. Шта је писац хтео да нацрта- Књижевне новине, 15.9. 1994. Светозар Радоњић РАС: ГОДИНА ГРАНАТА. Ужице - Пљевља, Мостови, бр. 133-134, 1994. Добрица Ерић Разапета Земља, Политика, 10.06.1995. Документарна поетика. Књижевне новине, број 937-938, 1996. Хиљаду зашто Ршуму, Дневник, Нови Сад, 06.05.1968. Поезија на позорници, Мај, Београд, 01.11.1972. Ко изгуби живце нек не тражи кривце, Илустрована политика, 16,10.1973. Деци треба све говорити, `Школске новине`, Загреб, бр.40, 1975. Скидам капу женама, Нада, 01.01.1976. Чекам да песма узри, Село, Београд, јануара 1979. О кловновима све најбоље, ТВ новости, 22.02.1980. Не волим да се понављам, Рад, 30.10.1981. Почело је као игра, за `Фото кино ревија`,Београд, новембар 1982. Све о Ршуму - Ршум о свему. Разговор водио Милош Јевтић, објављено као књига Културно просветне заједнице Ужице, 1997. А сад народ учи политичаре, Експрес - недељна ревија, 01.12.1988. Песник се брани добротом, Гласник РТНС, Нови Сад, јануар 1989. У име дечјег народа, Просветни преглед, Београд, 06.11.1990. Више нам але не фале, Глас јавности, Београд, 05.07.1999. Птица иста само невидљива, Таковске новине, Горњи Милановац, 15.08.1999. Деца су професори, Васпитач, Београд, 25.09.1987. Срећу треба узети за руку, Београд, 19.02.1986. Гетеовски избор по сличности. Уна, Загреб, 04.04.1988. Scrivere per l’infanzia. Разговор водили Радован Поповић и Драган Мраовић за `La vallisa`, quadrimestrale di letteratura ed altro, anno IX, N. 27, Bari, Italia, dicembre 1990, поводом међународне награде `Пуља` за целокупно стваралаштво за децу. Ршумовић је први странац који је добио ову престижну награду. Уз ове разговоре објављено је осам песама у препеву Д. Мраовића. Деца су украс - политике, Борба, Београд, 1991. Чекајући министра за децу, Глас подриња, Шабац, 20.06.1991. Наша игра, Југославија, бр. 4, Београд, 01-15/јануар 1992. Шугава времена за поезију, Народни лист, Загреб, 6 сијечња 1990. Сведок дечјег народа, Политика, 01.04.1995. Буквар за цео свет, Борба, Београд, 17.04.1997. Кажи своју муку, Грађанин, Београд, 22.04.1997. Пјесници су за ђетињство задужени, Никшићке новине, 18.05.1995. Ћалац професионалац, Политика базар, 28.07.1995. Стигао је пробисвет, Свици, 22.06.1995. Ршум и успавана лепотица, Дневник, Нови Сад, 11.11.1990. Приче о деци и славним коњима, НИН, бр. 1655, 19.09.1982. Децу гаји ведрина, ТВ новости, 15. 12. 1989. Што смешније то боље, Политика за децу, 02.02.1989. Сањао сам шлемове, НИН, 23.04.1993. Над рукописом `Поруке и поуке` Милојка П. Ђоковића. Рецензија. Књижевно друштво Развигор, Пожега, 1995. Цртежи и стихови уз цртеже у књизи `Куд и камо` Душка Трифуновића, `Слово`, Врбас, 1996. Предговор за књигу `Ја сам ветар` Марије Вучинић, `Графос`, Цетиње, 1996. Рецензија за књигу-зборник `Шумадијске метафоре`, Младеновац, Аматерско друштво Пркос, 1992. Песник и публика заједно певају. Рецензија књиге `У сунчевом крилу` Бранка Живковића, Београд, Санба, 1996. Над рукописом `Отпевана времена`. Рецензија књиге Зорана Р. Ковачевића, Београд, Рад, 1996. Љубишине заљубљиве песме, рецензија књиге `Заљубљиве песме` Љубише Ђидића, Дечје новине, Горњи Милановац, 1996. Над књигом песама `Наша радост` Радосава Савића Лаке, рецензија, Београд, ауторско издање, 1996. Поетско миље. Рецензија књиге `Казалица` Александра Газиводе, Пожаревац, Медиа Сватовац, 1998. Добрица Ерић: Разапета земља, Приказ, Политика, 10.06.1995. Славна плејада Стевана Несторовића, Међај, Ужице, бр. 42. 1998. Песме и приче објављене у антологијама и зборницима Уреди Ћосић, Бора: ДЕЧЈА ПОЕЗИЈА СРПСКА. Матица српска и Српска књижевна задруга, Нови Сад - Београд, 1965. Песме Љ. Ршумовића: Уторак вече - ма шта ми рече, Телефонијада, и Како деца зими расту или једна хо - рукијада. МОЈ ДОМ. Из современој совјетској и зарубежној поезији дља детеј. Антоло Od istog autora ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović još nam samo ale fale laguna knjige Još nam samo ale fale Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić nevidljiva ptica laguna knjige Nevidljiva ptica Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić clairvoyant tales laguna knjige Clairvoyant Tales Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić vidovite priče laguna knjige Vidovite priče Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić planiranje prošlosti laguna knjige Planiranje prošlosti Ljubivoje Ršumović zauvari laguna knjige Zauvari Ljubivoje Ršumović ujdurme i zvrčke iz antičke grčke laguna knjige Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke Ljubivoje Ršumović sunčanje na mesečini laguna knjige Sunčanje na mesečini Ljubivoje Ršumović dva jaja na oko laguna knjige Dva JaJa na oko Ljubivoje Ršumović fazoni i fore 3 laguna knjige Fazoni i fore 3 Ljubivoje Ršumović fazoni i fore 2 laguna knjige Fazoni i fore 2 Ljubivoje Ršumović fazoni i fore laguna knjige Fazoni i fore Ljubivoje Ršumović šumkula u škripcu basnoslovno bajkovanje laguna knjige Šumkula u škripcu - Basnoslovno bajkovanje Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić imate li ršuma laguna knjige Imate li Ršuma Ljubivoje Ršumović tri čvora na trepavici laguna knjige Tri čvora na trepavici Ljubivoje Ršumović vid iz talambasa laguna knjige Vid iz Talambasa Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović još nam samo ale fale laguna knjige Još nam samo ale fale Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić nevidljiva ptica laguna knjige Nevidljiva ptica Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić clairvoyant tales laguna knjige Clairvoyant Tales Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić vidovite priče laguna knjige Vidovite priče Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić planiranje prošlosti laguna knjige Planiranje prošlosti Ljubivoje Ršumović zauvari laguna knjige Zauvari Ljubivoje Ršumović ujdurme i zvrčke iz antičke grčke laguna knjige Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke Ljubivoje Ršumović sunčanje na mesečini laguna knjige Sunčanje na mesečini Ljubivoje Ršumović dva jaja na oko laguna knjige Dva JaJa na oko Ljubivoje Ršumović fazoni i fore 3 laguna knjige Fazoni i fore 3 Ljubivoje Ršumović fazoni i fore 2 laguna knjige Fazoni i fore 2 Ljubivoje Ršumović fazoni i fore laguna knjige Fazoni i fore Ljubivoje Ršumović šumkula u škripcu basnoslovno bajkovanje laguna knjige Šumkula u škripcu - Basnoslovno bajkovanje Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić imate li ršuma laguna knjige Imate li Ršuma Ljubivoje Ršumović tri čvora na trepavici laguna knjige Tri čvora na trepavici Ljubivoje Ršumović vid iz talambasa laguna knjige Vid iz Talambasa Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović Iz istog žanra zov daljine laguna knjige Zov daljine Grupa autora život za poneti laguna knjige Život za poneti Jelica Greganović pre vremena čuda laguna knjige Pre vremena čuda Grupa autora klopka i druge priče laguna knjige Klopka i druge priče Goran Skrobonja priče o rečima laguna knjige Priče o rečima Vuk Stefanović Karadžić forenzika itake laguna knjige Forenzika Itake Vule Žurić atlas opisan nebom laguna knjige Atlas opisan nebom Goran Petrović sve u svemu laguna knjige Sve u svemu Ivana Dimić tamo je ovde laguna knjige Tamo je ovde Maja Lalević Piščević odabrane pripovetke laguna knjige Odabrane pripovetke Branislav Nušić anđeli neće sići sa nebesa laguna knjige Anđeli neće sići sa nebesa Đorđe Lebović zanimljiva istorija srba u 147 priča laguna knjige Zanimljiva istorija Srba u 147 priča Momčilo Petrović priči nikad kraja laguna knjige Priči nikad kraja Jelica Greganović Gorica Nešović lanjski snegovi laguna knjige Lanjski snegovi Momo Kapor kovid 19 laguna knjige Kovid 19+ Marko Vidojković priče iz beogradskog života laguna knjige Priče iz beogradskog života Simo Matavulj dum dum laguna knjige Dum-dum Pavle Zelić rupe u glavi laguna knjige Rupe u glavi Vanja Bulić nemiri između četiri zida laguna knjige Nemiri između četiri zida Grupa autora neonski bluz laguna knjige Neonski bluz Dejan Stojiljković zov daljine laguna knjige Zov daljine Grupa autora život za poneti laguna knjige Život za poneti Jelica Greganović pre vremena čuda laguna knjige Pre vremena čuda Grupa autora klopka i druge priče laguna knjige Klopka i druge priče Goran Skrobonja priče o rečima laguna knjige Priče o rečima Vuk Stefanović Karadžić forenzika itake laguna knjige Forenzika Itake Vule Žurić atlas opisan nebom laguna knjige Atlas opisan nebom Goran Petrović sve u svemu laguna knjige Sve u svemu Ivana Dimić tamo je ovde laguna knjige Tamo je ovde Maja Lalević Piščević odabrane pripovetke laguna knjige Odabrane pripovetke Branislav Nušić anđeli neće sići sa nebesa laguna knjige Anđeli neće sići sa nebesa Đorđe Lebović zanimljiva istorija srba u 147 priča laguna knjige Zanimljiva istorija Srba u 147 priča Momčilo Petrović priči nikad kraja laguna knjige Priči nikad kraja Jelica Greganović Gorica Nešović lanjski snegovi laguna knjige Lanjski snegovi Momo Kapor kovid 19 laguna knjige Kovid 19+ Marko Vidojković priče iz beogradskog života laguna knjige Priče iz beogradskog života Simo Matavulj dum dum laguna knjige Dum-dum Pavle Zelić rupe u glavi laguna knjige Rupe u glavi Vanja Bulić nemiri između četiri zida laguna knjige Nemiri između četiri zida Grupa autora neonski bluz laguna knjige Neonski bluz Dejan Stojiljković Kupci ove knjige kupili su i avanture šerloka holmsa the adventures of sherlock holmes laguna knjige Avanture Šerloka Holmsa – The Adventures of Sherlock Holmes Artur Konan Dojl mali princ laguna knjige Mali Princ Antoan de Sent Egziperi vidovite priče laguna knjige Vidovite priče Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić srpske narodne bajke laguna knjige Srpske narodne bajke Grupa autora pradevojčica laguna knjige Pradevojčica Desanka Maksimović arijadna protiv minotaura laguna knjige Arijadna protiv Minotaura Mari-Odil Artman 20 000 milja pod morem 20 000 leagues under the sea laguna knjige 20.000 milja pod morem – 20.000 Leagues Under the Sea Žil Vern ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović karavan čudesa laguna knjige Karavan čudesa Uroš Petrović olujni bedem posebno izdanje, sa autorovim dodatkom laguna knjige Olujni bedem – posebno izdanje, sa autorovim dodatkom Dejan Stojiljković sunčanje na mesečini laguna knjige Sunčanje na mesečini Ljubivoje Ršumović tri čvora na trepavici laguna knjige Tri čvora na trepavici Ljubivoje Ršumović despot stefan lazarević laguna knjige Despot Stefan Lazarević Luka Mičeta fazoni i fore laguna knjige Fazoni i fore Ljubivoje Ršumović slovenska mitologija ćirilica laguna knjige Slovenska mitologija - ćirilica Nenad Gajić seobe laguna knjige Seobe Miloš Crnjanski imate li ršuma laguna knjige Imate li Ršuma Ljubivoje Ršumović ujdurme i zvrčke iz antičke grčke laguna knjige Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke Ljubivoje Ršumović oliver tvist oliver twist laguna knjige Oliver Tvist – Oliver Twist Čarls Dikens plavi čuperak laguna knjige Plavi čuperak Miroslav Antić avanture šerloka holmsa the adventures of sherlock holmes laguna knjige Avanture Šerloka Holmsa – The Adventures of Sherlock Holmes Artur Konan Dojl mali princ laguna knjige Mali Princ Antoan de Sent Egziperi vidovite priče laguna knjige Vidovite priče Ljubivoje Ršumović Dušan Petričić srpske narodne bajke laguna knjige Srpske narodne bajke Grupa autora pradevojčica laguna knjige Pradevojčica Desanka Maksimović arijadna protiv minotaura laguna knjige Arijadna protiv Minotaura Mari-Odil Artman 20 000 milja pod morem 20 000 leagues under the sea laguna knjige 20.000 milja pod morem – 20.000 Leagues Under the Sea Žil Vern ma šta mi reče laguna knjige Ma šta mi reče Ljubivoje Ršumović karavan čudesa laguna knjige Karavan čudesa Uroš Petrović olujni bedem posebno izdanje, sa autorovim dodatkom laguna knjige Olujni bedem – posebno izdanje, sa autorovim dodatkom Dejan Stojiljković sunčanje na mesečini laguna knjige Sunčanje na mesečini Ljubivoje Ršumović tri čvora na trepavici laguna knjige Tri čvora na trepavici Ljubivoje Ršumović despot stefan lazarević laguna knjige Despot Stefan Lazarević Luka Mičeta fazoni i fore laguna knjige Fazoni i fore Ljubivoje Ršumović slovenska mitologija ćirilica laguna knjige Slovenska mitologija - ćirilica Nenad Gajić seobe laguna knjige Seobe Miloš Crnjanski imate li ršuma laguna knjige Imate li Ršuma Ljubivoje Ršumović ujdurme i zvrčke iz antičke grčke laguna knjige Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke Ljubivoje Ršumović oliver tvist oliver twist laguna knjige Oliver Tvist – Oliver Twist Čarls Dikens plavi čuperak laguna knjige Plavi čuperak Miroslav Antić Poslednje pogledano tatarska pustinja laguna knjige Tatarska pustinja Dino Bucati ja sam skroz okej pomagajte laguna knjige Ja sam skroz okej! Pomagajte! Anabel Rivkin Emili Makmikan povratak kuma laguna knjige Povratak kuma Mark Vajngardner u poteri za svetlom laguna knjige U poteri za svetlom Oliver Stoun tajne religije laguna knjige Tajne religije Klaus-Ridiger Maj Naslovna Knjige U pripremi #Bukmarker Akcije Mala Laguna Vesti Klub čitalaca Kalendar Nagrade Lagunin književni klub Top-liste Godišnja top-lista Cenovnik Uslovi korišćenja O nama Kontakt Newsletter – prijava Newsletter – odjava DMCA.com Protection Status Seal Laguna d.o.o. Resavska 33, Beograd Matični broj: 17414844 Copyright © Laguna 1999 - 2021