Opis proizvoda • KVALITETAN MATERIJAL: Izrađen od izdržljivog i fleksibilnog materijala, ovaj kabl je dizajniran da izdrži svakodnevnu upotrebu bez oštećenja. • BRZI PRENOS PODATAKA: Uživaj u brzom prenosu podataka zahvaljujući USB Type C konekciji koja omogućava brzinu do 10 Gbps. • UNIVERZALNA KOMPATIBILNOST: Poveži bilo koji uređaj sa Type C ulazom bez brige o kompatibilnosti. • PUNJENJE BEZ ČEKANJA: Podržava Power Delivery (PD) tehnologiju za brzo punjenje tvojih uređaja, štedeći ti vreme. • DUŽINA KABLA: Dva metra dužine pružaju dovoljno prostora da udobno koristiš svoje uređaje dok se pune ili prenose podaci. Tražiš pouzdan i brz način za povezivanje tvojih uređaja? Ovaj kvalitetan Data kabl PD Type C na Type C je savršen izbor. Sa dužinom od 2 metra, pruža ti slobodu da koristiš svoj uređaj dok se puni ili prenosi podatke, bez ograničenja koja nameće kraći kabl. Zahvaljujući naprednoj tehnologiji, ovaj kabl podržava brzo punjenje i prenos podataka, što znači da ćeš manje vremena provoditi čekajući da se tvoj uređaj napuni ili da se podaci prenesu. Bez obzira na to da li prebacuješ fotografije, filmove ili velike datoteke, sve će biti gotovo u tren oka. Kompatibilnost sa različitim uređajima je još jedna prednost ovog kabla. Bez obzira na to koji uređaj koristiš, ako ima Type C ulaz, možeš biti siguran da će ovaj kabl raditi bez problema. To znači da ne moraš kupovati različite kablove za različite uređaje – ovaj kabl je sve što ti je potrebno. Ne dozvoli da te kratki i nekvalitetni kabli uspore. Izaberi ovaj Data kabl PD Type C na Type C i osiguraj da tvoji uređaji rade na najbolji mogući način. Klikni i naruči odmah – tvoj pouzdan partner u svetu tehnologije te čeka!

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Huawei P20 Pro izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i očuvanje izgledatvogtelefona. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući svom modernom dizajnu koji dopunjuje estetikutvoguređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez kompromisa na zaštiti. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Huawei P20 Pro od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga sigurnim i neoštećenim. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Huawei P20 Pro, ova maska osigurava da tvoj telefon izgleda elegantno i zaštićeno. Zaštita i stil idu ruku pod ruku sa ovom maskom za Huawei P20 Pro. Izrađena da odoli vremenu, ova maska je tvoj pouzdan partner u očuvanju tvog telefona. Njen moderni dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već ga i ističe, dopunjujući tvoj lični stil. Preciznost izrade omogućava ti da bez brige koristiš sve funkcije telefona, dok istovremeno znaš da je on zaštićen od svakodnevnih nedaća. Ne dozvoli da tvoj dragoceni Huawei P20 Pro trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Ova maska pruža sigurnost bez kompromisa na funkcionalnost ili izgled. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon zaštićen. Uz ovu masku, tvoj Huawei P20 Pro će ostati kao nov, bez obzira na izazove koji te čekaju. Ne propusti priliku da spojiš zaštitu i stil - izaberi masku koja će pratiti tvoj tempo i učiniti da se tvoj telefon ističe. Zaštitite svoj Huawei P20 Pro i istaknite njegovu eleganciju. Naručite odmah i osigurajte da tvoj telefon ostane zaštićen i stilizovan dan za danom.

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Ova maska za Samsung G985F Galaxy S20 Plus je dizajnirana da bude ultra tanka, ne dodaje dodatnu težinu tvom uređaju, čineći ga i dalje elegantnim i lako prenosivim. • FLEKSIBILNOST: Fleksibilna struktura maske omogućava jednostavno postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja tvog telefona ili same maske. • ZAŠTITA: Izrađena od kvalitetnog materijala, maska pruža pouzdanu zaštitu od ogrebotina, udaraca i drugih svakodnevnih oštećenja, čuvajući tvoj Samsung G985F Galaxy S20 Plus u savršenom stanju. • TAKTILNI DOŽIVLJAJ: Maska je prijatna na dodir, omogućavajući ti da zadržiš prirodan osećaj dok koristiš svoj uređaj, uz dodatnu sigurnost koju pruža. • PRAKTIČNOST: Dizajnirana da bude praktična za svakodnevnu upotrebu, ova maska neće ometati pristup portovima i dugmićima tvog Samsung Galaxy S20 Plus, omogućavajući ti nesmetano korišćenje. Zaštiti svoj Samsung G985F Galaxy S20 Plus sa stilom uz ultra tanku i fleksibilnu masku brenda Teracell. Ova maska je pažljivo dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku tvog telefona, pružajući mu elegantan izgled bez dodatne težine. Fleksibilnost maske omogućava ti lako postavljanje i skidanje, što je čini idealnom za svakodnevnu upotrebu. Ne brini više o ogrebotinama i udarcima - tvoj uređaj će biti zaštićen u svakom trenutku. Prijatna na dodir, ova maska neće promeniti tvoj taktički doživljaj korišćenja telefona, a istovremeno će pružiti dodatnu sigurnost. Njena praktičnost se ogleda u tome što neće ometati pristup portovima i dugmićima, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš potencijal svog Samsung Galaxy S20 Plus. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnih izazova. Izaberi Teracell masku i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš sa svojim telefonom. Dodaj masku u korpu i osiguraj dugotrajnu zaštitu za svoj Samsung G985F Galaxy S20 Plus.

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Skin dizajnirana je da bude neprimetna na tvom Samsung J330F Galaxy J3 2017. Uživaj u originalnom dizajnu telefona bez dodatne težine. • FLEKSIBILNOST: Ova maska je izrađena od materijala koji se savija, ali ne gubi oblik. Fleksibilnost omogućava lako postavljanje i skidanje maske. • ZAŠTITA: Pruži svom telefonu potrebnu zaštitu. Teracell Skin štiti od ogrebotina, udaraca i svakodnevnih izazova sa kojima se tvoj uređaj susreće. • PRIJATNA NA DODIR: Maska je glatka i prijatna na dodir, što čini korišćenje tvog Samsunga još prijatnijim. • PRAKTIČNOST: Jednostavna za instalaciju, ova maska neće ometati pristup portovima i dugmićima tvog telefona, čineći je izuzetno praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Zaštiti svoj Samsung J330F Galaxy J3 2017 bez sakrivanja njegovog elegantnog dizajna. Ultra tanka Teracell Skin maska pruža ne samo zaštitu od svakodnevnih izazova, već i očuvanje originalnog izgleda tvog uređaja. Fleksibilnost maske omogućava lako postavljanje, dok njena prijatnost na dodir čini da tvoje iskustvo korišćenja telefona bude još bolje. Ne dozvoli da svakodnevno korišćenje ostavi trag na tvom telefonu. Ova providna maska štiti od ogrebotina i udaraca, a istovremeno zadržava pristup svim funkcijama i dugmićima. Praktičnost i zaštita idu ruku pod ruku sa Teracell Skin maskom. Uživaj u jednostavnosti koju nudi Teracell Skin maska. Njena instalacija je brza i jednostavna, a tvoj telefon će biti zaštićen bez ometanja njegove funkcionalnosti. Prijatna na dodir, ova maska će učiniti da tvoj Samsung J330F Galaxy J3 2017 bude siguran i stilski neizmenjen. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga Teracell Skin maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Naruči svoju masku danas i osiguraj dugotrajnost i lepotu svog Samsunga!

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Pruža pouzdanu zaštitu za tvoj Samsung A207F Galaxy A20s od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • MATERIJAL: Izrađena od ultra tankog i fleksibilnog materijala koji je prijatan na dodir i ne menja izgled tvog telefona. • DIZAJN: Transparentan dizajn omogućava da originalna boja i stil tvog Samsunga uvek dođu do izražaja. • PRAKTIČNOST: Lako se postavlja i skida sa telefona, što čini ovu maskicu veoma praktičnom za svakodnevnu upotrebu. • KOMPATIBILNOST: Savršeno pristaje tvom Samsung A207F Galaxy A20s, obezbeđujući pristup svim dugmićima i portovima bez potrebe za skidanjem maske. Kada je u pitanju zaštita tvog Samsung A207F Galaxy A20s, važno je da imaš masku koja neće zakazati. Ova Teracell Skin maska je dizajnirana da pruži maksimalnu zaštitu bez kompromisa na stilu i funkcionalnosti. Ultra tanka i lagana, gotovo je neprimetna kada je postaviš na telefon, a ipak štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova. Transparentnost maske omogućava da se lepota tvog Samsunga vidi u punom sjaju, dok istovremeno štiti od neželjenih ogrebotina i udaraca. Fleksibilnost materijala iz kojeg je maska napravljena znači da se lako prilagođava obliku telefona, a isto tako lako se i skida kada poželiš promenu. Instalacija maske je brza i jednostavna, bez potrebe za dodatnim alatima. Sve što treba da uradiš je da je postaviš na zadnji deo telefona i tvoj Samsung A207F Galaxy A20s je spreman za nove avanture. Pristup svim funkcijama telefona ostaje nesmetan, zahvaljujući precizno izrezanim otvorima na maski. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Opremi ga Teracell Skin maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Klikni i naruči odmah, tvoj telefon će ti biti zahvalan!

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Samsung A426F Galaxy A42 je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnost i otpornost na svakodnevno korišćenje. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući modernom dizajnu koji dopunjuje izgled tvog uređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez ometanja korišćenja uređaja. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Samsung A426F Galaxy A42 od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom uređaju, maska osigurava da tvoj telefon ostane siguran i zaštićen u svakom trenutku. Kada je u pitanju zaštita tvog Samsung A426F Galaxy A42, važno je da imaš masku koja ne samo da štiti tvoj uređaj, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Ova maska je kreirana sa pažnjom prema detaljima, obezbeđujući da svaki aspekt tvog telefona ostane dostupan i funkcionalan. Precizni izrezi omogućavaju lako korišćenje svih tastera i kamera, dok moderni dizajn čini da tvoj uređaj izgleda stilizovano i sofisticirano. Zahvaljujući kvalitetnim materijalima, ova maska pruža pouzdanu zaštitu od svakodnevnih izazova, poput grebanja i slučajnih padova. Tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan znajući da je tvoj uređaj siguran. Idealno pristajanje maske za tvoj Samsung A426F Galaxy A42 znači da nema klizanja ni pomeranja - tvoj telefon ostaje na mestu, siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš se osloniti na ovu masku da će tvoj uređaj ostati u savršenom stanju. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj uređaj i istovremeno mu daš moderan izgled. Poruči svoju masku danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti!

Knjaževac Bratstvo jedinstvo, 1968. Prevod Ljerka Radović Odlično očuvana Muževi na iznajmljivanje i druge komedije seksualnog života je zbirka kratkih priča britanskog pisca Grejema Grina, prvi put objavljena 1967. godine.[1] Kao što naslov sugeriše, ova zbirka od dvanaest priča pripada onome što je sam Grin često opisivao kao zabavu.[2] Priče su prilično raznolike, u rasponu od pola, lokacije i epohe i žanra, od farse preko melodrame do tragedije i povremeno svih tih žanrova odjednom.[3] Henri Grejam Grin (2. oktobar 1904—3. april 1991), poznatiji pod pseudonimom Grejam Grin, bio je engleski romanopisac, za koga su mnogi smatrali da je jedan od najvećih Engleskih pisaca 20. veka,[1][2] a Džon Irving ga je pohvalio, pre Grinove smrti, kao „najuspešnijeg živog romanopisca na engleskom jeziku“.[3] Mešavinom kritičkog priznanja i široke popularnosti, Grin je rano u životu stekao reputaciju značajnog pisca, kako ozbiljnih katoličkih romana, tako i trilera (ili „zabava“, kako ih je on nazivao). Ušao je u uži izbor za Nobelovu nagradu za književnost 1966. i 1967. godine.[4][5] Tokom 67 godina karijere, tokom kojih je napisao preko dvadeset pet romana, istraživao je ambivaletne moralne i političke probleme modernog sveta, često iz katoličke perspektive. Iako se Grin snažno protivio tome što su ga opisivali kao katoličkog pisca, umesto kao pisca koji je prosto katolik, katoličke religijske teme su koren mnogih njegovih dela, a pogotovo u njegova četiri glavna „katolička” romana: Brajtonska stena, Moć i slava, Suština stvari i Kraj jedne ljubavne priče,[6] koja se posmatraju kao „zlatni standard” katoličkih romana.[7] Nekoliko dela, kao što su Poverljivi agent, Mirni Amerikanac, Naš čovek u Havani, Ljudski faktor i scenario za Trećeg čoveka, takođe pokazuju Grinovo strastveno interesovanje za delatnost i intrige internacionalne politike i špijunaže. Grin je rođen u Berkamstedu, u okrugu Hartfordšir, u velikoj i uticajnoj porodici, čiji su članovi bili i vlasnici Grin King pivare. Boravio je u internatu pri školi u Berkamstedu, gde je njegov otac predavao i postao direktor. Bio je nesrećan u školi i pokušao je da sebi oduzme život nekoliko puta. Započeo je studije istorije na koledžu Baliol u Oksfordu, gde je još pre diplomiranja objavio svoje prvo delo, knjigu poezije koja je imala slab prijem. Nakon diplomiranja, Grin je prvo radio kao privatni tutor, a zatim kao novinar – prvo u časopisu Nottingham Journal (Notingemski žurnal), a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Prešao je u katolicizam 1926, nakon što je upoznao buduću ženu Vivijen Dejrel Brauning. Kasnije u životu je sebe nazivao katoličkim agnostikom, a nekad čak i katoličkim ateistom. Objavio je svoj prvi roman Čovek iznutra 1929; njegov povoljan prijem mu je omogućio da radi redovno kao romanopisac. Prihod od romana dopunjavao je radeći kao slobodan novinar i pisanjem prikaza knjiga i filmova. Njegov prikaz filma Vi Vili Vinki iz 1937. (za britanski žurnal Night and Day [Noć i dan]) govori o seksualnosti devetogodišnje glavne glumice Širli Templ. Ovo je prouzrokovalo tužbu Tventit senčuri foksa i Grin se preselio u Meksiko dok se suđenje nije završilo. Dok je boravio u Meksiku, Grin je razvio ideje za Moć i slavu. Grin je prvobitno podelio svoju fikciju u dva žanra (koja je nazvao „zabavni` i „ozbiljni“ romani). Jedni su trileri – često sa primetnim filozofskim tonovima – kao što je Ministarstvo straha; drugi su književna dela na kojima je mislio da počiva njegova reputacija – poput knjige Moć i slava. Grin poseduje istoriju depresije koja je imala dubok efekat na njegovo pisanje i privatni život. U pismu svojoj ženi Vivijen rekao je da gaji „snažan antagonizam prema običnom, domaćinskom životu` i da je bolest, nažalost, takođe i materijal za pisanje. Vilijam Golding je opisao Grina kao „vrhunskog hroničara svesti i anksioznosti čoveka dvadesetog veka.` Umro je 1991. u osamdeset šestoj godini, od leukemije, i sahranjen je u Korsou u Švajcarskoj. Detinjstvo i školovanje (1904—1925) Henri Grejam Grin je rođen 1904. u kući Sent Džon, internatu škole u Berkamstedu, gde je njegov otac bio upravnik. Bio je četvrto dete od njih šestoro; njegov mlađi brat, Hju, postao je generalni direktor BBC-ja, a stariji brat Rejmond, istaknuti fizičar i planinar. Njegovi roditelji Čarls Henri Grin i Merion Rejmond Grin su bili drugo koleno srodstva i oboje članovi velike, uticajne porodice čiji su članovi bili vlasnci pivare Grin King, bankari i državnici; njegova majka je bila rođaka Robertu Luisu Stivensonu. Čarls Grin je bio drugi upravitelj škole u Berkamstedu, gde je direktor bio dr Tomas Fraj koji je bio oženjen Čarlsovom rođakom. Drugi rođak je bio desničarski pacifista Ben Grin, čija je politika dovela do njegovog interniranja tokom Drugog svetskog rata. U detinjstvu, Grin je provodio leta sa ujakom ser Vilijamom u kući Harston. U opisu svog detinjstva, Grin objašnjava kako je tamo naučio da čita: „Bio sam u Harstonu kad sam iznenada shvatio da mogu da čitam – knjiga je bila Dixton Brett, Detective (Dikston Bret, detektiv). Nisam želeo da iko zna za moje otkriće, tako da sam čitao u tajnosti, u udaljenom potkrovlju, ali majka mora da je ipak primetila, jer mi je dala Koralno ostvo od Balantajna za putovanje kući vozom – uvek beskrajno putovanje sa dugim čekanjem vozova u Blečliju. 1910. godine Čarls Grin je posle dr Fraja došao na mesto direktora škole. Grejam je takođe pohađao ovu školu kao đak u internatu. Maltretiran i teško depresivan, nekoliko puta je pokušao samoubistvo uključujući, kako je pisao u autobiografiji, Ruski rulet i uzimanje aspirina pre odlaska na plivanje u školskom bazenu. 1920, kada je imao šesnaest godina, poslali su ga u London na šestomesečnu psihoanalizu, što je bio radikalan korak u to vreme, a posle toga se vratio u školu kao redovan đak bez boravka u internatu. Školski prijatelji su mu bili novinar Klod Koubern i istoričar Piter Kvenel. 1922. godine Grin je na kratko vreme bio član Komunističke partije Velike Britanije i tražio poziv za odlazak u novu Sovjetsku uniju, što se nije dogodilo. 1925, dok je još studirao na koledžu Baliol u Oksfordu, objavljeno je njegovo prvo delo, zbirka pesama po imenu Babbling April koja je bila slabo dočekana. Grin je patio od periodičnih napada depresije dok je bio u Oksfordu i to je u velikoj meri zadržavao za sebe. Stekao je diplomu drugog stepena iz istorije 1925. godine. Karijera i stvaralaštvo Nakon što je napustio Oksford, Grin je određeni period radio kao privatni mentor, a zatim se okrenuo žurnalistici – prvo u Notingemskom žurnalu, a onda kao pomoćni urednik Tajmsa. Dok je radio u Notingemu, počeo je da se dopisuje sa Vivijen Dejrel Brauning, koja mu je pisala da ga ispravi po tačkama katoličke doktrine. Grin je u to vreme bio agnostik, ali kada je počeo da razmišlja o tome da oženi Vivijen, palo mu je na pamet, kako je to sročio u autobiografiji A Sort of Life (Nekakav život ): „da bi bar trebalo da nauči o prirodi i granicama verovanja koje poseduje.` Grin je kršten 26. februara 1926. i venčali su se 15. oktobra 1927. u crkvi Sent Meri, u Hampstedu, u severnom Londonu. Grinov prvi objavljeni roman je Čovek iznutra (1929). Povoljan prijem ga je osokolio da napusti posao pomoćnika urednika u Tajmsu i počne redovno da radi kao romanopisac. Sledeće dve knjige The Name of Action (Ime radnje) i Rumor of the Nightfall (Priča se da pada noć) (1932) bile su neuspešne i on ih se kasnije odrekao. Njegov prvi pravi uspeh bio je Voz za Istambul (1932), koji je adaptiran u film Orijent Ekspres 1934. godine. Dok je bio u Meksiku, Grin je razvio ideje za roman, za koji se često smatra da je njegovo remek-delo – Moć i slava. Kako mu je karijera odmicala, i Grin i njegovi čitaoci su uočavali problematičnu razliku između „zabavnih` i „ozbiljnih“ romana. Poslednji roman koji je Grin označio kao „zabavni roman` je Naš čovek u Havani, iz 1958. godine. Grin je takođe pisao i kratke priče i drame koje su doživele uspeh, mada je uvek i pre svega bio romanopisac. Majkl Korda, Grinov prijatelj za ceo život, a kasnije njegov urednik u Sajmon & Šusteru, jednom je posmatrao Grina na poslu. Korda je primetio da je Grin crnim penkalom pisao u maloj, crnoj, kožnoj svesci i da bi otprilike napisao oko petsto reči. Kada bi došao do petsto, odložio bi penkalo i završio s pisanjem za taj dan. Putovanja i špijunaža Grin je tokom svog života putovao daleko od Engleske, u zemlje koje je opisivao kao divlje i daleke. Putovanja su dovela to toga da ga je njegova sestra Elizabet zaposlila u službi MI6, gde je i sama radila. Shodno tome, poslali su ga Sijeru Leone na dužnost tokom Drugog svetskog rata. Kim Filbi, za koga će se kasnije otkriti da je sovjetski agent, bio je Grinov nadzornik i prijatelj u MI6. Grin je posle napisao uvod za Filbijeve memoare, Moj tihi rat iz 1968. Kao romanopisac, Grin je ljude koje je upoznao i mesta gde je živeo pretvarao u materijal za svoja dela. Grin je prvi put otišao van Evrope sa trideset godina, kada je 1935. godine krenuo u Liberiju, a iz tog puta je nastao putopis Journey Without Maps (Putovanje bez mapa). Njegov put za Meksiko 1938, sa ciljem da posmatra efekte vladine kampanje o prisilnoj anti-katoličkoj sekularizaciji, platila je izdavačka kompanija Longman, zahvaljujući Grinovom prijateljstvu sa Tomom Bernsom. To putovanje iznedrilo je dve knjige: The Lawless Roads (Drumovi bez zakona) i Moć i slavu. Godine 1953, Kongregacija za nauku vere je obavestila Grina da Moć i slava šteti reputaciji sveštenstva, ali kasnije u privatnom razgovoru sa Grinom, papa Pavle VI mu je rekao da, iako će pojedini delovi uvrediti neke katolike, treba da ignoriše kritike. 1957, samo par meseci nakon što je Fidel Kastro započeo revolucionarni napad na Batistin režim na Kubi, Grin je odigrao malu ulogu u pomaganju revolucionara, kao tajni kurir koji je odnosio toplu odeću Kastrovim pobunjenicima koji su se tokom Kubanskog rata sakrivali u brdima. Za Grina se govorilo da ga fasciniraju snažne vođe. Nakon jedne posete, Kastro je Grinu dao sliku koju je naslikao, koja je visila u dnevnoj sobi kuće u Francuskoj gde je autor proveo poslednje godine života. Grin kasnije jeste naglas izgovorio sumnje o Kastrovoj Kubi. Francuzu koji ga je intervjuisao 1983. godine rekao je: „Divim mu se na hrabrosti i veštini, ali preispitujem njegov autokratski sistem vladavine,` dodavši: „Sve uspešne revolucije, koliko god bile idealističke, verovatno će vremenom izdati same sebe.` Privatni život Sa Vivijen Dejrel Brauning je imao dvoje dece, Lusi Karolinu (rođena 1933) i Fransis (1936). Početkom 1946, Grin je imao vanbračnu vezu sa Ketrin Volston, ženom Harija Volstona. Generalno se smatra da mu je ova afera poslužila da napiše roman Kraj jedne ljubavne priče, objavljen 1951. godine, kada se afera okončala. Grin je napustio porodicu 1947, ali je Vivijen u skladu sa katoličkim učenjem odbila da mu da razvod i ostali su u braku sve do Grinove smrti 1991. Grin je takođe imao još nekoliko afera i seksualnih odnosa tokom braka, a u kasnijim godinama Vivijen izjavljuje: „Iz ove perspektive, rekla bih da je on bio osoba koja nikad nije trebalo da se ženi.” Ostao je distanciran od svoje žene i dece i rekao je: „Mislim da su knjige moja deca.` Grin je patio od manične depresije (bipolarni poremećaj).

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Tvoj iPhone 14 Pro zaslužuje najbolju zaštitu. TERACELL maska sa Shining Line dizajnom čuva tvoj telefon od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: Uživaj u elegantnom izgledu svog uređaja sa crnom TERACELL maskom. Sjajna linija dodaje sofisticiranu notu, a tanki profil ne narušava originalni oblik telefona. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog materijala, ova maska pruža izdržljivost i dugotrajnost, a istovremeno zadržava lakoću i udobnost pri držanju. • PRISTUP: Svi portovi i funkcije tvog iPhone-a su lako dostupni zahvaljujući precizno izrezanim otvorima. Nećeš imati problema sa punjenjem ili korišćenjem slušalica. • INSTALACIJA: Postavljanje maske je brzo i jednostavno. Bez obzira da li si često u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj iPhone 14 Pro siguran i zaštićen. Kada je u pitanju zaštita tvog iPhone 14 Pro, ne želiš praviti kompromise. TERACELL maska za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna je dizajnirana da pruži maksimalnu zaštitu bez žrtvovanja stila. Elegantna crna boja sa sjajnom linijom daje tvom telefonu jedinstven izgled, dok tanki dizajn osigurava da se lepota tvog iPhone-a ne skriva. Izrađena od premium materijala, ova maska je otporna na svakodnevno habanje i pruža pouzdanu zaštitu od neželjenih ogrebotina i udaraca. Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim portovima i funkcijama, tako da možeš koristiti svoj telefon bez ikakvih smetnji. Instalacija maske je intuitivna i ne oduzima puno vremena, što znači da ćeš brzo i lako osigurati svoj uređaj. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj iPhone 14 Pro zaštićen. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj iPhone 14 Pro sa stilom. Izaberi TERACELL masku za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna i budi siguran da je tvoj telefon zaštićen u svakom trenutku.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 8 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog Xiaomi Redmi Note 8. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj telefon od grebanja i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku Xiaomi Redmi Note 8, maska osigurava da tvoj uređaj izgleda elegantno i zaštićeno. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 8? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja, dok istovremeno uživaš u njegovom novom, elegantnom izgledu. Zaboravi na brige oko grebanja i padova. Ova maska je tu da pruži maksimalnu zaštitu, a tvoj Xiaomi Redmi Note 8 će ostati siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj telefon u dobrim rukama. Uz idealno pristajanje, maska se savršeno uklapa uz tvoj Xiaomi Redmi Note 8, čineći ga još privlačnijim i funkcionalnijim. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku koja će ga čuvati i istovremeno podići tvoj stil na viši nivo. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga ovom elegantnom i čvrstom maskom i uživaj u bezbrižnom korišćenju svakog dana. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Xiaomi Redmi Note 8 zaslužuje najbolje!

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Giulietta dizajnirana je da bude neprimetna dodatak tvom ZTE Blade V10 Vita telefonu. Njena ultra tanka konstrukcija neće dodati nepotrebnu težinu niti obim, omogućavajući ti da zadržiš elegantan izgled uređaja. • FLEKSIBILNOST: Izrađena od materijala koji se lako prilagođava, ova maskica se savršeno uklapa na tvoj telefon. Fleksibilnost joj omogućava da apsorbuje udarce i štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova. • ZAŠTITA OD OGREBOTINA: Sa Teracell Giulietta maskicom, tvoj ZTE Blade V10 Vita će biti zaštićen od ogrebotina i drugih oštećenja koja mogu nastati tokom upotrebe. Uživaj u bezbrižnosti znajući da je tvoj telefon siguran. • LAGANA INSTALACIJA: Ne moraš da brineš o komplikovanim postupcima instalacije. Ova maskica se lako postavlja na telefon, što ti omogućava da brzo i efikasno zaštitiš svoj uređaj. • PRAKTIČNOST: Teracell Giulietta maska je ne samo zaštitna već i izuzetno praktična. Prijatna na dodir i ne klizi, što ti omogućava sigurno rukovanje tvojim ZTE Blade V10 Vita telefonom u svakom trenutku. Kada je u pitanju zaštita tvog ZTE Blade V10 Vita telefona, Teracell Giulietta maska je idealan izbor. Ultra tanka i fleksibilna, ona pruža neophodnu zaštitu bez kompromisa na stilu i funkcionalnosti. Prijatna na dodir i dizajnirana da odoli svakodnevnim izazovima, ova maskica je savršen pratilac za tvoj uređaj. Lagana instalacija i praktičnost korišćenja čine je nezamenjivim dodatkom za tvoj telefon. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj ZTE Blade V10 Vita zaštićen od ogrebotina i udaraca. Zato, ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga Teracell Giulietta maskom i uživaj u miru uma znajući da je tvoj dragoceni uređaj siguran i zaštićen. Klikni i pronađi idealnu zaštitu za svoj telefon. Vidi još informacija

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Xiaomi Redmi 9C je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom telefonu. • MODERAN DIZAJN: Ovaj modni dodatak je kreiran da se savršeno uklapa u tvoj stil i daje tvom uređaju svež i atraktivan izgled. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su idealno pozicionirani i izrađeni tako da omogućavaju lako korišćenje svih funkcija tvog telefona bez skidanja maske. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Xiaomi Redmi 9C od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO USKLAĐIVANJE: Bez obzira na tvoj dnevni outfit, ova maska je odličan izbor za zaštitu i stil. Kada je u pitanju zaštita i stil za tvoj Xiaomi Redmi 9C, Maska Hanman Canvas ORG je pravi izbor. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Precizno dizajnirani otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije telefona, dok moderni dizajn osigurava da tvoj uređaj uvek izgleda atraktivno. Zaštita od grebanja i padova je ključna, a ova maska to pruža bez kompromisa. Tvoj telefon će ostati siguran i zaštićen, dok ti nastavljaš sa svojim aktivnim životnim stilom. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Xiaomi Redmi 9C u dobrim rukama. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi Maska Hanman Canvas ORG i daj svom uređaju zaštitu koju zaslužuje, uz dodatak stila koji se ne može ignorisati. Tvoj Xiaomi Redmi 9C će izgledati sjajno i biti zaštićen, bez obzira na izazove koji te čekaju. Zaštitna maska koja prati tvoj ritam života i stil – to je ono što ti nudi Maska Hanman Canvas ORG. Ne čekaj, učini svoj Xiaomi Redmi 9C sigurnim i stilizovanim danas!

Opis proizvoda • KVALITET: Izrađena od visokokvalitetnih materijala, ova maska pruža izvanrednu zaštitu tvog Huawei P50 Pocket telefona od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: RUFF Carbon maska dolazi u elegantnom crnom dizajnu, koji tvom uređaju daje moderan izgled, a istovremeno zadržava njegovu originalnu liniju i oblik. • FUNKCIONALNOST: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima, dok je maska dizajnirana tako da ne ometa upotrebu kamere ili bilo koje druge funkcije tvog telefona. • ZAŠTITA: Otporna na udarce, ova maska apsorbuje udarce i štiti tvoj telefon u svakom trenutku, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, maska ne zahteva nikakve dodatne alate, a savršeno pristaje tvom Huawei P50 Pocket, obezbeđujući čvrsto i sigurno prianjanje. Kada je u pitanju zaštita tvog Huawei P50 Pocket telefona, TELEMPIRE RUFF Carbon maska je izbor koji se ističe. Ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već mu pruža i elegantan izgled koji se neće izgubiti u masi. Sa ovom maskom, tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan. Dizajnirana sa pažnjom, ova maska neće ometati upotrebu tvog telefona, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš sve njegove funkcije. Precizni izrezi i tanki profil čine da je korišćenje telefona sa maskom jednako prijatno kao i bez nje. Zaštita koju pruža RUFF Carbon maska je neprocenjiva. Otporna na udarce, ona je kao štit koji čuva tvoj telefon od neželjenih oštećenja. Bez obzira na to da li si kod kuće, na poslu ili u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P50 Pocket siguran. Ne čekaj da tvoj telefon doživi nezgodu. Opremi ga TELEMPIRE RUFF Carbon maskom i uživaj u miru uma znajući da je tvoj dragoceni uređaj zaštićen. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu zaštitu za svoj Huawei P50 Pocket.

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Ova maska za LG K42 je dizajnirana da bude neprimetna, pružajući zaštitu bez dodavanja nepotrebne težine ili volumena tvom uređaju. • FLEKSIBILNOST: Fleksibilna struktura maske omogućava lako postavljanje i skidanje, prilagođavajući se tvom telefonu kao druga koža. • ZAŠTITA OD OGREBOTINA: Teracell maska štiti tvoj LG K42 od svakodnevnih ogrebotina, udaraca i drugih oštećenja koja mogu nastati tokom korišćenja. • PRIJATNA NA DODIR: Izrađena od materijala koji je prijatan na dodir, ova maska osigurava da tvoj telefon ostane udoban za korišćenje u svakom trenutku. • PRAKTIČNOST: Jednostavna za upotrebu, ova maska neće ometati pristup tvojim dugmićima i portovima, čineći svakodnevnu upotrebu tvog LG K42 telefona lakšom. Kada je u pitanju zaštita tvog LG K42, želiš nešto što je efikasno, a opet diskretno. Teracell Skin maska je ultra tanka i lagana, što znači da nećeš ni osetiti da je tu, a tvoj telefon će biti zaštićen od svakodnevnih izazova. Fleksibilnost maske omogućava da se savršeno prilagodi obliku tvog telefona, obezbeđujući da ništa ne stoji na putu tvojim aktivnostima. Osim što štiti od ogrebotina, ova providna maska održava originalni izgled tvog LG K42, dopuštajući da se njegov dizajn vidi u punom sjaju. Prijatna na dodir, nećeš imati osećaj da držiš nešto strano u ruci, već ćeš uživati u prirodnom osećaju tvog telefona. Praktičnost je ključna, a ova maska to definitivno jeste. Instalacija je brza i jednostavna, a pristup svim funkcijama tvog telefona ostaje nesmetan. Bez obzira na to da li fotografišeš, tipkaš poruke ili samo držiš telefon u ruci, Teracell Skin maska je tu da ti pomogne da to radiš bez brige. Zaštiti svoj LG K42 stilom i sigurnošću. Neka tvoj telefon ostane kao nov uz Teracell Skin masku. Naruči odmah i osiguraj dugotrajnost i lepotu svog uređaja!

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Skin za Huawei Y6 Pro 2019 je dizajnirana da bude neprimetna i elegantna, pružajući zaštitu bez dodavanja nepotrebnog volumena tvom uređaju. • FLEKSIBILNOST: Izrađena od materijala koji se lako savija, ova maska se jednostavno postavlja i skida, čineći proces korišćenja izuzetno praktičnim. • LAGANOST: Zaboravi na teške i glomazne maske. Teracell Skin maska je toliko lagana da nećeš ni osetiti da je na tvom telefonu. • ZAŠTITA: Otporna na ogrebotine i manja oštećenja, ova maska čuva tvoj Huawei Y6 Pro 2019 u besprekornom stanju. • PRIJATNA NA DODIR: Mekana i prijatna, ova maska pruža udoban grip i sprečava klizanje telefona iz ruke. Teracell Skin maska za Huawei Y6 Pro 2019 je odličan izbor ako tražiš zaštitu koja ne narušava izgled tvog telefona. Ultra tanka i fleksibilna, ova maska se savršeno uklapa sa dizajnom tvog uređaja, pružajući mu elegantan izgled i zaštitu od svakodnevnih izazova. Lagana konstrukcija osigurava da tvoj telefon ostane praktičan i jednostavan za korišćenje, dok je mekana tekstura prijatna za držanje i sprečava klizanje. Zaštita od ogrebotina i manjih oštećenja je ključna, a Teracell Skin maska to obezbeđuje bez kompromisa. Fleksibilnost materijala omogućava lako postavljanje i skidanje maske, što je čini izuzetno praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Huawei Y6 Pro 2019 zaštićen. Uživaj u svakom trenutku sa svojim uređajem, znajući da je Teracell Skin maska tu da ga čuva. Ne dozvoli da brige o oštećenjima pokvare tvoje iskustvo korišćenja telefona. Izaberi Teracell Skin masku i daj svom Huawei Y6 Pro 2019 stilsku i efikasnu zaštitu. Zaštiti svoj Huawei Y6 Pro 2019 sa stilom i sigurnošću. Naruči svoju Teracell Skin masku danas! Vidi još informacija

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Giulietta za Huawei P40 Lite E je dizajnirana da bude neprimetna i elegantna. Njena ultra tanka konstrukcija omogućava da telefon zadrži svoj originalni izgled i osećaj u ruci, bez dodatnog opterećenja. • FLEKSIBILNOST: Izrađena od materijala koji se lako savija, ova maskica se bez muke prilagođava obliku tvog telefona. Fleksibilnost joj omogućava da apsorbuje udarce i štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova. • LAGANOST: Sa Teracell Giulietta maskicom, tvoj Huawei P40 Lite E neće dobiti na težini. Lagana kao perce, omogućava ti da uživaš u svom uređaju bez osećaja težine. • ZAŠTITA: Ne brini više o ogrebotinama i drugim oštećenjima. Ova maskica pruža pouzdanu zaštitu tvom telefonu, čuvajući ga kao novog. • PRAKTIČNOST: Instalacija ove maskice je brza i jednostavna. Možeš je postaviti ili skinuti sa telefona u samo nekoliko sekundi, bez ikakvih komplikacija. Zamisli masku koja ne samo da štiti tvoj Huawei P40 Lite E, već i doprinosi njegovom stilu. Teracell Giulietta maska je upravo to - savršen spoj zaštite i elegancije. Njena mat tamno plava boja dodaje sofisticiranost, dok ultra tanki dizajn osigurava da tvoj telefon ostane vitak i privlačan. Fleksibilnost i laganost su ove maskice, omogućavajući ti da zaboraviš da je uopšte imaš na telefonu. Ipak, ona je tu da apsorbuje svaki udarac i sačuva tvoj uređaj od svakodnevnih nezgoda. Praktičnost u svakom smislu - Teracell Giulietta maska se lako postavlja, a tvoj telefon ostaje zaštićen i spreman za sve izazove. Bez obzira na to gde ideš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P40 Lite E siguran. Ne propusti priliku da spojiš funkcionalnost sa stilom. Odaberi Teracell Giulietta masku i daj svom telefonu zaštitu koju zaslužuje. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu masku za svoj Huawei P40 Lite E.

Omot minimalno iskrzan, potpis na vrhu predlista, inače odlično očuvano. Autor - osoba Shaw, Irwin, 1913-1984 = Šo, Irvin, 1913-1984 Naslov Mešovito društvo : izbor pripovedaka / Irvin Šo ; [preveo Aleksandar V. Stefanović] Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1963 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 298 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stefanović, Aleksandar V. Zbirka Savremena svetska književnost ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: Mixed Company / Irewin Shaw Str. 297-[299]: Pogovor / Vidosava Janković MEŠOVITO DRUŠTVO Tiskanje sveta, i gomila ličnosti – ličnosti najrazličitijih karaktera i želja, koje tek uzgred i ovlaš povezuje tanka i lomna nit: njihova različitost, dok se sve stavlja pod lupu i probu opstanka u svetu savremenih problema i težnji, obeleženih ratom i složenostima koje on stvara u dušama ljudi i samom vazduhu koji ih okružava... Mekmahon, barman koji je spreman da napusti svoj šank i službu, radije nego da služi drugorazredni viski u svojim koktelima, probija se laktovima u jednom svetu gde načela, makar i ona najsitnija, dolaze svakog časa u pitanje. Houkinz, engleski kaplar, koga smrt nalazi u zasedi postavljenoj od ljudi koje on voli, i Dačer, pisac i književnik koji prezire samog sebe što ga je dirnula ispovest jedne žene lake i vulgarne. Njih trojica su duhovna braća britanskog kapetana Pitera, koji se potuca sa oficirskim naložnicama po Kairu ratnih dana, sanjajući o hladnim zimama Škotske i osmehu žene u dalekoj otadžbini... Ljudi koji pokušavaju da utope svoju duševnu prazninu u piću, rušeći sve na svom putu, zbog toga što im se uzgred nasmešila nekakva plavuša prljave kose i izgažene sudbine... A onda žene... žene poželjne, u svojim lakim letnjim haljinama, žene ljubomorne, koje su mučene ovim osećanjem, vrlo često opravdano. Najzad, stara gospa, Madam Reševski, čiji vapaj nad grobom davno pogrebenog muža stiže do neba, ali ne i do ušiju njene bogate kćeri... Koliko ljudi, koliko nada! Koliko sudbina prosutih u šarenilo sveta! To je MEŠOVITO DRUŠTVO Irvina Šoa. Pomislilo bi se da je u ovom košmaru ljudskih sudbina pisac „Mešovitog društva“ izlio svoju žuč i mržnju ispunjenu prezirom za sav ljudski rod – dok u stvari kroz svaki njegov red izbija duboko skrivena nežnost prema svemu ljudskom. Njegove ličnosti, pa čak i one najopterećenije slabostima, imaju svoje velike trenutke. Irvin Šo (engl. Irwin Shaw; Bronks, 27. februar 1913 – Davos, 16. maj 1984) je bio američki romanopisac, scenarista i pisac kratkih priča čija su se dela prodala u preko 14 miliona primeraka. Studirao je u Bruklinu. Još u toku studija počeo je da piše najpre za radio, a potom i za pozorište. U svojim delima čuva tradiciju realizma u koju unosi neke psihološke akcente. Vidljiv je i uticaj Hemingveja. Velikog uspeha imao je njegov roman Mladi lavovi (The Young Lions, 1948), koji se smatra jednim od najboljih američkih proznih dela o Drugom svetskom ratu, a po kom je snimljen istoimeni film sa Marlonom Brandom, Montgomerijem Kliftom i Dinom Martinom. Manjeg značaja su njegove drame, među kojima se ističu: Otmen svet (The Gentile People, 1939), u kojoj optužuje način života otmenog sveta, i antiratna drama Pokopajte mrtve (Bury the Dead, 1936). Slede još dva komada pisana za scenu: Sinovi i vojnici (Sons and Soldiers, 1944) i Iz magle (Out of the Fog, 1949). U SNP je 1955. prikazan njegov komad Otmen svet pod naslovom Filip i Jona, u prevodu Ivanke Marković. Ostali poznati romani (prevedeni na srpski ili hrvatski, po katalogu Biblioteke grada Beograda) su: Glasovi letnjeg dana (1965) Bogataš i siromah (1970) Veče u Vizantu (1973) Prosjak i lopov (1977) Na vrhu brega (1979) Hleb povrh vode (1981) Prihvatljivi gubici (1982) Šo je bio veoma cenjen kao pisac pripovedaka. Među zbirkama prevedenim na srpski ili hrvatski su: Opklada na mrtvog džokeja (1957) Indijanac u dubini noći (1957) MG33 (N)

Autor - osoba Sijarić, Ćamil Naslov Sablja : izbor pripovjedaka / Ćamil Sijarić ; [izbor, predgovor i pogovor Sreten Asanović] Vrsta građe kratka proza ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Titograd : Grafički zavod, 1969 (Titograd : Grafički zavod) Fizički opis 319 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Asanović, Sreten Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Luča` / Grafički zavod, Titograd ; 29 (Broš.) Napomene Sudbinska vezanost za zavičaj: str. 7-13 Činjenice o pripovjedačevu životu i djelu: str. 315-318 O samom izboru: str. 319-[320]. Predmetne odrednice Sijarić, Ćamil, 1913-1989 U mnoštvu književnih djela, koje je Sijarić ponudio čitaocima u svom plodonosnom stvaralačkom radu, putopisi zauzimaju značajno mjesto. Iako putopisima Ćamil Sijarić nije privukao toliku pažnju, koliko je to postigao romanima i pripovijetkama, neosporna je činjenica da se i putopisni tekstovi ovog autora mogu svrstati u djela od iznimne umjetničke vrijednosti koja plijene jednostavnošću izraza i visokopoetskim jezikom kojim su napisana. Prvi putopis Ćamila Sijarića, Zapisi o gradovima, nastaje 1970. godine,i sadrži tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Makedonije i dr. Nakon ovog putopisa Sijarić će napisati Oslobođeni Jasenovac (1983) i Herceg-Bosno i tvoji gradovi (1986). Putopis Oslobođeni Jasenovac, za razliku od druga dva putopisa koja se temelje na zapisima o ljepotama mnogih gradova koje je pisac obišao, ne priča o ljepoti. Ovaj putopis svjedok je stradanja u logoru Jasenovac. Sam ton kojim je pisan ovaj putopis počiva na osjećaju nemoći pred zlom i tužnim ljudskim sudbinama. Posljednji putopis Ćamila Sijarića, Herceg-Bosno i tvoji gradovi, sastoji se od ponovljenih tekstova iz prvog putopisa. Ovim putopisom obuhvaćeni su svi tekstovi koje je Sijarić napisao o bosanskohercegovačkim gradovima. Opisivanje svojih putovanja Sijarić boji istom strašću i istim temperamentom kojim je obojeno njegovo cjelokupno stvaralaštvo i književni rad. I u putopisima pronalazimo njegov jednostavni, a ujedno toliko poetički jezik koji Ćamilove putopisne tekstove ne udaljava mnogo od savršene pripovijetke s izrazitom umjetničkom vrijednošću. Iako se putopisi mogu smatrati prelaznim žanrom od publicističkog ka književno-umjetničkom stilu, Sijarićevi putopisi brišu sve veze s publicističkim, s onim što je u vezi s navođenjem činjenica, s izvještavanjem i analiziranjem. Putopisi Ćamila Sijarića odišu čarolijom i maštom u kojoj je autorova kreativnost i dosjetljivost dosegla vrhunac. Prateći stvarne događaje i stvarne ljude koji su nekada živjeli na nekom prostoru i one koji još uvijek tu obitavaju, Sijarić piše intimnu historiju čineći da svaki grad koji opisuje postane tako blizak i tako „svoj“ svakom onom ko čita ili sluša tekstove o gradovima Bosne, Hrvatske, Srbije i dr. Zapisi o našim i susjednim gradovima U Zapisima o gradovima, prvoj zbirci putopisnih tekstova, Sijarić je pisao o gradovima Srbije: Leskovcu, Zemunu, Šabcu i drugim. Najzanimljivije tekstove Sijarić je ponudio o gradu Beogradu, o njegovim dijelovima – naseljima, o smjeni starog novim. Ćamil Sijarić je bio čovjek koji je poštovao sva ono što je naslijeđeno od predaka, divio se starim čaršijama i atmosferi koja je vladala u njima. Pišući o beogradskoj Skadarliji, kao stjecištu pisaca, pjesnika, glumaca i svih drugih boema iz beogradskog društva, Sijarić jasno stoji na strani starog, naslijeđnog nauštrb novom. Za Skadrliju Sijarić kaže da je to dio grada u kojem je, koliko – toliko, očuvan stari duh. Iako više nama onih istih ljudi koji su punili skadarlijske kafane i koji su započinjali razgovore o mnogo čemu, u Skadarliji su ostali svirači koji i sada, kao ljudi u poznim godinama, održavaju duh jednog prošlog doba. Ponekad, dok priča o nekom gradu koji posjećuje, Sijarić se vraća u svoju prošlost, u dane mladosti povezujući svoje lične uspomene i subjektivni dojam s onim što zatiče u gradu u koji dolazi. Leskovac, grad na Južnoj Moravi, Sijarić opisuje uspoređujući moderni Leskovac s Leskovcem kakvog ga on pamti iz ranih đačkih dana. Sve se mijenja, i ljudi, i građevine, i duh grada, samo stari kipovi mogu posvjedočiti o vremenima koja su prošli i o događajima koji su već odavno zaboravljeni i prepušteni prošlosti. Zanimljive tekstove Ćamil Sijarić donosi i o hrvatskim primorskim gradovima. Dopadljivost putopisa iz južnijih predjela ugleda se upravo u tom duhu koji odiše bjelinom, mirisom mora, pijeska i kamena. Svaki dolazak u novi grad kod pisca budi znatiželju. Koliko god puta se vraćao istom gradu, svaki taj povratak obojen je dozom neizvijesnosti pred onim sto predstoji. Svaki novi dolazak jednak je prvom susretu, a prvi susreti ostaju pohranjeni duboko u pamćenje i, u Ćamilovom slučaju, prenesini na papir. Vrijeme je jedna od glavnih Sijarićevih preokupacija. Prolazeći, ono ostavlja traga na čovjeku, kamenu, zemlji. Putopis Zapisi o gradovima sadrži tekstove čija je tematika različita. U svakom od tekstova Sijarić piše o nekom od gradova, ali je piščev fokus varira od teksta do teksta. U nekim tekstovima Sijarićeva preokupacija su građevine, pa donosi niz legendi i priča koje su u vezi s nastankom tih velelepnih zdanja. Često, piščevu pažnju okupiraju ljudi, vrli pojedinci koje bilježi historija ili slučajni prolaznik koji se po nečemu učinio zanimljivim piscu. Neki od gradova o kojim Sijarić piše imali su slavnu prošlost, pa je u tom slučaju piščev akcenat na pohodima i osvajanjima. Bez obzira o kojim elemnetima grada pisao, Sijarić nastoji sažeti sve ono što jedan grad pruža i to pretvoriti u priču. Kontrast stradanja i ljepote Nakon putopisa Zapisi o gradovima, Ćamil Sijarić piše putopis Oslobođeni Jasnovac. Ovaj putopis Sijarić piše na fonu stradanja koje je kao životni pratilac prisiljavalo ljude u svim vremenima da se njime bave; ne samo pisci nego i filozofi, teolozi, likovni umjetnici. U svom književnom djelu Ćamil Sijarić umješno obrađuje veliku temu stradanja i patnji u njihovoj punoj formi. Suština literature koju je ispisivao, rasvjetljavanje je čovjeka. U putopisu Oslobođeni Jasenovac, Sijarić evocira epizodu Drugog svjetskog rata. Posljednih dana aprila 1945 godine, neposredno po oslobođenu logora Jasenovac, Sijarić je pošao tamo, kako sam kaže, da opiše to što će vidjeti. Iako je sa sviješću o stradanju i ljudskom zlu otišao u Jasenovac, ono što je tamo doživio ostavilo je jak dojam na pisca. Za razliku od druga dva putopisa koje Ćamil Sijarić piše u duhu lirkog, ovaj putopis odiše teškim realističnim manirom. Upravo je tema o kojoj piše nametnula autorov stil. U putopisima Zapisi i gradovima i Herceg Bosno i tvoji gradovi, Sijarić pribjegava fikciji, unoseći duh imaginarije i mašta. Suprotno navedenim putopisima, Oslobođeni Jasenovac počiva na fakciji, pisac navodi činjenice doslovno onakve kakve su, ne uljepšava. U Jasenovcu je bilo nemoguće uljepšati. Jezovita slika smrti predstavljna je tako živo, tako opipljivo. Iako se pišući suprotstavlja zlu, Sijarić ne moralizira, samo prenosi sliku onog što je vidio, a na čitaocima je da sami donesu vlastiti sud. Čitajući zapise iz Jasenovca, imamo dojam da pisac na momnete nije mogao naći način, niti sredstvo kojim bi izrazio strahote ljudskog stradanja. Pred ljudskim zlom, jezik je ostao nemoćan. Sve dojmove gradovima koje posjećuje u Bosni, Sijarić je sakupio i zbirku Herceg-Bosno i tvoji gradovi, koja izlazi 1986. godine i sadrži mnogo ponovljenih tekstova iz prethodnog Sijarićevog putopisa. Posjećujući Sarajevo, vezirski Travnik, utvrdu Bobaovac, gradove na Drini, hercegovačke vrleti, Sijarić kompletira priču o Bosni i Hercegovini, o njenom postanku i historiji. Pažnju Ćamila Sijarića zaokupljaju gradovi, gradske tvrđave i utvrde. Sijarić piše o gradu obuhvatajući vremenski period od njegovog nastanka do modernog doba. Pišući o gradovima kroz koje prolazi i koje s namjerom posjećuje, Sijarićeva indirektna preokupacija je historija mjesta, odnosno grada koji pohodi. Bosanski putopisi Ćamilovi ne izdvajaju se ničim posebno od ostalih; tu su gradovi; tu je njihova prošlost, historija, samo što su to gradovi prepuni historije; a ta historija je prepuna lica i naličja, ili jednostavno likova koji i današnji lik određuju. Moglo bi se slobodno reći da su putopisi Ćamila Sijarića jedna mala enciklopedija bosanskih gradova. Pišući o postanku gradova, Sijarić nerijetko spominje njiihove utemeljitelje i legende koje se prenosi s koljena na koljeno, a nastale su istovremeno s nastankom grada. Vremenska dimenzija je od neprocjenljivog značaja za putopisne tekstove Ćamila Sijarića jer on ne putuje samo kroz prostor, od grada do grada, nego je njegovo putovanje dublje – njegova osnovica je vrijeme: i ono što je prošlo, ono što traje i ono što dolazi. Za Sijarića prostor nije dimenzija koja je neophodna za umjerničko stvaranje. Odrednica i temelj svakog njegovog putopisnog teksta je vrijeme jer je vremenski okir taj koji nameće o čemu će autor pisati, na koliko će činjenica fokusirati svoju pažnju. Svaki od Sijarićevih gradova karekteriziraju određeni momenti koji su smješteni u vrijeme i od značaja tih momenata zavisi i to na kojem će se vremenskom periodu u postojanju jednog grada autor najduže i najposvećenije zadržati. Tekstovi o gradovima Ćamila Sijarića ne zasnivaju se samo na onom što je pisac vidio ili doživio prilikom posjete nekom od gradaova. Njegovi putopisi potkrijepljeni su historijskim podacima do kojih je pisac došao istržujući i čitajući o gradu u koji putuje, neposredno prije dolaska u isti. O gradu o kojem piše, Sijarić zna mnogo. Do nekih saznanja pisac dolazi neposredno, putem čula. Ono što ga je dojmilo, bilo da je vidio, omirisao ili pak osjetio, predstavlja autorovu unutarnju, subjektivnu spoznaju. Subjektivna spoznaja nadograđena historijskim činjenicama, koje se temelje na objetivnom prezentiranju minulog vremena, predstavlja idealnu podlogu autorovoj mašti koja će iznjedriti tekst o gradu koji je mnogo više od zapisa. To je priča, gotovo pjesma o gradovima, o ljepoti i životu. U zavisnosti od toga o kojem gradu i o kojoj regiji piše, Sijarić poseže za narodnim folklorom, pa njegovi tekstovi obiluju srpski narodnim pjesmama, svedalinkama, različitim izrekama i legenda. Svjesatn činjenice da jedan grad sačinjavaju njegovi žitelji, Sijarić ne preza pred navođenjem mnogobrojnih narodnih umotvorina. Intertekstualnost i intermedijalnost upravo su ti maniri koji jačaju tekst Ćamila Sijarića čineći ga ubjedljivijim i stvarnijim. Jer, šta je bosanska čaršija bez sevdalinke, šta su stare utvrde poput Bobovca i Jajca bez priča o viteštvu i junaštvu podanika kralja Tvrtka, Tomaša, Herceg Stjepana? Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988, MG64 (N)

Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Kronika palanačkog groblja / Isidora Sekulić Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1962 Izdavanje i proizvodnja [Novi Sad] : Matica srpska, 1962 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 385 str., [1] list s tablom ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić ; ǂknj. ǂ3 (Pl.) Stanje: korice kao na slici, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Kronika palanačkog groblja je zbirka priča, zapravo, novela koju je napisala Isidora Sekulić. Zbirka se u svom konačnom obliku pojavljuje 1958. godine. Prvo izdanje je izašlo iz štampe 1940. godine, skoro tri decenije posle izdanja prve zbirke pripovedaka. Ovo drugo izdanje Kronike je bilo podeljeno na dva dela i danas čini, u umetničkom smislu, najbolje i najzrelije delo Isidore Sekulić. Knjiga se sastoji iz sedam novela,a to su: Kosta Zemljotres, Gospa Nola, Ambicije, dim, Vlaovići (prvi deo), Deca, Ljudi s Kašikare, Palanka i njeni poslednji Grci (drugi deo). Najpoznatija je novela Gospa Nola. Po ovome je snimljena mini serija Hronika palančkog groblja. Građa zbirke Isidora Sekulić je živela u Zemunu, palanačkom mestu čiji je malograđanski svet i ambijent odlično poznavala. Međutim, nije samo odatle uzimala građu za svoje delo. Još dok joj je otac bio živ, bila je čest posetilac groblja, a kada je on umro, posete su postale sve učestalije. U delo je unosila sve što bi pročitala na spomenicima, zapazila na zemunskom groblju ili čula od grobara. Jednom prilikom dok su otac i ona šetali grobljem, on joj je rekao: „Svaki ovaj grob su pet knjiga, eto posla ako kome treba!“ Ove reči je usadila duboko u svoje srce i sećala ih se i u poznim godinama. One su joj bile vodilja pri pisanju ove knjige. Pošto joj je kao materijal za delo poslužila i istorija groblja, mnogo je iščitavala monografije i razne zapise o Zemunu, ljudima koji su živeli u njemu i svemu onom što je činilo aktuelni život te palanke koja je bila pod Austrougarskom. Sama Isidora Sekulić je govorila o nastanku Kronike i o tome šta je uslovilo njen nastanak: „Ja sam, kao što valjda znate, unela u svoje tekstove, na ovaj ili onaj način, sve iz ambijenta u kojem sam provela najviše i najduže svoje mlade dane. Doduše, ja svoje tekstove ne pročitavam, ali mi je toplo kada znam da je taj dvojnik mog života tu, pored mene – taj svet i pejzaž koji sam nekad poznavala ili o njima slušala – u mojim kronikama, u mojim pričama, razmišljanjima, upoređivanjima... Donedavno, ja sam obilazila i obilazila sva ta mesta i posle mojih kronika i priča.” Takođe je Isidora Sekulić vrlo rado govorila da se u Kronici nalazi cela ona, od glave do pete, jer je u delo unosila i svoje iskustvo vezano za tu i neke druge palanke. Sadržaj zbirke Kronika je vrsta letopisa malih gradova i groblja, to je istorija jednog mesta, ali i ljudi, njihovih života i smrti. Svaka priča sem poslednje dve počinje i završava se opisom groblja, posebno groba osobe koja je glavni junak određene novele. U zbirci je opisano nekoliko likova, nekoliko promašenih života. Njihovi životi su već unapred određeni podnebljem na kom žive, tradicijom i nasleđem. Centralna i najsnažinija novela je Gospa Nola. Svi likovi su poput nje u mladosti bili snažni i jaki, želeli mnogo od života, još više planirali da ostvare, ali sudbina je imala drugačije planove za svakog od njih, pa završavaju život porazom i zaboravom. U pepeo su se pretvorili i Vlaovići i veliki Kosta Zemljotres i snažna gospa Nola. Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG24 (N)

Autor - osoba Krejn, Stiven Naslov Čamac i druge pripovetke / Stivn Krejn ; izabrao i preveo Tihomir Vučković Hrptni naslov Čamac Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : Kultura) Fizički opis 212 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučković, Tihomir, 1938- Zbirka ǂBiblioteka ǂRaspust ; 40 (Karton) Napomene Hrpteni naslov: Čamac Pripovedno delo Stivena Krejna: str. 5-12. Tiraž 4.000. Stiven Krejn rođen je 1. novembra 1871. godine u Njuarku, država Nju Džersi. Njegov otac bio je sveštenik metodističke crkve, a majka jedan od vodećih članova ženske hrišćanske unije. Godine 1876, porodica se preselila u obližnji Port Džervis, gde je piščev otac dobio mesto pastora. Posle očeve smrti, 1880. godine, porodica se preselila u Rozvil kod Njuarka. Njegov stariji brat Taunli bio je profesionalni novinar. Krejn je počeo da piše vrlo rano i prve radove objavio sa šesnaest godina. Pokušao je da studira, ali je 1891. godine napustio studije, da bi radio kao novinar-reporter i pisac. Godine 1893. objavio je svoj prvi roman, „Megi, devojka sa ulice”, prvo delo američkog naturalizma (koji će kulminirati s Drajzerom). Godine 1895. objavio je svoju najpoznatiju knjigu, „Crvena značka hrabrosti”, koja mu donosi internacionalnu slavu. Knjiga postaje američki bestseler, a u Engleskoj je pozdravlja sam veliki Džozef Konrad. Hemingvej je ovaj roman smatrao jednom od najboljih knjiga američke književnosti i on danas ima status klasičnog dela američke literature. Naredne godine štampa novi roman, „Džordžova mati”, a za njim, po porudžbinama, sledi pet ratnih priča („Tri čudesna vojnika”, „Veteran”, „Ofanziva u Indijani”, „Ratna epizoda”, „Mali odred”). Godine 1896, u jeku slave, dotakao ga se skandal. Pisac je u ranim jutarnjim satima ispratio tri devojke među kojima je bila i prostitutka Dora Klark, ponudivši joj novac za svedočenje koje bi on literarno obradio. Policajac, koji je bio u blizini, priveo ih je, misleći da je reč o prostituciji. Iako pisac, za razliku od Klarkove, nije zadržan u pritvoru, i mada mu je advokat savetovao da se ne meša u proces, on je posvedočio u njenu korist i ona je, potom, oslobođena. Štampa, naravno, nije propustila priliku da se nasladi mukama u tom trenutku slavnog pisca. Krejn uviđa da od književnih honorara, ipak, ne može da živi i iste godine prihvata ponudu da bude ratni izveštač iz Špansko-američkog rata. Dok je, u Džeksonvilu, na Floridi, čekao polazak za Kubu, u lokalnom bordelu upoznao je trideset jednogodišnju Koru Tejlor, svoju buduću suprugu, koja je iza sebe imala dva propala braka i koja je već dve godine u Džeksonvilu živela boemskim životom. Ona je u Džeksonvilu, barem u boemskim krugovima, bila donekle i uvažena figura. Krejn ju je sa sobom poveo na brod koji na Kubu nikada nije stigao zbog pomorske nesreće. Krejn je te događaje opisao u svojoj priči „Otvoreni brod”. Objavivši „Otvoreni brod” koji je (opet) postigao uspeh, sa novinskim magnatom Vilijemom Randolfom Herstom zaključuje ugovor da za „Njujork džurnal” izveštava iz Grčko-turskog rata. S Korom putuje u Englesku, odakle aprila 1895. stižu u Atinu. Dok on boravi u Epiru, Kora piše izveštaje iz Atine i tako postaje prva žena, ratna reporterka (piše pod pseudonimom „Imodžina Karter”). Mesec dana kasnije oni se vraćaju u Englesku i uzimaju u zakup vilu u Okstedu; druže se sa Edmundom Gosom, Fordom Madoksom Fordom, Edvardom Garnetom, H. Dž. Velsom, Džozefom Konradom. Krejn piše seriju kratkih priča, ali one ne donose dovoljno novca. Zato se vraća u Ameriku, gde opet, 1898. godine, postaje ratni dopisnik iz američke baze na Kubi, u Gvantanamo zalivu, dok Kora ostaje u Engleskoj. Na Kubi se razboleo od malarije koja komplikuje njegovu hroničnu tuberkulozu s kojom se bori od detinjstva. Vraća se u Old Point Komfort u Virdžiniji, gde nekoliko nedelja leži u jednom hotelu. Donekle oporavljen, opet potpisuje ugovor sa „Njujork džurnalom”; putuje najpre u Puerto Riko, a onda u Havanu. Iz Engleske stižu vesti da je Kora, zbog besparice, očajna, i on, napokon, odlazi u Englesku, u januaru 1899. godine. Pokušava da piše za engleske novine, ali novčani problemi se nastavljaju. Planira da putuje na Gibraltar i na Svetu Jelenu, kao dopisnik, ali, nelečena kako treba, tuberkuloza uzima danak: počinju napadi obilnog krvarenja. Kora moli prijatelje za novčanu pomoć; Džozef Konrad koji ga je tih dana obišao, shvata da je Krejn gotovo na izdisaju. Iste godine, 28. maja, Krejn je doputovao na lečenje u Badenvajler, nemačku banju blizu Blek Foresta; tamo pokušava da diktira poglavlja iz svog poslednjeg, nedovršenog romana. Umro je 5. juna. Kora je njegovo telo prenela u Njujork i Krejn je sahranjen na Evergrin groblju (sada se zove Hilsajd), u Nju Džersiju. Nedovršeni roman „O’ Rudi”, završio je Robert Bar i on je objavljen posthumno, 1903. godine. Posle svoje smrti Krejn je pao u zaborav; no, dvadesetak godina kasnije, kritika ponovo počinje da se interesuje za njegovu umetnost. Tomas Bir je napisao njegovu biografiju, a prva imena američke nove literature našla su za potrebno da ponovo uzdignu njegovo ime (od Frosta, Paunda i Vile Kater do Hemingveja i Džona Berimena). Osim romana i kratkih priča, Krejn je pesnik – jedan od prvih američkih, i ne samo američkih, pesnika novijeg doba koji je pisao belim stihom (što je i razumljivo, jer je on prevashodno prozaist). Objavio je dve zbirke pesama – „Crni konjanici” (1894) i „Rat je dobar” (1899). Krejn u svom pesničkom postupku koristi alegoriju, grotesku, naraciju. To su, u stvari, pričice s poukom koje, možda, najavljuju čudnovato umeće Embrouza Birsa, a zanimljivo je ispitati da li ih je poznavao Harms. Veći broj Krejnovih pesama u ovom izboru govori ne samo o vrednosti, već i o slabosti tih stihova koji teško stoje sami za sebe i traže podršku ostalih. Primerice, Edvardu Arlingtonu Robinsonu je dovoljna jedna sjajna pesma, sve se iz nje vidi i zna. Ali, Krejnu treba desetak, da postigne punotu Robinsonove jedne. Sanatorijum u Badenvajleru gde je Krejn umro danas je mesto hodočašća mnogih američkih turista. Krejnova kuća u Azberiju, gradiću kod Nju Džersija, gde je živeo devet godina, pretvorena je u njegov muzej. MG61 (N)

Narodna knjiga, 2004. Rasprodato izdanje ugledne niške književnice. Promena Tu si, ptičice!, Stana Dinić Skočajić Junakinje ovih pripovedaka su u dramatičnom životnom dobu (menopauze, prelaza od života ka smrti) koje dovodi u pitanje njihovu ženskost i ljudske vrednosti; one su, takođe, vaspitanice bivšeg, socijalističkog režima, pripadnice generacije koja, u promenjenim društveno-političkim okolnostima, zloćudno mutira umesto da evoluira. Raspad „partije, ... države i tamo nekog samoupravljanja“ uslovljava njihove najličnije snove i stradanja: čak i kada se čini da ih predodređuju porodične nesreće (smrt deteta ili oca), one su (ofucane) marionete socijalno-političkog automatizma. U svetu koji „hodi dubeći na glavi“, one su izgubljene „ocvale luzerke“, bez ljubavi čak i kada imaju porodicu („Pretprazničko veče“, „Kraj leta, početak sezone“), i bez umetničkog dostojanstva čak i kada su umetnice („Rukopis nađen u provansi“). Želeći da (poznim, tužnim) zaljubljivanjem potvrde vitalnost tela (i bića), ali već potrošenih, mrzovoljnih duša, one nailaze na perverzne i nezrele pijance („Svakome je do ljubavi“); u grotesknom ambijentu bankarskih šaltera, njihove bajke o pravoj ljubavi otkrivaju da muškarci (više) nisu vitezovi, ali da ni one (više) nisu dame. Stvaralačka i egzistencijalna drama se prepliću i poistovećuju: isključene iz sveta ideala (umetnosti i strasti) okolnostima stvarnog života („Kraj leta“), one su, kao žene, neodlučne između oca i ljubavnika („Tiha voda“), a kao pisci, razapete između teksta i posesivnog muškarca, fikcije i autobiografije („Preimenovanje“). Objedinjene motivom ptice (u semantičkoj lepezi pojma, od zle slutnje i glasine, do nemira, poleta i slobode bića) i formulom (šaljivog) otkrića iz naslova, ove pripovetke govore, bez eufemizama, o našoj kulturnoj bedi, egzistencijalnom strahu i patnji promene. Vesna Trijić Stana Dinić Skočajić (Strumica, 20. oktobar 1951) srpska je književnica koja se bavi pisanjem poezije i proze i istaknuti je radnik u oblasti kulturnog života grada Niša. Biografija Rođena je u Strumici (Makedonija). Živela u Kovinu, Beloj Crkvi, Beogradu, Knjaževcu. Osnovnu školu, gimnaziju i Višu pedagošku školu – Srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost, završila u Nišu. U Beogradu je studirala Srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu. Piše prozu i poeziju. Radila na radiju i na televiziji. Zajedno sa Zoranom Pešićem Sigmom pokrenula je časopis za umetničku kritiku Niški analitičar. Kao umetnički direktor Književne kolonije „Sićevo“ uredila i vodila brojne okrugle stolove, tematske rasprave i uređivala kompletan program kolonije. Autor je održivog projekta Dani Stevana Sremca i pokretač Nagrade Stevan Sremac, koja se dodeljuje za najbolju knjigu priča ili roman. U časopisu Gradina uređivala je prozu. U više navrata bila je članica nekoliko žirija za dodelu uglednih književnih nagrada (Nagrade Branko Miljković, Nagrade Stevan Sremac, Nagrade Ramonda Serbika). Uređivala je Književni program u Niškom kulturnom centru. Njene pesme i priče zastupljene su u brojnim antologijama, od kojih je najnovija Antologija srpskih pesnika (autorke su: Dubravka Đurić i Biljana Obradović), pod naslovom Mačke slikari, nedavno objavljena u Americi, sa pogovorom vodećeg američkog pesnika Čarlsa Bernstina. Prevođena na engleski , ruski, španski, italijanski, bugarski i makedonski jezik. Članica je Srpskog književnog društva.[1][2] Živi u Nišu. Nagrade Nagrađivana za pojedinačne priče. Krajem 2016. godine uručena joj je Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja” za knjigu pesama Teglice za bubice.[3] Bibliografija Gladna tama (priče), BIGZ, 1996. Ušivanje senke (pesme), Prosveta-Niš, 1996. Mreža (pesme), Prosveta-Niš, 1998. Mrtvi smo ozbiljni (priče), Narodna knjiga, 2001. Strašne strasne veze (roman), Narodna knjiga, 2002. Tu si, ptičice (priče), Narodna knjiga, 2004. Noć u golom vrtu (pesme), Narodna knjiga, 2006. Vlažni cvil (pesme), Narodna knjiga, 2008. I povedi me tamo (pesme), Biblioteka „Stefan Prvovenčani“ 2010. Teglice za bubice (pesme), Književna opština Vršac 2015.

Ruski disko - Vladimir Kaminer Iz 2005. 165 str. Moja majka svetski putnik Prvih 6o godina svoga života moja majka je provela u Sovjetskom Savezu. Ni jedan jedini put nije prešla granicu svoje domovine, iako se njena najbolja prijateljica 1982. godine udala za Nijemca koji je bio stacioniran u Moskvi i s njim se preselila u Karl-Marks-Štat, odakle je više puta pozivala moju majku u goste. Partijski sekretar Instituta za mašinogradnju, u kom je majka radila, trebalo je da napiše mišljenje, pošto se bez njega nikud nije moglo mrdnuti, ali on to nikako nije htio da učini. Putovanje u inostranstvo je častan i odgovoran korak, govorio je mojoj majci. Vi se. međutim, niste pokazali na polju društveno-političkog rada, gospođo Kaminer. Iz toga zaključujem da još niste zreli za takvo jedno putovanje. Moja majka sazrela je za putovanje tek nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine, kad je emigrirala u Njemačku. Brzo je otkrila jednu od najvećih sloboda demokratije, slobodu kretanja. Sada je svuda mogla da putuje. Ali, koliko daleko treba putovati i koliko veliki smije da bude svijet? Odgovor na to pitanje došao je takoreći automatski kad se majka upoznala s ponudom turističke agencije Roland, koja organizuje jeftina putovanja autobusom. Autobusom, doduše, ne možete stići baš do Amerike, Australije ili Indije, ali se makar možete vozati do mile volje. Imate utisak da ste na dugom putovanju, ali istovremeno ostajete nekako blizu kuće. Em je praktično, em je povoljno I zabavno. Iako se popularno ture s agencijom Roland često otkazuju zbog malog broja učesnika, majka je u međuvremenu već bila na dvadesetak putovanja i obišla mnoga mjesta. Od Španije na jugu do Danske na sjeveru. U Kopenhagenu je slikala morsku sirenu, kojoj je neko bap tada ponovo bio skinuo glavu. U Beču je dama koja je bila turistički vodič objasnila da se bečke kobasice tamo zovu frankfurtske, da se pristojna kafa može dobiti samo u restoranu ispred Gradske skupštine I da je Stapo skraćenica za policiju. U Parizu vozač autobusa nije mogao da ubode parking, pa su cijeli dan kružili oko Ajfelove kule. Na Volfgangovom jezeru moja majka je kupila prave Mocartove kugle, najokruglije čokoladne bombone na svijetu, koje od tada stalno dobijam za Božić. U Pragu se na Karlovom mostu zamalo nisu sudarili s autobusom drugog organizatora. U Amsterdamu je kraljica slavila rođendan, i mnogo tamnoputih građana je igralo od radosti na ulicama u trenutku kad je autobus agencije Roland stigao tamo s mojom majkom. U Veroni je posjetila spomenik Šekspirovoj Juliji, čija se lijeva dojka već sasvim smanjila i usijala od ruku mnogih turista. U London majka nije mogla ići, jer Engleska nije potpisnica Šengenskog sporazuma, a ona je tek u Kaleu primijetila da joj je za Englesku potrebna posebna viza. Zato je te noći slikala svaku drugu kuću u Kaleu. Sledećeg dana autobus se vraćao kući i moja majka se vratila njim – nazad u Berlin. Činjenica da se nije čak ni primakla Big Benu i Tauer Bridžu nije je mnogo uzbuđvala. U međuvremenu je postala iskusan putnik autobusom, za kojeg nije toliko bitan cilj, koliko put do njega. Vrlo dobro očuvana knjiga, posveta na 1. predlistu. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 11022022knj

Autor - osoba Matavulj, Simo, 1852-1908 = Matavulj, Simo, 1852-1908 Naslov Beogradske priče / Simo Matavulj ; [izbor Vidosav Stevanović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 Fizički opis 201 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Stevanović, Vidosav, 1942- = Stevanović, Vidosav, 1942- Zbirka Reč i misao. ǂkolo ǂ13 ; 301 Predmetne odrednice Matavulj, Simo, 1852-1908 -- `Bakonja fra Brne` Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 – Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije. Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa Jadrana (1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva). U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine. Do prelaza u Crnu Goru, 1881, on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo „srećnog braka“. Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „Zavjet“ i „Na slavi“, prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović MG135 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Rad, Reč i misao, 1990. Drugo izdanje jedne od ključnih knjiga crnog talasa, dopunjeno nekolicinom pripovedaka iz knjige Mladići iz Raške, iste stilsko-tematske celine. Pogovor Tiodor Rosić Odlično očuvana, praktično nekorišćena. Od izlaska knjige Bugarska baraka, pa sve do danas, priče i romani Milisava Savića stoje u antologijskoj mapi srpskog pripovedanja kao kakva retka biljka u bogatom herbarijumu. Očuvanih boja i očuvanih mirisa – kaže Mihajlo Pantić. Od prvog izdanja prošlo je pedeset godina, a autor ističe da je Bugarska baraka “nastala na vetru studentskih događaja 1968”. Posle te revolucionarne godine, ništa u svetu, ni u svetu literature, nije moglo biti isto. Paradigmatično je: Semjuel Beket 1969. dobija Nobelovu nagradu za književnost, Bora Ćosić je laureat Ninove nagrade, a u toj godini su objavljena tri dela, koja postaju opitni kamen srpske literature: roman Lepa Jelena Josića Višnjića, i pripovedne zbirke Refuz Mrtvak Vidosava Stevanovića i Bugarska baraka Milisava Savića. U trenutku objavljivanja, ova dela su imenovana kao stvarnosna ili crna proza. Za jedne, destruktivni akt uperen ka lepoj literaturi i još lepšoj, bukoličkoj društvenoj stvarnosti. Za druge, autentični dokaz da literatura mora i može biti Bugarska baraka je, najpre, otvorila bezdane ljudske tuge, svedenosti na golu egzistenciju, obesmišljenost i gorčinu. U svetu zadimljenih kafana, promajnih baraka, memljivih soba, musavih prozorskih okana, prljavih ulica, obitavaju nevoljnici, koji smislenost i ne vide, i ne traže. Surovo bitisanje budi najmračnije porive, pa je u Bugarskoj baraci zlo, naizgled, temeljni princip sveta. U poratnoj Raški (a to može biti i bilo koji grad u bilo kom dobu onečovečenja), Tanatos vlada u strahotnom obliku: iz čoveka se projavljuje animalno, zaumno i podzemno. Nema milosti, jer je i svet nemilosrdan prema čoveku. To je devastiranje dotadašnjeg harmoničnog, umilnog, umivenog kazivanja o svetu stvorenom po meri čoveka, najboljem od svih svetova. To je i “otpor prema svima književnim postupcima, oblicima i žanrovima koji pretpostavljaju, sami po sebi, utvrđeni poredak književnih i životnih vrednosti”, smatra V. Ribnikar. Ovakva destruktivna snaga se sakupila, sublimirala, kao zmija sklupčala na ljudsko srce, pa u literaturu banula kroz jezik koji je direktan i opor, životan i grub, ponekad crnohumoran i lascivan – kroz “stilizaciju niskih, divljih formi (polupismena pisma, raznorazne hronike – pa i one sa klozetskih zidova, sanovnici, birokratski formulari i drugi potrošni, dokumentarni material)”, objašnjava autor. U Bugarskoj baraci, kao i u drugim delima crnog talasa srpske proze, nije se banalno oponašao realistički postupak, već se transponovao u nove oblike, travestirajući ili eksplicitno parodirajući socijalistički realizam, podsećajući na najbolje teme što ih je dotad srpska literatura iznedrila: “Vuk sa dokumentarnom prozom (njegova maestralna tajna građa o vladavini kneza Miloša), Bora Stanković s Božjim ljudima, Bulatović s Đavoli dolaze, Mihailović s Tikvama, Tišma s zbirkama priča Krivice i Nasilja”. Autor je svesno izabrao mimetički princip literarnog delanja, duboko uveren da se, u tom trenutku, ne može drugačije pokazati snaga književnosti. Između etike i estetike, literature i života, bilo je svrsishodnije odabrati stvarnost, pokazati hrabrost „da se suoči sa svim vidovima svog doba, i da to suočenje izdrži, ne srozavši se u beznađe“, kako misli LJ. Jeremić. Junaci Barake jesu dugo zagledani u ponor, i ponor je zagledan u njih, ali se upravo u tom bezdnu najpre i najsnažnije čezne za svetlošču. Dublji, univerzalni smisao Barake, impliciran je upravo u ideji pojedinačne, lične, autentične nesreće čovekove. Svikla na opšte slike pošasti, destrukcije, pada u zlo, ljudska vrsta postaje empatična i osvešćena tek kad spozna individualnu patnju. Bugarska baraka je tada, kao i sada, ispunila intenciju pisca. Literatura je, pokazao je Savić, dovoljno jaka i važna, da se o njoj promišlja kao mogućoj meni sveta, da se zbog nje lome koplja neistomišljenika, da se izazovu vrtoglavice i nesanice onih, koji su živeli drugačiji život i lepu literaturu. Srpska književnost je u proteklih pola veka prošla zanimljiv put meandara i mena. Nastajala su dela čije se poetike razlikuju toliko, kao da ne pripadaju istom leksičkom kodu, zemlji, tradiciji. Kraj XX veka je pripao postmodernoj, profesorskoj literaturi, kako kaže Savić. Ali, “niko nema prava da od pisca traži – pojednostavljeno rečeno – da ostane slep i gluv za kapitalna pitanja i suštinske teme ovog vremena”, kaže autor, te je početak ovog veka malo, divno čudo: u literaturu se vraćaju postupci i ideje stvarnosne, crnotalasne proze. Iako još u omami dekonstrukcije, intertekstualnosti, metatekstualnog – srpska književnost ponovo kreće za onim, što je Bugarska baraka pre pola stoleća već učinila; poseže za životom u svim pojavnostima, realijama koje nisu konstrukcija, već istinski pad u svet po sebi. Ponovo je živa potreba da se jezikom raskrili Biće, da se istinski imenuje zlo i sve njegove emanacije. Literatura je tako iznova postala svesna sebe i sopstvene moći. Ana Stišović Milovanović Milisav Savić (Vlasovo, 15. april 1945) srpski je prozni pisac, književni istoričar i prevodilac. Biografija Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“. U braku je sa našom proslavljenom glumicom Aleksandrom Nikolić, sa kojom ima sina Strahinju, takođe ima i ćerku Mirjanu Savić Udovičić iz prethodnog braka. Bio je urednik „Studenta“ (1968—70) i „Mladosti“ (1970—72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972—1977) i „Književnih novina“ (1980—82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine do 2014. godine bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Član je Srpskog književnog društva.[1] Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996). Nagrade Nagrada lista „Mladost”, za knjigu priča Bugarska barka, 1970. Nagrada lista „Mladost”, za roman Ljubavi Andrije Kurandića, 1973. Andrićeva nagrada, za knjigu priča Ujak naše varoši, 1977. Ninova nagrada, za roman Hleb i strah, 1991; vratio je 1992. Nagrada „Miroslavljevo jevanđelje”, za roman Ožiljci tišine, 1997. Nagrada Prosvetinog Antiratnog sajma knjiga, za roman Ožiljci tišine, 1999. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Rimski dnevnik, priče i jedan roman, 2009. Nagrada „Laza Kostić”, za roman Princ i serbski spisatelj, 2009. Nagrada „Ramonda serbika”, 2010. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2011. Nagrada „Veljkova golubica”, 2012. Nagrada „Milovan Vidaković”, 2014. Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014. Nagrada „Grigorije Božović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014. Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2015.[2] Nagrada Vukove zadužbine, za roman La Sans Pareille, 2015.[3] Nagrada „Meša Selimović”, za roman La Sans Pareille, za 2015. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman La Sans Pareille, 2016. Kočićeva nagrada, za roman La Sans Pareille, 2016. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za roman La Sans Pareille, 2016.[4] Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Epska Srbija, 2017. Nagrada „Tronoški rodoslov”, 2018. Bagdalin prsten „Despot Stefan Lazarević”, 2019.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2020. Dela Knjige pripovedaka „Bugarska baraka“ (1969); Jubilarno izdanje sa komentarima i prilozima za istoriju i poetiku crne proze (2019)[6] „Mladići iz Raške“ (1977) „Ujak naše varoši“ (1977) Romani „Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972) „Topola na terasi“ (1985) „Ćup komitskog vojvode“ (1990) „Hleb i strah“ (1991) „Ožiljci tišine“ (1996) „Princ i serbski spisatelj“ (2008) „Čvarčić“ (2010) „La sans pareille“ (2015) „La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017) „Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018) Pepeo, pena, šapat (2020) Druga dela Književno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985) „Sećanje i rat“ (2009) „Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014) `Epska Srbija` (2017) Bandit i profesor, intervjui Milisava Savića, izbor i predgovor dr Ana Stišović Milovanović (2020) Multižanrovske knjige „Fusnota“ (1994) „30 plus 18“ (2005) „Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008) „Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013) „Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015) „Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)

Autor - osoba Babić, Goran Naslov Sitna slova / Goran Babić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kulturni centar Karlovačka umetnička radionica, 1991 (Sremski Karlovci : Artprint) Fizički opis 196 str. ; 20 cm Zbirka Edicija `Krovovi` Sadržaj S a d r ž a j: Nevidljiva djevojčica (5-34). - Životinje (35-96): Rođen za nešto veliko (39-42); Svinja za tov (43); Bolesno govedo (44-45); Zatvorenikov kanarinac (46); Papagaj (47); Uškopljeni vol (48); Umjetna krava (49); Dresirani lav (50); Mrtvi vuk kojeg nose po selima (51); Lisica (52); Ustreljen vepar (53); Jastog u sanduku (54-55); Školjka na užetu (56); Ulovljena zmija (57); Izrezana jegulja (58); Štiglić na smoli (59); Vojskovođin konj (60-61); Slavuj za jelo (62-63); Pijevac za borbu (64); Srndać u lovištu (65); Bijesan pas (66); Kokoš za udava (67); Punjeni paun (68); Majmun za opite (69); Tigar ljudožder (70); Svilena buba (71); Magarac na školju (72); Glista na udici (73-74); Leptir za zbirku, proboden iglom (75); Jelen u živom blatu (76); Noj s glavom u pijesku (77); Pas u živodernici (78); Štavljena mama vučica (79); Pripitomljeni konj (80-81); Jarac za žrtvu (82); Osinjak u plamenu (83); Tetrijeb, dok pjeva (84-85); Zazidani čovjek (86); Puž (87); Slijepčev pas (88-89); Mečka na lancu (90); Pas u minskom polju (91); Puran za Božić (92); Jegulja u čatrnji (93); Pijavica na bolesniku (94); Opkoljen zec (95); Slijepi rudarski konj (96). - Bića vatre, svjetlosti (97-152): Patuljci i gljive (99); Čarolija, zlo (100-101); Jelen, zmija (102); Braća noći, djeca svaroga (103-104); Crni kukurijek (105-106); Dragi kamen, lastavica i jorgovan (107); 18 kraljica (108); Drvena kruška, slamnata lutka (109-110); Nebo, paučina (111); Iće (112); Leptirica i vosak (113-114); Srebro na staklu (115); Nejasno, nejasno (116); Sretni, mladi vampiri (117); Vid, čelik i biser (118-119); Prugasti heroj (120); Vrt vila i vještica (121-122); Rupa u svjetlosti (123-124); Pustolovi, slučajni i nužni (125); Duga, dio sjaja (126-127); Blizu i daleko (128); Nevid, morija (129); Crna munja (130); Zašto se ubio Pinocchio? (131); Volja duše (132); Prsten od dima (133-134); Glava zmaja sa suzom (135); Znak, hladno željezo (136); Nekoć davno, paljevine (137); Nevidljivi manihejac (138); Mijena nezamislivog (139); Žar ptica (140-141); Zrikavci i zmije (142-143); Je l` vam bilo vruće? (144-145); Upamti, sad si mrtav! (146-147); Ljudi od nesreće (148); Rumenilo i ulje (149); Prijateljica rđe (150); Žena od sapuna (151); Klinasto pismo, zeleni Asirac (152). - Lapot i druge listine iz ljetopisa (153-196): Povijest (157); Glava (158); Tvorac (159); Druga priča o čovjeku bez lica (160); Navada (161); Dalmacija (162); Prva priča o čovjeku bez lica (163); Maestral (164); Divovi (165); Zbirka (166); Pomor (167); Sanjar (168); Groznica (169); Pisac (170); Zmija (171); Matija i Andrija (172); Plivač (173); Greda (174); Prsten (175); Kurve (176); Otac (177); Žeđa (178); Meštrova glazbala (179); Mrtvaja (180); Lapot (181); Pošast (182); Jug (183); Zator (185); Petak (186); Bijeg (187); Blizanci (188); Kolajna (189); Dužd (190); Selidba (191); Sud (192); Igra (193); Sjever (194); Plovidba (195); Ludosti (196). (Broš.) Napomene Tiraž 500. BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. — Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. — Krabulja. Zagreb 1970. — Strašna djeca. Zagreb 1973. — Tri poeme. Beograd 1974. — Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. — Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. — Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. — Naša stvar. Rijeka 1975. — Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. — Dim i zima. Zagreb 1977. — Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. — Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. — Kako se uči ljubav. Beograd 1979. — Noćna rasa. Zagreb 1979. — Smrt u snu. Zagreb 1979. LIT.: Jakša Fiamengo: Strasti avanture. Vidik, 17(1970) 21, str. 98–100. — Vjeran Zuppa: Goran Babić: Lapot i druge listine iz ljetopisa. Telegram, 11(1970) br. 508. — Branko Bošnjak: Geografija sile. Pitanja, 4(1972) 35, str. 1365–1369. — Stanka Bručić-Dvoržak: Goran Babić: Strašna djeca. Knjiga i čitaoci, 7(1973) 7/10 str. 202–203. — Jakov Jurišić: Svježina poetskog izričaja. Odjek, 27(1974) 13, str. 20–21. — Srba Ignjatović: Pesništvo Gorana Babića od Lapota do Tri poeme. Književna reč, 4(1975) br. 33. — Zvonimir Kostić: Tri poeme Gorana Babića. Letopis Matice srpske, 151(1975) CDXVI/4, str. 401–403. — Rade Prelević: Poezija kao kritika poezije. Život, 24(1975) XLVII/2, str. 220–222. — Lidija Švagel: Vjetrenjače trulo srce. Zadarska revija, 24(1975) 5/6, str. 527–528. — Marijan Tomislav Bilosnić: Čitljiva i jasna zbirka. Rukovet, 22(1976) XLIII/5–6, str. 288–289. — Ljubomir Cvijetić: Goran Babić: Mjesečina noćni lijes. Odjek, 29(1976) 10, str. 18–19. — Zvonko Kovač: Nova podloga angažmana. Stih, 1(1976) 2, str. 166–168. — Sreten Perović: Ironija kao samoodbrana. Stvaranje, 31(1976) 1, str. 135–137. — Draško Ređep: Srce domaje. Detinjstvo, 1976, 1, str. 55–60. — Lukša Fiamengo: Goran Babić: Bića vatre. OFF, 1978, 1, str. 91–93. — Ivan Božičević: Goran Babić: Noćna rasa. Republika, 36(1980) 6, str. 823–824. — Srbo Ignjatović: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/9, str. 1534–1538. — Draško Ređep: Goran Babić: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/8, str. 1331–1335. — Ranko Risojević: Smrt u snu. Odjek, 33(1980) 4, str. 17. — Ljiljana Šop: Goran Babić: Smrt u snu. Književne novine, 32(1980) br. 601. — Velimir Visković: Goran Babić: Smrt u snu. Književna reč, 9(1980) br. 139. Goran Babić je studirao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1969. godine vodio je Centar za društvene djelatnosti omladine u sklopu kojega je objavljen niz knjiga mladih hrvatskih pisaca. Od 1973. godine glavni je urednik časopisa Oko, gdje dolazi do izražaja njegova kontroverzna polemičarska strast; zastupajući dogmatske stavove vladajuće stranke (SKJ) izaziva svojim polemikama žestok prezir i odbojnost većeg dijela hrvatske javnosti. Godine 1991. napušta Hrvatsku Babić polemičar Spomenuti je esej... svojevremeno prozvao onaj brkati i bradati zlohudi patuljak iz šume Striborove hrvatske književnosti. Naime drug Goran Babić je na moju tvrdnju da u određenom razdoblju* nije bilo pravih književnih časopisa, odnosno realne mogućnosti da se oni pojave a pogotovo prežive, rekao i napisao,... da sam mimoišao Krležine časopise, valjda misleći da sam vesla sisao, te da uistinu vjerujem da su Krležini časopisi u poslijeratnom razdoblju bili sinonim književne živosti u nas.... takav časopis kome bi urednik bio Miroslav Krleža nije naprosto izlazio, a to što je on bio urednik, i to urednik u sjeni, prvih brojeva Foruma, ne predstavlja neko osobito sretno razdoblje hrvatske književnosti. Pjesme Ostale otvorene igre, Mladost, Zagreb, 1969. Mjesečina, noćni lijes, „Zrinski“, Čakovec, 1975. Noćna rasa, Nolit, beograd, 1979. Duša, „Zrinski“, Čakovec, 1987. Vizuelna konkretna concrete poetry eksperimentalna knjizevnost poezija umetnicki strip bosch+bosch Avangardni omotači Omoti Ovitak montaža kolaž avant-garde design Artists book zenit časopis zenitizam nadrealizam ljubomir micic konstruktivizam ruska avangarda flaker prva izdanja međuratna književnost Slavko Matković Bogdanović Balint Sombati Katalin Ladik Vladan Radovanović signalizam vokovizuel Bosch+Bosch Judita Šalgo neoavangarda Vojislav Despotov Vujica Rešin Tucić postmoderna srpska književnost xx veka avangardna poezija bit international dada dadaizam dragan aleksić uj symposion grupa OHO kod e-kod mixed media bora cosic casopis rok index MG19