MALI RADIO NA BATERIJE ISPRAVAN POVOLJNIO

Lampe, elektronske cevi, za stare uredjaje ` lampaše`. Nekorištene, u kutijama, ali neispitane. MODELI: PY 88 PL 84 PCL 84 PCL 86 PLC 805 DY 802 PCH 200 PCF 200 PCF 201 PCF 801 PCF 802 PC 900 Neke modele imam po jednu na stanju, neke po više komada na stanju. Cena je po komadu, na više moguć dogovor oko cene.

Daljinski je za radio za kola,nov, nikad upotrebljavan,bez baterije.Stanje kao na slikama.

ČASOPIS GRADINA 3 - RAZGOVOR O INDIJI / AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA Mart 1984 276 strana 22 cm ISSN - 0436-2616 Uređivački odbor - Saša Hadži Tančić, Miroslav Anđelković, Bojan Jovanović, Radoje Kostić, Dimitrije Milenković SADRŽAJ: RAZGOVOR O INDIJI MARGERIT JURSENAR - Fedon ili zanos KOSTAS ASIMAKOPULOS - Generacija zatočenika RADMILA GIKIĆ - Razgovor o Indiji SVETOZAR PETROVIĆ - Dva indijska pesnika MIODRAG PAVLOVIĆ - Indija i poezija VESNA KRMPOTIĆ - Indija, mati najduhovnije ljudske tradicije GROZDANA OLUJIĆ - Krilati točak vremena TVRTKO KULENOVIĆ - Duh Azije i njeno pozorište DUŠAN PAJIN - Ushit postignutog identiteta RADA IVEKOVIĆ - Na izvoru ČEDOMIL VELJAČIĆ - Živeti osamljenički AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA DRAGAN J. RISTIĆ - Austrijska kratka priča - povodom panoramskog izbora ELIJAS KANETI - Svedok koji je čuo HANS KARL ARTMAN - Avantura jednog skretničara ILZE AJHINGER - Beseda pod vešalima HERBERT AJZENRAJH - Na cilju INGEBORG BAHMAN - Undina odlazi JAKOV LIND - Noćno putovanje TOMAS BERNHARD - Da li je komedija? Da li je tragedija? BARBARA FRIŠMUT - Parastos PETER HANDKE - Pozdrav nadzornom odboru Pogled sa strane - Razgovor sa Barbarom Frišmut Bio-bibliografske beleške O zastupljenim autorima SAVA PENČIĆ - Modeli reči u Bahtinovoj teoriji romana MIODRAG PETROVIĆ - Roman difuzne strukture - O prozi Vidosava Stevanovića RADMILO PEJIĆ - Obične zelene poljane - Radio-drama VICE PETROVIĆ - Nova godina BLAGOJE GLOZIĆ - Reka, most i nokturno ŽIVORAD VIDOJKOVIĆ - Šta sam sve radio da bih pisao bolje pesme ŽIVOJIN ĆELIĆ - Dovršavanje prošlosti SLOBODAN PETROVIĆ - Ahejski napevi RATKO PEKOVIĆ - Svedok i saučesnik SLOBODAN KOSTIĆ - Ironičan postupak s jezikom MIHAILO IGNJATOVIĆ - Ka poetici proze RADOSLAV RADENKOVIĆ - Svet kao snovibenje DUŠKO NOVAKOVIĆ - Feniks se još uvek rađa iz pepela NIKOLAJ TIMČENKO - Pitanje poezije DIMITRIJE STEFANOVIĆ - Ivo Andrić u Sokobanji U dobrom stanju, tekst podvlačen markerom na 10ak stranica

Dobro očuvana 145 strana 170 grama збирка седам приповедака објављена 1976. године, аутора Данила Киша. У неким тумачењима, ова књига заправо представља роман.[3] Приповетке су засноване на историјским догађајима и баве се темама политичке обмане, издаје и убиства у Источној Европи у првој половини 20. века (осим новеле Пси и књиге у којој се радња одвија у 14. веку). Неке од прича су написане као фиктивне биографије у којима главни ликови интерагују са стварним личностима. Киш је ову књигу написао док је радио на универзитету у Бордоу, мотивисан углавном својом фрустрацијом проузроченом незнањем и неверовањем својих студената који су, махом левичарски оријентисани, одбијали да поверују чак и у постојање гулага.[4] Недуго по објављивању, повела се о аутентичности књиге једна од највећих расправа у Европи у 20. веку.[7] stan

40Gbps USB C žensko-ženski konektor 100W adapter za proširenje kompatibilan sa Thunderbolt 4/3 Ovaj adapter vam omogućava da spojite dva kraća USB C kabla kada treba da produžite dužinu USB-C kabla za brzo punjenje, prenos podataka ili prolaz videa. Karakteristike: 1. Podržava "slepo" konektovanje USB-C kabla zbog ekskluzivnog ugrađenog USB 4 čip protokola za prenos, eliminišući potrebu da se obrne orijentacija svakog konektora kabla. (NAPOMENA: Ako je vaš kabl USB2.0 Standard, potrebno je da promenite orijentaciju svakog konektora kabla da bi ispravno radio) 2.U skladu sa najnovijim USB 4 i Thunderbolt 4 standardom, kompatibilnost unazad. Podržava do 40Gbps prenos podataka, 100W napajanje i 8K@60Hz video prolaz, ovaj adapter će vam dati duži kabl bez ikakvih gubitaka. 3. Premijum aluminijumska izrada, laka za nošenje ili skladištenje zbog ultra kompaktnog dizajna, dva USB C ženska konektora prolaze 10.000+ testova pritiska i povlačenja.

Slobodan Džunić Anđelište Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

SLOBODAN DŽUNIĆ ANĐELIŠTE Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 — Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik.[1] Biografija Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu.[1] Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu[2] kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973.

SINIŠA PAUNOVIĆ CRNE PRIČE Tvrdi povez Siniša Paunović (Čačak, 25. avgust 1903 - Beograd, 9. april 1995) bio je novinar, književnik, prevodilac sa bugarskog jezika, kolekcionar likovnih dela i značajne dokumentarne građe. Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu Politika. U Politici je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik Politike iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata. Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora Politike, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine. Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu „Politika“. U „Politici“ je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik „Politike“ iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata.[2] Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine.[3] Dela Siniše Paunović Iz kutova duše, 1927. Pesnikove molitve, 1928. Oni i mi, 1930. Takmaci, 1931. Na raskršću, 1932. Manastir Nikolje u Ovčarskoj-kablarskoj klisuri, 1936. Krvava pravoslavna litija u Beogradu: na dan 19. jul 1937 godine, 1937. Pusta zemlja, 1948. Pisci izbliza, 1958. Crne priče, 1959. Tragom njihovog detinjstva, 1959. Srbija koje nema, 1971. Dobrica govori, 1980. Drainac pesnik i boem, 1981. Bora Stanković i Branislav Nušić iza zavese, 1985. Prisine, 2003. Kada su letele kamilavke, 2006.

Izdaje - Samizdat B92 Beograd „Kada sam, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, radio kao izveštač Radija Slobodna Evropa, često sam pomišljao na Australiju. Naročito noću, nakon uključivanja sirena za vazdušnu opasnost. To vreme, između sirena i nailaska aviona, budilo je u meni osećanje kosmičke usamljenosti i, gotovo po pravilu, sećanja na australijske prijatelje, putovanja po kontinentu, slike predela i beskrajnog prostranstva okruženog okeanima. Kao da se krstarećim raketama moja svest suprotstavljala krstarećim mislima u vezi s tom zemljom... Kao da ta zemlja postoji da bi brojnim emigrantima, posebno onima koji su u nju stigli iz zaraćenih zemalja, pružila utočište i nadu, da bi pokazala da svet može biti drugačiji. I vremenska zona u kojoj se nalazi izdvaja je, simbolički, od ostalog sveta. Australija ide ispred drugih. Sećam se da sam prvog januara nove 1998. godine, u jedan sat ujutru, otputovao iz Australije za Los Anđeles. U Ameriku sam stigao: 31. decembra 1997.“ Knjiga istaknutog i popularnog novinara Jugoslava Ćosića otkriva svet Australije u stilu naših najlepših putopisnih priča kakve su pisali Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Moma Dimić... `Lica, staze, predeli`, propušteni kroz piščev doživljaj, osvajaju čitaoca koji i sam postaje putnik kroz ovu čarobnu zemlju. Ali, Ćosićevo oko nije jedino koje `gleda` i opisuje. On majstorski upreda sudbine nekoliko junaka u ovo prozno štivo, pa čitalac knjigu doživljava i kao zbirku pripovedaka, čiji je kvalitet ne samo u sugestivnim slikama i lucidnim zapažanjima nego i u ironiji i humoru kao izvanrednim obeležjima stila. Ratomir Damjanović, pisac i publicista Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

Autor: Vida Ognjenović Povez: tvrd Br. strana: 12,5x20,5 Vida Ognjenović je srpska književnica i rediteljka. Rođena je u Dubočkama pored Nikšića 1941. godine. Odrasla je i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu naSorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine. Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD-a (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje. Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002). Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi... Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija. Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.

Autor - osoba Džunić, Slobodan, 1921-1998 = Džunić, Slobodan, 1921-1998 Naslov Izabrane pripovetke / Slobodan Džunić ; izbor i predgovor Pavle Zorić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis XIX, 274 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Zorić, Pavle, 1934-2005 = Zorić, Pavle, 1934-2005 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ79, ǂknj. ǂ523 (karton) Napomene Tiraž 3.000 Str. [VII]-XIIX: Predgovor: Pripovedački `Prasvet` Slobodana Džunića / Pavle Zorić Beleška o piscu: str. [276] Rečnik. Predmetne odrednice Džunić, Slobodan, 1921- Slobodan Džunić (Temska, kod Pirota, 28. novembar 1921 – Beograd, 13. novembar 1998) bio je srpski pripovedač, romansijer i pesnik. Osnovnu školu završio je u Temskoj, gimnaziju u Pirotu, a Pravni fakultet u Beogradu. Najveći deo svog radnog veka proveo je u Radio Beogradu kao novinar i urednik Literarne redakcije, a zatim kao urednik za istoriografiju. Umro je novembra 1998. godine ne dočekavši izlazak iz štampe svog najobimnijeg romana Vetrovi Stare planine. Slobodan Džunić u svojim proznim delima koristi pirotski govor i bavi se čovekom staroplaninskog kraja, njegovom mitologijom i religijom. Njegov brat od strica bio je Desimir Tošić, istaknuti član Demokratske stranke u međuratnom periodu. Knjige pripovedaka Zrna, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Njiva u Rudinju, Narodna knjiga, Beograd, 1956. Gladi, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Iza sunčeve strane, Prosveta, Beograd 1975. Pod kišnom zvezdom, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Kusidol, Vuk Karadžić, Beograd, 1983. Svitac u svemiru, M inerva, Subotica, 1985. Anđelište, SKZ, Beograd, 1992. Kodema, KZ `Bora Stanković`, Vranje, 2006. Izabrane pripovetke Izabrane pripovetke, SKZ, 1986. Ispod mrtvačkog mosta, Prosveta, Niš, 1996. Romani Vinograd Gospodnji, Minerva, Subotica/Beograd, 1957. Pagani, Prosveta, 1964. Kurjak, samostalno izdanje, Beograd, 1971. Meana pored druma, SKZ, Beograd, 1974. Medovina, Gradina, Niš, 1979. Obrok, Narodna knjiga, Beograd, 1982. Vasilijana, SKZ, Beograd, 1990. Čarobni kamen, SKZ, Beograd, 1994. Vetrovi Stare planine, Prosveta, Niš, 1998, 2004. Poezija Slapovi, autorsko izdanje, Beograd, 1972. Divlja ruža (lirska proza), BIGZ, Beograd, 1973. Nagrade Nagrada „Borisav Stanković”, posthumno, za roman Vetrovi Stare planine, 1999. MG134

Opis proizvoda • KVALITET: Visokokvalitetna Teracell maska za Samsung J530F - Galaxy J5 2017 pruža izvanrednu zaštitu i dugotrajnost. • DIZAJN: Elegantan i moderan izgled maske upotpunjuje tvoj svakodnevni stajling bez narušavanja originalnog izgleda telefona. • MATERIJAL: Izrađena od laganih materijala, ova maska je izuzetno prijatna na dodir, obezbeđujući udobno korišćenjetvoguređaja. • PRECIZNOST: Precizna izrada maske omogućava savršeno pristajanje uz tvoj Samsung J530F - Galaxy J5 2017, čineći je glatkom sa svih strana. • FUNKCIONALNOST: Maska je dizajnirana tako da ne ometa pristup svim portovima i funkcijama telefona, omogućavajući lako korišćenje. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Samsung J530F - Galaxy J5 2017? Teracell maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od visokokvalitetnih materijala, ova maska štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, a pritom zadržava njegovu eleganciju i stil. Lagana i prijatna na dodir, nećeš ni primetiti da je tvoj telefon obučen u novi sloj zaštite. Precizna izrada osigurava da maska savršeno pristaje tvom uređaju, a tvoj telefon ostaje tanak i lagan. Zahvaljujući svom diskretnom dizajnu, ova maska se lako uklapa u tvoj svakodnevni stajling. Ne samo da štiti tvoj telefon, već i doprinosi tvom ličnom izrazu. Ne dozvoli da tvoj Samsung J530F - Galaxy J5 2017 bude izložen rizicima. Opremi ga Teracell maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Klikni i pronađi svoju idealnu masku već danas!

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova maska pruža pouzdanu zaštitu tvog Honor X8 telefona od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: Moderni Cube Ring dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već mu daje i atraktivan izgled. • FUNKCIONALNOST: Ugrađeni prsten na poleđini maske omogućava ti da držiš telefon stabilno i sigurno jednom rukom. • MATERIJAL: Izrađena od kvalitetnih materijala, ova maska osigurava dugotrajnost i otpornost na svakodnevnu upotrebu. • PRISTUP: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima bez potrebe za skidanjem maske. Zaštiti svoj Honor X8 telefon sa TERACELL Cube Ring maskom koja kombinuje stil i funkcionalnost. Ova crna maska nije samo praktična, već i doprinosi modernom izgledu tvog uređaja. Uz ugrađeni prsten, telefon će ti uvek biti čvrsto i sigurno u ruci, spreman za sve izazove koji te čekaju tokom dana. Izrađena od izdržljivih materijala, TERACELL maska je otporna na habanje i pruža dugotrajnu zaštitu. Precizni izrezi omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije telefona, uključujući kamere, dugmad i portove, bez potrebe za skidanjem maske. Ne dozvoli da svakodnevno korišćenje ostavi trag na tvom telefonu. TERACELL maska je tu da sačuva tvoj uređaj i da mu pritom da dodatnu dozu stila. Uživaj u kombinaciji elegancije i praktičnosti koju ti nudi ovaj dodatak. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjene ogrebotine ili udarce. Opremi ga TERACELL Cube Ring maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Dodaj masku u korpu i osiguraj dugotrajnost i stil tvog Honor X8 telefona.

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Giulietta dizajnirana je da bude neprimetna dodatak tvom Nokia 930 Lumia telefonu. Njena ultra tanka konstrukcija neće dodati nepotrebnu težinu niti volumen, čineći tvoj uređaj jednako elegantnim kao i uvek. • FLEKSIBILNOST: Zahvaljujući fleksibilnom materijalu, ova maskica se lako prilagođava obliku tvog telefona, obezbeđujući savršeno prianjanje. Fleksibilnost takođe olakšava postavljanje i skidanje maske, bez straha od oštećenja. • ZAŠTITA: Teracell Giulietta maska štiti tvoj Nokia 930 Lumia od svakodnevnih izazova. Budi bez brige kada je reč o ogrebotinama, udarcima i drugim oštećenjima koja mogu nastati tokom korišćenja. • PRIJATNA NA DODIR: Osim što štiti, ova maska je i izuzetno prijatna na dodir, pružajući ti udobnost dok koristiš svoj uređaj. Njen glatki materijal osigurava da tvoj telefon ostane prijatan za držanje, bez obzira na dužinu korišćenja. • PRAKTIČNOST: Instalacija maske je brza i jednostavna, što ti omogućava da bez muke zaštitiš svoj telefon. Praktičnost i funkcionalnost su ključne, pa je Teracell Giulietta maska idealan izbor za one koji cene jednostavnost i efikasnost. Teracell Giulietta maska za Nokia 930 Lumia je savršen spoj stila i funkcionalnosti. Njena ultra tanka i fleksibilna konstrukcija čini da tvoj telefon ostane zaštićen, a da pritom ne gubi na eleganciji. Prijatna na dodir i laka za korišćenje, ova maska je neophodan dodatak za svakodnevnu zaštitu tvog uređaja. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon siguran i zaštićen. Izaberi Teracell Giulietta masku i pruži svom telefonu zaštitu koju zaslužuje. Ne čekaj, pobrini se za sigurnost svog telefona već danas!

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Ova maska za Sony Xperia Z5/E6603 je dizajnirana da bude neprimetna i elegantna, pružajući zaštitu bez dodavanja nepotrebne težine ili zapremine tvom uređaju. • FLEKSIBILNOST: Fleksibilna struktura maske omogućava lako postavljanje i skidanje, pritom ne ograničavajući pristup svim funkcijama i dugmićima tvog telefona. • ZAŠTITA: Teracell maska štiti tvoj Sony Xperia Z5/E6603 od svakodnevnih ogrebotina, udaraca i drugih oblika oštećenja, čuvajući ga u prvobitnom stanju. • PRIJATNA NA DODIR: Izrađena od materijala koji je prijatan na dodir, ova maska osigurava da tvoj telefon ostane udoban za korišćenje u svakom trenutku. • PRAKTIČNOST: Jednostavna za upotrebu, ova maska neće ometati tvoje svakodnevne aktivnosti, a transparentan dizajn znači da originalni izgled tvog telefona ostaje vidljiv. Teracell Skin maska za Sony Xperia Z5/E6603 je odličan izbor ako tražiš zaštitu koja neće promeniti izgled tvog telefona. Ultra tanka i lagana, ova maska je kao druga koža za tvoj uređaj, štiteći ga od ogrebotina i udaraca bez kompromisa na stilu i funkcionalnosti. Fleksibilnost maske omogućava lako postavljanje, dok je prijatna na dodir i ne ometa pristup funkcijama telefona. Transparentan dizajn znači da ćeš i dalje moći da uživaš u originalnom izgledu tvog Sony Xperia Z5/E6603, dok ćeš biti siguran da je telefon zaštićen. Praktičnost ove maske čini je idealnim izborom za svakodnevnu upotrebu, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Opremi ga Teracell Skin maskom i bezbrižno koristi dok istovremeno zadržavaš njegovu originalnu lepotu. Klikni i naruči odmah, jer tvoj telefon zaslužuje najbolju zaštitu! Vidi još informacija

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova ultra tanka i fleksibilna maskica brenda Teracell pruža tvojim Xiaomi Redmi Note 5A telefonu kompletnu zaštitu od svakodnevnih izazova. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog materijala koji je prijatan na dodir, maskica štiti tvoj uređaj od ogrebotina i drugih oštećenja bez dodavanja dodatne težine. • DIZAJN: Njen elegantan dizajn i crna boja čine da tvoj telefon izgleda stilizovano dok je u potpunosti zaštićen. • PRAKTIČNOST: Maskica se lako instalira na tvoj Xiaomi Redmi Note 5A, omogućavajući ti da brzo i bez muke zaštitiš svoj uređaj. • FUNKCIONALNOST: Osmišljena da ne ometa pristup svim portovima i dugmićima, ova maskica omogućava nesmetano korišćenje tvog telefona. Zaštiti svoj Xiaomi Redmi Note 5A sa stilom uz Teracell Skin maskicu. Ova maskica nije samo zaštita; ona je izbor za one koji cene eleganciju i funkcionalnost. Ultra tanka konstrukcija znači da nećeš ni osetiti da je tu, dok fleksibilni materijal obećava dugotrajnost i otpornost na svakodnevno habanje. Prijatna na dodir, ova maskica će učiniti da tvoj telefon ostane kao nov, bez obzira na izazove koji te čekaju tokom dana. Instalacija je brza i jednostavna, što znači da nećeš izgubiti vreme dok štitiš svoj uređaj. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Odaberi Teracell Skin maskicu i osiguraj da tvoj Xiaomi Redmi Note 5A ostane zaštićen i stilizovan. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon siguran. Zaštitna maskica je više od pukog dodatka; ona je neophodan deo tvog mobilnog života. Neka tvoj Xiaomi Redmi Note 5A bude siguran i stilski upotpunjen – izaberi Teracell Skin maskicu. Klikni i naruči odmah!

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Ova maska za Samsung G970 - Galaxy S10e je dizajnirana da bude ultra tanka, ne dodaje dodatnu težinu tvom telefonu, čineći ga i dalje elegantnim i lako prenosivim. • FLEKSIBILNOST: Fleksibilna struktura maske omogućava jednostavno postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja tvog dragocenog uređaja. • ZAŠTITA: Izrađena od kvalitetnog materijala, maska štiti tvoj Samsung G970 - Galaxy S10e od ogrebotina, udaraca i drugih svakodnevnih oštećenja, čuvajući ga kao novog. • PRIJATNA NA DODIR: Maska je prijatna na dodir, pružajući ti udobno korišćenje tvog telefona tokom celog dana. • PRAKTIČNOST: Dizajnirana da bude praktična, ova maska neće ometati korišćenje bilo koje funkcije tvog telefona, uključujući kamere, dugmad i portove. Kada je u pitanju zaštita tvog Samsung G970 - Galaxy S10e, želiš nešto što je istovremeno elegantno i funkcionalno. Ova ultra tanka maska brenda Teracell pruža upravo to - stil bez kompromisa na zaštiti. Njena fleksibilnost znači da možeš lako da je postaviš ili skineš, a kvalitetni materijali od kojih je napravljena obezbeđuju da tvoj telefon ostane zaštićen od svakodnevnih izazova. Prijatna na dodir, ova maska neće biti samo zaštitnik tvog telefona, već i produžetak tvog stila. Bez obzira na to gde ideš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj uređaj siguran i zaštićen. Praktičnost je ključna, a ova maska je dizajnirana da ti omogući lako pristupanje svim funkcijama tvog Samsung G970 - Galaxy S10e bez potrebe za skidanjem maske. Sve u svemu, ovo je idealan izbor za svakodnevnu upotrebu. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj telefon stilom. Izaberi ovu masku i budi bez brige dok tvoj Samsung G970 - Galaxy S10e ostaje zaštićen i elegantan. Dodaj je u korpu danas! Vidi još informacija

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Giulietta dizajnirana je tako da ne dodaje dodatnu težinu tvom Samsung I8190 - Galaxy S3 Mini. Uživaj u originalnom osećaju tvog telefona uz dodatnu zaštitu. • FLEKSIBILNOST: Zahvaljujući svojoj fleksibilnosti, ova maskica se lako postavlja i skida sa tvog uređaja, čineći proces korišćenja izuzetno jednostavnim. • ZAŠTITA: Opremi svoj telefon maskicom koja ga čuva od ogrebotina i svakodnevnih oštećenja. Sa Teracell Giulietta maskom, tvoj telefon ostaje siguran i zaštićen. • PRIJATNA NA DODIR: Maska je izrađena od materijala koji je prijatan na dodir, pružajući ti komfor dok koristiš svoj telefon. • PRAKTIČNOST: Teracell Giulietta maska je ne samo zaštitna, već i izuzetno praktična za svakodnevnu upotrebu. Bez obzira na tvoj stil života, ova maskica se savršeno uklapa u tvoje potrebe. Kada je u pitanju zaštita tvog Samsung I8190 - Galaxy S3 Mini, ne želiš praviti kompromise. Teracell Giulietta maska je tu da ti pruži miran um, znajući da je tvoj telefon zaštićen od svakodnevnih izazova. Ultra tanka i lagana, ova maskica neće promeniti izgled niti otežati tvoj uređaj, zadržavajući njegovu originalnu eleganciju i funkcionalnost. Fleksibilnost maskice omogućava ti da je lako postaviš ili skineš, bez muke i gubljenja vremena. Prijatna na dodir, pruža ti udobnost dok koristiš svoj telefon, a istovremeno ga čuva od neželjenih ogrebotina i udaraca. Praktičnost je ključna, a Teracell Giulietta maska je dizajnirana da bude tvoj pouzdan partner u zaštiti tvog mobilnog uređaja. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon siguran. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga Teracell Giulietta maskom i budi bez brige. Klikni i naruči odmah, jer tvoj telefon zaslužuje najbolju zaštitu!

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Teracell Giulietta za Samsung I9500 je dizajnirana da bude neprimetna, pružajući zaštitu bez dodavanja nepotrebnog volumena tvom telefonu. • FLEKSIBILNOST: Zahvaljujući svojoj fleksibilnosti, ova maskica se lako prilagođava tvom Samsung I9500 - Galaxy S4, obezbeđujući savršeno prianjanje i zaštitu od svakodnevnog habanja. • LAGANOST: Nećeš ni osetiti da je tu! Lagana konstrukcija maske omogućava da tvoj Samsung ostane lagan i udoban za korišćenje u svakom trenutku. • ZAŠTITA OD OGREBOTINA: Ova maska štiti tvoj uređaj od ogrebotina, udaraca i drugih svakodnevnih oštećenja, čuvajući ga kao novog. • PRAKTIČNOST: Instalacija maske je brza i jednostavna, što ti omogućava da bez muke zaštitiš svoj telefon i održiš ga u besprekornom stanju. Maska Teracell Giulietta za Samsung I9500 nije samo zaštita; ona je elegantan dodatak koji čuva tvoj telefon u savršenom stanju. Ultra tanka i lagana, ova maskica je kao druga koža za tvoj uređaj, pružajući mu zaštitu bez kompromisa na stilu ili funkcionalnosti. Fleksibilnost maske omogućava lako postavljanje i skidanje, dok njena glatka površina pruža prijatan osećaj pod prstima. Zaboravi na brige oko ogrebotina i udaraca. Sa maskom Teracell Giulietta, tvoj Samsung I9500 - Galaxy S4 će biti zaštićen od svakodnevnih izazova. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon siguran. Praktičnost i zaštita idu ruku pod ruku sa ovom maskicom. Brza instalacija znači da nećeš izgubiti vreme, a tvoj telefon će biti spreman za sve što mu život donese. Održavanje tvog Samsunga u besprekornom stanju nikada nije bilo lakše. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Zaštiti ga na vreme sa maskom Teracell Giulietta i uživaj u miru znajući da je tvoj uređaj siguran. Dodaj masku u svoju korpu i osiguraj dugotrajnost svog Samsung I9500 - Galaxy S4 danas!

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Maska Crystal Dust za Nokia 4.2 je dizajnirana da bude neprimetna i elegantna. Njena ultra tanka konstrukcija omogućava da zadržiš originalni izgled i osećaj tvog telefona, bez dodatnog volumena. • FLEKSIBILNOST: Izrađena od materijala koji se lako prilagođava, ova maskica obezbeđuje savršeno prianjanje uz tvoj Nokia 4.2. Fleksibilnost joj omogućava da apsorbuje udarce i štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova. • LAGANOST: Sa ovom maskicom, tvoj telefon neće dobiti na težini. Lagana konstrukcija osigurava da tvoj Nokia 4.2 ostane lagan i prenosiv, baš kao što si i navikao. • ZAŠTITA: Ne samo da je stilizovana, već i funkcionalna - štiti tvoj uređaj od ogrebotina, udaraca i drugih oštećenja koja se mogu desiti tokom dana. Tvoj pametni telefon će ostati siguran i zaštićen. • PRAKTIČNOST: Instalacija ove maskice je brza i jednostavna. Možeš je postaviti ili skinuti sa svog telefona u samo nekoliko sekundi, bez ikakvih komplikacija. Maska Crystal Dust za Nokia 4.2 je odličan izbor ako tražiš zaštitu koja neće promeniti izgled tvog telefona. Ultra tanka i fleksibilna, pruža sigurnost bez kompromisa na stilu. Lagana konstrukcija znači da tvoj uređaj ostaje jednostavan za nošenje, dok fleksibilni materijal obezbeđuje lako prilagođavanje i apsorpciju udaraca. Zaštita od ogrebotina i udaraca je ključna, a ova maskica to omogućava bez da se osećaš kao da nosiš dodatni teret. Prijatna na dodir, omogućava ti da uživaš u svom Nokia 4.2 bez brige. Praktičnost je takođe važna. Brza instalacija i mogućnost da se maskica lako skida čine ovaj dodatak idealnim za svakodnevnu upotrebu. Bez obzira na to gde ideš ili šta radiš, tvoj telefon će biti zaštićen stilski i efikasno. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj Nokia 4.2 sa maskom Crystal Dust. Elegantna, praktična i efikasna - ova maskica je sve što ti je potrebno. Naruči odmah i osiguraj dugotrajnu zaštitu za svoj pametni telefon! Vidi još informacija

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Ova maska za Nokia 530 Lumia je dizajnirana da bude ultra tanka, ne dodaje dodatnu težinu tvom telefonu, čineći ga i dalje elegantnim i lako prenosivim. • FLEKSIBILNOST: Fleksibilna struktura maske Teracell Giulietta omogućava jednostavno postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja tvog uređaja. • ZAŠTITA: Pruži svom telefonu potrebnu zaštitu od ogrebotina i udaraca. Ova maska je izrađena da čuva tvoj Nokia 530 Lumia sigurnim od svakodnevnih izazova. • PRIJATNA NA DODIR: Maska je izrađena od materijala koji je prijatan na dodir, što ti omogućava udobno korišćenje tvog telefona u svakom trenutku. • PRAKTIČNOST: Lakoća instalacije čini ovu masku veoma praktičnom. Nećeš imati problema sa postavljanjem, a tvoj telefon će biti spreman za upotrebu u tren oka. Kada je u pitanju zaštita tvog Nokia 530 Lumia telefona, ne želiš praviti kompromise. Maska Teracell Giulietta je tu da ti pruži miran um, znajući da je tvoj uređaj zaštićen od svakodnevnih nezgoda. Ultra tanka i lagana, ova maska neće narušiti izgled tvog telefona, već će ga upotpuniti svojim diskretnim dizajnom. Fleksibilnost i praktičnost su ključne reči kada je reč o ovoj maski. Možeš je lako postaviti ili skinuti, a tvoj telefon će i dalje ostati zaštićen. Prijatna na dodir, maska Teracell Giulietta ti omogućava da uživaš u svakom trenutku korišćenja tvog Nokia 530 Lumia, bez osećaja težine ili neudobnosti. Zaštita od ogrebotina i udaraca je nešto što ne smeš zanemariti. Ova maska je dizajnirana da pruži maksimalnu zaštitu, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. Tvoj telefon će ostati siguran i zaštićen, spremno čekajući tvoje sledeće avanture. Ne dozvoli da tvoj Nokia 530 Lumia trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku Teracell Giulietta i osiguraj dugotrajnost i lepotu svog uređaja. Poseti našu online prodavnicu i pronađi idealnu zaštitu za svoj telefon. Tvoj Nokia 530 Lumia zaslužuje najbolje! Vidi još informacija

JOVAN STERIJA POPOVIĆ ZA MLADE PREPRIČANE KOMEDIJE Tvrdi povez Izdavač Bookland Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) био је српски књижевник цинцарског порекла и један од водећих интелектуалаца свога времена. Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа. Министар просвете Јован Стерија Поповић донео је 10. маја 1844. године указ, којим је основан „Музеум сербски” у Београду чиме се сматра оснивачем ове установе.[1] У Стеријиној спомен кући дуго је година било седиште Књижевне општине Вршац. Биографија Стеријина родна кућа у Вршцу. Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен 13. јануара (1. јануара по јулијанском календару) 1806. године у трговачкој породици. Отац Стерија, трговац, је био Грк (Стерија на грчком значи звезда), по некима Цинцарин; а мајка Јулијана ћерка сликара Николе Нешковића. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку.[2] Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Лева рука му је иначе била `сува` - парализована, услед шлога у раном детињству. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. Када му је мајка Јулијана[3] напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац Стерија[4] трговац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Али сматра се да је његов предак по оцу - Стерија, забележен је од стране `латинске администрације Мађарске` 1753. године, као трговац у Мишколцу.[5] Написао је само биографију свога деде по мајци Николе Нешковића. Кад се оженио, трговац Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста Нешковића. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена, писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и „Штерија Молеров”. За време похађања основне школе у Пешти, Јован је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица. Јован Стерија Поповић Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”. Од 1848. године и сукоба са политичарима, посебно Томом Вучићем Перишићем, отеран је из Србије и живео је у Вршцу, усамљен и разочаран. Адвокат вршачки Јован се касно оженио; било је то септембра 1850. године, са Јеленом - Ленком Манојловић рођ. Димић, удовицом из Вршца.[6] Јован Стерија Поповић је умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856. године.[7] Начелник Министарства просвете Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.[8] Посебно је значајан његов напор на проучавању и очувању културног наслеђа Србије. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је Србија Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.[9] Књижевни рад Споменик Јовану Стерији Поповићу у родном граду - Вршцу. Тврдица (Кир Јања). Друго издање из 1838. године. Детаљ споменика Јовану Стерији Поповићу испред Српског народног позоришта у Новом Саду Позоришни плакат за `Смрт Стефана Дечанског` 1841. Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Пошто је његов отац био Грк, и у младости се загревао за грчке устанике. То су били невешти ђачки покушаји. Као младић, он пада под утицај Милована Видаковића, и по угледу на њега пише роман „Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида”. То је доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Као и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису („Роман без романа”) исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. То дело је иначе било посвећено његовом пријатељу епископу вршачком Стефану Поповићу, који настрадао у мађарској буни.[10] Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији. Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте. Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: „Невиност” или „Светислав и Милева”, „Милош Обилић” и „Наход Симеон”. Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: „Смрт Стефана Дечанског”, „Владислав”, „Скендербег”, „Лахан” (са предметом из бугарске историје), позоришни комад „Ајдуци”, врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада. Фигурина Јована Стерије Поповића, рад Милице Рибникар. Музејска грађа Позоришног музеја Војводине Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек с успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа”, затим „Тврдица”, „Покондирена тиква” (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „Зла жена”, све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба”, „Кир Јања”, „Родољупци” и „Београд некад и сад”. Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине. Као драмски писац, Стерија припада групи сентименталиста, и своја дела ствара под импресијом Самјуела Ричардсона, писца грађанских романа. У његовим делима значајно место заузимају одлике попут култа осећања и природе, идеализација живота, пријатељство и љубав. Критички осврт Народно позориште „Јован Стерија Поповић - Вршац”. Трезвен и рационалан дух, он није био песник високих духовних замаха и богате маште, зато његове драме, иако књижевније и писменије од свих сличних покушаја до њега, ипак немају праве уметничке вредности, У њима је мало животне истине, мало поезије и мало историјске истине, а много намештене реторике, неприродности и усиљености. Врло писмен и врло образован писац, он је својим историјским драмама скромно задовољавао велику потребу свога времена за родољубивим репертоаром и имао много успеха. Прецењиване у своје време, те драме су сасвим заборављене; дуже се на репертоару задржала само историјска драма „Смрт Стефана Дечанског”. Насловна страна збирке песама Даворје (1854) Проглас поводом 100годишњице рођења и 50годишњице смрти (1906). У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевности створено пре њега, и до данас остао најбољи српски комедиограф. Он је писац са већом књижевном културом; он зна за класичне узоре у страним књижевностима и први почиње да разумно, објективно и критички посматра и слика савремени живот српског друштва. По својој природи он је био предодређен само за чисто интелектуална стварања, зато је он само у комедији дао пуну меру. Али и у комедији није без мана. Пре свега, ни у једној комедији није успео да да хумор, највишу особину комичног. Његове комедије су најчешће оштра сатира изопачених карактера и нарави. Он је сувише морализатор и тенденциозан писац: личности карикира и радњу води и завршава ради поучног свршетка. Он није ни сасвим оригиналан писац: код њега се често могу наћи позајмице од других писаца, од Молијера највише. Све његове боље комедије карактера подсећају на Молијерове, и композицијом и комичним оквирима појединих личности. (Молијера је иначе и преводио: његове „Скапенове подвале”). Али у накнаду за то, он је вешт књижевник и врло плодан писац, који је трезвено и реалистички приказивао савремени живот, сликајући снажно и рељефно комичне типове и друштвене сцене, Крајем живота се вратио поезији, на којој је као младић радио. Године 1854. изишла је његова збирка стихова „Даворје”. Био је књижевни куриозум што је Поповић „Даворје” штампао старим црквеним писменима, која је том приликом препоручивао да се усвоје место новије грађанске буквице. То је мисаона лирика, болна, одвећ песимистичка, лирика искусна и зрела човека, који је у животу знао за патње и разочарања, интимна филозофија о величини бола, страдања и смрти и непоправљивој беди људској. Роман без романа Роман без романа (први део написан 1832, објављен 1838. године, други део остао у рукопису), пародијски је роман Јована Стерије Поповића. Стерија је своје дело назвао шаљивим романом, а у предговору је истакао да је ово дело прво овог рода на српском језику. Примарна фабула пародира псеудоисторијске романе, посебно оне које је писао Милован Видаковић, те представља покушај да се напише српски Дон Кихот[11]. Међутим, Стерија проширује пародијски дијапазон дела на „читаву нашу тадашњу књижевну културу чију је основу представљало класично образовање“[11], обухвативши различите књижевне појаве, од инвокације половачету мајданског вина до травестије Аријадниног писма из Овидијевих Хероида“ или делова Енеиде.[12] Увођењем дигресија, дијалога, ауторских коментара, Стерија у потпуности разара романескну форму и Јован Деретић истиче да је Роман без романа „први доследно изведен антироман у српској књижевности“.[11] Споменик Споменик му је откривен у Вршцу 7. октобра 1934. Дародавац бисте је био Драгиша Брашован, међу говорницима су били Вељко Петровић, Бранислав Нушић и Раша Плаовић. Војислав Илић Млађи је прочитао песму а биле су присутне и друге високе личности.[13] Стеријино позорје Главни чланак: Стеријино позорје У склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје”. И данас, овај фестивал, на коме позоришта из земље и иностранства учествују са делима југословенских писаца (у почетку је то био фестивал само Стеријиних дела) важи за најзначајнију позоришну манифестацију у Србији.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.