Kabel od 3 metra Ocuvano

Stanje: Novo

Gvido Tartalja : PRED-RATNE PESME , Plato 2013, str. 110. Priredili Ivo i Marko Tartalja. Očuvanost 4. Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac[1] čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan „Zmajem savremene srpske književnosti za decu”.[2] Objavio je preko trideset knjiga, među kojima su „Pesma i grad”, „Lirika”, „Začarani krug”, „Srmena u gradu ptica”, zatim pesme za decu „Oživela crtanka”, „Šta meseci pričaju”, „Od oblaka do maslačka”, „Dedin šešir i vetar” i druge. Deo njegove zaostavštine nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u okviru porodične Zbirke porodice Tartalja.[3] Biografija Rođen je 25. januara 1899. godine u Zagrebu, u uvaženoj i staroj grofovskoj porodici Tartalja (hrv. Tartaglia, od ital. tartagliare: mucati, tepati), jednoj od poslednjih porodica sa tom titulom na Balkanu.[4][5] Izvorno porodično prezime zabeleženo u 15. veku bilo je Jakovlić, potom promenjeno u Tartalić, a naposletku u Tartalja.[5] Titulu grofova porodici je dodelio mletački dužd 1444. godine.[5] Osnovnu i srednju školu Gvido je završio u Splitu, a nakon položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici.[6] Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava[6] i diplomirao je na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“.[6] U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza[1]. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme.[7] Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić.[8] Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu.[9] Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. Njegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka.[6] Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi.[10] Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu[11] na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci.[6] Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine [12]. Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić.[13] Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja.

Vladimir Jagličić : NEMOJ DA ME ZOVEŠ , Prosveta 2002, str. 120. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Vladimir Jagličić (1961-2021) Jagličić je rođen 1961. godine u Kragujevcu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu. Bio je pesnik, prozaista, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac. Važnije zbirke pesama „Izvan uma”, „Tamni vrt”, „Usamljeni putnik”, „Posle rata”, „U gorama”, „Srbija zemlja”, „Knjiga o zločinu”, „Nemoj da me zoveš” i druge. Poezija mu je prevođena na engleski, poljski, ukrajinski, bugarski i jermenski jezik. Sastavio antologiju savremene srpske poezije „Kad budemo trava” 1998. godine, kao i ruske poezije i anglofonog pesništva. Preveo duži niz knjiga sa ruskog jezika, različitih žanrova. Dobitnik je mnogih značajanih književnih prizanja u našoj zemlji, ali i u Rusiji. U svojoj profesionalnoj karijeri radio je kao sekretar Osnovne škole „Đura Jakšić“, zamenik glavnog urednika časopisa „Pogledi“, novinar - reporter lista „Nezavisna svetlost“. U periodu od 2004. do 2011.godine bio je direktor Spomen-parka „Kragujevački oktobar“ gde je dao značajan doprinos uspešnom radu Ustanove i očuvanju svih tradicionalnih manfestacija. Takođe je pokrenuo i kulturno-umetničku manifestaciju „Bdenje“, koja se od 2006. godine održava noć uoči svakog 21. oktobra. Od 2011. godine radio je u Narodnom muzeju u Kragujevcu kao bibliotekar i urednik pojedinih muzejskih izdanja

Strujni kabl (ili kabel/kabal,kako neko kaze) za razne kucne aparate,tipa kasetofona,radio aparata,televizora,Sony play station-a,punjaca za baterije (Canon,Casio,Fuji,Nikon,Olympus,Panasonic,Pentax,Sony...),neke stampace,skenere i drugu kompjutersku opremu,itd.Pogledajte ulaz (deluje kao dva spojena kruga). NIJE za manje aparate,tipa elektricnog brijaca,masinice za sisanje/trimera i slicno. Crne boje,duzine oko 150 cm (tj. jedan ipo metar). Ocuvan,ispravan. Svi kablovi su testirani (probani) i ispravni su (rade). Mozda jedan-dva imaju neku fleku od farbe.

PSIHOKOSMOGRAFIJA PESME - Predrag Krstić Jedna primerna zb(i)rka metapoetike Izdanje: SLOBODAN MAŠIĆ Beograd, 1992. F 13x18 cm O: 79 str Mek povez, ćirilica. S4 Knjiga je N O V A. Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.

Predrag Krstić: Psihokosmografija pesme : jedna primerna zb(i)rka metapoetike. Предраг Крстић: Психокосмографија песме : једна примерна зб(и)рка метапоетике. Izdavač: NOVA - Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1992. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 79. Format: 18 x 13 cm. . Ilustracije: crno-beli crteži : Slobodan Mašić. Beleška o piscu. Knjiga je starije izdanje, ali je samo stajala, praktično je kao nova. Za potpuni izgled knjige pogledajte slike u prilogu. Mladalačka, eksperimentalna, inovativna i hrabra u vremenu u kom je nastala, zacelo i vredna knjiga poezije. O autoru: `Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.`

Vek bez ikog - Igor Karanov (pesme) Ima originalnu posvetu od autora! Novinar, urednik Insajder televizije, Igor Karanov je talenat i posvećenost iskazivao više od dve decenije kroz novinarski rad u različitim medijima – od novosadskog „Dnevnika“, „Blica“ dnevnog lista „Nova“, preko magazina „Svet“ ,“Puls“, „Profil“, „Ekskluziv“ „Gloria“, „Playboy“,“Hello!“, „ELLE“, „Story“, do portala „Puls online“ i veb – sajta IGN Adria. Mnogi su voleli i njegov blog koji je pisao na fejsbuk strani AllMe, a kao spoljni saradnik pisao i radio intervjue za brojne časopise, podsetio je Insajder.. Za „Vek bez ikog“, jednu od svoje tri knjige poezije Karanov je dobio „Matićev šal“, a objavio je i roman „Dnevnik jednog vladara“. Izdavač: MK Panonija/Prometej, Novi Sad Godina: 1996 Broj strana: 86 Meki povez Biblioteka: Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: 4780/1 Težina: 120 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nedeljko Babić : ZAVIČAJ, Besjeda Banja Luka 2018, tvrdi povez, str. 542. Poezija. Očuvanost 4. Недељко Бабић је рођен 25. јула 1948. године у Лукавици код Милића. Живио у Сарајеву до 3. априла 1992. године, а потом на Палама до краја 1999. године. Радио је у Државном документационом центру за истраживање ратних злочина. Пише поезију и књижевну критику. Објавио је књиге поезије Завичај (Свјетлост, Сарајево, 1973), Кривац је ухваћен (В.Маслеша, Сарајево, 1977), Помен (БИГЗ, Београд, 1996), Разужбина (СРНА, С. Сарајево, 1997), Крстовдан (Калеком, Београд, 2002), Бурски сонети (К. Фонд, «Свети Сава», С. Сарајево, 2002), Коловр(а)т (Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2005) и књигу поезије за дјецу Први разред љубави (Књижевни фонд «Свети Сава», С. Сарајево, 2002). Књига «Љубовдан» у рукопису је награђена на конкурсу Минситарства просвјете и културе Републике Српске за суфинансирање исдаваштва у 2005. години. Посљедње његово остварење је збирка поезије «Претрес», објављена 2007. године. Од 2000. живи у Београду. За Бабићеву поезију, посебно ону каснију Бранко Стојановић, аутор «Сарајевског јата» пише: «У те песме јаких евокативних набоја, сонетних и крстоликих форми Бабић је покушавао – и у најбољим својим пјесмама успијевао – да упрегне диспаратне енергије, значења, тоналитете, ритмове и мелодије: од енергије језика који се и опире или пак покорака «упрезању» у задате строфично-стиховне и метричке обрасце, преко тензија које кулминирају када се укрсте значењско-мелодијски несагласне особине катрена и терцина...»

Slobodan Marković : SEDEFASTE DVERI , Prosveta 1966, str. 92. Poezija. Očuvanost 3. SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990) SAŽETA BIOGRAFIJA Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda

Miroslav Aleksić : NEMA VODA , Matica srpska 1994, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Miroslav Aleksić rođen je u Vrbasu 1960. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored ostalog, radio je kao sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Sada obavlja poslove pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. Urednik je tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj. Sa pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću Slovo i list za decu Rastimo, a sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu Trag. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva novosadskih književnika. Bio je i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994) i Oskudno vreme (2016). U Mosvi je 2017. izašao izbor Aleksićeve poezije pod naslovom Labirint / Lavirint (dvojezično na ruskom i srpskom jeziku) u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog. Poeziju prozu i književnu kritiku objvljivao je u listovima i časopisima: Letopis Matice srpske, Književna reč, Zlatna greda, Srpski književni glasnik, Ovdje, Trag, Glas omladine, Krovovi, Ulaznica, Stvaranje, Pisac, Bdenje, Mons Aureus, Srpski pregled i drugim. Aleksićeve pesme zastupljene su u dvadesetak antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Sa Minom Aleksić prevodio je sa ruskog pesme Jekaterine Poljanske. Sa rusinskog je preveo knjigu pesama Nikole Šante Osluškivanja, a zajedno sa profesorom dr Julijanom Ramačom poemu Idilski venac Gavrila Kostelnika, prvo delo napisano na rusinskom književnom jeziku. Bio je član žirija za dodelu nagrada: Festivala jugoslovenske poezije mladih, Društva književnika Vojvodine, „Jelena Balšić“ i „Sirmaji Karolj“.

Drago Štambuk : BRAČ / Beograd : Nolit, 1990 , Fizički opis 71 str. ; 19 cm Napomene Tiraž 800. Slika autora i beleška o autoru i delu na presavitku korica. Očuvanost 4-. Drago Štambuk rođen je 20. rujna 1950. u sačuvanom krilu spaljene obiteljske Palače Štambuk (Palazzo Stambucco, 1869 - 1943) u Selcima na otoku Braču. Prva četiri razreda pučke škole pohađao je u rodnom mjestu, preostatak pučke u Splitu, gimnaziju Vladimir Nazor završio je 1969. u Splitu, a Medicinski fakultet, kao prvi na prijamnom ispitu i vrhunski student, 1974. u Zagrebu. Specijalizirao je internu medicinu (1977-81), te subspecijalizirao gastroenterologiju i hepatologiju (1981-83), sve s odlikom, u Kliničkom bolničkom centru u Zagrebu. Od 6. studenoga 1983. do konca 1994. živio je i radio u Londonu (The Royal Free Hospital: Wellcome Foundation Fellow; St. Stephen`s Hospital; Kobler Center, Chelsea and Westminster Hospital; St. Bartholomew`s Hospital) gdje se bavio znanstvenim i kliničkim istraživanjem bolesti jetre, eksperimentalnom terapijom kopnice (AIDS-a) i brigom za oboljele. Među najznačajnijima su mu rad na HGP-30 cjepivu protiv sindroma stečene imunodeficijencije, kao i rad na njegovu liječenju, osobito s AZT-om. Autor je medicinskih novotvorenica (kopnica, ritmodajnik, proširnica ili žilni potporanj...) Od 1991. opunomoćeni je predstavnik Republike Hrvatske u Velikoj Britaniji, od 1995. veleposlanik je RH u Indiji i Šri Lanki, a od 1998-2000. u Egiptu i većem broju arapskih zemalja (Sudan, Jordan, Kuvajt, Libanon, Katar, Jemen). Na Harvardskom je sveučilištu od 2001. do 2002. gdje se bavio etikom u međunarodnim odnosima i temom općeg dobra, kada postaje i harvardski doživotni Fellow. Veleposlanik je Republike Hrvatske u Japanu i u Republici Koreji od 4. studenoga 2005. do 31. prosinca 2010, a od 14. travnja 2011. veleposlanik je Republike Hrvatske u Brazilu (Venezueli, Kolumbiji, Trinidad-Tobagu). Prve pjesme tiskao je 1973. u splitskom časopisu Vidik. Član je Hrvatskog liječničkog zbora od 1975, Društva hrvatskih književnika od 1978, General Medical Councila od 1984, engleskoga PEN-a od 1985, hrvatskoga PEN-a od 1986. i prvi počasni doživotni član japanskoga PEN-a od 2008.

Desanka Maksimović OSLOBOĐENJE CVETE ANDRIĆ Sazvežđa prema izdanju iz 1945 god 23 str Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj,te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo sve do kraja osnovne škole, a u Valjevu je završila gimnaziju. Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu je na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Početkom avgusta 1933. Desanka Maksimović se udala za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Oton Župančič i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela[uredi - уреди | uredi izvor] Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) K.D.S.3.2.

SAVREMENA POEZIJA Srpski Romantizam PROSVETA Beograd 1973 broširani povez 105 str odlično očuvana Slobodan Rakitić je rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik. Objavio je knjige pesama: Svetlosti rukopisa (1967, dopunjeno izdanje 2009), Raški napevi (1968), Svet nam nije dom (1970, dopunjeno izdanje 1979), Zemlja na jeziku (1973), Pesme o drvetu i o plodu (1978), Žudnja za jugom (1981), Potomak (1982), Osnovna zemlja (1988, dopunjeno izdanje 1989. i 1990), Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991), Duša i sprud (1994, treće, dopunjeno i preuređeno izdanje 2005), Izabrane i nove pesme (pogovor Predraga R. Dragića Kijuka, 1998), Zemaljske slike i druge pesme (izbor Branka V. Radičevića, 1999), Vodena slova (2000), Južna zemlja (izabrane i nove pesme, 2000), Pesme (izbor i predgovor Bojane Stojanović-Pantović, 2002), Plovidba (izabrane i nove pesme, 2003), Povratak kralja (izbor, 2003), Moji trenuci (izbor, 2007), Potomak, novi potomak (2007); knjige eseja: Od Itake do priviđenja (1985), Oblici i značenja (1994), Bratstvo po Orfeju (2007); zbornik Poezija romantizma jugoslovenskih naroda (1978) i Izabrana dela u pet knjiga (1994). Priredio je pesničku zaostavštinu Desimira Blagojevića i knjige izabranih pesama Milana Rakića, Momčila Nastasijevića, Branka Miljkovića, Desanke Maksimović, Tanasija Mladenovića, Stevana Raičkovića, Dore Pilković, Rista Tošovića, Milorada Đurića, Darinke Jevrić, Dragana Kolundžije i drugih. Dobitnik je književnih nagrada: `Milan Rakić`, `Isidora Sekulić`, `Branko Miljković`, `Laza Kostić`, `Kočićevo pero`, `Jovan Dučić`, `Zlatni krst kneza Lazara`, `Zlatni beočug`, `Desanka Maksimović`, `Pesničko uspenije`, `Zmaj Ognjeni Vuk`, `Odzivi Filipu Višnjiću`, `Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića`, `Povelja Morave`, `Stefan Prvovenčani`, `Šušnjar`, `Instel`, `Bogorodica Trojeručica`, `Lazar Vučković` i `Zlatni Orfej`. Knjiga Svet nam nije dom nagrađena je, u rukopisu, prvom nagradom na konkursu Vojvođanske sekcije Udruženja književnika Srbije (1970), knjiga Tapije u plamenu Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom `Rade Drainac` za 1991. Dobitnik je `Velike Bazjaške povelje` (Temišvar, 1998), diplome `Zlatno pero` (Moskva, 2005), Jubilarne medalje Udruženja književnika Srbije (2006) i Vukove nagrade (2008). Pesme su mu prevođene na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski i makedonski jezik. Knjiga Zemlja na jeziku objavljena je, u prevodu na francuski, u izdanju `L`Age d`Homme`, u Lozani, 1990. Izbor iz poezije, pod naslovom Samotni potomak, objavljen je dvojezično, na srpskom i rumunskom, 2002. godine u Temišvaru, a izbor Južna zemlja, na srpskom i češkom, u Pragu 2005. godine. Bio je predsednik Udruženja književnika Srbije (1994—2004). Od 26. aprila 2005. godine predsednik je Srpske književne zadruge. Slobodan Rakitić PLAMEN I ROSA lirski dnevnik | SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA | Beograd, 2010. Slobodan Rakitić `Antologija poezije srpskog romantizma`

Prosveta, 1997. 335 strana, udžbenički format. Požutela na bočnim stranama od trajanja a inače, očuvana. Nekada sam mislio da je štampanje izabranih pesama neko svođenje računa pesnika sa samim sobom. Ali sam ubrzo uvideo koliko je to koristan i efikasan način da pesnik omogući svojim čitaocima uvid u njegovo stvaralaštvo. Pojedinačne knjige ovde su poređane hronološki i dobile su ulogu ciklusa, iz svake je uzeto po nekoliko pesama pa će čitaoci moći da vide sve stilske, tematske i druge odlike moje poezije. U razgovoru za `Novosti` Dragan Dragojlović ovako objašnjava razloge za objavljivanje obimne knjige `Izabrane i nove pesme`. Želeo je da mu knjiga izađe kod `Prosvete` jer je svojevremeno bio predsednik Upravnog odbora ove kuće u vreme kada je svaki dan izlazila po jedna knjiga. Naglašava, da bi opstanak `Prosvete`, koja je drugi i definitivni put na prodaji, bio dug prema našoj kulturi. * Vaše i pesničke i prozne knjige imale su po nekoliko izdanja... - To mi je veliki podsticaj. Ništa nema bolje za pesnika ili pisca od toga kada njegove prethodne knjige otvaraju put novim knjigama. Ja sam jedan od pisaca koji je radio više od četrdeset godina na poslovima sa punim radnim vremenom. To ne samo da mi je oduzimalo vreme za pisanje već mi je pravilo štetu kao piscu, prvenstveno iz neknjiževnih razloga. Važno je imati povod za osporavanje. Nisam na to obraćao pažnju jer nisam živeo od svog književnog dela, a možda sam delom za njega živeo. * Često se tradicionalno i moderno posmatraju kao suprotnosti, a pominjanje mitskog i nacionalnog neretko se predstavlja kao prevaziđeno? - Voleo bih da nam neko tačno kaže šta je i zbog čega moderno. Da li književnost postoji da bi ispunila nečije zahteve za formom? Moj ideal je jednostavnost koja nije banalnost, autentičan i uverljiv govor koji nešto kazuje. Siguran sam da je to put do možda nedostižnog savršenstva. Za mene je, pored ostalog, govor o svom vremenu, narodu i prostoru u kojem živimo i preko kojega ulazimo u porodicu sveta legitiman i potreban. * Srpska književnost proteklih decenija bila je pod uticajem raznih novih pokreta i pravaca. Šta su nam oni doneli? - Od dadaizma, futurizma i mnogih `izama`, pa do modernizma i postmodernizma traženi su novi manifesti i prodori, autori su težili novom i drugačijem od dotadašnjeg. Ni jedan od tih `izama` nije postao glavna matica književnosti, ali su svaki od njih bili novo iskustvo. Neki su pokazali da vode u slepu ulicu i dovode u pitanje opstanak romana ili priče kao književne vrste. Tu se moralo zastati i krenuti nazad. I poezija je zabasala na te stranputice i izgubila čitaoce. Naš problem je ponekad i u tome što se ovde nešto tek uvodi, a već je prevaziđeno tamo gde je započelo. KNjIŽEVNA KRITIKA * Književna kritika već duže vremena kao da je na periferiji kulturnog života? - Književna kritika je tu gde je samu sebe dovela, na štetu sebe i književnosti. Jedan od razloga bi mogao biti taj da su se njome bavili i oni koji to nisu znali da rade, kao i oni koji nisu umeli da izađu iz neproduktivnih estetskih normi. Tu je i nespremnost kritike da bude politički neutralna i bez autocenzure, a često je na delu i nepouzdanost njenih sudova. Na Zapadu se, pak, sada koriste tekstovi iz novina da bi se predstavljale pojedine knjige. Komercijalna `aždaja` traži svoje. Tu su plaćeni propagatori i oni koji čitaju knjige preskačući desetine stranica. To rade i oni koji su u žirijima. Književnost nije više zemlja `Arkadija`, o kojoj su pisci sanjali, niti predsoblje iz koga se ide pravo u večnost. s