Text Oglasa Prodavac prihvata svu odgovrnost za ovaj predmet oglasavanja. IN predmet broj: 114302 Mreze za fudbalske golove – duboka O FIRMI Firma „ LATIMS SPORT“ je nova moderna star-up kompanija koja se bavi proizvodnjom najkvalitetnijih mreža na domaćem tržištu. Naše mreže krase desetine superligaških i prvoligaških terena u Srbiji. Višedecenijsko iskustvo radnika koji su sada deo našeg kolektiva i vrše ručnu izradu svih vrsta mreža po želji i zahtevu kupca, najveći je garant kvaliteta proizvoda. Izrada se vrši od više boja najkvalitetnijeg poliesterskog materijala, UV stabilizovanog, otpornog na sve vremenske uslove a proizvodi se podjednako koriste na otvorenim i zatvorenim sportskim terenima. Vreme izrade je kraće od konkurencije a način isporuke i plaćanja se vrši u dogovoru sa kupcem. Kupacu se daje mogućnost biranja debljine gajtana koja može biti 3-5mm ili veličine okca (otvora) koji može biti od 5-15cm a uz to u svakom trenutku od našeg agenta možete dobiti sve neophodne informacij, savete i preporuke. Porudžbinu je moguće izvršiti telefonskim pozivom, slanjem zahteva na mejl ili ličnim kontaktom. Plaćanje gotovinski ili preko računa. Dostava preko kurirske službe, lično ili na drugi dogovoren način. I TO NIJE SVE. .. Pre izrade, ako to kupac želi, možemo da pošaljemo probni uzorak materijala na proveru a pri većoj porudžbini ili porudžbini više proizvoda dajemo dodatni popust ili poklon proizvod po želji. NAŠI PROIZVODI SU: FUDBALSKE MREŽE (7,32 x 2,44 x ? ) – bele, u boji ili šarene, oko 8, 10 ili 12cm, kanap 3,5 ili 4mm MREŽE ZA FUDBAL (5 x 2 x ? ) – bele, u boji ili šarene, oko 8, 10 ili 12cm, kanap 3,5 ili 4mm RUKOMETNE MREŽE (3 x 2 x ? ) – bele, u boji ili šarene, oko 8, 10 ili 12cm, kanap 3,5 ili 4mm ZAŠTITNE MREŽE (po zahtevu) – bele, u boji ili šarene, oko 10, 12, 13 ili 15cm, kanap 3, 4 ili 5mm MREŽE ZA MALE GOLOVE (po zahtevu) – bele ili u boji, oko 10 cm, kanap 3,4 ili 4mm MREŽE ZA LOPTE (standardne) – bele ili u boji, oko 10cm, kanap 3,5mm PLETENE LJULJAŠKE (standardne) – bele ili u boji, oko 10cm, kanap 4mm VI BIRATE – MI RADIMO ! BRZA ISPORUKA – NAJPOVOJNIJA CENA ! Vaš saradnik LATIMS SPORT

Dušek Royal HR Memory Dušek je napravljen od troslojnog jezgra HR hladno valjane anatomske pene (proizvedene u Srbiji) od 10 cm gustine 45kg/m3, 5cm pene srednje tvrdoće 25 kg/m3 i završnog sloja ekskluzivne memorijske pene gustine 50kg/m3 od 4cm. Dušek je napravljen izuzetno za osobe koje vole i kojima posebno odgovaraju mekane podloge za spavanje. Jezgro dušeka od anatomske pene je sa otvorenim ćelijama što obezbeđuje maksimalnu prozračnost jezgra. Navlaka dušeka napravljena je od streč platna sa velikim procentom koflina što omogućava savršenu mekoću navlake. Štepana je sa 200gr koflinom. Navlaka ima trostrane rajsferšluse što joj obezbeđuje lako skidanje (pere se u veš mašini na nižim temperaturama). Navlaka se navlači direktno na jezgro bez podnavlake da bi vazduh nesmetano stujao kroz dušek. Ovaj dušek zadovoljiće potrebe svih onih koji su navikli na udobnost i ušuškanost dušeka, a opet će Vam potporni sloj od izuzetno guste i elastične HR pene držati kičmu u pravilnom pložaju i učiniće da se budite odmorni. Dušek je napravljen u originalnoj visini od 20cm, a Vi sami možete birati visinu dušeka kao i odnos HR pene i memo pene. Dušek se izrađuje u svim standardnim i vanstandarnim dimezijama, kao i po tačnim merama kupca. Preporučujemo Vam da pre odabira dušeka kontaktirate naše ljubazne operatere koji će Vam maksimalno pomoći u odabiru dušeka shodno Vašim godinama, kilaži, zdravstvenim problemima,itd. Date cene su za dušek u originalnoj visini od 20cm: 80cm x 190/200cm x 20cm = 17.000 dinara 90cm x 190/200cm x 20cm = 17.000 dinara 100cm x 190/200cm x 20cm = 19.500 dinara 120cm x 190/200cm x 20cm = 29.500 dinara 140cm x 190/200cm x 20cm = 33.000 dinara 160cm x 190/200cm x 20cm = 34.500 dinara 180cm x 190/200cm x 20cm = 37.500 dinara 200cm x 190/200cm x 20cm = 42.000 dinara Za sve naše verne kupce obezdedili smo besplatnu isporuku na celoj teritoriji Beograda. Dušeke šaljemo u sva mesta u Srbiji Bex kurirskom službom po veoma povoljim cenama o trošku kupca. Potrudili smo se oko veoma brze isporuke i dostave dušeka. Od dana porudžbine do dana isporuke do dva radna dana Royal Golden Dreams Maloprodaja i veleprodaja Kreveti, dušeci, sofe, jastuci i posteljine Cara Dušana 52 , Zemun Radno vreme: 10-18h Subotom: 10-17h Nedeljom ne radimo 065/31-00-421 011/31-62-945

iRobot Roomba e5158 usisivač. Nakon velikog iščekivanja konačno je stigla nova i još bolja serija Roomba e5! Radi se o seriji robotskih usisavača koji poseduju sve karakteristike serije 800, ali s još naprednijim i poboljšanim karakteristikama. Robotski usisavač Roomba e5158 poseduje revolucionarnu AeroForce tehnologiju koja očisti i do 50% više smeća, prašine i kose sa svih vrsta podova. Takođe, AeroForce 3-stepeni sistem čišćenja koristi kombinaciju odvajanja, četkanja i usisavanja za efikasno čišćenje. Wifi veza omogućava da se robotom može upravljati pomoću iRobot HOME mobilne aplikacije i kada se nalazite van kuće. Započnite čišćenje ili zakažite raspored čišćenja pomoću iRobot HOME aplikacije dostupne za Android i iOS. Inteligentni sistem za navigaciju iAdapt omogućava robotskom usisivaču da preispituje svoju okolinu 60 puta u sekundi koristeći niz senzora i 40 različitih načina prilagođavanja specifičnom području, ispod i oko nameštaja, stolova, stolica ili posudica za hranu vaših ljubimaca bez oštećenja ili prevrtanja. Idealan je za stanove i kuće s površinom do 120m2. Takođe, Roomba e5158 nema problema s prelaženjem na različite podloge jer uspešno savladava prepreke do 1.5cm, a pomoću sistema bočne četkice bez problema usisava i uz ivice zidova. Ugrađena je i nova 1800 mAh litijum-jonska baterija s kojom Roomba e5158 može raditi do 90 minuta nakon čega se sama Roomba vraća na punjenje. Uređaj uključuje i Virtuelni zid koji se koristi kao nevidljivi zid razdvajanja u prostoru čime se može efikasno ograničiti kretanje Roombe, na primer možete usisati samo određenu sobu, deo sobe ili ograničiti gde da ne usisava kako bi zaštitili nameštaj ili hranu vaših kućnih ljubimaca. Osnovne karakteristike Roombe e5158: Čišćenje svih vrsta tvrdih podova i tepiha Najpametniji navigacioni sistem za čišćenje - iAdapt Trostepeni sistem za čišćenje AeroVac™ Sistem za čišćenje duž zidova (prepreka) i uglova Wall Follow Prilagodliva glava za čišćenje druge generacije Visokokapacitetna posuda za skupljanje prašine AeroVac druge generacije Filtracija prašine poboljšanim filterom Indikator napunjenosti posude za prašinu ANTITANGLE sistem sprečavanja mršenja u kablove i rese od tepiha Akustični i optički senzori za detekciju prašine Vremensko programiranje čišćenja Profilisani branik osetljiv na dodir (slow – touch) Senzori protiv pada niz stepenice Nova litijumska baterija od 1800mAh Povezivanje i upravljanje putem mobilne aplikacije iRobot Home Za sve one koji imaju veći stan ili kuću, čiji strogi zahtevi modernog života zahtevaju svakodnevno čišćenje prostorija. Roomba ima sve karakteristike potrebne za maksimalno automatizovano usisavanje.

Stanje kao na fotografijama! Nacrtao: V. Badrov Proizvodnja Bosna Film 1951 god. Dimezije: 70cm x 100cm Veoma retko !!! Plakat u dobrom stanju! Scenario: - Drago Mazar - Bosko Kosanovic Rezija: - Bosko Kosanovic Snimio: - Aleksandar Sekulovic Muzika: - Boris Papandopulo U glavnoj ulozi - Dragomir Felba Na granici je jugoslovenski crno-beli kratki igrani film snimljen 1951. godine u režiji Boška Kosanovića, kome je to predstavljao režijski debi. Scenario za film su napisali Kosanović i Drago Mazar. Boško Kosanović (1913 - 1974) bio je jugoslavenski filmski režiser, najpoznatiji kao autor igranog filma Kuća na obali koja je 1954. godine predstavljala prvu važniju koprodukciju jugoslavenske i neke od zapadnih kinematografija. Kosanović je u filmski svijet ušao nakon kratke karijere u jugoslavenskoj tajnoj policiji OZNA, tokom koje je bio zadužen za ispitivanje zarobljenih škripara i drugih paravojnih formacija koji su pokušavali srušiti komunističku Jugoslaviju neposredno nakon Drugog svjetskog rata. Njegov filmski opus se uglavnom sastojao od dokumentarnih filmova. Filmografija Boško je uglavnom radio na dokumentarnim filmovima, a njegova najpoznatija ostvarenja u režiranju su filmovi Kuća na obali (1954) i film Male stvari (1957). Za sva svoja ostvarenja u režiji je pisao scenario, osim za film Male stvari. Dragomir Felba (7. jul 1921 — 13. jul 2006) je bio jugoslovenski i srpski filmski, pozorišni i televizijski glumac. Studirao je tehnički i pravni fakultet, a kasnije i Visoku filmsku školu u Beogradu koju je i završio 1950. Debitovao je u kragujevačkom Narodnom pozorištu ali je već 1952. godine prešao u Jugoslovensko dramsko pozorište. Već od 1956. godine ima status slobodnog umetnika. Prvu filmsku ulogu odigrao je 1948. godine u filmu „Sofka“ a proslavio se ulogom u filmu „Barba Žvane“. Za ulogu u filmu „Kozara“ je, na pulskom filmskom festivalu, nagrađen specijalnom diplomom. Aleksandar Stojković (1915 — 1972) bio je pozorišni i filmski glumac. Biografija Bio je brat poznatog glumca Danila Bate Stojkovića i suprug glumice Rahele Ferari. Boris Papandopulo (Honnef na Rajni, 25. veljače 1906. - Zagreb, 16. listopada 1991.), hrvatski skladatelj i dirigent; sin operne pjevačice Maje Strozzi-Pečić i oca grčkog plemenitaša Konstantina Papandopula. Kompoziciju je studirao u Zagrebu, a dirigiranje u Beču. Bio je zborovođa Kola u Šibeniku i Zvonimira u Splitu, te ravnatelj opere HNK i dirigent simfonijskog orkestra Hrvatskoga radija, ravnatelj opere u Rijeci, dirigent opere u Sarajevu, Zagrebu i Splitu. Autor je jednog od najvećih (oko 440 djela) opusa u hrvatskoj glazbi. Boris Papandopulo rođen je u Bad Honnefu na Rajni 1906. Papandopulo je u Zagrebu od 1921. studirao kompoziciju na Muzičkoj akademiji (teorijske predmete u razredu Frana Lhotke i Franje Dugana starijeg, glasovir u razredu Antonije Geiger-Eichhorn) i diplomirao u razredu Blagoja Berse 1929. U međuvremenu, na preporuku obiteljskoga prijatelja Igora Stravinskoga, 1925–28. u Beču studirao dirigiranje, isprva privatno u D. Focka, potom na Novom bečkom konzervatoriju u R. Niliusa. Zarana počeo skladati – glasovitu je Contradanzu za glasovir, prema vlastitoj izjavi, skladao za studija, a skladbu s oznakom op. 1, In petto degli amanti za sopran i komorni orkestar, 1924. kad i Prvi gudački kvartet (revidirao ga je 1927.). Godine 1928. u Beču mu je uspjelo praizvedena kantata Slavoslovije (Laudamus) za sole, mješoviti zbor i orkestar, a 1930. u Hrvatskom glazbenom zavodu održan je njegov prvi autorski skladateljski koncert: Antonija Geiger-Eichhorn praizvela je Prvu sonatu za glasovir op. 10, a Maja Strozzi-Pečić sudjelovala je u praizvedbi za nju skladanoga antologijskoga djela Concerto da camera op. 11. Kao dirigent je debitirao 1927. u Zagrebu ravnajući izvedbom vlastite skladbe Veče mladosti za mješoviti zbor i orkestar s Hrvatskim pjevačkim društvom »Kolo« i Zagrebačkom filharmonijom. Od 1929. do 1934. bio je umjetnički voditelj i dirigent »Kola«, ujedno 1930–35. dirigent Društvenoga orkestra HGZ-a i 1932–35. Učiteljskoga pjevačkoga zbora »Ivan Filipović«. Često je nastupao i kao pijanist u komornim sastavima, a ponajviše kao glasovirski pratilac pjevača. Nezadovoljan statusom u Zagrebu, odlazi u Split, gdje je 1935–38. nastavnik u Gradskoj glazbenoj školi i zborovođa Splitskoga muzikalnoga društva »Zvonimir«, ujedno 1936–38. nastavnik glazbe u dominikanskoj gimnaziji u Bolu. U Zagrebu 1938–46. ponovo vodi HPD »Kolo«, istodobno je u HNK od 1938. korepetitor, 1940–45. dirigent i 1943–45. ravnatelj Opere te na Hrvatskom krugovalu 1942–45. dirigent Simfonijskoga orkestra. Zaposlen na Radio-stanici Zagreb od kolovoza 1945. do svibnja 1946. kad mu je, zbog dužnosti koje je obnašao ratnih godina, odlukom Suda časti Udruženja kompozitora Hrvatske četiri mjeseca zabranjeno javno djelovanje. Potom je pozvan da preuzme neku od ponuđenih funkcija. Odlučio se za mjesto direktora Opere Narodnoga kazališta »Ivan Zajc« u Rijeci, gdje je za prvoga mandata 1946–48. obnovio ansambl i postavio opsežan repertoar. Godine 1948. imenovan je direktorom Opere Narodnoga kazališta u Sarajevu, gdje je, zadržavši se do 1953., ostavio trag na svim glazbenim područjima. Od 1949. bio je i nastavnik u sarajevskoj Državnoj muzičkoj školi. U Rijeci je ponovno na čelu Opere 1953–59.: iznimno pridonosi glazbenomu životu grada, usmjeruje opernu i koncertnu repertoarnu politiku i prema manje poznatim djelima, intenzivno sklada, često nastupa kao dirigent i pijanist te drži predavanja kako bi glazbenu umjetnost približio što većemu broju slušatelja. Od 1959. do 1965. dirigent je Opere HNK u Zagrebu, 1968–74. Opere HNK u Splitu, a istodobno gostuje ravnajući različitim ansamblima u nas (Simfonijski i Tamburaški orkestar RTV Zagreb, orkestar Zagrebačkoga gradskoga kazališta »Komedija«) te u Mostaru, Beogradu, Sarajevu i Kairu. Posljednjih desetljeća života bio je aktivan podjednako kao skladatelj i dirigent. Boris Papandopulo kao mladi umjetnik Skladajući nesmanjenim intenzitetom gotovo šest desetljeća, stvorio je opus od približno 440 djela. Skladao je orkestralnu (simfonijske pjesme, baletne suite, dvije simfonije), koncertantnu (za glasovir, violinu, fagot, čembalo, kontrabas, timpane), komornu, glasovirsku, vokalnu (solo-popijevke, zborovi), vokalno-instrumentalnu (16 kantata), glazbeno-scensku (osam opera, 12 baleta) i filmsku glazbu. Snažnu potrebu za istraživanjem zvukovnosti iskazuje zarana u trima tematskim krugovima: folklornom, sakralnom te onom temeljenom na tradicionalnim oblikovnim uzorima (ta će se načelna podjela vidjeti u cijelom opusu, premda ima i znakovito vrijednih otklona). Kompleksnost postupanja s glazbenom građom te niz rješenja netipičnih u usporedbi s djelima proizašlim iz folklorne tematike drugih hrvatskih skladatelja istoga razdoblja temelj su strukture njegovih vokalnih i vokalno-instrumentalnih djela. Tretirajući glazbeni folklor kao samo jedan od izvora različitih elemenata glazbe, nikad se nije podvrgnuo ideološkim pravilima koja su bitno obilježila neonacionalni stil u hrvatskoj glazbi između Prvoga i Drugoga svjetskoga rata. Ta neobvezatnost odnosa dopustila mu je mogućnost odabira, vlastitost što će se očitovati u svim etapama, od melodijske i ritamske invencije do konačnoga oblika partiture (romantični ep Utva zlatokrila, tekst V. Nazor, 1932.). Tijekom godina njegov će odnos prema glazbenom folkloru sve više apstrahirati tako što će se ishodišni predložak prepoznavati isključivo kao zvukovna, tonska građa lišena izvanglazbenoga sadržaja i razloga, ali često vezana uz kakvu specifičnu temu (Istarske freske iz Berma, 1973.; Osorski requiem, 1977.). Njegovo se stvaralaštvo temeljilo na uvjerenju da sve »stvari života« uvijek mogu biti i »stvari glazbe« i to je neprestano interferiranje funkcioniralo neovisno o tom je li pojedino djelo imalo i vlastitu, autonomnu priču. Komorni mu opus podrazumijeva skladbe za tradicionalne sastave, ali i djela s neobičnim sastavima, kojima kao da je uloga realizirati neku posve novu predodžbu zvučnosti. Istraživački poriv prema zvukovnoj boji iskazivao je već 1930-ih, što će, pokazat će se poslije, biti jedno od temeljnih obilježja njegova svekolikoga opusa. Zvučanje kao temeljni zakon podvrgava se jedino kretanju kao svojoj vremenskoj koordinati. U kretanju se sažimlju parametri melodijskoga crteža i njegove ritamske razvedenosti te čine ustroj skladbe unutar formalnoga okvira. Taj pak okvir iskazuje stanovitu dvoznačnost iz koje se na jednoj strani raspoznaju temelji tradicionalnoga oblika, a na drugoj oblik ovisi o izdržljivosti, o kapacitiranosti tematske građe, katkad čak i motiva, da reproducira, mijenja, obrađuje, transponira vlastite elemente. Česta je procjena njegove glazbe kao izrazito motorične, iako intencija prema ponavljanju segmenata građe može biti i u svezi s tradicijom ponavljanja kao obilježja folklornoga glazbenoga idioma. Izazov zvučanja svakako je nadređen svim skladateljskim postupcima bez obzira na to o kakvu je parametru riječ i jesu li posrijedi folklorom obojeni stavci ili se temelje na kakvu modusu ili možda čak i na dvanaestotonskom redoslijedu. Često se to vidi i u izboru glazbala, jedinstvenom za onodobnu skladateljsku praksu. U nekonvencionalne instrumentalne kombinacije upuštao se već u ranim djelima, a osobito je u tom bio inventivan u poslijeratnim godinama (Concertino za trubu i timpane, 1950.; Na teferiču za zbor, klarinet i veliki bubanj, 1952.; kantata Romaniji za zbor, četiri trube, četiri trombona i dva para timpana, 1953.; Groteska za tubu, glasovir i udaraljke, 1964.; Razgovor ugodni za flautu i čembalo, 1969.). Osim neobičnih zvukovnih kombinacija, prostor zvučnosti proširuje i čestim odabirom velikih vokalno-instrumentalnih sastava, poduprtih neuobičajenim glazbalima, većim brojem solista, otvarajući pritom i mnogobrojne mogućnosti u realizaciji formalnih zamisli. U istoj su ovisnosti o zvučnom učinku posljedično i česte promjene tonaliteta, njegovo proširenje ili pak potpuno napuštanje, uravnoteženo, ekonomično, ali i potpuno korištenje opsega i mogućnosti pojedinih glazbala, dok se od izvođača zahtijeva maksimum, jednako na razini umijeća kao i na suptilnijoj, kreativnijoj razini, koja će igri sa zvukovnom bojom udahnuti umjetnički život. Oblik u Papandopulovu djelu ovisi o njegovoj potrebi da sitnjenjem i ponavljanjem motiva, ili čak njegovih dijelova, u doslovnom, a češće u variranom obliku postigne dinamizam kretanja (neobarokna motoričnost). Očituje se to i u građenju velike forme nizanjem malih, u sebi zatvorenih oblika. Rijetko će se u tom golemom opusu susresti sonatni oblik, a uočljivo je pretežno baratanje s malim oblikom vrlo često jednostavnoga trodijelnoga ustroja. Slijed malih cjelina nerijetko je povezan u zbroj međusobno korespondentnih, gotovo samostalnih, zaokruženih odjeljaka kakva velikoga vokalno-instrumentalnoga djela. Živost glazbenoga protoka katkad zaokuplja pozornost na štetu melodijskoga tijeka, osobito kad se služi plesnim pokretom kao polazištem, a svaka ritamski složenija vodoravna linija teži ornamentiranju (triole, kvintole, sekstole, septole). Načelu okomitoga ritmičkoga kontrastiranja pogoduje intenzivna i gusta promjena metra, njegov omiljeni postupak, a krajnji je učinak na trenutke upravo fascinantna dinamičnost. Sve te sastavnice skladateljskoga izraza moguće je slijediti u njegovu stvaralaštvu koje sadržava gotovo sve tradicijom naslijeđene oblike, ali i mnoge nestandardne formacije koje su pokrenule spoznajne skladateljske vizure u hrvatskoj glazbi prve polovice 20. stoljeća, a da nisu zakoračile u prostore avangardnih glazbenih procesa koji su prodrli u hrvatsku glazbu potkraj 1950-ih. Boris Papandopulo uz pijanino Papandopulov opus, jedan od najvećih u cjelokupnoj hrvatskoj glazbenoj povijesti, ne samo opsegom nego i umjetničkom vrijednošću snažno je obilježio hrvatsku glazbenu umjetnost 20. stoljeća. Skladao je glazbu za igrane filmove Barok u Hrvatskoj i Lisinski (O. Miletić, 1942., 1944.), Bakonja fra Brne i Stojan Mutikaša (F. Hanžeković, 1951., 1954.), U oluji (V. Mimica, 1952.), Milioni na otoku (B. Bauer, 1955.) i Pustolov pred vratima (Š. Šimatović, 1961.), za 14 dokumentarnih filmova (Vlak broj 51, R. Sremec, 1947; Jadran kroz vjekove, Melita Filipović, 1948; Vincent iz Kastva, M. Katić, 1956) te animirani Susret na pijesku (B. Brajković, 1959.). Obrađivao je božićne pjesme za zbor i orkestar, redigirao djela Vatroslava Lisinskoga i Ivana pl. Zajca, skladatelja koje je promovirao i kao dirigent. U fonoteci Hrvatskoga radija sačuvano je više od 300 snimka njegovih skladba i oko 200 snimka njegovih dirigentskih interpretacija s različitim orkestrima i ansamblima. Ostavština mu se od 2006. čuva u knjižnici Hrvatskoga glazbenog zavoda u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU (današnja Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti) od 1965., počasni član Hrvatskoga glazbenog zavoda od 1977. Umro je u Zagrebu 1991. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju. Drago Mažar (Bosanski Petrovac, 16. avgust 1918 — Banja Luka, 10. novembar 1991) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Bosne i Hercegovine i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 16. avgusta 1918. godine u Bosanskom Petrovcu. Ostao je bez oca s devet godina, kada se porodica već doselila u Banjaluku. Posle jednog đačkog incidenta sa nastavnicom francuskog jezika, Drago je iz gimnazije prešao na zanatsku školu. Pod uticajem starijeg brata Ivice, počeo je da se interesuje za revolucionarnu literaturu, a uskoro je bio i jedan od organizatora aktiva revolucionarno orijentisane srednjoškolske i radničke omladine u zanatskoj školi. Već 1937, postao je rukovodilac skojevske grupe. Pored aktivnosti u muzičkoj sekciji „Pelagić“ stizao je da se angažuje u raznovrsnim akcijama Kluba akademičara Banjaluke, te sportskog društva „Borac“. Isticao se i učešćem u demonstracijama, protestnim zborovima i štrajkovima. Tada je kuća Mažarovih bila sastajalište radničkih aktivista, skojevaca i komunista. U godinama početka Drugog svetskog rata u Evropi, vlada Cvetković-Maček formirala je tzv. radne vojne logore da bi neutralisala komuniste. U jedan od njih, koji se nalazio kod Ivanjice u Srbiji, bio je deportovan i Drago Mažar. Posle puča u martu 1941, ovaj logor bio je raspušten. Posle puča, Drago je na proputovanju kroz Beograd uhvatio vezu sa Veselinom Maslešom, koji mu je preneo direktivu KPJ da se javi u vojsku. Sa svojom jedinicom dočekao je kapitulaciju Jugoslavije u Sarajevu, bio zarobljen, ali je istog dana uspeo da pobegne. S KPJ i ilegalcima Sarajeva uhvatio je vezu preko Nisima Albaharija i uključio se u pripremu za oružanu borbu. Predstavljajući se nemačkoj komandi kao šef orkestra u hotelu „Evropa“, uspeo je da dobije propusnicu za slobodno kretanje noću, pa je iz nemačkog skladišta iznosio vojnička odela i drugu ratnu opremu. Krajem aprila 1941, kada se vratio u Banjaluku, četiri brata Mažara našli su se nakratko na okupu kod kuće i ubrzo je svaki krenuo na izvršenje svog zadatka koji je odredila KPJ. Prikupljajući oružje kao rukovodilac diverzantske grupe u gradu, jednom je prilikom obukao uniformu domobranskog narednika i tako ušao u Kastel, odakle je izneo municiju, a desetak pušaka bacio u Vrbas, koje je Karlo Rojc izvadio i sakrio na groblju. S ovim su oružjem u rukama prvi lokalni partizani otpočeli ustanak u Banjaluci. Drago Mažar se krajem juna 1941. nalazio među prvim partizanskim borcima iz Banjaluke koji su se okupili na Starčevcu iznad grada. Učestvovao je u borbama na relaciji Jajce–Mrkonjić grad. U avgustu je bio izabran za komandira čete, odnosno komandanta partizanskog štaba Prve čete za Bosansku krajinu. Tih su dana ustaše uhvatile u Jajcu njegovog brata Ivicu i streljale ga. Upravo je tada u njegovu četu iz Banjaluke došla sestra Nada. Tokom septembra i oktobra 1941, operisao je sa svojom jedinicom po centralnoj Bosni, koja je tada izvela niz uspešnih akcija kod Krupe na Vrbasu, Skender-Vakufa, na Čelincu i u Crnoj Rijeci. U jesen 1941, Drago je bio izabran za komandanta bataljona u Trećem, kasnije preimenovanom u Četvrti krajiški partizanski odred, koji je tokom zime 1941. i 1942. razvio veliku aktivnost u blizini Banjaluke. Kada je jednom posetio svoju majku, koja je još uvek živela na periferiji Banjaluke, a njena kuća bila ilegalno partizansko uporište, Drago je uspostavio saradnju s domobranskim satnikom Majerom, zapovjednikom domobranske jedinice, kojeg je majka Marija na to pripremila. Zahvaljujući tim okolnostima, Drago je 5. februara 1942. godine izveo jednu od najsmelijih akcija u Bosanskoj krajini. Majer je, po dogovoru, neutralisao svoju posadu u Debeljacima, obezbedio uniforme i ugovorene znake raspoznavanja, tako da je Drago sa 22 odabrana partizanska borca, preobučena u domobranske uniforme, došao usred dana pred žandarmerijsku kasarnu u Vrbanji. Posle borbe koja je trajala samo nekoliko trenutaka, poginulo je i ranjeno više žandara i domobrana, a 40 ih je zarobljeno. Kasarna je zapaljena, a kolona sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima, koji su nosili plen, i dva poginula a dva teže ranjena partizana, uputila se na prevoje Ponira iznad grada. Ubrzo se nakon toga i majka Marija pridružila partizanima, sredinom februara 1942, noseći u naručju šestogodišnju unuku Nenu, ćerku najstarijeg sina Boška. Početkom maja 1943. godine, Drago je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, a po oslobođenju Prijedora za komandanta mesta Ljubija. Učestvovao je i u prvim borbama za vreme neprijateljske ofanzive na Kozaru, juna 1942. godine. Krajem jula ponovno je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, ali je već septembra iste 1942. preuzeo funkciju obaveštajnog oficira u Operativnom štabu za Bosansku krajinu. Od leta 1943, kao obaveštajni oficir Prvog bosanskog korpusa NOVJ, izveo je na čelu grupe obaveštajaca niz akcija u istočnoj Bosni. Kao major, Mažar je, 1944. u svojstvu šefa obaveštajnog odseka rukovodio kursom obaveštajaca. Do kraja rata, pretrpeo je još nekoliko gubitaka u užoj porodici; majka mu je umrla od tifusa, poginuo mu je drugi brat Josip, i naposletku najstariji brat Boško. Po završetku rata, Drago Mažar je radio u Upravi državne bezbednosti do 1952. godine, a po demobilizaciji, u činu pukovnika, obavljao je niz društveno-političkih funkcija na republičkoj i saveznom nivou. Bio je aktivan i u razvoju kulture i kao pisac i kao dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta Bosanske krajine. Umro je 10. novembra 1991. godine u Banjaluci, gde je i sahranjen. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i mnogih drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Dušek Royal Gold Memory Firma Royal Golden Dreams se potrudila da napravi dušek koji će zadovoljiti potrebe mnogih potrošača jer su sa ovim dušekom ispraćeni svi standardi koji se traže u proizvodnji dušeka poslednje generacije od anatomskih pu pena i memori pena. Jezgro dušeka izrađeno je od tri sloja, a svaki sloj posebno će ispratiti ergonomske zone Vašeg tela i dati mu odličnu potporu tokom spavanja. Prvi sloj je izrađen od anatomske pu pene od 10cm najveće gustine 35kg/m3 (proizvedene u Srbiji), drugi sloj je izrađen od anatomske pu pene od 10cm gustine 25kg/m3, završnog sloja od 4cm ekskluzivne memori pene gusine 50kg/m3. Jezgro je potpuno antiaergijsko i antibakterijsko,navlaka je izrađena od streč platna sa velikim procetnom pamuka proštepanog sa 200gr koflinom, što omogućava savršenu mekoću navlake, sa trostranim rajsferšlusima koji omogućavaju lako skidanje sa jezgra (navlaka se pere u veš mašini na niskim teperaturama). Navlaka se navlači direktno na jezgro bez podnavlake što omogućava savršenu prozračnost jezgra i nesmetan prolazak vazduha kroz jezgro. Dušek Royal Gold Memory je napravljen da Vam pruži najbolji mogući odmor i zdrav san, posebno se preporucuje osobama preko 120kg i osobama koji imaju problema sa kičmom ili kojima je iz nekog drugog razloga preporučena tvrda podloga za spavanje. Dušek je u osnovi tvrd, ali ga gornji sloj čini veoma ubodnim. Ovaj dušek se pravi u originalnoj visini od 25cm , a Vi sami možete birati visinu dušeka kao i odnos pu pene i memori pene. Izrađuje se u svim standardnim i vanstandardnim dimezijama kao i po tačnim merama kupca. Preporučujemo da uvek pre odabira dušeka kontaktirate naše ljubazne operatere koji će Vam maksimalno pomoći u pravom odabiru dušeka za Vas shodno Vasim potrebama, godinama, kilaži, zdravstvenim problemima, itd. Dušek Royal Gold Memory ima garanciju od 12 godina. Navedene cene su za standardnu dimeziju od 25cm jezgra: 80cm x 190/200cm x 25cm = 16.000 dinara 90cm x 190/200cm x 25cm = 16.000 dinara 100cm x 190/200cm x 25cm = 21.500 dinara 120cm x 190/200cm x 25cm = 23.900 dinara 140cm x 190/200cm x 25cm = 29.500 dinara 160cm x 190/200cm x 25cm = 33.000 dinara 180cm x 190/200cm x 25cm = 36.500 dinara 200cm x 190/200cm x 25cm = 40.000 dinara Za sve naše verne kupce obezdedili smo besplatnu isporuku na celoj teritoriji Beograda. Dušeke šaljemo u sva mesta u Srbiji Bex kurirskom službom po veoma povoljim cenama o trošku kupca. Potrudili smo se oko veoma brze isporuke i dostave dušeka. Od dana porudžbine do dana isporuke do dva radna dana. Royal Golden Dreams Maloprodaja i veleprodaja Kreveti, dušeci, sofe, jastuci i posteljine Cara Dušana 52 , Zemun Radno vreme: 10-18h Subotom: 10-17h Nedeljom ne radimo 065/31-00-421 011/31-62-945

Kamera za lov Lovacka kamera HC-801MG 3G kamera Lokacija: Novi Beograd (Srbija, Beograd) Tekst oglasa Kamera za lov Huntcam HC-801G je digitalna 3G lovačka kamera s funkcijom slanja slike koja može automatski raditi danju i noću. Snimanje i slanje slika može biti uzrokovane bilo kakvim kretanjem ljudi ili životinja u segmentu praćenom infracrvenim pasivnim senzorom pokreta. Snimanje fotografije do 20mpix Video u 1080p ili HD 720p kvalitetu. Lovacka kamera podrzava 2g i 3g mreze Vodootporno kuciste IP65 Lovacka kamera HC-801G je idealna za posmatranje zivotinje, bezicno pracenje kuca, vikendica, magacine, jednostavna za ugradnju. Tokom dana, lovačka kamera Huntcam HC-801G preuzima fotografije i videozapise u boji, a noću crno-bele fotografije i videozapise. Široka leća: 120 Tri PIR senzora s kutom detekcije do 120 stepeni Velika brzina odziva: 0,3 sekunde Možete birati između tri načina: kamera, video i kamera + video Noćni vid: infracrvene LED diode od 42 komada pružaju niz noćnih vida do 20 metara Vodootporno kućište: IP65 zaštita Osim toga, dobro radi i u zatvorenom i na otvorenom, čak i u uslovima produženo kišno vrijeme. Mala potrošnja energije: potrebno je 8 x AA baterija (nisu uključene), vrlo dugi vek trajanja do 4-6 meseci Dodatne funkcije: snimanje slika po kadar, periodično snimanje, rad s tajmerom odnosno kamera može biti programirana da radi samo u određenom vremenskom periodu svaki dan Ugrađeni 2.0-inčni TFT-zaslon u boji i 8 kontrolnih tipki Datum, vreme, temperatura i faza Meseca na fotografijama i videu Daljinska SMS kontrola kamere, naredbe se mogu uključiti i isključiti kameru ili zahtev za slanje fotografija u MMS / E-pošti Jednostavan za ugradnju: jednostavan za ugradnju pomoću zidnog nosača ili trake za montažu bez posebnih alata. Specifikacija: CMOS senzor slike 16megapiksela Micro SD kartica do 64 GB Objektiv F = 3,1; FOV = 120 ° 2.0 inča TFT Način rada Foto / video / foto i video način / Timelapse PIR 120 stupnjeva PIR udaljenost 20 metara Udaljenost od noćnog vida 20 metara IR 42 komada infracrvenih led svetla Brzina 0,3 sekunde Interval 1/2/5/10/30 sec / min (zadano 1 sek. ) Rezolucija slike 20MP / 12MP / 10MP SMS daljinski upravljač Da Prenos podataka e-poštom Da MMS na telefon 1-4 broja MMS na e-mailove 1-4 e-pošte Video razlučivost 1080P / 720P / VGA Format datoteke JPEG / AVI Informacije na fotografiji Datum, vrijeme, faza Mjeseca ISO : Auto / 100/200/400 Zaštita lozinkom 4 digitalni PIN Struja mirovanja 0,1 mA Radno vrijeme 6 mjeseci Sučelja TV; USB2.0; Micro SD kartica; 6V / 1A Vanjski Montaža Traka za montažu, nosač za stativ Osjetljivost PIR senzora Niska / srednja / visoka Radna temperatura -20 ~ 70 ℃ Napajanje 8 × AA ili 4xAA, 6V / 1A External Tajmer Da Zaštita od vlage IP66 Jezici izbornika En / FR / DE / ES / RU / DK / NL / PL / PT / SE / IT / FI / JP Certifikati FCC, CE, RoHS Dimenzije 9x7.6x13.5 cm Težina 0,4500 kg Sadržaj paketa: 1 x lovačka kamera, 1 x USB kabal 1 x montažni remen 1 x CD, 1 x Upustvo Mogucnost licnog preuzimanja na Novom Beogradu ! ! Slanjem Brzom Postom!

Kamera za lov Huntcam HC-801G digitalna lovačka kamera s funkcijom 3G koja salje slike i koja može automatski raditi dan/noc. Senzor pokreta salje slike uzrokovane bilo kakvim kretanjem ljudi ili životinja a nocu senzor pokreta detektuje na daljini IC lampe koja doseze do 20 m. Huntcam HC-801G slika fotografije do 20 mpx ili snima video u 1080p ili HD 720p kvalitetu. Fotografije slikane toku dana su u boji a nocu su crno bele. Huntcam HC-801G podržava 2G / 3G mreže, VODOOTPORNA, ip65 Prednosti Lovačke kamere Huntcam HC-801G Širok ugao snimanja: 120 stepeni brzina odziva: 0,3 sekunde Tri moda snimanja: 1. foto, 2. video i foto, 3. videoi foto+ video Noćni vmod preko ic lampi: 42 ic lampica pružaju vidljivost do 20 metara Vodootporno kućište: IP65 zaštita Koristi napajanje 9V ac/DC ili baterije 8xAA 1.5v koje nisu ukljucene u cenu kamere a trajnost baterije veoma dug od 4-6 meseci Dodatne funkcije: tajmer snimanja i slikanja periodicno snimanje slikanje po samom kadru podesavanje snimanja ili slikanja u odredjenom vremenskom intervalu svakodnevno Poseduje ekran od 2.0″ TFT boji sa 8 tipki Datum, vreme, temperatura i faza Meseca na fotografijama i videu Daljinska SMS kontrola kamere, mogu uključiti ili isključiti kameru, kao i zahtev za slanje fotografija u MMS / E-pošti Opis Kamera za lov Huntcam HC-801G je vrhunski alat koji će vam omogućiti da unapredite svoje lovne veštine i postignete izvanredne rezultate. Ova kamera je dizajnirana sa ciljem da vam pruži visokokvalitetne snimke i fotografije, kao i da vam olakša praćenje divljači. Jedna od ključnih karakteristika ove kamere je njen visokokvalitetni senzor koji omogućava snimanje u visokoj rezoluciji od 16 megapiksela. To znači da ćete dobiti oštre i jasne slike, čak i u uslovima slabog osvetljenja. Takođe, kamera ima mogućnost snimanja video zapisa u Full HD rezoluciji, što će vam omogućiti da zabeležite svaki detalj vašeg lova. Huntcam HC-801G takođe ima ugrađeni infracrveni LED osvetljenje koje omogućava snimanje u potpunom mraku. Ovo je izuzetno korisna funkcija koja će vam omogućiti da pratite divljač čak i noću, bez da je uznemiravate. Osim toga, kamera ima i mogućnost podešavanja osetljivosti senzora, što vam omogućava da prilagodite snimanje različitim uslovima. Jedna od prednosti ove kamere je i njena izdržljivost. Izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji su otporni na vremenske uslove, tako da je možete koristiti u svim uslovima. Takođe, kamera je vodootporna, što znači da je možete koristiti i u kišnim uslovima bez brige da će se oštetiti. Huntcam HC-801G dolazi sa velikim kapacitetom baterije, što znači da ćete moći da je koristite tokom dužih perioda bez potrebe za čestim punjenjem. Takođe, kamera podržava memorijske kartice velikog kapaciteta, tako da ćete moći da snimate i čuvate veliki broj snimaka i fotografija. Uz Huntcam HC-801G, dobićete sve što vam je potrebno da unapredite svoje lovne veštine i postignete izvanredne rezultate. Ova kamera će vam omogućiti da pratite divljač na najbolji mogući način, bez da je uznemiravate. Sa visokokvalitetnim snimcima i fotografijama, kao i izdržljivošću i dugotrajnom baterijom, ova kamera je pravi izbor za sve lovce koji žele da unaprede svoje iskustvo u lovu.

CHOISY-LE-ROI - Fajans set za ručavanje (1863-1908) /Na slikama sa više tanjira, neki od njih izgledaju tamniji - razlog je veštačko osvetljenje pri fotografisanju./ Set se sastoji od 20 delova: 6 plitkih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 2 cm) 6 dubokih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 3,5 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 20 cm, visina: 1,5 cm) 1 ovalna plitka činija (dužina: 35,5 cm, širina: 27 cm, visina: 3 cm) 1 velika okrugla duboka činija (prečnik: 30,5 cm, visina: 5,5 cm) Ukupna težina: oko 12 kg Sitni tragovi pribora na dnu svih delova. Glazura je sitno mrežasto ispucala na dva plitka, tri duboka, dva dezertna tanjira i u unutrašnjosti ovala gde je i potamnila. Par tamnih mrlja na unutrašnjem obodu jednog plitkog, tri duboka i jednog dezertnog tanjira. Na četiri duboka tanjira tamne mrlje u unutrašnjosti - vidljivo je na kolaž slici. U unutrašnjosti ovala dva sitna ispupćenja u glazuri - verovatno nastala u proizvodnji. Žig na dnu: (Inicijali) H B & Co (za “Hippolyte Boulenger & Komp.”) CHOISY (štampano preko naziva modela:) OXFORD Fabrika fajansa “H. Boulenger & Cie.”koristila je žig od 1863. do zatvaranja 1908. godine. „Faïenceries de Choisy-le-Roi“ (Fabrike fajansa Šoazi-le-Roa), u blizini Pariza (danas je njegovo predgrađe), osnovali su 1804. godine tri brata Paillart (Pajar). Naknadno, fabrikom je upravljao samo jedan od njih, Valentin Paillart (Valontan Pajar).Kada je on napustio posao, upravu je, od 1824. do 1836. godine, preuzeo njegov partner Hippolyte Hautin (Ipolit Otan). Partner u fabrici postao je Louis Boulenger (Luj Bulonže, 1773-1850), a njegov sin Adolphe Boulenger (Adolf Bulonže, 1805-1873) i Hautinova ćerka Alexandrine Hautin (Aleksandrin Otan, 1814-1900) venčali su se i imali četvoro dece. Jedno od njih, Hippolyte Boulenger (Ipolit Bulonže, 1836-1892), preuzeo je fabriku 1863. godine i pod imenom “H. Boulenger & Cie.” preobrazio je u kompaniju sa međunarodnom reputacijom. Do tada, fabrika je zapošljavala oko 300 kvalifikovanih radnika koji su radili na tri peći za pečenje keramike. Velik broj novih dizajna majolike uveden je u proizvodnju u ranim 1860-tim godinama. Hippolyte Boulenger je proširio radionice, uvećao proizvodnju i zaposlio profesionalne ilustratore za dizajniranje štampanog fajansa. Po završetku Francusko-pruskog rata područje Alzasa i Lorene je anektirala Nemačka. Grad Sarreguemines (Sargemin), glavni konkurent Choisy-le-Roi u proizvodnji majolike, pripao je nemačkoj teritoriji. Jedan broj radnika iz Sarregueminesa, koji nisu pristali da prime nemačko državljanstvo, došao je u Choisy-le-Roi donoseći sa sobom važne tehničke veštine i umeća. Zahvaljujući tome, Boulengerova fabrika počela je da proizvodi najbolju majloku u Francuskoj, osvajajući priznanja na izložbi u Parizu 1878. godine, kao i na mnogim međunarodnim izložbama. 1889. godine sedište kompanije premešteno je u Pariz a Hippolytea Boulengera nasledila su njegova dva sina. Majolika iz Choisy-le-Roi bila je veoma precizno glazirana i jedina je mogla da konkuriše tada veoma cenjenoj majolici poznatih britanskih proizvođača. Smatrana je za najprefineniju keramiku proizvedenu u Francuskoj. Fabrika je prestala sa radom 1908. godine. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpressom, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/10-37/pod-kp/1142)

KRISTER PORZELLAN-MANUFAKTUR - Set za kafu (1840-1895) Za 10 osoba. Set se sastoji od 23 dela: 1 čajnik sa poklopcem (visina: 25 cm, dužina: 25 cm, širina: 11,5 cm, zapremina: 1,6 l) 10 šoljica (visina: 7 cm, širina: 8 cm, širina otvora: 6 cm) 10 tacni za šoljice (prečnik: 13 cm, visina: 1,5 cm) 1 manja posuda za mleko (visina: 12,5 cm, dužina: 10,5 cm, širina: 7 cm) 1 veća posuda za mleko (visina: 15 cm, dužina: 12,5 cm, širina: 8 cm) Ukupna težina: oko 3,8 kg Veće oštećenje na rubu čajnika i sitna oštećenja na rubu dve tacne su popravljana, manje oštećenje na rubu izlivnika - sve je vidljivo na kolaž-slici. Zlatna boja na ivicama šoljica je mestimično izbledela. Žig na dnu: (Inicijali) KPM ( za Krister Porzellan-Manufaktur, ispod vertikalne crte, koja je, kao i čitav žig, imitacija žezla kojeg je na žigu koristila „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“) 10348 (broj modela) Fabrika „Krister Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig između 1840. i 1895. godine. Prvu fabriku porcelana u gradu Waldenburg (Valdenbug, danas Wałbrzych, u Poljskoj) osnovao je C.S. Rausch (Rauš) 1820. godine i radila je veoma uspešno, iako je imala samo jednu peć. Privučen lokalnim mogućnostima drugu fabriku otvorio je biznismen Traugott Hayn (Traugot Hajn) 1829. godine. Dekorater Carl Franz Krister (Karl Franc Krister), zaposlen u Rauschovoj fabrici prešao je u fabriku Hayn i uskoro je postao njen vlasnik 1831. godine. 1833. godine otkupio je i fabriku Rausch, uloživši novac koji je zaradio kao vlasnik rudnika kaolina u Meißenu (Majsen). Od samog početka, Krister je pokušao da privuče kupce imitirajući žig i stil čuvene fabrike „Königliche Porzellan-Manufaktur” (KPM) iz Berlina. KPM je povremeno menjala žig da bi izbegla sličnost, ali je i Krister menjao svoj, ali uvek dovoljno oprezno, tako da su svi pokušaji KPM da to zaustavi sudskom odlukom bili neuspešni. Ali, Krister nije bio uspešan zahvaljujući kopiranju proizvoda čuvene fabrike: kvalitet njegovih proizvoda je bio izuzetno visok, i ubrzo je stekao mnogo bogatih klijenata. Izvoz kupcima širom Evrope i Severne Amerike počeo je oko 1849. godine. Tokom vremena, njegovi proizvodi postali su poznati širom sveta, čemu su doprinele i nagrade na sajmovima u Wroclawu (1852.) i Parizu (1867.). Carl Krister umro je 1867. godine, i posao su preuzeli naslednici iz porodice Haenschke (Henške). U vreme kada je umro, njegova fimna je bila jedna od dve najveće kojima rukovodi jedna osoba, pored fabrike Carla Tielscha (Karl Tilš) u Altwasseru (Altvaser). Porodica Haenschke dalje je unapredila fabriku koja je 1913. godine zapošljavala 800 radnika. 1920. godine vlasnici su odlučili da fabriku prevedu u akcionarsko društvo. Već sledeće godine većinski vlasnik je postala Rosenthal grupa, ali je stari naziv zadržan sve dok 1945. godine ruske trupe nisu ušle u Waldenburg. Čim se rat završio, bilo je jasno da će područje u budućnosti pripasti Poljskoj i svi nemački građani su morali da ga napuste, osim kvalfikovanih radnika fabrike koji su bili primorani da ostanu sve dok u posao ne upute poljske imigrante. Sama fabrika je nacionalizovana i preimenovana u “Porcelana Stolowa Krzysztof” 1952. godine. Oznaka “Wawel” uvedena je 1953. godine i koristila se godinama kasnije. Sama fabrika je brzo napredovala, konstantno je proširivana i modernizovana, i stekla je svetski ugled. 1995. godine pokrenut je proces privatizacije i fabrika je počela da izdaje akcije zaposlenima. Proces je završen 1999. godine, ali fabrika još godinama bila pod nadzorom države. Postala je jedna od najvećih kompanija u Poljskoj, čija poizvodnja obuhavata veliki broj stavki, od jeftine keramike do skupocenih servisa. Rosenthal grupa zadržala je pravo na zaštitni znak i brend do 2004. godine, kada je robna marka Krister definitivno ugašena. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpress-om, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. Prodaje se bez držača za tanjire. (114/15-33/pod-kp/1107)

Cudno je u celoj ovoj prici to sto Ljubodrag Djuric nije bio neki levo smetalo beznacajan mish vec Sef Titovog kabineta, a onda i ko je smestio Zeki Rodzeru, ispada kao da je - i da li mu je UDBA namestila? Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči...Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52 muskarca Godine 1952. u Zagrebu se održava VI Kongres KPJ. Delegat na Kongresu je i Ljubodrag Đurić. U svojoj diskusiji na Kongresu on žestoko opali po Petru Stamboliću, koji mu je „preoteo` žene, i iznese još niz teških kritika na račun Petra Stambolića, Tito kao predsedavajući „urlikne`: `... Šta govori ovaj luđak!`, isključi, kao predsedavajući, sve mikrofone, zvučnike, obezbeđenje svlači Đurića sa govornice, strpaju ga u džip, i osim šofera u džipu je i Jovo Kapičić. ĐURIĆ Ljubodrag (1917-1988) - Užice, Srbija; učitelj. Član KPJ (1941). Komandant 2. proleterske brigade i divizije (1942/43); zamenik komandanta (Koča Popović) Glavnog štaba Srbije (1944). Prvi komandant oslobođenog Beograda (1944/45); šef kabineta maršala Tita. ĐURIĆ: Tada sam pretrpeo šok, i uzviknuo: `Ko laže?!` ...Pa ugledavši Petra Stambolića u predsedništvu Kongresa, rekao sam pokazujući rukom na njega: `Ovaj mi je preoteo ženu!“ Seksi kongres! (javili su zapadni dopisnici). Đurić je na licu mesta uhapšen (43 dana u zatvoru; poslednji stanovnik beogradske Glavnjače; srušena). O Đurićevoj labudovoj pesmi, kongresno i Tito: `Ja sam duboko uvjeren da iza ovog luđaka stoji neprijateljska ruka...` Đurić je isključen iz SKJ, i dve godine „interniran“ izvan Beograda. U međuvremenu - posredovanjem žene Osmana Karabegovića, Ljubice - Đurić se oženio Hajrom Šećibović (odmah „otpuštena iz državne službe i isključena iz SKJ“; ćerka Gordana). Svih godina diskriminacije, Đurić pedantno čestita rođen­dane Titu (uzvraća zahvalnicom), a Tito Đuriću nove godine. U Đurićevoj bolesti (1955), „dođe u stan jedan drug iz Marša­lata, te predade koverat sa novcem mojoj supruzi Hajri, sa napomenom da on to donosi po nalogu drugarice Jovanke i predsednika Tita“. Na molbu da mu lično uruči prvi primerak knjige svog `Ratnog dnevnika`, posle 14 godina Tito je primio Đurića (24. novembar 1966). Još kod vrata, priznanje Titovo: `Slušaj, Đurić... nikad se nisam prevario o tebi, i, znao sam, da ćeš se držati tako kako si se držao...` I dželatova pesma! Kad mu je pokazivao „kako me je Marko prisluškivao“, Đurić je podsetio Tita da je to `ozvučenje izvršeno još dok sam ja bio kod njega...“ Tu je susret malo splasnuo, ali Tito je promenio temu: „E... Đurić!... I ovo ti trebam reći: Znaš li ti... da je bio predlog da te likvidiraju u zatvoru! Ja sam te spasao! Ja to nisam dozvolio.“ U poenti, Tito još solidarnije: „Dobro je, Đurić, kad smo ja i ti živi i zdravi!...“ Naročito Đurić. „Bila je nedelja, 10. jul 1988, Ljubodrag Đurić je, u svom stanu u beogradskoj Baba-Višnjinoj ulici, na komadu hartije, zapisao stihove legendarne partizanske pesme: Partizan sam, tim se dičim,/ to ne može biti svak,/ umrijeti za slobodu,/ može samo div junak. Sat kasnije, a bilo je tačno 20 časova i 45 minuta, Ljubodrag Đurić je pucao u sebe. Smrt fašizmu - sloboda narodu! Đurić se tri puta ženio. Njegova prva žena, kad je 1943. u beogradskoj okupatorskoj štampi pročitala da joj je muž ubijen, preudala se. Posle rata oženio se opet, ali se 1948. njegov šurak izjasnio za Informbiro. Tito i Ranković pozvali su ga na razgovor i, na njihovo pitanje da li mu je važnija žena ili posao, rekao je „posao“ i razveo se od nje. Nešto kasnije je od svojih saboraca tražio da mu nađu novu, „ispravnu“ ženu. „Ispravna“ nije značilo i „nevina“, nego ona koja je već bila „proverena od drugih drugova“.Istoričar Venceslav Glišić, koji je Đurića dobro poznavao i bio recenzent njegovih memoara, pričao je da se ovaj, „na predlog Tita i Rankovića“, oženio Užičankom Milkom Petrović, koja je pre toga bila devojka narodnog heroja Milinka Kušića, poginulog u ratu. Međutim, samo posle pet-šest meseci braka, Milka je rekla Đuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić, „s kojim živi od leta 1944. godine - sve do ovih dana“.Žalio se RankovićuSutradan je to isto ponovila i Rankoviću, kome se Đurić požalio. Besan, Tito je odredio partijsku komisiju da istraži slučaj. Stambolić, potonji predsednik jugoslovenske vlade i Predsedništva SFRJ, sve je priznao. Pošto se nije znalo da li je začeto dete njegovo ili Đurićevo, Udba je diskretno organizovala abortus. Da Đurića uteši, Tito ga je krajem aprila 1952. postavio na mesto predsednika novoosnovanog Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije. Pola godine kasnije održan je Šesti kongres SKJ.„Na Šestom kongresu, kojim je Stambolić predsedavao“, kaže Glišić, „Đurić se jedva suzdržavao da ne pukne. Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene... To je uzburkalo atmosferu, i nekolicina, uglavnom onih koji su spavali sa suprugama svojih ‚drugova‘, povikali su Đuriću da laže... Prvi je, ispričao mi je Đurić, uzviknuo „lažeš“ Mijalko Todorović, s kojim je Mitra Mitrović prevarila svog muža Milovana Đilasa. Ustali su potom i neki Bosanci sa istim optužbama na račun svojih partijskih ‚drugova‘...“Tito pobesneoTito je bio besan. Naredio je: „Van s ovim luđakom!“, i nekoliko pripadnika državne bezbednosti, predvođeni Jovom Kapičićem, svuklo je Đurića sa govornice i pravo iz sale odvelo u zatvor.Reč je uzeo Milovan Đilas, da smiri situaciju: „Prije svega, do sada sam smatrao da je Ljuba Đurić normalan čovek. Čim je počeo da govori, izgledao je kao lud...“Đurića su razrešili funkcije sekretara vlade, bio je 43 dana u zatvoru, a posle je radio kao učitelj u nekoj osnovnoj školi u Sremu. Delimično je rehabilitovan kad je 1967. godine objavio „Ratni dnevnik“. Tada ga je Tito primio i rekao mu: „Nema više starih, dobrih drugova kao što si bio ti“. Đurić je kasnije postavljen za direktora „Službenog glasnika“, napisao je memoare „Životne uspomene“, a onda je ubrzo, obolevši od raka, 1988. godine izvršio samoubistvo u svom stanu. Posle saznanja da je Milka Petrović, „drugarica“ koju su oni Ljubodragu Đuriću preporučili za brak - ljubavnica Petra Stambolića, Tito i Ranković bili su besni. Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52, ali izgleda da su u pitanju bila preterivanja. Djuricevo pismo Titu na vizit karti ( originalni rukopis, autogram - potpis, za ljubitelje, ultra retkost ); provenijencija: kolekcija jednog od najpoznatijih domacih sakupljaca slicnih stvari. Druze Marsale, Meni, kao I mnogima drugima, tesko je da pronadjemo reci ovom prigodom. Ono sto svaki od nas moze reci, to je: Da te volimo I postujemo, a jedina nam je zelja da nam budes zdrav I krepak I da pozivis jos dugi niz godina za dobrobit nasih naroda, za malo bolji postupak prema tvojim suradnicima (sic!) I dalji procvat nase socijalisticke zemlje! Vas – Djuric –

Mixcast 4 PODCAST MIXER, RECORDER, USB AUDIO INTERFACE& STREAMER Mixcast 4 makes professional content creation easy. For Podcast creation, live streaming, event production, or voice over, Mixcast 4 will mix and record mic inputs, internal sounds and music via the trigger pads, and external audio input from your phone or PC. Together with the TASCAM Podcast Editor software, a complete solution - including both waveform editing and sound pad control - is provided from pre-production to completion. Stress-free touch panel control Equipped with 4 mic inputs and 4 individual headphone outputs, the Mixcast 4 is always ready for production thanks to the installed auto-mixing function that will automatically adjust optimal levels and set mic priority with no troublesome configuration for a perfect mix. The Mixcast 4 also showcases a 5-inch color touch screen that provides quick and intuitive access to desired menu control settings. One-stop workstation with a variety of functions From audio recording to the mixing of recorded audio, the Mixcast 4 offers a one-stop solution with multiple convenient functions such as 14-track multi-track recording direct to the unit's SD card.Not only with four mic inputs, but also with Bluetooth®, a LINE IN (3.5mm TRRS) connection, and PC connectivity allows the unit to easily mix and record phone conversations/sound sources and let 7 people in maximum join the program. In addition, it supports Talkback function for internal conversation that will not be on the main recording. The Talkback output has been expanded to USB/ Bluetooth/ LINE IN (3.5mm TRRS) connection in addition to the headphone outputs. (supported from V1.30) Enhance content with real-time sound effects The Mixcast 4 comes with fully customizable sound pads. In addition to preset sound effects, users can flexibly assign new sounds or even pre-recorded mic sounds that have been recorded on the unit. The Mixcast 4 sound pads also allow for easy and real time voice effects such as voice transformation, reverb, and more to make live-streams and recordings even more interesting and fun. For the real time effects, common settings can be applied for up to 4 mic inputs simultaneously. (supported from V1.20) The playback level of each sound pad can be adjusted, and pad banks can be switched while recording.(supported from V1.30) Features at a Glance Podcast production of up to 7 people 4 mic inputs with auto-mix , 4 headphone outputs USB input, Bluetooth input, LINE IN (3.5mm TRRS) input Invite guests and friends: Mix-Minus to connect call-ins with echo-free audio via Bluetooth, USB input or 4-pole TRRS audio cable Sound pads for instant sound triggering and effects Easy and intuitive control using the 5-inch touch panel Fully compatible with the dedicated TASCAM Podcast Editor software to cover the entire production workflow Direct internal multi-track recording to SD card (up to 14 tracks) 14in/2out USB audio interface Nine language options including English, French, German, Italian, Spanish, Russian, Chinese, Japanese and Korean Spec description Recorder specifications Recording media SD cards (64 MB to 2 GB), SDHC cards (4 GB to 32 GB), SDXC cards (48 GB to 512 GB) Recording/playback formats WAV(BWF) 48 kHz, 24 bit, 2 ch Stereo/14 ch Poly Max. recordable tracks 14 tracks (12 track + 2 mix) Analog audio input ratings MIC INPUT jacks (1-4) Connectors XLR/TRS combo jacks XLR XLR-3-31 (1: GND, 2: HOT, 3: COLD) TRS 6.3mm (1/4") standard TRS jacks (Tip: HOT, Ring: COLD, Sleeve: GND) Maximum input level +10 dBu (when LEVEL at min.) Nominal input level -10 dBu (when LEVEL at min.) Minimum input level -76.5 dBu (when LEVEL at max.) Gain range 66.5 dB Input impedance 2.1 kΩ PHONES (TRRS) 1 jack (CTIA standard) Connector 3.5 mm (1/8") 4-pole mini jack Maximum input level +4 dBV (when LEVEL at min.) Nominal input level -16 dBV (when LEVEL at min.) Minimum input level -82.5 dBV (when LEVEL at max.) Gain range 66.5 dB Input impedance 2 kΩ LINE IN (TRRS) jack (CTIA standard) Connector 3.5 mm (1/8") 4-pole mini jack Maximum input level +8 dBV Nominal input level -12 dBV Input impedance 12 kΩ LINE IN L/R (balanced) jacks Connectors 6.3mm (1/4") standard TRS jacks (Tip: HOT, Ring: COLD, Sleeve: GND) Maximum input level +24 dBu Nominal input level +4 dBu Input impedance 11 kΩ Analog audio output ratings PHONES jacks (1-4) Connectors 6.3mm (1/4") standard stereo jacks Maximum output 45 mW + 45 mW (0.1% THD+N or less, into 32Ω load) Working Impedance 16 to 600Ω PHONES (TRRS) 1 jack (CTIA standard) Connector 3.5 mm (1/8") 4-pole mini jack PHONES (TRRS) 1 output splits from PHONES 1 output LINE OUT (TRRS) jack (CTIA standard) Connector 3.5 mm (1/8") 4-pole mini jack Maximum output level -25 dBu Nominal output level -45 dBu Output impedance 100 Ω MONITOR OUT L/R (balanced) jacks Connectors 6.3mm (1/4") standard TRS jacks (Tip: HOT, Ring: COLD, Sleeve: GND) Maximum output level +20 dBu Nominal output level +0 dBu Output impedance 200 Ω LINE OUT jack Connector 3.5mm (1/8") stereo mini jack Maximum output level +6 dBv Nominal output level -14 dBv Output impedance 200 Ω USB Connector USB Type-C Transfer Format USB2.0 HIGH SPEED Device Class Mass-storage class USB Audio Class 2.0(USB class-compliant) USB Audio Sampling Rate 48 kHz Bit Depth 24 bit Number of inputs 14 channels *Output from this unit Number of outputs 2 channels *Input to this unit Bluetooth® Output class 2 (about 10m* unobstructed transmission distance) Supported profile A2DP Supported A2DP codecs SBC, AAC Supported A2DP content protection SCMS-T Recording times (in hours: minutes) Recording format: 24-bit / 48kHz WAV 14 ch: 0:35 (4 GB) / 1:10 (8 GB) 2 ch: 4:07 (4 GB) / 8:15 (8 GB) The recording times shown above are not continuous recording times. They are total recordable times for SD/SDHC/SDXC cards. Power Dedicated AC adapter (PS-P1220E NUT), DC 12 V Power consumption 12.5 W (maximum) Weight 2.55 kg Operating temperature range 0 - 40°C Dimensions 374.8(W) × 56.5(H) × 263.6(D) mm (excluding protrusions) 374.8(W) × 71.2(H) × 266.7(D) mm (including protrusions) Include items AC adapter (PS-P1220E NUT), USB Type-C to Type-C cable, Owner's manual (inc. warranty), TASCAM ID registration guide * The transmission distance is an estimate. The transmission distance may vary depending on the surrounding environment and radio wave conditions. Audio Performance Mic amp EIN (equivalent input noise) -125 dBu or less (150Ω termination, LEVEL at max.) Frequency response Mic input jacks (1-4) 20 Hz - 20 kHz: +0.3 dB / -0.3 dB (JEITA) S/N ratio 101 dB( Mic input jacks (1-4), channel faders at 0, 20kHz SPCL LPF +A-Weight) Distortion 0.003% ( Mic input jacks (1-4), 1kHz sine wave, channel faders at 0, 20kHz SPCL LPF) Crosstalk 95 dB or more Note: Measurement conditions conform to JEITA CP-2905B. Computer system requirements Windows Compatible computers Windows computer with a USB 2.0 (or higher) * Operation is not guaranteed using the TASCAM driver with ARM64 CPUs. Mac Compatible computers Mac with a USB 2.0 (or higher) * Verified with Intel and Apple Silicon (M1 and M2) hardware

Sekira najveceg strip junaka Zagora. Napravljena od prirodnog kamena, sa drvenom drskom. Retko , kolekcionarsko Zagor je stripski junak autora Serđa Bonelija (scenario) i Galijena Ferija (crtež) koji je nastao 1961. godine u Italiji. Na prostorima bivše SFRJ prvi put se pojavio 1968. godine, u stripu pod naslovom „Nasilje u Darkvudu“. Puno ime Zagora je Zagor Te-Nej, što na jeziku Algonkin Indijanaca znači „duh sa sekirom“. Pravo ime ovog strip heroja je Patrik Vajlding. Prvobitno, Zagoru je bilo nadenuto ime Ajaks, ali se Boneli predomislio kad je čuo da postoji deterdžent istog imena. Radnja stripa se dešava u Darkvudskoj šumi u Severnoj Americi. Zagor je predstavljen kao lik atletske građe sa prepoznatljivim kostimom čiji je osnovni deo crvena majica sa žutim krugom u sredini, u kojem je nacrtana slika orla raširenih krila. Njegov verni pomoćnik i saputnik u brojnim avanturama je simpatični debeli Meksikanac Čiko. Tu su još i Tonka, poglavica Mohavka i Zagorov krvni brat, Dok Lester, indijanski vrač Mnogooki itd. Jedan od njegovih legendarnih neprijatelja je ludi naučnik po imenu Helingen. Zagorovo pravo ime je Patrik Vajlding, a rođen je u kolibi kod Klir Votera (Darkvud). Roditelju su mu se zvali Beti i Majk Vajlding i bili su irskog porekla. Kada je bio dečak, roditelje su mu ubili Indijanci Abenake koje je predvodio belac Solomon Kinski. Zagora je spasao otac bacivši ga u reku pre nego što je zajedno sa njegovom majkom nastradao u zapaljenoj kući koju su zapalili Indijanci. Nakon toga ga iz reke spašava lutalica Fici, čovek koji je bio bogati trgovac u Bostonu i koji se toga odrekao da bi došao da živi u divljini. Fici ga je naučio da rukuje kamenom sekirom. Tokom odrastanja, Patrik traži Solomona Kinskog da mu se osveti zbog smrti svojih roditelja. Jednog dana saznaje gde se on nalazi i sprema osvetu. Dolazi u selo Indijanaca Abenaka kojima je Kinski bio neka vrsta poglavice i ubija nekoliko Indijanaca iz zasede. Nakon toga Indijance hvata panika i većina napušta selo, dok manji broj ostaje uz Kinskog. Nakon toga ulazi u selo i ubija ostatak Indijanaca i bori se sa Kinskim i savlada ga. Tada mu Kinski govori da je njegov otac bio bivši vojni oficir koji je izvršio zločin nad indijancima i da je to razlog zašto su ubili njegove roditelje. Patrik ne može da veruje, ali kada vidi članak u novinama da je njegov otac proglašen krivim za taj zločin, pada na kolena i očajava. Tada Kinski uzima pištolj i nišani u Patrika. U tom trenutku se pojavljuje Fici i pogađa Kinskog sekirom i ubija ga. Ipak i Kinski je stigao da puca i pogađa Ficija, koji nakon nekoliko trenutaka umire na Patrikovim rukama. Posle tih događaja, Patrik odlazi razočaran, tužan i tada donosi odluku: „Ubuduće ću raditi samo na miru! Pokušaću izmiriti Indijance i belce, uneti više razumevanja za njih. Pomagaću onima koje ocenim pravednima, bez razmišljanja o tome ko kojoj rasi pripada“. Tako je počeo svoj put borbe protiv nepravde. Jednog dana je naišao na grupu Indijanaca koji su napali grupu glumaca sa kočijama. Savladao ih je i ubio njihovog poglavicu. Glumci koje je spasao su bili porodica Salivan koji će kasnije postati njegovi veliki prijatelji. Tokom upoznavanja sa njima, ispričao im je svoju tužnu priču i oni mu prave crveni kostim sa orlom na grudima, a Patrik daje sebi ime „Duh sa sekirom“ (indijanski naziv Za-gor Te-Nej). Kasnije tokom skupa indijanskih poglavica Darkvuda pojavljuje se u plamenom krugu na jednom proplanku. Indijanci videvši to pomisliše da je to duh i da ga je Manitu poslao. Tada Zagor govori: „Izbacite strah iz srca sinovi Manitua! Veliki Duh me nije poslao na zemlju da bih vas kaznio, nego da bih vam pokazao pravi put, kako bih vam ukazao na mudre odluke. Za-gor Te-Nej je moje ime, a ova sekira je moj znak! Ne zaboravite to“. Sve poglavice su prihvatile Zagora za svog zaštitnika, osim jednog koje se zvao Oga-Ito i koji je mrzeo belce. On Zagora izaziva na dvoboj u kojem ga Zagor pobeđuje i ubija.

Jedna zlata vredna REC & DVA harizmaticna imena Nadezdino pismo - dopisnica iz 1907. godine - bratu Rastku Petrovicu (nadrealisti, nadrealizam) za sta je moguce dobiti i fotosertifikat. Nadežda Petrović Izvor: Wikipedia Nadežda Petrović Autoportret Rođenje 1873 Čačak, Kneževina Srbija Smrt 1915 Valjevo, Kraljevina Srbija Nacionalnost srpska Polje slikarica Nadežda Petrović (Čačak, 1873. – Valjevo, 1915.), najznačajnija srpska slikarica s kraja 19. i početka 20. vijeka. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Umjetnički rad 2.1 Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) 2.2 Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) 2.3 Pariško razdoblje (1910. - 1912.) 2.4 Ratno razdoblje (1912. - 1915.) 3 Bibliografija 4 Vanjske veze Biografija S obitelji se 1884. godine preseljava u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sljedeće 1892. godine polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama te postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Kirila Kutlika. Od 1898. godine počinje školovanje u Münchenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea. Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Godine 1901. započinje rad u ateljeu Juliusa Extera u Münchenu. Od 1904. godine angažira se u domovini oko Prve jugoslavenske umjetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslavenske umjetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905. godine). Do 1912. godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslavenske kolonije 1907; Izložba srpskog umjetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenskom salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; sljedeće 1911. godine izlaže u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenskom salonu u Parizu. U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu i sudjeluje na četvrtoj jugoslavenskoj izložbi. U Prvom balkanskom ratu sudjeluje kao dobrovoljna bolničarka na bojišnici. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je od tifusa u Valjevu gdje je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke. Umjetnički rad Slikarstvo Nadežde Petrović, najznačajnije srpske umjetnice s početka 20. vijeka uvodi srpsku umjetnost u tokove suvremene europske umjetnosti. Zahvaljujući njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svijetu, ali i sretnim okolnostima da se početkom 20. vijeka školovala u likovnim središtima Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim dijelom, u korak s evropskim ekspresionizmom, a ponekad se i približava tada još neafirmiranoj apstrakciji. Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gdje se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi kista i široki i gusti, pastozni namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Voljela je slikati portrete i pejzaže, a njeno domoljublje ogledalo se i u čestom izboru tema iz nacionalne povijesti i slikanju ljudi i predjela Srbije. Djelo Nadežde Petrović, u cjelini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene slikarice s Balkana. Školovanje u Münchenu, posjete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, te se njen opus može podijeliti na nekoliko razdoblja. Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) Prvi dio - učenje u školi Antona Ažbea, slovenskog slikara (Bavarac, kopije starih majstora). Drugi dio - rad u ateljeu Juliusa Extera, jednog od osnivača münchenske Secesije (Bavarac sa šeširom, Vodenica, Iberze, Borova šuma, Jelova šuma, Akt s leđa) Bavarac sa šeširom, 1900. Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Vodenica, 1901, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) Prvi dio - poslije 1903. (Stablo u šumi, Resnik - više studija, Staro groblje, Žetva, Domaćin, Djevojče iz Sićeva, Sićevo - više studija, Guslar, Redovnik) Drugi dio - poslije Italije 1907. (Dereglije na Savi, Žena sa suncobranom, Anđa, Staro beogradsko groblje) Resnik, 1904, Narodni muzej Beograd Pariško razdoblje (1910. - 1912.) (Most na Seni, Kej na Seni, Kraljević Marko i Miloš Obilić, Bulonjska šuma, More, Plaža u Bretanji, Bogorodičina crkva u Parizu) Ratno razdoblje (1912. - 1915.) (Čaršija, Stari šedrvan u Prizrenu, Prizren, Gračanica - nekoliko studija, Kosovski božuri - nekoliko studija, Dušanov most, Vezirov most, Ruševine, Valjevska bolnica) Stari šadrvan u Prizrenu, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Gračanica, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Turski most Stari Prizren Bibliografija Stanislav Živković, Nadežda Petrović (1873-1915), ZLUMS, Novi Sad 1966. Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo XX veka, knjiga I, Nolit, Beograd 1970. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Beograd 1973. Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873-1915, Beograd 1978. K. Ambrozic, Nadežda Petrović (1873-1915), Bayerische Staatsgemuldesammlungen/Neue Pinakothek, München 1985. Katalog stalne postavke sa vodičem kroz zbirke, Umetnička galerija `Nadežda Petrović`, Čačak 1995. Nadežda Petrović 1873-1915, PUT ČASTI I SLAVE, katalog, Beograd 1998. Vanjske veze Commons-logo.svg Nadežda Petrović na Wikimedijinoj ostavi Umetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Надежда Петровић Из Википедије, слободне енциклопедије Надежда Петровић Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Информације Датум рођења 12. октобар 1873. Место рођења Чачак (Кнежевина Србија) Датум смрти 3. април 1915. Место смрти Ваљево (Краљевина Србија) Дела Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915) била је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века. Садржај 1 Живот 2 Уметнички рад 2.1 I Минхенски период (1898 — 1903) 2.2 II Српски период (1903 — 1910) 2.3 III Париски период (1910 — 1912) 2.4 IV Ратни период (1912 — 1915) 3 Види још 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Живот Рођена у Чачку 12. октобра 1873. године од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве, сестричине Светозара Милетића.[1] Њен млађи брат је књижевник Растко Петровић. Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа. Споменик Надежди Петровић у Пионирском парку, Београд, поклон града Аранђеловца поводом IX скупа Несврстаних земаља 1989. године Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Године 1903, 26. августа са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.[2] Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у, како се тада сматрало Старој Србији, након Илинденског устанка. Надежда је са Милицом Добри крајем 1903. чак отишла у Македонију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми Војвода Мицко Поречки, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком. До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу. У Београду је 1912. године отварила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби. Сликарка Надежда Петровић као ратна болничарка Отац јој је умро априла 1911, а мајка 1912. године. Њихову смрт је тешко поднела.[3] У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса, била је на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима. У чачку се од 1960. одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде Петровић. Уметнички рад Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији. На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије. Место сахране 1915. године, сликарке Надежде Петровић у Ваљеву умрле од тифуса. гроб на Новом гробљу у Београду Дело Надежде Петровић, у целини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшћу

Izuzetno retko!!! Odlično očuvano. Izdavački centar Rijeka izložba stripa, mali salon Rijeka 1978, od 15. IX do 30. IX Naslov Novi kvadrat : Devlić, Marušić, Ilić, Zimonić, Kordej, Kunc : [izložba stripa, Mali salon, Rijeka, 15. IX - 30. IX 1978. / [predgovor Slavenka Drakulić-Ilić] Vrsta građe katalog Jezik hrvatski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Rijeka : Izdavački centar Rijeka, 1978 (Rijeka : Tipograf) Fizički opis [36] str. : ilustr. ; 40 cm Drugi autori - osoba Drakulić-Ilić, Slavenka = Drakulić-Ilić, Slavenka (Broš.) Predmetne odrednice Devlić, Radovan, 1950- -- Strip -- Izložbeni katalozi Puljak, Ivan, 1953- -- Strip -- Izložbeni katalozi Marušić, Joško, 1954- -- Strip -- Izložbeni katalozi Ilić, Mirko, 1956- -- Strip -- Izložbeni katalozi Kordej, Igor, 1957- -- Strip -- Izložbeni katalozi Kunc, Ninoslav, 1957- -- Strip -- Izložbeni katalozi Zimonić, Krešimir, 1956- -- Strip -- Izložbeni katalozi Strip -- Hrvatska -- Izložbeni katalozi PREDGOVOR Ova kultura, u kojoj dominira verbalizam i u kojoj stvari opstoje, pošto ih je Bog izrekao – imenovao – uobličio („I Bog reče...“), kao da pomalo odumire. Riječi danas više nemaju živototvornu moć. Jednostavno su devalvirale. Teško im je vjerovati, „ofucale“ su se i izgubile težinu – kao da su postale nekakva lepršava moneta, neko blabla koje ni mene ni tebe ne obavezuje na djelovanje. Zamorila su nas dugačka predavanja, još duži politički govori, impotentna intelektualistička objašnjavanja, površne novinske vijesti... a ni parole nisu više u modi. Slabo čitamo novine, slabo slušamo radio – radije gledamo televiziju. Za pola sata doznamo sve važno što se na svijetu zbiva. A što da kažemo za književnost? Tko još čita pjesme, tko ima vremena za romane, osim onih koji su za to plaćeni? Tu i tamo zagolica nas nekih četiri-pet prstiju i neki strah od letenja – i to je gotovo sve. Riječi su se srozale i na nivou međuljudskih odnosa i na nivou informiranja – kao oblik komunikacije uopće. Međutim, devalvacija jednog otvara mogućnost izražavanja drugim medijima, prije svega vizualnim: filmu, televiziji, stripu... Pogledajmo, na primjer, karikature: često jedan jedini crtež izražava oštriju kritiku nego desetak kartica teksta. Ali, u tradicionalno verbalističkoj kulturi, prema karikaturama imamo stav: ha, ha, sličice – a, sličice, molim lijepo, nisu toliko uvažene. Da je kojim slučajem Aristotel crtao stripove, možda bi situacija bila obrnuta. Ista je stvar i sa stripom. To je masovni medij koji prvenstveno služi za razbibrigu, što znači da mu je funkcija reducirana a priori. On spada u industriju zabave, u dokolicu (ili, kako bi se to moglo precizirati), u manipulaciju dokolicom. Šezdesetih se godina u zapadnom svijetu javlja fenomen kontrakulture, u čijem okviru su ljudi pokušavali razviti drugačije oblike komunikacije: pogledom, dodirom, tišinom, oblačenjem, muzikom, načinom ishrane, voljenjem i bijelim šumom. Ponajmanje riječima. U umjetnosti su najbolja djela stvorili na području muzike i stripa. Strip je postao, kako to kaže jedan od njegovih tvoraca Denis Kitchen, „više od književnosti i više od slikarstva“, on ih sintetizira i nadilazi i to tako da se u tom procesu gubi elitizam i jedne i druge umjetnosti kao i njihove zasebne osobine. S novom vrstom stripa rađa se i novi odnos prema stripu – on se emancipira od industrije zabave i poprima drugačiju funkciju. Jedan opći trend demistifikacije društvenih fenomena i odnosa i angažirane kritike društva javio se već ranije na području društvenih nauka. Demistificira se sama nauka, mit objektivne svijesti i racionalnosti, tehničke revolucije... razotkriva se proces birokratizacije društva i upozorava na opasnost od tehnokracije i totalitarizma. Dovode se u pitanje i same pretpostavke kulture koja tako očigledno ide ka samouništenju. U novoj vrsti stripa koja se pojavljuje u općoj klimi radikalizacije i bunta, očigledno je bavljenje tabu temama, prije svega seksom. Kršćanske dogme o čovjekovom biću kao dobrom ili zlom, dušom ili tijelom pretvorili su se u kulturnu stigmu koja prožima moral, ponašanje, vrijednosti – čitav način mišljenja i doživljavanja. Strip prodire kroz tu stigmu, zadaje ni¬ske udarce, razobličava građanski moral — grubo, groteskno, ponekad perverzno, uz hipertrofiranie anatomskih osobina i opsesivno ponavljanje nekih detalja – ali ipak uspješno. Osim rušenja seksualnih tabua, očigledna je i otvorena politizacija stripa (posebno u Francuskoj) izravnom i angažiranom kritikom ili pak bijegom u SF teme. U posljednje dvije godine pojavila se i kod nas grupa mladih strip-autora koji su afirmirali, za naše podneblje novu vrstu stripa pod nazivom „Novi kvadrat“ (Devlić, Marušić, Kune, Zimonić, Ilić, Puljak, Kordej). Nova vrsta stripa kod nas ne pojavljuje se paralelno sa undergroundom na zapadu ili neposredno nakon njega, a ni u okviru nečega što bi se moglo nazvati kontrakulturom. On se pojavljuje preko deset godina nakon vrhunca underground-stripa u Americi onda, kada je nova funkcija stripa već sasvim očigledna. Što ovdje znači pridjev „novi“? Taj strip je nov i nije nov. Nije nov ukoliko se nastavlja na našu strip tradiciju „prve“ i „druge“ generacije (Maurović, Lobačev, Neugebauer, Beker, Radilović itd.), ali je bitno nov upravo po funkciji. Što se konteksta tiče, to je strip koji se nastavlja i na domaće i na svjetsko strip-nasljeđe. Naprosto, nemoguće je predvidjeti razvitak nekih fenomena samo zato, jer su s onu stranu granica naše zemlje. Razvitak komunikacijskih sistema doprinosi svakodnevnoj „univerzalizaciji“ kulture, tako da američki underground strip može biti dio kulturnog nasljeđa naših strip-autora, pored elemenata nacionalne kulture. Pojava nove vrste stripa kod nas na svoj način govori o tome da su sazreli društveni i kulturni uvjeti da se tako što pojavi, naime, da strip otvori sebi prostor za moguće kritičko djelovanje. Ima neka tajna veza između devalvacije vrijednosti riječi i pojave ovakve vrste stripa koji tekst reducira na minimum, a često ga i eliminira – ima, po onoj logici „ha, ha, sličice“ po kojoj će proteći dosta vode dok postane sasvim jasno da te sličice imaju moć razbijanja klišeja, reza u stvarnost... Te stripove nikada nećemo „uhvatiti“, ako pokušavamo odvojiti formu od sadržaja. Oni djeluju kao zen-budistički koani: u pravilu su kratki, ne objašnjavaju, ne podučavaju, ne tumače, ne „popuju“... u njima nema vremena za fabulu, za dramatizirani tok događaja. Djeluju kao udarac u solarni pleksus: momentalno razotrivajući nutrinu. Njihovi crtači ne posjeduju samo znanje stvari, već slutnju njene biti. Kao koan, taj strip sažima stvarnost, zatvoren u svoju vlastitu, najčešće paradoksalnu, unutarnju logiku. Oni stripovima barataju kao štapom kojim nas tuče po glavi, nakon čega nas ili boli glava, ili se prosvijetlimo. Važno je da reagiramo, da ne ostanemo ravnodušni. Snaga i izazovnost tih stripova potencirana je samim temama; osjeća se zabrinutost, preispitivanje vrednota. Sada strip progovara o problemima smisla i besmisla, života i smrti, o stvarima o kojima su do sada govorili uglavnom filozofija i književnost. No, treba spomenuti i jedan problem drugačije prirode. Naime, valja se upitati o jednoj očiglednoj činjenici, toliko očiglednoj da bi je suptilne analize mogle i zanemariti, a one manje suptilne i zlonamjerne, mogle bi joj dati previše značenja. Radi se o tome da se većina stripova sastoji samo od jedne table, odnosno jedne stranice u novinama. Podatak, koji nas ponajmanje može navesti da zaključimo, kako forma uvjetuje sadržaj: ako su autori izborili vlasititi prostor od jedne stranice u štampi, onda su bili prisiljeni da na tu stranicu zbiju sve ono što im se činilo važnim da kažu. To može biti i dobro i loše; loše ukoliko se pretvori u maniru. Za sada, može se reći da nisu imali ni vremena ni prilike da se razvodne u dužem stripu. Proročanstva ćemo napustiti, međutim, ostaje činjenica da su, izborivši makar i ograničeni prostor, u njemu postigli ovakve domete. Čini se, da slobodno možemo zaboraviti ležerno izrugavanje sa superiornih intelektualističkih visina: ni strip nije samo ono što je nekad bio – razonoda, odmor, obrisač naše umorne i rastočene duše, smetište umjetnosti... Sada ga se treba pomalo pribojavati. Ovakav kakav postaje, on je sve drugo do udoban. Jednostavno, ne možeš ga više čitati ni na zahodu, ni za doručkom. A možda je upravo to i bilo važno postići, barem jednim dijelom strip-produkcije. Oni, koje ovaj tok događaja zabrinjava, ne trebaju paničariti – još uvijek ostaje dovoljno stripova koji ne zaslužuju bolju sudbinu nego da ih se čita na gore spomenutim mjestima . . . Slavenka Narodni neprijatelj za 3 soma Još bi malo žlabirali, ako nije kasno Žeđ Predskazanje Kako su nastali istok i zapad Strogo zabranjeno, 1, 2 naređujem ja ... Novi kvadrat, naziv skupine mladih zagrebačkih crtača stripova okupljenih uglavnom oko tjednika Polet u drugoj polovici 1970-ih. Autori Radovan Devlić (1950–2000), Krešimir Skozret (r. 1951), Joško Marušić (r. 1952), Mirko Ilić (r. 1956), Krešimir Zimonić (r. 1956) i Igor Kordej (r. 1957) uvodili su u područje stripa niz grafičkih, tematskih i ikonografskih inovacija kojima su pridonijeli podizanju općega zanimanja za hrvatski strip. Skupina se potkraj 1970-ih raspala. KC (N)

Pisano Urosu Predicu. Priča o jednom iskrenom prijateljstvu Predić i Dunđerski upoznali su se u Starom Bečeju dok je Predić radio ikonostas u starobečejskoj pravoslavnoj crkvi. Sličnih pogleda na svet i sličnog senzibiliteta slikar i veleposednik su ubrzo postali prijatelji. Kada je Bogdan hteo da sazida kapelu na svom imanju, Predić je uradio ne samo svoj deo posla, koji se odnosi na izradu ikonostasa, već je nalazio i arhitekte, majstore, ugovarao poslove sa fabrikom za izradu mozaika, bankom, pregovarao sa patrijarhom. Nakon izgradnje kapele na svom imanju, Bogdanu Dunđerskom i mnogim Srbima u Vojvodini se 1918. godine ostvarila želja, Vojvodina se pripojila matici Srbiji. Bogdan je do kraja Prvog Svetskog Rata bio aktivni član mađarskog parlamenta, a ostvarenjem svih svojih snova, ujedinjenjem, prestao je da se bavi politikom. Danas je malo poznato koliko je Bogdan uradio da bi srpsko stanovništvo u Austro-Ugarskoj Vojvodini živelo bolje. Bez obzira na to, Bogdanu je 1920. godine agrarnom reformom umanjen posed. I pored jake želje da svoj posed vrati u pređašnje stanje, Bogdan čak ni svađom sa novoimenovanim Kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem, to nije dobio. Nakon agrarne reforme i novog imena za Srbe, Jugosloveni, Bogdan se povukao u sebe i zapao u strašnu duševnu krizu, a jedina veza sa spoljašnjim svetom mu je bila preko svog najboljeg prijatelja akademskog slikara Uroša Predića. Nije verovao nikom sem svojim najbližim prijateljima. Počeo je da sumnja čak i u crkvene velikodostojnike kojima je uvek iskazivao najdublje poštovanje. Dunđerski je, mada osetljiv i prefinjen, bio izuzetno jak i sposoban čovek, mnogo jači nego što je Predić pretpostavljao. Njegovo imanje je i pored svih nametnutih teškoća uspešno funkcionisalo, pa je 1923. godine da bi pokazao kralju koliko je on i dalje moćan počeo izgradnju dvorca po ugledu na francuske dvorce koje je video na putovanjima. Predić je poslao pismo u kome je upozoravao prijatelja da ga ovi novi troškovi mogu dovesti u nezgodnu finansijsku situaciju, ali briga Predića je bila suvišna, a dvorac je uspešno završen bez velikih finansijskih problema. Godine 1925. završen je dvorac u kome Bogdan nikada nije prespavao ni jednu noć, a kojim je prkosio Kralju. Testamentom Bogdana Dunđerskog, koji je napisan 23.marta 1940. godini veći deo imovine ostavio je Matici Srpskoj. Želja Bogdana Dunđerskog da siromašna i talentovana deca srpske nacionalnosti izučavaju poljoprivredu i ekonomiju na njegovom imanju posle njegove smrti nije ostvarena. Dvorac se ni danas ne zove (kako je on želeo) „Zadužbina Bogdana Dunđerskog“, nego je poznat po nazivu „Fantast“, što je ime jednog od trkačkih grla iz njegove ergele. Bogdan Dunđerski je u svom testamentu izričit kada govori o kosturnici koja se nalazi u kapeli pored novobečejskog dvorca. Njegova želja je nedvosmislena: „Na mojem salašu sagradio sam jednu crkvu ukrašenu umetničkim radom mojeg dobrog prijatelja, akademskog srpskog slikara, Uroša Predića. Moja je želja, te prema ovoj naređujem, da se na mojem salašu u mojoj kosturnici uzidanoj u samoj crkvi sahranim. Kako je moj prijatelj Uroš Predić još za svog života izrazio želju, da bude u toj crkvi i On sahranjen to molim Maticu Srpsku da izvrši moju želju, a i želju Uroša Predića, koga će o trošku zadužbine preneti u moju crkvu odande gde se bude rastavio od života... Zabranjujem za sva vremena, da se u mojoj crkvi uzidanoj kosturnici osim mene i mojeg prijatelja Uroša Predića još neko sahrani.“ U svom prvom testamentu iz 1918. godine, Bogdan pominje Maru i Maricu, ali je briga o Marinoj budućnosti uočljiva. U drugom testamentu iz 1940. godine Mara se ne pominje (te godine je umrla), ali je Marica nasledila veći deo pokućstva i obezbeđeno joj je pravo da doživotno uživa sve povlastice na Bogdanovom imanju. Poslednje pismo od Uroša Predića, Bogdanu, u koga su svi u Srbiji sumnjali da je narodni neprijatelj, jer je tako pisalo u ilegalnim partizanskom novinama iz Vojvodine. Beograd, 8. juna, 1942. Dragi Bogdane, Odkako je ova užasna nesreća snašla celo čovečanstvo i zapalila ceo svet kao nikad dosad, prekinute su mnoge stare veze između država i naroda; pa tako je i naše prijateljsko dopisivanje moralo da prestane. Ipak sam, zahvaljujući slučaju, našao mogućnosti da se raspitam o Tebi i o ostalim našim dragim, starim prijateljima, pa se nadam da si i Ti isto tako mogao da doznaš, da sam još živ i zdrav, i ako u duši duboko potresen i ožalošćen koliko našom opštom, možda definitivnom propašću kao narod i država, tako i gubitkom dragih članova moje najbliže rodbine: poginula mi 6. aprila prošle godine, prilikom strahovitog bombardovanja Beograda, moja snaja, Lenka sa svojom kćeri Sofijom u svojoj kući. Posle nastade svirepo tlačenje Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini; a šta je bilo u Bačkoj, to ćeš Ti bolje znati nego mi ovde; znamo samo da Dunav nosi sobom bezbroj leševa, pojedinaca i u grupama, a neke i povezane u snopovima. Pored toga opšta oskudica i nečuvena skupoća biva sve veća. Pa ipak se živi, kako se može. Ja s predanošću u moju sudbinu strpljivo snosim teret života i našu narodnu sramotu. Nikud ne idem, ne čitam novine, gde je samo reč o rušenju, potapanju brodova, i o ostalim strahotama, koje moderni rat sobom donosi. Po malo i radim, tek skrenem svoje misli na drugu stranu u carstvo ideala koje mi sad izgleda kao neka bajka iz davnašnjih, srećnih vremena. Kako je Bačka ponovo vraćena Mađarskoj koja smelo i sa uspehom ostvaruje svoj program sadržan u uskliku: „soha“!, to čujem da si i Ti ponovo postao poslanik na mađarskom Saboru, i to izaziva ovde kritiku ljudi koji Tebe ne poznaju. Ja naprotiv, koji poznajem Tebe, tvoj gvozdeni karakter, tvoje poštenje i Tvoju iskrenu odanost svome narodu, verujem da ćeš i sada kao što si i u prošlom velikom ratu činio, uzeti naš seljački srpski narod u zaštitu protiv nezasluženog nasilja iako se nikad nisi isticao u srpskoj javnosti kao „rodoljub“ od one sorte, koji se busa u grudi od silnog rodoljublja i na taj način gleda da se dočepa vlasti, pa da u svoju korist pljačka državu, vodeći je u sigurnu propast – kao što se i zbilo. Stavljam Ti na srce sudbinu našeg nesrećnog plemena koje je u svojoj nevolji pre dva i po stoleća zalutalo u ove plodne ravnice, da odbrani od Turaka granice zapadne Evrope, koja se mogla ovako zaštićena razvijati kulturno dok nije pronašla ova savršena tehnička oruđa za uništavanje ljudi i njihovih dobara, a ponajpre onog naroda, koji je najviše krvi prolivao za slobodu Evrope. Mi se možda nećemo više videti, jer ne znamo ni šta će nam sutrašnji dan doneti, a još manje, kad će se svršiti ovaj rat, pa zato Ti šaljem ovaj prijateljski pozdrav sa željom da ne zaboraviš da si Srbin i dobar drug tvoga odanog starog Uroša Predića Pismo nepoznatom prijatelju Predić nije poslao poštom, niti je naslovio imenom, što je potvrda da je bio pod nekom vrstom prismotre. Predić je ovo pismo pisao u svoj 91-oj godini. Bogdan Dunđerski umro je 1. novembra 1943. godine u 81-oj godini života, a bio je pet godina mlađi od Predića. Ovo pismo je dokaz o najstrašnijoj mogućoj vrsti cenzure koja je postojala u Jugoslaviji u periodu posle Drugog svetskog rata – cenzuri na prijateljstvo. Beograd, 21. jula 1948 Poštovani i dragi prijatelju, Vaše ljubazno pismo nateralo mi je suze radosti i tuge, radosti što me se sećate još uvek toplim prijateljskim osećajem koje ste onako dirljivo izrazili u Vašem pismu, – a tuge pod pritiskom života koji i ruši i stvara bez obzira na pojedine ljude, što mi starci naročito osećamo. Hvala onoj dobroj gospođici koja Vam na moju molbu odnela moj pozdrav. Moj rad i moje bavljenje u St.[arom] Bečeju čine vrhunac moga života. Ni kao umetnik nisam u svom dugom životu dao ništa veće ni bolje; ni kao čovek nisam nikad i nigde osetio toliko sreće i zadovoljstva kao u Bečeju, gde sam stekao nekolicinu uzoritih prijatelja, kakvi se retko nalaze u životu. Na vrhu toga odličnog društva bio je dom Vlahovića i moj neprežaljeni drug Bogdan Dunđerski. Ona prirodna otmenost duha pojačana dobrim vaspitanjem zračila je silnom privlačnom snagom, da je svak koji bi ma samo trenutno bio na njenom domahu, morao biti privučen i ispunjen trajnim poštovanjem. Duboka seta obuzima mi dušu pri pomisli, da je sve to sada samo jedan čaroban san, i da bih pri mom ponovnom dolasku u St.[ari] Bečej zatekao sve tako izmenjeno, da ne bih bio u stanju veselo pogledati oko sebe i ugledati iste domove, ali bez istih ljudi. Vi sa Vašim najbližima i poštovani prota Jova ostadoste kao dva stuba, žive statue sećanja. Bogdan je otišao iznenada, čovek koji je po svome zdravlju obećavao najduži vek, a koga je milostiva sudbina uklonila sa ovog svetskog meteža, koji prevazilazi sve što se u istoriji čovečanstva do sada dogodilo. I jadan Bogdan zlo bi se proveo, da je ostao živ. Njegova nadgrobna kapela sa mojim slikama ostaće ipak netaknuta, ako sam dobro izvešten od Matice, kojoj sam se bio obratio molbom, kada sam doznao da će kapela biti pretvorena u električnu centralu, da preduzme potrebne korake, da spase bar moje slike, što joj kao vlasniku Bogdanove zadužbine, i kao kulturnoj ustanovi, i bez moje molbe, spada u dužnost. Što se mene lično tiče, nemam ničeg veseloga ni pohvalnoga da Vam ja- vim. Radim još pomalo: „decrescendo, diminuendo e rilentando, al fine“ – da se izrazim muzičkim jezikom u ovom dobu svetske disharmonije. Zima – a to je u mojem atelje-u šest meseci, – ne radim zbog hladnoće, leti zbog nedostataka porudžbina i deficita u mojoj glavi. Dva člana moje rodbine poginula su pri bombardovanju Beograda od nemačke bombe. Ostajte zdravo. Ne verujem da ćemo se još videti, jer neću imati u svojoj devedesetprvoj godini elastičnosti tela i duha, da učinim put u Bečej; a kad umrem, sahraniće me ovde tiho i nečujno, a ne u Bogdanovoj kapeli. Ako nam tela neće biti zajedno, duše će nam se naći u vasioni, „gde njest boljezan ni pečal ni vozdihanij“. Vaš Čika Uroš Poslednja želja akademika Uroša Predića izrečena u pismu Akademiji Nauka. Beograd 4. april 1949. Srpskoj Akademiji Nauka Kao čovek u dubokoj starosti treba da pomišljam na blisku smrt. Da ne bih u tom slučaju beskorisno oduzimao vreme Akademiji oko moje sahrane, dužnost mi je izvestiti je o tome, da sam na molbu žitelja moga rodnog mesta Orlovata pristao, da moje telo bude odmah po smrti preneto u Orlovat i tamo sahranjeno u grobnici mojih roditelja, tiho i skromno kako priliči smernom trudbeniku kulture. Molim Akademiju da izvoli ovo obaveštenje primiti na znanje i ravnanje. S odličnim poštovanjem predani član Uroš Predić Magazin Tradicija Velika banatska gospoda Srpski uglednici s početka prošlog veka – veleposednici i zadužbinari – svojim širokim obrazovanjem, lepim manirima i preduzetničkim duhom parirali su evropskoj gospodi rušeći predrasude o „seljačkoj balkanskoj zemlji”. Takav je bio i Bogdan Dunđerski Bogdan Dunđerski Pripadao je jednoj od najimućnijih vojvođanskih porodica s kraja 19. i početka 20. veka. Bio je besprekorni gospodin, obrazovan, otmen i samouveren, ali i veliki boem. S jednakom strašću je voleo konje, vino, lepe žene i svoju pravoslavnu otadžbinu, Srbiju. Poštovao je umetnost, podržavao je donacijama, i rado kupovao u Beču i drugim evropskim prestonicama vredne primerke kojima je ulepšao svoj dvorac iz snova, podignut 1925. nedaleko od Starog Bečeja. Još više je cenio i podsticao najdražeg prijatelja, čuvenog slikara Uroša Predića, od kojeg je naručio da ukrasi unutrašnjost novosagrađene kapele na njegovom salašu. Bogdan Dunđerski (1862–1943) bio je slika i prilika prosvećenog veleposednika koji brine o napretku svog imanja, ali se ne lišava privilegija koje idu uz ime, bogatstvo i moć. Ostao je poznat po jedinstvenom belom zdanju sa visokom kulom i kapeli Svetog Đorđa koje je izgradio na nasleđenom imanju, po ljubavi prema Mari Dinjaški, koju je preoteo od muža, siromašnog kovača (bolje rečeno otkupio pozamašnim parčetom svojeg najplodnijeg zemljišta), kao i po najvećoj ergeli u tadašnjoj Austrougarskoj, sa oko 1.400 prvoklasnih konja. Ime najslavnijeg od njih (inače potomka možda najpoznatijeg trkačkog grla svih vremena Kazanove iz obližnje Zobnatice) dao je svom čudesnom dvorcu – „Fantast”. Tu je Bogdan, navodno, dovodio mlade lepotice iz grada da se nage kupaju u ogromnom otvorenom bazenu, a on da ih posmatra – i uživa u pogledu. Zapamćen je kao neobična, snažna i ponosna ličnost koja je ostavila traga među savremenicima, a potonjim generacijama poslužila kao „primer prave banatske, odnosno srpske gospode – da pokaže kako naši preci nisu svi bili neuki paori“, primećuje pisac Vanja Čobanov, autor knjige „Remedy for love” (u prevodu s engleskog „Lek za ljubav”) što je, u stvari, ime slavne porodice konja sa imanja Bogdana Dunđerskog. Istaknuti predstavnici te naše gospode bili su, svojim učtivim vaspitanjem, širokim obrazovanjem i uglađenim manirima, ali i preduzetničkim duhom, na ravnoj nozi sa evropskim uglednicima. Pa ipak, početkom 20. veka u javnosti nekih moćnih država Starog kontinenta, naročito u Nemačkoj, često su se mogli čuti, videti i pročitati tekstovi u kojima su srpski narod, plemstvo, pa čak i vladari omalovažavani i vređani. Kako u knjizi „Crni Petar i balkanski razbojnici” piše istoričar dr Milan Ristović, takve su predrasude i pogrde objavljivane čak i u nekim uvaženim nemačkim časopisima, ne samo onim konzervativnim i nacionalističkim. Kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je bio veoma učen čovek, francuski đak, a poznavao je i engleski jezik i čak sa njega prevodio Džona Stjuarta Mila, nemački antisrpski karikaturisti su, recimo, prikazivali zlonamerno i podsmešljivo kao „malog, suvonjavog starca zlih očiju, iscepanog i zakrpljenog plašta, ponekad u opancima… a često kako iza leđa krije bombu ili bodež”, piše Ristović. Istina je, naravno, bila sasvim drugačija. Kako je zaista izgledala srpska vlastela tog vremena vidi se upravo na očuvanim fotografijama Bogdana Dunđerskog, veleposednika, intelektualca i poslanika u Ugarskom parlamentu od 1910. do 1918. „Štofove je nabavljao iz Engleske, od najfinijih i najskupljih vrsta, a odela je davao da mu se šiju uvek po meri, u Pešti… Šeširi su stizali iz Berlina, a cipele i čizme, ručno rađene, kupovao je kod prestižnih trgovaca u Beču ili u Italiji… Sve je moralo da bude prvoklasno i lepo: zlatne igle za kravatu, dugmad za manžetne, okovratnici, kravate, štapovi, buđelari, satovi…” opisao je Čobanov glavnog junaka svog istorijsko-ljubavnog romana. Za Bogdana Dunđerskog su, kažu, najpotresnija bila tri događaja (osim onog kad je njegovom nerazdvojnom pratiocu, pastuvu Inkvizitoru, stalo srce u ljubavnom zanosu pred mladom kobilom). Bolest i mučno umiranje voljene Mare, kojom se, doduše, nikad nije oženio i nije s njom imao poroda, ali je od Uroša Predića zatražio da je ovekoveči u liku Bogorodice na zidu kapele imanja. Prerana smrt obožavane sestričine Lenke, kćeri Lazara Dunđerskog (iste one u koju je bio nesretno zaljubljen pesnik Laza Kostić). Oduzimanje delova imanja (2.600 jutara prvoklasne starobečejske i srbobranske zemlje koju je Bogdan nasledio od oca Aleksandra), prvo za vreme agrarne reforme 1919. (zemlja je ustupana mađarskim doseljenicima), zatim i u doba nacionalizacije posle Drugog svetskog rata. Tek kad najzad bude usvojen i primenjen zakon o restituciji precizno će se znati koliko vredi oteti imetak Dunđerskih i ostalih srpskih veleposednika, poput zlatara Antonijevića, industrijalaca Teokarevića, hotelijera Minića, bankara i kolekcionara umetnina Veljkovića, trgovca Mitića… Ogorčen i razočaran kako u vlast, tako i u Pravoslavnu crkvu kojoj je prvobitno bio namenio imanje, svu svoju preostalu imovinu Bogdan Dunđerski je testamentom iz 1940. godine ustupio Matici srpskoj. Njegov salaš, dvorac i ergela su ubrzo bili opustošeni, skupoceni nameštaj, slike, kristalni lusteri i ostale vrednosti odneti… Šta je posle bilo? Na obnovljenom imanju danas se ponovo mogu videti (i jahati) rasni konji, potomci Bogdanovih pobedničkih atova, palata „Fantast” je pretvorena u luksuzni hotel, a na terasi natkriljenoj stablima u čijoj senci je Mara radosno dočekivala svog dragana i gospodara, sad goste zabavljaju tamburaši. I kapela je ponovo osveštana – ovo romantično mesto je omiljeno za krštenja i venčanja. Jedino je bazen ostao suv i urušen, da čeka nekog novog gazdu koji će ga urediti i opet napuniti vodom i ženskom lepotom. ........ Porodica iz koje potiče Bogdan Dunđerski doselila se u Vojvodinu krajem 17. veka iz Hercegovine. Osnivač loze je bio Avram Višnjevac zvani „dunđer”, iz sela Višnjice kod Gacka, piše Vanja Čobanov. Od Avramova dva sina, Nestora i Gedeona, ovaj potonji se smatra začetnikom veleposednika Dunđerskih: on je polovinom 19. veka kupio oko 2.000 jutara plodne vojvođanske zemlje, koju je 1876. podelio četvorici sinova (imao je i dve ćerke). Najstariji Aleksandar, Bogdanov otac, nasledio je srbobransku zemlju, a najmlađi Lazar Kamedin i Kulpun, kojima je sam kasnije dodao Čelarevo (gde je osnovao čuvenu pivaru), Novi Bečej i Hajdučicu. Lazarev sin Gedeon (1879–1939) bio je jednako, ako ne i više cenjen od svog rođaka Bogdana. Doktorirao je pravne nauke u Pešti, usavršavao se u Francuskoj, Nemačkoj i Rusiji, bio je predsednik Matice srpske, osnivač fabrike „Ikarus” i jedan od osnivača fabrike avionskih motora u Rakovici. Aleksandra Mijalković objavljeno: 03.07.2011. inShare facebook twitter stampanje pošaljite komentar komentari (6) Poslednji komentari Nikola M | 03/07/2011 18:55 Zemlja nije dodeljena ,,madjarskim doseljenicima`` vec SRBIMA optantima iz Madjarske, koji su 1921. god dosli na poziv Aleksandra Karadjordjevica. Postovani autore pripazite kad pisete ovakve clanke. Nije vas svejedno... A uostalom ako je bio toliko veliki gospodin, pravoslavac i Srbin onda mislim da mu nije tesko palo sto je mogao doduse ne bas samoinicijativno da pomogne sunarodnicima u nevolji! :) Kada putnik namernik u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici najpre ugleda dvorac „Fantast` koji se nalazi nedaleko od Bečeja, odmah je jasno da je zalutao na jedan od starih poseda koji kriju sudbine mnogih porodica, uspone, padove, mržnje i ljubavi. Jedna od njih bili su i Dunđerski koji su početkom 19. veka došli iz Hercegovine u Vojvodinu koja je tada pripadala Austrougarskoj. Bogdan Dunđerski bio je, bez sumnje, najzanimljivija ličnost pomenute porodice i vlasnik čuvenog dvorca, danas poznatog kao „Fantast` koji je u tom vremenu, odslikavao svu njegovu moć i bogatstvo. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Priča o boemu, veleposedniku Bogdanu Dunđerskom, živi još samo u priči kustosa Maje Dekanić koja svakodnevno vodi turiste u razgledanje ovog zdanja. Jedino su zidovi i vrata ostali autentični u dvorcu. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika i nakita nije ostalo ništa. Nakon oslobođenja 1945. godine, u nepoznatom pravcu su odneti tepisi, kristalni lusteri, srebrnina, a u dvorac su, namerno ili ne, puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Bogdan Dunđerski je drugovao sa Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Đorđa, jer je saznao da se nekada na tom prostoru nalazila crkva, Prediću je poverio da oslika ikonostas. Imao je samo jedan uslov, da Bogorodica dobije Marin lik. Turisti koji danas posete kapelu mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. Na tom mestu Bogdan Dunđerski je i sahranjen, 1943. godine. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio jedno značajno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo` zaključano. Danas je kapela ponovo osveštana. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto daje poseban ton brojnim venčanjima. Više od polovine celokupnog imanja zauzimala je ergela koja je pre rata brojala oko 1.400 rasnih konja. Po oslobođenju, preostali konji prodati su Italijanima po klaničnoj ceni. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla kao što su „Remedi for lav` što u prevodu znači „Lek za ljubav` zatim Jalna i Best Vetprom. Na ergeli se može videti i grob čuvenog konja Inkvizitora, naslednika inače najtrofejnijeg pastuva, Kazanove, koji je, kako kažu, umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja. Danas je dvorac, renoviran u luksuzni hotel, dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni, a radi se i na uređenju obližnjeg jezera. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje`. On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac` slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje`. Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje` je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem` će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana. (legenda preuzeta iz knjige `SNOVI ZATRAVLjENIH KULA` Milana Belegišanina)

Poslato iz Knina, 1921. Sve zamislivo je moguće nabaviti, al` pismo Keith-a Richards-a od gusala --- Petra Perunovića Peruna iz Pješivaca kod Nikšića ministru Svetozaru Pribicevicu iz 1921. godine, to je 1001 odsto(%) nemoguća misija. 9,2 x 14,2 cm Na razglednici na kojoj je prikazan Knin sa Krkom.... Rukopis ispisan kao da je Perun ministar, maltene, a ne guslar sa Niksickih krsnih vrleti. Cudo veliko. Sam tekst glasi: `Knin 28/ VIII 1921. Prolazeci kroz krsne planine, kroz koje je negda legendarni junak Petar Mrkonjic cetovao, secam se Velikog Srbina, i viteza na nacionalno politickom polju g. Pribicevica, pa mu kroz jeku gusala salje odusevljeni pozdrav i cestita Legiju Casti guslar Perun.` Guslar koji je pevao Pupinu i Tesli! Veliša KADIĆ | 03. maj 2013. 21:18 Narodni guslar i učitelj Petar Perunović Perun, iz Pješivaca, prvi na ovim prostorima snimio guslarsku ploču. Bio je učitelj, patriota i guslar. Vojevao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. DA nije bilo publiciste Mirka Dobričanina iz Beograda, ko zna da li bi ime narodnog guslara i učitelja Petra Perunovića Peruna iz Pješivaca kod Nikšića bilo sačuvano od zaborava. Bio je učitelj, patriota i guslar, koji je prvi na ovim prostorima pre jednog veka snimio guslarsku ploču! Taj prvenac, na kojem su četiri epske pesme, ovih dana njegova rodbina je presnimila na CD i besplatno deli. Zahvaljujući Dobričaninu, ali i Perunovim bratstvenicima, sve ono vredno (a toga je mnogo), sazdano je između korica Mirkovog dela „Guslar Perun“. Reč je o čoveku koji je živeo od kraja 19. do sredine prošlog veka, između Crne Gore, Srbije i daleke Amerike. Prvi put je javno uz gusle zapevao u Beogradu (1908. godine), i to kod spomenika kneza Mihaila protestujući na taj način protiv aneksije Bosne i Hercegovine. Omirisao je Perun i barut, video krvi i smrt, jer je kao dobrovoljac učestvovao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, vojevajući i uz gusle hrabreći saborce. Godine 1914. bio je ranjen u borbi na Gučevu, a parčad šrapnela raznela su vrh gusala. O njemu je pripovedao čak i Dobrica Ćosić u romanu „Vreme smrti“. U svom veku često se viđao sa Mihailom Pupinom i Nikolom Teslom, pevao im uz gusle i oduševljavao ih! - U knjizi „Ko su Sloveni“ Paja Radosavljević, profesor Univerziteta u Njujorku, prvi srpski doktor pedagogije, pominje guslara Perunovića. Kada je to delo pročitao Tesla zamolio je profesora da dovede guslara, upozna se sa njim i čuje kako gudi - priča za „Novosti“ Mirko Dobričanin. - Zna se da je Peruna još od mladih dana pritiskala želja da upozna Teslu i ispunila mu se! Prvu gramofonsku ploču, koju je snimio u SAD, poklonio je velikom naučniku iz Like, kao i svoju deseteračku pesmu „Oda o Tesli“. Slušao je genije Perunove ploče, koje su nađene u njegovoj zaostavštini. Možda je Tesla u njima nalazio inspiraciju. Na svu sreću, vreme i ratovi nisu uspeli izbrisati Perunovo svedočanstvo o njegovom prvom susretu sa Teslom 1916. godine, kao i Nikolino obraćanje njemu, koje je Dobričanin objavio u svojoj knjizi: „Meni je drago što vas vidim. Vi ste vojnik i guslar. Ja volim gusle i narodnu pjesmu. Imam ćirilicom štampane sve narodne Vukove pjesme i često pročitam po koju, koliko da se osvežim narodnim duhom i ne zaboravim srpski jezik. Gusle su mi ostale u dragoj uspomeni još dok sam bio dijete u Lici...“ Potom je Perun uzeo gusle u svoje ruke i zapevao epsku pesmu „Stari Vujadin“. „Primijetio sam da sam na Teslu učinio dobar utisak. U sredini pjesme Tesla se malo zanese, a niz obraze mu potekoše suze. Mene to još više oduševi, te sam sve snažnije pjevao. Poslije svršene pjesme, Tesla ustade i snažno mi steže ruku. Tada mi reče: ’Gusle su najjača sila da osvoje dušu Srbinu!’ Iza pjesme „Stari Vujadin“, pjevao sam mu „Omer i Merima“ i „Boj na Kumanovu“...“ Nažalost, nisu se Crnogorci previše odužili Perunu. U selu Tunjevo (nikšićki kraj) podignuta je bista, i to je sve. U Nikšiću nema ulice sa njegovim imenom, ali ima u Beogradu. Njegove gusle čule su se na Univerzitetu Kolumbija, na Sorboni, na raznim frontovima. Večni mir našao je na groblju u rodnom selu Drenovštica nedaleko od Ostroga kod Nikšića. ODA TESLI Petar Perunović Perun napisao je stihove, posvećene Nikoli Tesli. Kada ih je Tesla čuo nije mogao sakriti radost: „Slavni Tesla, genije nauke, Zmaj ognjeni iz junačke Like, Od slovenske krvi i kolena, Lički Srbin od Južnih Slovena, Šaljem vama gusle crnogorske I četiri ploče gramofonske, Da se vama u samoći nađu, Kad vam misli vasionom zađu...“ Perunović, (Perun), Petar, guslar (Pjesivci, Niksić, 24.04.1880. — 09.06.1952). Godine 1900. prešao iz Crne Gore u Srbiju, u Šabac, gde mu je nastavnik muzike bio R. Tolinger. U Negotinu završio Učiteljsku školu (1910). Javno počeo pevati uz gusle 1908. u Beogradu, pred spomenikom kneza Mihaila, u znak protesta protiv aneksije Bosne i Hercegovine. Kao dobrovoljac učestvovao u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Pre svakog okršaja pevao je uz gusle i hrabrio vojsku. Godine 1910. nastupao na sokolskim sletovima u Sofiji i Plevni, 1912. u Pragu prilikom otkrivanja spomenika Palackome. U Americi je uz gusle snimio na gramofonskim pločama bogat niz narodnih pesama. Literatura: M. Murko, Tragom srpsko-hrvatske narodne epike, Zagreb 1951. I, str. 144—149. J. Vukmanović, Smrt guslara P. Perunovića, Pobjeda, 1952. J. M. i R. Đ Fotografija P. Perunovića Peruna preuzeta iz članka Danke Lajić-Mihajlović : `Etnomuzikološki `portret` narodnog muzičara: guslar` AVIONI POLEĆU BEZ PISTE Gusle su bile glas naroda i u nacionalnom i u socijalnom smislu, bile su glas porobljenih i poniženih naroda ili siromašnih društvenih slojeva, ili jednih i drugih. U vreme pokreta za stvaranje nacionalnih država Južnih Slovena u XIX veku, gusle su bile tumačene kao glas slovenskog naroda i korišćene kao simbol legitimiteta borbe za nezavisnost od stranih, odnosno turskih ili austrougarskih gospodara. Socijalni identitet pobunjenog naroda bio je jasnije određen (kao `kuka i motika`, odnosno `sirotinja raja`) od njegovog nacionalnog identiteta, koji je često ostajao opšteslovenski. U portretu Petra Perunovića, najpoznatijeg guslara u Jugoslaviji između dva svetska rata, Radosav Medenica iznosi podatak da je Perunović pevao na sveslovenskom sokolskom sletu u Pragu 1912. godine, da je za tu priliku sastavio i otpevao i jednu pesmu u slavu češkog `oca nacije` Františeka Palackog i da je odmah zatim `Perun na njegov spomenik položio i gusle kao simbol slovenske sloge i veličine`. Priredio: Milovan Matić Deo članka `Tajna veza sa precima` čiji je autor Ivan Čolović ~ `Početkom rata u Ameriku je doputovao i poznati crnogorski guslar Petar Perunović, kako bi nastupao u okviru propagandnih akcija za prikupljanje dobrovoljaca spremnih da se bore protiv Centralnih sila. Znameniti dr Paja Radosavljević, prvi srpski doktor pedagogije, upriličio mu je, između ostalog, i susret sa Teslom, znajući da je on u detinjstvu mnogo voleo junačke pesme, naročito one u kojima Marko Kraljević i Miloš Obilić `razgone Turke na buljuke`. Posle oslobođenja Srbije vratio se Perun u otadžbinu i odmah poslao svom zemljaku prigodan poklon sa posvetom: `Slavni Tesla, genije nauke / Zmaj ognjeni iz junačke Like / Od slovenske krvi i kolena / Lički Srbe od Južnih Slovena / Šaljem vama gusle crnogorske / I četiri ploče gramofonske / Da se vama u samoći nađu / Kad vam misli vasionom zađu...`` ~ Upravo početkom Prvog svjetskog rata je u Ameriku stigao Petar Perunović-Perun, poznati crnogorski guslar. Njegov zadatak je bio da obilazi iseljeničke klubove i svojim guslanjem pobuđuje rodoljubiva osjećanja kako kod Crnogoraca, tako i kod ostalih Srba. Perunović se često viđao sa Mihailom Pupinom, a posjećivao je i Nikolu Teslu. Tesla i Perunović su uvijek vodili dugačke razgovore, a crnogorski guslar nije propuštao priliku da Tesli otpjeva po koju epsku pjesmu. O njihovom prvom susretu 1916. godine, Perunović je ostavio zaista dirljivo svjedočanstvo. Tada mu se Tesla obratio riječima: `Meni je drago što vas vidim. Za vas sam čuo veoma pohvalno. Vi ste vojnik i guslar. Ja volim gusle i narodnu pjesmu. Imam ćirilicom štampane sve narodne Vukove pjesme i često pročitam po koju, koliko da se osvježim narodnim duhom i ne zaboravim srpski jezik. Gusle su mi ostale u dragoj uspomeni još dok sam bio dijete u Lici.` Perunović je potom zapjevao, pa o tome kaže: `Već na početku pjevanja pjesme Stari Vujadin primijetio sam da sam na Teslu učinio dobar ustisak. U sredini pjesme Tesla se malo zanese, a niz obraze mu potekoše suze. Mene to još više oduševi, te sam sve snažnije pjevao. Poslije svršene pjesme, Tesla ustade i snažno mi steže ruku.` Tada je Tesla i naglasio: `Gusle su najjača sila da osvoje dušu Srbinu!` tekst preuzet sa: Radio Ugljevik O životu Petra Perunovića Peruna (1880—1952) saznajemo iz biografija čiji autori nisu etnomuzikolozi.29 Iako je u naslovima istaknuto da se odnose na Peruna kao guslara, što je i nezaobilazno s obzirom na to da je pevanje epskih pesma bila njegova životna preokupacija, moglo bi se reći da su podaci bitni za tumačenje (muzičkog) stila više `provučeni` kroz narativ, nego što su njegova tema. Epizode o muzičkim sposobnostima njegove majke (navodi se da je bila poznata po pevanju i tuženju) i Perunovom ranom ispoljavanju talenta (još kao sasvim mali svojim pevanjem je privlačio pažnju i odraslih ljudi), sugerišu da je u pitanju genetska predodređenost za bavljenje muzikom. U biografijama se ističe i da je Perun bio jedan od guslara-intelektualaca (bio je učitelj po struci), što je, uz život u različitim varoškim i gradskim sredinama, svakako imalo velikog uticaja na razvoj njegovog mišljenja, pa i `muzičkog mišljenja` i izražavanja. I sam Perun je potvrdio da se važne promene koje je svesno uveo u pevanje epskih pesama odnose na dikciju i akcentuaciju — `jasno` pevanje svih slogova,30 što se može povezati s njegovim opštim obrazovanjem, ali i s promenom funkcije epike, pa i njene muzičke komponente. On je verovatno prvi guslar