Stojan Vučićević : GREBEN , Mladost Zagreb 1965, str. 60. Poezija. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Vučićević, Stojan, hrvatski pjesnik (Turkovići, BiH, 8. VII. 1941 – Zagreb, 22. IX. 1989). Školovao se u Metkoviću i Zagrebu. God. 1960. uhićen je i bez suđenja upućen u logor za političke zatvorenike na Sv. Grguru. Jugoslavistiku i francuski jezik i književnost diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zadru. Uređivao je časopise Vidik (1964) i Republika (1969–73) te radio kao novinar i lektor. U književnosti se javio sredinom 1960-ih zbirkama koje afirmiraju tradiciju vezanoga stiha (Greben, 1965; Siga, 1966), s lajtmotivom krajolika kao izvorišta pjesničke imaginacije. Poslije je također slijedio trag glazbenosti stiha te se priklanjao pjesmama u prozi (Čavli, 1969). Objavio je i knjigu putopisa Podmornica (1971). Teme zavičaja, smrti, tišine i mraka obradio je u poemi Šibanica (1971), a pjesničko djelo zaokružio zbirkom Pomrčina (1985), koja slijedi već ustaljenu poetiku i motivsku ujednačenost. Posmrtno su mu objavljene pjesničke zbirke Neretva (1996) i Semafor (2007) te knjiga putopisa Ponad vode (2000). Prevodio je s francuskoga (A. Camus).

Autor: Ljubivoje Ršumović / Dušan Petričić Izdavač: Književne novine Broj strana: 72 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) bio je srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B. Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripovima Talični Tom i Krcko. Sećanje na Duška Radovića uz mnoštvo ilustracija (uključujući i one iz porodičnog albuma), uz puno humora i dogodovština iz pesnikovog života, priredili su Ljubivoje Ršumović i Dušan Petričić. Tvrd povez. Knjiga je u dobrom stanju, izuzev što na predlistu postoji posveta.

SERGEJ DOVLATOV KOMPROMIS Prevod - Radmila Mečanin Izdavač - Stylos art, Novi Sad Godina - 2012 176 strana 21 cm ISBN - 978-86-7473-596-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Sergej Dovlatov rođen je 3.septembra 1941. godine u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika, pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove, glumice. Od 1944. godine živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine školovanja udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, gde je od 1962. do 1965. služio kao čuvar u robijaškom logoru, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar i pisao kratke priče koje su se širile u samizdatu, zbog čega su ga sovjetske vlasti proganjale. U svojoj 33. godini, posle jedne pijanke u Lenjngradu, Dovlatov završava u Estoniji, gde ostaje dve godine; ovaj urnebesni period u njegovom životu opisan je u romanu Kompromis.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Sergei Dovlatov The Compromise

Devojke iz pariskih senki - Pem Dženof veoma lepo očuvana, stranice sa spoljašnje strane požutele malo Bestseler New York Timesa Izvanredna priča o prijateljstvu i hrabrosti tajnih agentkinja tokom Drugog svetskog rata. Menhetn, 1946. Jednog jutra na putu do posla Grejs Hili pronalazi kofer ostavljen ispod klupe na stanici Grand central. Radoznalo ga otvara i vidi fotografije mladih žena. Uzima fotografije i brzo napušta stanicu. Grejs će uskoro saznati da kofer pripada Elenor Trig, predvodnici tajnih agentkinja koje su tokom rata bile raspoređene izvan Londona. Dvanaest žena je u okupiranoj Evropi pomagalo pokretima otpora. Radile su kao kuriri i radio-operateri, ali nikada se nisu vratile kući i njihova sudbina je ostala nerazjašnjena. Tragajući za istinom o tim ženama, Grejs nailazi na agentkinju Mari, čija odvažna misija u inostranstvu otkriva izvanrednu priču o prijateljstvu, hrabrosti i izdaji. „Odlično istražen roman, pun opasnosti i misterija, očaravajuća priča o ženama iz senke koje su pomogle da pobedimo u ratu.“ Liza Vingejt, autorka romana Dok još nismo bile vaše „Devojke iz pariskih senki su pravo uživanje zahvaljujući intrigantnoj priči i zadivljujućoj junakinji.“ Kejt Kvin, autorka romana Alisina mreža

Lepo ocuvano DRAGAN LUKIĆ - PESME DUGE PLOVIDBE ILUTROVANO IZDAVAČ: NARODNA KNJIGA BEOGRAD STRANA: 114 Dragan Lukić (Beograd, 30. novembar 1928 — Beograd, 1. januar 2006) bio je srpski dečji pisac.[1][2] Dragan Lukić Datum rođenja 30. novembar 1928. Mesto rođenja Beograd Kraljevina SHS Datum smrti 1. januar 2006. (77 god.) Mesto smrti Beograd Srbija i Crna Gora Potpis Dragan Lukić`s signature.jpg Za članak o glumcu, pogledajte Dragan Lukić Omoljac Biografija Uredi Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.[2] U jesen 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao fudbaleri.[2] Godine 1954, završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine. Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj”. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi. Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu.[3] Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u beloj kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, „Nebom grada”. Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima. Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964—1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967—1993. Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006. godine. Po njemu su nazvane Dečija biblioteka „Dragan Lukić” u Beogradu i OŠ „Dragan Lukić“ Novi Beograd. „Ivin voz” i druge pesme Dragana Lukića izveo je Kolibri.

Izdavač: Matica srpska - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 180 str. Vasa Pavković (3. februara 1953, Pančevo, Srbija) je srpski književnik i književni kritičar. Od 2001. godine živi u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pančevu, a nakon toga, 1972. godine upisao Filološki fakultet u Beogradu, koji je i završio 1976. na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Iste godine, na katedri za opštu lingvistiku i južnoslovenske jezike, upisao je postdiplomske studije koje je završio 1979. godine odbranom magistarskog rada „Rečnik poezije Milana Rakića.“ Počeo je da radi u Institutu za srpski jezik. 1977. godine, gde je još uvek zaposlen kao jedan od urednika rečnika SANU. Njegova knjiga pesama Kaleidoskop objavljena je 1981. godine, a za tu knjigu dobio je i Brankovu nagradu. Vasa Pavković je objavio osam pesničkih knjiga, šest zbirki priča, tri romana, sedam knjiga kritika, kao i dve knjige posvećene stripu i još mnogo toga. Napisao je preko hiljadu kritika i mnoštvo priloga u periodici Srbije i Jugoslavije. Jedan je od deset osnivača Srpskog književnog društva. Bio je saradnik radio-emisije „Zvižduk“ oko 15 godina, a urednik od 1999. godine do 2008. Saradnik je i regionalnog centra za talente. B_4

Veb Net Plus, 2021. Kada su gubitnici tranzicije sa Novog Beograda osnovali udruženje građana, nisu mogli ni da pretpostave koliko će dramatične biti posledice njihovih nepromišljenih postupaka. U zapletu, koji počinje uz najjeftinije pivo ispred lokalne prodavnice u jednom od solitera, službe bezbednosti, svetski narko karteli i političari pokušaće da ostvare svoje mračne ciljeve. Da li će depresivni doktor, inženjer bez posla, sitni diler marihuane i studentkinja književnosti zaposlena u knjižari uspeti da spasu žive glave pošto se u njihov sumanuti plan umešaju i akteri koje nisu planirali? “Udruženje građana protiv svih ili klišei moderne Srbije” je triler ali i urnebesna (na momente crna) komedija o apsurdima srpskog društva. Nemanja Nikolić je osnivač i glavni i odgovorni urednik Domino magazina. Studirao je Srpsko-svetsku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali je stekao zvanje diplomiranog ekonomiste. Završio je Petu beogradsku gimnaziju i Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“. Pre pokretanja popularnog portala bavio se novinarstvom, marketingom i odnosima sa javnošću. Radio je kao regionalni medijski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava, vodio više štampanih i internet medija i bio direktor marketinga u velikoj IT kompaniji. Važi za cenjenog konsultanta iz oblasti strategija komunikacija, content marketinga i internet poslovanja.

Knjaževac Matica srpska, 2002. Sadrži potpis prethodnog vlasnika na prvoj beloj strani, ali nekorišćena, neotvarana. Aćimović je rođen 1931. u Petrovcu kod Đakovice na Kosovu i Metohiji, a rano detinjstvo je proveo u Bačkom Magliću. Gimnaziju je završio u Bačkoj Palanci (1955), a studije Jugoslovenske književnosti i Južnoslovenske jezike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1959). Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1974. godine. Radio je čitav život kao srednjoškolski nastavnik srpskog jezika, a najduže u Elektrotehničkoj školi Mihajlo Pupin u Novom Sadu. Objavio je preko 20 knjiga poezije i poetske proze. Navjeći broj knjiga je objavio kod novosadskih izdavača, u Matici srpskoj, Stražilovu, Svetovima i Prometeju. Od prve pa do svoje poslednje knjige (`Žiža`), Aćimović je dosledno sprovodio svoju pesničku filozofiju. Kroz kratkei jezgrovite pesme, sažete izveštaje o fantastici života, kao i eliptične i guste redove poetske proze, čitalac je sticao utisak kako su Aćimoćeve reči preuzete iz jezgra života, iz njegovih neobičnih i tamnih trenutaka koji svedoče o našem samozaboravu, izgubljenosti i usamljenosti. Aćimović je bio pesnik gradskog života i njegovih trauma, otuđenosti i hladnoće postojanja. Kao da je iz njegovih rukopisa progovarao veliki majstor neizvesnosti i duboke životne strepnje.

O knjizi: U ovoj divnoj knjizi, Lujza L. Hej govori o moći i značaju afirmacija i pokazuje vam kako da ih primenite odmah. Lujza objašnjava da kada izgovorite afirmaciju time u stvari poručujete sopstvenoj podsvesti: „Preuzimam odgovornost. Svestan sam da mogu da promenim nešto.“ Na ovim stranicama, Lujza razmatra određene teme i brige (zdravlje, emocije straha, zavisnosti, pitanja prosperiteta, ljubavi i intimnost i još toga) i predstavlja vežbe koje vam pokazuju kako da unapredite doslovno svaki aspekt sopstvenog života. Lujza L. Hej, autor međunarodnog bestselera Moć je u vama, metafizički je učitelj s više od četrdeset miliona prodatih knjiga širom sveta. Više od dvadeset pet godina Lujza pomaže ljudima da otkriju i primene puni potencijal sopstvenih stvaralačkih moći radi ličnog napretka i samoisceljenja. Pojavila se u emisiji Šou Opre Vinfri i mnogim drugim TV i radio programima, kako u SAD tako i u inostranstvu. Lujza je osnivač i predsednik Hay House Inc. koja distribuira knjige, CD i DVD diskove i druge proizvode koji doprinose izlečenju planete. Vebsajtovi: www.LouiseHay.com i www.HealYourLife.com „Treba vremena da bi seme izraslo u biljku. Isto je i s pozitivnim izjavama – potrebno je neko vreme od prve izjave do krajnje demonstracije. Budite strpljivi!“ -Lujza L. Hej

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Pastorak Autor: Jurij Hudolin Izdavač: Laguna latinica, mek povez, 20 cm., 264 str. _____ Jedan od najboljih romana regionalne književnosti XXI veka. Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka Jugoslavija je još bila država, donekle bezbedna, što je, osim žarke zaljubljenosti, mogao biti još jedan razlog da Ingrid spakuje Benjamina, ispiše ga iz slovenačke škole, napusti službu i posle nekoliko strastvenih poseta preseli se kod gospodina Čivitika na hrvatsku obalu. U istarskom primorskom selu tog avgusta Ingrid i njenog sina Benjamina očekuje prividni raj: izvanredne prirodne lepote, vedri i simpatični italijanski posetioci, prepuna gostionica Lorisa Čivitika i, što je najvažnije, njegova srdačna i nežna dobrodošlica budućoj supruzi i pastorku. Ali i Istra i Loris posle nekog vremena pokazuju drugo lice. Nakon prvobitnog divljenja očuhu, u Benjamina počinje da se uvlači strah, pa tako i briga za majku. Istovremeno se u njihove živote krajem osamdesetih umeša i nacionalizam. Očuh i pastorak će se naći na životnoj raskrsnici, koja ih uvodi u pakleni konflikt... „Hudolin sve do danas ostaje autor knjiga o kojima se mnogo piše, jer se njegov etos doslovno preliva u čitaočevu čašu.“ – Vid Jeraj, Radio Študent

Šala - Milan Kundera Izdavač: Znanje, Zagreb, bibl. Evergrin „Optimizam je opijum za narod! Zdrav duh zaudara na glupost. Živeo Trocki!`. Sam Ludvik kaže da nema pojma o Trockizmu, sve je to napisao tek onako bez nekih ubeđenja. Samo što je zbog toga imao dosta problema, izbačen je iz partije, sa fakulteta, služio je vojni rok pet godina tako što je radio u rudniku za novac (čime su se izdvajali od regularne vojske). To bi bila prva „Šala” koja mu je zapečatila život. Druga „Šala” je njegov ljubavni život. Pokušaji da zadivi devojku nekim svojim načinom mišljenja, što je na kraju palo u vodu i drugo još gluplje je njegova platonska veza sa Lucijom. Dok bi zbog nje bežao iz vojske i zbog toga izdržavao kazne, ona je tu vezu održavala na lažnim nadanjima. Treća „Šala” je odnos Ludvika, Helene i Pavela, koji je sam po sebi velika ironična tragedija za glavnog junaka koji je uzalud pokušavao oteti Helenu Pavelu,iako ona nije imala ništa s njim. Bolje rečeno, Ludvikov celi život je jedna velika ironična šala – robijao je uzalud, voleo je uzalud. Meki povez, 248 strana. Vrlo dobro očuvano.

SERGEJ DOVLATOV SPOMEN-MUZEJ Prevod - Radmila Mečanin Izdavač - Stylos, Novi Sad Godina - 2004 146 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Aura ISBN - 86-7473-185-6 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Gotovo omamljujuće raskošna, blaga, melanholična povest o traganju za smislenošću života, razdvajanju, rascepima, ljubavi. Kakav je smisao oslobađanja duha sovjetske stege i da li se san o nekoj boljoj budućnosti izvrće u suštu suprotnost? U osnovu ove priče Sergeja Dovlatova utkana su sećanja na punoću života, duh slobode i stvaralaštva Puškinovog spomen kompleksa u Mihajlovsku koji su uvek su privlačili poznate književnike. U sovjetsko vreme u ovom muzeju je radio kao vodič pisac Sergej Dovlatov. On je smislio zabavu: da provede posetioce po svim muzejima kompleksa a da ni jednom ne upotrebi reč Puškin. Grupa entuzijasta zaljubljenih u delo Sergeja Dovlatova Spomen-muzej, danas pokušava da učini kućicu u kojoj je živeo pisac kada je vodio ekskurzije po Puškinovom muzeju – delom izložbe. To je svojevrsno proširenje književnog prostora na nove teritorije, na nove ljude, koji će, dolazeći Dovlatovu, obavezno otkriti za sebe i svet 19. veka.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Sergei Dovlatov Pushkin Hills Puškinova Brda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Neodoljiv ep.“ Dejli telegraf „Nezaboravno.“ Izabel Aljende „Trijumf.“ Fajnenšel tajms „Ovaj roman neće dotaknuti samo najtvrđa srca...“ Gardijan „Ovo je snažno delo, koje tera na razmišljanje“ Literari rivju „Majstorsko pripovedačko tkanje... Hoseini je pisac od čije veštine zastaje dah.“ Ivning standard „Hoseini poseduje onaj redak dar, dikensovski osećaj za priču.“ Dejli telegraf „Strastvena, žestoka pripovest.... potresna i stvarna.“ Imidž Marijam je tek petnaest godina kada je šalju u Kabul da se uda za nesrećnog i ogorčenog Rašida, trideset godina starijeg od nje. Gotovo dve decenije kasnije, u zemlji koja ubrzano tone u propast, tragedija pogađa petnaestogodišnju Lejlu, koja mora da napusti svoj dom i stupi u Marijamino nesrećno domaćinstvo. Lejla i Marijam naći će utehu jedna u drugoj, njihovo prijateljstvo postaće veza snažna kao veza dve sestre, neraskidiva kao veza majke i kćerke. Kako vreme prolazi, u Avganistanu na vlast dolaze talibani, ulice Kabula ječe od puščane paljbe i bombi, a život se pretvara u očajničku borbu protiv gladi, surovosti i straha. Istrajnost dve žene nailazi na iskušenja koja nisu mogla da naslute ni u najgorim košmarima. A ipak, ljubav ume da čoveka natera na nezamisliva dela, da mu pomogne da čudesnim junaštvom prevaziđe najstrašnije prepreke. Na kraju ljubav pobeđuje smrt i uništenje. Hiljadu čudesnih sunaca je nezaboravan portret jedne ranjene zemlje i istinski dirljiva priča o porodici i prijateljstvu. Istovremeno prelepa i teška, priča o jednom nemilosrdnom vremenu, nesvakidašnjem prijateljstvu i neuništivoj ljubavi... Haled Hoseini je rođen 1965. godine u Kabulu, u Avganistanu. Njegov otac bio je diplomata u Ministarstvu spoljnih poslova Avganistana, a njegova majka je predavala farsi i istoriju u velikoj srednjoj školi u Kabulu. Ministarstvo spoljnih poslova šalje njegovu porodicu 1970. godine u Teheran, gde je njegov otac radio u avganistanskoj ambasadi. U Teheranu su živeli do 1973, kada su se vratili u Kabul. Jula 1973, u noći kada je rođen najmlađi Hoseinijev brat, zbačen je avganistanski kralj Zahir Šah u državnom udaru, koji je bez krvi organizovao kraljev rođak Daud Kan. U to vreme, Hoseini je išao u četvrti razred, i već je bio otkrio književnost i bio očaran brojnim knjigama koje je čitao. Avganistansko Ministarstvo spoljnih poslova 1976. godine još jednom premešta Hoseinijevu porodicu, ovog puta u Pariz. Bili su spremni da se vrate u Kabul 1980, ali je do tada Avganistan već doživeo krvavi komunistički prevrat i invaziju sovjetske vojske. Hoseinijevi su tražili i dobil politički azil od Sjedinjenih Američkih Država. Hoseinijeva porodica se u septembru 1980. preselila u San Hoze u Kaliforniji. Njegov otac je radio nekoliko poslova istovremeno i uspeo je da obezbedi svojoj porodici život bez socijalne pomoći. Haled Hoseini je maturirao 1984. i upisao se na Univerzitet Santa Klara, gde je diplomirao na osnovnim studijama iz biologije 1988. godine. Sledeće godine upisao se na medicinski fakultet „San Dijego“ Kalifornijskog univerziteta, gde je 1993. diplomirao. Završio je stažiranje u bolnici „Sidar-Sinaj“ u Los Anđelesu i 1996. započeo bavljenje internom medicinom. Međutim, njegova prva ljubav uvek je bilo pisanje. Hoseini ima žive, nežne i lepe uspomene na mirnodopsku presovjetsku eru Avganistana, kao i na svoja lična iskustva sa avganistanskim Hazarima (plemena u Avganistanu, Pakistanu i Iranu). Jedan Hazar posebno je imao uticaja na malog Haleda – bio je to tridesetogodišnjak po imenu Husein Kan, koji je radio za Hoseinijeve dok su živeli u Iranu. Kada je Haled bio u trećem razredu, učio je Kana da čita i piše. Iako je njegov odnos sa Huseinom Kanom bio kratkotrajan i više zvaničan, Haled se uvek sećao topline i privrženosti koja se razvila među njima – to je odnos koji se odrazio u njegovom prvom romanu „Lovac na zmajeve“ (Laguna, 2006). U maju 2007. godine objavio je drugi roman „Hiljadu čudesnih sunaca“ (Laguna, 2008). Obe knjige prodate su u preko 10 miliona primeraka u SAD i više od 38 miliona primeraka širom sveta. Hoseini je 2006. imenovan za ambasadora dobre volje UNHCR-a, Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija. Nadahnut putovanjem u Avganistan u svojstvu ambasadora UNHCR-a osnovao je neprofitnu Fondaciju Haled Hoseini za humanitarnu pomoć Avganistancima. Živi u severnoj Kaliforniji.

BESNILO - Borislav Pekić Izdavač: Novosti, Beograd Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2004 Format: 21 X 12,5 cm. Povez: Tvrdi, zaštitni omot Pismo: Ćirilica Bro strana: 576 Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogada londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naucnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujucom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma... U ovoj univerzalnoj metafori, cije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psecim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajuci tako zastrašujucu istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rodenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja. Apokalipticna vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije. Borislav Pekic, jedan od najznacajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, roden je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Beceju, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohadao Trecu mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuden je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom gradanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišic, sestricinom dr Milana Stojadinovica. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovcen film“. Godine 1959. pocinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kucu, a iste godine sa Ljiljanom dobija cerku Aleksandru. Na pocetku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za razlicita filmska preduzeca. Prema njegovom tekstu „Dan cetrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme cuda”. Od tada se posvecuje iskljucivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Clan je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u casopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna rec”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodocašce Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekic nije uspeo da pronade izdavaca koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavaca i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekic 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptickom vizijom sveta u kojem živimo, Pekic je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujuci svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu citalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledecem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naucnu fantastiku, Pekic ostaje na tragu te uzbudljive fantasticne utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekiceva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Casopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom cetrdesetogodišnjice izlaženja casopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih prica „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralacke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomovic“ iz Podgorice. „Pisma iz tudine” (1987), „Nova pisma iz tudine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatovic“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tudine” (1991, godišnja nagrada Grafickog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekicev publicisticki stvaralacki domen. Esejisticka proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Pocasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekic je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvodenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Izmedu ostalih dramskih dela izvodena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pecat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevodena na engleski, nemacki, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, ceški, slovacki, madarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenacki, albanski, grcki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivaca Demokratske stranke, potpredsednik i clan Glavnog odbora. Ucestvuje u uredivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekic je bio dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, clan Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, clan Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je clan Udruženja književnika Srbije, clan Udruženja filmskih umetnika i clan Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karadordevic posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Pocasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovacke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekic je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih gradana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekic“, ciji su osnivaci Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekic, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekicevih dela, staranje o pišcevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekic našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekic“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekica”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekic“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekica” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekicevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagradenih pisaca i iscrpna Pekiceva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon pišceve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekic i cerka Aleksandra Pekic. , jedan od najznacajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, roden je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Beceju, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohadao Trecu mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuden je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom gradanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišic, sestricinom dr Milana Stojadinovica. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovcen film“. Godine 1959. pocinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kucu, a iste godine sa Ljiljanom dobija cerku Aleksandru. Na pocetku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za razlicita filmska preduzeca. Prema njegovom tekstu „Dan cetrnaesti” snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman „Vreme cuda”. Od tada se posvecuje iskljucivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Clan je uredništva „Književnih novina” od 1968. do 1969. godine i saradnik u casopisima „Stvaranje”, „Književnost”, „Savremenik” i „Književna rec”, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, „Hodocašce Arsenija Njegovana” (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana” objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekic nije uspeo da pronade izdavaca koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije „Kako upokojiti vampira” izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavaca i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman „Odbrana i poslednji dani” (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija „Zlatno runo”, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekic 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom „Besnilo” (1983), svojevrsnom apokaliptickom vizijom sveta u kojem živimo, Pekic je odstupio iz istorijske tematike „Zlatnog runa” i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujuci svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu citalaca, „Besnilo” je, pored „Godina koje su pojeli skakavci”, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledecem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naucnu fantastiku, Pekic ostaje na tragu te uzbudljive fantasticne utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekiceva „Odabrana dela” u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Casopis „Književnost” dodeljuje mu 1986. godine, povodom cetrdesetogodišnjice izlaženja casopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih prica „Novi Jerusalim” 1988. godine. Za roman-epos „Atlantida” (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza „Godine koje su pojeli skakavci” (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju „Argonautika”. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralacke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomovic“ iz Podgorice. „Pisma iz tudine” (1987), „Nova pisma iz tudine” (1989, nagrada Sent-Andreje „Jakov Ignjatovic“ u Budimpešti 1990. godine) i „Poslednja pisma iz tudine” (1991, godišnja nagrada Grafickog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekicev publicisticki stvaralacki domen. Esejisticka proza „Sentimentalna povest britanskog carstva” objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Pocasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekic je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” beleži 300 izvodenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Izmedu ostalih dramskih dela izvodena su „Generali ili srodstvo po oružju” (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 189. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami „Kako zabavljati gospodina Martina” dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pecat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevodena na engleski, nemacki, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, ceški, slovacki, madarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenacki, albanski, grcki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivaca Demokratske stranke, potpredsednik i clan Glavnog odbora. Ucestvuje u uredivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista „Demokratija”, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekic je bio dopisni clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, clan Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, clan Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je clan Udruženja književnika Srbije, clan Udruženja filmskih umetnika i clan Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karadordevic posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Pocasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovacke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekic je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih gradana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekic“, ciji su osnivaci Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekic, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekicevih dela, staranje o pišcevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekic našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekic“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju „Anali Borislava Pekica”. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekic“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U „Analima Borislava Pekica” svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekicevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagradenih pisaca i iscrpna Pekiceva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon pišceve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine, kao i sajt http://www.borislavpekic.com, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekic i cerka Aleksandra Pekic. ***Odlično očuvano***

Родио се у Пироту, у свештеничкој породици. Гимназију је завршио у Београду. Студије медицине започео је у Москви, а дипломирао 1921. у Прагу. Радио је као лекар у Књажевцу, Јагодини и Београду. Искуство из Првог светског рата, путовања по Азији и Далеком Истоку, познанство са Мајаковским, лекарска мисија током службовања у Србији, неке су од тема Велимировићевог обимног књижевног опуса. Написао је тетралогију коју чине романи „Тешке године“ (1954), „Неостварена љубав“ (1962), „После атентата“ (1967) и „Лутања“ (1972), путописе „Кроз Кину“ (1930) и „По Јапану и Монголији“ (1938), есеј „О јапанској поезији“ (1958). Био је члан Српског лекарског друштва, Удружења књижевника Југославије, Удружења преводилаца Србије. Говорио је руски, чешки, француски и немачки. Од 1921. до 1935. лекар је у Књажевцу где се активно укључује у политички, друштвени и културни живот вароши. Био је председник Соколског друштва „Душан Силни” и аутор је књиге „Соколско друштво Књажевац 1908–1938”. О паланци и селима, свакодневном животу са свим његовим лепотама и особеностима, обичним људима и догађајима из времена службовања у књажевачком крају пише у збирци „Мећава, приче паланачког лекара”. Милутин Велимировић после одласка из Књажевца није прекинуо контакте са Књажевчанима. Писао је за „Развитак” и учествовао у изради пројекта монографије „Књажевац и књажевачко подручје”. Његове приче објављиване су и у „Књажевачким новинама”.

HEAD OVER HEELS, Autorka: Stephanie Mittman Izdavač: A Dell Book, New York 1999. Mek povez, 392 stranice, 18x11cm Tekst na engleskom jeziku Dobro očuvano - `Sometimes, love strikes when you least expect it. . . .By night, Harris Tweed is a shock jock on the radio, entertaining listeners with his sharp wit. By day, he is Harry Woolery, a mild-mannered man devoted to his young son. When Harris goes too far and accuses the local reverend of stealing church funds, indirectly causing his death, it is Harry who must find a way to make amends to the reverend`s beautiful widow.With the threat of losing her home and her foster kids, Nan Springfield is grateful for the kindness of a stranger named Harry Woolery, who helps her sort through the financial mess her husband left behind. And he makes her feel like a sexy and desirable . . . things she hasn`t felt in a long, long time. But when she learns his true identity, she is brokenhearted, yet determined to see him in court. How can she forgive the man who made her question her husband, her marriage, her life? But Harry, too, refuses to give up the fight--for Nan`s heart--because quite simply, he`s fallen for her. . . .` v13

Autor: Agata KristiŽanr: TrileriPismo: LatinicaBroj strana: 264Povez: MekFormat: 13x20 cmGodina izdanja: 17. oktobar 2016.Slučajevi Herkula Poaroa.Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika.„Ne nalaze se leševi na ovakvom mestu!“„Ovde je romantično, da“, složio se Herkul Poaro. „Mirno je. Sunce sija. More se plavi. Zaboravljate ipak, gospođice Bruster, da zla ima svuda pod suncem.“Preplanulo telo lepe Arline Maršal leži opruženo na plaži. Samo, čudno je – plaža je u senci. Arlina se ne sunča... zadavljena je.Još od Arlininog dolaska u hotel, atmosfera treperi od seksualne napetosti. Nekoliko gostiju imalo je motiv da ubije lepu glumicu – među njima i njen muž. Herkul Poaro ipak sumnja da ovaj prividni zločin iz strasti prikriva neko veće zlo.Zlo pod suncem ima dve ekranizacije i radio-dramatizaciju, pretočen je u grafičku novelu, a adaptiran je i u kompjutersku video-igru.„Za one koji vole da rešavaju Poaroove slučajeve Zlo pod suncem će biti pravi izazov. Tvrd orah na vrelom suncu!“ Books„Agata je u ovoj knjizi rasprostrla misterije i intrige kao da je nameštala minsko polje. Odličan slučaj Herkula Poaroa!“ Times Literary Supplement2/17

Autor: Pavle Ugrinov Izdavač: Nolit Broj strana: 232 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 18 cm Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović; rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) bio je srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju je završio u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život, Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine. Prozno delo `Senzacije` kritičari upoređuju sa `Skicama`, najznačajnijim delom Rob-Grijea, kao i sa proznim radovima Edgara Alana Poa, i smatraju ga najkvalitetnijim deskriptivnim delom domaće književnosti. RETKO!!! Knjiga je vrlo dobrom stanju. Sadržaj prikazan na drugoj slici.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Posveta autora na predlistu. Izdavač: Čigoja štampa - Beograd, 2004. god. Broširan povez, 20 cm. 123 str. Богдан Јамеџија, рођен је у Попама, БиХ, 1933. године. Основну школу завршио је у родном селу, гимназију у Бања Луци, Медицински факултет и специјализацију у Београду. По завршетку студија вратио се у родни крај и провео шест година лијечећи своје суграђане. Из Гламоча је прешао у Лакташе. Тамо је боравио 11 година. Завршио је специјализацију и био први педијатар у Лакташима. Године 1980. је прешао у Београд, у Дом здравља ,,Милутин Ивковић“. Кратко вријеме је радио као педијатар, а био је и директор Дома здравља. Учествовао је на многим конгресима и симпозијумима у земљи и у иностранству. Стручне радове објављивао је у стручним часописима. Објавио је много књига, а најистакнутије међу њима су: „Дрина с обе стране“, „Подно шатор планине“, „Приче из завичаја“, „Моја Крајина и Вјетрови са динаре-приповјетке“. Многе приповјетке објављене су у часописима: „Ослобођење“, „Савременик“, „Збиља“, „Књижевне новине“, „Поглед у свијет“, „Отаџбина“. Његови прилози и студије објављиване су у књигама: „НАТО и Хаг“, “ Почетак рата у БиХ - узроци и последице“, „Српски духовни простор `, “ Оптужујемо“, „Проблем избеглица у БиХ“ која је преведена и на енглески језик. Био је и председник Удружења књижевника Србије.

Autor: Agata Kristi Žanr: Trileri Pismo: Latinica Broj strana: 264 Povez: Mek Format: 13x20 cm Godina izdanja: 17. oktobar 2016. Slučajevi Herkula Poaroa. Agata Kristi je najobjavljivanija autorka svih vremena. Jedino Biblija i Šekspir premašuju ukupni tiraž njenih dela – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. „Ne nalaze se leševi na ovakvom mestu!“ „Ovde je romantično, da“, složio se Herkul Poaro. „Mirno je. Sunce sija. More se plavi. Zaboravljate ipak, gospođice Bruster, da zla ima svuda pod suncem.“ Preplanulo telo lepe Arline Maršal leži opruženo na plaži. Samo, čudno je – plaža je u senci. Arlina se ne sunča... zadavljena je. Još od Arlininog dolaska u hotel, atmosfera treperi od seksualne napetosti. Nekoliko gostiju imalo je motiv da ubije lepu glumicu – među njima i njen muž. Herkul Poaro ipak sumnja da ovaj prividni zločin iz strasti prikriva neko veće zlo. Zlo pod suncem ima dve ekranizacije i radio-dramatizaciju, pretočen je u grafičku novelu, a adaptiran je i u kompjutersku video-igru. „Za one koji vole da rešavaju Poaroove slučajeve Zlo pod suncem će biti pravi izazov. Tvrd orah na vrelom suncu!“ Books „Agata je u ovoj knjizi rasprostrla misterije i intrige kao da je nameštala minsko polje. Odličan slučaj Herkula Poaroa!“ Times Literary Supplement

Borislav Lalić - Če Gevara Novosti, Beograd, 2011, mek povez, 307 strana, 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, nova knjiga. Uz kjnigu ide i poster Če Gevara: život, smrt, legenda... Knjiga o Čeu je roman iz života i roman iz novinarskog pera. Uz sve što je uradio u životu Če se potrudio i da umre na vreme, kaže autor. Ernesto Gevara, nesuđeni lekar, romantični revolucionar, buntovnik sa razlogom, žrtva po sopstvenom izboru, postao je ikona mladih XX veka... Borislav Lalić, novinar i publicista, rođen je 1936. godine u Vinickoj, kraj Berana. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, a novinarstvo je njegova profesija od studentskih dana. Počeo je kao saradnik u „Studentu” i reporter u agenciji Tanjug. Potkraj šezdesetih godina prošlog veka započeo karijeru dopisnika iz inostranstva. Punih dvadeset godina izveštavao je za jugoslovensku štampu, radio i televiziju iz Meksika, sa Kube, iz Španije, SAD i Ujedinjenih nacija. U plodnoj novinarskoj karijeri objavio je knjige „Čudo u Španiji”, „Putnici bez povratne karte”, monografiju „Kuba”, „Če Gevara, život, smrt, legenda”, „Fidel Kastro, jedan čovek, jedna revolucija”, „Čovek od krompira”. Dobitnik je Nagrade za životno delo Saveza novinara Jugoslavije (2000) i novinarske nagrade „Svetozar Marković” Udruženja novinara Srbije (1995). Član je Udruženja književnika Srbije.

Autor: Ferenc Feher Format: 20,5 Povez: tvrd Br. strana: 312 Prevod s mađarskog i beleška PREDRAG ČUDIĆ! Čudić o pesniku kaže u belešci: „Njegovu poeziju je u velikoj meri odredilo socijalno poreklo: ambiciozni mladi sin seljaka poneo je u svom duhovnom prtljagu čitav jedan seoski svet koji je želeo da napusti, ali kojeg emotivno nije mogao da se oslobodi.` O svojim motivima za prevođenje nastavlja: `Poeziju Ferenca Fehera počeo sam prevoditi malo po narudžbini, a više iz želje da u Beogradu ne zaboravim potpuno ono malo mađarskog što sam ga poneo iz detinjstva i mladosti iz Sente... Budili su me glasovi mlinskih radnika kao vremenska prognoza, naravno na mađarskom... Ali, Feher nije bio samo moja nostalgija za prohujalim glasovima detinjstva... Njegovi stihovi su prosto etnološka vrednost po sebi, a uz to vrhunska poezija. Ferenc Feher je zbornik poslova i dana Bačvana bili oni mađarskog ili srpskog porekla“. I Ferehov književnoprevodilački opus veoma je značajan, prepevao je značajan korpus južnoslovenske poezije na mađarski jezik, a prevodio je i prozu. Bio je kourednik novosadskog časopisa Hid (1948-1959), od 1953. godine saradnik Radio Novog Sada, pisao za Mađar so (1959-1988). Nagrađivan. - See more at: http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/knjiga_danas/etnoloska_vrednost.54.html?news_id=174504#sthash.rTrTv2vB.dpuf

Bluz za Jugoslaviju Dobar naslov, 2008. Udžbenički format, 287 strana. Knjiga je pročitana ali lepo očuvana, ima pečat na predlistu i jednu žutu tačkicu na listovima spolja. `Todorovićevo delo odlikuje rečitost, uverljivost i duhovitost`, ocena je žirija koji je `Knjigu osvete` proglasio najboljom među 130 nominacija odnosno autora iz cele Kanade od kojih su neki veoma poznati i ranije nagrađivani. Konkurs je organizovala neprofitna organizacija za podršku piscima `Autorski trust Kanade` (The Writer’s Trust of Canada) koju su pre tri decenije osnovali ugledni pisci među kojima najpoznatija i u Srbiji više puta prevođena književnica Margaret Atvud. `Nama koji smo u Kanadu došli u talasu emigranata iz devedestih godina nije bilo teško da iza ovog imena prepoznamo poznatog beogradskog novinara. Za vreme svog desetogodišnjeg boravka u Torontu Dragan Todorović je nastavio da objavljuje članke i književne eseje u kanadskim novinama i časopisima, a na državnom CBC radiju mu je emitovano i nekoliko radiofonskih dela. U Knjizi osvete izneo je svoje sećanje na detinjstvo i odrastanje u zemlji koja više ne postoji, kao i zanimljive epizode iz svoje bogate karijere koja se protezala kroz različite medije: NON, magazin `Rock`, Treći kanal, Art kanal, Radio Politika... Kroz knjigu defiluju mnogi stvarni likovi pod svojim pravim, ali i izmišljenim imenima.` (`Vreme`)

Dragan Orlović Svirepi i sanjariTvrdi povezDragan Orlović (Valjevo, 2. mart 1938 – Beograd, 27. septembar 2017) bio je srpski romansijer, književni kritičar i putopisac.BiografijaOsnovnu školu i gimnaziju završio je u Valjevu (maturirao 1955), a jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu (diplomirao 1961). Bio je saradnik u Radio-televiziji Beograd (1958 – 1962), potom saradnik (od 1963) i urednik Kulturne rubrike „Politike ekspres“ (1973 – 1987), da bi do odlaska u penziju (1999) bio njen stalni književni kritičar. Potom sarađuje jedno vreme s listom „Republika“.Počeo je da objavljuje književnu kritiku i prozu od 1963. godine u „Politici ekspresu“, NIN-u i Politici, a zatim i u drugim listovima i revijama. Piše novinsko-informativnu kritiku, a u romanima mu je blizak svet fantastike. Objavljivao je i pod pseudonimom Nenad Strmac.DelaRomaniEndimionov san, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1981,Dnevnik o Minotauru, Jugoslavija, Beograd, 1982,Talason, Prosveta, Beograd, 1984,Kosovski epitaf, Filip Višnjić, Beograd, 1989,Srbistan – krhotine devedesetih, neobjavljeni roman, 1995,Dragan Orlović razgovara s Ivom Andrićem za RTV Beograd nakon uručenja Nobelove nagrade 1961. godineEseji i kritikeKnjige, Milić Rakić, Valjevo, 1983,Batina i pero, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1990,Glogov prah (knjige i život), eseji, Prosveta, Beograd 1997,PutopisiSvirepi i sanjari, 1979, Gornji Milanovac : Dečje novine, 1979,BiografijeTo je to – Mića Orlović, četrdeset TV godina, Gea, Beograd, 1998,3/15

Laza Lazarević Izabrana delaTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač RadLaza Lazarević bio je cenjeni srpski književnik u periodu realizma te ugledni lekar svoga doba. Rodio se u Šapcu 1851. godine. Porodica mu se bavila trgovinom. Ostao je rano bez oca pa je celu brigu o porodici preuzela majka.Nakon što je završio osnovnu školu te četiri razreda niže gimnazije, školovanje nastavlja u Beogradu. Tamo je završio višu gimnaziju i pravni fakultet visoke škole. Potom je studirao medicinu u Berlinu, a 1879. godine promovisan je u doktora medicine i kirurgije.Nakon toga vratio ponovo se vratio u Beograd gdje je radio kao lekar opšte prakse. Malo nakon toga postao je i primarijus jedne bolnice u Beogradu. Postigao je veliki ugled kao lekar u tom periodu.Šta se tiče književnog rada, njime je počeo da se bavi još za vrijeme studiranja u Berlinu.Njegove najpoznatije pripovetke su: "Prvi put s ocem na jutrenje", "U dobri čas hajduci!", "Školska ikona", "Verter", "Na bunaru", "On zna sve", "Sve će to narod pozlatiti", "Vetar".Nakon smrti objavljena mu je pripovetka "Švabica", i to 1898. godine. Ostalo je još osam nedovršenih pripovedaka.Začetnik je psihološke pripovetke u srpskoj književnosti i prvi je pisac koji je uveo lik intelektualca u svoje delo.Umro je 1891. godine.3/18