U dobrom stanju Srpski rječnik : istumačen njemačkijem i latinskijem riječima / skupio ga i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić Ostali naslovi Srpski rječnik Vrsta građe rečnik Jezik srpski, latinski, nemački Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1969 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis [16], 862 str. : autorova slika ; 25 cm Fototipsko izd.: U Beču, 1852. Predmetne odrednice Srpski jezik -- Rečnici Srpski rječnik Prvo izdanje „Rječnika“ izašlo je 1818. godine i sadrži u sebi 26.270 riječi koje je Vuk čuo u narodnom govoru. Vuk je građu za ovaj rječnik počeo da skuplja još 1815. godine na nagovor Jerneja Kopitara. Ne zna se tačno kada se rodila namjera za stvaranjem ovog djela, jer je on sam rekao da je još dok je radio na sudu u Srbiji znao da zapiše poneku riječ koja mu se učinila zanimljivom. „Rječnik“ je bio jedan od najvažnijih koraka u borbi za jezik jer je postavljao za osnovu književnog jezika čisti narodni jezik, a uz njega je dolazilo i drugo izdanje gramatike. U „Rječniku“ su prvi put ispoštovane glasovne promjene, a priključena mu je i „Gramatika srpskoga jezika“ koju je 1824. godine na nemački jezik preveo Jakob Grim.

Opis "Kada kažeš da sam tvoj - Goran Skrobonja" „Amarkord i Grlom u jagode za generaciju koja je bila mlada osamdesetih!“ Svet knjige Priča o vremenu kada je bilo lepo biti mlad. Lazar Petronijević Laki, momak iz obične beogradske porodice, prevaliće u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka put od zbunjenog brucoša uzburkanih hormona do frontmena novotalasnog benda Kalkuta, rok senzacije koja je za sobom ostavila dva antologijska albuma i pregršt večitih pesama. Studije, žurke, erupcija kreativnosti u prestonici zemlje na izdisaju, velika imena domaćeg rokenrola, koncerti i turneje: Lakijeva priča izgleda kao uzbudljiva vožnja kojoj se ne nazire kraj – da bi taj kraj nastupio naglo i neočekivano, kako za njega i Kalkutu, tako i za zemlju koja je iznedrila njih i njihovu muziku. „Seks, droge i rokenrol – ne nužno tim redosledom!“ BG Rock radio „Nostalgija bez patetike: priča o životu običnom, povremeno komičnom, povremeno tragičnom… Laki Petronijević bi mogao da bude svako od nas.“ Nova srpska proza „I dinamičan i pitak, i ispovedan i dokumentaristički, i beogradski i globalan, roman Kada kažeš da sam tvoj čitaoca osvaja balansom između priče o pojedincu i priče o jednom vremenu.“ Vladislava Gordić Petković Povez knjige : Mek Format : 13x20cm Pismo : latinica Strana: 344

O knjizi: Naslov originala: Milch und Kohle / Ralf Rothmann Ralf Rotman rođen je 10. maja 1953. godine u Šlezvigu. Detinjstvo je proveo u Oberhauzenu, u Rurskoj oblasti, gde mu je otac radio kao rudar. Posle osnovne škole završio je zidarski zanat i oprobao se u nizu zanimanja: zidar, taksista, bolničar, kuvar, radnik u štampariji. Od 1976. godine živi u Berlinu. Piše poeziju: Molitva u ruševinama (2000), pripovetke: Zima među jelenima (2001), drame: Berlin bluz (1997) i romane: Bik (1991), Vrućina (2003) i Mlado svetlo (2004). Jedan je od najcenjenijih nemačkih pisaca srednje generacije. Dobitnik je mnogih književnih priznanja uključujući i nagrade „Herman Lenc“ (2001) i „Maks Friš“ (2006). Junaci romana Mleko i ugalj nastoje da se izbore za svoje mesto pod suncem, da nađu put iz teskobnog mraka šezdesetih. Otac, savesni rudar, koji žali za nekadašnjim životom na selu, majka koja se zaljubljuje u njegovog prijatelja i sinovi koji, svaki na svoj način, pokušavaju da se otrgnu pretećoj nesreći. Tražeći izlaz iz besmisla, straha i nevolje junaci romana Mleko i ugalj dolaze do spoznaje da naše želje i nadanja nikad ne mogu nadmašiti snagu i savršenstvo sudbine.

O knjizi: Naslov originala: Milch und Kohle / Ralf Rothmann Ralf Rotman rođen je 10. maja 1953. godine u Šlezvigu. Detinjstvo je proveo u Oberhauzenu, u Rurskoj oblasti, gde mu je otac radio kao rudar. Posle osnovne škole završio je zidarski zanat i oprobao se u nizu zanimanja: zidar, taksista, bolničar, kuvar, radnik u štampariji. Od 1976. godine živi u Berlinu. Piše poeziju: Molitva u ruševinama (2000), pripovetke: Zima među jelenima (2001), drame: Berlin bluz (1997) i romane: Bik (1991), Vrućina (2003) i Mlado svetlo (2004). Jedan je od najcenjenijih nemačkih pisaca srednje generacije. Dobitnik je mnogih književnih priznanja uključujući i nagrade „Herman Lenc“ (2001) i „Maks Friš“ (2006). Junaci romana Mleko i ugalj nastoje da se izbore za svoje mesto pod suncem, da nađu put iz teskobnog mraka šezdesetih. Otac, savesni rudar, koji žali za nekadašnjim životom na selu, majka koja se zaljubljuje u njegovog prijatelja i sinovi koji, svaki na svoj način, pokušavaju da se otrgnu pretećoj nesreći. Tražeći izlaz iz besmisla, straha i nevolje junaci romana Mleko i ugalj dolaze do spoznaje da naše želje i nadanja nikad ne mogu nadmašiti snagu i savršenstvo sudbine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kad obiteljsko siromaštvo natjera Tess Durbeyfield da tvrdi da je u srodstvu s bogatim D`Urbervilleovima i traži dio njihovog obiteljskog bogatstva, susret s njezinim `rođakom` Alecom pokazao se kao njezin pad. Čini se da joj sasvim drugačiji muškarac, Angel Clare, nudi ljubav i spasenje, ali Tess mora odlučiti hoće li otkriti svoju prošlost ili šutjeti u nadi za mirnom budućnošću. Tomas Masterson Hardi (engl. Thomas Hardy; Stinsford, 2. jun 1840 — Dorčester, 11. januar 1928) bio je engleski romanopisac i pesnik. Biografija Veliki uticaj na Hardija imao je tragičan život njegovog oca, arhitekte koji je radio kao zidar, te njegova dela odišu pesimizmom. Prvi roman je napisao u 27. godini. Pisao je romane o Veseksu, svetu koji je bio polustvaran, poluizmišljen. Od 1898. godine piše samo poeziju. Aktivno je pisao do dana svoje smrti. Važio je za najboljeg engleskog pisca svoga vremena, nazivan „poslednjim velikim viktorijancem“, ali je zbog slobodumnog stava o ljubavi i braku dolazio u sukob s društvenim konvencijama (`Pod zelenim drvetom“, „Daleko od razuzdane gomile“, „Povratak domoroca“, „Tesa od D`Ubervila“, „Neznani Džud“, „Sudija iz Kasterbridža“).

Kada je vreme za nas radilo Izdavac - Prosvetna zajednica, Beograd Godina - 1943. Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,sa omotnicom u dobrom stanju,format 20 cm,220 str. (39)

TOPOVI I SLAVUJI - Vlado Dijak Izdavač: Džepna knjiga Br.121 Sarajevo. 1958 156 str 14.03.2017. - 18:10Email Pošalji prijateljuPrint Verzija za štampuKomentara (0)Moji saputnici: Vlado Dijak od bačve Rokolo 21 B Proslavio se pesmom `Selma` koju je napisao Vlado Dijak: Goran Bregović Photo: Zoran Trbović/XXZ Ambasador boema Piše: Savo Petrović Prohujale su bezmalo tri decenije otkako ambasador boema, Vlado Dijak nije na ovom svijetu. I danas se sjećam njegovog romana ``Topovi i slavuji``, snažne lirske proze o Drugom svjetskom ratu. I završetka tog romana: ``Slavuji pjevaju. A topovi ćute``. Uvjeren sam da i danas slavuji pjevaju na grobu Vlade Dijaka i pronose slavu pisca vedrine i čuvaju umjetnost njegovih riječi, pjesama i romana og dana u službenoj pošti u Redakciju regionalnog lista ``Glas komuna`` u Doboju stigla je jedna neobična dopisnica. Na mjestu gdje je trebalo da stoji adresa bila je nalijepljena moja slika ispod koje je napisan broj pošte i ime grada – 74.000 Doboj. Okrenuo sam dopisnicu i pročitao: Zdravo druže Savo / Glasa komuna glavo / Pozdravlja te čika Vlado / što rakiju pije rado. Čuvao sam tu dopisnicu mnogo godina. Napisao ju je Vlado Dijak, novinar Radio Sarajeva, pjesnik, pisac, humorista, čovjek vedrine i dobrote poslije jedne posjete Doboju i Redakciji ``Glasa komuna``. Ovaj najpoznatiji jugoslovenski humorista i satiričar, boem i ljubitelj dobre kapljice, slao je dopisnice prethodnih godina i dvojici nekadašnjih urednika lista – Rajku Skvarici i Feridu Čehiću. Vladu sam prvi put susreo kao novinar početnik i od tada sam se radovao svakom susretu sa pjesnikom čije ste pjesme ``Selma`` (``Bijelo dugme``) ili `` Stanica Podlugovi`` (Zdravko Čolić) ili ``Čisti bijeli snijeg`` (Arsen Dedić) ili ``Betonska brana`` (``Indeksi``) sigurno i vi pjevušili. Pjesma ``Selma`` bila je jugoslovenski hit sedamdesetih godina dvadesetog vijeka, a posvećena je Selmi Borić u koju je 1949. godine pjesnik bio zaljubljen. Nas trojica urednika objavljivali smo njegove kratke, ali izuzetno lijepo napisane lirske priloge – crtice i humoreske. Vlado Dijak rođen je Brezovom Polju, kod Brčkog, 1925. godine, sa sedamnaest godina je otišao u partizane, poslije rata zavšio je Gimnaziju u Banjaluci i počeo da studira književnost u Zagrebu, ali se vratio u Banjaluku i postao novinar u listu ``Glas``. Tu je radio nekoliko godina i zbog nemirnog, ali bogatog duha i slobodnog ponašanja bio praktično protjeran iz Banjaluke. Srećom, Radio Sarajevo je prihvatilo ovog vrsnog novinara, pjesnika i književnika koji je objavio knjige pjesama ``Ambasador boema``, ``Partizanske pjesme`` i ``Ljubičasti kišobran`` i tri romana ``Kafana San``, ``Topovi i slavuji i ``Crni konj``. Čovjek pun vrlina, često stavljan na iskušenja i muke, ubacivan u vihore i oluje, nalazio je spas u pisanju i pijuckanju, bio je najveći bosanskohercegovački boem i najmiroljubiviji pijanac na svijetu. Imao je snage da preboli stradanja i radi ono što je radio Isus Hrist: da herojski podnosi patnje i bol i dođe do radosti u životu i vedrine u svom pisanju. Zbog siromaštva nije mogao da završi studije, a poslije Informbiroa bio je lažno oklevetan i proveo neko vrijeme na Golom otoku. Nakon rada u Banjaluci i protjerivanja iz Redakcije, smogao je snage da svoj talenat iskaže i obogati stvaralaštvo pisanjem pjesama, romana i radom u novinarstvu. I ostao je čvrst, i čist kao kristal i u mladosti i u zrelom dobu. U novoj sredini, u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, brzo je napredovao i postao jedan od stubova Radio Sarajeva. Vedrinu svog duha pokazivao je ne samo u svojim humoreskama i satirama, nego i u ophođenju sa ljudima. Bezbroj je anegdota i šala koje je i sam stvarao i koje su ga pratile u životu. Kad se ustalio u Sarajevu i dobio stan iznad kafane ``San``, poslao je dopisnicu na adresu Redakcije ``Glasa`` u Banjaluci. I tu je zakačio svoju bivšu direktoricu, drugaricu Savku Bastu, a bogami i kolege: Savka Basta lijepa kao krasta / Svi se Savke Baste plaše/ jebaće vam majke vaše! Ne znam kako su reagovali direktorica i tadašnji novinari u Banjaluci, ali mu više nisu mogli nauditi. Vlado je nastavio da gradi svoju sjajnu karijeru novinara i pisca. Jednu od brojnih zgoda zabilježio je književni kritičar, nekada novinar sarajevskog lista ``Zadrugar``, Branko Stojanović opisujući kako je Vlado Dijak trebalo da napravi intervju sa predsjednicom Opštinskog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda u Goraždu. Redakcija Radio Sarajeva uputila je Dijaka na ovaj važan zadatak sa vozačem čije je ime Salko i to u specijalnim kolima – tada skupocjenom ``volgom``. Zadatak je bio da se uradi portret uspješne žene u politici. Neuobičajeno za političarke, predsjednica je bila vrlo zgodna i atraktivna žena i Vlado Dijak, pomalo već ``pod gasom``, nije mogao da odoli i zatražio je od nje da mu malčice dadne one ženske stvari! Bio je to neviđen skandal! Predsjednica je odmah obavijestila direktora Radio Sarajeva, i sve republičke rukovodioce. I urlala na sva zvona: koga su tu oni poslali njoj, važnom političkom faktoru, ženi koja je mnogo doprinijela razvoju opštine… Molim vas lijepo, pijani novinar traži od nje ono što ona skriva među nogama? Odmah se sastao Kolegijum direktora i urednika, Dijak je ``izriban`` i natjeran da istog trenutka svojeručno napiše duboko izvinjenje drugarici predsjednici u Goraždu. Prije toga, upitali su ga ko ga je ovlastio da od drugarice predsjednice traži – pičke. - Izvinite, drugovi –smireno je odgovorio Dijak – ja sam tu stvar tražio u lično ime. Vlado je napisao izvinjenje, a drugovi nisu stigli da to pogledaju i vozač Salko odjurio je u Goražde da pismo uruči predsjednici i izvine se u ime Radio Sarajeva. Pismo je bilo kratko, samo jedna rečenica: ``Drugarice, ovo je Salko, daj mu pičke malko``! Epilog ovog ponovljenog skandala završio je tako da je Vlado Dijak prebačen iz Redakcije Društveno-političkog života u Redakciju zabavnog programa. Izgleda da je Vlado imao zaštitu jednog od vodećih republičkih funkcionera – Đure Pucara koji ga je pozvao na kratki razgovor. Kao što i priliči, Vlado Dijak se svečano obukao, čak je stavio i kravatu. U prijemnoj kancelariji, sekretarica mu je rekla da je planirano da razgovor traje dva minuta i da se to mora poštovati. U tom trenutku, drug Pucar je otvorio vrata i pozvao svog ratnog druga da uđe prethodno rekavši da skine kravatu jer se vidi da mu smeta. Taj razgovor nije trajao dva minuta nego dva sata, a sekretarica je donijela kafu i čak rakiju za tako važnog gosta što se ranije nikada nije desilo u ovom kabinetu. Na kraju je Đuro Pucar reče Dijaku: - Pa, dobri moj Vlado, rijetko se viđamo, volio bih da se malo češće sretamo i razgovaramo… - E, moj druže Đuro, ne vjerujem da ćemo se češće viđati nego do sada: ja ne dolazim u Centralni komitet, a ti ne zalaziš u kafane, pa nismo u mogućnosti da se sretamo. Vlado Dijak je često nagrađivan za svoj rad i nekom prilikom dodjele nagrada sreo je poznatog srpskog slikara i boema Milića Stankovića koji je pri upoznavanju, pomalo s visine, rekao: ``Ja sam Milić od Mačve, a ti si…``. ``Ja sam Dijak od bačve``! – odgovorio je u svom stilu Vlado. Na jednom jugoslovenskom konkursu za najbolju humoresku, Vlado Dijak je dobio prvu nagradu, a svečanst je trebalo da se održi u Skopju. Stigla je avionska karta i Dijak je krenuo avionom iz Sarajeva. Zauzeo je svoje mjesto, ali se nije vezao. Došla je stjuardesa i upozorila ga da se sveže. Vlado ne reaguje. Stjuardesa opet dolazi i upozorova: ``Druže, morate se vezati, to je obaveza svih putnika i morate poštovati pravila avionskog saobraćaja``. - Drugarice, mene su vezali 1941, pa zatim 1948, godine, e, da znate, nikada me više niko neće vezati! Da se upoznamo: Ja sam čika Vlado, što rakiju pije rado! Vlado Dijak najviše vremena je provodio u kafani ``San``. Ustajao je rano, napiše tekstove, odnese u Redakciju Radio Sarajeva i vrati se u svoj ``San``. Dešavalo se ponekad da mu u toku noći nestane pića; Vlado zaveže praznu flašu, spusti niz prozor na vrata kafane, lupne dva-tri puta nogom od pod, konobari razumiju znak, napune flašu, zavežu, Vlado je preuzme i nastavi da pijucka. Neke godine proslavljala se važna godišnjica postojanja i uspješnog rada Radio Sarajeva. Sve je bilo u svečanom tonu. Vlado je zakasnio na početak, tražio mjesto da sjedne i ugledao praznu stolicu, tik pred govornicom i mikrofonom gdje je direktor čitao referat. Vlado se malo meškoljio, pa onda upao u riječ svom direktoru: - Lijepo nam to zboriš direktore i svi znamo za naše velike radne uspjehe, ali ljude interesuje nešto drugo, pa nam reci kratko: Hoće li biti povećanja plata ili neće? Uslijedio apaluz iz prepune sale, a direktor se samo kiselo nasmiješio. Prohujale su bezmalo tri decenije otkako ambasador boema, Vlado Dijak nije na ovom svijetu. I danas se sjećam njegovog romana ``Topovi i slavuji``, snažne lirske proze o Drugom svjetskom ratu. I završetka tog romana: ``Slavuji pjevaju. A topovi ćute``. Uvjeren sam da i danas slavuji pjevaju na grobu Vlade Dijaka i pronose slavu pisca vedrine i čuvaju umjetnost njegovih riječi, pjesama i romana. Književnost: VLADO DIJAK Na pitanje `Ko je Vlado Dijak` jedan od mogućih odgovora jeste: On je najnepoznatiji klasik domaće književnosti, sarajevski bohemski pjesnik koji si je mjesto u povijesti kupio još 1974-te, u trenutku kad je Goran Bregović uglazbio njegove stihove što su govorili o djevojci koja putuje na studij, a tužni je mladić, pjesnik sam, ispraća. Mladić, preplavljen emocijom, ne zna što bi rekao, najradije nešto visoko i osjećajno, ali onda na kraju ipak izgovara jednu `banalnu` rečenicu. Pjesma se, naravno, zvala Selma, a rečenica-stih koja je iz poezije ušla direktno u govor, u jezik, bila je koja druga nego `...i molim te, ne naginji se kroz prozor.` Oni koji su imali tu sreću da bar jednom prisustvuju koncertu Bijelog dugmeta znaju moment: kad bi nakon Vladinog (ili Lazinog) intra na orguljama, na onaj ravni h-mol, Bebek (i druga dva poslije) naglo intonirao `Selma...`, dvorana bi eruptirala u prepoznavanju. Selma je bila klasik valjda već u trenutku kad je nastala. Tekst se zapravo odnosio na drugo, ranije vrijeme, ono teško poslijeratno, ranih pedesetih. Više od dvadeset godina kasnije, poslije koncerta Dugmeta u Lisinskom, Bregoviću je prišla dobrodržeća gospođa i rekla:’Ja sam Selma Vlade Dijka.’ (ovu angedotu ispričao je sam Brega u jednom od intervjua u Dugmetovoj biografiji “Ništa mudro”; kao tinejdžer čitao sam je, anegdotu, po sto puta i nikada mi je nije bilo dosta) Televizija Sarajevo je napravila davnih dana i jedan mali dokumentarac o Vladi Dijku. Slabo pamtim šta je točno bilo tu, ali sjećam se pjesnika: nasmiješen, u sivom hubertusu i sa šeširom, govorio je u kameru, okolo je padao beskrajno poetični sarajevski snijeg (uvijek sam mislio da romantika njihove škole pjesme ima nekog vraga s tamošnjom klimom), a Dijak je izgledao kao čovjek koji poznaje kafanu, barem koliko i pisanje. Izgledao je opušteno. Mnogi njegov sugrađanin-pisac poznatiji i uspjesniji, ali bilo je nešto u čemu ih je on `šio` - bio je ona vrsta umjetnika koja možda i nije napravila velik opus, ili ‘kapitalno djelo’ (bože me sačuvaj takve karakterizacije kod nas najčešće!), ali zato jest jednim potezom, jednim naglim udarcem inspiracije i dobrih zvijezda, napravila sebi mali važan kut, mali međaš, stvorila sebi mjesto u plejadi i sad živi kupajući se u toj svjetlosti. Izgledao je kao oni koji su u jednom trenutku dosegli, uhvatili komadić vječnosti i onda se nakon toga opustili i tako relaksirani, ever since, žive dalje svoj život, umjetnički i privatni. Možda mi se tu dopadala i činjenica da je netko iz svijeta književnosti `prešao` u onaj (tada) daleko važniji - svijet rock`n`rolla, a ta je mala, intimna i savršena simbioza činila da oba umjetnička svijeta i obje realnosti postanu jedna od druge bogatije, da nisu jedna incestuozna kombinacija nego da se međusobno oplemenjuju. Pametni znaju da imati sreću da čovjek bude dio ovakve kombinacije kao što je bila Bregović-Dijak je izuzetno rijetka pojava - uspješna,... ne uspjesna - DOBRA pop-pjesma, kombinacija muzike i teksta, traje sto puta duže nego ijedna zbirka `suvremene` poezije. Osjećaj da ljude ponese dobra pjesma i da je nepoznati zapjevaju, već mora da je neopisiv, ali osjećaj, naznaka da bi pjesma mogla potrajati u vremenu, veličanstven je za autore. Ovo saznanje je vjerovatno bilo razlog zašto je, za razliku od svojih uspješnih i samovažnih kolega, Vlado Dijak, da upotrijebim omiljeni pridjev samog Bregovića, izgledao tako `komotno`. (Đorđe Matić 2002-08-02) Pozdravlja vas Dijak Vlado, što rakiju pije rado! by ;-) @ 2003-04-25 Za sve znalce, Vlado Dijak je takođe i autor Čoline pesme `Stanica Podlugovi`. by Brezanin @ 2004-06-20 Da ga (Goran) Bregović nije otkrio... (by zasluzni gradanin @ 2005-05-03) Ambasador boema. Odlična stvar, kao i Selma. by belzebub @ 2005-07-15 Da ga Bregović nije otkriom, i dalje bi se znalo o Vladi Dijaku. Ambasador Boema je samo jedna od mnogih Vladinih knjiga. Mislim da je Vlado jedan od rijetkih kojima slava nije udarila u glavu. Vlado je bio pravi boem. (Sarajevo @ 2006-04-11) Jedna anegdota o Vladi Dijaku: ’OVO JE SALKO, DAJ MU PIČKE MALKO’ Još nešto o Vladi Dijaku, koji je, osim toga što je bio sjajan pijanac, bio i vrlo talentovan pesnik. Vidi njegovu ranu zbirku „Topovi i glagoli”. Za Dijaka, kao boema, zna se da je najveći deo svoga radnog vremena, pijackajući, provodio u proslavljenoj (danas bi se reklo – kultnoj) kafani „San”. Kafana je, inače, bila nikakva, a nalazila se negde oko Malog parka između Radio Sarajeva i zgrade SSRNBiH (Socijalističkog saveza radnog naroda Bosne i Hercegovine). Njeni, koliko se sećam, pink zidovi kao da su bili naručeni za sanjare i depresivne novinare. Kafana „San” bejaše, dakle, radno mesto Dijakovo. A sada o jednoj od mnogih anegdota o Dijaku, koju sam čuo od novinara i književnika Nenada Radanovića. Pa, štono reč, ako laže on, lažem i ja. Pošto kupio – po to i prodao. Elem, priča ide ovako. Poslali Dijaka na službeni put u Goražde. Vozač čuvene „volge” bio je neki Salko, čije je ime – radi jedne rime, koja će se, kao poenta, pojaviti na kraju ovoga nepretencioznog zapisa – Dijaku u čast – vrlo važno. Trebalo je da Dijak napravi nešto kratko i duhovito, nešto kao portret predsednice goraždanskog, Opštinskog SSRN-a. A žena je, kažu bila lepotica, koja je ubrzo očarala već pomalo „naćefleisanog” (pripitog) Dijaka. Opčinjen njenom lepotom, a zaboravivši se, Dijak je bio direktan. Zatražio je od nje da njemu, boemu, novinaru i bivšem, zaboravljenom piscu, malčice da one ženske stvari. Anegdota, dalje, kazuje da je žena digla frku neviđenu, da je isterala Dijaka i odmah telefonom pozvala direktora RTV Bosne i Hercegovine. Tako i tako, zar oni ne znaju koga šalju na put i kako može jedan pijani novinar da, u ime RTV-a, od nje, predsednice SSRN-a, koja je takoreći lokalni politički faktor, traži ono što ona tako dražesno skriva među nogama? U Sarajevu – uzbuna. Pozovu Dijaka u Glavnu Kancelariju, izgrde ga, udare u one komunjarske žice – je li on svestan šta je napravio, kako bruka i profesiju i jednu državnu ustanovu i slične budalaštine. Pitali su ga ko ga je ovlastio da u ime ustanove od drugarice te i te traži – pičke. – Izvinite, druže direktore – odgovorio je Dijak – ja sam tu stvar tražio u lično ime. Nego, neka on tu, ne časeći časa, odmah, na licu mesta, napiše izvinjenje i neka vozač Salko, iz istih stopa, ’pali’ kola i nosi to izvinjenje drugarici Toj i Toj. Rečeno, učinjeno. Puni sebe, mislivši da su Dijaka saterali u tesnac, nisu ni pročitali ono što je ovaj napisao. A na toj ceduljici-pisamcetu napisao je kratko: Drugarice, ovo je Salko, daj mu pičke malko! Skandal je bio potpun. Za predsednicu najveći krivac za ovu (ponovljenu) blamažu i uvredu (sad ne samo usmenu, nego i overenu, zvaničnu, takoreći sa memorandumom RTV) bili rukovodioci ustanove. A Dijak je, posle svega, otišao u „San” – na još-po-jednu-pa-da-zapevamo rakiju. (Branko Stojanović, 28.decembar 2006) Vlado Dijak je također napisao tekstove balada `Čisti Bijeli Snijeg` koju pjeva Arsen Dedić i `Betonska Brana` koju izvode Indexi. by Za Ambasadora Boema @ 2008-10-25 Odličan tekst o čovjeku koji to zaslužuje! Ponosna sam što nosim ime SELMA!.. (malena @ 2009-11-26) REČE mi JEDAN čoek da je Vlado napisao i predivni roman `Topovi i slavuji`. N.S,

Možda ste mladi i prepuni ambicija. Možda ste već zaradili nekoliko miliona, sklopili prvi ugovor, ili ste možda već postigli dovoljno da potraje za čitav život. Možda ste zapanjeni otkrićem koliko je prazno na vrhu. Možda vas optužuju da ste druge proveli kroz krizu. Možda ste upravo dobili otkaz. Možda ste upravo dotakli dno. Gde god da ste, šta god da radite, vaš najljući neprijatelj već živi u vama: vaš ego. Mislite da radite ono što bi trebalo. Društvo vas nagrađuje za to. Ali onda gledate kako vas dragi ljudi napuštaju jer više niste osoba kakva ste bili. Kako se desi ovako nešto? Jednog dana stojite na ramenima džinova, a onda narednog pokušavate da skupite komadiće iz ruševina? Pročitajte ovu knjigu pre nego što sujeta ne uništi vas i ljude koje volite.

Možda ste mladi i prepuni ambicija. Možda ste već zaradili nekoliko miliona, sklopili prvi ugovor, ili ste možda već postigli dovoljno da potraje za čitav život. Možda ste zapanjeni otkrićem koliko je prazno na vrhu. Možda vas optužuju da ste druge proveli kroz krizu. Možda ste upravo dobili otkaz. Možda ste upravo dotakli dno. Gde god da ste, šta god da radite, vaš najljući neprijatelj već živi u vama: vaš ego. Mislite da radite ono što bi trebalo. Društvo vas nagrađuje za to. Ali onda gledate kako vas dragi ljudi napuštaju jer više niste osoba kakva ste bili. Kako se desi ovako nešto? Jednog dana stojite na ramenima džinova, a onda narednog pokušavate da skupite komadiće iz ruševina? Pročitajte ovu knjigu pre nego što sujeta ne uništi vas i ljude koje volite.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Novi roman Jelene Lengold Odustajanje je uzbudljiva i zanosna priča o glavnoj junakinji u tri životna doba (devojčica, mlada žena, žena u zrelim godinama), o sećanjima na detinjstvo i odrastanje, kao i na minule i nezaboravljene ljubavi, o iskustvu pune zrelosti, o činjenicama intimne i porodične istorije koje se ne mogu potisnuti, ali se o njima mora pričati. Odustajanje je snažna knjiga puna preokreta i preispitivanja, pričana iznutra i vođena majstorskom rukom. .. Jelena Lengold (1959)[1] srpska je pesnikinja, pripovedačica i romansijerka. Biografija Desetak godina radila je kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Potom je do septembra 2011. radila kao projekt-koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment. Piše pesme, priče i romane. Proza i poezija Jelene Lengold prevedeni su na engleski, italijanski, danski, francuski, bugarski, rumunski, makedonski, ukrajinski i češki jezik. Priče Jelene Lengold zastupljene su u više antologija savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu. Živi u Beogradu kao profesionalni pisac. Dela Knjige pesama Raspad botanike (1982) Vreteno (1984) Podneblje maka (1986) Prolazak anđela (1989) Sličice iz života kapelmajstora (1991) Bunar teških reči (2011) Izaberi jedno mesto (2016) Knjige priča Pokisli lavovi (1994) Lift (1999) Vašarski mađioničar (2008, 2009, 2012) Prestraši me (2009) U tri kod Kandinskog (2013) Raščarani svet (2016) Romani Baltimor (2003, 2011) Odustajanje (2018) Nagrade Za knjigu pesama Sličice iz života kapelmajstora dobila je nagradu „Đura jakšić”. Za knjigu pesama Bunar teških reči dobila je nagradu „Jefimijin vez”. Za knjigu priča Vašarski mađioničar dobila je Evropsku nagradu za književnost, nagradu „Žensko pero”, nagradu „Biljana Jovanović” i nagradu „Zlatni Hit Liber”. Za knjigu priča Raščarani svet dobila je „Andrićevu nagradu” za najbolju knjigu priča na srpskom jeziku u 2016. godini

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu.

Ivan Goran Kovačić Izabrana djelaTvrdi povezZagreb 1951O autoruИван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) био је хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар, партизан и учесник Народноослободилачке борбе.[1][2]БиографијаРођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата, Ивана и мајке Јеврејке, Руже (девојачко Клајн).[3] Осим Ивана Горана, имали су још четворо деце — Отона (1903—1981), Розику (1911—1918), Звонка (1916—1958) и Розику (1920—1921).Основну школу је завршио у родном месту, 1923. године, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. У Карловцу је завршио три разреда ниже гимназије, а 1926. се преселио у Загреб и завршио гимназију, матуриравши 1932. године. Још као гимназијалац, И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време, И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио и запослио се као коректор у Хрватском дневнику, загребачком дневном листу и гласилу Хрватске сељачке странке (ХСС), у којем је радио од 1936. до 1940. године.[4] Осим у Хрватском дневнику, радио је и у загребачким Новостима, до 1941. године.[1] Од 1938. године се лечио од плућних болести и често боравио у плућним санаторијумима.[4][5]Као студент славистике на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом.Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело, Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје, Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу.Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу.[4]Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему Јама написао је у партизанима.[2] инспирисан усташким злочинима у околини Ливна, када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године, И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб:У планини мркој нек ми буде хум,Над њим урлик вука, црних грана шум.Љети вјечни вихор, зими висок снијег,Муку моје раке недоступни бријег.3/14

O knjizi: Serija eksplozija u poznatim lokalima i diskotekama u tranzicionom Beogradu nosi sve više žrtava. Mediji su puni nagađanja o vinovnicima. U isto vreme, glavni junak romana Nikola, mladi menadžer jednog velikog stranog investicionog fonda, priveden je u policijsku stanicu zbog bezazlenog izgreda. On pozorniku, svom čuvaru u pritvoru iznosi tvrdnje o vinovnicima serije eksplozija koje odudaraju od glavne medijske verzije. Da li napadi na beogradske noćne klubove ipak imaju političku pozadinu, kako pretpostavljaju štampa i televizija, ili ličnu, nastalu ogromnim razočaranjem jednog mladog poslovnog čoveka u ljubav? Uz ove dve postoji i treća „mogućnost“, koja unosi posebne obrte u ovaj do poslednje reči uzbudljivi roman... „Neobično je da u našoj javnosti, neizlečivo zavisnoj od glasina, nije procurela priča o tome kako je Frederik Begbede prilikom svojih čestih poseta Beogradu ostavio iza neprijateljskih linija jednog svog agenta-spavača sa zadatkom da u kritičnom trenutku napiše roman koji će u sebi spojiti triler, društvenu kritiku i opis naličja svega onoga što smo hteli a nismo želeli od tranzicije.“ Dimitrije Vojnov „Uzbudljiva priča o generaciji koja je izgubila sve iluzije.“ Goran Gocić „Roman o savremenom svetu nasilja i cinizma u kome se žestoko prepliću stvarnost i fikcija i junaku koji žestoko, bez kompromisa, do poslednjeg daha, traga za smislom vlastitog života.“ Predrag Dragosavac, Radio Beograd 202

Psihijatar dr Brajan Vajs radio je sa svojom mladom pacijentkinjom Ketrin osamnaest meseci. Ketrin je patila od košmara koji su se ponavljali i čestih napada anksioznosti. Kada tradicionalne metode terapije nisu dale rezultat, dr Vajs je pribegao hipnozi i bio zapanjen i sumnjičav kada je Ketrin počela da se seća traumatičnih događaja iz svojih prošlih života, koji su, kako se činilo, predstavljali uzrok njenih problema. Njegov skepticizam je bio poljuljan kada je Ketrin počela da prenosi poruke iz „prostora između života“ koje su sadržale neverovatna otkrića u vezi sa njegovim životom. Ketrin je postala kanal preko kojeg su stizale informacije od visoko razvijenih entiteta koje je nazivala Učitelji, otkrivajući mnoge tajne o životu i smrti. Ovaj neverovatan slučaj je na dramatičan način promenio živote i Ketrin i dr Vajsa, obezbeđujući važne informacije o misterijama uma, nastavljanju života posle smrti i uticaju koji naši prošli životi imaju na naše sadašnje ponašanje. Dr Brajan Vajs je psihijatar koji živi i radi u Majamiju na Floridi. Završio je studije na Univerzitetu Kolumbija i Medicinskoj školi Univerziteta Jejl i bio je načelnik odeljenja psihijatrije Medicinskog centra Maunt Sinaj u Majamiju. Autor je svetskih bestselera Samo je ljubav stvarna, Jedna duša, mnogo života i Kroz vreme ka isceljenju.

``WINNER OF THE COSTA BOOK OF THE YEAR 2013 WINNER OF THE SPECSAVERS POPULAR FICTION BOOK OF THE YEAR 2014 WINNER OF THE BETTY TRASK PRIZE 2014 ‘I’ll tell you what happened because it will be a good way to introduce my brother. His name’s Simon. I think you’re going to like him. I really do. But in a couple of pages he’ll be dead. And he was never the same after that.’ There are books you can’t stop reading, which keep you up all night. There are books which let us into the hidden parts of life and make them vividly real. There are books which, because of the sheer skill with which every word is chosen, linger in your mind for days. The Shock of the Fall is all of these books. The Shock of the Fall is an extraordinary portrait of one man’s descent into mental illness. It is a brave and groundbreaking novel from one of the most exciting new voices in fiction. About the author Nathan Filer is a registered mental health nurse. He is also a performance poet, contributing regularly to literary events across the UK. His work has been broadcast on television and radio. The Shock of the Fall is his first novel.``

Irski romanopisac, dramski pisac i scenarist Džon Banvil rođen je 1945. godine u irskom gradiću Veksfordu, gde je stekao obrazovanje u Školi hrišćanske braće i na Koledžu Svetog Petra. Radio je za vazduhoplovnu kompaniju Aer Lingus i bio književni urednik Ajriš Tajmsa od 1988. do 1999. godine. Živi u Dablinu s Patrišom Kvin, nekadašnjom direktorkom Umetničkog saveta Irske, s kojom ima dve kćeri.Prvo delo, zbirku pripovedaka Long Lankin, objavio je 1970. godine, a zatim romane Nightspawn (1971) i Birchwood (1973). Prvi značajniji uspeh postigao je naučnom tetralogijom koju čine romani Dr Copernicus (1976), Kepler (1981), The Newton Letter: An Interlude(1982) i Mefisto(1986). Roman Dr Copernicus osvojio je Memorijalnu nagradu Džems Tajt Blek, a za roman Kepler, priču o nemačkom astronomu iz 16. veka Johanu Kepleru nagrađen je Gardijanovom nagradom. Sledi trilogija The Book of Evidence (1986), nagrađena nagradom Ginis Pit Avijejšn i kandidvana za bukerovu nagradu, Ghosts (1993) i Athena (1995). Ostala značajna Banvilova dela su: The Untouchable (1997), Eclipse (Pomračenje) (2000), Shroud (Pokrov) (2002), The Sea (More) (2005), roman nagrađen Bukerovom nagradom, The Infinities (2009) i Ancient Light (2012). Godine 2011. Banvil je dobio Nagradu Franc Kafka, a 2013. nagrade Ajriš PEN za značajan doprinos irskoj književnosti i Austrijsku nagradu za evropsku književnost. Piše i kriminalističke romane pod pseudonimom Bendžamin Blek.

Psihijatar dr Brajan Vajs radio je sa svojom mladom pacijentkinjom Ketrin osamnaest meseci. Ketrin je patila od košmara koji su se ponavljali i čestih napada anksioznosti. Kada tradicionalne metode terapije nisu dale rezultat, dr Vajs je pribegao hipnozi i bio zapanjen i sumnjičav kada je Ketrin počela da se seća traumatičnih događaja iz svojih prošlih života, koji su, kako se činilo, predstavljali uzrok njenih problema. Njegov skepticizam je bio poljuljan kada je Ketrin počela da prenosi poruke iz „prostora između života“ koje su sadržale neverovatna otkrića u vezi sa njegovim životom. Ketrin je postala kanal preko kojeg su stizale informacije od visoko razvijenih entiteta koje je nazivala Učitelji, otkrivajući mnoge tajne o životu i smrti. Ovaj neverovatan slučaj je na dramatičan način promenio živote i Ketrin i dr Vajsa, obezbeđujući važne informacije o misterijama uma, nastavljanju života posle smrti i uticaju koji naši prošli životi imaju na naše sadašnje ponašanje. Dr Brajan Vajs je psihijatar koji živi i radi u Majamiju na Floridi. Završio je studije na Univerzitetu Kolumbija i Medicinskoj školi Univerziteta Jejl i bio je načelnik odeljenja psihijatrije Medicinskog centra Maunt Sinaj u Majamiju. Autor je svetskih bestselera Samo je ljubav stvarna, Jedna duša, mnogo života i Kroz vreme ka isceljenju.

Philip Roth - I Married a Communist Vintage, 1999 323 str. meki povez stanje: vrlo dobro, posveta na predlistu. The American Trilogy #2 I Married a Communist is the story of the rise and fall of Ira Ringold, a big American roughneck who begins life as a teenage ditch-digger in 1930s Newark, becomes a big-time 1940s radio star, and is destroyed, as both a performer and a man, in the McCarthy witchhunt of the 1950s. In his heyday as a star—and as a zealous, bullying supporter of `progressive` political causes—Ira marries Hollywood`s beloved silent-film star, Eve Frame. Their glamorous honeymoon in her Manhattan townhouse is shortlived, however, and it is the publication of Eve`s scandalous bestselling exposé that identifies him as `an American taking his orders from Moscow.` In this story of cruelty, betrayal, and revenge spilling over into the public arena from their origins in Ira`s turbulent personal life, Philip Roth—who Commonweal calls the `master chronicler of the American twentieth century—has written a brilliant fictional portrayal of that treacherous postwar epoch when the anti-Communist fever not only infected national politics but traumatized the intimate, innermost lives of friends and families, husbands and wives, parents and children. Fiction, Classics, 0375707212, Filip Rot

Luzergrad uživo - Nenad Barakovic Dugo čekani roman u kratkim pričama Nenada Barakovića, autora Besparačkih priča! Ovog puta u širem obimu, detaljnija, i svakako ne manje suluda, ispovest o Luzergradu i Luzegrađanima. Gospodin Baraković je ravničarska bejzbol palica. Njegov stil je furiozan, on zasigurno piše brže nego što govori i to jako godi. Nenadu ne treba ništa oduzimati a sam će nam dodati kada za to bude vremena. Pitko, čitko, a ni malo plitko….hvala. Dule Nedeljković Nenad Baraković je rođen 1991. godine u Novom Sadu, poznat muzičkoj andergraund sceni kao gitarista novosadskih pank rok bendova. Bavi se novinarstvom, publicistikom i muzikom. Njegovi raniji radovi su bili vezani za kolumne, recenzije, prikaze knjiga, koncerata i albuma koji su objavljivani na svim značajnijim sajtovima koji pokrivaju kulturu; Kultura 381, XXZ magazin, Dnevna doza lepog, Gledište, Remix Press, Rockomotiva, Dotkom. Nenadov prikaz knjige Sve bio je ritam od Azrinog bubnjara Borisa Leinera nalazi se u pomenutoj knjizi na srpskom izdanju. Takođe, bio je radnik Kulturnog centra u Beočinu, radio je medijski PR za više festivala i organizovao je više muzičkih događaja, književnih večeri, na kojima je kao novinar bio i gost. Trenutno živi i radi u Beočinu i svira u autorskom bendu TBK. kol 2+

Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd Antologija svetske književnosti, knjiga 151 Prevod: Zoran S. Cvetković Povez: tvrd Broj strana: 427 Pečatirana, hrbat malo zakošen, vrlo dobro očuvana. Ovo delo bukvalno je očekivao čitav svet. Naime, Gras, najveći živi književnik nemačkog govornog područja, do sada uvek „dežurna savest nacije“ i „moralna institucija“ posleratne Nemačke, otkrio je da je poslednje godine Drugog svetskog rata proveo kao tenkista zgolaglasne 10. SS-pancir divizije „Frundsberg“. Najavljujući autobiografiju, pod naslovom „Ljušteći luk“, Gras je porekao do sada važeću verziju svoje mladosti, prema kojoj je, od trenutka kad je kao pripadnik Hitlerjugenda i volonter Radne službe rajha (RAD) mobilisan 1944, pa do zarobljavanja, radio za protivvazdušnu odbranu u svom rodnom Dancigu - Gdanjsku. Sam Gras priznao je da se odlučio da ispriča istinu o svojoj mladosti iz jednostavnog razloga: prošlost ga je suviše pritiskala. Čitaoci dela Ljušteći luk susrešće se sa licem Gintera - dečaka, koji odrasta u vreme dok Drugi svetski rat traje. Njegova majka drži prodavnicu u kojoj svi kupuju na odloženo plaćanje i nikada ne donose novac, te dečak, svakog petka, posećuje porodice koje duguju i pokušava da ih ubedi da vrate dug njegovoj majci. Od procenta vraćenog novca, on dobija džeparac. U delu „Ljušteći luk“, Gras ponovo putuje na mesta svog detinjstva. (K-125)

Laguna Broj strana: 376 Godina izdanja: 2021 KAO NOVO Autor bestselera Pisareva kći i Čitač leševa.Sredinom XIX veka London je uzavreo industrijski grad. Njegovim tesnim ulicama, vođen mračnom željom za osvetom, luta lovac na glave Rik Hanter, Onaj ko da više imaće njegovu brzu i sigurnu uslugu.Nakon što bude izbegao smrtonosnu zasedu, neobičan trag odvešće ga do cvećare egzotičnog naziva Strast Istoka i Dafni Lavrej. Ona poznaje jezik cveća, veštinu koja joj donosi naklonost moćnih i bogatih, onih koji imaju ekstravagantne prohteve i želju da svoje skrivene strasti saopštavaju tajnim jezikom.Rik će ubrzo otkriti da je ono što je izgledalo kao požudna zabava zapravo sofisticiran sistem razmene poruka između ljudi skrivenih namera: ambicioznog Gustava Grunera, nemačkog konzula; lorda Bredburija, bogatog filantropa; Dafni Lavrej, lepe, zagonetne plemkinje koja je u neobičnom, formalnom braku; i brutalnog Karuma Dasvanija poreklom iz britanskih kolonija.U gradu koji je preokupiran otvaranjem prve Velike svetske izložbe počinje đavolska zavera. Ukoliko Rik ne sazna tajne koje se prenose jezikom cveća, moćna Britanska imperija pašće na kolena.„Vrt zagonetki je pripovedački i emotivni rolerkoster iz pera Antonija Garida neprikosnovenog majstora istorijskih avantura.“ – El rincón de Javier„Briljantno! Garido vam u potpunosti zaokupi pažnju. Prevazišao je i velikog Karlosa Ruisa Safona.“ – De lector a lector„Fantastičan triler koji se cita sa žarom.“ – Radio 3

Autor:: Jurij Gagarin Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 21. oktobar 2020. Broj strana: 280 NOVO U CELOFANU Zapisi prvog čoveka u svemiru Prvi put na srpskom jeziku Životno iskustvo pokazuje da svemir neće osvajati nikavi „supermeni“, već najobičniji ljudi. Uostalom, graditelji sovjetskih svemirskih letilica, kao i moji drugovi kosmonauti, svi oni su obični ljudi, predstavnici naše radničke klase, naše inteligencije. Pre samo nekoliko godina ja sam radio kao livac, a sada sam postao Pilot-kosmonaut. Pogledajte me: zar vam ja ličim na „natčoveka“? Legendarno поехали, što na ruskom znači idemo, bila je poslednja reč koju je Jurij Gagarin izgovorio pre nego što se 12. aprila 1961. u letilici Vostok otisnuo u svemir. Čitav svet je ostao bez daha kad je dvadesetsedmogodišnji sin jednog stolara izvršio podvig koji niko pre njega nije uspeo da ostvari. U autobiografiji Put do zvezda Gagarin piše o detinjstvu provedenom pod nacističkom okupacijom, o školovanju za livca a kasnije i vojnog pilota, o ljubavi prema domovini i posvećenosti tadašnjoj Komunističkoj partiji i, konačno, o pripremama i prvom letu čoveka u svemir. „Ljudski rod neće večno ostati na Zemlji, već će u potrazi za svetlošću i prostranstvom najpre bojažljivo dospeti van atmosfere, a zatim će osvojiti sav prostor Sunčevog sistema.“ Konstantin Ciolkovski

Veronik Masiježak Ne čekaj da oluje prođu i nauči da plešeš na kiši Roman koji će vam pomoći da donesete važne odluke u životu.“ Les Avis de Testing-Girl Ema vodi jutarnji program na regionalnoj radio-stanici i posao joj je sve u životu. Na papiru je samo novinarka, ali je neprimetno preuzela uredničku odgovornost. Nikada nije dobila toliko željeno priznanje niti povećanje plate. Nakon šest godina predanosti poslu Ema oseća da se njena strast gasi i razmišlja o svojoj profesionalnoj budućnosti. Tokom intervjua sa harizmatičnim piscem bestselera Ema će odlučiti da se pridruži njegovom projektu, onlajn-kursu koji pomaže korisnicima da preurede život. Potrebno je samo da sledi nekoliko jednostavnih koraka kako bi preispitala svoj život i prioritete. Postepeno Ema počinje da gradi samopouzdanje, upoznaje zanimljive ljude i gleda pozitivno na svet. Ali hoće li otkriti i šta zaista želi od života? „U knjizi ćete naći savete kako da se usudite, postojite i poštujete sebe.“ Mademoiselle Lit „Inspirativan i očaravajući roman o ličnom razvoju.“ Eden od Books „Roman za kišno popodne kad dopuštamo sebi da promislimo o svim izborima i odlukama. Sve preporuke koje Ema pronalazi u romanu možemo primeniti i u svakodnevnom životu.“ Vie en plus joli kao nova nečitana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Peter Haks (21. mart 1928 — 28. avgust 2003) je bio nemački dramaturg, pisac i esejista. Haks je rođen u Breslau (Vroclav), Donja Šlezija. Raseljen u Drugom svetskom ratu, Haks se nastanio u Minhenu 1947, gde se upoznao sa Tomasom Manom i Bertoltom Brehtom. Haks je zatim pratio Brehta u Istočni Berlin 1955. Međutim, do stalne saradnje između njega i Brehta nije došlo. Od 1960. Haks je radio kao dramaturg u Dojčes teatru (DT) u Berlinu. Kada je postavljanje njegove drame „Die Sorgen und die Macht“ (1962) izazvalo kritike zvaničnika, on je odustao od svoje pozicije dramaturga u DT-u i ponovo živeo kao slobodni [1] pisac. Njegov uspeh na svetskoj sceni – pre svega sa „Ein Gesprach im Hause Stein uber den abvesenden Herrn von Goethe“ (Rasprava u Štajnovom domu o odsutnom gospodinu Geteu) – doveo je do njegovog književnog prihvatanja u DDR-u i Zapadnoj Nemačkoj. Haks je bio komunista i podržavao je iseljenje pevača Volfa Birmana vlade Istočne Nemačke 1976. godine. Objavljena je njegova prepiska sa komunističkim istoričarem Kurtom Gosvajlerom. Osvojio je Deutscher Jugendliteraturpreis. Hakovi su umrli u Gros Mahnovu. Zajedno sa suprugom Haks je koristio pseudonim Saul O`Hara preko kojeg su mogli pisati i objavljivati bulevarske komedije (Riski brak).

Alan Bennett - The History Boys Faber & Faber, 2006 144 str. meki povez stanje: vrlo dobro (Faber Drama) An unruly bunch of bright, funny sixth-form boys in pursuit of sex, sport, and a place at university. A maverick English teacher at odds with the young and shrewd supply teacher. A headmaster obsessed with results; a history teacher who thinks he`s a fool. In Alan Bennett`s classic play, staff room rivalry and the anarchy of adolescence provoke insistent questions about history and how you teach it; about education and its purpose. The History Boys premiered at the National in May 2004. Alan Bennett is an English author and Tony Award-winning playwright. Bennett`s first stage play, Forty Years On, was produced in 1968. Many television, stage and radio plays followed, along with screenplays, short stories, novellas, a large body of non-fictional prose and broadcasting, and many appearances as an actor. Bennett`s lugubrious yet expressive voice (which still bears a slight Leeds accent) and the sharp humour and evident humanity of his writing have made his readings of his own work (especially his autobiographical writing) very popular. His readings of the Winnie the Pooh stories are also widely enjoyed. Fiction, Play, 0571224644