Mijat Lakićević : ISPRED VREMENA, Fond za otvoreno društvo Srbija 2011, tvrdi povez, str. 261. 1963-1973, sudbonosna decenija, uspon i pad srpskih liberala, uzroci i posledice, od tada do naših dana, kroz prizmu Ekonomske politike, novina kakvih više nema. Očuvanost 4. Mijat Lakićević (1953) živi i radi u Beogradu. Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu 1975. godine. Po profesiji novinar, karijeru započeo u nedeljniku Ekonomska politika 1977. godine. Devedesetih stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Sa desetak kolega 1999. pokreće Ekonomist magazin. Radio u Blicu (sedmičnom dodatku Novac), NIN-u i Novom magazinu . Priredio i uredio knjige „Prelom 72” o padu srpskih liberala 1972. godine (2003) i „Kolumna Karikatura” koja sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića Coraxa objavljivane u Ekonomist magazinu (2006). Knjigu „Ispred vremena”, koja se bavi listom Ekonomska politika i sudbonosnom decenijom SFR Jugoslavije (1963–1973) objavio je 2011. godine, a 2014, u koautorstvu sa Dimitrijem Boarovim, knjigu „Kako smo izgubili (Našu) Borbu”.

MLINAR ZDENEK MRAZ DOLAZI IZ KREMLJA Prevod - Romeo Vukić Izdavač - Globus, Zagreb Godina - 1985 324 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Globus Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst podvlačen grafitnom olovkom na 30ak stranica SADRŽAJ: LEO MATES - Predgovor Prolog 1. Od Hruščova do Dubčeka 2. `Praško proljeće` u svijetu vladajućih 3. Pred sudom Kremlja Epilog Kazalo imena `Ova knjiga je politička autobiografija Zdeněka Mlynářa. Komunističkoj partiji pristupio je za vrijeme rata I, kao mladi i perspektivni aktivist, školovao se u Sovjetskom Savezu. Vrativši se u Čehoslovačku radio je kao javni tužilac, all je zbog neslaganja sa učestalim zloupotrebama vlasti i kršenjima zakona napustio taj položaj I posvetio se znanstvenom radu. Mlynářov povratak u politički život Čehoslovačke poklapa se sa snaženjem antistaljinističkih tendencija u KPČ. On postaje Jedna od ključnih osoba Praškog proljeća, zastupnik srednje linije I autor Akcionog programa KPČ. Središnji dio knjige je opis zbivanja u doba Intervencije zemalja Varšavskog ugovora u Čehoslovačkoj 1968. godine. Lucidan promatrač i razborit kritičar, Mlynář je na Iznimno zanimljiv način opisao najteže trenutke u svom životu. Važan je i potresan opls pregovora zatočenog čehoslovačkog rukovodstva sa vlastodršcima u Kremlju.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Mlynar

Timoti Garton Eš : DOSJE - Lična istorija , Radio B92 Beograd 1998, str. 232. Očuvanost 4-. Naslov originala: The file / Timothy Garton Ash Timoti Garton Es je jedan od najistaknutijih engleskih intelektualaca, predavac na St.Antony`s College, Oxford. Autor je nekoliko knjiga o drustvenoj i politickoj stvarnosti i promenama u Istocnoj Evropi (Poljska revolucija - Solidarnost, 1983), Eseji o sudbini Srednje Evrope (1989), Mi ljudi: revolucija 89. - svedocenje u Varsavi, Budimpesti, Berlinu i Pragu (1989) i Evropsko ime - Nemacka i podeljeni kontinent (1993). Timoti Garton Es je dobitnik niza znacajnih nagrada i priznanja a Dosje je prva njegova knjiga koja se pojavljuje na srpskom jeziku. `Dosje - licna istorija` je istovremeno ispovedna proza, esejistika i dokument o olovnom vremenu u Istocnoj Nemackoj. Pocetkom osamdesetih godina Timoti Garton Es je kao student ziveo u Istocnom Berlinu. Deset godina kasnije dolazi u novu, jedinstvenu Nemacku, gde u arhivu istocnonemacke politicke policije (Stazi) cita svoj sopstveni dosje. Tada se ponovo srece sa bivsim ljubavima, prijateljima i poznanicima. Otkriva ko je bio zaduzen za njega, ko je bio zrtva, ko dousnik a ko slucajni posmatrac. Dosje je prica o zapadnoevropskim i americkim intelektualcima, njihovim zabludama i predrasudama ne samo o prirodi komunistickih rezima nego i o ljudskoj prilagodljivosti. `GUTEN TAG`, kaze revnosna Frau Sulc, `Imate veoma zanimljiv dosje`. I evo ga, sa pecatima na prednjoj korici: OPK-Akte, MfS,XV 2889/81. Ispod toga napisano je citkim, cinovnickim rukopisom: `Romeo`. Romeo? `Da, to je bilo vase tajno ime`, kaze Frau Sulc i zakikoce se. SEDAM ZA PLASTICNI STOCIC u prenatrpanoj kancelariji Frau Sulc u zgradi Saveznog ministarstva za pisanu zaostavstinu Drzavne sluzbe bezbednosti u bivsoj Nemackoj Demokratskoj Republici: Ministarstvo dosjea. Dok otvaram fasciklu, hvatam sebe kako se prisecam cudnog trenutka iz vremena dok sam ziveo u Istocnoj Nemackoj. Jedne noci 1980. godine, dok sam kao student ziveo u Istocnom Berlinu, vratio sam se sa devojkom u svoju sobu u trosnoj stambenoj zgradi Vilhelmine u opstini Penclauer Berg. Ovo je bila soba sa pogledom na sebe. Veliki zidni prozori otvarali su se direktno na balkon, i da nije bilo mrezastih zavesa, stanari zgrade preko puta mogli su da gledaju pravo u moju sobu. Dok smo se grlili na uzanom krevetu, Andrea se najednom odmakla, ustala, skinula svu odecu sa sebe, otisla do prozora i razmakla mrezaste zavese. Upalila je blestavo svetlo i vratila se k meni. Da je to bio, recimo, Oksford, bio bih mozda malo iznenadjen blestavim svetlom i razmaknutim zavesama. Ali ovo je bio Berlin, i prosto nisam nista mislio o tome. To jest, nisam mislio sve dok nisam saznao za ovaj dosje. Onda sam se setio tog trenutka i poceo sam da se pitam da li je Andrea radila za Stazi, i da li je tada razmakla zavese da bi neko iz stana preko puta mogao da nas fotografise. Mozda te fotografije vrebaju u ovoj fascikli koju je Frau Sulc vec pregledala. Sta je ono rekla? `Imate veoma zanimljiv dosje`. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Političke prilike , Istočna Evropa Ostali naslovi iz oblasti: Politika

Odlično očuvana 348 strana 325 grama Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. H1

Dimitrije Tucović Izabrani spisi Meki povez Knjiga I O autoru Димитрије Туцовић (Гостиље, код Чајетине, 13. мај 1881 — Враче брдо, код Лајковца, 20. новембар 1914) био је правник, политичар, новинар и публициста, као и истакнути вођа и теоретичар социјалистичког покрета у Србији и један од оснивача Српске социјалдемократске партије (ССДП).Прва сазнања о социјализму добио је у Ужичкој гимназији од свог друга Радована Драговића. Школовање је наставио 1899. у Београд, где је такође наставио са радом на пропагирању социјализма. Године 1901, након обнављања Београдског радничког друштва, формирао је социјалистичку групу великошколаца и постао члан Управе радничког друштва са жељом да ради на формирању модерних синдиката. Током 1902. и 1903. био је организатор неколико демонстрација против режима краља Александра Обреновића, због чега је морао да емигрира.Након Мајског преврата, вратио се у Србију и августа 1903. учествовао у оснивању Српске социјалдемократске странке (ССДС). Тада је постао уредник страначког листа Радничке новине. На Другом конгресу Радничког савеза и ССДС 1904. одржао је реферат о синдикалним организацијама. Године 1906. је дипломирао право на Београдском универзитету, након чега је отишао у Беч на специјализацију, али се 1908. вратио у Србију и исте године био изабран за секретара ССДС.Почетком 1910. је у Београду организовао Прву балканску социјалистичку конференцију, на којој је покренута идеја о стварању Балканске федерације. Исте године је покренуо теоријски часопис Борба, чији је био главни уредник. Као представник ССДП учествовао је на многим међународним радничким конгресима и скуповима. На међународном плану, ССДП је била чланица Друге интернационале, а он је сарађивао са многим истакнутим личностима попут Розе Луксембург. На Међународном социјалистичком конгресу у Копенхагену, августа 1910. одржао је значајан говор у коме је критиковао социјалисте западних земаља због њиховог држања поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. У полемици са аустријским социјалистом Карлом Ренером указао је на колонијално-поробљивачку политику Аустроугарске.Као резервни официр током 1912. и 1913. учествовао је у Првом балканском рату и војном походу у Албанији. Своја неслагања са овом политиком изнео је у књизи Србија и Арбанија, где се супротставио освајачким плановима Владе Николе Пашића, оцењујући их као империјалистичке. Након повратка из војске поново се посветио раду у радничком покрету, а 1914. је члан Међународног социјалистичког бироа.Непосредно пред почетак Првог светског рата, отишао је у Берлин са циљем да докторира, али се одмах по избијању рата вратио у Србију и ступио у Српску војску. Као резервни капетан друге класе, погинуо је у току Колубарске битке, на Враче брду у околини Лазаревца. Након смрти, његови посмртни остаци су чак пет пута сахрањивани на разним локацијама, а 2016. су пренете у Алеју великана на Новом гробљу. Године 1974. снимљена је телевизијска серија о његовом животу.Написао је неколико брошура и збирки репортажа, међу којима су — За социјалну политику, У изборну борбу, Порези: једна жалосна глава у политици српске буржоазије, Србија и Арбанија и др. Писао је за многе иностране новине и часописе, а преводио је дела Маркса, Бебела и Кауцког.БиографијаРођен је 13. маја[а] 1881. у Туцовићима, засеоку златиборског села Гостиље, код Чајетине, где се данас налази његова родна кућа. У време његовог рођења, кроз ово село пролазио је пут којим се од Ужица путовала према Санџаку, Црној Гори и Херцеговини. Како је многим путницима било згодно да заноће управо у овом селу, оно је прозвано Гостиље. Као и већина становништва ужичког краја, породица Туцовић је водила порекло из црногорских и херцеговачких крајева.[б] Били су познати као бистри и разборити људи и трудили су се да школују своју децу, више него остали Гостиљци, али и Златиборци, па су у неколико генерација дали велики број свештеника, учитеља, правника и др. Димитрије је на рођењу добио име свога деде који је био свештеник, а жеља његовог оца је била да и он кад порасте настави породичну традицију и буде свештеник.[3]Димитријев отац Јеврем Туцовић је веома млад завршио богословију, али се није могао одмах запопити, па је извесно време радио као учитељ у Карану и Ариљу. Након што се у тридесетој години оженио Јефимијом Цицварић, ћерком богатог трговца Јована Цицварића из Никојевића, добио је парохију. У периоду од 1874. до 1890, Јеврем и Јефимија су изродили осморо деце, пет синова и три кћери — Владимира, Мару, Јеленку, Чедомира, Димитрија, Стевана, Косту и Драгицу. Најмлађа ћерка Драгица је рођена у Ужицу, а сви остали у Гостиљу. Двојица од петорице браће Туцовић су рано преминули — Коста као трогодишњи дечак, а Чедомир као ученик четвртог разреда Ужичке реалке. Поред Димитрија, у историји су остала забележена и његова два брата, официри Владимир и Стеван Туцовић.