O Evagriju Sholastiku kao crkvenom piscu i istoričaru ne zna se mnogo. Smatra se da je bio rodom iz malog mesta Epifanija, u antičko vreme poznato mesto Hamat u Siriji, na reci Oronto. Završio je školu gramatike, radio kao advokat kao veoma obrazovan čovek tog vremena. Naziv „Sholastik“ dobio je je po tome što je imao široko pravno obrazovanje koje se mnogo cenilo u Rimskom carstvu. Sadržaj Uvod, 5 Evagrije Sholastik kao crkveni istoričar, 5 Knjiga 1, 11 Knjiga 2, 31 Knjiga 3, 67 Okružnica (Enciklika) Vasiliska, 68 Anti-enciklika Vasiliska, 71 Knjiga 4, 97 Knjiga 5, 121 Knjiga 6, 139

Proizvođač: Xwave Model: MX400 Tip: Bluetooth stereo slušalice sa mikrofonom Bluetooth: Verzija 4.2 Radna udaljenost: do 10m Podrška: A2DP, AVRCP, HSP, HFP Baterija: 200 mAh - Razgovor/Slušanje muzike: 8-9 sati - Mirovanje: do 120 sati Vreme punjenja: 2 sata Zvučnik: 40 mm Redukcija šuma: CVC 6.0 Osetljivost: 108 dB +/- 3 dB Impedansa: 32 oma Frekvencija: 20Hz - 20 Khz Nazivna snaga: 150mW Napajanje: DC 5V/200mA Kompatibilnost: Android, iPhone, iPod, iPad, Windows, svi bluetooth uređaji... Dodatno: microSD ulaz AUX ulaz FM radio 88-108 MHz Ostalo: -AUX kabal, microUSB kabl -LED indikacije -Udobne za nošenje -Otporne na znojenje Boja: Crna

Xwave BT Fancy zvučnik Perfektno stanje!!! X-Wave zvučnik BT Bluetooth 4.0 (crni) Bluetooth zvučnik Sistem 2.0 Snaga 2 x 5 W Radna udaljenost do 10 m Frekventni opseg 150 Hz - 20 KHz Impedansa 4 Ω SNR ≥90 dB Veličina drajvera 52 mm Povezivanje - Bluetooth V3.0 + EDR - USB - SD card Podrška L2CAP A2DP (AVCTP AVDTP AVRCP), može se primati AUDIO signal i kontrolisati uređaj koji je izvor AUDIO signala FM radio Ugrađen mikrofon za Hands-free funkciju Vreme reprodukcije 2 - 2,5 h Baterija 3,7 V 1200 mAh Punjenje 5 V 500 mA - 2 A Dimenzije 80 x 80 x 180 mm Težina 590 g Boja crna

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Sony 12V 200mA AC-MS1202S ORIGINAL za slusalice i dvd plejere, konektor sa centralnim pinom. Model: AC-MS1202S Input: AC100-240V 50/60Mhz 0.25A Output: DC12V 200mA Potpuno ispravan i testiran punjac. Radna garancija 30 dana. Podrzani modeli uredjaja: Blutut Sony slušalice MDR-IF245RK, MDR-RF985RK, MDR-RF810R, 4-281-107-11 Genuine Switching SONY AC Power Adaptor ACMS1202S Output DC12V 200mA 2.4W MDR-RF995RK MDR-RF985RK MDR-IF245RK AV Sony RMT-VB100U BLURAY QN-014AC AEC-4112B AC-M1208UC BDP-BX BDP-S Blu-ray Disc DVD Player AV Product 12VDC 200mA 300mA Output plug: 5,5x3,4mm with center pin Portable Radio Blu-ray Player Wireless Headphone

Sony ICD-BX112 Digital Flash Voice Recorder - diktafon, odlično očuvan i ispravan, radi na dve baterije od 1.5V tipa AAA koje nisu uključene u ovu prodaju, stanje kao na slikama ... Opis sa net-a : ` Sony diktafon digitalni ICD-BX112 kapaciteta 2 GB Jednostavan za korišćenje mp3 diktafon sa velikim dugmadima i LCD ekranom mp3 snimanje/192 kb/s (visok kvalitet), 2 GB, zvučnik snage 300 mW Jednostavno upravljanje i snimanje Veliki LCD ekran za lako čitanje Skladištenje audio datoteka u prilagođenim fasciklama mp3 snimanje/reprodukcija - Snimajte kristalno jasan zvuk visokog kvaliteta i preslušavajte materijal preko prednjeg zvučnika snage 300 mW Vreme snimanja - Maksimalno vreme snimanja u ugrađenu memoriju je 534 sata i 25 minuta u režimu LP (mp3, 8 kb/s) LCD ekran - Jednostavno upravljajte snimcima zahvaljujući LCD ekranu sa tačkastom matricom i pozadinskom osvetljenju Napredno snimanje - Upravljanje glasom uz visoku/nisku osetljivost mikrofona i fascikle za skladištenje i organizovanje snimaka Ugrađena memorija: 2 GB Mogućnost povezivanja sa računarom: NE Ugrađeni mikrofon: Mono Battery Type: AAA x 2 Maksimalni broj fascikli: 5 Maksimalni broj datoteka: 495 Maksimalni broj datoteka u jednoj fascikli: 99 Ulazni i izlazni priključci: Priključak za slušalice: DA Ulaz za mikrofon: DA USB ulaz: NE Ulazni DC priključak: NE Otvor za memorijsku karticu: NE Funkcije snimanja: Scene Select: NE Snimanje FM radio programa: NE Snimanje AM radio programa: NE Ručno podešavanje nivoa snimanja: NE Niskopropusni filter: DA Funkcija ograničavanja: NE Snimanje sa dodavanjem/zamenom: DA Snimanje unapred: NE Snimanje u više memorija: NE Glasovno upravljanje snimanjem: DA Funkcija sinhronizovanog snimanja: NE Nadgledanje snimanja: DA Funkcije reprodukcije: Digitalno potiskivanje buke: NE Potpuno digitalno pojačalo: NE Digitalna kontrola visine glasa (kontrola brzine): DA Key Control: NE Potiskivanje buke: DA Digitalno pojačavanje glasa: NE Grafički ekvilajzer: NE Ponavljanje A-B: DA Jednostavna pretraga: DA Reprodukcija alarma: DA Funkcije uređivanja: Označavanje numera: NE Brisanje: DA Zaštita: DA Deljenje: DA Premeštanje datoteka: DA Kopiranje datoteka: NE Promena imena fascikle (bez upotrebe računara): NE Ostale karakteristike: Pretraga kalendara: NE LCD pozadinsko osvetljenje: NE Punjenje baterije preko USB veze: NE` Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

HONEYWELL INC. 1885 DOUGLAS DRIVE MPLS., MINN. 55422 113228 115030 Nema originalnu kutiju, radila određeni period, ispravna

Sifra artikla: WTC 5901299940983 Bluetooth zvučnik sa ugrađenim FM radiom. Kompaktne veličine zvučnika omogućavaju da ga ponesete sa sobom.

24 cm, 375 + 375 str. Лазар Прокић био је доктор прваних наука образован на Сорбони, публициста и главни пропагандиста у влади Милана Недића. Кроз његов обавештајни рад у Београду и Берлину, где је био ангажован у Одељењу антикоминтерне, у коме је анализирао развој партизанског покрета у Југославији и југоисточној Европи, као и улогу комуниста у њему, преламала се историја српског народа у 20 веку. Испоручен од савезника Јосипу Брозу Титу осуђен је на 20 година затвора које је издржао највећим делом у робијашници у Сремској Митровици, где је једно време основао и водио радиоприслушну службу у ери сукоба Тито-Стаљин. Након издржане казне одлази у емиграцију 1962 године, где је остатак свог живота провео радећи на Радио Келну, истовремено пишући за емигрантске часописе и новине под различитим псеудонимима попут Р. Орашки, М. Кленовац, М. Боришић, Ј. Кораксић, М. Ђоковић, Ђ. Караклајић, М. Томић и др., остављајући нам преко пет стотина идентификованих написа. Преминуо је у Мајнцу потпуно заборављен од српске историографије иако је до краја живота био доследни борац за српску националну идеју. Oznake: Ljotic, Srpski dobrovoljacki korpus, Zbor, nacional-socijalizam, emigranti, antikomunizam

TOŠTEJN STIGLER SEJM LAVIRINTI BALKANA Prevod - Ratka Krsmanović-Isailović, Anđela Đokić i Miloš Belčević Izdavač - Kovačnica priča, Zlatibor Godina - 2018 192 strana 21 cm Edicija - Norden ISBN - 978-86-80766-08-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Igra senki Tkanje bez konca Ptice od papira Koštana skela Apokatastaza Bekstvo Bokser Jagode u snegu Smeh Belo svetlo Opkoljen Konji iz Hrvatske Spisak korišćene literature O knjizi O piscu `Kako je Sejm živeo i radio u Beogradu, okružen `nama` kao `drugima` koje u svojoj knjizi predstavlja, stekao je `umeće“ da nas sagleda drugačije. Kao insajder koji je tokom godina prisvojio i „naš“ pogled, on je razvio sposobnost da oseti i pojmi Srbiju i ostale zemlje bivše Jugoslavije i tekstualno ih predstavi na način koji se udaljava od jednosmernog, čisto negativnog, ili pak čisto pozitivnog, stereotipnog prikazivanja. Čitamo o istoriji, književnosti, ideologijama, kulturi, o putovanjima, bekstvima, patnjama, radostima, sitnicama... O svemu onome što čini ljudski život.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Torstein Stiegler Seim Balkavlabyrinten

Изузетна вредност Манипулације свешћу јесте у томе што Сергеј Кара-Мурза кроз практичне примере показује како се, упорном манипулацијом, посредством јавних гласила (телевизија, радио, штампа), као и свих других бројних расположивих начина, врши освајање мозгова људи и њихово свођење на пуку гомилу која слепо слуша наредбе своје псеудо политичке и остале елите. Руски доктор историје и методологије, али и магистар хемије, Сергеј Георгијевич Кара-Мурза, довршио је, на почетку последње године прошлог века, своју обимну и из најмање два веома битна разлога јако значајну социолошко-психолошку студију „Манипулација свешћу“. Основни значај те књиге је у томе што се може користити као нека врста практичног уџбеника, било у негативном – уколико је примењују манипулатори, или позитивном смислу – ако служи за одбрану од политичке преваре и мешетарења. Књига је важна и због ширине и дубине захвата у обради задате теме, јер се бави политичким и другим манипулацијама у разним друштвеним уређењима и околностима. Кара-Мурза у завршном делу своје књиге, истина, наводи да она није „приручник за праксу манипулисања“, већ првенствено садржај на основу кога сваки читалац може размислити о сопственом избору. 24 цм, 720 стр.

Von Adam bis Muhammad Bibel und Koran im Vergleich Stefan Jakob Wimmer und Stephan Leimgruber Od Adama do Muhameda Biblija i Kuran u poređenju Stefan Jakob Vimer i Stefan Lajmgruber U našem multikulturalnom vremenu, međureligijska kompetencija je više nego ikada ključ za miran suživot sa poštovanjem. U tom kontekstu, ova knjiga je zamišljena kao radno sredstvo za uporedno čitanje Biblije i Kurana u školama, veronauci i obrazovanju odraslih. Pored interkulturalnog dijaloga, predstavljeni su i ciljevi i metode međureligijskog učenja. Osnovne informacije, uključujući metode tumačenja, strukturu teksta i strukture i najvažnija izdanja Kurana i Biblije, pružaju osnovno osnovno znanje. U tu svrhu, tekstovi pogodni za poučavanje (uključujući i one iz Avrama, Mojsija, Isusa, Josifa i Marije) iz Biblije i Kurana se porede i komentarišu na sinoptički način. Brojni didaktički impulsi obezbeđuju plodnu praktičnu realizaciju čitanja Biblije i Kurana, bibliograf| Informacije i reference o audiovizuelnim medijima. dr Stefan Jakob Vimer, rođen u Minhenu 1963. godine, stručnjak za Orijent i poznavalac islama iznutra, studirao je i radio u Jerusalimu, Jordanu i Egiptu, od 1998. godine na Katedri za biblijsku teologiju LMU Minhena. , turistički vodič za Biblische Reisen GmbH (Štutgart), 2. predsednik Društva prijatelja Abrahamsa e.V. Prof.dr. Stefan Lajmgruber, rođen 1948. u Vindišu, kanton Argau (Švajcarska), zaređen za sveštenika 1976. godine, dugogodišnji veroučitelj i posvećen hrišćansko-islamskom dijalogu, od 1998. profesor veronauke na Katoličkom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Minhenu. nova

Vladeta Janković (1940, Beograd) radni vek je proveo kao profesor antičke književnosti i evropske drame na Beogradskom univerzitetu. Jedno vreme je služio kao naš ambasador u Velikoj Britaniji i zatim u Vatikanu. Objavio je više stručnih i nekoliko popularnih knjiga, bavio se prevođenjem, a na televiziji je godinama radio seriju kulturno-istorijskih programa „Mitovi i legende“. Na Svetu Goru i u Hilandar redovno dolazi pune četiri decenije i duboko je za njih vezan. U nastojanju da u domovini proširi znanja o našim svetinjama, sa prijateljima i stručnjacima osnovao je Društvo prijatelja Svete Gore Atonske, koje je tokom trideset godina postojanja organizovalo preko 200 predavanja i izdalo više knjiga, uključujući i deset tomova međunarodno priznate edicije „Kazivanja o Svetoj Gori“. Profesor Janković je i danas čest hilandarski poklonik i nastoji da za Manastir čini sve što može i ume, godinama je član Državne komisije za Hilandar, predsednik je Društva prijatelja Svete Gore Atonske, a za ovu knjigu kaže da je njegovo skromno uzdarje i „mali prinos“ obnovi posle požara. Uvođenje u Hilandar je izuzetna i znalački napisana knjiga koja će služiti na korist svima, bez obzira da li uz nju započinju imaginarno, ili im ona pomaže tokom realnog putovanja u „carstvo bez krune“, na Svetu Goru Atonsku, u manastir Hilandar. Delo profesora Vladete Jankovića, obogaćeno sa preko 400 biranih ilustracija, čitaocu pruža zadovoljstvo koje se prelazi u jednom dahu i kome će se on ponovo vratiti, kao što se i poklonici uvek vraćaju Hilandaru. 455 str.

-Izdavač: `Svetigora` -Povez: Tvrd -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 583 -Stanje: kao novo Riječ je o dokumentarističkoj prozi, koja donosi tekstove-svjedočenja preživjelih srpskih žrtava na području Livna 1941. godine. U knjizi, osmom izdanju, su i imena 1.587 stradalih u pokolju na praznik Ognjene Marije, mada njihov tačan broj nikada nije utvrđen. Promociju je pratila i izložba `Srbi livanjskog kraja – tragovi kroz vekove`. Knjiga `Ognjena Marija Livanjska`, s nepotpunim podacima, i na osnovu pričanja malobrojnih preživjelih Srba, štampana je 1991. godine, poslije Simonovićevog boravka na području Livna. Naknadno je, na širem području bivše države, sakupljao nova svjedočenja o stradanju srpskog življa u jamama livanjskog kraja. Najveće stradanje bilo je upravo na praznike Ognjene Marije. - Ustaše su izabrale da baš toga dana, kada se ništa ne radi, rade najstrašniji posao – ubijaju nevine ljude, uglavnom djecu - priča Budo Simonović, autor knjige. Prema svjedočenjima preživjelih, najprije su poubijani radno sposobni muškarci. U krvničkom pohodu nestale su cijele porodice, brojna sela ostala bez ijednog stanovnika. U jamu Ravni Dolac bačeno je 218 Srba, među kojima ih je 14-oro preživjelo. Od jedanaestoro, koji su doživjeli da ispričaju istinu poslije 50 godina, bila je i baka Cvijeta. - Sve dok sam radio na knjizi, sakupljao podatke, slušao strašne priče, u sebi postavljao pitanja – `Bože, hoće li ovo neko vjerovati`. Nastojao sam da svaki detalj ispitam do kraja - dodaje Simonović. Sjećanje kod potomaka, posebno starijih, živo je i danas, pričaju članovi Udruženja `Ognjena Marija Livanjska`, iz Beograda.

Marko Milunović : NOVA SVEDOČANSTVA O JUGOSLAVIJI 1912 - 1993 . Izbor članaka, Izdanje autora Beograd 1994, tvrdi povez, 383 стр., [1] пресавијен листс таблом (геогр. карта) ; 25 cm Srpska emigracija Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Marko Milunović-Piper (1918-2009), crnogorski Srbin, bio je jedan od onih nacionalnih aktivista kakve je samo dramatični XX vek mogao roditi i u borbi očeličiti. Zakletnik tradicionalnog shvatanja čojstva i junaštva, Milunović je s jednakim žarom u Otadžbini i Rasejanju ispunjavao svetu dužnost pojedinca prema Rodu i njegovoj istorijskoj sudbini. Oficir Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika Piletića, ratni upravnik Kladova, uhapšenik OZNE po dolasku titovaca na vlast, on se, sa suprugom Simkom sredinom 1945. prebacuje u Austriju, odakle će se kasnije preseliti u Švedsku. U Austriji je iskušao mnoge poslove i zanate, radio je kao zidar, goroseča, službenik i novinar, a u Švedskoj je stekao zvanje stručnjaka za galvanizaciju. Sve slobodno vreme je posvetio političkom i publicističkom radu. Postao je sekretar Socijalističke stranke Jugoslavije u izgnanstvu, na čijem je čelu stajao predratni socijalistički prvak i sindikalni vođa dr Živko Topalović. Gotovo tri decenije je uređivao bilten „Jugosloven“, a posle Topalovićeve smrti dolazi na mesto predsednika Izvršnog odbora stranke. Njegov publicistički i književni rad, pored stotina napisa u periodici, obeležen je knjigama „Iz života i rada dr Živka Topalovića“, „Sa kapetanom Nešom u Beogradu“, „U spomen Živana Kneževića“, „Od nemila do nedraga“, „Naša Mina“, „Nova svedočanstva o Jugoslaviji“... Sve te knjige su pisane zdravim i krepkim, pomalo starinskim jezikom, i stoje kao dragocena svedočenja o jednoj eposi i njenim ljudima, a izveštaj o druženju sa engleskim obaveštajcem Nešom za vreme nemačke okupacije čita se kao napet i dobro komponovan kriminalni roman.

Izdavači: Informatika ad, Beograd / Prevodilačka radionica Rosić, Beograd Prevod: Sava Rosić Predgovor: Slobodan Antonić Povez: broširan Broj strana: 569 Sadržaj priložen na slici Pečatirana, veoma dobro očuvana. Nastavljajući kretanje po putu zadatom reformama Gorbačova i Jeljcina, Rusija se tako duboko zaglibila u krizu da se sada može raditi samo o revolucionarnom kidanju nastalih vrzinih kola. Pod revolucionarnim dejstvima ovde se podrazumevaju ciljani programi usmereni na brzu i duboku promenu društvenih institucija koje su tokom reforme bile nastrojene (ili su se „samonastrojile“) na demontažu rusijskog naroda i institucionalnih matrica životnog ustrojstva Rusije. Vrsta i tehnologija takvih revolucija predstavljaju temu posebnog razgovora. Ako se taj revolucionarni projekat bude ostvarivao u režimu sadejstva a ne protivdejstva sa vlašću i državnim aparatom, onda će kriza biti prevaziđena bez teških potresa. U suprotnom će doći do sukoba raznih delova društva sa vlašću i međusobno – i proći ćemo novi krug spirale haosa. (K-134)

Georgije Florovski: `Putevi ruskog bogoslovlja 5-2` Izdavač: Odbor za prosvetu i kulturu Eparhije požarevačko-braničevske Prevodilac: đakon Tomislav Paunović Priređivač: protođakon prof. dr Zlatko Matić Tvrdi povez, ćirilica, 345 strana, 24cm Georgije Florovski (1893–1979) je retka ličnost u novijoj istoriji, među pravoslavnim bogoslovima. Njegova bogoslovska dela ne samo da obiluju mnoštvom informacija iz svetootačkog nasleđa, nego se prvenstveno izdvajaju pronicljivim sudovima o svetootačkom učenju. On svojom darovitošću i ogromnim trudom proniče iza slova svetootačkog nasleđa, tj. u sam duh sveukupnog hrišćanskog nasleđa, tj. Predanja. To mu je omogućilo da bude stvaralac na polju bogoslovlja, što znači da, služeći se duhom Predanja, odgovara na nove izazove i dileme koje se postavljaju pred čoveka i da na taj način produžava stvaranje crkvenog predanja, poput drevnih velikih otaca Crkve. Njegova preporuka da savremeno pravoslavno bogoslovlje ima potrebu za novom svetootačkom, novopatrističkom sintezom, doživela je u njegovim delima punu afirmaciju. O. Georgije je Bogoslov koji se, baš kao i veliki drevni oci Crkve, bavi egzistencijalnim pitanjima čoveka i na njih odgovara služeći se svetootačkim Predanjem. Na taj način, on svojim delima stvara okvir za donošenje novih dogmata koji će sledovati svetim ocima, a ipak će biti novi. Rečju, otac Georgije je svetao primer među bogoslovima, koji pokazuje kako i na koji način se čuva sv. Predanje Crkve i kako se koristi radi spasenja novih generacija u Hristu Gospodu. Rođen je u Rusiji, a sticajem istorijskih okolnosti i po promislu Božjem, živeo je i radio na Zapadu. Njegovom zaslugom ne samo da su mnogi pravoslavni otkrili, pomalo zaboravljeno, svoje autentično predanje, već su i zapadni hrišćani mogli da se upoznaju sa autentičnim zajedničkim nasleđem, tj. Predanjem iz prvog hiljadugodišta nepodeljene Crkve. Polazeći od toga da je Crkva u svetu da bi ga spasla, vodio je iskren i konstruktivni dijalog sa svima koji su se interesovali za egzistencijalna pitanja čoveka, a posebno sa zapadnim hrišćanima. Sve ovo je učinilo oca Georgija vaseljenskim učiteljem, poput velikih otaca Crkve. Ovo je bio povod i razlog da se naša Bogom spasavana Episkopija braničevska poduhvati jednog velikog i Bogu ugodnog dela, kao što je sabiranje i izdavanje njegovih dela na srpski jezik. Nadamo se da će ona poslužiti ne samo budućim bogoslovskim generacijama, već svim ljudima koji se interesuju za ontološka pitanja čoveka i sveta, da nađu pravi odgovor u okvirima Predanja Hristove Crkve. Episkop braničevski Ignatije

Globalna zavera... i kako je razotkriti Dejvid Ajk Admiral books, 2011. 615 strana, udžbenički format. Veoma očuvana. Tek kad se sve tačke spoje, dobijamo izuzetno značajnu sliku koja će nas zapanjiti. Zaista ih je mnogo, na svakoj stranici knjige, dok Ajk polako podiže veo sa svih događaja od početka sveta do onih koji su se dogodili 11. septembra i „hologramskog Interneta” koji diktiraju našom stvarnošću. Globalna zavera sa ciljem da se nametne orvelovska država ne spada više u domen „teorije”. Bezbrojni su dokazi koji to potvrđuju i danas se mogu iskusiti na svakom koraku. Mreža ukrštenih porodica, koje datiraju od početka sveta, manipulišu svetskim događajima preko svojih marioneta – političara i ljudi na vodećim pozicijama da bi uspostavili tiraniju koju su dugo i neumorno planirali i radili na njenom uspostavljanju. Ali dani njihove anonimnosti su odbrojani, a Dejvid Ajk baca svetlo i na one u senci, što rezultira njihovim izlaskom iz tajnosti koja je toliko bitna za uspeh njihovog plana. Ko smo mi? Gde smo mi? Zašto je svet ovakav, kakav je?

Par potpuno novih elektronskih cevi EF50. Izrada pojačala, odlične za NF tehniku. Postavljena cena je za dve lampe. Tube amp, hi-fi, vintage. Saljem nakon uplate na racun. TAG: AB International Abacus Absolare Acapella Accuphase Accustic Arts Aciko Acoustat Acoustech Acoustic Energy Acoustic Research Acoustic Revive Acoustic Signature Acoustic Solutions Acrolink Acron Acrosound Acurus Adam Audio Adam Hall ADC Adcom ADS Advance Acoustic Advent AEG Aerial Acoustics Aesthetix AGI AIMS Aiwa Akai AKG Akira Alba Alchemist Alesis Allied Radio Corporation Allison Acoustics Alpage Alpine ALR Jordan Altair Altec Lansing Alto Aluratek Amber AMC Amcron American Audio Ampex Amphion AMR Analysis Audio Analysis Plus Ancient Audio ANT Antelope Anthem Anthony Gallo Acoustics Apart Aperion Audio Aphex Systems Apogee Acoustics April Music APT Corporation Arc Audio Arcam Arcus Arena Argento Audio Aristona Artcoustic Artemis Labs Artos Audio ASA ASC Ascendo ASR Astin Trew Astor ASW Atacama Audio Athena ATI Atlantic Technology Atlas Atma-Sphere Atoll Audac Audax Audes Audia Flight Audible Illusions Audinac Audio Alchemy Audio Analogue Audio Coils Audio Concepts Audio Consulting Audio Control Audio Dynamics Audio Note Audio Physic Audio Pro Audio Pulse Audio Reference Audio Research Audio Technica Audioblock Audiodata Audiolab Audiolabor AudioMachina Audiomat Audiomeca Audion Audionet Audionics Audioplan Audioquest AudioSource Audiotec Audiotronics AudioValve Audiovector Audium Auna Aura Aurelia Aurender Aurum Avalon Acoustics Avalon Design Avance Avantgarde Acoustic Avid Corporation Avid HiFi Avinity AVM Ayon Audio Ayre Backes Mueller Balanced Audio Technology Bang and Olufsen Bartolomeo Aloia BASF Bassocontinuo BBK BC Acoustique Beag Behringer Bel Canto Bell Sound Belles Research Bello Benjamin Benytone Berendson Beyerdynamic BG Corp BGW BIC BK Components Black Rhodium Bladelius Blaupunkt Blue Aura Bluenote BMC Audio Bogen Bose Bosendorfer Boston Acoustics Boulder Bowers and Wilkins Bozak Braun Brenell Brinkmann Brionvega Brodmann Acoustics Brook Bryston BSR BST Burmester Bush C-Audio C-Crane Cabasse Cabre Cadence Audio Cairn Califone California Audio Labs Calrad Cambridge Audio Cambridge Soundworks Canare Cannon Canor Cantico Canton Carad Carat Carver Cary Audio Design Casio Castle Cayin CEC Celestion Cello Ceratec Cerwin Vega CH Precision Channel Master Chario Chord Chord Company Churchill Cinepro Classe Audio Clearaudio Coby Compro Concept Concord Conquest Sound Conrad-Johnson Constellation Audio Continental Edison Copland Coral Audio Corvette Cossor Counterpoint Craftsmen Creek Crest Audio Crimson Crown Crysler Electric Cybernet Cyrus Daedalus Audio Daewoo Dahlquist Dali Dan D Agostino Daniel Hertz SA Dantax DAP Audio Dartzeel Davis Acoustics Davone DBX DCM DCS de Haller Audio Decca Definitive Technology Delmonico-Nivico Denon Densen Devialet DJ-Tech DNT Dokorder Dolby DPA DSS Dual Duntech Dynaco Dynacord Dynatron Dynaudio Dynavector EAD Ear Yoshino Ecler Eclipse Eico Einstein ELAC Electro-Voice Electrobrand Electrocompaniet Electrohome Electromures Elekit Elipson Eltax Eminence EMM Labs Emotiva Energy Eosone EPI Esart ESB Esoteric ESS Estelon Eumig Europhon Eve Audio Everything But The Box Exogal Expert Exposure Fase Fatman Ferguson Ferrograph Fidek Final Sound Finite Elemente Fisher Flying Mole Focal Fonel Fosgate Fostex Frank Funai Furman Sound Furutech Galactron Gamut GAS Geloso Gemini General Electric Genesis Genexxa Genius German Physiks Golden Tube Audio Goldenear Technology Goldenote Goldmund Goldstar Goodmans Graaf Gradiente Graetz Granpasso Grundig Gryphon Hadley Laboratories Hafler Hama Harbeth Harman Kardon HCT Heathkit Heco Herron Audio Heybrook HH Electronic HH Scott HHB Hi-Fi Racks Hitachi Hughes IMF Electronics Imperial Indiana Line Infinity Inkel Inter-M Ion Systems Isophon ITT Jadis Jamo Jason JBL Jecklin Jeff Rowland Jensen JJ Electronic JL Audio JMLab John Linsley Hood Jolida JR Loudspeakers JSE Juicy Music JVC Karan Acoustics Karcher KEF Keith Monks Kenwood Kimber Kable Kirksaeter Klark-Teknik Klein und Hummel KLH Klipsch KM Laboratories Knight Knoll Korting Koss Krell Kriesler Krix KRK Systems Kubala Sosna Kyocera L and G LAB 12 Lab Gruppen Lafayette Lavardin Technologies Leak Lear Jet Stereo Lecson Lector Leema Acoustics Legacy Lehmann Audio LEM Lenco Lepai Lexicon LG Electronics Lindemann Lindy Linn Lo-D Loewe Logitech Luxman Luxor Lyngdorf Lyrec Magnat Magnavox Magnecord Magnepan Magnum Dynalab Maintronic Majestic Manger Manley Laboratories Marantz Mark Levinson Marsh Sound Design Martin Martin Logan Mastersound Matsui Maxonic MBL McCormack McIntosh Meissner Melos Audio Memorex Mercuriale Meridian Metaxas Audio Metron Metronome Technologie Metz Meyer Sound Michaelson Audio Michell Micro Seiki Micromega Miller and Kreisel Mimetism Ming Da Mirage Mission Mitsubishi Mivoc Modular Component Systems Monacor Monarch Mondial Designs Monitor Audio Monolithic Sound Monrio Monsoon Montarbo Moon Mordaunt Short Morel Moscode Movic MSB Technology Muntz Stereo MUSE Music Air Music Hall Musical Fidelity Musical Surroundings Musiland Myryad Myst Mystery NAD Nagra Naim Nakamichi Naphon National NEC Neodio New Audio Frontiers NEXO NHT Nightingale Nikko Nippon Audio Nola Nordmende Nordost Norma Audio Norman Laboratories Nortronics Nubert Numark Ocean Way Audio Octave Audio Oehlbach Olasonic Olive Olson Omnitronic Onix Onkyo Opalum Opera Oppo Optimus Oracle Orpheus Ortofon OSD Audio Otari Outline Oyaide Paisley Research Panasonic Paradigm Parasound Pass Labs Pathos Peachtree Audio Peavey Peerless Penaudio Perpetual Technologies Perpetuum-Ebner Perreaux Industries Phase Linear Philips Phonic Pickering Piega Pierre Clement Pilot Radio Corporation Pioneer Planar Plinius PMC Podspeakers Polk Audio Polyvox Power Modules PrimaLuna Primare Pro-ject Proac Proceed Proel Proficient Progressive Audio Prology Proton PS Audio PSB Speakers PSE Pure Pure Acoustics PYE Pyle Q Acoustics QED QLN QSC Quad Quadraflex Quadral Radford RadioShack Rane Rational Audio RBH Sound RCA Real Cable Realistic Reckhorn Rectilinear Rega REL Renkforce Renkus-Heinz Resolution Revac Revel Revox RFT RG Dynamics Rheem RHF RipNAS Roadstar Roberts Robuk Rogers Rogue Audio Rotel Roth Royd Russel Industries Russound SABA Sabine SAE SAE Audio SAJA Sakura Salora Samson Samsung Sangean Sankyo Sansui Sanyo Scan-Dyna Scansonic Schaub-Lorenz Schneider Sears LXI Sencor Sennheiser Sentec Setton Shanling Sharp Optonica Shell Sherbourn Sherwood Shure Siare Siemens Silbatone Acoustics Silver Silvertone Sinclair Skantic Sonab Sonance Sonic Frontiers Sonido Sonique Sonneteer Sonodyne Sonus Faber Sony Soulution Sound Dynamics Sound Technology Soundcraft Soundcraftsmen Soundsation SoundSmith Soundstream Speaker Factory Speakercraft Speakerlab SPEC Spectral Spectro Acoustics Spendor Sphinx Spread Spectrum Technologies STAC Stanton Star Stax Steinway Lyngdorf Stenheim STK Stromberg Carlson Studer Sugden Sumo Sunfire Superex Superphon Superscope Supra SVS Sylvania Synthesis System Audio System Fidelity T and A Elektroakustik TAD Tag Mclaren Tamon Tandberg Tangent Tanin Tannoy TAOC Tara Labs Tascam Tasker TDK TDL Electronics TEAC Technics Tektron Telefunken Teleton Tensai Teqnovox Tesla Thats THES Theta Digital Thiel Audio Thorens Threshold Audio Thule Audio Tidal TimeTable TOA Tonsil Torus Power Toshiba Townshend Trenner and Friedl Triad Triangle Trichord Research Trilogy Audio Trinnov Audio Truvox Tsakiridis Devices Tube Amp Company Tungsram Turner Uesugi Uher Ultralinear Ultraphase Unison Research Unitra Unity Audio Universum Usher Audio VAC Vandersteen Audio Vector Research Vega Velodyne Venture Verity Audio Vestax Vicoustic Videoton Vienna Acoustics Vieta Vincent Viola Audio Labs Visaton Vitek Vitus Audio Vivid Audio Voice Of Music Void Von Schweikert Audio Vovox Voxson VPI Industries VSP Labs VTL Wadia Wangine Waterfall Audio Watson WBT Webcor WEGA Weiss Weltron Western Electric Wharfedale WHD Wilson Audio Wilson Benesch Wollensak Wyred 4 Sound X4-Tech Xindak Yakov Aronov Yamaha Yaqin YBA YG Acoustics Yorkville Yorx Yves Cochet Zanden Zeck Audio Zellaton Zenith Zonda ZU Audio

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Literarna zanimljivost i uverljivost odvela me je nužno u neistražene paralelne svetove obaveštajnih službi, policijskih i diplomatskih tajni, pustolovina i avantura, kaprica moćnika, ličnih i porodičnih drama i tragedija. Pobednici i heroji, suvereni junaci i sudije istorije, literarno najčešće deluju nezanimljivo, izveštačeno i lažno, za razliku od pobeđenih, sklonjenih, isključenih, onih u manjini – odbačenih grubo kao narodni neprijatelji, izdajnici, smutljivci, kolebljivci, nezadovoljnici i neistomišljenici svih boja. Ljudi koji su, kad je grmelo, pogrešno procenili političku situaciju, odnos snaga, zaigrali na slabiju kartu ili neoprezno trčali ispred rude. Milomir Marić je uvek težio da obelodani ono što su drugi želeli da sakriju. Uporno nastojeći da razobliči zablude i tabue jugoslovenskog komunističkog sistema, autor je gotovo jednu deceniju proveo prikupljajući sklonjenu i neobjavljenu istorijsku građu iz domaćih i inostranih arhiva. Kontroverzna knjiga Deca komunizma, koja je krajem osamdesetih godina, kada je objavljena, izazvala burne reakcije u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti, rezultat je ovog dugogodišnjeg rada. „Marić pripada neustrašivoj generaciji koja je videla u šta su se pretvorili naši lepi snovi i ideali!“ – Vladimir Dedijer „Deca komunizma su pripovest o revolucionarnoj avanturi, ispričana u jedino primerenom žanru – akcionom. Pred nama se javljaju ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, pobedama i porazima, uverenjima i zabludama, istinama i lažima. Ni anđeli, ni đavoli. Prosto ljudi kojima se dala prilika ili su je sami stvorili da u zgusnutim periodima istorije odigraju važne i dalekosežne uloge.“ – Ljubomir Kljakić Dobrica Ćosić me je stalno prekorevao što sam bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji. Živojin Pavlović je napisao nadahnuti esej o mojoj političkoj pornografiji. Svuda su me hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač. Jedino me je tri dana u nastavcima napadao Milovan Danojlić na francuskom radiju u Parizu. Niko nije mogao da poveruje da neko moćan ne stoji iza mene i da me kroz život vode isključivo luda glava i puka radoznalost. U samoodbrani da me slučajno ne provale i jednostavno ne počiste, nikad nisam demantovao da radim za sve moguće domaće i inostrane obaveštajne službe, pošto su mi te sumnje dugo bile praktično jedina zaštita. Milomir Marić je decenijama istraživao zabranjene stranice naše istorije, rušio usađene zablude i opsesije i otvarao opasne tabu-teme, svestan da je prošlost, posle svega, možda neizvesnija od sadašnjosti i budućnosti. U ovoj knjizi on pokušava da prepozna šta se zapravo događalo i šta se krilo iza političkih kulisa i obmana, istovremeno sladostrasno prebirajući po namerno zaturenim i sklonjenim dokumentima, domaćim i inostranim arhivama, i beležeći sećanja koja su junaci naše epohe želeli da ponesu u grob – da bi ih kao opomenu za budućnost štampao u knjizi Deca komunizma.

Autor - osoba Slapšak, Svetlana, 1948- = Slapšak, Svetlana, 1948- Naslov Ratni Kandid / Svetlana Slapšak Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Radio B92, 1997 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 198 str. ; 22 cm Zbirka ǂEdicija ǂRat i mir Napomene Beleška o autoru na koricama. Predmetne odrednice Jugoslavija - Političke prilike Svetlana Slapšak: Ratni Kandid Ova knjiga je malo veći anketni list. Pokušala sam da sakupim odgovore na pitanja koja su mi postavljali tokom prošloga (?) rata ljudi izvan bivše Jugoslavije. Neka pitanja su naivna, pa su takvi morali, bar u početnim delovima, biti i odgovori. Neka su očita, te sam sebe morala prinuditi da drugima, ali i sebi, predstavim stvari tako da odgovor ne ide uvek na našu posebnost, jedinstveni položaj među svim drugim nacionalnim i regionalnim kulturama, da se sve ne objašnjava samo našom izuzetnošću. Postati Kandid dobra je vežba za svakoga ko se bavi pedagogijom: treba prevazići razumljivi stid da se objašnjava naizgled jasno, strukturiše naizgled dobro konstruisano, razjasni naizgled logično. I svaki put se dešavalo da me odgovor prevaziđe, da pitanje znači mnogo više nego što je u kandidnoj formi izgledalo. Izvestan deo tekstova u ovoj knjizi štampanje po prvi put na holandskom jeziku, u knjizi Joegoslavie, weet je noog, u Amsterdamu 1993, i nije nikada objavljen u originalu. Moj izdavač Jan Metz upoznao me je na javnoj tribini na kojoj sam govorila o embargu. Mnogi Holanđani, posebno oni koji dolaze u centar kulturno-političke debate, de Bailie u Amsterdamu, smatrali su da je embargo na kulturu i informacije najčistija glupost, i upoređivali su to sa sankcijama protiv Južne Afrike. Između toga mišljenja i „neopravdanih i nepravednih sankcija“ beogradskih državnih medija je okean potpunog nerazumevanja. Srpska politika je uporno lagala o embargu na medicinsku pomoć, i trijumfovala čim su prvi „jugoslovenski“ fudbaleri negde istrčali... da ih dobro ispraše. Napadima na Soros i „koristoljubive“ mirotvorce lepo je održavala svoj unutarnji embargo na sve što nije „širenje srpske istine“. Jan Metz je smatrao da o tim nijansama treba obavestiti holandsku publiku, i smatrao je da može da uloži ujedan finansijski neobećavajući izdavački projekt. Tako je nastala knjiga, poručena u novembru, pre- data u martu i izašla iz štampe u novembru. Nekoliko strasnih i metodičnih Holanđana sada radi u Beogradu, Ljubljani i drugde, pot- pomažući nezavisne medije. To nikako nije posledica moje knjige, nego okvir jednog spontanog, za svakog učesnika individualnog i zato precizno usmerenog projekta. Ratni Kandid bi, dakle, hteo da pokaže mogućne odgovore na ona pitanja koja su se i meni i mnogima drugima za vreme ovoga rata činila deplasiranim, drskim, glupavim, zlobnim, pristrasnim, jednosmernim, providnim. Pa ipak, na njih sam morala odgovarati, najčešće u publici u kojoj je možda dvoje razumevalo moje užasavanje nad pojednostavljivanjem, stereotipizacijom, mogućnošću manipulisanja koju su mnogi oberučke preuzimali. Pa ipak, sva ta pitanja otvaraju mogućnost da autor preispita sebe, svoje mogućnosti komuniciranja, svoju želju da ne upadne u zamku manipulacije i ličnog zadovoljstva. Pa ipak... nelagodnost teksta koji se konstruiše protiv nekadašnje poetike autora, a u skladu sa novim kontekstom, može da izazove bar zadovoljstvo otvaranja karata, građanskog samoispitivanja, i, u novome smislu, kandidovskog negovanja sopstvenog vrta. Kriterijum profesionalnosti nadvladao je ostale. Izgledalo mi je odvratno da sada izigravam artizam u zavetrini, izgledalo mi je sramotno čekati bolje cene na pijaci, pa izneti literarnu zimnicu na prodaju. Uostalom, toga je bilo toliko: po svim sigurnim ćoškovima nacionalnih kultura tiskale su se ćutke literate ugodnije budućnosti, te je vazduh izgledao čistiji napolju, na vetrometini. Tamo su bar bili pravi monstrumi, mnogi svesni da su osuđeni na kratko trajanje. I drugi Kandidi. Tako, su u knjigu ušle polemike, koje su takođe odgovori na glupa pitanja. Činilo mi se daje u tim slučajevima najvažniji čin odgovaranja, i da manje ili više elegantno prećutkivanje spada u isti žalosni konformizam. Odlučila sam se, dakle, da odgovorim na pitanja koja sam najviše mrzela i najviše ih se bojala: - Da li se osećate odgovornom za rat u Jugoslaviji? - Da li se osećate delom svoga nacionalnog kolektiva? - Ko je odgovoran za početak rata? - Ko su žrtve rata? - Da li je krivica podjednaka na svim stranama? - Koji je smisao embarga? Svetlana Slapšak (1948, Beograd), klasičnu gimnaziju završila je u Beogradu, gde je diplomirala, magistirala i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Bila je jedna od troje urednika satiričnog časopisa studenata Filozofskoga fakulteta u Beogradu Frontisterion, koji je zabranjen i uništen već sa prvim brojem, 1970. Pasoš oduzet od 1968. do 1973, pa ponovo 1975–1976. i 1988–1989. Saslušavana, praćena i pretučena od strane policije i tajnih službi. Dobila je univerzitetsku stipendiju kao najbolji diplomant Univerziteta u Beogradu 1971. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu 1972–1988. Optužena u sudskom procesu posle denuncijacije iz Instituta, izgubila službu posle internog samoupravnog suđenja organizovanog u Institutu, na sudu oslobođena svake krivice (1988). Predsednica Odbora za slobodu izražavanja Udruženja književnika Srbije 1986–1989, sastavila i izdala preko pedeset peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila je članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, državljanstvo dobila 1993, posle mnogih napada i kleveta u slovenačkim medijima. Sa mužem Božidarom vodila mirovne akcije od 1986. i za vreme rata pružila gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama, organizovala sa njima letnju školu za bosanske izbeglice-tinejdžere (1993), koja se zbog velikog zanimanja od prvobitne tri nedelje produžila na četiri meseca. Nekoliko polaznika se zatim upisalo na univerzitete u Sloveniji. Izbačena iz UKS-a 1996, kako je navedeno – zbog negativnih kritika dela Dobrice Ćosića. Sastavila knjigu o dečjim pravima na bosansko-srpsko-hrvatsko-crnogorskom i na slovenačkom, koja je razdeljena svim osnovnim školama i centrima za izbeglice u Sloveniji. Knjiga je prevedena na romski jezik 2006. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Predavala na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2003), koordinator studijskih programa na ISH-u (Institutum Studiorum Humanitatis), postdiplomskog fakulteta za humanistiku u Ljubljani (od 1997), dekanka ISH-a (2003–2013). Penzionisana 2014. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani je predavala srpsku i hrvatsku književnost (1985–1992) na slavistici i Balkanske žene (1995–2012) na sociologiji kulture. Glavna urednica časopisa ProFemina u Beogradu od 1994. Direktorka Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš“ u Ljubljani (2009–2013), umetnička direktorka SKC „Danilo Kiš“ od 2013, direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani (2009). Nagrade: „Miloš Crnjanski“ za knjigu eseja 1990; American PEN Freedom of Expression Award 1993; Helsinki Watch Award 2000; Helen Award, Montreal, 2001; Nagrada „Mirko Kovač“ za knjigu eseja 2014. Objavila (napisala i/ili uredila) preko šezdeset knjiga i zbornika, preko četiristo studija (lingvistika, antičke studije, komparativna književnost, balkanologija, studije roda), preko hiljadu petsto eseja, jedan roman, dve drame, libreto, nekoliko komada za Karađoz – pozorište senki, koje je uvela u Sloveniju, prevode sa grčkoga, novogrčkoga, latinskoga, francuskoga, engleskoga i slovenačkoga. Pisala je kolumne u Književnoj reči, Teleksu, Vremenu, Nezavisnom i drugim časopisima, kao i na portalu Peščanik. U mariborskom Večeru piše rubriku jednom nedeljno već osamnaest godina. Novije knjige: Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov, Ljubljana, Narodna galerija, 2011; Mikra theatrika: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (Knjižnica Mestnega gledališča ljubljanskega, zv. 156), Ljubljana, 2012; Zelje in spolnost: iz zgodovinske antropologije hrane, Beletrina, Ljubljana, 2013; Antička miturgija: žene, XX vek, Beograd, 2013; Leteći pilav: antropološki eseji o hrani, XX vek, Beograd, 2014; Kuhinja z razgledom, Goga, Novo Mesto, 2016, Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti, Prosvjeta, Sarajevo, 2016. Za roman Ravnoteža (Laguna) dobila je Vitalovu nagradu za 2016. godinu, a 2017. dobila je Nagradu mira ženskog odbora slovenačkog PEN-a. Godine 2018. objavila je roman Škola za delikatne ljubavnike. MG45 (N)

A.Peragraš O OGNJOPARDU ogled iz kriptozoologije MAH, Beograd, 2003. 130 ilustrovanih strana, tvrd povez, A4 format. Odlično očuvana. Konačno još jedna Peragrašova knjiga! – uzdahnuće mnogi poštovaoci ovog autora. Prethodna knjiga Ale i bauci, koju mnogi nazivaju kultnom, bila je, osim pasoša, jedini štampani deo prtljaga nekih putnika koji su početkom devedesetih odlazili u pečalbu preko mora. Na početku se mora reći da A. Peragraš jeste Aleksandar Palavestra, čovek sa istim inicijalima, arheolog, profesor i ekspert za ćilibar, koga u ovoj knjizi o ognjoprdu odaje ljubav prema ćilibaru kao Kerola ljubav prema matematici. A. Peragraš je A. Palavestrin Mister Hajd, naučnik zastranio u umetnost, istraživač podsvesti, čudnih stvari i tajanstvenih pojava u našem narodu. Poštovaoce dela A. Peragraša, pogotovo one koji pomno prate i proučavaju sve dostupne radove ovog autora, upućujemo i na sledeće tekstove: `Pingvin sisavac` i `Zlobna zeba` (Mladost, 1982), osam tekstova Ale i bauci koji prethode knjizi (`Politikin zabavnik`, 1987), dva teksta sa polemikom o vešticama (PZ, 2001), esej o lupar-guskama koje rastu na drveću (PZ, 2001), izvanredno elaborisan pogovor za knjigu Priručnik za gajenje domaćeg metamorfa R. Ćirića (Mah, 2002) i najnoviji tekst o kućnim gnomima (PZ, 2002). Kao što kostimi majmuna-pračoveka u filmu Odiseja u svemiru nisu dobili Oskara jer su članovi Filmske akademije bili uvereni da su majmuni bili pravi, tako ni knjiga Ale i bauci nikada nije dobila nijednu književnu nagradu – niko nije ni pokušao da je predloži za nagrađivanje jer su svi bili uvereni da je u pitanju naučna, naučno-popularna ili, u najgorem slučaju, `pseudonaučna` knjiga, a ne divan i neobičan primer prave književnosti zaodenute u ruho naučne esejistike. Na sreću, originalnost i duhovitost takve postavke odmah su shvatili čitaoci, tako da je prvo izdanje knjige brzo iščezlo iz knjižara. Trebalo je sačekati kraj raznih nedaća, vazdušnih i drugih opasnosti (za koje su ljudi odmah i spremno optužili ale i bauke) da bi izdavačka kuća Mah posle punih trinaest (!) godina publikovala drugo, dopunjeno i doterano izdanje. Ovaj izdavački potez podsetio je staru i upoznao novu generaciju čitalaca sa delom A. Peragraša. To je bila neophodna predigra i priprema terena za izdavanje ovog novvvog Peragrašovog dela, obima jednakog knjizi Ale i bauci. Kao i u prvoj knjizi, Peragrašova proza dejstvuje na više nivoa – obrazovana deca i obrazovani odrasli mogu da uživaju u suptilnim poigravanjima duha, da razdvajaju maštu od naučnih činjenica, da prepoznaju na koga se odnose posvete i aluzije. Međutim, i predškolska deca i neobrazovani odrasli mogu da uživaju u podsvesnim, mitološkim i kolektivno-nesvesnim aspektima ove literature. U knjizi se opravdano pojavljuje Šerlok Holms, jer je čitavo istraživanje tajanstvenog bića ognjoprda zasnovano na izvanredno malim detaljima, koje oko običnog čoveka ne bi uspelo da primeti. Dečja pesmica koja predstavlja početak, kraj i osnovu cele knjige upućuje nas i na Agatu Kristi i njene zaplete zasnovane na nevinim i naivnim dečjim brojanicama koje su najveća moguća suprotnost smrtonosnim dešavanjima u knjizi i koje ga time još više pojačavaju. U Ognjopardu, dečja pesmica s tragičnim završetkom o mišu i tikvi ukazaće da treba obraćati pažnju na sitnice, jer ponekad mogu imati nesagledive posledice. Može vam se tako desiti da iz neke naoko nevažne kratke pesmice naučite sopstvenu istoriju, kao i (azbučnim redom) alhemiju, anatomiju, antropologiju, arheologiju, astronomiju, botaniku, geografiju, etnologiju, zoologiju, hemiju, heraldiku, književnost, mitologiju, tehnologiju... Za razliku od Ala i bauka, Ognjopard je posvećen jednom jedinom iscrpno proučenom biću. Pisan je starinskim stilom Kerolovih ogleda sa obaveznim opisnim naslovima poglavlja, vinjetom na početku svake glave i kratkim citatima teksta ispod ilustracija. Učtivim, učenim i jasnim starinskim jezikom, Peragraš blagonaklono vraća svežinu i dah zaboravljene čednosti starih knjiga: Ognjopard je najnovija stara knjiga – tačnije `stara dobra` knjiga, i čitajući je osećamo se kao da smo iznenada pronašli izgubljeni rukopis nekog klasičnog autora, neko zatureno retko bibliofilsko izdanje ili zaboravljenu knjigu iz detinjstva. Ognjoprd u službi Karađorđevih ustanika `...Tanasko Rajić je malog ognjoprda mnogo voleo – bili su nerazdvojni. Da bi bonakonče ipak prikrio od radoznalih pogleda, mladić je napravio posebna kola (zatvorene ručne dvokolice, tačke) u kojima je vozio svog ljubimca. Kada je izbio Prvi srpski ustanak, Tanasko se odmah priključio ustanicima i postao Karađorđev barjaktar, ali je kola s ognjoprdom vazda terao sam. Pričao je da se u tim dvokolicama nalazi jedan naročit top iz Austrije, kojim samo on ume da rukuje. Zaista, u bojevima je iz Tanaskovih dvokolica sukljao strašan plamen, sejući pomor i užas među Turcima. Po uzoru na Rajićeva kola, i drugi ustanici su počeli da prave ručne borbene dvokolice, doduše bez bonakonske artiljerije. Bile su to čuvene domuzarabe, tačke sa zaklonom od dasaka koji je štitio onog ko ih gura, dakle neka vrsta primitivnog tenka. Uz pomoć domuzaraba, srpski ustanici su hrabro napadali i osvajali turske šance i utvrđenja. Misteriju ovog čudnog topa na domuzarabi, Rajić je vešto krio. Pametnijima je govorio da ne sme da im oda kakav je to top, pošto je tako obećao Karađorđu (koji je zaista bio upoznat s Rajićevom tajnom), a priprostom svetu i radoznaloj deci odgovarao je da je u dvokolicama strašni zmaj koji će ih spržiti ako ga samo pogledaju. Ne zna se koji je strah bio veći: od Karađorđa ili od `zmaja`, tek bonakon je za sve vreme Prvog ustanka ostao neprimećen, premda vrlo aktivan.` (Odlomak iz studije A.Peragraša `O ognjopardu`, XIX glava u kojoj ognjoprd seje užas za domuzarabe) Aleksandar Palavestra, arheolog i pisac: Polje za maštanje `Radi se o vrsti književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i `Ale i bauci`. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice.` Nakon Ala i bauka, u izdanju Maha nedavno je objavljena druga knjiga A. Peragraša, poznatog i kao Aleksandar Palavestra, arheologa i profesora Filozofskog fakulteta, pod nazivom O ognjopardu – Ogled iz kriptozoologije. Kao i u prethodnoj, i u ovoj knjizi profesor Palavestra (poštovaćemo ipak piščevo pravo ime) otkriva priču koristeći maštu i zbilju. Ovog puta o dabru-bonakonu, važnom zbog sposobnosti da iz žlezde smeštene pod repom izbacuje zapaljivi gas, odnosno o ognjoprdu, što je srpska reč za tu čudnu životinju, a Palavestra je citira po Taktici Lava VI Mudrog iz IX veka. `VREME`: Poigravate se literaturom i naukom, pa svaki podatak koji navodite može, a i ne mora da bude tačan. ALEKSANDAR PALAVESTRA: To je vrsta književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i Ale i bauci. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice. U mojim knjigama je to opravdano, one su književna dela, a ne naučna. I bonakon i dabar postoje u srednjovekovnim Fiziolozima. Bonakon je tamo opisan kao goveče, a dabar kao životinja koja odbacuje žlezde kad ga lovci jure. Pomislio sam, zašto ih ja, literature radi, ne bih spojio u jedno biće, u dabra koji ima neobične sposobnosti da ispod repa ispušta vatru. Onda su se neke stvari u priči same nameštale, naišao sam da Kastorija u Grčkoj ima veze sa imenom kastor-dabar. I tako dalje i tako dalje, nailazio sam na razne detaljekoje sam spojio u istoriju jednog bića. Knjigu počinjete kao četovanje, a završavate kao pustolovni istorijski roman. I jeste četovanje. Tekst sam zaista slao i-mejlom prijateljima, bilo je to u vreme bombardovanja, da bih i sebi i njima olakšao to vreme. U knjizi na jednom mestu postoji navod da upravo počinju prve sirene, i to je u čitavom tekstu jedini iskorak u stavrnost, kao fleš bek: na tom mestu su me prekinule sirene, ja nisam hrabar čovek, ali sam nastavio da pišem. Dakle: delove koje napišem slao sam prijateljima ne bih li komunicirao o nečem što je bilo drugačije od onog oko nas. U knjizi su navedeni njihovi autentični odgovori. Na kraju knjige, možda i zbog atmosfere u kojoj je nastala, oseća se patriotska nota, moj junak se bori protiv neprijatelja. Zaista je moguće da je i to uticaj okolnosti. Na momente se čini kao da se vaš junak našao u nekoj parodiji... Mislite na detalj da su zahvaljujući ognjoprdu Srbi u eneolitu imali gasovod? To jeste možda bilo malo oštrije. Bio je to moj odgovor na nenaučne i smešne teze koje se pojavljuju ne u literaturi nego, nažalost, u nauci. Ali ipak, i u tom delu pisao sam s ironičnom distancom i simpatijama. Uz nepostojeću životinju opisujete istorijske srpske junake, Tanaska Rajića na primer... Možda će mi to neko i zameriti, protumačiće da se podrugujem Tanasku Rajiću ili ko zna čemu. Svi znamo kakav je on bio junak, Vuk Karadžić ga detaljno opisuje i ja to citiram. Ali, ognjoprd uz Tanaska – to je, recimo, nešto što se o njegovom životu ne zna, a sasvim je moguće da se desilo. Tome uostalom i služi literatura, to je slobodno polje za maštanje. Ništa loše o Tanasku nisam napisao. Uostalom, uz njega i ognjoprd postaje junak. Ja volim da slobodno interpretiram podatke. Zašto bi, recimo, bio netačan podatak da je Džošua Vedžvud, deda Čarlsa Darvina, imao bonakona? Zašto je nemoguće da ga je čuvao u dvorištu? Kad istorijske ličnosti zatvore vrata za sobom, mi ne znamo šta one onda rade. I to daje slobodu. Da nije tako, literatura ne bi ni postojala. Ima se utisak da ste se zabavljali pišući O ognjopardu? Jesam, beskrajno. Jedva sam čekao da sednem i pišem. Još zabavnije su mi bile ilustracije. Sâm sam ih radio zato što mi je, za razliku od Ala i bauka, bio potreban jedinstven rukopis. Divno je bilo raditi, na primer, Alhemičarsku svesku, to je bilo igranje u vreme bombardovanja. Sonja Ćirić

Hakslijev `Vrli novi svet` valjalo bi preporučiti kao priručnik pred put u `svetlu budućnost`, a možda i besplatno deliti svakom pismenom građaninu. Dotad, naša javnost bi mogla pokazati više interesovanja za knjige poput ove Stanka Cerovića `U kandžama humanista`. Ta svojevrsna anatomija civilizacijske destruktivnosti obrađuje tužni slučaj bombardovanja Jugoslavije od pre dve godine. Knjiga se krajem januara pojavila u Francuskoj. Naslov bukvalno preveden: `Dans les griffes des humanistes`, izdavač `Climats`. Knjiga ima više uspeha nego u Beogradu. Stanko Cerović je rođen u Titogradu 1951. godine. U Beogradu je završio Filozofski fakultet. Od 1979. godine živi u Parizu. Do 2007. godine bio je urednik srpskohrvatske redakcije Radio Frans internasionala. U poslednjih dvadesetak godina objavio je na stotine analitičkih i polemičkih tekstova o jugoslovenskim ratovima i svetskoj politici. Napisao je pet knjiga: Njegoševe tajne staze (Montenegropublic, Podgorica, 1996; CID, Podgorica, 2005), U kandžama humanista (Samizdat B92, Beograd, 2000; izdanje na francuskom Dans les griffes des humanistes, Flammarion/Climats, Paris, 2001), Comment maigrissent les ombres (Flammarion/Climats, Paris, 2003) i Drvo života, plodovi smrti (Umetničko društvo Gradac, Beograd, 2007; izdanje na francuskom Odlomak Tako se oko centra imperije stvaraju zaštitni pojasevi vazalnih država i fasadnih institucija, koji su odavno opisani u slučaju Sovjetskog Saveza, ali koje niko nije htio da vidi čak ni kad su boli oči u akcijama Vašingtona. U te zaštitne pojaseve su spadale humanitarne organizacije i mediji. Baš kao nekad razne radničke `nezavisne` organizacije, humanitarne organizacije koje su vlade zapadnih država slale na Balkan otuda su upućivale pozive u pomoć, užasavale se nad srpskim zločinima, veličale humanitarnu ulogu NATO-a, same predlagale politiku koju treba voditi i objašnjavale zašto je rat pravedan. Humanitarna ideologija bila je moralna fasada beskrupulozne realnosti, kao komunistička ideologija za Sovjete. I na Zapadu su ljudi reagovali kao nekad `saputnici` staljinizma: `Možda je tako, ali ovo je demokratija, ovo je AMERIKA.` Prije je bilo: `Da, ali nije isto kad Sovjetski Savez pravi zločine, to je KOMUNISTIČKA država.` Samo vrijeme i porazi mogu nešto protiv ove magije, razum ne može ništa. Svakog dana, prateći medije i slušajući političare, u sjećanju su se javljale te davno zaboravljene paralele sa komunizmom. Uvijek sa zastrašujućom razlikom iza koje se pomaljao Oldos Haksli: u komunizmu je režim morao da upotrebljava silu da bi natjerao ljude da podvaljuju i lažu, morao je da pokrije društvo morem agenata da bi hvatali one koji se podsmijevaju i kritikuju, a rijetko ste mogli sresti novinara koji nije bio svjestan odvratnog posla koji obavlja. U Vrlom novom svijetu svaka individua spontano dodaje svoju strast na laži i besmislice. Za mene lično, najteži je bio sljedeći detalj. Evropska organizacija za satelitske telekomunikacije Eutelsat 26. maja je prekinula prenošenje programa srpske televizije RTS. U godinama narastanja srpskog nacionalizma, ponavljam, televizija je bila atomska bomba. I sad je samo veličala srpski režim, Miloševića, nevini i hrabri srpski narod, i sl., i napadala vođe svjetskog fašizma Klintona, Blera i druge. Ali većina ljudi odavno je bila oguglala na tako providne laži, nijesam sreo čovjeka u Beogradu koji je ozbiljno uzimao tu propagandu o novom fašizmu. To nije bila ni tema za razgovore, osim kad bi poneko zaključio kako nemaju mašte oni koji prave fotomontaže sa zapadnim liderima u nacističkim uniformama. Ali, suština nije bila u tome kakvu još ulogu može da igra televizija. Suština je bila u tome što je većina građana u Jugoslaviji stalno gledala Si-En-En i Bi-Bi-Si, bila u potpunosti izložena propagandi NATO-a, i nikome nije palo na pamet čak ni da poziva da se ti programi ne gledaju, a ne da ih zabranjuje. A nekad davno, u komunizmu, jedan od naših najvažnijih argumenata u kritici režima i veličanju zapadne demokratije bio je baš u tome: na Zapadu možete koliko hoćete širiti komunističku propagandu, nikome ne smetaju komunistički mediji, jer ljudi umiju da razlikuju laž od istine, dok u komunističkim državama ne smijete prenijeti preko granice nijedne zapadne novine. To je bio pokazatelj ko se boji istine. Sad je demokratski Zapad stavio sebe u obratni odnos sa jednim Miloševićem: prvome je smetalo ono što radi srpska televizija, drugome nije smetalo ono što rade veliki svjetski mediji! RTS su mogli da gledaju Srbi u unutrašnjosti Srbije i u svijetu, ali su mogli da upoređuju tu primitivnu propagandu sa programima najsavršenijih propagandnih mašina u istoriji; taj strah je govorio o inferiornosti voljene demokratije pred jednim od najgorih tirana s kraja dvadesetog vijeka! Uz to odluka o prekidu prenošenja RTS bila je nezakonita, EUTELSAT nije imao pravo da je donese, samo Ujedinjene nacije su to mogle. Od odluke o intervenciji, u svemu što je radio, NATO je kršio zakone, pravila, običaje. To je izgledalo kao ruganje sudbine, kao neduhovita groteska: primitivni ostatak komunizma, Miloševićev režim u opustošenoj Srbiji, pretvorio se u ogledalo u kojem smo gledali kako se naša prošlost, naši ideali, naše borbe, svijetovi koje smo voljeli pretvaraju u odvratne karikature. Srpska televizija se manje plašila istine nego Bi-Bi-Si! Milošević manje nego Klinton! Što je najgore, gledajući programe i jednih i drugih, znao sam i zašto je to tako. Intervencija NATO-a mnogo bi bolji utisak ostavljala u Srbiji da ljudi nijesu mogli gledati Si-En-En i Bi-Bi-Si nego u obratnom smislu. Zapad je sebe uništavao u tim programima, naročito kada je riječ o onima koji su proveli godine u borbama za zapadne vrijednosti i demokratiju. Trebalo je ćuteći slušati stare nacionaliste koji su dočekali svojih pet minuta: eto vam zapadni mediji i zapadna demokratija. Ali to nijesu prazne riječi. Zapad, demokratija, nego naši životi, iskustvo koje je sticano u decenijama poniranja u tajne društvenih mehanizama, u rizičnim sukobima, odricanju, žrtvama i strpljenju bez kraja da bi se sagledala istina i da bi se živjelo za nju i sa njom. To iskustvo je bilo izvrgnuto ruglu u ratu koji nije prelazio nivo incidenta, koji je bio tek greška iz nepažnje. I u najtežim vremenima, makar u mislima, put na Zapad je bio otvoren. Sad su se svi zatvarali velikom brzinom. Ne u tragičnom, nego u lakrdijaškom ritmu. Dobro došli u parodiju pakla. Kao da se polako gase sva svjetla. Ovdje bi se možda i mogla evocirati, kao neki simbol, posljednja godina milenijuma. Danonoćno, ali bukvalno bez prekida, mediji su razrađivali sa jedne strane užas srpskog režima i neljudsku prirodu srpskog naroda, a sa druge borbu za ljudska prava, moral i civilizaciju. Ovaj veliki moralni preobražaj osmišljen je u propagandnom centru u Briselu gdje je poslije početka rata, jer je londonska propaganda bila najuspješnija, stigao Blerov savjetnik za komunikaciju Alister Kempbel. Kempbel je ispekao zanat u londonskom Miroru, najagresivnijoj žutoj štampi na svijetu. To je tzv. štampa iz kanalizacije (caniveau) i, s obzirom na okolnosti, čini mi se da nije beznačajno, za razumijevanje raskoraka između onoga šta smo i šta mislimo da smo, zapamtili ovaj izvor iz kojega je potekla bistra voda morala. Iz centra u Briselu su propagandne teme upućivane zapadnim vladama, pa dalje, urednicima u medijima i humanitarnim organizacijama. Uživajući u svom trijumfu, Kempbel je poslije rata napravio jedan potez kojim je svoju umjetnost podigao do zagonetnog nivoa. Poslije rata, u engleskim medijima, kao i u javnom mnjenju, polako je prodirala svijest o manipulacijama i neprijatno osjećanje da su novinari slijepo slijedili propagandu NATO-a. Onda je Kempbel svakoga šokirao: javno je optužio medije da su u toku rata bili prosrpski, manipulisani `srpskom mašinom laži`. U Londonu je bilo žestokih reakcija, ali niko nije uspio da dokuči šta je ovim htio Veliki Mag. Jedino objašnjenje koje sam pročitao bilo je da pokušava unaprijed da obezbijedi podršku medija za sve buduće krize, pozivajući ih da budu još više `nezavisni` nego u toku rata na Kosovu. Možda. Ali više vjerujem u jedno od dva sljedeća objašnjenja, ili u oba istovremeno. Prvo je neposredni politički interes kao u toku rata. Jer, propaganda je važna sve dok se javno mnjenje sjeća rata, otkrivanje istine o `stotinu hiljada mrtvih civila`, `nevjerovatnim torturama nad Albancima`, ili pak o tome da je NATO vodio rat protiv civila može da ima nezgodne posljedice sve dok se javno mnjenje ne prebaci sa teme Kosova na neku drugu temu. A to otkrivanje je od ulaska novinara na Kosovo stalno bilo u vazduhu. Robert Fisk, veteran lista Indipendent, koji je rat pokrivao iz Beograda i putovao na Kosovo (i vidio samo ono što je svima bolo oči), optužio je novinare da su se u ratu ponašali kao `moutons de Panurge` i kao `pseudo-justiciers`. Kolege su se pobunile, ali to je izazvalo i ovu mnogo zanimljiviju Kempbelovu izjavu. Trebalo je unaprijed diskvalifikovati `prosrpske medije` i podsjetiti ih na obavezu da budu i dalje nezavisni. Rat je bio završen vojno, ali ne i propagandno. Drugo objašnjenje je neka vrsta artističke opklade kojoj su skloni veliki mađioničari. LJudi koji manipulišu javnim mnjenjem odnose se prema poslu pomalo kao profesionalni zavodnici: ne privlači ih ni objekat ni osjećanje, za ljubav ili rat im je svejedno jer su oni odavno sve to iskusili i znaju granice ljudske bijede. Motiviše ih samo nemogući izazov. Kempbel je imao iluziju da je bio najvažniji čovjek u ratu, možda je to zaista i bio, da je upravljao sviješću miliona ljudi. Preokretao je izgubljene situacije, pretvarao zločin u neuporedivi moralni gest, podvalu u podvig. Upravljao je iz sjenke cijelom svojom profesijom, a preko nje narodima, možda nijedan uspjeh u šou-biznisu nije ravan njegovom, nijedna moda nije lansirana tako munjevito ni sa tolikim uspjehom kao njegov moralni zanos vezan za rat. Kad se ovo završilo i kad je dokazao da je njegovo umijeće jače od ljudske prirode, napravio je još jedan `tour de force`. Optužio je sve one koje je vrtio oko malog prsta da su bili neposlušni, povodljivi za neprijateljem, maltene buntovnici i odmetnici. Koliko je njegovo zadovoljstvo moralo biti kad je poslije toga slušao bijesne reakcije novinara koji su se osjetili zavrnuti još jednom u suprotnom pravcu za 180 odsto , a opet nemoćni da bilo šta urade! Kao čovjek koji vas dugo preklinje da mu učinite neku uslugu i kad mu je konačno učinite, pošto mu više nijeste potrebni, umjesto da vam se zahvali kaže: možeš ti to još bolje. Bilo je kasno za novinare da kažu: pa mi smo radili za tebe. Ima u ovoj savršenoj manipulaciji nečeg đavolskog. Ovi mađioničari vole da pokažu, makar samima sebi, da poznaju čovjeka do dna i da mogu od njega da rade šta hoće. Kažu da voli da radi iz sjenke. Bil Klinton je završio rat još jednim trijumfalnim `političkim vaskrsenjem`, kako je pisala američka štampa. Svi su pozdravili njegovu ulogu vođe, majstorstvo kojim je upravljao Amerikom i svijetom. Britanska štampa nije štedjela pohvale za način na koji je Toni Bler vodio rat. Nazvan je `moralnim spasiocem` Zapada. Širak je bio na vrhuncu popularnosti. Svi zapadni lideri su čestitali jedni drugima na dobro vođenom ratu i nezapamćenoj saradnji. Medlin Olbrajt je rado prihvatila ocjenu da je ovo `Rat Olbrajtove` i izjavila je pred Senatom: `Mi Amerikanci izvlačimo ogromnu snagu iz činjenice da znamo ko smo i u šta vjerujemo. Mi imamo cilj. Ako smo vjerni svojim principima, uspjećemo.` (Nous autres Americains tirons une force immense du fait ljue nous savons ljui nous sommes et en ljuoi nous crodžons. Nous avons un but... Si nous sommes fidčles ŕ nos principes nous réussirons.) Ovacije... Opet ono osjećanje `déjŕ vu` sa kongresa komunističke partije. Možda je iskrivljivanje realnosti u medijima koje se nastavilo poslije rata još teže objasniti nego ono u toku rata. Jer dok je trajao rat, može se reći: nijesu znali šta se dešava na terenu, ponijele su ih kolektivne emocije, sjećali su se Srba iz Bosne, znali su ko je Milošević, itd... A kad se rat završio, mislim da je u pitanju bilo obično laganje. Valjda prethodna laž obavezuje na nove, inače bi čovjek sam sebe demantovao. Nigdje u medijima nijesam našao dobar prikaz o razaranju od bombi na Kosovu i u Srbiji. A ipak: preko 10 000 tona bombi! Sa većom snagom nego atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki! Proporcionalno teritoriji, najveće bombardovanje u istoriji! Pa ima li tragova rušenja? Ima li žrtava? Možete steći utisak da NATO i nije ratovao u Jugoslaviji. I treba da steknete taj utisak: jer savjest zapadnog društva treba da bude očišćena od toga sjećanja. To su bile virtuelne bombe. Samo ste mogli da vidite kako Albanci oduševljeno dočekuju vojnike NATO-a. Ima procjena da je od tih bombi poginulo i do deset hiljada Albanaca (to misli i Tom Voker, dopisnik Tajmsa protjeran iz Beograda). Ja mislim da ih toliko nije poginulo ni ukupno, ali ne bih bio iznenađen da ih je poginulo više od bombardovanja nego što ih je ubila jugoslovenska vojska. Nevolja je to što sad nemamo nijedan nezavisni izvor da ovo provjerimo. Čak ni TPI. Jer nezavisni izvori mogu biti samo zapadni, a uz ovom ratu ih je sve angažovao NATO. Najvažniji propagandni zadatak, odmah poslije rata, bio je da se nađu tragovi srpskih užasa. Ti tragovi su se svodili na grupe grobova koje su opisivane kao masovne grobnice. Najčešće ih je bilo oko dvadeset, uvijek u oblastima u kojima su bile borbe između UČK-a i jugoslovenske armije. Nikad nije pokazana nijedna žrtva bombardovanja. Jesu li te žrtve takođe sahranjivane? Ili su ih Srbi odnijeli u Srbiju, kao što se govorilo za hiljade mrtvih Albanaca koji je trebalo da nas sačekaju na Kosovu? Kako su odneseni kad je bilo nemoguće izaći sa Kosova pod avionima koji su kontrolisali komunikacije? Dva dana poslije ulaska NATO-a na Kosovo, kao najstrašniji dokaz torture pokazan je podrum u stanici milicije u Prištini. Namještaj ispremetan. Stolovi, stolice, jedan krevet (pretpostavlja se za torturu), pendreci, konopci, američki boks, ništa što se ne može naći u bilo kojoj drugoj stanici policije, naročito u ratu. Ali tu su novinari koji kažu da su britanski vojnici bili šokirani kad su otkrili ovu prostoriju, `evo, tu su ljudi mučeni`. Činjenica da je ovo maksimum koji su mogli naći vojnici NATO-a potvrđuje, po mom mišljenju, ograničen nivo nasilja s obzirom na ratne okolnosti. Naravno, političke teme se poslije rata izbjegavaju više nego ove faktografske. Niko neće da kaže da je situacija na Kosovu katastrofalna, da su Srbi protjerani, da ima mnogo više nasilja (čak i među Albancima) nego prije rata, da je UČK i dalje mafijaška organizacija, da je pitanje Kosova još opasnije nego ranije za cio Balkan jer se sad Makedonija, sa ogromnom albanskom manjinom, nalazi pod direktnim pritiskom albanskog nacionalnog pokreta, da zapadne države ne znaju šta da rade sa pokrajinom koju su dovele u ovo stanje. Jer sad je to problem kao između Palestinaca i Izraelaca. Jedna strana sila je protjerala Srbe i otela im dio teritorije. Bilo kad da NATO napusti Kosovo, pitanje se mora postaviti ponovo i to sa koalicijom Srba, Grka, Makedonaca i Crnogoraca protiv Albanaca. Da nijesu intervenisali, da je upravljano problemom kako tako, uz smanjenje nasilja i pritisak na Srbe i Albance, možda bi jednom našli neki dogovor. Ovako, Albanci su dobili poklon koji im niko na Balkanu ne priznaje. Da bi spriječio sljedeći rat, koji je upisan u ovu intervenciju, NATO mora da ostane VJEČNO na Kosovu. Kad se pravio bilans razaranja Srbije, redovno se govorilo: eto šta je Milošević uradio svome narodu! Sva industrija razorena, ekonomski zemlja unazađena za 40 godina, elektro-sistem razoren, zagađena voda i zagađena zemlja - zar baš sve on? Za Zapad, bombardovanja nije bilo. NATO nije vojna nego humanitarna organizacija. Pitajte Albance. U Beogradu, dok smo gledali kako obavljaju posao zapadni mediji, to je kod demokratske opozicije i nezavisnih novinara izazivalo neku mješavinu bijesa i gorčine. Osjećali smo da nam je lično podvaljeno. Mi smo godinama vodili najžešću borbu protiv svoje vlasti, svoje države, svojih naroda, u ime istine i morala. Stotine novinara su izbačene sa beogradske televizije zato što nijesu htjeli da lažu ni za svoj narod, a kamoli za svoj režim. Mnogi su rizikovali živote, podnosili mržnju i napade populističkog pokreta, otvoreno pomagali narodima sa kojima je njihov bio u ratu, zato što njihov nije bio u pravu. Uz to, jugoslovenski ratovi su bili teški izazovi, velike nacionalne drame, NATO je bio tek greška političke klase, ni zapadni narodi ni pojedinci nijesu bili ugroženi. Šta bi tek bilo da jesu! I godinama smo išli na razne skupove u demokratskim zemljama i objašnjavali mehanizme manipulacije, napadali medije koji rade sa režimom, ukazivali na primjer hrabrog i nezavisnog novinarstva u zapadnim medijima. Sad smo govorili jedni drugima gledajući se preneraženo: kolike smo bili budale! Zaista: varvari i divljaci. Nikad ništa nijesmo naučili. Kao što su seljaci na pijaci zaslužili da im bombe donesu civilizaciju, tako smo i mi zaslužili da nam je donesu laži. Nekima se sad činilo da su još ranije u razgovorima sa zapadnim kolegama osjetili kako se ovi čude kad bi im opisivali borbu protiv režima i nacionalizma. Kao da im kažu: pa zašto se vi bunite, što ne radite za režim kao svi ostali, ko vam je kriv što ste budale? Nijedan gledalac, slušalac ili čitalac nije se u tome prevario: skoro svi veliki mediji su iz sve snage podržavali moralni rat NATO-a. Osjećali su pritisak na svojoj koži. Očigledno preplavljen pismima čitalaca koji kritikuju ratnohuškačko pisanje, Mond je jednom prilikom objavio redakcijski odgovor na te kritike. Redakcija tvrdi da nema utisak da je podržavala rat. Nabrajaju se kritike upućene NATO-u koje je list objavio. Ima ih dosta. Na sudu optužba ne bi prošla. Ipak, čitaoci odlično znaju o čemu govore. Osjećaju ono stvaranje panike oko zločina, oko moralne odgovornosti Zapada, ono što je zaista ogromna većina novinara i htjela da oni osjete. Kad se podigne taj talas panike, onda možete ostaviti na miru sve `nezavisne`. Kad je bio nacionalizam u Srbiji, Milošević je mogao da pusti u narod sve objektivne i `nezavisne` medije. Oni nijesu samo bezopasni, oni su dobrodošli, podgrijavaju nacionalni pokret koji traži izdajnike i neprijatelje, inače se čeljusti sklapaju u prazno, kandže atrofiraju. Kao svaki fundamentalizam, Zapad se odmah zatvorio prema nevjernicima. Rusija je na početku rata ponižena bez razloga, sila voli aroganciju radi arogancije. Rat stvara antizapadno raspoloženje, mogla bi dati oružje Srbima, moglo bi doći do velike krize? Odmah je nađen odgovor na sve: to se Rusija vraća sovjetskoj paranoji, Rusija ne razumije zapadne vrijednosti, Rusiji treba novac, Rusija je korumpirana, uostalom mi Rusiju izdržavamo. Nema zapadne greške ili odgovornosti za krizu, samo neke tamo zaostale i korumpirane zemlje koje ne razumiju impulse demokratije! Da nije u Rusiji na vlasti `najbolji zapadni predsjednik` koji prihvata da igra ulogu koju Vašington traži, da nije pristao da napusti Miloševića, ko zna kako bi se završila ova fundamentalistička zabava. Na Zapadu zaključe da je Rusija napravila razuman izbor. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka Rat je bio kratak, bez mnogo velikih događaja. Ali užasan po načinu na koji je razotkrio realnost civilizacije i duhovnu prazninu zapadnog čovjeka. U njemu su se tolikom brzinom naređale velike teme i postavila velika pitanja, da on izmiče razumijevanju. Kao neki mali rezime vijeka, podsjećanje u glavnim crtama na to ko smo i kakvi smo i nagovještaj onoga što smo spremni da uradimo. Od tog munjevitog krokija koji je jednim potezom izvukla majstorova ruka hvata vas gora jeza nego od beskrajnih dokumentaraca o koncentracionim logorima. Evo, otprilike, kako je meni izgledalo to narastanje istine, od prvog mreškanja talasića i uznemirenog podrhtavanja prirode, od strašne rike i pomaljanja cijelog čudovišta iznad vode. U početku nije bio ni plan o bombardovanju, nego samo prijetnja. Ona se začela u glavama nekih američkih stratega koji su život proveli u školama učeći kako se upravlja svijetom. Madlen Albright je slab diplomata. To je profil političara koji može da bude vrlo opasan u okolnostima u kojima vjeruje da ima veliku moć. Ona je doktrinar i ekstremista. U ponašanju veoma podsjeća na Slobodana Miloševića. Kao on u vrijeme razbijanja Jugoslavije, kad je bio siguran da predstavlja najveći narod i vojnu silu, i ona teži da svede realnost na proste odnose jačeg i slabijeg. I ona izvlači brze zaključke iz tog odnosa i hoće odmah da slomi protivnika ako ovome ti odnosi nijesu jasni. Objavljuje jednostavne istine o američkoj superiornosti iza kojih slijede ultimatumi. I kod nje, kao kod njega, ovaj prilaz politici i realnosti fizički je uobličio ličnost: bahati pokreti, prezrivo lice, izazovan pogled, tvrd govor. Iza svakog gesta i svake rečenice kao da se čuje argument: ako ti se ne sviđa, hoćeš li da se biješ? Amerika je najbolja. Amerika je najjača. Mi ovo možemo da ponovimo najviše puta u najvećim medijima. Jesi li za ili protiv nas? Madlen Albright Milošević je zaista bio najjači u vrijeme raspadanja Jugoslavije i vjerovatno mu ni dan-danas nije jasno zašto je sve izgubio. Kao što američkoj administraciji i generalima nije bilo jasno poslije prva dva dana rata kako su se našli u položaju poraženog. Insistiram na ovim vezama ideologije i politike sa crtama lica da bi se stalno svi sjećali kako apstraktne ideje, za koje nam se čini da uobličavaju neki svijet koji sa nama nema veze, direktno utiču na život društva i pojedinaca do najintimnijih detalja. Tako je ona ogromna većina ljudi na Zapadu uobličena praznim parolama koje ih pretvaraju u lutke koje se ponašaju onako kako to odluče reklamni agenti. Postoji krivac za to nesrećno lice u ogledalu. Albright je i fizički đak Bžežinskog. On je veliki strateg imperije: miran, nepokolebljiv, opasan i prije nego što progovori. Takav je htio da bude, tako izgleda. Ona je u akciji, demonstrira silu, zato nema njegov mir ni prijeteći izgled, nego raspojasanost i bahatost: ona ostvaruje planove i prijetnje. U početku je bila samo prijetnja bombardovanjem. Ali pošto Amerika ulazi ozbiljno u ulogu sile koja dominira svijetom, i pošto je riječ o ključnom trenutku proširenja NATO-a i stabilizovanja te dominacije na evroazijskom prostoru, svaka prijetnja mora da bude uvjerljiva i svi narodi i ljudi moraju da shvate ozbiljnost tih prijetnji. Ako je Washington nešto rekao, ako se NATO angažovao, onda ne može biti vraćanja nazad. Jer je veća šteta za svijet gubitak kredibiliteta NATO-a i američkog prestiža, nego uništavanja cijelih država. Kad je napravljena greška, u Washingtonu su rekli: nema povratka nazad, u pitanju je prestiž Amerike. U Evropi: treba spasiti Ameriku. Šta je Amerika? Clinton? Albright? Penthagon? Svi zapadni lideri su zaključili da su ugroženi vitalni interesi Zapada i da zato moraju svi složno ići do kraja. Šta su vitalni interesi Zapada? NATO? Jedna vojna organizacija bez razloga postojanja? Jesu li karijere drugorazrednih političara i institucija važnije od vrijednosti na kojima počivaju Amerika i Zapad? Možda i jesu, ako tih vrijednosti nema i ako se zapadno društvo drži samo medijskim kampanjama. U Washingtonu izgleda nikome nije išlo u glavu da se Milošević neće povući pred prijetnjom bombardovanja. Prvo, znali su da se on povlači kad osjeti da je direktno ugrožen; drugo, bilo je očito da nijedan normalan čovjek neće ući u rat sa NATO-om; treće, osjećanje svemoći u ljudi poput Madlen Albright je bezgranično, u njihovoj svijesti neuspjeh se ne javlja kao mogućnost. Milošević je shvatio da se američke prijetnje ostvaruju kao neminovnost, možda po nekom zakonu afiniteta između brutalnosti, opsjednutosti silom, zakonom jačega. 78 DANA EKSPLOZIJA: Beograd, mart 1999. Bio je spreman da prihvati sve u pregovorima oko Kosova, osim nezavisnosti pokrajine i dolaska NATO-a u Srbiju. Iz toga su američki diplomati, kako su priznali poslije rata, zaključili da je na ivici da i to prihvati i da će prihvatiti poslije prvih bombi. Ni to što je Beograd već slao armiju na Kosovo i spremao se za rat nije poljuljalo uvjerenje diplomata da će se odmah predati, iz prostog razloga što se svako mora predati pred prijetnjama NATO-a. Računalo se na dvije noći simboličnog bombardovanja. Kad je italijanski predsjednik D’Alema uputio Clintona šta će biti ako se Milošević ne povuče, Clinton nije znao šta da odgovori. Njegov savjetnik je na kraju našao odgovor: onda ćemo nastaviti da bombardujemo. Do kada? Do kraja. Očigledno i jednostavno. Zašto bismo se mnogo brinuli, ili razmišljali o svijetu, kad uvijek imamo rješenje pri ruci? Zar nijesmo najbogatiji i najjači? Neka svijet vodi računa o našem raspoloženju i interesu, zašto bismo mi vodili računa o svijetu. Ovdje se, ako se ne varam, slute opasnosti koje vrebaju Ameriku u njenim odnosima sa svijetom. To liči na biblijska upozorenja o sljepilu taštine i bogatstva koja nam danas zvuče djetinjasto. Ali ona su sigurno uvijek zvučala djetinjasto u konkretnim okolnostima, jer suština toga sljepila i jeste u tome što se vjeruje da se ono dešava samo drugima. Tako se takoreći iz ležernosti prišlo bombardovanju. Na velikim medijima, CNN-u i BBC-ju, koji su rat pratili kao neposredni učesnici, mogla se prvih dana vidjeti slatka uzbuđenost zbog sportskog događaja u kojem održavamo vještačku neizvjesnost, ali znamo da nam je obećan trijumf. Trećeg dana rata dogodila se najvažnija promjena, iako ju je teško opisati. To je trenutak kad su u Washingtonu i drugim velikim zapadnim centrima shvatili da bombardovanje može da traje, da se to zove rat, a da je rat nešto ozbiljno i neizvjesno. Odjednom se pokazalo da je politička pozicija Zapada neodrživa, a vojna loša. Politički, Washington je bio izolovan zbog nelegalnosti akcije. Riječ je o napadu na nezavisnu državu, člana Ujedinjenih nacija. Ujedinjene nacije bile su eliminisane, jer je trebalo pokazati kako se vlast prenosi na NATO. Statut samog NATO-a nije dozvoljavao takve intervencije. Bilo je očigledno da ovakav rat mora biti politički neprihvatljiv za sve zemlje van NATO-a. Postojala je opasnost da javno mnjenje ni u Americi ni u Evropi ne razumije školsku imperijalnu logiku koja je toliko ličila na starinsku imperijalnu logiku koju zapadna savjest ne može da podnese. Pojavili su se vojni stručnjaci koji su rekli da je teško bombardovanjem dobiti rat. Naročito ako se bombarduje iz velike visine i velike daljine. A drukčije, treba rizikovati živote zapadnih vojnika. Ko će razumjeti zašto ti vojnici ginu u Jugoslaviji? NATO, koji je tražio kredibilitet na ideji garantovanja bezbjednosti Evrope, izazvao je rat usred Evrope. Bilo je očito da on ne garantuje bezbjednost, nego sasvim obratno: nametanje njegove moći izaziva krize i ratove. Kritičari ove intervencije u Americi, koji su bili oštriji i otvoreniji nego evropski, nikako nijesu razumjeli zašto Evropi slijedi Washington u ovakvu katastrofu. Mala greška u procjeni pretvorila se u monumentalnu grešku iz koje se nije vidio izlaz. Prestiž Amerike je bio u pitanju, a bankrot NATO-a u perspektivi. Politički lideri zapadnih zemalja ličili su na djecu koja su u igri zapalila kuću. Tada je bilo jasno da iz igre može da izbije i svjetski rat. Jer se vidjelo da za Zapad nema povratka: NATO ne može bankrotirati, rat se ne smije izgubiti. A kuda vodi rat? Možda će države koje imaju vojnu silu pomoći Jugoslaviji, možda će joj isporučiti oružje, možda će širom svijeta zaređati antizapadni protesti, možda će zapadno javno mnjenje silovito reagovati? Preko noći se atmosfera zgusnula, regionalno problem je pretvoren u planetarnu opasnost. RAT PROTIV CIVILA: Srbija, 1999. U Beogradu su to bili najgori dani. Osjećala se nepredvidivost u reakcijama zapadnih političara, osjećalo se da je ulog toliki da su sva sredstva dozvoljena. Tih dana je izvršena, po mom mišljenju, najveća mobilizacija medija u propagandnom ratu u drugoj polovini dvadesetog vijeka. Mi smo u Beogradu gledali samo velike televizijske mreže, tek po povratku iz Jugoslavije shvatio sam kolike su razmjere te mobilizacije. S druge strane, ludak na vlasti u Beogradu takođe je bio nepredvidiv. On do sada nije ubijao članove demokratske opozicije, samo ljude iz njegovih redova koji su previše znali i koji bi postali nepouzdani. Ali takva mogućnost postojala je prilikom svih političkih zaokreta, naročito ako bi se režim osjetio ugroženim. Pretpostavljali smo da nas štiti to što se osjeća jakim, što bombardovanje ne ugrožava režim nego samo stanovništvo. Zapadna intervencija je ubijala demokratsku opoziciju politički, zapadne bombe narod fizički. Što bi nas on ubijao pod rugi put? I fizički, veća opasnost je dolazila sa Zapada. Ne od bombi, nego od tamošnjih političara koji su tražili bilo kakav način da opravdaju svoj rat. U zapadnim medijima, naročito u izjavama britanskih političara, sugerisalo se da je počela velika čistka u Beogradu, da strada demokratska opozicija. Stvarana je slika paklenog režima, fašističke atmosfere ubijanja. Trebalo je proširiti front, da tako kažem, zakloniti političke razloge intervencije, opravdati bombardovanje većom temom, trebalo nas je sve uključiti u rat, da se stvori velika zbrka, da se prikrije očiglednost zapadne greške i nepotrebnost rata. Atmosfera u Beogradu, osim napetosti, nije imala veze sa onim što se pričalo na Zapadu: strah, začuđenost, tolerancija među građanima, manje nego ikad tragova fašizma. U policiju je priveden prvog dana rata urednik opozicionog Radija B92. Oko toga je napravljena velika galama, jer se očekivalo hapšenje, možda i likvidiranje. Pušten je poslije bezazlenog razgovora. Ali ga londonska vlada nije ispuštala iz ruku. Čuli smo u dva dana uzastopno intervencije britanskih ministara inostranih poslova i odbrane, u kojima su javno, preko televizije, ovaj radio i njegov urednik proglašeni za saradnike engleske vlade, koje finansira ministarstvo. Bio je to otvoreni poziv na linč. Na Zapadu bi to odlično odjeknulo, kao dokaz o Miloševićevoj tiraniji. Novinari ovoga radija, koji se godinama bore protiv Miloševićevog režima, bili su šokirani i ogorčeni. Zaista, pod bombama NATO-a, ako vas najagresivniji političari zemlje koja bombarduje proglase za svog saradnika, a vi sjedite među ljudima koji su takođe bombardovani, nije teško shvatiti šta vas čeka. Svi smo mogli vidjeti koliko teži višegodišnja borba protiv diktature, žrtvovanje za demokratske principe, od časa kad postanete smetnja u računicama demokratskih država. Neophodni su bili zločini Miloševićevog režima; što hitnije i što grozniji. Četiri dana kasnije počeće da stižu albanske izbjeglice i NATO će malo odahnuti, ali to nije bilo dovoljno jer je previše ljudi vidjelo koincidenciju između talasa izbjeglica i početka bombardovanja. Zato su žrtve tražene svuda. Ista propaganda je vođena tih dana prema Crnoj Gori iz Londona. Puštane su dezinformacije preko BBC-ja (iz nekog misterioznog izvora Rojtersa, navodno iz Crne Gore) o tome da srpske trupe ulaze u Crnu Goru i da napad jugoslovenske armije na crnogorski režim samo što nije počeo. Čak smo i mi otišli iz Beograda u Crnu Goru da prisustvujemo novom ratu. Sve je bila laž. U Crnoj Gori je atmosfera bila napeta, zemlju su bombardovali saveznici crnogorske vlade, tako da je narod guran Miloševiću u ruke. Vlada je jedva održavala mir. Samo je iskra nedostajala. Navodno tajne informacije britanske vlade da srpski napad na Crnu Goru samo što nije počeo stvarale su nevjerovatnu paniku i direktno gurale Crnu Goru u građanski rat koji bi tamo bio zastrašujući, ali koji bi bio spasonosan za propagandu NATO-a. Otvorio bi se novi front, i vojni i propagandni, prema Miloševiću. Sudeći po informacijama koje su objavljene poslije rata, Crna Gora je za dlaku pošteđena masivnog bombardovanja koje bi imalo za cilj isključivo izazivanje građanskog rata, jer su vojne baze u Crnoj Gori beznačajne. U Parizu tvrde da je za to zaslužna francuska vlada. Ako je tačno, hvala. Ništa pokvarenije i perfidnije od ratne logike velikih zemalja, sa velikim političkim iskustvom, kad su njihovi interesi ugroženi. Jedino se London u ovome snalazio kao u svojoj slavnoj prošlosti: brze reakcije, radikalne, neustrašive, preuzimanje svih rizika, žrtvovanje i prijatelja bez oklijevanja kad se za to ukaže potreba. Sve druge zapadne vlade izgledale su djetinjasto prema starom britanskom lavu. U tom velikom političkom iskustvu, koje je teško gledati bez divljenja, čak i ako vam je moralno odvratno, odmah se napravi nacionalna sloga oko nacionalnog interesa. Nijedno demokratsko pravilo ne važi u odbrani državnih interesa, sasvim svejedno ko je u sukobima kriv a ko prav. To se zove: right or wrong, my country. Ponašanje Blairove vlade i BBC-ja bili su nešto kao poslednji odjek vještine i brutalnosti velike imperije, nešto kao pirueta starog igrača koji više nema ulogu u igri koju je imao nekad, ali u čijim se pokretima vidi nedostižna maestrija. Koliko da se pokaže amaterima o kakvoj je umjetnosti riječ. Moralno, to izgleda još odbojnije nego u vrijeme imperije, jer je suvišno, ali politički, divite se rutini u kojoj su isključeni pogrešni koraci. Divite se lakoći sa kojom se podvaljuje i laže odlučnosti sa kojom se ide do krajnjih konsekvenci takve politike. Ostaje vam da žalite za situacijama kad je ovakva maestrija usmjerena ka odbrani vrijednosti, a ne ka njihovom uništavanju. Kada posmatrate ponašanje američke vlade, a naročito američkog društva, vidite odmah da nikakvi eksperti, nikakav talenat ne mogu nadoknaditi iskustvo. Vještina američkog šoubiznisa koju primjenjuju mediji i koju je razradio Clinton nigdje se ne primiče doslijednosti manipulacije BBC-ja. Slobodan Milošević i jugoslovenski mediji zaista djeluju amaterski u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje između primitivnih divljaka i rafinirane civilizacije. Druge evropske vlade su takođe djelovale amaterski u odnosu na londonsku. Kod svih drugih, uključujući i Washington, osjećala se prikrivena panika: na kraju krajeva, bez razloga su ušli u rat i možda išli ka svjetskoj krizi. Osim kod Engleza: šta je tu je, više se ne vraćamo na uzroke, svom snagom, ne birajući sredstva, idemo do kraja. Jedino je, kažem, škripalo što je operacija bila pogrešna i zločinačka, i što London više nije imao svoju politiku, nego je vodio američku. Bivši gospodar svijeta je zadržao svoje majstorstvo, ali ga pokazuje kao sluga. Druge evropske vlade nijesu pokazale ništa osim refleksa straha i zbijanja iza najjačeg. To je najgore izgledalo u Parizu, zbog De Gaulleovog nasleđa koje zemlja nije sposobna da nosi. Francuska vlada je prosto vodila antievropsku i antifrancusku politiku. Neko tajno očekivanje koje je iz cijele Evrope strujilo ka Parizu iznevjereno je. Druge prilike neće biti. Treba se pomiriti sa niskim nivoom na kom je francuska politika i intelektualna elita. Francuska politika u ratu NATO-a posebna je katastrofa u okviru zajedničke katastrofe Zapada. BEZ PODRŠKE: Boris Jeljcin i Slobodan Milošević u Moskvi 1998. Izgubila je svoj prestiž na Balkanu, izgubila šansu da se pokaže kao motor Evrope, pustila je da se ruše UN u kojima Pariz još ima glas sile u Savjetu bezbjednosti, spasila je NATO koji spriječava ujedinjavanje Evrope i njenu emancipaciju. Poslije rata Francuzi su pričali da su se borili za UN i za saradnju sa Rusima. Jesu, tek pošto je Milošević natjerao Zapad da pozovu Ruse i UN, ali ovi su na početku operacije bili optimisti. I Pariz se sa time složio. Kako bi izgledala francuska pozicija danas u Evropi da je Pariz bio samostalan u ratu! A mogao je. Zahvaljujući De Gaulleovom nasleđu, mogao je Pariz biti solidaran sa NATO-om, ali van rata. Tako bi se sve oči okrenule ka Parizu, sve diplomatske inicijative, i evropska politika bi se rodila u Parizu. Tužno je gledati kako greške vuku jedna drugu do katastrofe. Na kraju rata, francuski diplomati i mediji zaređali su sa objašnjenjima kako je De Gaulle prevaziđen, iz straha da ima previše Francuza koji vide da se nešto loše desilo sa Francuskom. Čak su objavili i ankete po kojima je De Gaulle omiljen kao ličnost, ali njegova politika je zastarela. Chirac, Jospin, Kon Bendit vide dalje. Zastarela? Kako, nikad nije bila aktuelnija! De Gaulleova politika je bila nerealna u vrijeme kad je vodio, jer je bila vizionarska, a sad dolazi njegova epoha. De Gaulle je i vodio politiku sa pogledom na kraj hladnog rata. Ko je govorio unaprijed o opasnosti američke sile i diktata? Ko se usudio da predvidi u vrijeme Sovjetskog Saveza da Rusija nije opasnost? Ko je govorio o tome da je jedina bitka koju vrijedi voditi ona za čovjeka? On jeste prevaziđen budući da nikad nije bio u tolikom sukobu sa jednom političkom klasom kao sa sadašnjom zapadnom, ali je van realnosti, nesposobna da izazove ta klasa, a ne De Gaulle. Problem jeste u tome: De Gaulle u ovakav rat ne bi išao, stao bi u ime Evrope i Evropa bi se u njemu prepoznala. To bi bilo odlično i za Ameriku i za Evropu i za Balkan. Ovako, sve je bila greška, zločin i sramota i sve je trebalo spasavati lažnom slikom o trijumfu u medijima. Francuska politička elita neće De Gaullea za uzor, zato će imati Le Pena za dostojnog konkurenta. Moramo se stalno vraćati na ulogu medija u ratu. Oni su muzička pratnja iza događaja, ključna za stvaranje `atmosfere`. Logika je bila jednostavna. NATO je morao da nastavi rat koji je bio nelegalna intervencija u kojoj su pogažene norme međunarodne politike, eliminisane Ujedinjene nacije, zategnuti odnosi sa cijelom planetom van zapadnog svijeta. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka. ŽRTVE IMPERIJALNE LOGIKE: Pobijeni putnici iz voza u Grdeličkoj klisuri To je trebalo da obave mediji: da ovu realnost prekriju moralnom motivacijom i pretvore je u humanitarni preporod politike. Napravljen je obrt koji se u politici često pravi i za koji su vjerovatno ideju imali Englezi: pošto je intervencija bila protivpravna, neodbranjiva, imperijalna, politički rizična, kriminalna na terenu, onda je sve to objašnjeno kao prelazak u novo doba: moral umjesto prava, humanizam umjesto politike. Zar javno mnjenje ne čeka samo to? Zar nije zasićeno političkim kalkulacijama i pokvarenošću javne scene? Pa dobro, pošto je u pitanju ukidanje prava, zar onda ne možemo reći da je to sve u ime višeg morala? Taj moral sputavaju norme. Slijedimo zakone srca, a ne birokratska pravila. Ako nema razloga za rat, zašto da to ne pretvorimo u adut: pa razlog je samo u moralnoj indignaciji. Epohalna promjena. Zgodan je i datum: ulazimo u treći milenijum kao preporođeni. Publika traži čiste emocije. Ako se završi rat do letnjih odmora sve je u redu. Poslije ćemo preći na letnje seksualne teme. Na jesen se niko neće sjećati ni šta smo radili ni šta smo govorili. Zakoni šou-biznisa nikad nijesu omanuli. Tako je pređen novi stepen u ozbiljnosti rata. Prvo se prešlo sa pretnje na bombardovanje, onda sa lokalnog na planetarni problem, onda na pitanje prestiža imperije i održavanje svijetskog poretka, a onda, najvažnije od svega: na manipulaciju ljudima mimo do sada poznatih granica. Jer od svih nevolja ovoga svijeta, političkih i ratnih, važnija je promjena prirode čovijeka: iz uobičajene doline plača prešli smo u Vrli Novi Svijet. To je, po mom mišljenju, najveća tema koju je otvorio rat NATO-a protiv Jugoslavije, prelazeći za samo nekoliko dana put od bezazlene greške u procjeni do pitanja o razlozima postojanja ovakve civilizacije.

Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu II ispravljeno i dopunjeno izdanje Izdavač: Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd Biblioteka Obraz svetački, knjiga 51 Priredio: Jovan Srbulj Prevod: Lada Jagušt-Akad Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 520 Ilustrovano. Veoma dobro očuvana. S A D R Ž A J: UMESTO UVODA – KLITOS JOANIDIS Razgovori o duhovnicima - STARAC PAJSIJE Mitropolit Crnogorsko-Primorski, Gospodin Amfilohije Radović Georgije Papazahos, Profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Atini Panajotis Sotirhos, novinar i pisac Monah Nikodim Bilalis (Svetogorac), bogoslov – pravnik – duhovni pisac Arhimandrit Nikolaj X. Nikolau, pisac duhovnih knjiga Nikolaj Zaharijadis: PODVIŽNIK STARAC PAJSIJE Doživljaji sa starcem Pajsijem Pouke za spasenje duše blaženopočivšeg starca Pajsija Duhovni biseri * * Starac Pajsije Svetogorac: RAZGOVORI O SPASENJU U DANAŠNJEM SVETU * * DUHOVNI ŽIVOT 1. DUHOVNI ŽIVOT U PORODICI Što čovek više ropće, to se više upropaštava Prepustimo Bogu da upravlja našim životom Sastradavanje sa bližnjim pomaže porodici Podvizavanje u vrlini unutar porodice Molitva u porodici Duhovni život supružnika Deca i duhovni život Odnosi sa rođacima i prijateljima Đavolove spletke na slavi krsnog imena 2. POSAO I DUHOVNI ŽIVOT Rad je blagoslov Izbor zanimanja Ljubav prema poslu Svako mora da učini duhovno korisnom nadarenost koju poseduje Teskoba i posao Osveštavanje posla Zanimanje ne čini čoveka 3. UZDRŽAVANJE U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU Kroz podvig čovek gubi vezu sa tvarnošću Deca i post Usrdni post Zadovoljstvo zbog laganog stomaka DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA 1. SVETSKO OBRAZOVANJE I ZNANJE Oštrouman čovek je očišćen čovek Znanje bez božanskog prosvetljenja je propast Nauka treba da se razvija duhovnim životom Duh Sveti ne silazi mehanički Osveštajmo znanje “Znanje nadima” (1. Kor. 8,1) Radimo ispravno na svojoj pameti 2. RACIONALIZAM NAŠEG VREMENA Razum [logika] u duhovnom životu Svetska logika muči čoveka Logika ovoga sveta kvari duhovna čula “Ne sudite po izgledu” (Jn. 7, 24) 3. NOVA POKOLJENJA Nestade duha žrtvovanja Nerazumna ljubav čini decu nesposobnom Poredak mračnih sila “Ne dirajte decu!” Mladi treba da prođu ispit čistote Istinita ljubav rađa kod mladih saznanje 4. BESTIDNOST I NEDOSTATAK POŠTOVANJA Drskost proteruje pobožnost Poštovanje starijih Počinju da sude i Bogu Bestidnost izgoni blagodat Božiju “Poštuj oca i mater svoju” Jaz među generacijama 5. UNUTRAŠNJI BESPOREDAK I SPOLJAŠNJI RAZVOJ Jadnici ovoga sveta oblače se onako kakvi su u duši Danas ne može da se razlikuje muškarac od žene Ljudi su žedni jednostavnosti “Žena da ne nosi muško odelo, niti čovek da se oblači u ženske haljine” Ulepšavanje (doterivanje): prljanje ikone Božije DANAŠNJA CIVILIZACIJA 1. MUDROST BOŽIJA I PRIRODNO OKRUŽENjE “Sve si premudro stvorio Šta su ljudi danas postigli Ljudi su izgubili strpljenje Vazduh su zagadili, kosti im zasmetale Zagađenje i upropašćavanje prirodnog okruženja 2. DOBA MNOGIH UDOBNOSTI, JEDNAKO DOBA MNOGIH POTEŠKOĆA I srca otvrdneše Ljudi su pored mašina sišli sa uma Svet je pretrpeo veliku štetu od televizije Monah i savremena pomagala Oskudica u mnogome pomaže Velika udobnost duhovno onesposobljava čoveka 3. POJEDNOSTAVITE SVOJ ŽIVOT, DA IŠČEZNE TESKOBA Iz svetovnih blagodeti proizilazi teskoba ovoga sveta Današnji život u neprestanoj jurnjavi, pravi je pakao Teskoba je od nečastivoga Skromnost u mnogome pomaže u monaškom životu Raskoš monahe čini svetovnim Pojednostavite svoj život! 4. SPOLJAŠNJA BUKA I UNUTRAŠNJI MIR Pokvarili su prirodu i njen mir Uništili su i mir Svetih Mesta Tihovanje je nevidljiva molitva Čovek čuje buku samo ako hoće Treba da poštujemo tihovanje drugih Dobre pomisli, protivotrov za buku Treba da steknemo unutrašnji mir 5. PREVIŠE BRIGA UDALJAVA ČOVEKA OD BOGA Ne otvarajmo istovremeno više frontova Ne poklanjajte srce veštastvu [materijalnim dobrima] Kada se radi spokojno uz molitvu rad se osveštava Od preterane brige zaboravlja se na Boga Mnogo poslova i staranja vezuju monaha za svet Gde je mnogo rasejavanja, tamo ima mnogo duhovnih “smetnji na vezama” Trebe da steknimo dobro staranje MRAČNE SILE 1. MAGIJE Magovi se koriste i svetinjama Svi oni koji se bave magijom, lažu Demonske, magijske radnje Đavo nikada ne može da čini dobro Kada magija uspeva Kako se skidaju čini Saradnja magova sa đavolom 2. O ĐAVOIMANIM LJUDIMA Čovek može da bude posednut demonima zbog prevelike gordosti Đavoimani i posednuti reaguju na bilo koju svetinju Nemojte pridavati značaj rečima posednutih Pomoć posednutima O egzorcizmima (molitvama za izagnanje demona) Posednuti prolaze kroz muke 3. STRAŠNA PRELEST Podvig i prelest Čuvati se maštanja Đavo se predstavlja kao anđeo svetlosti Snovi su obmana Treba biti oprezan kod viđenja Osobine prelašćenog Prelest i ludilo Treba se paziti prelašćenih Jeftini “darovi” prelašćenih Ispravljanje prelašćenih 4. “VARAJUĆI I VARAJUĆI SE” O prelesti Pentekostalaca O anastenarima O reinkarnaciji O “askezi” hinduista Hinduizam je napravio veliku štetu Obmanjivanje ljudi Povratak Pravoslavlju * * DOBRIM MISLIMA SAČUVATI SEBE U SVETU STRESA * * BORBA PROTIV POMISLI 1. DOBRE I RĐAVE POMISLI Pomisli sleva – najteža bolest Dobre pomisli donose duhovno zdravlje Onaj ko ima dobre pomisli videće sve dobro Pomisli čoveka koji je dostigao svetost i pomisli lukavog čoveka Čovekove pomisli ukazuju na njegovo duhovno stanje 2. BOGOHULNE POMISLI Koje pomisli su bogohulne Odakle potiču bogohulne pomisli Preziranje [nipodaštavanje] bogohulnih pomisli Kada smo sami krivi za bogohulne pomisli 3. VEROVANJE SOPSTVENOJ POMISLI Verovanje sopstvenoj pomisli – početak je prelesti Verovanje pomisli stvara psihološke probleme Ćudljivost nastaje od pomisli Umišljene bolesti Uz poslušnost sve se može prevazići 4. BORBA PROTIV POMISLI Duhovni život ima temelj u pomislima [temelji se na pomislima] Negovanje dobrih pomisli Očišćenje uma i srca Podvrgavajmo ispitivanju pomisli podozrenja Razgovor sa pomislima Saglašavanje sa pomišlju ZAVISNOST OD NEBA 1. PROMISAO BOŽIJI “Ištite najprije Carstvo Božije” Čovek često određuje bez Boga Blagoslovi čudesnog promisla Božijeg Prepustimo se promislu Božjem Bog sve okrene za dobrobit čoveku Dobročinstva Božija smekšavaju (potresaju) nam srce Blagodarnost prema Bogu i zbog malog i zbog velikog dobra 2. VERA I UZDANJE U BOGA Usrdno verujmo u Boga “Dometni nam vjere” Sve treba da nas uznosi Bogu Sila vere Uzdanju u Boga majka je vera Vera i ljubav “Bez mene ne možete činiti ništa” Doći će vreme kada će svi verovati 3. GDE NE MOŽE DA STIGNE ČOVEK, POMAŽE BOG Bog pomaže u onome što ne može da postigne čovek Bog se uvek stara za naše dobro “Ištite i daće vam se” Smirenje privlači blagodat Božiju Pomoć na početku duhovne borbe Božije sile su svemoćne Dobra volja [dobro nastrojenje] PRAVEDNOST I NEPRAVEDNOST 1. PRIHVATANJE NEPRAVDE Kako se odnositi prema nepravdi Radost zbog prihvatanja nepravde Kakav je dobitak od nepravde Nagrada u Carstvu nebeskom Sveta jurodivost 2. TRAŽENJE OPRAVDANJA UDALJUJE BLAGODAT BOŽIJU Traženje opravdanja sprečava duhovno napredovanje Od opravdavanja ima dobrobit samo egoizam Onome ko sebe opravdava ne može se duhovno pomoći Ako ne objašnjavaš opravdaće te Bog Onaj ko na pravi način ispituje samoga sebe, ne opravdava se Opravdanje ne donosi olakšanje Uvek treba da uzmemo krivicu na sebe 3. O BOŽIJOJ I LJUDSKOJ PRAVDI Pravedni sud po Bogu Monaška prava zadržava Hristos za večni život Stvorili su drugo jevanđelje * * REČI BOŽIJE - UTEHA SRCU * * ISKUŠENJA U NAŠEM ŽIVOTU 1. “PROĐOSMO KROZ OGANJ I VODU...” Krst iskušenja Iskušenja pomažu ljudima da dođu sebi Kroz bol nas posećuje Hristos “Koga ljubi Gospod onoga kara” (Prič. 3,12) Bol Božiji zbog čovekovih iskušenja Za vreme stradanja Bog daje istinsku utehu Iskušenja i stradanja po dopuštenju Božijem Neblagodarnost prema ljubavi Božijoj Treba da poredimo svoje iskušenje sa većim iskušenjem drugog čoveka Stradanja koja nam nanose ljudi 2. BOLESTI Bolesti pomažu ljudima Nebeska plata za bolest Trpljenje bolova Suočavanje sa bolom Saučestvovanje u bolu drugih Služenje bolesnima Bolesnikove muke i uzdanje u Boga Bolesna deca Žrtvovanje za dobro bolesnika Molitva za bolesnike 3. TELESNI NEDOSTATAK JE BLAGOSLOV OD BOGA Pravilno suočavanje sa telesnim nedostatkom Nebeska plata za telesni nedostatak Mentalno zaostala deca Duševne bolesti Pravilan odnos roditelja prema telesnom nedostatku njihove dece 4. DUHOVNI ZAKONI Kako deluju duhovni zakoni Miljenici Božiji Duhovni zakoni i ljubav Božija GREH I POKAJANjE 1. GREH MUČI ČOVEKA Očišćenje srca Izbavljenje iz tame sagrešenja Namerni gresi Treba da činimo dobro iz ljubavi prema Hristu Iskušenja u našem životu Grešni ljudi imaju mnogo razloga za smirenje 2. ISPITIVANJE SAVESTI Preispitujmo svoju savest Prikrivena savest Naopaka savest Ono što je lažno ne donosi spokojstvo Dobra savest pravilno obaveštava čoveka 3. ISPITIVANJE I POZNANJE SAMOGA SEBE Ispitivanje samoga sebe Stičemo iskustvo od svojih sagrešenja Treba da nađemo neprijatelja i da udarimo na njega Treba da se ogledamo u drugima Onaj ko tačno pozna samoga sebe, poseduje smirenje Poznajmo svoju bolest 4. OSEĆANJE O GREŠNOSTI DIRA BOGA Priznavanje svoga greha Svest o grešnosti i napredak u duhovnoj borbi Moramo smerno da tražimo milost Božiju kako bismo se popravili Žalost zbog naših grehova Samoukorevanje da, ali očajavanje ne Duhovni rad sa lupom 5. POKAJANJE IMA VELIKU MOĆ “A kada dođe k sebi...” (Lk. 15,17) Suze pokajanja Rukodelje bez kraja Promena života „Greh je moj svagda preda mnom” Prinudno pokajanje Pokajanje donosi utehu Božiju ODGOVORNOST LJUBAVI 1. GENERACIJA RAVNODUŠNOSTI Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom Ljudi se danas okreću oko samih sebe Budimo odgovorni Vidim šta nas čeka i zato mi je teško Neznanje nije opravdanje 2. I SAMO PRISUSTVO HRIŠĆANA JE ISPOVEDANJE VERE Kvari se onaj ko je sklon kvarenju Uspavljivanje sveta Primeri najbolje govore Bog nas trpi Odbrana pravde Sučeljavanje sa huliteljima 3. “ČISTIMA JE SVE ČISTO” Duhovan čovek je “oganj koji sažiže” Naše je da mi ne činimo sablazni Neki rado prave sablazni Razglašavanje grehova 4. DELANJA RASUDNOŠĆU I LJUBAVLJU Rad na samome sebi Dobro treba ostvarivati na dobar način Obazrivost u ponašanju Duhovnoj iskrenosti osnovna osobina je ljubav “Slovo zakona ubija” Sve što činimo treba da činimo radi Boga Sticanje duhovnih čula Božansko prosvetljenje je najvažnije * * * * * RAZGOVORI SA GRČKIM DUHOVNICIMA O STARCU PAJSIJU SVETOGORCU SVAKI DAN UMIREM I SVAKI DAN HRISTOS ME VASKRSAVA Razgovor sa jeromonahom Atanasijom Simonopetrijskim, himnografom Svete Hristove Velike crkve „GOSPODE POMILUJ”: 100 DRAHMI, “SLAVA TEBI BOŽE”: 1000! Razgovor sa ocem Mojsijem iz Kelije Svetoga Zlatousta pri manastiru Kutlumuš “NEKA VAS PROGONI MILOST BOŽIJA” Razgovor sa “anonimnim” podvižnikom SADA ĆU TI SREZATI SVU TVOJU GORDOST I EGOIZAM! Razgovor sa jeromonahom Kirilom Karejskim iz kelije Svetoga Nikolaja “Bakrenog” NA PUTU KA JARKU STARCA PAJSIJA Razgovor sa ocem Gavrilom Novoskitskim VEČNA BUDUĆNOST Razgovor sa ocem Justom iz Kutlumuša NEBOPLOVNI STANOVNICI ISPOSNICA Razgovor sa jeromonahom Pajsijem “Matematičarem” (K-73)