Ne mogu baš mnogo da kažem jer je ova knjiga iskušenje prilično velikih razmera i treba je doživeti! Imao sam od prve stranice, a onda mi se zaglavio u mozgu nakon što sam je zatvorio! Savršen je za ljubitelje slasher-a i izgrebaće sve užase i svrbež krvi koji imate! Apsolutno ga preporučujem ljubiteljima horora !! Bilo je ludo, ali sjajno!! Na Baltičkom moru niko vas ne čuje kako vrištite. Večeras se 1200 putnika pridružilo krstarenju između Švedske i Finske. Škripavi stari brod putuje istim putem, napred-nazad, svakog dana u godini. Ali ovo putovanje će biti drugačije. Usred noći trajekt je iznenada odsečen od spoljašnjeg sveta. Nema gde da se pobegne. Ne postoji način da kontaktirate kopno. I niko ne zna kome mogu verovati. Dobrodošli na brod Baltic Charisma. „Krvno krstarenje je zastrašujuće i zastrašujuće stvarno, obavezno štivo za fanove Stivena Kinga i Džona Ajvidea Lindkvista“ – Elizabet Hend, autorka Generation Loss and Hard Light. „Krvava krstarenje“ je u potpunosti smeštena u periodu od 24 sata na krstarenju alkoholom koji povezuje Švedsku i Finsku, tako da je širenje tako tanke priče na 560 stranica jednostavno previše. Ljudi idu na ovaj brod da se napiju, igraju, zabave i napuste svoje živote za taj dan. Radnja prati mešavinu putnika i osoblja sa pojedinačnim poglavljima nazvanim po liku, kao što je „Marianne“ koja je jedna od većih i naklonjenijih grupa koju pratimo. Ukupno ih ima desetak, a nekoliko njih se dodaje kako roman napreduje. Većina njih je bila prilično dosadna, što nije unelo mnogo efekta priči, a pošto je radnja smeštena u tako kratak period, malo je bilo u pozadini priča koje bi oživele jednodimenzionalnu grupu. Možda mislite da bi priča od 24 sata mogla povećati intenzitet, ali iz bilo kog razloga je pala, možda je nešto izgubljeno u prevodu. Natprirodna zaraza počinje nakon oko 20% ovog dugog romana i previše sličnih scena koje su se ponavljale i blage. Problem sa postavljanjem takve priče na čamac je u tome što postoji samo toliko, veoma ograničeno, načina na koje se ona može odigrati. Na kraju, uvek možete izabrati da skočite preko palube! (kao što radi jedan lik…) Putnici su hrome patke i lako ih je ubiti jer ima tako malo mesta za skrivanje, a pošto se to dešava tako brzo, nema nikakvog osećaja za stvaranje straha. Kao što sam već rekao, unapredjeni publicitet je naivno uporedio Matsa Strandberga sa Stivenom Kingom koji je napisao knjigu o sporim i postepenim infestacijama vampira u „Salem's Lot” ili briljantnim Robertom Mekamonom koji je to radio više od nedelju dana u „Oni žeđ” ili nedavno Giljermom del Torom i Čak Hogan u trilogiji „The Strain“. Ovaj roman nema apsolutno ništa da ga uporedi sa glavnim delima u žanru, a svakako ne sa tri koja sam upravo proverio. U „Blood Cruise” imamo momke i devojke koji pevaju karaoke jedan minut i beže za život nekoliko minuta kasnije nakon što su kupili kriglu i nemaju načina da se brane osim što koriste svoje visoke potpetice kao oružje. Ali hej, ovo je Švedska, tako da bar postoji evrovizijska veza tamo negde! Ali za tako veliku knjigu zaista je nedostajalo napetosti i nisam mogao da ne osetim da postavka stola iz Formica čamca nije pomogla. Zanimljivo, jedan od „likova“ je i sam čamac „Baltička harizma“, što je bila jedna od zanimljivijih sekvenci. „Blood Cruise“ je imao nekoliko dobrih ideja, jer su neki od istih likova nakon što su se zarazili dobro funkcionisalo, a način na koji su duže zaraženi videli nedavno preobraćene kao ‘novorođenčad’ je bio lep dodir, ali mnogi od njih su jednostavno izgubljeni u samoj dužini knjige. Same transformacije, ispadanje zuba i sve to, takođe su bile prilično cool. Na kraju krajeva, pozadinska priča o tome odakle je zaraza nastala nije bila ništa novo i nije me posebno zgrabila ili ubedila na bilo koji širi natprirodni način. Skakanje od lika do lika postalo je zamorno, u nekim momentima su veze poglavlja bile veoma male, i počeo sam da zbunjujem nekoliko njih dok su se spajali. Kada je zaraza počela da potresa, većina likova je bila u istoj nevolji, tako da je zaista trajala predugo i nedostajao je lik koji bi se istakao kao heroj ili neko za koga bi se navijao. To je zapravo vampir na čamcu (560 stranica) i nema smisla maskirati ga u bilo šta drugo. Veoma ste dobrodošli da se ne slažete, ali takođe bih rekao da je njegova IA trilogija „Engelsfor“ znatno izazovnija od ove. PDF Pregled Knjige

Iz knjige: Reacher je otpio vodu iz boce. Momak u najboljoj tjelesnoj kondiciji koga je ikad upoznao bio je jedan belgijski vojnik koji mu je smrtno ozbiljan rekao da je za održavanje kondicije najvažnije da svaki dan piješ šest litara mineralne vode i onda možeš raditi štogod želiš. Za Reachera pet litara je približno jedan galon, a pošto je Belgijanac bio upola manji od njega, onda bi trebao piti dva galona vode dnevno. Deset boca. Tog pravila se pridržavao otkako je došao na vrele Keyse i dobro se osjeća. Nikad se nije bolje osjećao. Svaki dan u četiri popodne sjedi za istim tamnim stolom i pije tri boce negazirane vode sobne temperature. Sad je ovisan o vodi kao što je nekad bio ovisan o kavi. Stariji muškarac naslonio se na šank i ispijao pivo. Gledao je naokolo. Osim Reachera i barmena nije bilo nikoga. Stariji muškarac se odmaknuo od šanka i zakoračio prema njemu. Mahnuo je s bocom piva u ruci i gestom upitao, je li slobodno? Reacher je glavom pokazao slobodnu stolicu i otvorio treću plastičnu bocu vode. Tip se sručio na stolicu. Jedva se smjestio. Navikao je držati ključeve, novac i rupčiće u džepovima hlača, pa su njegovi široki bokovi bili još širi. »Vi ste Jack Reacher?« upitao ga je. Nije iz Chicaga ni Bostona. Sigurno iz New Yorka. Imao je isto glas kao jedan tip koga je Reacher poznavao, a prvih dvadeset godina života nije otišao dalje od stotinjak metara od Fulton Streeta. »Jack Reacher?« opet je upitao stariji muškarac. Izbliza je zamijetio da ima sitne, pametne oči i guste obrve. Reacher je otpio vodu i pogledao ga kroz bistru tekućinu u svojoj boci. »Vi ste Jack Reacher?« upitao ga je treći put. Reacher je odložio bocu na stol i odmahnuo glavom. »Nisam«, slagao je. Stariji muškarac se razočarano skutrio na stolici. Pogledao je na sat na zapešću. Nagnuo se prema naprijed kao da će uspraviti zdepasto tijelo, ali nije ustao, kao da ima vremena na pretek. »Četiri sata i pet minuta«, rekao je. Reacher je kimnuo glavom. Tip je s praznom bocom piva mahnuo barmenu koji mu je donio još jedno pivo. »Vrućina«, rekao je. »Slabo je podnosim.« Reacher je opet kimnuo glavom i otpio vodu. »Poznajete li izvjesnog Jacka Reachera?« upitao je taj tip. Reacher je slegnuo ramenima.

I te noći je sela na prag i oslonila se na dovratak. Bila je više nego obično zabrinuta za Taliju, jer je prošlo vreme u koje je trebalo da se vrati kući. To, što je Talija kasnila, nije predstavljalo nikakvu novost. Samo je Arijana osećala sve veću nemoć da se nosi sa sestrinom neodgovornošću, sa njenom bezobzirnošću. Iako nikada nije bila preterano poslušna, Talija je u proteklih nekoliko nedelja pokazivala sve veći otpor prema starijoj sestri. Postala je bezobraznija, odbijala je da je sluša, izbegavalaje njeno društvo. Češće je ispoljavala njoj svojstvenu nervozu. Nije se ustručavala da pokaže nezadovoljstvo. Umela je da napravi scenu.Arijana je slutila da je neki događaj naveo Taliju da postane grublja i neozbiljnija, da se distancira od starije sestre, jedinog člana porodice. Svakodnevno je pokušavala da razgovara sa njom o razlozima zbog kojih se promenila, zbog kojih je svoju sestru proglasila za neprijatelja. Ali, sve se završavalo svađom i Talijinim izlivima besa. Maksimalno popustljiva, Arijana je izbegavala da postavlja uslove Taliji, da bude strožija prema njoj. Slutila je da bi to moglo da dovede do neželjenih posledica, do još većeg Talijinog udaljavanja.Zato je vodila računa o njoj na tihi način, prateći njeno ponašanje i pokušavajući da je nenametljivo usmerava na pravi put. I čekala ju je, svake večeri, da se vrati iz sela, gde je radila u jednoj prodavnici. Sedela bi na pragu i osluškivala zvuke, duboko zabrinuta koliko za Talijinu, toliko i za svoju budućnost.Ali, te noći ju je umor savladao. Savladala ju je savršena tišina, koja je dozvoljavala da se čuje kako kaktusi u pustinji dišu. Jedna sova je ispuštala ritmične, uspavljujuće zvuke. U daljini su treperila svetla Filjahermose, grada koji je važio za administrativni centar tog dela Meksika. **** U dva koraka je stigao do Arijane i počeo da obilazi oko nje, odmeravajući je od glave do pete. – Kako si rekla da se zoveš? – upitao ju je, po drugi put. – Ja vas ne razumem… – Arijana se osetila kao plen, uhvaćen u klopku. Užasno ju je uplašila nagla promena u ponašanju i raspoloženju Andresa Arande. Ustuknula je od njegove gorostasne pojave, od toga što je bio opasno zgodan, što je bio neuobičajeno privlačan. – Zbog čega me gledate tako?! – sve i da je htela, ne bi uspela da zvuči pribranije. – Nisam došla da vam ponudim sebe… – Misliš da bih bio zainteresovan za takvu ponudu? – mrmljao je Andres, ne prestajući daje odmerava. – Koliko imaš godina? Knjigu potražite OVDE

Odlomak: Šuljajući se prema dvostrukim vratima, Cassandra se pripremila na najgore. Pažljivo okrećući kvaku, gurnula je vrata malo da napravi procijep i provirila u predvorje. Vidjela je čovjeka da stoji ispred kutije za milodare, vrlo visok čovjek u skupome sivome kaputu. Namjeravao je izbrojati novac koji će staviti u omotnicu, činio se nesvjestan činjenice daje promatran. Nije provalnik Na trenutak je Cassandra osjećala razočaranje. Ali onda, ispod muškarčeva je nagnutoga šešira vidjela uredno ošišanu svijetlo smeñu kosu. Samo je jedan čovjek u gradu imao kosu takve boje. Srce joj je udaralo u rebra. Luke Taggart. I on je bio upravo ovdje u crkvi? Cassandra nije mogla vjerovati. Oh, vidjela ga je na ulici mnogo puta, ali nikada ovako izbliza. On je bio najvažnija osoba u Black Jacku, ne izuzevši nikoga. Čovjek je posjedovao skoro cijeli grad, uključujući većinu rudnika zlata. Čak je posjedovao i rudnik gdje su joj otac i brat Ambrose bili zaposleni. Prvi put su, prema Cassandrinu pamćenju, otac i brat radili samo šest dana u tjednu, u smjenama od samo deset sati umjesto uobičajenih četrnaest, a svejedno su imali dovoljno novca da plate hranu i najamninu svaki mjesec. Kao rezultat, ime Luke Taggarta je bilo kao molitva na usnama Zerekovih. Ali malo je ljudi u Black Jacku dijelilo njihovo visoko mišljenje o gdinu Taggartu. Govorkalo se daje grub, bezbožan čovjek koji se upuštao u razne zle aktivnosti. Cassandra nije bila sigurna kakve su to zle aktivnosti, samo je čula od oca da se gdin Taggart druži s «ofucanim ženama» ne pokazujući posebno zanimanje za bilo koju. Po Cassandrinu je mišljenju to bio daljnji dokaz čovjekova altruističkog karaktera jer je bio ekstremno bogat. Daje izabrao, mogao se družiti s damama koje su bogate i dobro odjevene kao i on. Čak i sad, promatrajući ga kroz odškrinuta vrata, osjećala je divljenje prema njemu. Čudan, lepršav osjećaj u dubini njezina trbuha ubrzao joj je puls. Kaput mu je bio otkopčan pokazujući svijetlo sivu svilenu vestu preko bijele košulje i tamno sive hlače, oštri nabori na hlačama razvučeni napetim mišićima njegovih bedara. Kosa je boje ispolirane hrastovine uokvirivala njegovo suncem opaljeno lice, koje je bilo tako lijepo kao da je isklesano od granita. Vilica mu je bila uglata. Zaobljeni mu je tanki nos izbijao izmedju obrva boje kestena. Pune ali čvrste usne isprekidane naborima bile su krasan dodatak njegovoj čvrstoj uglatoj bradi. Bilo je to predivno lice, klasično muško, vidjelo se da je bilo izloženo elementima prirode, koža je bila prošarana sitnim borama. Knjigu potražite OVDE

Nije volela da kasni, ali nije bila jedini krivac. Njena starija sestra je zaista imala problema sa svojom ćerkom Kloe. Iako su se brzo sporazumele i napravile plan koji bi pomogao rešenju porodičnog problema, Grejs nije stigla na vreme da se spremi. Samo je u prolazu pokupila svoje stvari i pozvala taksi, koji je na nesreću jedva uspela da dobije. Možda je trebalo da ide svojim kolima, ali bila je previše rastrojena. Kad je stigla do velikih matiranih vrata od stakla koja su vodila u salu za konferencije bila je sva zadihana. Moderna košulja se lepila uz njeno telo i otkrivala tragove znoja nastale od žurbe. Nije bio njen običaj, ali je, ipak, zakasnila na redovni sastanak Udruženja sekretarica Memfisa. Članice koje su imale nekih problema na poslu ili sa poslodavcima, kao i one koje su htele savete ili jednostavno da se druže, su imale redovan termin petkom uveče. Iako je Grejs tu ideju sa sastancima smatrala nepotrebnom i suvišnom, pokazalao se, tokom dve godine da su ti sastanci veoma značajni i posećeni. Veliki broj pripadnica Udruženja je redovno i rado dolazio svakog petka uveče. Neretko su se ti sastanci pretvarali u druženja koja su trajala do kasno u noć ili se završavala u restoranima. – Izvinjavam se što kasnim – pozdravila je Grejs prisutne sa vrata. Sa žaljenjem je slegla ramenima, iako niko nije primetio njen dolazak i požurila do slobodnog mesta na čelu velikog ovalnog stola. Njena prijateljica Sandra Murdok joj je namignula i poslala značajan pogled u pravcu tridesetak prisutnih žena i nekolicine muškaraca u sali koji su živo raspravljali. – Pogledaj ih samo – Sandra se poverljivo primakla i široko se osmehnula. – Svaki put kada je diskusija ovakva… Tako sam ponosna na nas dve – odmahivala je glavom kao u neverici. Grejs je napravila sličan pokret glavom. Imale su razloga za nevericu, ali i da budu ponosne. Sve je počelo kao šala, a pretvorila se u poslovni uspeh. Grejs i Sandra su se upoznale dok su radile kao sekretarice u velikoj banci. Delile su mišljenje da nisu dovoljno poštovane, ali i da taj posao zahteva daleko više od znanja rada na kompjuteru i javljanja na telefon. Ipak, veliki broj njihovih koleginica se zadovoljavao svojim statusom i oslanjao na svoj fizički izgled, zbog kojeg je često prekoračena granica poslovnosti. Njih dve su imale drugačije mišljenje. Prvenstveno su želele poštovanje i da skinu etiketu „laka devojka” sa naziva svog radnog mesta. Svoj posao su smatrale svojevrsnom odgovornošću i umećem, a ne prolaznom stanicom. Kao perfekcioniste želele su da opravdaju svoj stav i sasvim slučajno smislile su nešto sasvim novo i originalno. Uspele su da uvedu pravilo da izgled nije najvažniji i jedini kriterijum da se dobije posao, već da su to poslovnost, preduzimljivost i profesionalnost. Knjigu potražite OVDE

Autorica uspješnica New York Timesa Amanda Quick (Amanda Kvik) donosi “obećavajući početak” nove serije iz viktorijanske ere s damama iz Lantern Streeta… Evangeline Ames je unajmila kućicu daleko od londonskih ulica gdje je nedavno napadnuta. Fascinirana paranormalnom energijom obližnjih Kristalnih vrtova, uživa u nedopuštenom istraživanju posjeda iza zida. Kad se njezin život ponovno nađe u opasnosti, ona instinktivno bježi u vrtove kako bi ondje našla sigurnost. Lucas Sebastian nikad nije bio od onih koji ignoriraju damu u opasnosti, čak i ako je ona neovlašteno ušla na njegovo imanje. Brzo se riješivši nesuđenog ubojice, insistira na tome da sve ostane u tajnosti. Ionako već ima dovoljno glasina, o blagu zakopanom u vrtu i okultnim botaničkim pokusima što ih je izvodio njegov stric – koji je umro zagonetnom smrću. Uz pomoć Evangelineine vještine detektiranja i Lucasovog poznavanja zločinačkog uma, uskoro otkrivaju da imaju zajedničkog neprijatelja. I dok se energija koja zrači iz Kristalnih vrtova pojačava, shvaćaju da moraju pronaći ono što je predugo bilo zakopano ako žele preživjeti. — Drugi opis: Surovi ubica je za petama mlade i neustrašive Evandželin Ejms. Bežeći od njega, Evandželin utočište pronalazi u Kristalnim vrtovima, drevnom posedu koji pripada tajanstvenom Lukasu Sebastijanu. On će možda uspeti da spase Evandželin od ubice, ali će je uplesti u potpuno novu opasnost – misteriju blaga zakopanog u vrtu i okultnih eksperimenata koje je izvodio njegov stric. Iz ozloglašenih Kristalnih vrtova širi se mračna energija u čiji uzrok ne uspevaju da proniknu, a Evandželin i Lukas u borbi protiv nje mogu da se oslone samo na svoje sposobnosti – i jedno na drugo. Dok se među njima rađaju emocije koje će ih do srži uzdrmati, moraće da ujedine svoje snage kako bi se izborili sa moćnim neprijateljem… Njena energija delovala je kao moćna droga na njegova čula. Njena blizina opasno ga je uzbuđivala. Uprkos tome, nije mogao da se odvoji od nje. „Izvrsna romansa za sva čula i zaplet začinjen neizvesnostima i natprirodnim pojavama!“ – Midvest buk rivju O piscu: AMANDA KVIK je pseudonim Džejn En Krenc. Svoja dela potpisuje sa tri različita imena, čime ih i žanrovski određuje. Kao Džejn En Krenc (što joj je venčano prezime) piše romantične priče i romane, kao Amanda Kvik piše istorijske romanse, dok kao Džejn Kasl (što joj je devojačko prezime) piše futurističke i romane sa paranormalnom tematikom. „Oduvek su me pitali zašto koristim tri imena. Odgovor je jasan – želim da na taj način svaki čitalac, kada uzme bilo koju moju knjigu, zna u koji će svet zaploviti“, kaže autorka. Diplomirala je istoriju na Univerzitetu Kalifornija u Santa Kruzu, a magistraturu iz oblasti bibliotekarstva odbranila je na državnom univerzitetu u Kaliforniji. Pre nego što je počela profesionalno da se bavi pisanjem knjiga, radila je kao bibliotekar. Udata je i sa suprugom Frenkom živi u Sijetlu, Vašington. Knjigu potražite OVDE

„Vrijeme je očajno“, primijetila je, pogledavši svoju prijateljicu. „Da“, složila se Sju. „Meteorolozi još nisu najavili poboljšanje. Ko zna koliko će ova vijavica potrajati.“ „Strpi se samo malo“, tješila ju je Lin, i prišla velikoj crvenoj zgradi. Kada je otvorila velika metalna vrata, zapljusnuo ih je talas topline i dima. „Ovdje je ipak bolje!“ uzviknula je Sju, dok su prolazile diskretno osvijetljenim hodnikom. „Jeste“, uzdahnula je Lin. Bilo je malo nade da će pronaći neko slobodno mjesto. U Sali je vrvjelo kao u mravinjaku. „Ja ne mogu dugo izdržati stojeći. Noge su mi promrzle…“ „Ni ja. Ali, ne treba paničariti. Vjerujem da ćemo pronaći slobodan sto.“ Lin je samo djelomično odmahnula glavom i poslušno nastavila da se probija kroz gomilu. Kada je u dnu sale ugledala jedno prazno mjesto, odahnula je sa olakšanjem. „Šta sam ti rekla!“ uzviknula je pobjedonosno Sju, smještajući se na stolicu. „Znala sam ja da mi imamo sreće.“ „Ovo izgleda prosto nevjerojatno, kao u vestern filmovima. Interesuje me još samo kako ćemo dobiti piće“, primijetila je Lin. „Pa, krajnje je vrijeme da upotrijebiš svoj šarm“, rekla je Sju uz zagonetan osmijeh. „Katkad mi se čini da si ti potpuno nestvarna osoba, Lin.“ Lin je začuđeno podigla obrve. „Ti nisi nekako kao druge djevojke“, nastavila je zamišljeno Sju. „Zaista? A po čemu se ja to razlikujem od ostalih?“ upitala je Lin sa osmijehom na usnama. „Nećeš se naljutiti ako ti kažem? Znaš, ja te mnogo volim i ne želim da te povrijedim. Ne poznajem nikog u našoj redakciji ko te voli više od mene…“ „I?“ „Vidi… ti si uvijek lijepo obučena… ali kao da ne pridaješ tome baš mnogo važnosti.“ „To ja tačno. Dalje?“ „Pa, taj posao… Svi mi to radimo uglavnom zbog novca, a ti izgleda to voliš.“ „I to je tačno“, potvrdila je Lin, očekujući da konačno čuje i ono najvažnije. „Ti kao da ne obraćaš pažnju na muškarce. Ne pamtim kada si posljednji put izašla na sastanak.“ *** Te noći, Lin je još dugo vremena provela nepomično ležeći u krevetu i gledajući u svjetla sa susjednih prozora. Bila je premorena, ali san joj nije nikako dolazio na oči. Nije mogla da pobjegne od sjećanja koja su joj izazivala suze. Zašto je prihvatila ovaj poslovni aranžman? Zašto je bila tako naivna? Zato što je negdje duboko u svom srcu osjećala potrebu da ponovo vidi Rasela Harisona. Samo o tome je i razmišljala svih ovih dugih godina. Kada joj je gospodin Henderson ponudio da prenosi finale, sve ono što je bilo skriveno u njoj ponovo je oživjelo, a normalan život je prestao. Mir koji je stvarala tako strpljivo i predano, odjednom se razrušio. Naravno, mogla je da odbije šefov prijedlog i zatraži neki novi zadatak, ali ona to nije učinila. Raselov lik je jače od magneta vukao njeno srce na rodeo. Otrovnom strijelom ga je pogodio još prve večeri. Sada joj je još samo ostalo da se pita kakav će biti konačan ishod. Knjigu potražite OVDE

Eleonora Nilson je radila na kontroli kvaliteta hrane, u fabrici keksa, u Nojsu pored Šamburga. Bila je stručna i vrlo cenjena. Njene analize su bile detaljne i precizne. Nikada do sada nije dozvolila da iz njihove proizvodnje izadje u prodaju proizvod koji nije dostizao postavlje-ne standarde ispravnosti kvaliteta. Bila je pobornik zdrave ishrane i nije dozvoljavala upotrebu emulgatora u proizvodnji slatkiša, koji narušavaju zdravlje ljudi, posebno što su najveći uţivaoci njihovih proizvoda bila deca. Džastin Kristoferson je imao veliku farmu koja se graničila sa kompleksom fabrike. Rano je ustajao, jer su poslovi na farmi to zahtevali. Skoro svakog jutra je vidjao Eleonoru kako ţurnim korakom ulazi u fabriku, i svaki put bi ga proţeo isti osećaj uzdrhtalosti kada bi je vi-deo. Eleonora je imala sedamnaest godina kada su se Džastinovi roditelji doselili i kupili staru, zapuštenu farmu. Svi su mislili da su uludo bacili novac, jer je trebalo uloţiti mnogo rada i novca, da se gazdinstvo dovede u red. Pri prvom njihovom susretu zapalila se iskra uzajamnih simpatija koja je pretila da se rasplamsa. Po završenoj srednjoj školi, Eleonoru su roditelji poslali u Čikago na studije. Uplašena od velikog grada, sa nedovoljno vere u sopstveni uspeh ali i zbog razdvojenosti od Džastina, Eleonora je pokušala da ubedi roditelje da je mnogo bolje da se zaposli u fabrici keksa kao la-borant. MeĎutim, svi njeni argumenti, ma kako ubedljivi bili, nisu mogli da pokolebaju odlu-ku njenih roditelja, koji su bili ponosni na svoju lepu jedinicu. Eleonora je bila najbolja u generaciji, i zaista bi bio greh da nije upisala studije. Njeni vi-dici su bili širi od onoga što joj je pruţala škola u Šamburgu. Željna novih znanja čitala je sve što joj je došlo pod ruku. I sama je imala veliku želju da nastavi školovanje, sve do momenta dok se nije pojavio mladi Kristoferson. Ipak, sledeće jeseni se obrela u Čikagu kao student tehnološkog fakulteta. Kada se našla jednom u velikom gradu, sama bez roditelja, sa obavezama koje nameće visoko školstvo, Ele-onora se svesrdno prihvatila knjige. Nije štedela sebe, u ţelji da što pre završi fakultet i vrati se u rodno mesto, gde će je čekati lepi Kristoferson. Tako se bar ona nadala u prvim bruckoš-kim danima i jedva je čekala ferije. Na trećoj godini fakulteta veoma se promenila. Kao da je preko noći odrasla i shvatila da je njeno maštanje o Dţastinu Kristofersonu detinjasto. On je u njoj gledao klinku iz susedstva, koju je iz pristojnosti pozdravljao pri svakom susretu, pritom je pitajući kako napreduju njene studije. Nikada je nije pozvao da izadju, niti je duţe vreme provodio u njenom društvu, viđala ga je često sa devojkama koje su izgledale kao da su sišle sa naslovnih strana modnih časopisa. Pored njih osećala se kao Pepeljuga. To otrežnjenje od mladalačkih snova pod staklo je njenu želju da što više nauči, da bude najbolja. Da bar nečim Džastinu skrene pažnju na sebe. Po završenim postdiplomskim studijama dobila je fantastične ponude za zaposlenje, ali ih je ona sve odbila i vratila se u Nojs. Sa ocenama i preporukama koje je dobila, odmah je bila primljena u fabriku. Svoje znanje je maksimalno koristila, pri tom ne štedeći sebe. Želela je da sve ono što je naučila primeni u praksi. Zato je noću sedela dokasno, praveći beleške o svim bitnim otkrićima tog dana u laboratoriji, Eleonora nije samo ispitivala kvalitet i ispravnost proizvoda, već je laboratoriju koristila za nova naučna istraživanja u oblasti ishrane. Knjigu potražite OVDE

King odigrava svoj upad u svet zombija, tačnije, pseudo-zombija, pošto čudovišta sadržana u ovoj priči nisu mrtva, sama po sebi. Stvari u priči počinju sasvim nevino, gde je umetnik iz Nove Engleske Klej Ridel u Bostonu nakon što je uspešno predstavio svoj najnoviji ugovor o stripu jednoj kompaniji. Međutim, dok je na ulici, Klej je svedok „Pulsa“, signala koji se šalje širom globalne mreže mobilnih telefona koji dovodi do toga da svi koji su imali telefone na ušima bukvalno polude i počnu da napadaju netaknute ljude. Kao što možete zamisliti, priča veoma brzo prelazi u ludilo, haos i užas, a dok čitalac prati Kleja u njegovom očajničkom pokušaju da se ponovo spoji sa svojim malim sinom u Mejnu, upoznajemo se sa bezbroj likova i razvoja zapleta koji su osmišljeni da vas potpuno šokiraju, iznenade i angažuju, i to prilično efikasno. Budite svedoci trijumfalnog, krvavog povratka Stivena Kinga žanru koji ga je učinio poznatim. Ostavljajući po strani svoju ljubav prema složenim karakterima i gradskoj istoriji i sklonost ka odloženom zadovoljenju, King trgne čitaoce s nogu već na prvih nekoliko stranica, uvlačeći ih u borbu i ne nudeći nikakve šanse da dođu do daha do poslednje stranice. U ovom romanu, King u čitaoce uspeva da utisne strah od tehnološkog rata i terorizma. Mobilni telefoni isporučuju apokalipsu milionima ljudi koji ništa ne sumnjaju tako što im brišu mozak bilo kog čovečanstva, ostavljajući za sobom samo agresivne i destruktivne impulse. Oni bez mobilnih telefona, poput ilustratora Klejtona Ridela i njegove male grupe “normalnih“, moraju da se bore za opstanak, a njihovo putovanje da pronađu otuđenu Klejtonovu ženu i malog sina vodi knjigu ka rešenju. Pošto nije u ptianju neki nepostojeći virus koji je iznenada promenio svet, stvari koje su se desile u ovoj priči veoma delovaluju kao da imaju neki drugačiji nivo uverljivosti. Dodajte ovo činjenici da King definitivno ima komandu nad prikazivanjem različitih tipova ljudi, nisu svi njegovi likovi heroji čistog srca, niti su neki od njih potpuno zli, i dobićete priču koja zaista naglašava realistične aspekte i umanjuje skokove vere koje čitalac mora da prihvati verujući da bi se virus mogao širiti i cvetati preko mreže mobilnih telefona. Iako nije tako monstruozno ogroman kao mnoga Kingova pisana dela, na 355 stranica romana “Mobilni telefon” on i dalje pruža čitaocu dosta toga. Postoje trenuci u priči u kojima se oseti da je Kingova uobičajena taktika davanja detaljnih slika zapravo postala štetna za celokupnu priču, čineći da se određeni delovi priče osećaju previše izvučeno za širu publiku. Dok su mnogi uživali u kraju ove priče i bili zadovoljni čitanjem i završetkom ove virus-manije, sam autor je javno rekao da je dobio mnogo pritužbi na prirodu zaključka priče, čak je otišao toliko daleko da ga je promenio u scenariju koji je napisao za filmsku verziju. Iako u ovoj knjizi definitivno postoje neki veoma originalni koncepti, uključujući način na koji stvorenja pokazuju čudnu mentalnu evoluciju kako priča napreduje, sam King je priznao da veliki deo inspiracije za naraciju leži u pričama i idejama drugih autora i kreatora. U svojoj posveti na prednjoj strani knjige, King se zahvaljuje Ričardu Matesonu i Džordžu Romeru, jer postoje elementi Matesonovog “Ja sam legenda“, kao i Romerovih “Ludaci“ i filmova o zombijima koji se provlače kroz njegov roman “Mobilni telefon“. Romero i King su radili zajedno više puta, posebno na igranim filmovima “Creepshow” i “The Dark Half”, i može se reći da je njihova veza sasvim prirodna. Prepuna jednakih delova akcije, horora i intrigantnih ideja, i sa dovoljno iluzija i referenci na druga Kingova dela, “Mobilni telefon” je veoma prijatno čitanje od početka do kraja. “Mobilni telefon” adaptiran je u film iz 2016. – sa glavnim ulogama koje su pripale Džonu Kjuzaku i Semjuel L. Džeksonu – u fokusu obožavatelja svakako bi trebalo da bude originalna pisana verzija, koja je prvi put objavljena 2006. godine.

Čim joj je stigla vest o Alisinoj smrti, uzela je neograničeno odsustvo s posla u Darvinu, gde je radila kao lekar opšte prakse. Uspela je nekako da dođe do Mandarija zaobilaznim putem, zastrašujuće malim avionima, i konačno ju je povezla jedna meštanka, žena po imenu Maharija. Izgledalo je kao da su svi u Mandariju sebi odabra- li neka čudna imena. Džejni je zaključila da je to deo životne filozofije tog mesta – da sebi date šansu za nov početak sa novim, duhovnim imenom. Alis je postala Alanja, iako Džejni nikada o njoj nije mogla da raz- mišlja kao o osobi s tim imenom. Mali Feliks je na rodenju dobio ime Frensis Džejms, koje je njegov otac ubrzo skratio na Frenki Džej, prisetila se ona. U svakom slučaju… Svi ljudi iz Madarija su izgledali fini. Brižni. Veoma nežni i srdačni prema Feliksu, kako se Džejni privikavala da ga zove. A ipak su dozvolili da moja sestra umre. Da, u redu, pa ona je lekar, školovana za ono što ljudi iz Mandarija smatraju beskompromisnom naučnom ludačkom košuljom medicine Zapada, ali je činjenica da je Alisina jetra prestala da funkcioniše i „dijeta čišćenja“ sokom od šargarepe nije nikako bila dovoljno dobra da dovede do ozdravljenja. Alisi je bilo potrebno hitno bolničko lečenje, i verovatno transplantacija još u putu, a ljudi iz Mandarija, zbog arogancije ili naivnosti ili bogzna čega, nisu pozvali hitnu pomoć sve dok nije bilo suviše kasno. Prisećajući se svega, shvatila je da plače. Gnev i tuga i sumnja su bili pomešani. Da li je uradila pravu stvar? Feliks je mogao da ostane u Mandariju. Za to bi bilo potrebno malo duže natezanje s vlastima, ali jedna od onih žena – Maharija, ili ko beše ona druga s kojom je Feliks bio blizak? Raina? – mogla je biti određena za njegovog zakonskog staratelja i on bi i dalje živeo u mestu koje mu je bar bilo poznato. Mestu čija je neodgovorna, pogrešna filozofija isceljenja ubila njegovu majku. Ne, učinila je pravu stvar, odlučivši da ga odvede. Ali nije znala šta će sledeće uraditi, jer se ispostavilo da Feliks ima oca koji živi samo nekoliko sati vožnje odavde, a Džejni o tome nije imala pojma. Doživela je užasan šok kad je među Alisinim stvarima pronašla podatke o Luku Brešanu, i shvatila da je Krokodajl krik, po australijskim standardima, tako blizu. U unutrašnjosti autobusa sada je zavladala potpuna tama. Sloj teških oblaka nad njima nije propuštao mesečinu, a kiša je bila nemilosrdna, bučna i jaka i nošena vetrom. Daleko iznad mora lebdeo je ciklon, i ljudi su govorili da se približava i postaje sve jači, i nogao bi da pogodi obalu. U ovakvim okolnostim, čovek lako u to poveruje. Autobus je zaobišao krivinu, a Feliks je skliznuo ka Džejni, još uvek čvrsto spavajući. Namestila je njegovu glavu na svoje rame i ponovo se zapitala zašto odbija da govori. Nije to prkosno ćutanje, pomisli. Da nije u pitanju… strah? Ili tuga. Tek što mu je umrla majka. O bože, da li će ona moći da mu pruži ono što mu je potrebno? U trideset četvrtoj godini, ona još nije imala dece. Ona ga voli, ali ga ne poznaje jer su ona i Alis živele daleko jedna od druge otkad je on rođen, a Alis se nije nimalo potrudila da budu u kontaktu. – Ne mogu više da živim po gradovima – rekla je. – Potrebna mi je divljina. Luk Brešano je bio Feliksov otac. Trebalo je da Džejni bar razmotri mogućnost da on želi svog sina, uprkos svemu onome što je Alis govorila. I trebalo bi da razmisli o tome da je Luk možda najbolja osoba s kojom on treba da bude. Da li čini pravu stvar? Osećala je Feliksovu toplinu pored sebe, a mokri autobus se punio parom. Prošli su još jednu krivinu i autobus se iznenada zaneo, pa se začuše mnogobrojni uspaničeni uzdasi i povici. Knjigu potražite OVDE

Mark Tven Tom Sojer Meki povez Izdavač Kompanija Novosti Edicija Dečji klasici Tom Sojer obrađena lektira književnika Marka Tvena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi. Analiza dela Tom Sojer je roman koji možemo da smatramo i autobiografijom jer je utemeljen na doživljajima samog Marka Tvena. Autor ga je pisao u nekoliko navrata: prvi deo napisan je u zimu 1872. godine, drugi deo u proljeće 1875. godine, a treći na leto te iste godine. Napisan je jednostavnim stilom i uz mnogo pripovedanja i humora pa je jednako interesantan i deci i odraslima. Tven je ovim romanom hteo da odrasle čitaoce podseti na detinjstvo. Pripovedanje u romanu Tom Sojer odvija se linearno, bez paralelnih radnji. Sva dešavanja u romanu vrte se oko jednog lika, a to je Tom Sojer. On se ističe svojom inteligencijom, neobuzdanošću i humorističnom naravi. Sposoban je snaći se u svakoj životnoj situaciji i za njega ništa nije nemoguće. Na nedaće koje mu se dešavaju u životu gleda kao na izazov i odmah pokušava da ih reši. Tom Sojer je pustolovni roman koji govori o pustolovinama dečaka koji tokom svojih lutanja doživi mnogo lepih i ružnih stvari. Glavna odlika ovog romana je uzbudljivost i zanimljivost radnje pa se zbog toga smatra pustolovnim. Tven u ovom delu ne piše samo o šaljivim dogodovštinama, on takođe suptilno kritikuje tadašnje društvo i okolinu. Premda se čini da je roman Tom Sojer jednostavan za čitanje i lako razumljiv, u suštini je kompleksan. Donosi mnoštvo ideja koje su osim kroz radnju, ispoljene i kroz likove. Likovi ne mogu da se odvoje od radnje, što se smatra jednom od glavnih karakteristika stila pisanja Marka Tvena. Autor je radnju ovog dela smestio u sredinu 19. veka, u malo mesto Sent Petersburg koji se nalazi na obali reke Misisipi. Likovi nigde u knjizi nisu detaljno opisani i Tven se nigde ne bavi isključivo njihovim opisima, već nam kroz radnju pomaže da spoznamo njihov karakter. Svaka pustolovina donosi neku novu osobinu određenog lika. Književni elementi Književni rod: epika Književna vrsta: avanturistički roman Vreme radnje: sredinom 19. veka Mesto radnje: Sent Petersburg, gradić na obali Misisipija Tema: pustolovine dečaka Toma i njegovih drugova Ideja: nepodoštine nekada mogu da budu i korisne, ako dolaze bez zlih namera Prepričano delo Tom je vragolasti dečak koji često izvodi nestašluke te se to već može videti na početku romana. Pisac nam opisuje radnju u kojoj se Tom sakrio u ostavi i krade pekmez iako mu je tetka zabranila da ga jede. Tom je lukav pa se vrlo uspešno izvlači iz situacije, ali tako da beži na kupanje, a ne u školu. Tetka ga je zbog toga sledeći dan, u subotu, stavila u kaznu, pa mora da okreči celu dvorišnu ogradu. No, Toma ništa ne može sputati niti zaustaviti u naumu da se izvuče. On svoje prijatelje uveri kako je krečenje jako zabavno te oni sav posao odrade umesto njega i još mu i plate za to. Kada je posao bio gotov, tetka Poli je bila jako iznenađena i nije mogla verovati da je Tom tako brzo i dobro uspeo sve to da oboji. Za nagradu ga pušta da ode da se igra i daje mu jabuku. Tom provodi vreme igrajući se sa svojim prijateljem Džo Harperom te u tom trenu ugleda predivu devojčicu imenom Beki Tačer. Tom se zaljubi u nju na prvi pogled. U nedelju Tom mora prisustvovati misi i to obučen u svečanu odeću, lepo odelo i svečane cipele. Tomu se nikako nije sviđao ovakav izgled koji ga je sa jedne strane sputavao. Na ulazu u crkvu dobijale su se ceduljice sa obzirom na to koliko je ko poznavao Sveto Pismo. Tom je zamenio svoj zarađeni novac sa ceduljicama i tako dobio svoj primerak Biblije. U ponedeljak je trebalo poći u školu, no Tomu se to baš i nije dalo pa je odlučio da glumi da je bolestan. Ipak, tetka prepoznaje njegovu glumu pa Tom mora da se zaputi u školu. Putem je sreo sina pijanice koji dane provodi ne radeći ništa jer ne ide u školu. Njegovo ime je Haklberi Fin. Njih dvoje se tada dogovore da će se naći uveče i ići na groblje. Pošto se Tom zapričao s Hakom, zakasnio je u školu. Učiteljica ga odluči kazniti i to tako da mora da sedi sa devojčicom u klupi. Srećom po Toma, radi se o devojčici Beki u koju je Tom zaljubljen. On joj odmah iskaže svoja osećanja i želi da se veri. Beki odmah pristaje, no kada saznaje da je Tom već bio veren sa drugom devojčicom, rasplače se i prekida veridbu. Uveče Tom se sastaje sa Hakom i po dogovoru odlaze na groblje. Ali ni sami nisu slutili da će tamo videti pravo ubistvo. Naime, došlo je do svađe i tuče između Mafa Potera koji je bio pijan, kriminalca Crvenog Džoa i doktora Robinsona. Crveni Džo je nožem ubo doktora, a u tom trenu dečaci od straha pobegnu i kažu jedan drugome da neće nikada nikome ovo reći. Informacija o ubistvu na groblju brzo se proširila mestom. No, kako je nož kojim je ubistvo počinjeno pripadao Poteru, on je glavni osumnjičeni. Ne pomaže mu ni ubica Crveni Džo, koji će čak i svedočiti protiv njega ne bi li još više sebe osigurao. Tomu proradi savest i muče ga noćne more oko celog događaja. Toma muče brojni problemi, svađa se sa tetkom, a tužan je i zbog toga što ga je Beki odbila te odluči iz svih tih razloga da pobegne od kuće. Putem sretne prijatelja Džoa Harpera koji je i sam odlučio isto pa se upućuju u gusarsku avanturu. Pridružuje im se i prijatelj Hak Fin te sva trojica ukradu splav i počnu plovidbu. Plovili su nizvodno rekom od St. Petersburga sve do Džeksonovog ostrva. Iako im se život na ostrvu činio idealnim i poželeli su nikad da se ne vrate, kod prijatelja se počela javljati čežnja. Tom ih ipak uverava da ostanu na ostrvu. U isto vreme saznali su da meštani pretražuju reku i traže ih. Tomu je bilo žao tetke Poli pa odluči jedne noći kada su njegovi prijatelji spavali, da se iskrade te joj ostavi poruku u kući da je dobro i da je živ. No prilikom posete, on zatekne tetku u društvu Džoove majke, Meri – sestrične i Sida kako plačući planiraju sahranu. Tada se Tom predomislio. Kada se vratio prijateljima na ostrvo, izneo im je novi plan. Oni provode dane uživajući u igri, a Hak ih je čak i naučio da puše. Nakon toga, obuzela ih je slabost i mučnina. Uskoro ostrvo zahvati oluja, pa su oni primorani da potraže zaklon. Kako je Tom čuo kada će se održati njihov pogreb, plan im je bio da se tada pojave tamo i sve iznenade. Planirano i učine, i razvesele sve prisutne svojim dolaskom. Kada su se vratili u školu Džo i Tom su bili pravi junaci. Svima su pričali svoje avanture, a zapalili su čak i lule. Jedino Tom se nikako nije mogao pomiriti sa Beki. Sve do jedne prilike kada Tom odluči uraditi dobro delo i na sebe preuzme krivicu oko pocepane stranice dnevnika. Naime, stranicu je pocepala Beki. Ubrzo je i školskoj godini stigao kraj, a tako je došao i ispit znanja, tj. završni ispit. Na njemu se Tom baš i nije iskazao jer mu se učiti nikada nije dalo. Praznici su počeli, a Beki odlazi iz grada. Tada Tom shvati da će mu biti jako dosadno. Da sve bude još gore, on se razboli. Počinje suđenje Poteru i Toma ponovo progoni osećaj krivice. Odluči da se pojavi u sudnici i razotkrije pravu istinu, tj. da je pravi krivac Crveni Džo. No, on tada beži. Tom i Hak odluče da pođu u potragu na skriveno blago u jednoj staroj kući. Tamo sreću i Crvenog Džoa i njegovog novog saputnika koji im beži sa pronađenim blagom. Sanduk koji je pun zlata nalazi se u Džoovim rukama, a dečaci odlučuju da ga prate kako bi ga se domogli. Malo nakon ovog događaja, Beki se ponovo vraća u grad. Organizovano je za svu decu poseta MekDugalovoj pećini. Tamo se Becky i Tom izgube pa svi organizuju potragu za njima. Pošto je Hak i dalje pratio zlikovca Džoa, saznaje da će on uskoro napasti udovicu Daglas pa odluči da ode na imanje i kaže sve vlasniku. Udovicu su spasili no Džo je ponovo pobegao. Njegov saputnik se utopio u reci. U isto vreme Beki i Tom su već na izmaku snaga u pećini. Pogotovo Beki koja je već skroz klonula. Tom odluči da sam ode u potragu za izlazom te na tom putu sreće Crvenog Džoa. Džo pobegne od straha, a Tom pronalazi maleni otvor za izlaz. Iako su se porodica i meštani već oprostili od Toma i Beki, oni se vraćaju živi i zdravi. Sudija Thačer je naredio da se zatvori ulaz u pećinu kako se ovakve stvari više ne bi događale. To nije bila dobra vest za Crvenog Džoa koji je ostao zarobljen u pećini te je od gladi umro. Tom i Hak u tajnosti odlaze u pećinu i tamo pronalaze sanduk pun zlata. Njega je tamo sakrio Crveni Džo. Njih dvojica su sada bogati, ali to im ništa ne znači. Hak ima novi dom, živi kod udovice Daglas. No, za njih je idealan život avantura i već jedva čekaju kada će se otisnuti na sledeću. Ovaj roman inspirisan je na istinitoj radnji samog pisca, njegov opis odrastanja i detinjstva pa se smatra i autobiografskim. Analiza likova Likovi: Tom Sojer, Haklberi Fin, tetka Poli, Beki Tačer, Džo Harper, Sid, Meri, Crveni Džo, Maf Poter, doktor Robinson, udovica Daglas… Tom Sojer – glavni junak romana koji je na početku prikazan kao nestašan i neobuzdan dečak. Čitaoci dobivaju dojam da je nevaspitan jer čini sve kako bi bilo po njegovom. On to postiže uz puno mašte i ambicije pa možemo da zaključimo kako je on itekako mudar i sposoban. Na početku romana se ne ponaša u skladu s pravilima, čini razne nepodopštine i izvlači se spletkarenjem. Uz to, manipuliranjem uspeva da pridobije ljude i navede ih da rade umesto njega, a onda on na kraju pokupi zasluge. Karakter Toma Sojera se tokom priče poprilično menja pa kada problemi postanu veći, na videlo izlaze njegove vrline – poštenje i dobrota. On tada počinje da svoje natprosečne sposobnosti koristi za dobro. Počinje da donosi razumne odluke i da radi za opće dobro, a ne samo za sebe. Haklberi Fin – Tomov najbolji prijatelj s kojim se uvek rado upušta u nove avanture. Odrastao je s ocem alkoholičarem koji nije mnogo brinuo o njemu pa je naučen biti slobodan i prepušten samom sebi. Njegova sloboda je mač sa dve oštrice: s jedne strane može da radi šta god želi, a s druge nema nikoga da brine o njemu i da bude tu kad mu je potrebno. Budući da je poreklom iz loše obitelji, ostali su ga smatrali jednakim propalitetom kakav je i njegov otac pa nisu želeli da se nalazi u njihovoj blizini. No, postojala je nekolicina ljudi koji su voleli Haka i koji su se rado družili s njim. On nije išao u školu pa su mnoga deca mislila kako je on sretan zbog toga, ali on je time mnogo toga propuštao. Unatoč teškom životu, Hak je bio dobar, pravedan i požrtvovan dečak koji je za svoje prijatelje spreman napraviti sve. Tetka Poli – dobrodušna žena koja je brinula o Tomu. Draga je i jednostavna. U njoj se često prelama ljubav prema Tomu i potreba da ga nauči lepom ponašanju. Beki Tačer – lepa devojčica u koju je Tom bio zaljubljen, a i ona je osećala isto prema njemu. Njihova ljubav naišla je na brojne prepreke. Džo Harper – jako dobar prijatelj s kojim je Tom provodio dane igrajući se. Pobegao je od kuće s Tomom jer je bio ljut zbog toga što ga je majka kaznila za nešto šta nije uradio. Sid – Tomov mlađi polubrat, ali je za razliku od njega uglađen i pristojan. Jedva bi čekao šansu da smesti nešto Tomu i tako da dovede u nepriliku. Zbog toga se Tom često služio šakama kako bi urazumio Sida. Meri – Tomova sestrična. Pristojna je i dobro odgojena, uvek je tu za druge i spremna je da pomogne ljudima. Crveni Džo – ubojica i kriminalac kojeg pokreće velika mržnja. Velika je opasnost za Haka i Toma. Maf Poter – alkoholičar i veliki naivac čiji je karakter najviše došao do izražaja kada je lažno svedočio. Doktor Robinson – ugledan mladi doktor kojeg svi cene zbog njegove stručnosti. Greška mu se potkrala kada je odlučio da unajmi Mafa i Crvenog Džoa da iskopaju telo na groblju kako bi sproveo medicinska istraživanja. Udovica Daglas – plemenita i dobrodušna žena. Jako voli deci i na kraju je usvojila Haklberija. Beleške o piscu Mark Tven ili Semjuel Langhorn Klemens (pravo ime) poznati je američki književnik i humorista koji je svojim delima postao poznat i cenjen među svim generacijama. Rodio se 30. novembra 1835. godine u mestu Florida kao šesto od sedmoro dece. Pošto nije bio baš uzoran učenik, već je u dvanaestoj godini odlučio da prekine školovanje. Radio je različite poslove. Svoj radni vek je započeo kao štampar, a neko vreme je radio i kao kormilar na jednom od parobroda na reci Misisipi. Nakon toga bio je i kopač zlata te novinar pa izdavač i na kraju je svoj radni vek završio kao književnik i predavač. Nije mogao da bude dugo na istom mestu i stalno se selio. Tako je i započeo novinarsku karijeru. Nakon što je neko vreme učestvovao kao dobrovoljac u građanskom ratu, odlučio se za posao izveštača gde je počeo objavljivati dela pod imenom Mark Tven. Smatra se kako je velik broj najboljih dela napisao tokom osamdesetih godina 19. veka. Od njegovih dela treba izdvojiti: „Kraljević i prosjak“, „Život na Misisipiju“, „Tajanstveni stranac“, „Doživljaji Toma Sojera“, „Avanture Haklberija Fina“, „Naivčine u inostranstvu“. U svim svojim delima zadržao je vedri duh te je poznat po humorističnim romanima. Promoviše slobodu, prava na jednakost te je izrazito dobro prikazao život američkog društva iako nije imao osnovnog obrazovanja. Umro je 21. aprila 1910. godine u Stormfildu.

Ima posvetu inače lepo očuvano kao na slikama Autor:: Svetlana Velmar-Janković Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Vulkan izdavaštvo Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 139 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Zamišljena i pisana kao poklon svim dečacima i devojčicama ako vole da čitaju, ova knjiga pripoveda o detinjstvima srpskih vladara. Sva deca, koja su junaci ovih priča, stvarno su postojala. Živela su u onim vremenima u kojima se nije znalo ni za automobile, ni za avione, čak ni za električno osvetljenje. Živela su ta deca davno i drugačije a ipak se, videćete, nisu mnogo razlikovala od današnje dece. Pročitajte sedam priča o srpskim srednjovekovnim vladarima kada su bili deca. Svetlana Velmar-Janković (Beograd, 1. februar 1933 — Beograd, 9. april 2014)[1][2][3] bila je srpska književnica i akademik SANU.[4] Biografija[uredi | uredi izvor] Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade narodnog spasa u Drugom svetskom ratu i Milice rođ. Vulović. Majka je pod pseudonimom `Mimi Vulović` objavila nekoliko svojih radova u časopisu `Misli`, Ranka Mladenovića.[5] Njen deda po majci je bio Velislav Vulović (1865-1931), inženjer, ministar i predsednik beogradske opštine.[1] A deda stric Svetislav Vulović bio je književni istoričar i istoričar. Bežeći od rata, deo ratnih godina provela je u Vučju, u krugu porodice svog teče Laze M. Teokarevića, sina Dimitrija Mite Teokarevića. Svetlana Velmar Janković je, opisujući događaje iz svog života, opisivala i ljude koji su bili nerazdvojni deo njenog odrastanja i sazrevanja i ostavili traga na nju i njeno delo. Jedan od njih je i njen prijatelj i lekar, poreklom iz Leskovca, Žak Konfino. Kao porodični prijatelj Žak Konfino je dosta vremena provodio u krugu porodice Velmar Janković. Zato se u njoj i rodila želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac.[6] Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar u „Dečjoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca u izdavačkom preduzeću „Prosveta“.[7] Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009. U periodu od 2007. do 2013. godine bila je predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.[8] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu u porodičnoj grobnici svog dede Velislava Vulovića gde je sahranjena i njena majka Milica.[9] Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnica je mnogobrojnih književnih nagrada.[10] Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu eseja Savremenici, 1967. Andrićeva nagrada, za zbirku pripovedaka Dorćol, 1981. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Lagum, 1990. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Lagum, 1992. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja Ukletnici, 1993. Nagrada „Borisav Stanković”, za knjigu pripovedaka Vračar, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Bezdno, 1995.[11] Književna nagrada „Neven”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za zbirku pripovedaka Knjiga za Marka, 1998. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 2002. Dela[uredi | uredi izvor] Njena dela prevođena su na engleski, nemački, francuski, španski, italijanski, grčki, bugarski i mađarski jezik.[12] Pariski časopis Lire postavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, u prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih u toj godini u Francuskoj. Roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“. Romani Ožiljak (1956, drugo, prerađeno izdanje 1999) Lagum (1990) Bezdno (1995) Nigdina (2000) Vostanije (2004) Eseji Savremenici (1967) Ukletnici (1993) Izabranici (2005) Srodnici (2013) Sećanja Prozraci (2003) Prozraci 2 (2015, posthumno) Zbirke pripovedaka i zapisa Dorćol (1981) Vračar (1994) Glasovi (1997) Knjiga za Marka (1998) Očarane naočare* priče o Beogradu (2006) Sedam mojih drugara (2007) Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, posthumno) Zapisi sa dunavskog peska (2016, posthumno) Molitve Svetilnik (1998) Drame Knez Mihailo (1994) Žezlo (2001, knjiga drama) Monografije Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda (2011) Tags: lagum dorćol dečije knjige dečji romani za decu

Tom je uspešan autor sa prvim delom njegove trilogije Anđeli koji je postao bestseler, a drugi deo se željno iščekuje. Tako je pritisak na Toma gomilan dok se ističe rok za treću i poslednju knjigu Anđeli, ali zbog bolova u srcu zbog Aurore, Tom nije u stanju da piše. Sama pomisao da otvori svoj laptop dovodi ga u paniku, ali mora da pronađe način da dovrši svoj rukopis da ne samo ispuni svoj izdavački ugovor, već i da spase njega i njegovog najboljeg prijatelja Mila od finansijske propasti. Milo je Tomov najbolji prijatelj, ali je i njegov agent i glupo je izgubio sav njihov novac i imovinu. Obojica će izgubiti sve za šta su naporno radili ako Tom ne završi svoju knjigu. Jedne olujne noći, u Tomovoj kući pojavljuje se gola žena koja tvrdi da je Bili Doneli, lik iz njegovih romana. Jednom kada Bili uspe da ubedi Toma da je ona zaista lik iz njegovih knjiga, sklapa dogovor sa njim; ona će mu pomoći da povrati Auroru ako završi svoju treću knjigu u trilogiji, dozvoljavajući joj da se vrati kući. Ne smeta mi da suspendujem veru za dobru priču, pobegnem u svet gde se može desiti neverovatno. Svideo mi se način na koji je Bili stigla, ispala iz knjige kada je Tomu bilo potrebno vođstvo i motivacija. Pre nego što je Bili stigao, Tom je preživljavao na koktelu droge, pijući se do zaborava i upadajući u nevolje sa policijom. Bili mu nudi priliku da preokrene svoj život i zajedno kreću u avanturu. Voleo sam Billie. Bila je zabavna i žestoka, ali ranjiva ispod površine. Ona ne počinje baš dobro sa Tomom, koji samo želi da bude ostavljen sam. Ne dozvoljava čak ni prijateljima da mu pomognu, tako da nije zadovoljan kada se Bili buldožerom probija u njegov život i pokušava da to popravi. Počinju da se svađaju i sparinguju, ali polako počinje da se stvara prijateljstvo. Osim što završavaju treću knjigu, Tom i Bili moraju da pronađu poslednji preostali neispravan primerak druge knjige, onu iz koje je Bili pala i koja je slučajno bačena. Vidimo putovanje koje knjiga prolazi, kako se prenosi sa osobe na osobu i putuje po kontinentima. Ovo je verovatno bio moj omiljeni deo knjige, gledajući delove života čitalaca svaki put kada se knjiga prenosi dalje. Ako bih morao da izaberem jednu grešku za Devojku na papiru, to bi bio kraj. Nije bio loš kraj, samo ne onaj koji sam očekivao i u koji sam uložio više od 400 stranica. Bio sam pomalo razočaran, ali to ni na koji način nije uništilo knjigu i bio sam zadovoljan ishodom. Svideo mi se izgled prilagođen čitaocima sa velikim, podebljanim slovima koji čitaocu omogućavaju da tačno zna gde smo, u smislu priče i lokacije. Ali sama priča dosta skače i sumnjam da Muso želi da da osećaj hitnosti, osećaj frenetične energije povremeno. Oglas na zadnjoj korici je intrigantan, ali izgleda da postoji element fantazije koji nije jedan od mojih omiljenih žanrova. Za mene, malo fantazije ide dug, dug put. Tako da zaista nisam znao da li ću uživati u ovoj knjizi ili ne. Da bismo dali osećaj Tomovog centralnog lika u pisanju uspeha, postoji niz novinskih citata koji govore divne stvari o njegovim knjigama. Dobio je nalog da napiše trilogiju. Dve knjige iz ove Anđeoske trilogije su već napisane i progutane od strane obožavane čitalačke publike. Stvari idu od dobrog do veoma dobrog jer je Columbia Pictures, ništa manje, kupila filmska prava za trilogiju. Onda nema pritiska. Obično bi Tom seo i jednostavno ispolirao treću knjigu (kao što je uradio sa prve dve), ali sada postoji problem. Njegov lični život se pokvario, njegova prelepa devojka ga je prekinula i to je rezultiralo nečim mnogo gorim od smrti: blokadom pisca. Ne može da podnese da vidi Toma u takvom stanju. Uglavnom, svalio se u neopranu gomilu na sofi. On ne reaguje na spoljašnji svet. Dakle, e-poruke, poruke, telefonski pozivi se ignorišu. Očigledno je neodoljivi Milo skovao plan da spase svog prijatelja. Ali to je smelo i takođe prilično nategnuto. Hoće li uspeti? Ulazi lepa – i veoma usta – mlada žena po imenu Bili. Ona je žestoka i neustrašiva, ali nažalost nije stvarna. Ona je plod mašte – Tomova mašta. Ona je lik iz jedne od njegovih ranijih knjiga sada očigledno u telu. Da, zemlja fantazije napisana je velika. Muso je stvorio dopadljiv lik u Biliju. Ona je bila ta – jedina zaista, koja se istakla. Nije mi bilo teško da je zamislim u mislima. Šteta što nije bila prava. Brzo je privukla moju pažnju, ali i malo saosećanja. Tom je delovao kao slab (znam da je to deo njegove mane karaktera), ali je generalno bio slab. Da budem iskren, uživao sam u prvoj trećini knjige, ali sam onda izgubio interesovanje. Osećao sam da je knjiga predugačka i neke radnje su sve duplicirale, što je knjizi dalo podstavljeni osećaj koji nisam cenio. Tempo ponekad usporavaju gusti i prilično dosadni paragrafi tu i tamo. Za mene je Musovom stilu generalno nedostajao sjaj. Ali – evo problema. Kraj je iznenađujući, divan i veoma dobar. Ali morao sam da prođem oko 200 stranica da bih došao do nekog pristojnog pisanja što je bilo tako šteta. Dakle, sve u svemu, čitanje je manje od proseka za mene.