MALI RADIO NA BATERIJE ISPRAVAN POVOLJNIO

Tomislav Gavric - Estetika radio drame dobro ocuvana POLICA 18

Knjiga kojom je Radio Beograd obeležio desetogodišnjicu emisije `Selo veselo` ✰Tvrdi povez, 1976., 25 x 34cm., 178 strana, ilustrovana, nepodvlačena, nema posvetu, oštećene korice. **

ANTIKVARNI ČASOPIS RADIO BEOGRAD BROJ 2 OD JANUARA 1940 STRANA 16 MEKI POVEZ ILUSTROVANO DOBRO OČUVANO 26.10.2020

ANTIKVARNI ČASOPIS RADIO BEOGRAD BROJ 23 OD JUNI 1940 STRANA 16 MEKI POVEZ ILUSTROVANO DOBRO OČUVANO 26.10.2020

ANTIKVARNI ČASOPIS RADIO BEOGRAD BROJ 11 OD MARTA 1940 STRANA 12 MEKI POVEZ ILUSTROVANO POPRAVLJAN NA PREGIBIMA OSTALO DOBRO OČUVANO 26.10.2020

ANTIKVARNI ČASOPIS RADIO BEOGRAD BROJ 5 OD JANUARA 1940 STRANA 14 MEKI POVEZ ILUSTROVANO DOBRO OČUVANO TAGS - ANTUN FABRIS EMILIJA PUTNIK 26.10.2020

Novo , nekorišćeno. Cena je za jedno IC-TDA 7000. Tekst za pomoć pri izgradnji je na slikama. Pogledajte sve moje oglase ovde: https://www.kupindo.com/Clan/jvnvc_lksndr/SpisakPredmeta

Predrag Stefanović Grof DŽEZ ORKESTAR RADIO-TELEVIZIJE BEOGRAD Prvih četrdeset godina Beograd, 1998. 188 strana. Lepo očuvana knjiga. Ima posvetu. RTS, Radio Televizija Beograd, džez orkestar, spisak muzičara, spisak pevača...

Cena je za jedno staklo ima ih preko dvadeset komada. Imam i zadnje kartonske ploce od skoro svih modela koji su na slikama.

Lampe, elektronske cevi, za stare uredjaje ` lampaše`. Nekorištene, u kutijama, ali neispitane. MODELI: PY 88 PL 84 PCL 84 PCL 86 PLC 805 DY 802 PCH 200 PCF 200 PCF 201 PCF 801 PCF 802 PC 900 Neke modele imam po jednu na stanju, neke po više komada na stanju. Cena je po komadu, na više moguć dogovor oko cene.

Radio B92,Beograd 1997 god.,format 24x22,132 str.,ilustrovano,lepo očuvana. žst5 531g

Daljinski je za radio za kola,nov, nikad upotrebljavan,bez baterije.Stanje kao na slikama.

Kamacrown Stereo Radio Double Cassete Recorder - NEISPRAVAN !!! Model : K-3317 Ponekad (veoma retko) upali radio (treba mnogo pritiskanja izgleda da je negde naprsla ploca pa gubi kontakt) , gumice na kasetofonima se sigurno razvukle - treba ih zameniti Nedostaci : - antena - mehanicki brojac za kasetofon - jedno dugmence (vidljivo na slici) - zvucnici Slike autenticne od predmeta koji se prodaje Jako pogodno za popravak ili za rezervne delove za majstore Iz gore navedenog ide pod NEISPRAVNO bez prava na reklamaciju ili povracaj novca Napomena : tezina oko 4 kg Saljem nakon uplate na Postnet - kupac placa dostavu

Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1934. Povez: Tvrd Broj strana: 230 Stanje: Veoma dobro (ima manju nalepnicu na unutrašnjoj strani prednje korice, na predlistu upisana dva broja flomasterom i običnom olovkom) Вернер Тирк је син јеврејског трговца. Студирао је музику, али је морао да одустане од студија због финансијских потешкоћа. У време хиперинфлације Вајмарске републике био је помоћник брокера, затим рачуновођа у фабрици одеће и банкарски службеник. Тирк пише за новине као што су Берлинер Тагеблатт, Арбеитер Иллустриерте Зеитунг или Дие Роте Фахне. Члан је Сцхутзвербанд деутсцхер Сцхрифтстеллер (де). Стефан Цвајг уочава његов таленат1. У марту 1933. емигрирао је у Праг. Његове књиге су спаљене 10. маја 1933. Написао је роман Клајнер Ман у униформи, где је како малограђанин постаје члан СА. Године 1937. отпутовао је у Норвешку и радио за норвешки радио. Написао је књигу о Чаробној фрули која је конфискована 1941. Након инвазије на Норвешку 1940. отишао је у Уједињено Краљевство. Због своје немачке националности, интерниран је на острво Ман у исто време када и Алфред Сон-Ретхел, а затим депортован у Аустралију. Британско држављанство је стекао 1947. Радио је као слободни писац у Лондону. Биографски детаљи после 1962. нису познати.

Kovacevic-Zoran T.Jovanovic.Institut za pozoriste,film,radio i televiziju-Fakultet dramskih umetnosti/Muzej pozorisne umetnosti Srbije,1992 godine.Mek povez,205 strana i ilustracije.Korice malo pohabane,ostalo dobro ocuvano.

MILENA DRAGIĆEVIĆ ŠEŠIĆ - UMETNOST I ALTERNATIVA IZDAVAČ. INSTITUT ZA POZORIŠTE FILM, RADIO I TELEVIZIJU STRANA. 201 MEKOG POVEZA DIMENZIJA. 24 CM STANJE. VEOMA OČUVANA, KNJIGA KAO NA SLICI, OCENA. 4+ DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 150

Bratislav Ljubisic - Plava linija traganja Biblioteka Nova br. 124, tvrdi povez, 140 strana Plava linija trajanja : prolegomena o Penelopinim rukama i Arijadninoj niti : srpsko slikarstvo dvadesetog veka. Sadrži tekstove izlagane u emisiji `Putevima kulture` Drugog programa Radio Beograda u periodu od oktobra 1993. do oktobra 1994.

Pripovetke, tvrd povez, 132 strane, format 19x13cm, prilično solidno očuvana, ponegde korica malo iskrzana, sitan pečat na početku. Izdanje knjižare Geca kon Beograd 1935 Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Ilustrovao: Ante Abramović Autor - osoba Tartalja, Gvido Naslov Zagonetke / Gvido Tartalja ; ilustrovao Ante Abramović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1953 (Beograd : Jugoštampa) Fizički opis 31 str. : ilustr. ; 18 cm. Drugi autori - osoba Abramović, Ante Gvido Tartalja (Zagreb, 25. januar 1899 — Beograd, 29. decembar 1984) bio je srpski književnik, pesnik, prevodilac Čuven po svojim knjigama za decu, često nazivan »Zmajem savremene srpske književnosti za decu«. Objavio je preko 30 knjiga, među kojima i »Pesma i grad«, »Lirika«, »Začarani krug«, »Srmena u gradu ptica«, pesme za decu: »Oživela crtanka«, »Šta meseci pričaju«, »Od oblaka do maslačka«, »Dedin šešir i vetar« itd. Rođen je u Zagrebu, potom je osnovnu i srednju školu završio u Splitu. Posle položene velike mature 1916. godine radio je kao hemičar asistent u jednoj fabrici. Došao je 1920. godine u Beograd na studije prava i diplomirao je Pravni fakultet u Beogradu 1923. godine. Književnošću je počeo da se bavi 1917. godine. Sarađivao je u velikom broju književnih i drugih publikacija. Tokom 1921. godine sarađivao je u Srpskom književnom glasniku i „Misli“. U periodu između 1920. i 1930. godine Gvido Tartalja je pratio zbivanja u savremenoj italijanskoj književnosti i objavio je veliki broj priloga, prevoda i prikaza. Po sopstvenim rečima na njega su imali uticaja Vladimir Nazor kao lirski pesnik i Jovan Jovanović Zmaj kao dečji pesnik, a izvesnog uticaja je imao i Tin Ujević koga je slušao 1919. u Splitu kako čita svoje pesme. Od završetka Prvog svetskog rata skrasio se u Beogradu. Kao Srbin katolik slavio je katolički Božić. Bio je zaposlen pre Drugog svetskog rata u Narodnoj banci u Beogradu. Po završetku Drugog svetskog rata posvetio se sav kulturi i radio u izdavačkom preduzeću Prosveta, gde je kao urednik priređivao dela Ive Ćipika, Zmajeve pesme, putopise Mike Alasa itd. NJegova knjiga „Koliko je težak san“ bila je školska lektira i imala je najviše izdanja i tiraž od preko 150 hiljada primeraka. Tartalja spada u red onih naših književnika koji iskreno vole decu, razumeju dečju dušu i daju svoje dragocene priloge našoj mladoj posleratnoj dečjoj literaturi. Bio je izuzetno plodan i svestran dečji pisac koji je ne samo pisao knjige, već svakodnevno objavljivao literarne napise u novinama. Davao je pre svega u beogradskoj `Pravdi` pesme i zabavne priloge (poput rebusa), izvodio radio-žurnale za decu na Radio Beogradu, otvarao izložbe dečjih i dece slikara i drugo. Dobio je 1960. nagradu „Mlado pokolenje“ za životno književno delo namenjeno deci. Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 1978. godine . Tokom 15. i 17. februara 1980. bio je gost Drugog programa Radio Beograda u emisiji koju je vodio Miloš Jevtić. Njegov rođeni brat bio je slikar Marino Tartalja, a sin profesor književnosti Ivo Tartalja. Ante Abramović (Posavski Podgajci, Županja 1903 — Beograd 1985) bio je slikar i likovni pedagog. Rođen je u Posavskim Podgajcima kod Županje 17. maja 1903. godine. Studije slikarstva počinje u Zagrebu da bi 1928. prešao u Beograd i nastavio studije na Umetničkoj školi u Beogradu kod profesora Ljube Ivanovića, Milana Milovanovića i Ivana Radovića gde je i diplomirao 1934. godine na nastavničkom odseku. Usavršavanje je nastavio u Parizu 1939. i 1952. a u Italiji 1947. i 1948. godine. Od 1949. bio je profesor crtanja u gimnaziji i Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Bavio se ilustrovanjem knjiga i dečjih slikovnica, slikao je portrete, pejzaže i mrtvu prirodu. Od tehnika je koristio ulje, temperu i akvarel. Njegovi radovi se nalaze u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kao i Modernoj galeriji u Zagrebu. Umro je u Beogradu 25. maja 1985. godine. MG36

Poezija, mek povez, 48 strana, zagrebačko izdanje iz 1940. godine. Neznatno oštećeni rubovi korica, generalno sasvim solidno stanje, posebno iznutra. Vladimir Jurčić (Bjelovar, 24. rujna 1910. – Zagreb, polovica svibnja 1945.) bio je hrvatski pjesnik, esejist i feljtonist. Pisao je književnu, glazbenu, kazališnu i likovnu kritiku. Životopis U rodnom mjestu završio pučku školu i prvi razred gimnazije, ostatak u Gospiću, Senju, Vinkovcima i Zagrebu gdje je završio Klasičnu gimnaziju 1930. godine i diplomirao slavistiku na Filozofskom fakultetu. Do svibnja 1945. radio je na III Muškoj gimnaziji u Kušlanovoj, Zagreb, gdje je uhićen, odveden i ubijen. Na njegovoj rodnoj kući u Bjelovaru, podignuta je spomen-ploča.

JOVAN BIKICKI Milana Bikicki Reč je o monografiji o Jovanu Bikickom, jednom od najistaknutijih slikara (1916–1997) koji je živeo i radio na tlu Vojvodine u drugoj polovini prošlog veka. Iza njega su ostala antologijska dela rađena u ulju, pastelima, temperi, akvareli, tapiserije, vitraži... `Njegove slike, tapiserije i vitraži prerastaju u ‚vrtove’ putovanja kroz prostor i vreme. U svom dugom plodnom životu Bikicki je, ma gde se nalazio i ma gde ga je život bacao (rat, logori, sve nesreće ovog našeg napaćenog naroda), stvarao tiho i filozofski smiren gradio svoju umetnost`. 2002 Tvrd povez ćirilica 24, 308 str. Stanje kao novo. Posveta autora L,1.O.4.P.1

Odlicno ocuvana knjiga - prodaje se u stanju kao na slikama o knjizi: RTS 2013. meki povez 223 strane Radio-televizija Srbije danas je predstavila knjigu televizijskih kritika Rajka Munitića i Zorice Jevremović `Dupli pas`, koja je objavljena u ediciji `TV polica` u okviru biblioteke `Teorija i praksa`. Na promociji održanoj u Galeriji Artget u Kulturnom centru Beograda, o knjizi su govorili urednik Dragan Inđić, reditelj Gorčin Stojanović, radio i TV voditelj i novinar Dragan Ilić i Munitićeva udovica i koautorka knjige Zorica Jevremović. Inđić, koji je u biblioteci `Teorija i praksa medija` objavio već nekoliko knjiga tv kritika, objasnio je da je to specifičan žanr kritike koji se nalazi na margini u odnosu na ostale vrste (književna, filmska, muzička, pozorišna), jer se pišu nakon što je program prikazan i čitaoci neće biti u mogućnosti da se uvere u njenu tačnost, pošto su male šanse da emisija bude ponovljena. On je naglasio da knjiga u kojoj su kritike objavljivane od 1987. do 1990, a zatim od 1993. do 2009. nije samo o efemernim emisijama, već pokazuje genezu pojava koje su se pojavile tokom prelomnih godina, za ovo društvo a čiji smo mi svedoci i danas. U prvom delu, rekao je Inđić, nalaze se kritike koje pisala Zorica Jevremović a drugi deo obuhvata tekstove Ranka Munitića i dok je ona pisala sa više strasti, Munitić je otkrivao šta se zbiva u društvu i kakvi su društveni mehanizmi. Stojanović, koji je drugovao sa Munitićem i njegovom suprugom od mladosti, prepoznao je da je Jevremovićeva više pripadala televiziji, a Munitić je bio `dete filma`, pa je televiziji prilazio na ironičan, ciničan, pomalo prezriv način.

Dimitrije Đurković : AUTOBIOGRAFIJA POZORIŠNA BIOGRAFIJA I KOMENTARI , Pozorišni muzej Vojvodine Novi Sad 2007, str. 576. Priredio Petar Marjanović OČuvanost 4. Đurković Dimitrije, 1925-2021 OČuvanost 4. DIMITRIJE ĐURKOVIĆ (1925 – 2021) dramski reditelj, profesor univerziteta, nekadašnji direktor Drame SNP preminuo u nedelju, 5. septembra, u Beogradu Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović. REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.