Izvrstan mali akt Stojana Pačova dimenzije 28x19cm, sa ramom 48x38cm. Gore levo signirana. Za godinu nisam sigurna, dosta je staro u svakom slucaju. Na mom profilu imate jos 1 veliki akt, ulje , iz ovoga ciklusa. Stojan Pačov je završio Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu. Izuzetan slikar i izvrstan pedagog. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine, od kada je i član je ULUS-a. Živeo je i radio u Beogradu. Učestvovao je na više od 150 zajedničkih izložbi, a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti - manastiri, gradski motivi, pejsaži, mrtva priroda, cveće, aktovi i ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike.

Umetnička dela i materijali > Slike starije od 20 godina ulje na platnu 53x41-akademski slikar Adriano Zacero-1988 Andrijano Zacero, poznati hrvatski slikar, italijanskog porekla. Radio je naive, realizam, ulja na staklu, na platnu. Izlagao je samostalno u zemlji i inostranstvu. (Italija, Svajcarska, Francuska, Nemacka, Austrija). Dobitnik je nagrada za svoj likovni rad. Zivi i radi u Rijeci, Hrvatska. Naziv: Ribari sa Raba Akademski slikar: Adriano Zacero Tehnika: ulje na platnu Slikano: 1988 Andrijano Zacero, poznati hrvatski slikar, poreklom iz Italije. Radi naive, ulja na platnu(primorski i seoski motivi) Zivi i radi u Rijeci, Hrvatska. Izlagao na brojnim samostalnim izlozbama u zemlji i inostranstvu, Italija, Svajcarska, Francuska, Austrija, Nemacka. Ulje na platnu 53x41 cm od akademskog slikara Adrijana Zacera iz 1988. godine. Do sada 300 samostalnih izložbi u Italiji, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj. Među osvojenim nagradama ističu se Zlatni lav za 100. godišnjicu bienala u Veneciji 1995. i Oskar za umetnost Quadrinale di Monte Carlo 2001. Usled velikog broja beskorisnih poziva koje smo primili na telefon od sada dogovor putem KP poruka, kako bi koristili naše vreme racionalno.

Edo Murtic Grafika iz 1986. godine. Potpis dole desno. 26x21 cm. RETKO! Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

DUSAN MISKOVIC - Iz Pomoravlja, akvarel `44 godina. Rad kupujete uz sertifikat, prilozen, prema kome rad ima svojstva Kulturnog dobra. Dimenzije rada 20,5x29,5cm, sa ramom 42x52cm. Signirana dole desno, godina dole levo. Uramljena. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. `DUSAN MISKOVIC- Rodjen u Aleksincu 1915. godine. Umetničku školu u Beogradu pohadjao je od 1935 do 1939 godine kod profesora Bete Vukanović, Ivana Radovića, Ljube Ivanovića i Nikole Beševića. U likovnom životu Beograda prisutan je od 1938. godine. Izlagao je na prolećnim i jesenjim izložbama jugoslovenskih umetnika u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić 1938, 1939. i 1940. Posle II svetskog rata, u periodu od 1948 do 1955 godine, Mišković živi u Nišu, gde osniva Školu primenjenih umetnosti u kojoj je radio kao direktor i predavač. 1955 godine prelazi u Beograd , gde živi i radi sve do svoje smrti 1993. godine. U posleratnom periodu njegovo bavljenje slikarstvom dobija pun intenzitet. Izlaže na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je značajnih nagrada i priznanja.`

Slavimir Stojanovic Futro - Stories Offset print 1/3 Ram kao na slici, dimenzije grafike su 26x27 cm. Славимир Стојановић (Београд, 7. јануар 1969), српски је дизајнер, креативни директор, илустратор и визуелни уметник.[1] Студирао је Академију примењених уметности у Београду, а потом и ХДК - Школа за дизајн и примењену уметност (швед. Högskolan för Design och Konsthantverk) на Универзитету у Гетеборгу (Шведска) у класи проф. Х. К. Ериксона,[2] као и Ликовну академију у Љубљани, Словенија.[3] Сматра се одговорним за подизање стандарда не само у Србији, већ у целој источној и Централној Европи.[4] Биографија Дизајнерску каријеру је почео као арт директор у С-Тим Битс Сачи & Сачи Адвертајзинг Балканс (енгл. S. Team Bates Saatchi & Saatchi Advertising Balkans). У С-Тиму Стојановић је добио прилику да неометано развија своје идеје захваљујући неколицини значајних клијената агенције (Сони, Мерцедес Бенц, Мишлен, Кока кола[5]), што је након извесног времена довело до буквалног препорода српског графичког дизајна и рекламе.[4] Стојановићев рад у Сачију је такође донео многе значајне међународне награде (око 150), а сам Стојановић је постао један од најхваљенијих дизајнера у Централној Европи. Стојановићев највероватније најпознатији рад је лого радио-станице Б92, водећег независног јавног гласила у Србији, за који је Стојановић добио два пута награду MTV Free Your Mind[4]. Такође је радио дизајн за омоте албума разних српских уметника (Рамбо Амадеус, Плејбој, А. К, и др.[5]). Крајем деведесетих сели се у Љубљану где проводи годину дана у фирми Компас Дизајн као креативни директор. Данас ради у Арих дизајну у Љубљани и власник је креативног сервиса Футро.[6] Уметнички рад Славимир Стојановић је оставио вишеслојни печат на целу екс-југословенску дизајнерску сцену. Прво се усредсредио на међународне, софистициране трендове и потпуно одбацио крут и тежак стил заостао још од комунистичких времена. Његове рекламе својом симболиком директно ударају на подсвест и активирају осећај за чисто визуелну лепоту која се често заснива на чистом парадоксу.[4] Стојановић је такође у српски дизајн увео модерну употребу типографије. Пажљивим одабиром слова, био је први који је почео да користи неке фонтове, сматрајући да слово није само средство вербалног изражавања, већ кључни део визуелне дефиниције.[4] Велики утицај су на њега извршили Мирко Илић, Пол Ранд, Тибор Калман и Вуди Пиртл.[4] Награде Добио је више од 200 међународних награда и признања, укључујући: Epica, Cresta, Eurobest, Clio, Cannes, Art Directors Club, Type Directors Club, European Design Excellence, Communication Arts Award, Graphis Annual, Global Award, Montreux Gold, Brumen Grand Prix, за најбољи графички дизајн у Словенији, Грифон,[7] за најбољи графички дизајн у СЦГ, итд.[6] Његови су радови део колекција у музеју Помпидоу у Паризу, Музеју уметности и рекламе у Хамбургу и у Музеју плаката у Варшави.[2] Књиге Синги Лумба и Дрво чаробних оловака, 2017.[8] Синги Лумба и Коцкаста планета, 2020.[9] Девет - роман у илустрованим причама, 2022.[10] Речник бескрајног одрастања, 2022.[11]

Slavimir Stojanovic Futro - Stories Offset print 1/3 Ram kao na slici, dimenzije grafike su 26x27 cm. Славимир Стојановић (Београд, 7. јануар 1969), српски је дизајнер, креативни директор, илустратор и визуелни уметник.[1] Студирао је Академију примењених уметности у Београду, а потом и ХДК - Школа за дизајн и примењену уметност (швед. Högskolan för Design och Konsthantverk) на Универзитету у Гетеборгу (Шведска) у класи проф. Х. К. Ериксона,[2] као и Ликовну академију у Љубљани, Словенија.[3] Сматра се одговорним за подизање стандарда не само у Србији, већ у целој источној и Централној Европи.[4] Биографија Дизајнерску каријеру је почео као арт директор у С-Тим Битс Сачи & Сачи Адвертајзинг Балканс (енгл. S. Team Bates Saatchi & Saatchi Advertising Balkans). У С-Тиму Стојановић је добио прилику да неометано развија своје идеје захваљујући неколицини значајних клијената агенције (Сони, Мерцедес Бенц, Мишлен, Кока кола[5]), што је након извесног времена довело до буквалног препорода српског графичког дизајна и рекламе.[4] Стојановићев рад у Сачију је такође донео многе значајне међународне награде (око 150), а сам Стојановић је постао један од најхваљенијих дизајнера у Централној Европи. Стојановићев највероватније најпознатији рад је лого радио-станице Б92, водећег независног јавног гласила у Србији, за који је Стојановић добио два пута награду MTV Free Your Mind[4]. Такође је радио дизајн за омоте албума разних српских уметника (Рамбо Амадеус, Плејбој, А. К, и др.[5]). Крајем деведесетих сели се у Љубљану где проводи годину дана у фирми Компас Дизајн као креативни директор. Данас ради у Арих дизајну у Љубљани и власник је креативног сервиса Футро.[6] Уметнички рад Славимир Стојановић је оставио вишеслојни печат на целу екс-југословенску дизајнерску сцену. Прво се усредсредио на међународне, софистициране трендове и потпуно одбацио крут и тежак стил заостао још од комунистичких времена. Његове рекламе својом симболиком директно ударају на подсвест и активирају осећај за чисто визуелну лепоту која се често заснива на чистом парадоксу.[4] Стојановић је такође у српски дизајн увео модерну употребу типографије. Пажљивим одабиром слова, био је први који је почео да користи неке фонтове, сматрајући да слово није само средство вербалног изражавања, већ кључни део визуелне дефиниције.[4] Велики утицај су на њега извршили Мирко Илић, Пол Ранд, Тибор Калман и Вуди Пиртл.[4] Награде Добио је више од 200 међународних награда и признања, укључујући: Epica, Cresta, Eurobest, Clio, Cannes, Art Directors Club, Type Directors Club, European Design Excellence, Communication Arts Award, Graphis Annual, Global Award, Montreux Gold, Brumen Grand Prix, за најбољи графички дизајн у Словенији, Грифон,[7] за најбољи графички дизајн у СЦГ, итд.[6] Његови су радови део колекција у музеју Помпидоу у Паризу, Музеју уметности и рекламе у Хамбургу и у Музеју плаката у Варшави.[2] Књиге Синги Лумба и Дрво чаробних оловака, 2017.[8] Синги Лумба и Коцкаста планета, 2020.[9] Девет - роман у илустрованим причама, 2022.[10] Речник бескрајног одрастања, 2022.[11]

Šifra artikla: PCC 8432426427239 GENERAL 2.1 sound system with 45 W output power. Bluetooth v4.1 Class II. Up to 10 metres range. Frequency response: 40 Hz ~ 18 KHz. SPEAKERS 1 x Tweeter: 5 W, 1.5″. 2 x Full range: 10 W, 3″. 1 x Subwoofer: 20 W, 4″. BLUETOOTH CONNECTION A2DP and AVRCP protocols. Bluetooth® v4.1. Class II. Up to 10 metres range. PLAYBACK FROM EXTERNAL MEMORIES MicroSD card decoder (up to 64 GB cards). USB memory decoder (up to 64 GB units). Audio formats supported (USB / SD): WAV and MP3. 5 preset EQ for USB and SD modes. Repeat modes: REPEAT ALL, REPEAT ONE, RANDOM. RADIO Band: FM. Frequency range: 87 MHz ~ 108 MHz. Auto search function with up to 50 station presets. AUX INPUTS RCA audio-in (analog stereo input). Audio-In for 3.5 mm jack (analog stereo input). OTHER FEATURES USB charging port: 5 V, 2 A Remote control. Up to 10 metres range Two-band analogue equalizer Wooden cabinet speakers LED segment display Power supply: 100-240V/50-60Hz SIZE AND WEIGHT 13 x 17 x 100 cm. 5.210 kg Proizvođač ENERGY SISTEM Model Energy Tower 3 g2 Audio sistem 2.1 R. M. S. izlazna snaga 45W Frekventna karakteristika –Hz Kontrole Da Adapter za napajanje — Boja bela Tip pakovanja Retail Garancija 24 meseca

numerisani primerak broj 5 sve potpisao Mersad Berber RETKO! Sarajevo poezija grafika, 1972/73. Grafička mapa 13 grafika i listovi sa poezijom Lorens Darel, Tin Ujević, Ivo Andrić... : Portfolio with 13 col. : Mappe mit 13 farbigen unutra je sve jako lepo očuvano, kožna fascikla ima blage tragove stajanja, sve je kao na slici slobodno pitajte šta vas interesuje 13 grafika Plus 13 pesama I propratni tekst Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. siječnja 1940. - Zagreb, 7. listopada 2012. ) je bio bosanskohercegovački akademski slikar. Mersada Berbera se uvrštava među najveće slikare neoklasiciste njegovog doba. Biografija Mersad Berber je diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u Ljubljani 1963., u klasi Maksima Sedeja. Postdiplomski studij grafike je zavšio na istoj Akademiji kod Rike Debeljaka. Od 1978. do 1982. godine predavao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu-[1]. Tijekom 1990-ih, za vrijeme rata u BiH, seli u Zagreb. Do kraja života živi i radi u Zagrebu i Dubrovniku. Bavio se slikanjem, grafikom, tapiserijom, ilustracijom te je radio scenografiju i kostimografiju, a 1985. završio je svoj crtani film Tempo Secondo. Održao je gotovo stotinu samostalnih i sudjelovao u nizu skupnih izložbi u Europi, SAD-u i Aziji, a dobitnik je više od 50 nagrada i priznanja za svoj rad. Bio je član Ruske akademije umjetnosti od 2007. godine. [2] 1984. godine Galerija Tate u Londonu uvrštava Berberove slike u svoj stalni postav.

u stilu Dade Djurica ... Miodrag Daja Anđelković, poznati akademski slikar iz Niša i dobitnik brojnih nagrada Bez naziva, 1981 bakropis kasiran na karton, signaturam, posveta autora, 15,5 x 24 cm plus originalni paspartu Anđelković je rođen u Jelašnici, Akademiju likovnih umetnosti završio je 1970. godine u Beogradu, a kao stipendista Fonda “Moša Pijade” boravio je na stručnom usavršavanju u Parizu 1980. Bavio se slikarstvom kroz uljane slike, akvarele i kolaže, ali i grafikom, esejistikom i likovnom kritikom. Održao je brojne izložbe u Nišu, Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima u zemlji, ali i inostranstvu - u Lucernu, Bazelu, Arauu, Rajnahu, Bukureštu, Parizu, Varni, kao i u Kuvajtu i Jordanu. Osim samostalnih, izlagao je i na preko 200 kolektivnih izložbi u Srbiji, među kojima su Bijenale jugoslovenske grafike u Beogradu, Bijenale minijature u Gornjem Milanovcu, Bijenale akvarela u Zrenjaninu i Trijenale savremenog jugoslovenskog crteža u Somboru. Dobijao je nagrade na Koloniji mladih u Ivanjici, na izložbi “Vojnici slikari”, na Bijenalu akvarela u Zrenjaninu, ali i nagradu iz Fonda Đorđa Andrejevića Kuna, Otkupnu nagradu na Oktobarskom salonu, “Zlatnu značku” KPZ Srbije i “Mali pečat” Niškog Grafičkog kruga. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije, Društva srpskih umetnika “Lada” i Grupe A, kao i dugogodišnji saradnik Narodnih novina, gde je objavljivao prikaze izložbi i feljtone. Do penzionisanja je radio u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Nišu kao muzejski savetnik konzervator.

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Ima, vrlo malo, podvučenog teksta. Izdavač: Neoplanta film - Novi Sad, 1971. god. Broširan povez, 29 cm. 1009 str. Neoplanta film je bilo filmsko preduzeće sa sedištem u Novom Sadu, osnovano septembra 1966. godine ukazom Skupštine SAP Vojvodine. Prestalo je da postoji 1986. godine. Proizvelo je preko 200 filmskih naslova, od toga 13 dugometražnih igranih filmova, 173 kratkometražna igrana, dokumentarna i animirana filma. U ovom periodu proizvedeno je oko 58 filmova prosečno oko 11 godišnje.Najviše je proizvedeno redovnih autorskih filmova koji su predlagali i realizovali sami autori ili su ih radili autori po pozivu Neoplante. Predlozi su upućivani na konkurse Republičkog fonda za kulturu ili Pokrajinske zajednice za kulturu. Sadržaj dokumentaraca je bio različit: teme iz društvenog života, sporta, umetnosti, poljoprivrede, istorije, međunacionalnih odnosa itd. Značajni reditelji u ovom periodu koji su dali pečat filmskoj proizvodnji Neoplanta filma: Branko Milošević (ilustrativni filmski izraz):više godina se bavio amaterskim filmom i sarađivao sa televizijom.Često radio naručene dokumentarne filmove koji nisu trpili eksperimentisanje niti preveliku autorsku slobodu. Miroslav Antić (lirsko-vizionarski filmski izraz):svojim filmovima davao poetsku notu ulazeći smelije u kritički odnos prema savremenim društvenim problemima Želimir Žilnik (problemski filmski izraz): uneo je potpuno novi filmski izraz u produkciji svojih dokumentarnih a kasnije i igranih filmova sa čime je kasnije postao prepoznatljiv u jugoslovenskoj i svetskoj produkciji dokumentarnog filma. Od ukupno 58 snimljenih filmova oni su realizovali 31 dokumentarac. Ostali značajni reditelji: Karpo Aćimović Godina, Nikola Majdak i Prvoslav Marić.

Akvarel Dimenzije sa ramom 44x36 cm,a samog dela 27x19cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

U pitanju je ulje na platnu. Slika je divna uživo. Stara je nekoliko godina i bila je izložena u galeriji Božidarac zajedno sa još 3 slike, zbog čega na sebi nema potpis. Dimenzije slike su 60×50. U dogovoru sa kupcem ja radim ram pre slanja, gde će cena naravno biti prilagodjena izradi istog. Za više fotografija ili dogovor oko cene mi se možete javiti.

U pitanju je slika pod nazivom `Petao` (dimenzija 70×50) koja je prvi put bila izložena u galeriji Božidarac u Beogradu. Prošla je sa odličnim kritikama. Slika je radjena uljanim bojama, i uživo je zaista prelepa. Što se rama tiče, u dogovoru sa kupcem ja radim ram. Takodje, slika ima posvetu pozadi što joj daje veću odnosno sentimentalnu vrednost. Ukoliko želite više slika možete mi se javiti. Takodje, cena nije fiksna.

Марија Јанез Гарсија је била шпанска кабаре певачица, плесачица и ведета. Године 1913. емигрирала је у Барселону са својом породицом због економских тешкоћа изазваних затварањем рудника олова и сребра у њеном крају. У Барселони је радила у фабрици играчака и радњи за вез. Са шеснаест година побегла је са првим мужем. Usled velikog broja beskorisnih poziva koje smo primili na telefon, od sada dogovor putem KP poruka kako bi koristili naše vreme racionalno.

Grafika u tehnici akvatinta “Summer Time” Branke Bradic clana ULUPUDS-a od 1993. Nastala 2003 godine i predstavlja 16. od 30 napravljenih otisaka. Dimenzije su sa ramom 52 X 36,5. Bez rama (oiviceni deo gde je ulegnuce sa radom) 17 X 32 cm. Na poledjini je posveta i potpis slikarke. Branka Bradić ( Beograd , 1963), završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Miloša Ćirića i Branislava Makeša i postdiplomske studije na istom fakultetu u klasi Dušana Petričića i Bogdana Kršića. Radi kao samostalni umetnik - illustrator, slikar i grafičar. Takodje, radi kao instruktor crtanja, slikanja i karikature u privatnoj školi za umetnost u Kanadi. Kraće vreme radila i dizajn za nakit i modele u vosku. Član ULUPUDS-a od 1993. Izlagala na 2 samostalne i preko 60 žiriranih izložbi. Ilustrovala 11 objavljenih knjiga/udžbenika, ima umetnička dela u privatnim i javnim kolekcijama u Evropi, SAD, Kanadi i Japanu. Vaznije izložbe: Oktobarski salon, Zlatno pero Beograda, Majska izložba grafike beogradskog kruga, Majska izložba ULUPUDS-a, Svetski festival karikature u Portugalu, Međunarodna izložba grafika malog formata u Barseloni – Španija, Međunarodno bijenale ilustracija u Bratislavi - Slovačka, Međunarodna izložba umetnosti malog formata u Virdžiniji – SAD, Svetska izložba malih slika i grafika u Pizi – Italija, izložba minijature u Tokiju-Japan i druge. Nagrade i priznanja: 1986 Nagrada Univerziteta umetnosti u Beogradu za najbolji uspeh iz glavnog stručnog predmeta na četvrtoj godini studija; 1988 Otkup tiraža grafike (“ Grafika meseca” ) na otvorenom konkursu Galerije Grafički kolektiv i 1989 otkup tiraža na konkursu JAT-a; 1993 Diploma “ Izložba meseca” od strane likovnog kritičara rubrike “ Likovni život grada” radio emisije “ Košava” za samostalnu izložbu ilustracija; 1995 Treća nagrada za dizajn za knjigu “ Ja, prijatelj svoga psa” na međunarodnoj izložbi knjiga u Beogradu; 1997 Nagrada “ Best in Show” (“ Najbolje na izložbi” ) – Toronto, Canada; 1998 &2001 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Che Ha Consegnito la Varutazione di Segnalato” ) za crteže na međnarodnoj izložbi u Pizi – Italija; 1999 Druga nagrada za uljanu sliku na izložbi minijature u Londonu , Canada ; 2004 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Mentions” /” Jury commendation” ) za grafiku na međunarodnoj izložbi minijature u Vile-Mari, Kanada 2005 Novčana nagrada za “ zapaženi umetnički rad” (“ Honorable mention” ) za grafiku na nacionalnoj izložbi malih grafika u Koloradu, SAD;

Teologija stara gravura Rafaelo 1781 godina Uramljena grafika iz 18 veka , ručno bojena , prema slavnoj Rafaelovoj fresci u Vatikanu . Kupljena u čuvenoj galeriji Pinakoteka u Barseloni . Teologia - Divinarum Rerum Notitia - Raffaello Veličina grafike bez rama 46.2 x 42.5 cm Autori : Raphael Sanzio d’Urbino (1483-1520) (freska na zidu papsog stana u Vatikanu ) Bernardino Nocchi (1741-1812) (posredni crtač) Raphael Morghen (1758-1833) (graver) Izdavač : Joh. Volpato ( Giovanni Volpato ) , Rim 1781 godine. Kolorista - nepoznat. Natpisi : Theologia – Picta in fornice imminet tabulae (vulgo) la disputa del Siño Sacramento Bernandius Nocchi del Ralph Morghen sculp. Joh. Volpalo direct of Vendit Romae Alegorisjka grafika prema čuvenoj Rafaelovoj fresci koja prikazuje personifikaciju teološke nauke. Jedna je od četiri freske , peronifikovanih nauka Pravde , Filozofije, Teologije i Poezije. Freske, koje se smatraju jednim od najvećih Rafaelovih dostignuća, naručio je 1509. papa Julije II kao deo dekoraciju Stanze della Segnatura, jedne od četiri sobe, u vatikanskim stanovima. Ova soba je trebalo da služi kao privatna biblioteka pape Julija , a ukrasi prikazuju glavne stubove ljudskog znanja. Četiri personifikacije su naslikane u krugovima na zasvođenoj tavanici, a između njih i ispod njih na zidovima su freske vezane za oblasti znanja koje predstavljaju. Alegorijska figura teologije, okružena je sa dva krilata anđela koji drže ploče sa natpisom Divina[rum] [Rer]um Notitia ( Otkrovenje Božanskih stvari ) . Citat je uzet iz dela vizantijskog cara Justinijana . ( Justinijan I ili Justinijan Veliki,( 482 — 14. новембар 565 god. ) Grafike je objavio Đovani Volpato (1740-1803) u Rimu 1781 godine prema crtežu Bernarda Nokija. Ovaj primerak grafike je nakon toga ručno obojen prema bojema originalnog rada Rafalea Urbina, najverovatnije u 19. veku. Teologija sedi na prestolu od oblaka i noci crveno - zelenu - belu haljinu zanesenu vetrom. Crvena - zelna i bela boja su simbolika hrišćanskih ( Teologijinih ) vrlina: milosrđa, nade i vere. Rafaelo je bio jedan od tri najveća umetnika italijanske renesanse i uspešan arhitekta. Kao glavni papin arheolog, učestvovao je u iskopavanjima drevne Zlatne kuće Nerona i mnoge rimske freske koje je tamo video u stvaranju adaptirao prilikom sopstvenih oslikavanja zidova i plafona u Vatikanu i privatnim vilama u Rimu. Otiske napravljene prema Rafaelovim crtežima je za njegovog života izradio graver Markantonio Rajmondi (oko 1470-1482 ). Kasnije su prema njima radili pozniji grafičari. Rafaelove grafike drugih gravera bile su posebno popularne u neoklasičnom periodu sredine 18. veka i ranog 19. veka, što se poklopilo sa ogromnim oživljavanjem interesovanja za klasičnu umetnost antičke Grčke i Rima, kao i za klasicizam renesanse. Bernardino Noki je bio italijanski slikar portreta, verskih i istorijskih tema koji je živeo i radio u italijanskim gradovima Luci i Rimu. Papa Pije VI ga je 1780. imenovao za zvaničnog vatikanskog slikara i ukrasio je brojne palate u Rimu, uključujući freske u Palati konsulta i Vatikanskom muzeju. Takođe je završio narudžbine za crkve, uključujući poznate slike za crkvu San Sekondo u Gubiju i baziliku San Fredijano u Luci. Rafael Morgen je bio izuzetno vešt i uspešan italijanski graver, koga su savremenici smatrali jednim od najvećih koji su ikada živeli. U početku ga je obučavao njegov otac, umetnik Filipo Morgen, a zatim je postao šegrt kod Đovanija Volpata u Rimu, postavši njegov saradnik i oženivši se njegovom ćerkom. Njegov opus obuhvata oko 250 grafika u različitim žanrovima, a posebno gravura po majstorima italijanske renesanse, poput da Vinčija i Rafaela. Morgen je bio profesor na Firentinskoj akademiji i graver Velikom vojvodi od Toskane. Takođe je bio cenjen u Francuskoj, gde ga je kralj Luj KSVIII postavio za saradnik Instituta de France 1803. i odlikovao Legijom časti. Na poleđini grafike nalazi se nalepnica Pinakoteke u Barseloni, čuvene galerije koja je radila u periodu između 1928 i 2004 godine.

Predstavljamo vam luksuzni ukrasni set za 15 figura bogova naše mitologije koji može da oplemeni prostor u kome živite ili radite. Polica je od punog drveta, u potpunosti ručne izrade, masivna i zastakljena. Staklo po potrebi može da se skine, a svako ima sigurnosnu kvačicu kako bi stajalo na mestu. Raspored i izbor skulptura je na vama, ovo je samo primer kako može da izgleda. Autor skulptura je vajar Jovan Petronijević Cena ovakvog seta je 33600,00, a u ponudi su i poklon setovi u drvetu i staklu za po dve figure https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/49791749_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet-2- kao i za pet figura https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/29916397_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet Pogledajte celokupnu našu ponudu inspirisanu srpskom, slovenskom (i pomalo vikinškom i keltskom) mitologijom https://www.kupindo.com/Clan/ROD-suveniri/SpisakPredmeta

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Philips mini linija Bluetooth/MP3/USB/FM/CD sa ORIGINAL daljinskim upravljacem. Model No: BTM2310/2 Philips Micro Music System BTM2310 with USB Direct Vrlo lepo ocuvan mikro muzički sistem sa perfektnim zvukom i mogućnošću blutut povezivanja. Ovakva nova kosta cak 15.490 din! https: //dijaspora. shop/tv-video-i-audio/audio-i-video/hi-fi-sistemi/philips-mini-linija-btm2310-12 Potpuno ispravna i testirana. Radna garancija 30 dana. Opis: Slušajte muziku sa pametnog telefona, prenosite muzičku biblioteku preko Bluetooth veze i reprodukujte MP3-CD diskove pomoću ovog kompaktnog Philips muzičkog sistema sve-u-jednom. Punite sve pametne uređaje, od pametnih telefona do tableta, pomoću ugrađenog USB priključka za punjenje. Tehničke specifikacije: Zvuk Poboljšanje zvuka digital sound control Maksimalna izlazna snaga (RMS) 15W Zvučnici Drajveri zvučnika 3` woofer Vrste zvučnika bass reflex sistem zvučnika Mogućnost priključivanja USB USB host Bluetooth profili A2DP Audio ulaz (3,5 mm) Da Audio reprodukcija Režimi za reprodukciju diskova brzo premotavanje unapred/unazad pretraga sledeće/prethodne numere ponavljanje/nasumično/programiranje Reprodukcija medija CD CD-R/RW MP3-CD USB memorijski uređaj Režimi reprodukcije USB Direct brzo premotavanje unazad/unapred reprodukuj/pauziraj prethodno/sledeće ponavljanje nasumično Prekid Podešivač / Prijem / Prenos Antenski FM fiksirana gipka antena Opseg tjunera FM mono FM stereo Prethodno podešeni kanali 20 Poboljšanje tjuenera automatsko digitalno pretraživanje automatsko pretraživanje Lako podešavanje (Plug &Play) Praktičnost Alarmi CD alarm Radio alarm USB alarm Sat Na glavnom displeju tajmer za automatsko isključivanje Vrsta punjača trej Tip displeja LED zaslon Napajanje Napajanje 100-240 V naizmen. struje, 50/60 Hz Dodaci Uključena dodatna oprema Kabl za napajanje naizm. strujom FM antena Korisničko uputstvo Daljinski upravljač Daljinski upravljač sa 21 tasterom Dimenzije Bruto težina 4,67 kg Neto težina 3,55 kg Dubina glavnog zvučnika 125 mm Širina glavnog zvučnika 150 mm Dubina glavne jedinice 247 mm Težina glavne jedinice 121 mm Širina glavne jedinice 180 mm Visina ambalaže 312 mm Širina ambalaže 577 mm Dubina ambalaže 185 mm Visina glavnog zvučnika 238 mm

DAS KATHE KOLLWITZ - WERK DRESDEN 1930. MIT EINER EINLEITUNG VON ARTHUR BONUS NEUE VERANDERTE UND ERWEITERTE AUSGABE * NEMA U PRODAJI * ANTIKVARNA KNJIGA Kete Kolvic (1867 -,1945), bila je nemačka grafičarka i slikarka. Obrađujući teme velegradskog proleterijata, stvorila je i u crtežu i u grafici sopstveni izraz sa elementima ekspresionizma. Njen umetnički opus prožet je progresivnim političkim tendencijama angažovane umetnosti. Radila je i kao vajarka. Za vreme nacizma u Nemačkoj joj je bio zabranjen rad i izlaganje. Ovo je jedna veoma retka monografija, u kojoj je prvih 38 strana tekst i opis, a ostalo su njene grafike i crteži, na fantastično kvalitetnom papiru, izvanredno očuvana unutrašnjost - kao i spoljašnjost, osim što ima sitno oštećenje u donjem delu hrbata, što može da se zalepi, jer se samo platno malo zacepilo i odvojilo. Knjiga je većeg formata, 26 x 19.5 cm, tvrd povez sa zlatotiskom, izvanredno očuvano za godinu izdanja, a i inače. Carl Reissner Verlag, Dresden 1930. godine. Knjiga je na nemačkom jeziku. # 56

Dragutin Cigarčić (1922-1985)- Tri gracije, pastel, dimenzije š21 x v25cm (s ramom š45 x v54cm). Rad nije signiran. Slika se prodaje iz lične kolekcije, isključivo uz lično preuzimanje u Beogradu-Čukarica ili Šumice. O umetniku: Cigarčićeva biografija je za poštovanje, mada nikada ništa lično nije isticao. Rođen je u porodici poznatog vranjanskog terzije LJubomira Cigarčića i majke Savke - domaćice. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1946. godine, a zatim je bio saradnik u Državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića, nekoj vrsti kvalitetnih postdiplomskih studija, koje su prošli mnogi viđeni slikari. Boravio je u Francuskoj kao stipendista francuske vlade i stipendista Fonda `Moša Pijade`, zlatnoj potpori mladim umetnicima koju je pružao Titov sistem. Učestvovao je na studijskim putovanjima u Pragu, Parizu, Budimpešti, Veneciji, Beču i Rimu, ali je u njegovom delu najvidljiviji uticaj francuske moderne kulture. Pripadao je grupama `Samostalni` i `Decembarskoj grupi`, koja je bila izvanredno značajna, okupljala velike slikare, ali bila i državni projekat, nasuprot grupi `Medijala`, prvom pravom srpskom andergraundu i opoziciji, kako likovnoj, tako i političkoj. Cigarčić je imao tri samostalne izložbe, sve u Beogradu: 1948, 1956. i 1960. godine. Učestvovao je na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Mali i okretan, slikao je do poslednjih godina života kvalitetno, za njega nije važio kao za današnje umetnike popularno rečeno `zamor materijala`. I nekada su slikari teško živeli, pa je Cigarčić bio profesor na Školi za industrijsko oblikovanje u Beogradu. Reč je o stvaraocu koji je radio na poseban način, duboko uvažavajući tradiciju, svoje nasleđe, ali su kod njega srednji vek i freskopis dolazili do drugačijeg izraza nego kod njegovih saboraca iz `Decembarske grupe` - Lazara Vozarevića i Aleksandra Tomaševića. Diskretan i suzdržan, oprezan i mudar, on nije dopuštao da bilo šta direktno prodre u sliku, sve je moralo da prođe njegove brojne filtere nataloženih osećanja i doživljaja. Taj nepravedno skrajnuti i zaboravljeni majstor, koji nezasluženo nije stručno potvrđen, slikao je na podobije starih zografa, njegova boja kao da je sazrevala stotinama godina, izravno preneta sa freske. To je boja starog zida, topla i isprana, okađena, toliko sugestivna, krajnje posna, koja upućuje na lični i estetski asketizam, slikara koji je u oblačenju i nastupu praktikovao tihovanje. On je ono najlepše i najbolje što daje jug Srbije, tradicionalni svet, skroman i suzdržan. Uspostavio je vezu između ikonopisa i freskopisa, srednjeg veka i visokog modernizma, u duhu mediteranskog zaveštanja balkanske kulture. Bio je jedan od slikara koji su srpsku likovnost uveli u evropsku na sasvim nov način.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, sve ostalo uredno! Katarina Ambrozic Milan Konjović se rodio kao drugi sin Davida Konjovića, advokata, kraljevskog javnog beležnika i Vere, rođene Vukičević. Konjovići su Somborci od davnina, u ove krajeve su došli u vreme „Velike seobe Srba” sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine iz Pećke Patrijaršije da bi kasnije, kroz vekove, odigrali značajnu ulogu u političkom, društvenom i kulturnom životu grada. Milan Konjović je već 1914. kao gimnazijalac u Somboru izložio pedesetak svojih radova slikanih po prirodi, a 1919. godine se upisuje na Akademiju likovnih umetnosti u Pragu, u klasu profesora Vlaha Bukovca. Milan KonjovićNakon dva semestra studije nastavlja samostalno. Avangardni češki slikar Jan Zrzavi ga upućuje na studiranje Leonarda, potom odlazi u Beč, da bi 1923, godine usledila studijska putovanja u Minhen, Berlin i Drezden. U Pariz stiže sa Emom Maštovskom, svojom kasnijom suprugom — koju je upoznao u Pragu 1924. godine i ostaje do 1932. godine, do svog konačnog povratka u Sombor. U Parizu postiže zapažene uspehe samostalnim izložbama, kao i učestvovanjem na izložbama Pariskih salona. Tu nastaje Konjovićeva „plava faza” (1929—1933), njegova prva zrela umetnička fizionomija. Po povratku u Sombor posvetio se slikanju rodnog kraja, njegovog pejzaža, ljudi i ambijenata sa strašću vizionara, koji svemu sto radi daje pečat svoje autentične stvaralačke ličnosti. Leti slika u Dalmaciji (Mlini, Cavtat, Dubrovnik), te razdoblje od 1934. do 1939. obuhvata umetnikovu „crvenu fazu”. Za vreme rata, 1941. godine nalazi se u zarobljeništvu u logoru u Osnabriku, gde je radio tempere i veći broj crteža. Posle povratka u Sombor, 1943., 1944. i 1949. godine nastaju Konjovićevi pasteli, kao i ulja stišanog kolorita, koji čine umetnikovu „sivu fazu” (1940—1952). Godina 1953. znači preokret u Konjovićevom slikarstvu: odnos prema predmetu postaje slobodniji, na delima „kolorističke faze” dominira čista, intenzivna boja, umetnik se zaustavlja na pragu apstrakcije. Nova slikarska orijentacija kulminira i traje na radovima „asocijativne faze” (1960—1984), da bi slikar 1985. godine počinjao sa prvim varijacijama na temu vizantijske umetnosti, te će do kraja 1990. godine nastati tridesetak dela nove „vizantijske faze”, sa kojima se i završava Konjovićev prebogati opus od oko 6000 radova, ulja, pastela, tempera, akvarela, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostim, vitraža, mozaika, grafika. Učestvovao je na preko 300 samostalnih i oko 700 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti izabran je 1979. godine, za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti 1986. godine, a za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1992. godine. Milan Konjović je dobitnik brojnih značajnih nagrada i priznanja.

Crtež za `Obično petkom` Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[1] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[10] Knjige za decu[1] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић

Mića Mihajlović Primeri radova iz iste serije su objavljeni u časopisu koji je uključen u oglas Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags: vujica rešin tucić neoavangarda novosadska avangarda postmoderna postmodernizam uj symposion tribina mladih ferenc mauric ankica opresnik rumunska književnost u vojvodini rumunski pisci na rumunskom jeziku

dim. 10 x 8 cm (zatvorena) 10 x 14,5 (otvorena) materijal MESING PRELEPA RUSIJA samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Ruske metalne ikone kao bogoslužbeni predmeti napravljeni od legure bakra u verskoj praksi ovi predmeti pojavile su se u drugoj polovini 17. veka kod staroveraca, kojim su oni odražavali, na neki način, savremeni razvoj ruske pravoslavne crkve. Naime u bori protiv raskola koji je postojao i doveo do formiranja dve osnovne struje u ruskoj pravoslavnoj crkvi — prve, vođene patrijarhom Nikonom i druge predvođene starovercima na čelu sa proto-sveštenikom Habakkukom, bronzane ikone i krstovi su kod staroveraca imali centralnu ulogu u iskazivanju nezadovoljstava raskolom pravoslavaca u Rusiji. Prvi centar proizvodwe ovih predmeta nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, ili „bespopovaca“. Međutim kako su bronzane ikone ne samo među vernicima vrlo brzo postale popularne i među drugim slojevima stanovništva Rusije, kod mnogih pojedinaca javila se neodoljiva želja i potreba da se ikona sa određenim motivom nabavi gotovo trenutno, po povoljnoj ceni, da bude relativno trajna, praktična za nošenje, da osnaži molitvu u svakom trenutku i na svakom mestu, da ulije i povrati snagu svetiteljske zaštite. Velika potražnja za bronzanim ikonama učinila je da su se počele otvarati radionice po celoj Rusiji, kako bi se sve veća potražnja za njima zadovoljila, i tako postale simbol ne samo ruskih staroveraca već i širokih masa. Prvi centar za proizvodnju metalnih ikona i drugih obrednih predmata staroveraca nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, zvanih i „bespopovaci“. Na masovnu proizvodnju metalnih ikona u oblastima Belog mora u mnogome je uticao razvoj rudarske industrije u toj oblasti, kao i pojava veštih i priznatih majstora koji su posedovali veštinu izlivanja bronzane ikone. Među njima je bio Vasilij Evstratov iz Novgoroda, koji je sa nećakom radio u Šeltoporoškom skitu, blizu Viga. Vasilij Petrov i Gorbun su u Vigu izrađivali ikone sa predstavama Velikih praznika, kao i male ikone sa ili bez emajla. Na proizvodnju metalnih ikona u Rusiji, i pored zabrane njihove izrade, i u kasnijem istorijskom razdoblju uticala je činjenica da je metalurška industrija Rusije najvećim delom bila pod dominantnim uticajem staroveraca. A u oblastima oko Urala bilo ih je najviše među obučenim majstorima i radnom snagom. Kada su se u Moskvu, uglavnom posle 1771. godine, učvrstili i „popovci” i „bespopovci,” ona je postala važan centar proizvodnje i trgovine metalnim ikonama. Tako su se sredinom 19. veka metalne ikone i krstovi izrađivali u okolini Moskve, Olonetsu, Jaroslavu, Pomorju i u oblasti Nižnjeg Novgoroda, u kome se svake godine održavao sajam na kome su se prodavale i kupovale metalne ikone i drugi sveti predmeti. Antique Russian Orthodox Brass Travel Icon Panel From 3-Panels Folding RUSSIA