Wonders Are Collectible: Taxidermy: The Beauty of Beetles, Bugs and Butterflies Јероен Лемаитре (1987) је младић из Леувена чији је таленат 2014. године препознао Мусее дес Артс Децоратифс, музеј декоративне уметности и дизајна у Паризу. Од тада је радио под етикетом Анимаук Специаук напредујући даље са својим креацијама користећи животиње, инсекте и лептире из тропских крајева. • Weird and wonderful overview of the fine art of taxidermy • From Animaux Speciaux Belgian artist, Jeroen Lemaitre Aren`t we all rendered speechless by the ultimate beauty that nature has to offer? Don`t we all want to capture it and indulge in these images forever? To capture animals in all their glory in such a way that it shows every flamboyant, scintillating detail is a delicate art. This book gives an overview of the history, the myths and the symbolism, the process, the most wonderful collections and interiors, decorated as true Wunderkammers, and the craftsmen and artists from past and present who elevated taxidermy to fine art. • Чудан и диван преглед ликовне уметности таксидермије • Од белгијског уметника Анимаук Специаук, Јероена Лемаитреа Нисмо ли сви остали без речи од крајње лепоте коју природа нуди? Зар не бисмо сви желели да га снимимо и заувек се препустимо овим сликама? Ухватити животиње у пуном сјају на такав начин да показују све блиставе, светлуцаве детаље је деликатна уметност. Ова књига даје преглед историје, митова и симболике, процеса, најдивнијих колекција и ентеријера, уређених као истински вундеркамери, и занатлија и уметника из прошлости и садашњости који су таксидермију уздигли до ликовне уметности.

Odlično stanje MARKO ČELEBONOVIĆ Tekst: Stojan Ćelić Monografija 1977 srpska akademija nauka i umetnosti tvrd povez veliki format Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) je bio jedan od najistaknutijih srpskih slikara 20. veka. elebonović je rođen u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda). Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U preriodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu. Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura. Srpsko slikarstvo xx veka apstraktno slikari srbi 20. vek

k6 Срећко Ђукић (Суботица (Коцељева), 7. јануар 1947[1]) дипломирани је економиста, дипломата, који објављује радове из области економске политике, међународних односа, спољне политике, дипломатије. Као дипломата и публициста, посебно истражује и пише о совјетском и постсовјетском времену и пространству, Русији, Заједници незавних држава, Евроазији, источној Европи, Балкану, односима Исток–Запад. Аутор је бројних предговора, поговора, рецензија. Објавио је бројне чланке у земљи и иностранству. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 7. јануара 1947. у селу Суботица, општина Коцељева.[2], Тамнава. Школовао се у Ваљеву и Београду. По завршетку Економског факултета[3] (1970), магистрирао и докторирао[4] (1981), специјализирао у Москви. Ожењен је, има ћерку, сина и три унука. Публиковао је многобројне чланке у домаћој и страној периодици, дневној штампи, коаутор је низа монографија, зборника, других публикација, редовно иступа у медијима. Срећко Ђукић је аутор до сада 19 објављених књига: Економска сарадња СФРЈ и СЕВ (Београд, 1984), О незабываемом – Раздумья (Минск, 2006), Сибир – земља изазова – путописне и друге приче са Јенисеја (Нови Сад, 2007), Лукови Срећка Ђукића (Београд, 2008), Постсовјетско пространство – процеси глобализације (Нови Сад, 2009), Време енергије – више од дипломатије (Београд, 2009), Тајне Беловешке пушће – Вискули – последњи дан СССР (Београд, 2010), Крај Совјетског Савеза и Русија – ново руско окружење (Београд, 2011), Руски гас у Европи – од детанта до Јужног тока (Београд, 2011), Вера (Ваљево, 2011), Повратак савеза – двадесет година после (Београд, 2012), Балканизација Балкана (Београд, 2013), Нови крсташи на Балкану (Београд, 2015), Ера руског гаса – Гас и глобална безбедност (Београд, 2016), Путовање Јенисејом – путовање на Северни пол (Београд, 2016), Косовизација Европе (Београд, 2018), „Анђео“ над Србијом (Београд, 2018), Приче из Ђукића јаруге - Ђукићи уистини и у предању (Београд, 2018). Срећко Ђукић је коаутор више заједничких књига, монографија, зборника, између осталих: Енергетски односи Југославије са СССР (коаутор, Привредни преглед, Београд, 1985), Југославија – СЕВ (ИМПП, монографија, Београд, 1987), Балканско раскршће (зборник, е-књига, Универзитет Бања Лука, 2013), Изазови спољне политика Србије (ЕПуС, зборник, Београд 2015), Миграционные тенденциии и борба против ксенофобии и неофашизма (Фонд `Славяни`, зборник, Софија, 2016), Глобализација и глокализација (Социолошко друштво Србије, зборник, Косовска Митровица, 2017), Србија и свет у 2017. (ИМПП, зборник, Београд, 2018), Енергетска дипломатија Републике Србије у савременим међународним односима (ИМПП, зборник, Београд, 2019). Написао више стотина чланака, коментара, интервјуа, публиковао у многим домаћим и страним часописима (Директор, Пословна политика, Економска политика, Југословенски преглед, НИН, Међународна политика, СЭВ, Международня жизнь, Аргументи), новинама (Политика, Блиц, Вечерње новости, 24 часа, Дума, Континент, Пари, Република, Белорусь севодня, Народная воля), агенцијама, на радију, ТВ, порталима у земљи и иностранству. У професији је прешао пут од млађег економског аналитичара и планера, саветника и секретара у југословенској влади, до дипломатских дужности у земљи и иностранству. Каријеру је започео у Савезном заводу за друштвено планирање, наставио у Савезном извршном већу (СИВ, влада СФРЈ), као саветник члана СИВ-а за економска и политичка питања и секретар Комисије СИВ-а за координацију сарадње између СФРЈ и СЕВ-а. Учествовао је у најважнијим преговорима између СФРЈ и СЕВ-а, на заседањима највиших и других органа СЕВ-а. Као дипломата је радио у југословенским мисијама и амбасадама у Москви (у Совјетском Савезу и Русији), Софији (Бугарска), Минску (Белорусија)[5]. После агресије НАТО-а радио је на Косову и Метохији. У Министарству спољних послова био је координатор за регионалну сарадњу, помоћник начелника за СССР и Источну Европу, директор Аналитичке дирекције у Служби за истраживање и документацију, директор Дирекције за Русију и Евроазију. Био је гостујући професор на Универзитету у Бања Луци и на Федералном универзитету у Краснојарску (Русија), професор на Факултету за дипломатију и безбедност Универзитета Унион у Београду, предавач на Факултету политичких наука у Београду, предавач на Школи за спољну трговину Привредне коморе Србије, предавач на Отвореној школи у Београду. Члан је Форума за међународне односе Европског покрета у Србији. Др Срећко Ђукић је од 2004. до 2011. године изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Белорусији, доајен дипломатског кора.

Izdavač: Nacionalni park Sutjeska - Tjentište, 1976. Veliki format (33×42 cm), 2 strane teskta + 10 reprodukcija. Veoma dobro očuvano. Prvoslav Pivo Karamatijević (Nova Varoš, 5. maj 1912 — Rijeka, 28. avgust 1963) bio je srpski slikar, grafičar, profesor i učesnik. Rođen je kao sin sveštenika i pukovnika Jevstatija i Jefimije. Nižu gimnaziju završio je u rodnom mestu, a Umetničku školu i Akademski tečaj u Beogradu 1932. godine kod profesora Milana Milanovića i Ljube Ivanovića. Do 1941. godine, predavao je crtanje po školama u Srbiji (Užice, Pljevlja, Novi Pazar i Skoplje) i povremeno se bavio likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača ilegalne umetničke grupe „Život“, 1934. godine. Godine 1941, pridružio se Narodnooslobodilačkom pokretu Jugoslavije. Sa D. Vuksanovićem i B. Baruhom organizovao je Prvi partizanski slikarski atelje u Užicu. Povremeno je radio pri Agitpropu Vrhovnog štaba NOVJ u Istočnoj Bosni od 1942. do 1944. godine. Posle rata, bio je profesor i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu od 1957. do 1963. godine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluga za naroda sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i ostalih odlikovanja. Njegov stvaralački opus obuhvata grafike, grafički dizajn, crteže, slike u akvarelu i temperi i zidnu dekoraciju. Rano se opredelio za socijalnu tematiku – težak predratni život radnika i seljaka, borba u NOR-u, oslobođenje, obnova i izgradnja zemlje. Tokom rata, risao je motive iz života i borbi partizana. Njegove grafike nisu samo beležile životnje tokove, već su se umetničkim izrazom i formom prilagođavale ideji i postepeno razvijale od ekspresionizma ka socijalističkom realizmu. Sa jugoslovenskim umetnicima izlagao je od 1932. godine u Jugoslaviji i inostranstvu, a samostalno u Prijepolju 1932, Pljevljima 1932. i 1938, Užicu 1934, Skoplju 1940. godine, na prolećnim i jesenjim izložbama ULUS-a, izložbama SLUJ-a. Narodnooslobodilačke borbe. Grafike: 1 JURIŠ 2 ISPRAĆAJ U PIVI 3 KONJANICI 4 PRELAZ 5 NA SPLAVU 6 NA VUČEVU 7 SAN 8 ORIGINALNI CRTEŽ SA SUTJESKE 9 TIFUSAR 10 SVE DALJE...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rugmaking: A Complete Introduction to the Craft of Rugmaking Nell Znamierowski Nell Znamierowski (13. kolovoza 1931. - 29. travnja 2021.) bila je američka tekstilna umjetnica. Znamierowski je rođen u Amsterdamu, New York.[1] Rođena je kao Aniela Znamierowska, jedino dijete Waclaw i Helene Wojnar Znamierowski i završila je srednju školu Wilbur H. Lynch u Amsterdamu 1949. [2] Diplomirala je likovnu umjetnost tekstilnog dizajna na Rhode Island School of Design 1953. [3], a uz Fulbrightovu stipendiju otputovala je u Finsku kako bi radila u Školi za industrijski dizajn, gdje se zainteresirala za Rya prostirke. Tijekom svoje karijere radila je na različite načine kao dizajnerica tiska, savjetnica za boje i dizajnerica tkanih tkanina uz poučavanje u školi Brooklynskog muzeja umjetnosti – gdje je također koordinirala program vlakana – i Fashion Institute of Technology.[ 4] Djela koja je izradila ili dizajnirala Znamierowski mogu se pronaći u zbirkama Muzeja američke umjetnosti Smithsonian [1], Muzeja Cooper-Hewitt [5] i Instituta za umjetnost u Chicagu [6], a ona je predstavljena u mnogim solo i skupne izložbe diljem Sjedinjenih Država.[3] Autorica je brojnih vodiča za tkanje, uključujući Korak po korak tkanje: potpuni uvod u zanat tkanja, uključujući fotografije u punoj boji (1967.) i Korak po korak tkanje: potpuni uvod u ćilimarski obrt (1972.).[7] Također je pisala za brojne publikacije o tekstilu, uključujući Craft Horizons, Piecework, American Craft, Handwoven i Fiberarts, te je držala predavanja i radionice tijekom svoje karijere.[4] Znamierowski je preminuo u New Yorku u dobi od 89 godina 29. travnja 2021. Misa zadušnica održana je 11. rujna 2021. u crkvi svetog Stanislava u Amsterdamu, NY, nakon čega je odmah uslijedio pogreb na groblju svetog Kazimira.

17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

STARE SRPSKE MINIJATURE - Svetozar Radojčić Autor: Svetozar Radojčić Izdavač: Naučna knjiga, Beograd Godina izdanja: 1950. Broj strana: 56 + 6 listova sa 12 reprodukcija u boji + 56 listova sa crno-belim reprodukcijama Pismo: latinica Povez: tvrd Format: 30x20 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, korice malo izguljene i imaju manje fleke, listovi požuteli od starosto, izuzev toga knjiga u dobrom stanju. Odlična knjiga o istoriji minijatura u Srbiji, za ljubitelje i poznavaoce umetnosti i njene istorije. Reč minijatura, izvedena iz latinskog glagola miniare („obojiti minijumom“, crvenim olovom) označava malu ilustraciju koja je korištena za ukrašavanje antičkog ili srednjovekovnog iluminiranog rukopisa; jednostavnih ilustracija ranih kodeksa umanjene ili ocrtane tim pigmentom. Generalno mali obim takvih srednjovekovnih slika doveo je do etimološke zabune sa minutnošću i do primene termina na male slike, posebno portretnim minijaturama, koje su, međutim, izrasle iz iste tradicije i bar su u početku koristile slične tehnike. Svetozar Radojčić (Sremski Karlovci, 14. maj 1909 — Beograd, 20. oktobar 1978) je bio srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor i akademik. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Staro srpsko slikarstvo“ objavio je 1966. godine. Bio je sin Nikole Radojčića, srpskog istoričara i akademika. Rođen je 14.05. 1909. godine u Sremskim Karlovcima, gde je njegov otac Nikola radio kao profesor u Karlovačkoj gimnaziji i tu je završio osnovnu školu 1920. godine. Iste godine je upisao srednju školu u Ljubljani, pošto je njegov otac dobio mesto profesora na Ljubljanskom univerzitetu. Posle završene srednje škole, u istom gradu je od 1928. do 1932. godine završio studije arheologije. Tokom studija, Radojčić je školsku 1930/1931 proveo na zagrebačkom Sveučilištu, a za vreme leta je boravio u letnjoj školi bečkog Arheološkog instituta u koruškom gradiću Fajštricu (Bistrici) (1930. i 1931). Obrazovanje je sticao i u Beču i Pragu (Institut N. P. Kondakova i Univerzitet Karlov), a letnji period 1933. godine je proveo na arheološkim lokalitetima i muzejima u Veneciji, Akvileji i Gradežu. Doktorsku disertaciju na temu „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“ je odbranio u Ljubljani 30. oktobra 1934. godine i ona je iste godine štampana u Skoplju u izdanju Muzeja Južne Srbije, čiji je direktor tada bio Radoslav Grujić.

beograd , makedonska ulica fotografija 17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

RUSKO-BRITANSKI ODNOSI U CENTRALNOJ I ISTOČNOJ AZIJI! Autor je prikupio zvanična dokumenta, parlamentarne spise, političke pamflete, memorare, savremene novinske članke, kao i neobjavljene izvore iz ruskih, britanskih, indijskih, gruzijskih, uzbekistanskih i turkmenistanskih arhiva. Još od nejasnih praistorijskih vremena, ljudska vrsta je poznavala nebrojane sukobe koji su delili ljude. Ipak, usporedo s krvavim borbama, razvijala se i saradnja između pojedinaca, društvenih grupa i država uopšteno. Ova isprepletanost uzajamne odbojnosti i snošljivosti, mržnje i sklonosti, pratila je ljudska bića više do pet hiljada godina zabeležene istorije. Kao paragon ovog dijalektičkog protoka, „Veliku igru`, koju su igrale i velike evropske sile i lokalni vlastodršci u Centralnoj i Istočnoj Aziji u drugoj polovini 19. veka, istoričaju moraju da iznova ispitaju sa vremenskih, geografskih, sociopolitičkih, ekonomskih i kulturnih stanovišta. Ako bi običnog čitaoca, željnog razumevanja „tajni motiva` u pozadini istorijskih događaja, upitali da objasni kako gleda na Veliku igru, odgovor bi se lako mogao predvideti. Najverovatnije, čitaoc bi rekao da se ova definicija odnosi na geostrateško suparništvo, na prvom mestu između Britanskog i Ruskog carstva, za nadzorom nad Centralnom Azijom u devetnaestom veku, kada je, suočen s izazovom koga je ovo drugo carstvo uputilo ovom prvom, London morao upregnuti i diplomatska i vojna sredstva kako bi ostvario trosturki cilj: održati ravnotežu moći u Evropi, proširiti svoje posede u Indiji i osigurati komercijalne puteve od Sredozemlja prema Indijskom, odnosno Tihom okeanu. Knjiga dubinski posmatra Veliku igru u vezi sa razvojem rusko-britanskih odnosa tokom viktorijanskog i postviktorijanskog razdoblja. Njena svrha je da pobije mitove i ispravi očigledne nepreciznosti koje vladaju u našem razumevanju toga kako su predindustrijske države i ljudi bili uklopljeni u modernu civilizaciju zahvaljujući nadmetanju velikih sila za dominacijom u Aziji. Kratak sadržaj Uvod: Razmatranje anglo-ruskih odnosa u Aziji 1. Prolog velike igre 2. Ruski izazov i odgovor Britanije, 1856-1864 3. Put do Oxusa, 1864-1873 4. Vrhunac velike igre, 1874-1885 5. Strateški stalat, 1886-1903 6. Kraj igre Epilog EVGENIJ SERGEJEV je profesor istorije i voditelj Centra za sociopolitičke i ekonomske probleme dvadesetog veka pri Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka. Autor je knjige Ruske vojnoobaveštajne strukture u ratu s Japanom 1904.-1905.: tajne operacije na kopnu i moru. Takođe je radio i kao privremeni saradnik na Institutu Kennan pri Centru Wilson.

Fernand léger. dessins et gouaches Str 208 Povez tvrd Stanje knjige dobro, korice pohabane OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Fernan Leže (franc. Fernand Léger), (4. februar 1881. - 17. avgust 1955.), bio je francuski slikar, koji je pošao od kubizma, grafičar i keramičar. Rođen je u jednoj seljačkoj porodici. Posle mnogo godina rada (studij arhitekture u Kanu (Caenu)) kao arhitektonski crtač on je oko 1900. otišao u Pariz na Monmartr u četvrt gde su obitavali slikari i tu se nastanio. Posle vojske (1902. - 1903.) završio je studije na Ekol de Art Dekoratifs (franc. École des Arts Décoratifs) i Akademiju Julian u Parizu. Pored toga radio je u jednom arhitektonskom birou kao retušer fotografija. Impresionistički i kubistički uticaji Posle impresionističkih početaka on se zainteresovao i opredelio za okruženje kubizma i pod uticajem Sezana, Braka i Pikasa. Svoje radove izlaže u Galeriji Kanvajler kod trgovca umetninama takozvanog Daniela- Henri Kanvajlera koji je njega `otkrio` lično 1910. Posle rata 1914.- 1917. i njegovog ranjavanja počinje njegova `mehanička perioda` inspirisana ratnom mašinerijom. 1924. godine zamislio je i režirao `Mehanički balet` jedan nenarativan film sa fotografijom Mana Reja. Mehanistička faza Tokom Drugog svetskog rata emigrirao je i živeo u SAD u Njujorku. Posle 1945. godine član je KP Francuske i bio je inspirisan svetom rada i gradskim životom. Slikao je fabrike, čelične konstrukcije- traverzne, željezničke pruge, figure radnika, sportista i natecatelja, šofera i akrobata a njegov dekorativni način izražavanja obdržava monumentalne forme i ritam modernog života. Tvorac je različitih zidnih dekoracija, mozaika, vitraža, tapiserija, keramika pozorišnih dekoracija za scene, plakata... Predstavlja industrijski pejzaž koji je stabilan i nije statičan zasnovan na čistim geometrijskim formama i predstavlja `mehaničku utopiju`. Le Korbizijeove `mašine za stanovanje` odražavaju stavove Korbizjeovoga prisnog prijatelja Fernana Ležea sa kojim je sarađivao. Značaj umetnika Na Bienalu u Sao Paolu dobio je 1955. nagradu za slikarstvo. Ubrzo zatim umro je u svome novouređenom ateljeu u Žif sir Ivet (franc. Gif- sur- Yvette ) pored Pariza gde je i sahranjen na mesnom groblju. Posthumno su njegova dela izlagana na izložbi Dokumenta Kaselu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima malo starackih pegica po knjiskom bloku, sve ostalo uredno! Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“.

primenjena umetnost odlicno ocuvano omot kao na slikama minimalno pohaban u gornjem delu Izdavač: Republička zajednica nauke Srbije, Beograd 1977; Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 413, bogato ilustrovana, veliki format (35cm) Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku. Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd. Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebalo da bude jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariskog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju. Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste. Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.[1] Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike. Umetničko staklarstvo i vitraž Umetničko rezbarenje kamena, drveta i kosti Umetničko kovanje i livenje Vez i goblen Umetnička keramika Mozaik Primenjena grafika Draguljarstvo, izrada nakita i filigrana Moda Umetnička obrada kože Izrada tepiha i ćilima Unutrašnja dekoracija Veb dizajn Dizajn tekstila Kostimografija Scenografija Industrijski dizajn

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

Lepo očuvano Uz knjigu ide i retka ilustrovana brošura MOTIVI IZ ARHITEKTURE U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI Arhitektura srednjeg veka Đurđe Bošković Izdavač: Naučna knjiga, Beograd 1962; Detaljnije: mek povez, strana 353, ilustracije, 29cm Prof. Đurđe Bošković rođen je u Beogradu 1904. godine. Gimnaziju je učio u Francuskoj, a maturirao je 1922. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu 1928. godine. Od 1930. godine bio je kustos Narodnog muzeja i radio kao asistent i kao docent na Tehničkom fakultetu. Godine 1947. izabran za vanrednog profesora a 1950. godine za redovnog profesora na Arhitektonskom fakultetu, za predmete Istorija arhitekture i Istorija umetnosti. Na Univerzitetu u Beogradu je obavljao sledeće funkcije: bio je prodekan Tehničkog fakulteta (1946-1947), profesor Tehničke velike škole (1948-1950), dekan Arhitektonskog fakulteta (1959-1962), šef Katedre za istoriju arhitekture i umetnosti, direktor Arheološkog instituta. Bio je član Matične komisije za osnivanje, i jedan od osnivača Naučnog Društva Srbije 1969. godine. Bio je član i predsednik brojnih naučnih i stručnih organizacija, instituta, njihovih saveta i naučnih veća iz oblasti istorije arhitekture, zaštite spomenika i istorije umetnosti. Počasni je član Arheološkog društva i Društva konzervatora Jugoslavije. Učestvovao na vrlo brojnim međunarodnim naučnim skupovima, kongresima i simpozijumima sa vrlo zapaženim referatima. Držao je brojna predavanja na inostranim fakultetima, institutima, akademijama nauka (Pariz, Ravena, Moskva, Lenjingrad, Varšava, Sofija). Član je Internacionalnog komiteta za Vizantologiju i Internacionalnog komiteta za istoriju umetnosti. Najvažniji radovi kojima je uticao na razvoj teorije i prakse: Prof. Bošković je izvanredno plodan pisac i autor brojnih priznatih naučnih i stručnih radova iz oblasti kojom se bavi. On ima nekoliko stotina bibliografskih jedinica. Najznačajnija su posebna izdanja, knjige i studije: Manastir Manasija – Manastir Dečani – Srednjevekovna umetnost u Srbiji i Makedoniji – Arhitektura srednjeg veka – Stari Bar. Pored ovoga, sledi veliki broj radova o restauraciji značajnih spomenika kulture i manastira. Najvažniji naučni doprinosi: Ukupna naučna aktivnost prof. Boškovića je vrlo bogata i ostavila je dubokog traga u oblasti proučavanja razvitka arhitektonskog, urbanog i umetničkog stvaralaštva. Posebno su značajni njegovi doprinosi u izučavanju srednjovekovne materijalne i duhovne kulture naših naroda. Pored značajnih dela udžbeničkog karaktera, u kojima je na vrlo sistematizovan način prikazao i valorizovao arhitekturu srednjeg veka u našoj zemlji, on je dao i značajne konkretne priloge istraživanju karakteristika i oceni vrednosti pojedinih značajnih spomenika. Njegovi radovi su doprineli i organizovanju konzervatorskih radova na restauraciji pojedinih spomenika gde je i sam neposredno učestvovao. Претрага за: Izbor pisma Ћирилица Tags: Manastiri dvorci arhitekte Srednjevekovnoj srbiji srbi istorija srba srpska arhitektura srednjeg veka srednji vek

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

PROJEKAT IKONA ARHITEKTURA GRADOVI I KAPITALISTIČKA GLOBALIZACIJA ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Šifra artikla: 373612 Isbn: 9788662633804 Autor : Lesli Skler Izdavač : AKADEMSKA KNJIGA U knjizi Projekat Ikona, Lesli Skler se usredsređuje na načine na koje se kapitalistička globalizacija proizvodi i predstavlja širom sveta, naročito u globalizujućim gradovima. Skler prati kako ikonične zgrade našeg vremena– tržni centri, spektakularni muzeji i ogromni urbani projekti – konstitui... Detaljnije U knjizi Projekat Ikona, Lesli Skler se usredsređuje na načine na koje se kapitalistička globalizacija proizvodi i predstavlja širom sveta, naročito u globalizujućim gradovima. Skler prati kako ikonične zgrade našeg vremena– tržni centri, spektakularni muzeji i ogromni urbani projekti – konstituišu trijumfalni „projekat Ikona“ današnjeg globalnog kapitalizma, promovišući sve veću nejednakost i hiperkonzumerizam. Dva najznačajnija tipa ikonične arhitekture – jedinstvene ikone koje su prepoznate kao umetnička dela, a projektovali su ih ljudi poput Gerija, Fostera, Kolhasa i Hadidove, kao i uspešne, imitativne ikone koje kopiraju elemente rada arhitekata zvezda– govore o centralnom značaju hiperkonzumerizma u savremenom kapitalizmu. Pored objašnjenja načina na koji arhitektonska industrija organizuje društvenu proizvodnju i marketing ikoničnih građevina, Skler takođe pokazuje kako korporacije sve više dominiraju izgrađenom sredinom i promovišu razvoj u pravcu globalizujućih, konzumerističkih gradova. „Projekat Ikona“ je, tvrdi on, oružje u borbi za učvršćivanje kapitalističke hegemonije kao i za jačanje transnacionalne kapitalističke kontrole nad time gde živimo, šta konzumiramo i kako razmišljamo. Lesli Skler (Leslie Sklair), profesor emeritus sociologije na London School of Economics and Political Science (LSE). Pre studija sociologije i filozofije radio je dve godine u fabrici pamuka izvan Glazgova. Oba iskustva doprinela su njegovom celoživotnom opredeljenju za istraživanje načina funkcionisanja kapitalizma, alternativa kapitalizmu i transnacionalne kapitalističke klase. Najpoznatija njegova dela su: The Sociology of Progress, Sociology of the Global System, Transnational capitalist class, Globalization: Capitalism and Its Alternatives. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Autor Lesli Skler Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AKADEMSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 17x24 Strana 344 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. Mauthauzen 106621,Pola veka od premijernog prikazivanja izložbe Beograd,Medija centar Odbrana,2017 150 strana,ilustr.,28cm ,,Рођен је у Ресановцима код Грахова (БиХ). Од 1922. живео је у Београду ту је завршио Гимназију и Учитељску школу. Као ђак објављивао је ликовне прилоге и карикатуре у листовима Скамија, Штипавац, Ошишани јеж, Политика, Јутарњи лист. Од 1935. сликарство учи код Петра Добровића. 1937. завршио је прву годину Уметничке школе у Београду у класи Бете Вукановић. Почетком септембра 1941. ступио је у Ваљевски партизански одред. Октобра 1942. ухапшен је у Београду од стране специјалне полиције и интерниран у логор Бањица. Септембра 1942. са Бањице је транспортован у концентрациони логор Маутхаузен. Током заробљеништва бележио је сцене из живота интернираца, о чему је касније говорио: ` У концентрационом логору Бањица, Маутхаузен, Ебензе цртежом сам изазивао судбину. Цртао сам оловчицом величине малог прста и на папиру каквог се докопам. То сам радио тајно, ризикујући живот. Цртеже сам потом закопавао у земљу.`Био је ожењен Даницом Каришић-Бајић, проф. биологије и дугогодишњом директорком Прве београдске гимназије. Имали су двоје деце: ћерку Јесенку Бајић и сина Дарка Бајића. Јесенка Бајић, дугогодишња уредница у редакцији програма за децу и младе РТС-а. Дарко Бајић, редитељ и професор ФДУ у Београду. За своја филмска остварења добитник је низа награда у земљи и иностранству. Након ослобођења наставио је студије на Академији за ликовне уметности у Београду. Студирао је у класама Мила Милуновића, Ивана Табаковића, Недељка Гвозденовића. Дипломирао је 1949. а после специјалке код Марка Челебоновића постаје један од првих асистената на АЛУ где као професор сликарства ради до пензионисања 1979. У класи професора Бајића студирали су многи данас познати и афирмисани сликари у нашој земљи и свету. Био је члан групе Самостални (1951–1955) и Децембарске групе (1955–1960) које су се својим модерним изразом обрачунавале са владајућим соцреализмом. Прву самосталну изложбу имао је у галерији УЛУС-а у Београду 1952. (...)он је у својој генерацији први апстрактни сликар. А бити први често је исто што и бити вредност (Миодраг Б. Протић). Учествовао је у оснивању уметничке колоније у Бачкој Тополи (1953), где је настао његов први мозаик великог формата и обелиск посвећен освајању космоса. У његовом каснијем раду истичу се многобројни мозаици и фреске (композиције у простору) а посебно спомен костурница Партизанска некропола у Ресановцима (1971). 1967. по први пут излаже свој нови циклус слика великог формата Маутхаузен, инспирисан аутентичним цртежима насталим у логору. Узбуђење које и сада осећамо пред опорим и мушким радовима Милоша Бајића, истинско је и трајно, као што су и ове слике трајне баш зато што су истините (Слободан Новаковић). 1975. објавио је монографију Маутхаузен 106621 у чијем предговору Бајић пише: `Нека младост која не зна за трагику тога времена, нити за живот у њему, своје бескрајно занесењаштво упути до најудаљенијих звезда, али никада више тамо`.``

GREG DE KJUR JUGOSLOVENSKI CRNI TALAS - polemički film od 1963. do 1972. u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Predgovor - Miroljub Stojanović Prevod - Irena Šentevska, Žarko Cvejić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2019 306 strana 25 cm Edicija - Pogledi i traganja ISBN - 978-86-7227-108-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Ka udaljenom posmatraču Predgovor (drugom izdanju) Predgovor Uvod Plastični ljubavni slučaj Jugoslovenske filmske industrije Poslednje delije Entuzijazam Nemirni rani radovi Akademija za pozorište, film, radio i televiziju Mladi i zdravi, mrtvi i beli Stvaraoci Skupljači perja od vrana Marksistička misao i praksa Horoskop Estetika crnog talasa Zaključak Postskriptum Film index Index Bibliografija `Dvojezično izdanje knjige Grega DeCuira, Jr. – Jugoslovenski crni talas na sistematičan, pronicljiv i kompetentan način istražuje jedan od najkompleksnijih poratnih fenomena jugoslovenske kinematografije – Crni talas. Paralelno se baveći i ideološkom i političkom pozadinom nastanka ovog fenomena, Greg DeCuir, Jr. neuobičajeno za stranog autora znalački vivisecira ne samo pojedinačne filmove i autorske opuse, no i čitavu društveno-političku klimu koja ih je uslovila. Njegovo istraživanje odvija se na nekoliko nivoa, a premda obradjuje čitav jugoslovenski prostor, srpskom filmu pripala je čast da izborom dela i analitičkim opsegom, kao najdinamičnija produkciona celina, bude najzastupljenija. Po širini svog analitičkog zamaha i istaživanju konteksta, u anglosaksonskom svetu knjiga Greg DeCuir, Jr. nema pandana.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. De Cuir Yugoslav Black Wave Mija Aleksić Slobodan Aligrudić Miroslav Antić Marko Babac Marlon Brando Luis Bunjuel Mihail Bulagkov Bato Čengić Nevena Daković Milena Dragićević Šešić Boro Drašković Milena Dravić Puriša Đorđević Sergej Mihailovič Ejzenštejn Bekim Fehmiu Nortrop Fraj Žan Lik Godar Jean Luc Godard Tomislav Gotovac Rodžer Ginspan Danijel Guldin Goulding Petra Hanakova Zoran Hristić Mihailo Ilić Dina Jordanova Jovan Jovanović Vladimir Jovičić Gal Kirn Lešek Kolakovski Dejan Kosanović Ljubiša Kozomara Pavle Levi Đerđ Lukač Dušan Makavejev Karl Marks Marx Gordan Mihić Ranko Munitić Senadin Musabegović Dragan Nikolić Robert Odlrič Živojin Pavlović Slobodan Perović Latinka Perović Vlada Petrić Aleksandar Petrović Vladimir Pogačić Mića Popović Veljko Radosavljević Vilhelm Rajh Wilhelm Reich Kokan Rakonjac Eva Ras Špela Rozin Neda Spasojević Josif Staljin Dušan Stojanović Lazar Stojanović Danilo Bata Stojković Vlastimir Sudar Klod Šabrol Slobodan Šijan Ljubomir Tadić Bogdan Tirnanić Josip Broz Tito Hrvoje Turković Andžej Vajda Andrzej Wajda Dzziga Vertov Ježi Vojčik Petar Volk Janez Vrhovec Branko Vučević Aleksandar Vučo Milja Vujanović Vukšić Lazović Želimir Žilnik Jovan Živanović Velimir Bata Živojinović Grad Čovek Iz Hrastove Šume Izdajnik Čovek Nije Tica Sovražnik Neprijatelj Tri Povratak Buđenje Pacova Divlje Seke Kad Budem Mrtav I Beo Kaja Ubit Ću Te Ljubavni Slučaj Ili Tragedija Službenice PTT Nemirni Skupljači Perja Biće Skoro Propast Sveta Delije Nevinost Bez Zaštite Pre Istine Uzrok Smrti Ne Pominjati Horoskop Lisice Rani Radovi Vrane Zaseda Zazidani Rdeče Klasje Crno Seme Doručak Sa Đavolom Mlad I Zdrav Kao Ruža Plastični Isus Uloga Moje Porodice U Svetskoj Revoluciji WR Misterije Organizma Poslednja Postaja Majstor I Margarita Slike Iz Života Udarnika Tragovi Crne Devojke

24 x 18 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Sibila Petenji: BAKROPIS, 1996. Ispod otiska, olovkom: E.A. (autorski otisak) Bakropis akvatinta Sibila Petenji `96. Uramljeno, pod staklom. Dimenzije rama: 17,5 x 21 cm Dimenzije otiska: 6,5 x 8 cm Težina: 300 g Mr SIBILA PETENJI-ARBUTINA rođena je 1976. godine u Novom Sadu. 1999. godine diplomirala je na Akademiji umetosti u Novom Sadu, na odseku za likovnu umetnost, odsek grafika, kod prof. Milana Stanojeva. 2004. godine magistrirala je na istom odseku, kod mentora Milana Stanojeva. Član je ULUV-a od 2000. godine i Umetničkog društva “Likovni krug” u Novom Sadu. Od 2000. do 2005. godine radila je Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao asistent za predmete Crtanje sa tehnikom i Anatomski crtež. Od 2005. godine je rukovodilac studijskih programa Primenjenja fotografija – osnovne i postdiplomske studije za ilustraciju. Predavač je na predmetima Umetnički elementi, Primenjena fotografija, Studijska i dokumentarna fotografija, na osnovnim studijama, i predmetima Foto ilustracija i Ilustracija crtanog film na specijalističkim studijama. Imala je 20 samostalnih i više kolektivnih izložbi u Srbiji i inostranstvu i učestvovala na 22 međunarodne konferencije sa svojim multidisciplinarnim istraživanjima. Dobitnica je 3 nagrade iz oblasti crteža, grafike i fotografije, a njeni radovi objavljeni su u nekoliko monografija. Piše likovne kritike za samostalne i grupne izložbe. Mentor je na preko 20 studentskih izložbi i koordinator studentskih kreativnih projekata. Bavi se crtanjem, slikarstvom, grafikom, fotografijom, video i multimedijalnom umetnošću. (119/10-kp/1239)

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Ова књига је само просто излагање главних догађаја у Европи од Версајског уговора до краја 1938. Она је преглед главних догађаја најближе јучерашњице; у њој није ништа нарочито тумачено, догађаји нису гледани ни кроз какву призму. Ако је што тумачено то је донекле израз личнога и схватања и оцена општега осећања, појава и догађаја. Сасвим природно изгледа да се тако ради, а не друкчије кад је реч о данашњици. Забележити и средити по могућству само утврђене чињенице по хронолошком реду и по спољашњој унутрашњој вези, то је био циљ ове књиге, а не што друго. Изложити чињенице какве јесу и какве изгледају у даноме часу, не генералишући, не философирајући, то је био задатак, а оно друго је остављено доцнијим покољењима . Друкчије радити значило би не давати само факта него правити пропаганду за ову или за ону тежњу спољне политике. Наша намера није била да се дижемо изнад нашега видика и уплићемо у замршену мрежу европских збивања за последњих петнаест година, коју ће имати да размрсе историчари и после триста година. У таква расматрања нисмо се смели упуштати, јер то не би била историја него расматрања без изгледа да их сви приме као тачна. Добре су оне историје садашњице које су остале на излагању факата. Разлике у материјалним погодбама и системима владавина и политике држава и народа, у њиховоме културноме, васпитноме, у њиховим схватањима живота народнога у држави — су толике и такве да се доиста о данашњим догађајима не може друкчије писати с погледом за опште одобравање. * Уговори о миру који су у овој књизи приказани уређују нову Европу. То не значи да је створено нешто нарочито ново, јер свет неће никад бити нов, свет ће се мењати споро и стално. Светски рат је имао толико важних последица, да се може сматрати као нова епизода у историји човечанства. Сваки велики рат отвара нове политичке, привредне и социјалне проблеме, а сваки уговор о миру регулише стање створено ратом. Нико озбиљан не може веровати да ће Европа политичке границе, привредни и социјални пореци, па и правни, вечито трајати. Докле људи живе биће промена; мира вечитога биће кад нестане живота; у природи је живих бића да се између себе такмиче и да ратују. Уговори о миру су нека врста рецепта и терапије које победиоци сматрају као најбоље средство да се рат прекине и да се што даље одложи време за нови рат међу побеђенима и победиоцима. Откако је света и века тако се радило свуда; у Европи од последња три века на овамо на исти начин се увек организовао мир. * Друга књига „Дипломатске историје нове Европе” излази, нажалост, после смрти њеног аутора Јована М. Јовановића. Јовановић нам је дао цео рукопис да га припремимо за штампу, — то је потребно да на крају ове књиге кажемо неколико речи највише ради објашњења зашто она излази у оваквом облику. Првобитно Јовановић је био написао Дипломатску историју од Версајског мира до 1935. године. Међутим, по нашем заједничком споразуму, он је првој књизи уметнуо и додатак (стр. 401—422) у коме је укратко приказао европске догађаје за последње 3 године (1935—1938). Исто тако су на крају књиге додати важнији уговори и главнија хронолошка дата у истом међувремену. И овој другој књизи Јовановић је намеравао да дода, код сваког одељка, преглед догађаја од 1935—1938. године. Б5 формат, тврд повез, 2023 стр.

Izdavač: Radionica SIC, Beograd Priredili: Miša Savić i Filip Filipović Prevod: Filip Filipović Povez: broširan Broj strana: 233 Ilustrovano. Sadržaj priložen na slici. Potpisana, malo požutela po obodu, veoma dobro očuvana. Džon Milton Kejdž Mlađi bio je američki kompozitor, muzički teoretičar, filozof, pisac i izvođač. Džon Kejdž je pionir nedeterminisanosti u muzici, elektroakustične muzike i nestandardne upotrebe instrumenata u muzici. Bio je jedna od vodećih ličnosti posleratne avangarde. Pripadao je umetničkom pokretu neodada (Fluksus), čiji je bio glavni predstavnik, a kritičari ga smatraju za jednog od najuticajnijih američkih kompozitora 20. veka. Bio je važna ličnost u razvoju modernog plesa, zahvaljujući svom životnom saputniku, igraču i koreografu Mersu Kaningemu. Bavio se muzikom, eksperimentisao je sa njom. Napravio je prvi muzički ready made: sedeo je pred publikom za klavirom, i nije ga svirao — okolni zvuci su činili kompoziciju, tj. rad slučaja. Jedna od karakterističnih inovacija Džona Kejdža je preparirani klavir, koji je prvi put predstavio 1938. godine. Zvuci nastaju tako što se na žice i između žica klavira postavljaju razni predmeti (šrafovi, papir, guma...) i dobija se širok spektar tonova, koji do tada slušaocima nisu bili dostupni. Kejdž je za komponovanje za preparirani klavir rekao da to nije njegovo kritikovanje instrumenta, već da je samo praktičan. Džon Kejdž je verovatno najpoznatiji po svojoj kompoziciji 4`33` iz 1952. godine, koja se izvodi odsustvom namerno proizvedenog zvuka. Muzičari koji su izvodili kompoziciju ništa nisu radili osim što su bili prisutni za vreme izvođenja dela. Sadržaj kompozicije je bio `4 minuta i 33 sekunde` tišine sa zvucima okoline za vreme izvođenja. (K-77)

VANJSKA POLITIKA PREMIJERA INDIJE! Ovo je prva cjelovita knjiga koja pruža uvid u međunarodne odnose Indije u doba Modija. Pod vodstvom premijera Narendre Modija, indijska je vanjska politika postala dinamičnijom i pažljivije planiranom. Tijekom njegova mandata, ostvarena su brojna prijelomna postignuća i probici koji su odreda preobrazili globalnu poziciju Indije. Njegovi napori da dosegne svaki kutak planeta postavili su snažne temelje za unaprjeđenje indijskih ekonomskih, strateških i kulturnih interesa. Jasnoća njegove vizije, njegova snažna odlučnost, srdačnost njegova osobnog stila i brzina njegovih mjera na globalnoj razini bila je iznimna i po sadržaju i po formi. Udahnuo je indijskoj vanjskoj politici novi smisao i entuzijazam. Nije nikakvo pretjerivanje reći da se „Modijev učinak“ također može osjetiti i u multilateralnim forumima kao što su Ujedinjeni narodi, G20, u domeni klimatskih promjena, i u globalnom trgovinskom sustavu, gdje se danas na Indiju gleda kao na važan čimbenik koji nosi mogućnost da postane velikom silom i faktorom rješenja brojnih problema. U pogledu svih kriza koje su zadesile međunarodnu zajednicu, kao što su terorizam, oružani sukobi, ekološka ugroza i ekonomski šokovi, g. Modi je bio vrlo uočljiv u svojim pokušajima da udruži svoje kolege svjetske vođe i pokrene zajedničku frontu. Sklapanjem novih prijateljstava i partnerstava između Indije i ključnih zemalja u različitim regijama svijeta, donio je novu nadu za mir, stabilnost i ekonomski prosperitet. G. Modija smatraju čovjekom koji sam vlastitim snagama poboljšava ugled Indije kombinacijom gospodarske diplomacije, povezivanjem s dijasporom i izgradnjom strateških odnosa s regionalnim silama. Golemi priljevi inozemnih izravnih ulaganja iz državnih investicijskih fondova zaljevskih država potvrda su sposobnosti g. Modija da pretvori mogućnosti Indije u stvarne sposobnosti. Autor, g. Sreeram Chaulia, talentirani je mladi znanstvenik koji se istaknuo kao oštroumni promatrač i komentator uloge Indije u svijetu. Njegovi brojni znanstveni i novinski tekstovi te televizijska gostovanja podučili su auditorij nekim suptilnijim aspektima vanjske politike i državništva. Ova knjiga potvrda je njegovom intelektualnom umijeću glede jedne veoma važne teme za suvremeni svijet. Velika azijska civilizacija kao što je Indija treba na svom čelu nekog tko je kadar poslati pozitivnu poruku i poduzeti odlučne mjere. Knjiga dr. Chaulije do detalja objašnjava zašto je g. Modi u ovom trenutku nasušno potreban te zašto je, u tom smislu, prava osoba na pravom mjestu koju Indija sada treba, a svijet iščekuje. SREERAM CHAULIA profesor je i dekan na Školi za međunarodne odnose Jindal pri Globalnom sveučilištu O. P. Jindal u Sonipatu u Indiji. Eklektični je politolog specijaliziran za međunarodnu sigurnost i međunarodnu političku ekonomiju. Autor je i urednik djela People Who Influenced the World (Murray Books, Adelaide, 2005.) te autor djela International Organizations and Civilian Protection: Power, Ideas and Humanitarian Aid in Conflict Zones (I. B. Tauris, London, 2011.) i Politics of the Global Economic Crisis: Regulation,Responsibility and Radicalism (Routledge, New Delhi, London i New York, 2013.). Obrazovanje je stekao na institucijama kao što su Koledž Sv. Stjepana, Sveučilište u Delhiju; Sveučilišni koledž, Sveučilište u Oxfordu; Londonska škola ekonomije i političkih znanosti, Sveučilište u Londonu te Škola za građanstvo i javne poslove Maxwell, Sveučilište Syracuse. Vodeći je kolumnist za indijske novine – The Economic Times i The Asian Age – gdje razmišlja i piše o svjetskim zbivanjima, te komentator aktualnih međunarodnih problema na radiju i televiziji u Indiji i inozemstvu. Radio je kao međunarodni civilni mirovnjak u ratnim zonama Šri Lanke i Filipina.