MAGIJA SLIKE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 230411 Isbn: 9788676141517 Autor : Jelica Roćenović Izdavač : DRASLAR Knjiga novinarke Jelice Roćenović "Magija slike", koja obuhvata njene razgovor koje je više od četvrt veka vodila s našim istaknutim slikarima i književnicima. Roćenovićevu je promišljanje o lepoti odvelo od fresaka u Gračanici viđenih u detinjstvu do slika i uopšte umetničkih dela nekih od najve... Detaljnije Knjiga novinarke Jelice Roćenović "Magija slike", koja obuhvata njene razgovor koje je više od četvrt veka vodila s našim istaknutim slikarima i književnicima. Roćenovićevu je promišljanje o lepoti odvelo od fresaka u Gračanici viđenih u detinjstvu do slika i uopšte umetničkih dela nekih od najvećih savremenih srpskih slikara i ta promišljanja je sakupila u knjizi.Knjiga, obuhvata razgovore koje je Roćenovićeva vodila kao novinar i urednik u listu "Jedinstvo", na Prvom i Drugom programu RTS-a i za emisiju Radio Beograda "Vreme radoznalosti". Sarađivala je u mnogim časopisima, a objavila je četiri knjige među kojima je i knjiga razgovora sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem (Radovićem) "Svi smo jedno u Hristu". U "Magiji slike", ona je sakupila razgovore sa Cvetkom Lainovićem, Batom Mihailovićem, Momom Kaporom, Vojim Stanićem, Petrom Omčikusom, Milićem od Mačve, Mladenom Srbinovićem, Milanom Miletićem, Milošem Šobajićem, Jarmilom Vešović, Vladimirom Dunjićem, Vasom Dolovački, Ljubom Popovićem, Kostom Bradićem, Đorđem Ilićem, Slobodanom Sotirovim, Kosom Bokšan, Slobodanom i Vladimirom Peškirevićem i Peđom Miloševićem.U predgovoru autorka izražava žaljenje što o temi lepote nije mogla da razgovara sa još nekim umetnicima, ali "lepota ostaje tajna oka" i ona "ne može zamisliti život bez tog uzvišenog osećanja koje rasplamsava duh". Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Jelica Roćenović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač DRASLAR Pismo Latinica Godina 2010 Format 17x24 Strana 148 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

THE BEST OF Umetnička muzika u PGP-u MUZIKA Šifra artikla: 311950 Isbn: 9788687107687 Autor : Marija Maglov Izdavač : FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE Istraživanje o izdanjima umetničke muzike objavljenim u PGP-u polazi od pretpostavke da izdavaštvo predstavlja složeni mehanizam delovanja različitih činilaca poput paradigme umetničke muzike, drušveno-političkog uređenja, važećih kulturalnih modela i institucionalne strukture diskografske kuće k... Detaljnije Istraživanje o izdanjima umetničke muzike objavljenim u PGP-u polazi od pretpostavke da izdavaštvo predstavlja složeni mehanizam delovanja različitih činilaca poput paradigme umetničke muzike, drušveno-političkog uređenja, važećih kulturalnih modela i institucionalne strukture diskografske kuće koja sprovodi odluke o formiranju svojevrsnog zvučnog ‘muzeja’ reprezentativnih artefakata muzičke produkcije. Naslov knjige se nametnuo kao slikovita formulacija za više problema razmatranih tokom istraživanja. Iako prevashodno vezana za popularnu muziku, formulacija the best of može se sresti i kada je umetnička muzika u pitanju, pri čemu ukazuje na mnogobrojne strategije popularizacije sprovođene sa namerom da se umetnička muzika učini atraktivnijom za potencijalne kupce ploča. Formulacija the best of takođe služi kao metafora za druge probleme. Razmatrano je formiranje kanona zapadno-evropske umetničke muzike, ali i lokalne tradicije, koje predstavlja odabir reprezentativnih dela. Ona su u određenom trenutku postavljena kao ‘najbolja od’ ukupne produkcije umetničke muzike. U kontekstu koncepta demokratizacije kulture i socijalističkoj kulturi svojstvenog ‘prosvetiteljskog’ napora da se publika ‘edukuje’, umetnička muzika, ali i ‘visoka’ umetnost uopšte, nude se kao ‘ono najbolje’ što društvo, kada je kultura u pitanju, može da pruži. U ovoj knjizi razmatraju se naznačeni problemi i nudi se pregled izdanja umetničke muzike u PGP-u u doba SFRJ. PGP: NASTANAK INSTITUCIJE U OKVIRU RADIO BEOGRADA / 15 KULTURNA POLITIKA U JUGOSLAVIJI I ULOGA MUZIKE / 21 OD IMAGINARNOG MUZEJA DO SNIMKA KAO MUZIČKOG ARTEFAKTA / 39 Institucija građanskog koncerta / 42 Paradigma zapadno-evropske umetničke muzike / 46 Betoven i oko Betovena / 50 Problematika kanona / 54 Svet umetnosti i institucije umetnosti / 56 Od institucije konce ................. Marija Maglov je muzikološkinja koja se u svom radu bavi interdisciplinarnim muzikološkim istraživanjima muzike i medija, muzičkih praksi 20. i 21. veka, muzičke industrije i medijskih institucija. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Marija Maglov Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE Pismo Latinica Povez Broš Godina 2016 Format 14,5x20,5 Strana 134 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

MALA FENOMENOLOGIJA FOTOGRAFIJE FOTOGRAFIJA Šifra artikla: 375007 Isbn: 9788662634481 Autor : Novica Milić Izdavač : AKADEMSKA KNJIGA "Opis: Knjiga, u 13 kraćih poglavlja i sa 50 fotografija kao ilustracija, polazi iz ličnog iskustva bavljenja fotografijom tokom više decenija. Kao esej ona je pokušaj da se fotografija razume i iza onoga što predstavlja, da se otkrije „slik“ s onu stranu „snimka“, što će reći da se fenomenološk... Detaljnije "Opis: Knjiga, u 13 kraćih poglavlja i sa 50 fotografija kao ilustracija, polazi iz ličnog iskustva bavljenja fotografijom tokom više decenija. Kao esej ona je pokušaj da se fotografija razume i iza onoga što predstavlja, da se otkrije „slik“ s onu stranu „snimka“, što će reći da se fenomenološki opiše. Sama priroda fotografije je fantazmatska, ili fantomska („utvarna“), jer je „dar svetlosti“ koja se javlja u senkama od kojih se sastoji površina svakog snimka. Pored upućivanja na velike fotografe iz istorije – Anrija Kartije-Bresona, Jozefa Kudelke, Daida Morijame, uz ostale, knjiga se posebno bavi teorijskim postavkama Rolana Barta, Valtera Benjamina, Eduarda Kadave, Žan-Lika Nansija. O autoru: Diplomirao na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu 1982. godine; magistrirao radom “Književna shvatanja Pola de Mana i teorija dekonstrukcije” 1987. godine na istom fakultetu, doktorirao tezom “Teorijski problemi čitanja kao osnove modernog shvatranja književnosti” 2001. godine na istom fakultetu. Između 1984. i 2001. godine radio kao naučni istraživač na Projektu za teoriju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu; od 2001. do 2007. godina kao vanredni profesor na Filološkom fakultezu (Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti), a od 2007. godine kao redovni profesor semilogije medija na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Objavljene knjige: “Antinomije kritike” (1982), “Slučaj Niče” (1997), “ABC dekonstrukcije” (1998), “Ljuba ili o etici” (1999), “Predavanja o čitanju” (2000), “Pesništa: Prilozi pesničkoj ontologiji Martina Hajdegera” (2001), “Moderno shvatanje književnosti” (2002), “Istina apokalipse: Filozofija i pesništvo na ‘posldednjem sudu'” (2003), “Šta je teorija” (2006), “Od znaka do smisla” (2007). Predavao u Sjedinjenim američkim državama (Yale University) i Velikoj Britaniji (Sheffield University)." Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FOTOGRAFIJA Autor Novica Milić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AKADEMSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2023 Format 14,8u00d721 Strana 106 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

DC 6-18V TDA 7297 Audio Power Amplifier Module Double Channel 10-50W 2X15W 100% novi brend u izradi pojačala. Uređaj je izrađen u A klasi. Visok kvalitet na ploči sa ugrađenim pojačivačem TDA7297 sa 2 x po 15W izlazima i sinusnom snagom od 50W (iz iskustva tvrdim da možete staviti mnogo jače zvučnike i to po 2 na izlazima-ukupno 4 zvučnika i ono će lepo raditi - provereno - ugrađeno je u auto kao pojačalo i radi savršeno). Na ploči imate potenciometar, gde izlaznom veličinom signala može podesiti jačinu zvuka (može biti nezavisno od uređaja sa kog dovodite signal, što je još jedna prednost). DC radni napon: 6 do 18 V (idealno 13 volti koliko ima u automobilima sa alternatora) Veličina pločice: 4.5 x 3.3 x 2.7cm The onboard TDA7297 audio power amplifier chip, double track + 15 w, 15 w for four to eight European 10-50 w speakers use Main pin has led chip, convenient external control device, the onboard 5.08 (mm) distance between two p terminal 2 road, around a track connection output respectively The onboard dial potentiometer, output size can adjust the volume Support DC, terminal blocks, row needles 3 power input mode, the default for the DC, working voltage: 6 to 18 v Saljem sve PostExpressom pouzecem u sve gradove i sela Srbije.

Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

Urednik: Zorica Civrić Povez: tvrd Br. strana: 107 Format: 20x20,5 Kolor fotografije, štampano na kunstdruku! Povodom 120 godina elektrifikacije u Srbiji. Godinom početka elektrifikacije smatra se 1893, kada je 23. septembra / 5. oktobra počela da radi prva javna električna centrala u Srbiji – termocentrala na Dorćolu, u Beogradu. Tokom četrdeset godina rada, prateći razvoj grada, ova prva centrala je doživela brojne promene u proširenju opreme za proizvodnju električne energije, što je dovelo i do izgradnje nove zgrade 1928. U ovoj zgradi danas se nalazi Muzej nauke i tehnike. Knjiga sadrži tri celine. Kroz prvu celinu prati se tok elektrifikacije koji nije tekao ravnomerno usled različitih istorijskih okolnosti u kojima su se razni krajevi zemlje razvijali. Sve do sredine dvadesetih godina 20. veka električne centrale su uglavnom radile u večernjim časovima leti, a zimi i u ranijim jutarnjim satima - „od sumraka do svitanja“. Do 1931. elektrificirani su gotovo svi gradovi, a do 1945. i skoro sve veće varošice. Nova etapa, kojoj je posvećen drugi, počela je po završetku Drugog svetskog rata. Nastala je u doba u kome je bitno promenjena tehnologija, zahvaljujući kojoj je elektrifikacija zemlje i dovršena početkom osamdesetih godina 20. veka. U trećem delu predstavljeno je naše naučno i industrijsko nasleđe u kontekstu obnovljivih izvora energije, malih hidroelektrana, kao i energije sunca i vetra. Naše male hidroelektrane su nit koja povezuje savremenu energetiku sa njenim začecima oličenim u Teslinom polifaznom sistemu, čiju je primenu u Srbiji podstakao Đorđe Stanojević.

Niš, 1990. 101 strana. Knjiga se prodaje po sniženoj ceni jer je zbog ranijeg vlaženja valovita i sa žutim mrljama. Ima posvetu na predlistu. I dalje VEOMA UPOTEREBLJIVA. Boris Kovač je kompozitor, instrumentalista i multimedijalni umetnik koji piše muziku za kamerne sastave koje obično sam uvežbava i void, a mnogi od njegovih projekata rađeni su za pozorište i film. Predvodio je sastav Ritual Nova, LaDaABa orchest, orkestar La Campanella, Kamerni muzički teatar Ogledalo, Akademiju lepih veština i vodio nekoliko radionica. Izvodio je svoje kompozicije na preko 500 koncerata i oko 250 festivala nove muzike, world music i savremenog pozorišta u oko 30 zemalja. Njegovi albumi su se 5 puta nalazili na listi deset najboljih albuma u izboru panela Radio DJeva Evropske radiodifuzne unije (WMCE), a časopis Songlines je uvrstio Poslednji balkanski tango među „50 najznačajnijih albuma“ svih vremena. Boris Kovač, danas sa ovih prostora verovatno najpoznatije i na stranim top listama najzastupljenije ime takozvane world music scene, osnovao je ansambl Ritual nova još 1982. godine, ali prvi album, takođe nazvan Ritual Nova, izašao je za Symposion rec tek 1986. godine. U skladu sa naslovom albuma od samog početka, a i dobrim tokom devedesetih, Boris Kovač je svoju muziku okarakterisao kao ``novu pagansku muziku``. ``Tumačeći mitsku prirodu muzike dolazim do centralne te­me ovog poetičkog, perspektivističkog traktata o novoj mu­zici. Tek umetnički projekat koji sam (ne bez razloga) nazvao Novi ritual pravi je razlog postojanja ovog teksta kome nije stalo do bezinteresnog estetičkog preludiranja na temu: da li estetika mita ili estetika koda? Tu temu u svoj njenoj širini treba ostaviti do­konim estetičarirna... Dakle, zašto novi ritual?`` Ovo pitanje otvara poglavlje pod nazivom Novi ritual iz istoimene knjige Borisa Kovača (Izdanje SKC Niš i Naisus Recordsa, 1990) u kojoj je izložio svoje poglede i odgovore na pitanje ``zašto nova ritualna muzika``, a tu između ostaloga kaže i sledeće: ``Zvuči kao: novi primitivizam, retrogradno, romantično, naturalistički itd... Ipak, podsetimo se. Prvobitna funkcija muzike je bila ritualna. Kao takva, ona je imala jaku ontološku osnovu - bila je utkana u svetovni i religiozni život i u njima imala važnu ulogu. Pripisivana su joj nadnaravna svojstva jer je čoveka dovodila (uz ples) u ekstatično stanje nadilaženja profane stvarnosti. To je bio i način komunikacije između ljudi (u okviru plemena kao veoma koherentne zajednice) i način komuniciranja sa bogovima i duho­vima. Nikad kasnije muzika nije imala tako važnu društvenu ulogu, bila toliko uticajna na čovekov duševno-duhovni život. Ta metafi­zička, ontološka zasnovanost ritualne muzike je najhitniji razlog zarad kojeg ovu temu potežemo iz jednog drugog vremena i što u mogućoj novoj ritualnosti vidim put do revitalizacije moderne muzike (pa i umetnosti). Jer razvoj (posebno zapadne) muzike tekao je upravo u smeru udaljavanja od rituala, {to je plod njene prirodne težnje ka emancipaciji u `čistu umetnost` - autonomnu od društvenih, religioznih, filosofških funkcija. Takođe, sa muzikom se dešava isto što i sa ostalim ljudskim delatnostima - one se specijalizacijom izdvajaju i udaljavaju jedna od druge. Tako muzika sve više gubi vezu sa plesom, slikom, gestom, pričom, tj. mitom, koju je imala kao izvorno ritualna.`` s

edicija XX VEK NOVO van Lovrenović (1943, Zagreb), prozaist, esejist, novinar. Odrastao u Mrkonjić-Gradu, gimnaziju i filozofski fakultet završio u Zagrebu (južnoslavenske književnosti, jezik, etnologija). Radio u Mrkonjić-Gradu, potom u Sarajevu (urednik u reviji za kulturu Odjek, urednik u izdavačkim kućama Veselin Masleša i Svjetlost). Posle bega u maju 1992. s obitelji iz okupirane Grbavice, živeo do 1996. godine u egzilu u Zagrebu i u Berlinu. Nakon reintegracije Grbavice vratio se u Sarajevo. Objavio romane Putovanje Ivana Frane Jukića (1977) i Liber memorabilium (1994), kulturološke eseje Unutarnja zemlja, kratki pregled kulturne povijesti Bosne i Hercegovine (1998) i Bosanski Hrvati, esej o agoniji jedne evropsko-orijentalne kulture (2003), putopisnu prozu Sedam dana po Bosni u kolovozu godine 2008 (2009), te niz knjiga književno-kulturološke i političko-kroničarske esejistike. Za esej Ivo Andrić, paradoks o šutnji dobio je 2009. godine nagradu „Midhat Begić” PEN-a BiH. Knjiga Unutarnja zemlja prevedena je na nemački, češki, mađarski i engleski jezik. PREDGOVOR Prvi decenij Dvadesetprvoga vijeka vrijeme je u kojemu su pisani tekstovi uvršteni u ovu knjigu.[1] U njima je pečat svakodnevnice i uplitanja u nju vidljiv i namjeran. Horizont te svakodnevnice – bosanske i postjugoslavenske svakodnevnice početka Stoljeća – nizak je, tijesan i zamračen. Bosna, strašna žrtva raspada Jugoslavije, glavnih aktera toga raspada, te svojih unutarnjih bjesova, kao da se vratila u predemancipacijsko stanje, u nekakav zagubljeni, mrtvi rukavac Historije, iz kojega nikako da izbije na glavni put, u Svijet. Postala je ne-mjesto; u takvoj mjeri, da za ljubav i za suosjećanje s njezinom tragedijom treba premnogo snage i empatije, jer su i tragedija i suosjećanje uniženi, instrumentalizirani i politički unovčeni do rugla i do besmisla. Priznajući taj svijet, tu „zemlju mrke lepote” (Andrić) u potpunosti i bez ostatka svojim, autor se nada da će čitalac u ovim tekstovima primijetiti težnju da segnu iznad njegova niskog i mračnog horizonta, da istraže ili barem naslute bolje mogućnosti. U toj vrsti traganja, koje jest zakletost i strast, makar po tipu mišljenja i osjećanja bila skeptična i melankolijska, ni od kakve pomoći ne mogu biti ublažavajući mehanizmi. Lice stvarnosti neće prestati biti gorgonsko tako što od njega okrenemo vlastito. Istinska privrženost svojemu svijetu ima samo jedan oblik dostojan da mu se pokloni vjera: kritičnost, osviješteno odbacivanje iluzija i samoobmana, odbijanje jeftine utjehe i prazne nade. Krleža je bio dovoljno slobodan da ode do kraja: „Negacija je moj familijarni oblik prihvaćanja svijeta.” Pažnja: prihvaćanja! Duhovni mekušci, iluzionisti raznih vrsta, optimisti po zadatku, a nadasve dogmati patriotizma, ljubitelji Države i trubaduri Nacije – nalaze u tako svjedočenom pripadanju i prihvaćanju stotinu razloga da sumnjiče, anatemiziraju, izgone. Odatle sudari i konfrontacije, tekstovi i kontratekstovi. Bilo ih je u naznačenom Deceniju mnogo; ovdje su uvršteni samo oni najindikativniji. Nimalo nježni, rijetko koncilijantni – i oni su znak vremena i oblik pripadanja. Također, i znak čežnje za mogućnošću drukčijega komuniciranja: takvoga, u kojemu oštrina neslaganja neće proizvoditi uzajamno satiranje, nego će rađati intelektualnu radost ogledanja suprotstavljenih ili samo različitih ideja i argumenata jednoga u drugome. Jedva da se tomu možemo nadati, ništa nije važnije nego uvijek iznova pokušavati.

Naslov: Matrakçı Nasuh - 16.Yüzyıl Dahisi - 16th century genius - Genije 16. veka Izdavač: Turski nacionalni komitet za UNESCO Pismo: latinica Br. strana: 131 ; bogato ilustr. Format: 26,5 x 18cm Povez: meki Knjiga - katalog - je u celosti (listovi, povez, korice) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih ušiju` i sl., kao novi su i odlično su povezani međusobno i sa koricama. Luksuzno opremljen katalog, štampan na sjajnom papiru i obogaćen mnogobrojnim ilustracijama u boji. Tekst i na turskom i na engleskom jeziku. S unutrašnje strane zadnje strane korica u jednom džepu se nalazi lepa razglednica na kojoj je prikazana minijatura Matrakči Nasuha, a u drugom poštanska markica izdata povodom 450 godina od njegove smrti. Katalog sa izložbe Matrakči Nasuh - genije 16. veka koja je predstavljena i u Beogradu u Etnografskom muzeju 2015. godine. Matrakči Nasuh kao minijaturista predstavljen je sa svojih 30 putopisnih minijatura koje su prenete na keramičke ploče u formi identičnoj sa originalom. On je prezentovan i kao kaligraf i pisac pa se mogu videti odabrani stihovi i deset citata iz takozvane table „Divani”. Svestrani Matrakči Nasuh rođen je u 16. veku, najverovatnije u Visokom. Školovao se i radio na dvorovima nekoliko osmanskih sultana, u zlatno doba Osmanskog carstva. Upamćen je i po tome što je izmislio vojničku igru na poligonu zvanu „matrak”, što na turskom znači zadivljujući. Ona na neki način simulira bitku, a po toj igri Nasuh je dobio nadimak Matrakči. Obeležavanje 450 godina od njegove smrti našlo se na Uneskovom kalendaru dešavanja za 2014. godinu. Naročito je bio poznat po tome što je u toku svojih putovanja kroz Osmansku državu pomno beležio, kao istoričar i kartograf, sve ono na šta je, na svojim pohodima i ekspedicijama nailazila carska vojska. Dekretom iz 1529. sultan Sulejman Veličanstveni proglasio ga je za glavnog vezira u sferi umeća ratovanja. Živeo je za vreme dva najjača padišaha Osmanske države: sultana Javuza Selima i sultana Sulejmana Veličanstvenog i obojica su ga cenila zbog njegovog talenta i mudrosti. Neka od njegovih dela preneta su na platno u savremenoj interpretaciji, tako da je Matrakči istovremeno slikar, matematičar i musketar, predstavljen kroz ukupno 41 umetničko delo u izradi 12 žena umetnica. Izložba je održana u Rimu, Parizu, Beču, Istambulu, Ankari, Tokiju, NJujorku i u Budimpešti. O ovom svestranom naučniku i umetniku rođenom na našim prostorima možete da pročitate i ovde: https://bs.wikipedia.org/wiki/Nasuh_Matrak%C4%8Dija Nasuh Matrakčija, poznat i kao Nasuh el-Silahi (bosanski: Mačevalac), bio je Bošnjak u službi Osmanlijskog Carstva, polimat, matematičar, učitelj, historičar, geograf, kartograf, majstor mačevanja, navigator, izumitelj, slikar, poljoprivrednik i minijaturist. U turskim izvorima navodi se kao Nasuh bin Karagöz bin Abdullah el-Visokavi el-Bosnavî. Izumitelj je borilačke vještine matraka. Obrazovanje je stekao u Istanbulu, a kasnije je služio nekoliko sultana i postao predavač u školi Enderun... Pogledajte i ostale knjige iz oblasti slikarstvo koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=361&fv=94365&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi minijatura, kaligrafija

Autor - osoba Miklja, Dušan Naslov Amerika trbuh sveta / Dušan Miklja Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1993 Izdanje [2. dopunjeno izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Radnička štampa : Prosveta, 1993 (Beograd : Junior) Fizički opis 159 str. ; 20 cm Napomene Beleška o piscu: str. 159. Predmetne odrednice Sociologija – SAD Reč izdavača. Izdavač se odlučio na drugo izdanje knjige Dušana Miklje „Amerika trbuh sveta” iz više razloga. Najpre zbog toga što je prvo izdanje u – za naše prilike – velikom tiražu od pet hiljada primeraka u potpunosti rasprodato, ali još više zbog vrednosti same knjige i uzbudljivosti teme o kojoj govori. „Ova priča o Americi, kako je povodom prvog izdanja napisao urednik ’Prosvete’ Milisav Savić, bogatoj i moćnoj zemlji koja sve proždire, od robe do pameti, čita se u jednom dahu kao najlepša bajka o putovanju u svet koji u mnogo čemu podseća na one izmišljene i nepostojeće”. Od istog urednika potiče opaska da je to do sada najbolja knjiga objavljena kod nas o Americi. Za ovu priliku ona je osavremenjena i proširena novim poglavljem o „novom svetskom poretku”. Zanemarljive izmene u prvobitnom tekstu svedoče ne samo o postojanosti ocena već i o potrebi da se još jednom upoznamo sa skrivenim mehanizmima koji pokreću najveću svetsku silu ali i mnogobrojnim zupčanicima koji utiču na sudbinu cele planete. Smeša izuzetne obaveštenosti i ležernog i duhovitog, povremeno anegdotskog kazivanja, čine ovu knjigu zavodljivim štivom, što su uočili ne samo recenzenta i kritičari već i – rasprodajom prvog izdanja – oni od koje sudbina knjige najviše zavisi: ČITAOCI Sadržaj: I Trbuh sveta Ogrisci Velike jabuke Vavilonska kula naroda II Kultura novca Ekonomske i statusne cene Najveća znamenitost je imetak Četrdeset miliona radnih mesta Dolarska diplomatija Neutoljiva lakoća trošenja Isus Hristos super oglašivač Berzanski krah Privredni bumerang III Siromaštvo u obilju Podeljeni grad Američki san Izgnanstvo kao sudbina Epidemija droge Kodeks ”razumnog ponašanja” Postoji li mafija? Plastično seno i ”načitane” krave IV Zlatni polip Mecenstvo s razlogom Trgovački mostobran Najbolje i najgore Fauna metropole V Svrstavanje meteža Delikatna ravnoteža vlasti Ko vlada Amerikom? Sami u mnoštvu Postoji li narodni kapitalizam? Štampa kao bog Janus Ko bira predsednika? Poslovni i politički interesi Nezavisnost od sopstvene države Upravljači protiv vlade Partija emigranata i Partija Jenkija Ljudi ”žive u televizoru” Radnici po Marksu i Bronksu VI SAD kao ideološka zemlja Lov na veštice Privatan život javno je vlasništvo Davanja privida čvrstine čistom vetru Primenjeni Orvel ”Koričenje špijuna” VII Roboti i ljudi Stari novi Rim VIII Novi svetski poredak Dušan Miklja rođen je u Beogradu, gde se i školovao. Mnogo je putovao i boravio više godina u Africi, odakle je kao dopisnik izveštavao o dramatičnim istorijskim događajima. Lično je poznavao mnoge državnike, ali i gerilske vođe. Autor je zbirki priča Sultan od Zanzibara, Kosmopolitske priče, Bilo jednom u Beogradu, Hronika nastranosti, kao i njenih proširenih izdanja Dranje dabrova i Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji, Potapanje Velikog ratnog ostrva, romana Put u Adis Abebu, Krpljenje paučine, Kraj puta i Njujork, Beograd, putopisno-esejističke proze Crni Sizif, Trbuh sveta i Putopisi po sećanju. U pozorištu mu je izvedena drama Orden, koja je na međunarodnom festivalu u Moskvi dobila nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst. Hronika nastranosti prevedena je na engleski jezik. Na osnovu romana Njujork, Beograd napisao je scenario po kome je snimljen film. Isti roman dobitnik je nagrade „Zlatni Hit Libris“ za jedno od najčitanijih književnih dela. Napisao je i više publicističkih dela, istorijskih hronika i radio-drama. Bavi se i prevođenjem. Živi i radi u Beogradu kao nezavisni novinar i pisac. MG86 (N)

Autor - osoba Lopušina, Marko, 1951- = Lopušina, Marko, 1951- Naslov Mafije sveta / Marko Lopušina Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjiga-komerc, 2005 (Beograd : Knjiga-komerc) Fizički opis 343 str. : fotogr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / [Knjiga-komerc] (broš.) Napomene Tiraž 1.500 Beleška o autoru: str. 343 Bibliografija : str. 342. Predmetne odrednice Mafija Organizovani kriminalitet Prema procenama kriminologa i drugih eksperata za nezakonita poslovanja 21. vek će biti era kriminala. Ove procene su toliko pesimističke da se predviđa da će kriminalci, zavladati svetom, ako ih države u tome ne spreče. Neće biti ni malo slučajno ako u vreme Novog svetskog političkog poretka dobijemo i Novi svetski kriminalni poredak. U ovoj knjizi saznaćete sve o: Italijanskoj, američkoj, kineskoj, japanskoj, kolumbijskoj, ruskoj, albanskoj i jugoslovenskoj MAFIJI. Krajem devedesetih ispalo je da je podzemlje svuda oko nas. Prema procenama kriminologa i drugih eksperata za nezakonita poslovanja, 21. vek će biti vek kriminala. Ove procene su toliko pesimističke, da se predviđa da će kriminalci zavladati svetom ako ih države u tome ne spreče. Ovo je bio generalni utisak sa XI Međunarodnog kongresa kriminologa održanog 1995. godine u Budimpešti, na kome je učestvovalo preko 300 kriminologa, peneloga, pravnika i policajaca iz čitavog sveta. Ekspertski zaključak je bio da kriminal, krajem 20. veka, svuda u svetu beleži ogroman rast. Umnožavanje kriminala i kriminalaca je toliko da neke zemlje, poput Češke, SAD i Velike Britanije, danas imaju problema sa zatvorima prepunim osuđenika. A čitava planeta ima problema sa organizovanim kriminalom kao sve masovnijom profesijom. Mafijaši su nekada nosili bokser i revolver, a sada olovku i mobilni telefon. Mafija je danas organizovani sistem za nezakonito poslovanje, koji je uspeo toliko da se uzdigne da čak stvori i svoju globalnu infrastrukturu. Ovo nije novokomponovana bajka. Kumovi ruske, kineske, italijanske i kolumbijske mafije imali su 1992. godine prvi zajednički sastanak, najpre u Pragu, pa u Varšavi i u Cirihu. Na ovim samitima mafijaša postignut je dogovor o strateškom savezu mafija u ilegalnoj trgovini narkoticima, jer je to roba koja danas obezbeđuje najveći i najbrži profit. Sicilijanci su ponudili svoje iskustvo i znanje, kao i veze na tržištu droga; Rusi dobro obezbeđenje švercerskih kanala širom sveta; Kinezi svoju dilersku mrežu od Tokija preko Nju Delhija do Njujorka, a Kolumbijci su ponudili svoj kokain i bliskoistočni heroin, najboljeg kvaliteta, po najnižim mogućim cenama. Tako je nastala prva globalna mafijaška osovina. Pisac Marko Lopušina je 2004. godine u Srbiji od strane Udruženja novinara Srbije proglašen za najboljeg novinara. Godine 2014. za najboljeg publicistu kada je dobio nagradu „Dragiša Kašiković”. Imenovan je 2018. godine za počasnog doktora nauka Slobomir Univerziteta u Bijeljini. Rođen je 1951. godine u Raškoj, Srbija. Završio je osnovnu školu i gimnaziju u Brusu i Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radio je u listu „Sekundarne sirovine” 1976. kao novinar i urednik, u listu „Zdravo” 1978. kao novinar, u magazinu „Intervju” od 1981. kao novinar, urednik, a 1997. bio i glavni urednik. A potom je bio urednik u magazinu „Profil” (do 1999) i lista „Nedeljni telegraf” (do 2008). Danas je penzioner i reporter „Ilustrovane politike”, „Večernjih novosti”, „Serbiane” iz Detroita, „Ogledala” iz Čikaga, „Srpskog glasa” iz Melburna, Srpskog radija u Los Anđelosu, Srpske zajednice u Mariboru. Saradnik je SANU i Matice srpske na Srpskoj enciklopediji, poglavlje o iseljenicima i dijaspori. Saradnik je Akademije Republike Srpske o Srbima u rasejanju u Enciklopediji Republike Srpske. Saradnik je Srpskog instituta u Vašingtonu i Matice iseljenika Srbije. Autor je Enciklopedije srpske dijaspore i još desetak knjiga o rasejanju, tajnim službama i tajnim društvima. Nosilac je Ordena Vuk Stefanović Karadžić države Srbije i drugih priznanja. Živi u Zemunu. MG75 (N)

Jedna od najvažnijih knjiga u istoriji filmske teorije! Bela Balaž (mađ. Balázs Béla), pravim imenom Herbert Bauer (nem. Herbert Bauer; Segedin, 4. avgust 1888 - Budimpešta, 17. maj 1949) bio je mađarski književnik, pesnik simbolizma, filmski scenarista i teoretičar. Bela Balaž se rodio kao Herbert Bauer[1][2] u nemačko-jevrejskoj porodici. Stekao je zvanje doktora filozofije, a u mladosti je bio član levičarskog književnog kružoka Zontagkrajs[3], idejno se povezavši sa Đerđom Lukačom, jednim od začetnika Zapadnog marksizma u Mađarskoj.[4] Učestvovao je u mađarsko-sovjetskoj revoluciji i nakon njene propasti bio je prinuđen da emigrira najpre u Austriju i Nemačku (u Beču i Berlinu je boravio do 1931. godine), a zatim u SSSR, gde je do 1945. godine radio kao profesor teorije filma[1] na VGIK-u (Vserossiйskiй gosudarstvennый institut kinematografii imeni S. A. Gerasimova).[4] Godine 1945,se posle Drugog svetskog rata vraća u Mađarsku, a predavanja je potom držao i u ČSSR-u i u Poljskoj. Teorija filma Bela Balaž je prvi sistematski proučavao filmsku umetnost i otkrio takozvane specifičnosti filmskog izraza po kojima se film razlikuje od pozorišta[5], koji su u suštini dva medija iste genetske prošlosti.[4][6] To su: promenljiva tačka snimanja; krupni plan; montaža.[5] Bio je pristalica čiste vizibilnosti, želeo je da pomiri formu i sadržinu u filmskom delu, koje je shvatio kao dva aspekta izražajnog jedinstva. Verovao je u vaspitavanje filmskog gledaoca i u širenje filmske kulture.[5] Kasnije je zastupao montažnu teoriju o kontrapunktu zvuka i slike, po uzoru na Sergeja Mihailovića Ejzenštejna i Vsevoloda Ilarionovića Pudovkina. Iako je bio pod uticajem sovjetske montaže pripisujući joj uspostavljanje vremensko-prostornog kontinuiteta, omogućavanje asocijacije ideja (metaforična i intelektualna, a posebno montaža sećanja), ritma i subjektivnosti, obuhvatajući pod tim pojmom i promene kadra bez montaže, on ipak posebno naglašava ulogu krupnog plana koji produbljuje sliku života, otkrivajući skriveno, omogućava da vidimo ono što ne vidimo jer sa njim predmeti dobijaju lice, a dimenzije prostora i vremena gube značaj, otkrivajući novu dimenziju fizionomije, a to je da se fizionomija odnosi prema prostoru kao melodija prema vremenu. Promenljiva tačka snimanja, opet, kao sredstvo stilizacije, određuje stil filmskog dela. Prihvatio je dolazak zvuka kao obogaćenje montažnih mogućnosti medijuma otkrivanjem naše akustične okoline, što će se ostvariti kada film rastvori buku na sastojke i izdvoji pojedinačne intimne glasove u zvučne krupne planove, nižući ih zvučnom montažom u osmišljeni poredak.[6] Balaž je takođe uveo u teoriju pojam identifikacije što je mogućnost gledaoca da svoj pogled izjednači sa pogledom objektiva kamere, čija mu premeštanja u prostoru omogućavaju da optički i psihološki stane na mesto nekog junaka u filmskoj priči i posmatra zbivanje njegovim očima.[5] Knjige Sva Balaževa dela su prerada jedne te iste knjige.[4][5] Zapravo, njegova prva knjiga: Vidljivi čovek ili filmska kultura (Der sichtbare Mensch oder die Kultur des Films) iz 1924. godine i njegov drugi rad: Duh filma (Der Geist des Films) iz 1930. godine, koji se uglavnom odnosio na zvučni film, u zajedništvu daju sve ostale naslove kao sumu svega već rečenog: Umetnost filma (Iskusstvo kino), 1945. Filmska kultura, filozofija filmske umetnosti (Filmkultúra, a film müvészetfilozófiája), 1948. Dok su prve dve knjige objavljene u Austriji i Nemačkoj, a treća u Sovjetskom savezu, poslednja knjiga je izašla u Mađarskoj.[5]

ĐORĐE KRSTIĆ - Miodrag Kolarić Izdavač: SANU Beograd Godina izdanja: 1977. Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Broj strana: 108 Pismo: ćirilica Format: 28cm Ilustrovano. Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Zaštitni omot iskrzan i ima fleke, jedan list odvojen od bloka, izizev toga u dobrom stanju. Đorđe Krstić (Stara Kanjiža, 19. april 1851—Beograd, 30. oktobar 1907), bio je srpski slikar. Uz Paju Jovanovića i Uroša Predića smatra se za najznačajnijeg srpskog slikara realizma. Đorđe Krstić je rođen u Staroj Kanjiži 1851. godine gde završava osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Sremskim Karlovcima a četiri razreda nastavio u Beogradu. Prešao je zatim na beogradsku Bogosloviju, kao blagodejanac mitropolita Mihaila. Tu se Krstić vezao za crkveno slikarstvo. Posle dve godine, bogoslova Krstića šalje kralj Milan Obrenović u Nemačku da studira slikarstvo. Proveo je u Minhenu osam godina školujući se kao kraljev pitomac. Završio je Likovnu akademiju u Minhenu, gde je i ostao do 1883. godine. Tu su nastala njegova prva dela pod uticajem nemačkog realizma: Utopljenica, Anatom, Pisac jevanđelja. Učio se u Minhenu kod Ota Sajca, Levca i drugih profesora. Boravio je izvesno vreme i u Rimu. Od 1888. godine pa do smrti radio je u Beogradu kao nastavnik crtanja u gimnaziji. Od 1883. godine živeo je u Srbiji i tu su nastale idilične slike: Pejzaž sa Kosova polja, Iz okoline Čačka, Iz Leskovca, Studenica, Žiča, itd. Naslikao je i više ikonostasa, od kojih posebnu pažnju zaslužuju onaj u Čurugu i u niškoj Sabornoj crkvi. U ikonopis je uneo novi, minhenski način rada, upotrebivši mrke boje i primenivši problem svetlosti i senke, sa težnjom da postigne što plastičniji izraz, pokaže što jače efekte. Čuruški rad je `kruna` njegovog rada, izveden po njegovoj zamisli da su sve ikone povezane u jedinstvenu vizuelnu celinu. Slikar Marko Murat je bio pozvan 1897. godine (od strane Čuružana) da kao stručnjak iznese svoje mišljenje o Čuruškom ikonostasu. Kolega je bio zadivljen i primećuje da je reč o veštaku i velikom slikaru koji sa malo detalja dubokim umjetničkim osjećajem, obraća našu pažnju na ono što treba. Niški ikonostas nije završio (1884—1891) jer su njegove slike smatrane isuviše profanim, posebno slika „Smrt kneza Lazara”, koja nikada nije postavljena na ikonostas. U požaru 12. oktobra 2001. godine izgoreo je Saborni hram u Nišu, a sa njime i ovaj vredni ikonostas sa jedanaest ikona Đorđa Krstića. Njegove ikone krase samo četiri pravoslavne bogomolje. Prvi ikonostas je uradio za hram u Adžibegovcu (Starom Selu; 1883-1885), pa osim Niša, još 1894. godine u Lozoviku, te na kraju u rodnom kraju Čurugu (1895—1897). Među njegovim najboljim delima su: Anatom, pejzaž Babakaj, Alaska vrata, Sveti Sava blagosilja decu, Smrt kneza Lazara. Dana 30. januara 1884. godine postao je član Srpskog učenog društva, a 1892. počasni član Srpske kraljevske akademije. Krstić je nailazio na nerazumevanje i osuđivanje zbog svog osobenog manira u crkvenom slikarstvu. Steva Todorović je od velikog prijatelja postao veliki protivnik i oponent; njihov sukob je podigao veliku `prašinu` u javnosti, ustalasao javno mnjenje, doveo do vrednosnog i estetskog preispitivanja tadašnjeg umetničkog trenutka. Umro je u Beogradu 17/30. oktobar 1907. godine. Sahranjen je na Novom groblju, umetničko društvo Lada je 1940. pokrenulo inicijativu da bude prenesen u Aleju velikana. Po njemu je nazvana jedna osnovna škola u Beogradu.

Ljubomir A. Đikanović : NIČIJA ZEMLJA , Obodsko slovo / Komovi Podgorica 2008, tvrdi povez, str. 224. Sadržaj na slici. Prevlaka; Rt Oštro ; Boka. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Novinar Ljubo Đikanović preminuo je 23. oktobra 2019. u 88. godini života, u Podgorici. Na vijest o odlasku Đikanovića, podsjećamo na djelo istaknutog novinara i publiciste koji je u jednom periodu plodonosne karijere sarađivao i sa „Danom”. U svijet žurnalizma otisnuo se 1954. godine započevši rad u Radio Titogradu. Godinu kasnije (1955) prelazi u Ured za informacije Izvršnog vijeća Crne Gore, gdje je jedno vrijeme obavljao dužnost zamjenika direktora. Od 1968. do 1993. bio je dopisnik „Politike” iz Podgorice i Crne Gore. Deset godina je bio dopisnik „NIN”-a. Sarađivao je sa „Omladinskim pokretom”, „Pobjedom”, „Titogradskom tribinom”, „Komunistom”, „Oslobođenjem”, Televizijom Crne Gore. Pisao je i za časopis „Čovjek i okolina” Jugoslovenskog savjeta za zaštitu životne sredine, izdanju „Politike” za inostranstvo. Đikanović je bio među onima koji su se prvi pozabavili Prevlakom i javno postavili pitanje - čija je Boka, kad je Hrvatska prije dvadesetak godina počela otvoreno da izražava pretenzije prema „nevjesti Jadrana” i spori pravo ostatka Jugoslavije, odnosno Crne Gore na jedan od izuzetno važnih kućnih pragova, na vratima koja se nikako ne mogu i ne smiju zatvoriti. U to vrijeme bio je dopisnik uglednog srpskog dnevnika „Politika”, iz Titograda. „Oslanjajući se na tada dostupne pravne i druge akte, on je u seriji tekstova počeo da dokazuje da oko Prevlake nema nikakvog spora ako će neko da poštuje ono što u tim dokumentima piše i što je nepobitna realnost: to je crnogorsko i Crna Gora nikako ne može zatvoriti jedan od najvažnijih izlaza i prozora u svijet. Tako, međutim, nije mislio tadašnji ministar inostranih poslova Crne Gore, koji je 1992. godine, negirao stanovišta novinara Đikanovića i ostalih na koje se on oslanjao i pozivao u svojim napisima. Iskusnog, postojanog i fanatično upornog novinarskog vuka to, međutim, nije deprimiralo niti navelo da odustane i tvrdnju jednog političara prihvati zdravo za gotovo. Iako već na završetku profesionalne novinarske karijere, on se mladalački, sa elanom i zanosom početnika i na temeljima ogromnog iskustva, prekaljen u mnogim bitkama za istinu i pravdu, latio istraživanja oko Prevlake, ne osvrćući se na politička nadgornjavanja i dnevno-politikantske kalkulacije i nagodbe režimskih garnitura sa jedne i druge strane, na licemjerna podilaženja i izvinjavanja i sitnošićardžijske dogovore i ustupke. Kao plod tog dugogodišnjeg rada, za sve vrijeme se tek gdjekad oglašavajući u javnosti na tu temu, Ljubomir Đikanović je napisao obimnu studiju, analitičnu i nepobitnim dokazima podastrtu, koju više niko ko se bude ozbiljno bavio problemom Prevlake ne može olako zaobići – ni istoričari, publicisti i novinari, a naročito ne političari i oni kojima padne u dio da na tom dijelu granice između Crne Gore i Hrvatske pobijaju granične međaše...” – zabilježio je publicista Budo Simonović, a objavio „Dan” povodom Đikanovićeve knjige „Ničija zemlja”. On dodaje da se generalno, Ljubomir Đikanović u toj knjizi, čini se, ponajviše od svih koji su se do sada bavili ovim pitanjem primakao istini o Prevlaci. Đikanović je ovjenčan vrijednim priznanjima za svoj rad: Nagradom oslobođenja Cetinja; nagradom za životno djelo „Veljko Vlahović” Udruženja novinara Crne Gore i nagradom za životno djelo Saveza novinara SFR Jugoslavije; Zlatnom plaketom „Politike”; Ordenom zasluge za narod sa srebrnom zvijezdom; „Pančićeve omorike”; poveljom Pokreta gorana Crne Gore i SFRJ, poveljom Pokreta gorana Srbije, poveljom Savezne konferencije SSRN.

SIMOR STAJN GARET MARFI PESMA SIRENE - moj život u muzici Prevod - Slobodan Loka Nešović Izdavač - Mascom EC, Beograd Godina - 2020 308 strana 21 cm ISBN - 978-86-7806-395-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ćošak knjige ima trag kvašenja, ne oseća se na vlagu, tekst bez podvlačenja `Knjiga koja će pomeriti vaše shvatanje muzike! Ako ste muzički fanatik, imate izgrađen muzički ukus i definisan stav po pitanju muzike, poznajete žanrove, izvođače i znate mnoštvo trivija o njihovim životima i karijerama, volite i umete da slušate muziku – onda je ovo knjiga za vas! Vrhunska poslastica za muzičke znalce i sladokusce iz pera Simora Stajna, teškaša muzičke industrije, lovca na talente koji je pomogao usponu velikog broja zvezda od Smitsa i Hedsa, preko Madone do Sila i Ajs Tija! „Simor ima zlatno uvo. Taj čovek je u svoj rad uneo enciklopedijsko znanje o muzici i boemsku radost življenja uspevajući da pronađe nove talente tamo gde ih niko drugi ne bi tražio.“ (Kej Di Leng) „Iako svetski poznat diskograf, Simor Stajn je živeo luđe od većine muzičara sa kojima je sarađivao. Hvala bogu što je poživeo da nam ispriča svoju bogatu životnu priču!“ (Kris Franc i Tina Vejmut) „Simor Stajn mi je, vezano za rep muziku, jednom rekao: ’Ne kapiram do kraja to što radiš, ali shvatam koliko je važno.’ Tada sam shvatio da pametni ljudi razumeju neke stvari čak i kada nisu do kraja upoznati sa njima. To ’nešto’ što je on osetio poguralo je moju karijeru.“ (Ajs Ti) „Cilj mi je bio da Smitsi potpišu za Sire Records. Želeli smo da se svrstamo među naše idole, ali smo i više od toga želeli da sarađujemo sa Simorom Stajnom. Slušao sam o svemu što je on uradio za muziku i želeo sam da i mi budemo deo tog nasleđa.“ (Džoni Mar, Smits)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Seymour Stein Siren Song

Naslov Predrag Tomanović : (zbornik tekstova) / pripremila Vesna Krčmar ; [fotografije Branislav Lučić] Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Srpsko narodno pozorište, 1997 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 177 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krčmar, Vesna, 1954- = Krčmar, Vesna, 1954- Lučić, Branislav, 1953- = Lučić, Branislav, 1953- (Broš.) Napomene Tiraž 500. Predmetne odrednice Tomanović, Predrag, 1964-1993 Knjigu o Predragu Tomanoviću stvorila je želja da se rečima ostavi trag neobične glumačke veličine koja je zablistala i u svom briljantnom letu ka zvezdama iznenada nestala. Stranice knjige ispisuju kritičari, reditelji, profesori, kolege studenti koji su ga voleli, koji su s njim radili i koji su s divljenjem posmatrali njegov glumački rad. Za nepunih pet sezona postao je prvak, osvojio strahovitom brzinom publiku Novog Sada. Postao miljenik. Prvom ulogom – Maleša u Tri čekića ušao je u sam vrh jugoslovenskog glumišta. O interesantnosti njegove glumačke pojave uverljivo govore brojni zapisi kritičara sa svih strana bivše Jugoslavije. I u tome je jedinstven. Želja, da sačuvamo od zaborava, obimom je prevazišla naš dosadašnji rad – knjiga se „širila”. Kao da u pozadini deluje Glumac koji i ovde osvaja, širi svoj prostor igre. Brojni tragovi negovog rada čine mozaik knige šarolikim: prva nijansa su - Kritičari, reditelji, profesori, kolege pišu i govore druga Intervjui, potom fakto¬grafski podaci o ulogama, nagradami najraznoboj- niji, središni deo su kritike o ulogama. Mračnu nijansu čini blok Komemoracije i odjek u štampi na vest o smrti, ali ipak glumački život je večan i on traje kroz Slovo o glumcu - što je sinonim za svakogodišnu nagradu najboljem glumcu i najboljem studentu 17. januara na dan negovog rođena. Vesna KRČMAR Predrag Peđa Tomanović (Bač, 17. januar 1964 – Novi Sad, 1. februar 1993) bio je srpski glumac, prvak drame Srpskog narodnog pozorišta. Karijera Rođen je u Baču 1964. godine. Tomanović je igrao svega 4 godine za svoje pozorište i ostvario 14 uloga, ali je ostavio značajan trag i ostvario kultni status. Predrag je prvu ulogu igrao u predstavi Tri čekića, a poslednju u predstavi A prah je, sve prah, izvedenoj 26. oktobra 1993. godine. Posle iznenadne i prerane smrti ovog glumca ustanovljena je nagrada koja nosi ime nagrada Predraga Peđe Tomanovića. Ova nagrada se dodeljuje svake godine 17. januara, na dan rođenja glumca. Nagrada se dodeljuje za najbolju ostvarenu ulogu u prethodnoj godini, glumcu rođenom posle 1964. godine i najboljem diplomiranom studentu glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u prethodnoj godini, čiji prosek ocene ne može biti niži od 9. Roditelji preminulog glumca Milena i Milorad Tomanović osnovali su Zadužbinu koja nosi njegovo ime. MG58 (N)

Autor - osoba Goldman, Violeta, 1982- = Goldman, Violeta, 1982- Naslov Vizualno mišljenje u kreativnom procesu glumca / Violeta Goldman Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Sterijino pozorje, 2021 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 291 str. : ilustr. ; 17 cm Zbirka ǂEdicija ǂEkspozicija ; ǂknj. ǂ5 (broš.) Napomene Tiraž 300 O autorki: str. 291 Bibliografija: str. 271-286. Predmetne odrednice Glumci -- Kreativni proces Knjiga je opsežna i jedinstvena analiza principa vizualnog mišljenja u kreativnom procesu glumca i predstavlja dragocen doprinos razumevanju vizualizacije kod umetnika kao prva naučna analiza vizualnog mišljenja u procesu nastajanja uloga. Ovaj rad je dragoceno proširenje uvida o samoj prirodi kreativnog postupka u umetnosti te ukazuje na puteve unapređenja glumačkih metoda i tehnika kroz specifične intervencije zasnovane na stimulaciji vizualnog mišljenja. Rad objedinjuje filozofska, psihološka i teatrološka znanja o povezanosti vizualnog mišljenja i imaginacije. Komparativna analiza otkriva značajne pedagoške implikacije s obzirom na to da je vizualno mišljenje u kreativnom procesu glumca značajna i nedovoljno obrađena tema u dosadašnjim teorijskim i empirijskim studijama. Rezultati eksperimentalnog istraživanja i analize otvaraju novi put glumačkom istraživanju putem vizualne stimulacije, uz mogućnost razvoja tehnika koje se mogu primeniti u njihovom kreativnom procesu. Istraživanje dr Violete Goldman otkriva visok stepen inovativnosti u okviru razumevanja fenomena vizualizacije, a naučni doprinos ovog rada je nesporan kao i njegovi ishodi. Prof. dr Irena Ristić Dr Violeta Goldman je glumica i psihodramska psihoterapeutkinja (evropski sertifikat – EAR). Diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde je radila kao asistentkinja na predmetu Gluma. Stručno se usavršavala u Njujorku (Michael Chekhov Acting Studio), Prinstonu (American College of Orgonomy) i Čikagu (Columbia College Chicago). Magistrirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u grupi za Film i medije tezom „Psihološki gest u tehnici glume Mihaila Čehova i tehnike rada na oklopu Vilhelma Rajha“. Doktorirala je na FDU disertacijom „Principi vizualnog mišljenja u kreativnom procesu izvođačkih umetnika“. Edukaciju za psihodramsku psihoterapeutkinju završila je na Institutu za psihodramu u Beogradu, pod okriljem Evropske asocijacije za psihoterapiju u Beču (European Association of Psychotherapy, Vienna). U oblasti psihoterapije stručno se usavršavala na seminarima i konferencijama širom sveta (Amerika, Engleska, Nemačka, Italija, Slovenija, Hrvatska). Takođe je na završnoj godini studija Psihologije na FMK-u u Beogradu. Naučna interesovanja praćena su kontinuiranim umetničkim radom. Aktivna je u okviru pozorišnih i filmskih projekata. Igrala je u pozorištima: SNP Novi Sad, Atelje 212, Bitef i Madlenijanum. Njena predstava Persian Black igrala je na festivalu monodrama u Engleskoj (SOLO Festival London, 2013). Autorka je dokumentarnog filma Gadan sapun, koji je prikazan na festivalima u Americi, Nemačkoj, Engleskoj i koji je dobio zlatnu medalju za fotografiju na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma 2015. MG62

Zakonodavni profil televizije u Sjedinjenim Američkim Državama Institut za uporedno pravo Beogad 2010. 264 strane. Retka knjiga, tiraž 300 primeraka. Malo je knjiga na srpskom jeziku koje se bave analizom zakonodavne regulative u oblasti medija. Knjiga doktoranta Fakulteta dramskih umetnosti mr Miroslava Colića pod nazivom „Američki slon“ (Institut za uporedno pravo), istražuje upravo ovu oblast, a pre svega zakonodavni profil televizije u Sjedinjenim Američkim Državama. Knjiga samim naslovom referira na filmove Alena Klarka i Gasa Van Senta, aludirajući na činjenicu da razvijena zapadna društva, a pre svega SAD, ne žele da se suoče sa brojnim pravnim, moralnim i intelektualnim deregulacijama u javnoj sferi. Kroz pregled zakonodavnih mera pomoću kojih se deregulacija medijskog prostora u Americi ostvaruje, autor prikazuje kako i zašto dolazi do zloupotrebe medija, pri čemu poseban akcenat stavlja na kontrolu medija od strane korporacija koje oblikuju američku stvarnost. „Razumevanje stvarnosti se potiskuje u korist vladanja stvarnošću, a ljubav prema istini ustupa mesto volji za moć“, ističe Colić, navodeći kao primere vodeće američke televizijske mreže (NBC, CBS, ABC i FOX) koje promovišu interese državnih i korporativnih struktura, a da bi ih zaštitile, one fabrikuju informacije i predočavaju iskrivljenu sliku stvarnosti. Analizirajući aktuelnu američku medijsku scenu, autor se dotiče problema posrtanja i vrednosnog skretanja pravca TV kretanja - od deontološke etike ka utilitarizmu, pokazujući da u takvom društvu finansijski, utilitarni rezon uvek odnosi prevagu nad svakim drugim humanim, etičkim ili psihološkim motivom ljudskog ponašanja, dok sve slobode bivaju reducirane na puku finansijsku moć i pravo jačeg. Colić korene ovog fenomena pronalazi u američkoj istoriji, napominjući da su takoreći u svim oblastima života, prvobitne definicije zajedničkog dobra preinačavane i, donošenjem određenih zakonskih mera postepeno sužavane na zaštitu samo određenih interesa (politike i kapitala), a ne zajedničkih interesa svih građana Amerike. Ključni momenat za razumevanje ovakve razvojne paradigme, prema autoru, bio je trenutak kada je tekst iz Deklaracije o nezavisnosti (1776), koji govori o pravima svih ljudi na „život, slobodu i ostvarenje sreće“ u Ustavu SAD iz 1789. godine, promenjen tako što je fraza o pravu na „ostvarenju sreće“ preinačena u pravo na „imovinu“. Decenijama su institucije sistema SAD sistematski radile na tome da se u praksi, putem legislativnih mera, realizuje ideologija svođenja pojma sreće na sticanje i zaštitu privatne imovine, odnosno na teleologiju vlasništva. Za izradu ove naučne studije, autor je koristio tekstove mnogobrojnih savremenih američkih istraživača medija. Za ovu studiju bili su podsticajni ključni pojmovi i teorijski stavovi mislilaca iz nešto ranijih epoha, filozofa tzv. Frankfurtske škole mišljenja - Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera, kao i američkog lingviste, medijskog analitičara i aktiviste Noama Čomskog, te francuskog sociologa kulture Pjera Burdijea. Ovako koncipirana, knjiga „Američki slon“ koja predočava analizu i kritičko sagledavanje američke medijsko-televizijske sfere, zasigurno će biti od koristi svima koji se profesionalno bave teorijom i praksom savremenih medija masovnih komunikacija. Televizija, mediji, Amerika... Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta

podvlačena The World Cities was first published in 1966 with a second edition in 1977 and a third in 1984. A simple basic structure was maintained across editions consisting of a first chapter defining and contextualizing world cities, followed by a series of chapters on selected world cities describing their economic and spatial structures and the planning policies devised to meet their special metropolitan problems, and concluding with a glimpse into metropolitan futures and possible planning responses. In the first two editions there are seven world city case studies: London, Paris, Randstad Holland, Rhine-Ruhr, Moscow, New York, and Tokyo; in the third edition the list is increased to eight by adding Hong Kong and Mexico City and omitting Rhine-Ruhr. The latter decision is not due to substantive concerns but is simply pragmatic ‘for reasons of space’ (Hall 1984, 3). Revisions across editions of the two general chapters differ in degree. Changes to the first chapter are largely updating information and context with, importantly, the definition of world cities remaining constant. In the final chapter, the changing context identified earlier is deemed to require rather more substantial changes to discussion of metropolitan futures. Although the case studies are fascinating in their own right as succinct statements of city successes generating problems and stimulating planning coping policies, in this short essay I focus on the two general chapters largely from the first edition but with reference to changes in the third edition as and when necessary. My main concern is to understand why a book of the 1960s remains an important marker on the route towards contemporary research on cities in globalization. All research and writing has to be of its time; you can only know previous and existing subjects and contexts, and the literatures that describe and attempt to explain those subjects and contexts. In this case Hall (1966) draws on information and ideas about large cities and changing employment structures (white collar jobs replacing blue collar, office replacing factory) that appear to favour the growth of those cities – chapter 1 is entitled ‘The metropolitan explosion’. At the heart of this work there is an interplay between the empirical and the normative: how to accommodate the additional population resulting from the demographic growth of cities, which affects their spatial structures resulting in a need for city and regional planning to create satisfactory outcomes. But the key point is that he is sensitive to temporal dynamics in his evaluations and interpretations. Thus London’s green belt, perhaps the city’s most influential contribution to postwar metropolitan planning, is understood as a prewar conception of a city not expected to grow and therefore limiting London arbitrarily to its late 1930s extent. Hence Hall favours green wedges (Randstad, Paris) to green belts (London, Moscow) as the more suitable planning response in a time of growth. The first edition of the book appears towards the end of the postwar boom and by the third edition the world economy is in the midst of a new downturn. The new context is one of demographically declining world cities with growth now represented by his new selections Hong Kong and Mexico City. Although Hall’s work embodies big picture dynamics this leads him to become curiously out of sync with the narrowing dynamics of his academic discipline geography. In his description of what defines a world city he provides a place-based synthesis of attributes and functions that is a tribute to geography’s tradition of regional synthesis. This is his amalgam of characteristics that blend together to constitute a world city (Hall 1966, pp. 7-8): Major political centres encompassing governments, international authorities, important professional organizations, trade unions, employers federations, and headquarters of major companies Trade centres encompassing imports and exports through great ports, the focus of road and rail routes, and sites of important international airports Leading banking and financial centres encompassing central banks, trading banks headquarters, big insurance offices and specialist financial services Professional service centres encompassing major hospitals, the law profession next to national courts, leading universities, specialist research centres for sciences and the arts, national libraries and museums, publishers of books, newspapers and journals, and centres of radio and TV networks Luxury consumption centres encompassing expensive goods and services, great departmental stores and specialist shops Entertainment centres encompassing opera houses, theatres, concert halls, restaurants, cinemas, and night clubs World cities are clearly very special places fusing the highest levels of urban work and living. But Hall’s synthetic thinking was a far cry from the traditional regional geography school that sought out the bounding of national rural landscapes to extol ‘man-land’ relations and thereby write the work of cities out of the script (Wrigley 1965, Taylor 2003). For traditional geographical synthesizers, Hall was focusing on the wrong type of region: metropolitan, inherently uninteresting, and best ignored. In any case by the time Hall was writing of world cities, regional geography was on the wane with ‘systematic’ geography coming to the fore to promote specialization in human geography. In the newly emerging urban geography, a theory of rural marketing called central place theory was converted into description of ‘national urban systems’ to accommodate large cities (Berry 1964, Berry and Horton 1970, Bourne 1975, Bourne and Simmons 1978). This work neatly arrayed cities into national urban hierarchies thus writing non-local trade (‘horizontal’ movements of commodities and services in their various forms) largely out of urban geography (Taylor et al 2010). Hence Hall was out of sync in urban geography not just through his synthetic view of cities, but also through his comparative approach treating major cities outside restrictive central place vertical spatial relations.

knjiga je NOVA nekorišćena izdavač: Ldij - Veternik, 2000. god. Broširan povez, 24 cm. 320 str. Članci i reagovanja iz štampanih i elektronskih medija povodom bombardovanja Srbije 1999. godine od strane NATO alijanse. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (kodno ime operacija Saveznička sila (engl. Operation Allied Force) ili u SAD operacija Plemeniti nakovanj (engl. Operation Noble Anvil)),[6] u Srbiji poznato i kao NATO agresija ili pogrešno Milosrdni anđeo,[7] bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala je od 24. marta do 10. juna 1999. godine. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja Republike Srpske u operaciji Namerna sila 1995. i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata. Intervencija NATO-a je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Neposredan povod za akciju bila su dešavanja u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše Sporazum iz Rambujea. NATO je 24. marta 1999. godine u 19:45 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Procene štete koju je imala SRJ kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Konačan broj izgubljenih života zvanično nije usaglašen. Nezvanično se procenjuje da je poginulo između 1200 i 4000 civila i da je ranjeno više od 12.000 lica.[8] Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a. Sa vojskom i policijom u centralnu Srbiju je izbeglo više od 200.000 kosmetskih Srba i drugih nealbanaca. Nakon ovog i drugih ratova tokom raspada Jugoslavije, Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem izbeglica i interno raseljenih lica u Evropi.[9] Kosovski Albanci su 17. februara 2008. u Skupštini Kosova jednostrano proglasili nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije, što Srbija i okvirno polovina država članica UN ne priznaju. Procene o gubicima NATO pakta veoma variraju. Izvori iz alijanse, sa kojima se kasnije saglasila i jugoslovenska strana, zvanično navode da su tokom bombardovanja oborena svega dva NATO aviona (F-117 i F-16), 47 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila,[10] dok je veliki broj letelica oštećen ili se nakon dejstava srušio. Nezvanične procene navode znatno veći broj (do oko 100 letelica različitih tipova).[11] Pozadina NATO bombardovanje SRJ Hronologija Rat na Kosovu i Metohiji Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji (1998-1999) NATO snage Snage VJ Vojni gubici Civilne žrtve Šteta Kumanovski sporazum pru Glavni članci: Velika Albanija i Rat na Kosovu i Metohiji Sukobi OVK i srpskih snaga bezbednosti Već sredinom juna 1998. vojni ministri članica NATO-a zatražili su da se „obustavi nasilje” na Kosmetu, a u protivnom, zapretili su vojnim napadom.[12] Istovremeno Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali nije dobio podršku i posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe.[12] Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao”.[12] Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting. Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je počinjala ofanzivu krajem proleća i početkom leta 1998.[13] U julu 1998. prema procenama OVK je imala 20.000 do 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40% teritorije, uglavnom sela i manja varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi.[14] Iz sela u kojima je delovala OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije.[14] U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca. Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon Napad na Orahovac od strane OVK u drugoj polovini jula 1998. godine, nakon čega je VJ morala pomoći MUP Srbije da oslobode naselje.[15] Snage MUP-a Srbije i VJ od jula do oktobra 1998. izbacile su OVK iz nekoliko desetina sela, Drenice, ali i glavnog uporišta OVK u Mališevu.[16] Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija. SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji.[17] Eskalacija krize Kao zvaničan razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom „humanitarna katastrofa”. Međutim, masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.[18] Od septembra 1998. NATO je zahtevao oružanu intervenciju preko Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija, ali nisu uspeli da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju protiv SRJ zbog protivljenja Narodne Republike Kine i Ruske Federacije, stalnih članica sa pravom veta.[19] Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Razlozi za to su, navodno, neke od tačaka sporazuma koje su dovodile u pitanje suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili „značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.[20] Sporazum Holbruk-Milošević Glavni članak: Sporazum Holbruk-Milošević Kada je propao pokušaj da Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija odobri napad NATO-a na SRJ, u dogovoru sa Ričardom Holbrukom Savet NATO-a izdao je naredbu 12. oktobra 1998. koja je davala ovlaštenje Generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani da naredi vojni napad na SRJ. Da ukloni opasnost od vojnog napada Slobodan Milošević je pristao da pregovara sa Ričardom Holbrukom. Nakon razgovora predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa izaslanikom SAD Ričardom Holbrukom sklopljen je 13. oktobra 1998. godine Sporazum Holbruk-Milošević o prekidu sukoba na Kosmetu i smanjenju broja vojnika VJ na Kosovu na broj sa početka 1998. godine, a za nadgledanje primene sporazuma određena je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).[21] Kosovska verifikatorska misija Glavni članak: Kosovska verifikaciona misija Kosovska verifikaciona misija kao organ Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je sastavljena od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača od oktobra 1998. godine i trebala je nadgledati prestanak sukoba na Kosovu i Metohiji između policije Republike Srbije i Vojske Jugoslavije sa jedne, a pripadnika OVK sa druge strane, koji je dogovoren sporazumom Holbruk-Milošević. Vlada SRJ potpisala je 16. oktobra 1998. sporazum sa predsedavajućim OEBS-a da bude primljeno 2.000 pripadnika tzv. Kosovske verifikacione misije (KVM) OEBS-a, ali nije došlo svih 2.000 posmatrača.[22] Produbljivanje krize i neuspeli pregovori početkom 1999 Slučaj Račak Glavni članak: Slučaj Račak Kao neposredan povod za napad NATO-a iskorišćena je akcija policije 15. januara 1999. godine u selu Račak, gde se nalazilo uporište OVK, odnosno pripadnici bataljona „Sadik Šalja”.[23] Policija Srbije pokušala je da uhapsi pripadnike Oslobodilačke vojske Kosova, koji su imali ukopane rovove, automatske puške i mitraljez, ali došlo je do većeg oružanog sukoba u kome je razbijeno uporište OVK, ubijeno oko 40 Albanaca i zaplenjeno oružje, ali nadležni organi nisu uspeli da završe uviđaj nad stradalima.[24] Tokom noći 15. na 16. januar policija nije bila u selu a 16. januara dolaze pripadnici Verifikacione misije na čelu sa Vilijamom Vokerom kao i veći broj novinara i zatiču leševe po selu, a najveći njihov broj u jarku nedaleko od centra sela. Vilijam Voker to odmah proglašava masakrom,[25] a snimci i izveštaji sa ovakvom konstatacijom odmah obilaze svet. Jugoslovenski zvaničnici demantuju da je bilo masakra. Formira se zajednički forenzički tim jugoslovenskih i finskih forenzičara. Iako rade zajedno autopsije nad telima, Helena Ranta na konferenciji za štampu 17. marta 1999. godine u Prištini kaže, kako je kasnije priznala pod pritiskom Vilijama Vokera,[26] da je došlo do „zločina protiv čovečnosti” čime se potvrđuje da je došlo do masakra.[27] Ovakav zaključak, kao i medijska kampanja, navode zvaničnike članica NATO-a da započnu vazdušne udare na SRJ kako bi sprečili dalju „humanitarnu katastrofu”.[28][29] Pregovori u Rambujeu Glavni članak: Pregovori u Rambujeu Dvorac Rambuje u kojem su vođeni pregovori. Generalni sekretar NATO pakta Havijer Solana razgovara sa američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom šta raditi ako jugoslovenska delegacija odbije da potpiše sporazum iz Rambujea, 15. marta 1999. Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara i trajali sve do 19. marta 1999. godine, uz posredovanje Kontakt grupe. Motivi i ciljevi svih pregovarača i danas predstavljaju kontroverznu temu, te ostaju nedorečeni.[30] Jugoslavija je na Konferenciji izrazila spremnost da Albancima pruži široku autonomiju u sastavu Srbije, ali su je oni ponovo odbili. „Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja”, rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.[31] Mnogi izvori navode da je jugoslovenska strana bila ucenjena ratnim pretnjama, o čemu svedoči i stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka — koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd.[20] U godinama posle bombardovanja, neki autori su navodili i postojanje dodatnih delova sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, a koji pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija.[32] Ovo je odbacio ne samo Milošević, već i jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali. Smatra se čak i da je Bler bio veći zagovornik bombardovanja nego američki predsednik Klinton.[33] Pregovori su se završili tako što je albanska delegacija sporazum potpisala, dok je jugoslovenska odbila. Poslednji razgovori Miloševića i Holbruka Kada su već postojali svi izgledi da diplomatija neće uroditi plodom, u Beograd je 22. marta ponovo doputovao američki izaslanik, Ričard Holbruk. U „poslednjem pokušaju da donese mir…jer vremena više nema”, on je nastojao da ubedi Miloševića da potpiše sporazum iz Rambujea.[34] Kada su razgovori završeni, on se obratio medijima izjavom da nije postignut suštinski napredak. Mediji su preneli da su pregovori propali.[35] Bio je to poslednji pokušaj diplomatskog rešavanja krize, pre otpočinjanja vazdušnih udara.[36] Propaganda Glavni članak: NATO propaganda i agresija na SRJ Pre i tokom bombardovanja SRJ NATO je primenjivao određene propagandne aktivnosti, u cilju ostvarivanja uticaja na javno mnjenje u cilju dobijanja podrške za sprovođenje agresije na SRJ. Najviše je tokom propagandnih aktivnosti NATO-a i zapadnih medija korišćen Slučaj Račak, ali i tzv. Operacija Potkovica. Letak koji su izbacivali NATO avioni tokom bombardovanja SRJ NATO je započinjanjem agresije započeo i psihološka dejstva na vojna i civilna lica. Masovna psihološka kampanja (engl. psychological operations) je uključivala radio obraćanja, bacanje propagandnih letaka i TV emitovanja. Sadržina propagandnih letaka je najčešće vezana za pretnje od upotrebe modernog naoružanja, pokušaj stvaranja zabune u pozadini i u drugim vojnim jedinicama kao i pokušaj stvaranja razdora između Vojske Jugoslavije i Policije Srbije.[37] Bombardovanje Lansiranje krstarećih raketa tipa Tomahavk Odnos snaga Strane u sukobu Broj zemalja Površina (km²) Broj stanov. (miliona) BND (milijarda $) BND po stanovniku ($) DB (milijarda $) NATO 19 22.327,24 743,83 11.731,15 13.532 3.311,94 SRJ 1 102,00 11,5 21,94 1.980 3,85 Odnos 19:1 228,7:1 67,3:1 518,3:1 5,83:1 860,3:1 Izvor:[38] Početak Dana 23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početku napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti itd.). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20 časova i 20 minuta[39] bombardovano je područje Kosova i Metohije. Tokom narednih dana bombardovani su i veći gradovi Srbije i Crne Gore: Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Užice, Podgorica, Sombor, Subotica,[40] Herceg Novi, Pančevo itd. Bombardovani su i radiotelevizijski predajnici i vojni objekti u celoj zemlji. Snage u sukobu NATO snage U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga — koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica. Najveće prisustvo imale su snage SAD, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji. NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj. Učestvovanje SAD U skoro svim prethodnim vojnim sukobima Sjedinjene Države sudelovale su u najvećem broju, mada ne kao tokom Zalivskog rata. SAD su jedine od članica NATO-a koje su sposobne pokriti sve što sukob zahteva (lovci, lovci-bombarderi, radarski avioni, kao i strateški bombarderi, avioni za logističku potporu, krstareće rakete, CSAR-spasilačke ekipe itd.). F-16C Fajting falkon; najmanje 78 u službi vazduhoplovstva SAD na početku rata, na kraju verovatno preko stotinu. Svi američki F-16 bili su bazirani u Italiji, najveći broj u vazdušnoj bazi Avijano. F-16 je činio glavninu napadnih strana NATO-a. Takav jedan avion srušen je prema zvaničnim informacijama od strane jugoslovenske PVO 2. maja 1999. kraj Beograda. Američki F-15 poleće iz Avijana F-15E Strajk igl; oko četrdeset na početku rata, na kraju verovatno više od 65, svi bazirani u Avianu. Ovi lovci-bombarderi imali su najrazličitije misije napada na tlo. Korišćeni su i u napadima grafitnim bombama koje su izazvale nestanak električne energije u Srbiji. Poznato je da su bili mnogi slučajevi prisilnog sletanja ovih aviona u Sarajevu. A-10 Tanderbolt II; oko 44 pri kraju rata, sudelovali su u otkrivanju ciljeva. Jedan pogođeni A-10 od strane rakete `SA-13` uspeo je da prisilno sleti kraj Skoplja. Ф-117 Noćni soko; 12 ovakvih „nevidljivih“ bombardera stiglo je u Avijano pre rata. Kasnije se dešava neočekivano. Jedan od tih aviona (koji su u Zalivskom ratu postali poznati kao „nedodirljivi`) srušen je od strane jugoslovenske PVO. Pilot je spašen nekoliko časova nakon obaranja. Ovaj događaj doveo je u ozbiljnu krizu koncept aviona „stelt“ tehnologije. B-52; korišćeno od 8 do 20 aviona, baziranih u UK. Prenosili su krstareće projektile AGM-86C i CALCM do ciljeva. B-2 Spirit; još jedan „nevidljivi“ bombarder, prvi put korišćen u ovom ratu. Njegovo naoružanje brojalo je 8 JDAM bombi na satelitsko upravljanje. B-1B Lenser; 5 aviona pri kraju rata. F-15 Igl; jedan od retkih običnih lovaca koji je poslat na SRJ. Korišćeno od 24 do 32 aviona. NATO objavio kako su ti avioni oborili 4 jugoslovenska MiG-29. Ф/А-18 Stršljen; 48 aviona, najveći deo stacioniran na nosačima aviona u Jadranu. Korišćeni u misijama bombardovanja. F-14 Tomket; 28 aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Vrlo mala upotreba. S-3 Viking; 8 aviona. Misije patroliranja. EA-6 Sumnjivac; 25 aviona. Korišćen za elektronsko nadgledanje. Herjer II; 8 aviona na brodu USS Nasau. Jedan izgubljen prilikom kvara pri sletanju. E-3 Stražar; 2 radarska aviona, bazirana u Nemačkoj. E-8 Džoint Stars; 2 radarska aviona, minimalno korišćena. KC-135 Strateška cisterna; 80 letećih cisterni. KC-10 Proširivač; 10 letećih cisterni. E-2 Sokolovo oko; 5 radarskih aviona na nosaču USS Teodor Ruzvelt. Bilo je i drugih aviona, ako se dodaju i transportni (C-17, C-141, C-5 i C-130), i ostali potporni i avioni za nadgledavanje. Takođe, letjele su i bespilotne letelice (RK-1 Predator). Pomorske snage SAD činile su jedan nosač aviona, USS Teodor Ruzvelt, 2 broda za amfibijsku potporu (USS Nasau i USS Inčon) kao i mnogi razarači koji su dejstvovali ispaljivanjem krstarećih raketa `Tomahok`. Učestvovanje Belgije F-16C fajting falkon; 16 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Kanade F/A-18 Hornet; 12 aviona stacioniranih u Avianu, Italiji. Učešće u misijama vazduh-zemlja. Učestvovanje Danske F-16C fajting falkon; 6 aviona. Učestvovanje Francuske Jaguar; 6 aviona Miraž F1; 4 aviona Miraž 2000; 18 aviona C-160; 1 avion za špijunažu E-3 Stražar; 1 avion za špijunažu KC-135 Strateška cisterna; 3 letećih cisterni Pomorske snage Francuske činile su 1 fregatu, 1 podmornicu i 1 patrolni brod. Učestvovanje Nemačke Panavia Tornado; 14 aviona za napade vazduh-zemlja. C-160; 1 leteća cisterna. Pomorske snage Nemačke činile su 1 fregatu. To je bilo prvo borbeno sudelovanje Nemačke od Drugog svetskog rata. Učestvovanje Italije Panavia Tornado; 24-34 aviona. Misije patroliranja i napada vazduh-zemlja. F-104 Svemirski ratnik; 12 aviona za odbranu. AMX Gibli; 12 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. Herjer II; 4 aviona u misijama napada vazduh-zemlja. B707T/T; 2 aviona-cisterne Pomorske snage Italije uključivale su jedan nosač aviona i fragatu. Učestvovanje Ujedinjenog Kraljevstva Herjer II; 12 aviona stacioniranih u Italiji. Panavia Tornado; 8 aviona stacioniranih u Nemačkoj. E-3 Stražar; 2 špijunska aviona. Lokid L-1011; 3 aviona-cisterne. Vikers VC-10; 3 aviona-cisterne stacioniranih u Nemačkoj. Si Herjer; na nosaču aviona HMS Invinsibl. Pomorske snage Ujedinjenog Kraljevstva činile su nosač aviona HMS Invinsibl, 1 podmornica, 1 fregata i jedan pomoćni brod. Kasnije se govorilo da je učešće UK bilo razočaravajuće, zbog kašnjenja ulaska Tornadoa u sukob i neefikasnosti Herjera. Učestvovanje Norveške F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. C-130 Herkules; 1 transportni avion. Učestvovanje Holandije F-16 fajting falkon; 6 aviona stacioniranih u Italiji. Saopšteno je da je jedan ovakav avion u holandskoj službi uspeo da obori jednog jugoslovenskog MiG-29, postignuvši tako prvu i jedinu evropsku vazdušnu pobedu. Foker 60; 1 avion KDC-10; 2 aviona-cisterne stacioniranih u Holandiji. Pomorske snage Holandije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Portugala F-16 fajting falkon; 3 aviona stacioniranih u Italiji. Učestvovanje Španije F/A-18 Stršljen; između 6 i 12 aviona stacioniranih u Italiji. KC-130; 1 avion-cisterna. CASA C.212 Aviokar; 1 transportni avion. Pomorske snage Španije činile su 1 fregatu. Učestvovanje Turske F-16 fajting falkon; 11 aviona stacioniranih u Italiji. Pomorske snage Turske činile su 1 fregatu. OVK Snage VJ Vojska Jugoslavije je nastala 20. maja 1992. godine od onih delova Jugoslovenske narodne armije koji su se nakon raspada SFRJ (i završetka vojnih povlačenja iz bivših jugoslovenskih republika) zatekli na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. U svom sastavu je imala najveći deo naoružanja i vojno opreme nasleđene od raspuštene JNA, ograničena dogovorima o kontroli naoružanja 14. juna 1996, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 14. decembra 1995.[41] Tim sporazumom tadašnja Savezna Republika Jugoslavija obavezala se na ograničavanje broja tenkova, borbenih vozila pešadije, artiljerijskih oruđa, borbenih aviona i helikoptera. Dozvoljeni broj borbenih efektiva bio je:[42][43] Tip borbenog sredstva Dozvoljeni broj Tenkovi 1025 Oklopna borbena vozila 850 Artiljerijska oruđa 3750 Borbeni avioni 155 Borbeni helikopteri 53 Ukupno je u periodu od 1992. do 1999. rashodovano 1 T-55, 33 PT-76, 1 JVBT, 7 oklopna transportera M-60, 2 BRDM-2, 2 borbena oklopna vozila M-86, 26 samohotki M36 i 1 2S1 Gvozdika i 424 T-34.[44] Kopnena vojska Glavni članak: Kopnena vojska Vojske Jugoslavije Vojska Jugoslavije je u svom sastavu, pred početak bombardovanja, imala oko 1000 tenkova, oko 800 oklopnih borbenih vozila i preko 3700 artiljerijskih oruđa. U redovnom sastavu bilo je preko 100.000 vojnika a po potrebi mogla je računati na preko 400.000 rezervista.[45] Vojska je bila podeljena na tri armijske oblasti koje su u svom sastavu imale oko 70 brigada raznih tipova (pešadijskih, mehanizovanih, motorizovanih, oklopnih itd.).[46] Oklopne jedinice Vojske Jugoslavije bile su opremljene mešavinom starih sovjetskih T-55 i modernijih M-84 tenkova jugoslovenskog porekla. Takođe, u svom sastavu oklopne jedinice su imale i određen broj starih tenkova T-34-85, M4 Šerman i samohodnih oruđa M36 Džekson. Određen broj ovih vozila je korišćen tokom dejstava i pri redovnoj obuci ali većina je bila u skladištima, predodređena za uništavanje u skladu sa potpisanim međunarodnim protokolima. Kopnena vojska je raspolagala sa preko 500 borbenih vozila pešadije M-80 i oko 200 oklopnih automobila i transportera. Artiljerijsku podršku pružali su minobacači kalibra 60, 82 i 120 mm, topovi i haubice kalibra 105, 122, 130, 152 i 155 mm kao i višecevni bacači raketa kalibra 128 mm. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Glavni članak: Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) je potpuno nasledila materijalno-tehničke resurse JNA. Ukupno je pred početak bombardovanja u inventaru bilo oko 240 aviona i oko 128 helikoptera. Protvvazduhoplovna odbrana je uključivala kombinaciju raketa velikog dometa za pokrivanje i odbranu većih formacija i teritorija, srednjeg i kratkog dometa kao i artiljerijskih jedinica namenjenih trupnoj PVO. Vojska Jugoslavije je nasledila i radarske i izviđačke komponente bivše JNA, inkorporirane u centar VOJIN. Svaka armijska oblast je imala vojne aerodrome a po potrebi, u slučaju ratnih dejstava koristili su se i civilni aerodromi. Lovačka avijacija je do početka bombardovanja bila u izuzetnom lošem stanju, sa isteklim resursima i u neophodnosti generalnog remonta. Takvo stanje se naročito odrazilo na uspeh u borbenim dejstvima tokom NATO bombardovanja. U inventaru protivvazdušne odbrane nalazili su se topovi 20, 30 i 40 mm, prenosni lanseri Strela i Igla, samohodni lanseri Strela-1, Strela-10 kao i sistemi S-125 Neva i 2K12 Kub. Vazduhoplov Zemlja porekla Tip Brojnost Ukupno MiG-29 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer 14+2 16 MiG-21 Sovjetski Savez Lovac/Trenažer/Izviđač 54+8+4 66 J-22 Orao SFRJ Jurišnik/Trenažer/Izviđač/Trenažer-izviđač 35+10+10+2 57 G-4 Super Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer/Tegljač meta/Prototip 48+8+4+1 61 G-2 Galeb SFRJ Laki jurišnik/Trenažer oko 20 oko 20 Antonov An-2 Poljska Transportni avion 4 4 Antonov An-26 Sovjetski Savez Transportni avion 12 12 Jakovljev Jak-40 Sovjetski Savez Putnički avion 4 4 Mil Mi-8 Sovjetski Savez Transportni i višenamenski helikopter 44 44 Mil Mi-14 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 3 3 Kamov Ka-25 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 4 4 Kamov Ka-28 Sovjetski Savez Protivpodmornički helikopter 2 2 SA-342 Gazela Francuska/ SFRJ Višenamenski/izviđački/jurišni helikopter 30+3+42 75 Ratna mornarica Glavni članak: Ratna mornarica Vojske Jugoslavije Vazdušni udari Glavni članak: Hronologija NATO bombardovanja SRJ Savezni MUP Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana je 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama „Tomahavk”. Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni „stelt” bombarderi F-117A i B-2. Dana 27. marta u 20.42[47] došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A, koji je pao u ataru sela Buđanovci.[47] Srpski radarski položaji su često menjali svoje položaje i vrlo često pravili lažne ciljeve. U uslovima potpune vazdušne nadmoćnosti NATO-a Vojska Jugoslavije je pokušavala da se odbrani uz potencijal na zaštiti ljudstva i borbene tehnike.[48] U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu itd. Lokacije na Kosovu i jugu centralne Srbije na kojima je NATO avijacija koristila zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom tokom bombardovanja 1999. godine Tokom bombardovanja SRJ izvršeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.[49] Državnici vodećih zemalja i vojni komandanti NATO-a izjavljivali su da će bombardovati samo vojne ciljeve, pri čemu je najavljivana akcija ne duža od nekoliko dana.[50] Ipak, procenjuje se da je oko 38% bombardovanih objekata imalo civilnu namenu. U toku bombardovanja poginulo je 462 vojnika i preko 2000 civila, među kojima je bilo dece, bolesnika i starih osoba. Te žrtve je portparol NATO-a Džejmi Šej nazvao „kolateralna šteta”. U početku agresije učestvovalo je na stotine, a krajem rata na hiljade ratnih bombardera i krstarećih raketa ogromne razorne moći. Korišćena je municija punjena osiromašenim uranijumom[51][52], kao i kasetne bombe za bombardovanje civilnih ciljeva,[53][54] što je zabranjeno po Ženevskoj konvenciji. NATO je lansirao ukupno 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”. Samo od posledica kasetnih bombi, u toku bombardovanja poginulo je oko 200 osoba, a ranjeno više stotina. Jugoslavija je pretrpela ogromnu materijalnu štetu koja se u zavisnosti od izvora procenjuje od 30 pa do čak 100 milijardi dolara. Na teritoriju Srbije je bačeno oko 1.000 kasetnih bombi na 219 lokacija na površini od 23 hiljade km².[55][56] Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Važni napadi Mart 24. marta, prve krstareće rakete pale su na kasarnu u Prokuplju u 19.53 kada je stradao prvi vojnik VJ Boban Nedeljković. U 19.55 pogođeni su vojni ciljevi u Prištini. Zatim su u 20.05 3 krstareće rakete pogodile podzemni bunker u Kuršumliji, kada je poginulo 11 vojnika VJ. Zatim su bombe oko 20.10 pale na kasarnu u Vrbici. Vojni ciljevi u Batajnici pogođeni su u 20.38. April 1, 3, i 26. aprila, NATO je redom srušio Petrovaradinski, Most Slobode i Žeželjev most u Novom Sadu, čime je ovaj grad ostao odsečen od saobraćaja na Dunavu. 2. aprila u 01:30 sa 3 projektila gađano je selo Nogavac, opština Orahovac. Poginulo je 11 lica, a 5 je zadobilo teške telesne povrede. Tokom bombardovanja Kuršumlije, poginulo je 13 civila i oštećeno oko 500 civilnih i religijskih objekata kao što su manastir Presvete Bogorodice i Svetog Nikole iz 12. veka. 12. aprila pogođen je železnički most u Grdeličkoj klisuri kod Leskovca, preko koga je u tom trenutku prelazio voz na liniji Beograd-Solun. Tom prilikom stradalo je na desetine ljudi. Takođe su na ovaj dan uništeni proizvodni pogoni kragujevačke fabrike Zastava automobili. 14. aprila, NATO je bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu Đakovica—Dečani. U četiri odvojena napada NATO avijacija je ubila oko 70 a ranila oko 35 civila albanske nacionalnosti. 15. aprila, NATO je jakim bombama gađao beogradsku naselje Rakovica, što je izazvalo tešku materijalnu štetu u celoj opštini. Istog dana, NATO je bombardovao „Petrohemiju” u Pančevu, izazvavši tešku ekološku katastrofu. 17. aprila u 21:30, u selu Batajnica, za vreme dejstva avijacije NATO, od šrapnela eksplodiranog projektila poginula je trogodišnja Milica Rakić (1996). Njena smrt je postala simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije. Prilikom istog dejstva lakše je povređen i dečak Dražen Janković (1997). 22. aprila Oko 4:00 sa četiri projektila bombardovana je rezidencija predsednika Savezne Republike Jugoslavije — Slobodana Miloševića u Užičkoj 15 u Beogradu. Nije bilo povređenih, ali je zgrada uništena do temelja. 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer znajući da će do gađanja doći nije izmestio tehniku i ljude na lokaciju pripremljenu za slučaj rata. Zgrada RTS-a u Beogradu, nakon bombardovanja 25. aprila rafinerija nafte u Novom Sadu je bombardovana. To je izazvalo ekološku katastrofu u ovom gradu. 27. aprila između 12:15 i 12:30 bombardovana je Surdulica, poginulo je 20 civila uz veliku materijalnu štetu. 29. aprila, bombarder je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio. 30. aprila, NATO je bombardovao centar Beograda: pogođene su zgrade republičkog i saveznog MUP-a, Generalštaba i Ministarstva odbrane. Tokom gašenja požara u zgradama ministarstva odbrane i generalštaba, NATO je ponovio napad, izazvavši teško ranjavanje većeg broja vatrogasaca i već prisutnih novinara i snimatelja. Maj 1. maja, pogođen autobus na mostu na reci Lab, na magistralnom putu Niš-Priština. U napadu je projektilom pogođen autobus „Niš ekspresa” koji je prelazio most u selu Lužane, 20 km severno od Prištine. U napadu je stradalo 60 ljudi uključujući 15 dece. Istog dana bombardovano je stambeno naselje u beogradskoj opštini Vračar. 3. maja je bombardovan autobus „Đakovica prevoza” kod mesta Savine Vode, na putu Peć—Kula—Rožaje, kada je 20 građana poginulo, dok su 43 lica povređena. Istog dana je bombardovana i Televizija Novi Sad. 7. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, koje su ubile 15, a ranile 19 civila. 8. maj — dan „Diplomatskog košmara” — američki avion (najverovatnije tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu. 14. maja, NATO je bombardovao albanske izbeglice na farmi „Koriša” kod Prizrena. Ukupno je u napadu poginulo 87, a ranjeno 70 civila albanske nacionalnosti. Među žrtvama je bilo 10 novorođenčadi i 26 dece uzrasta do 15 godina. NATO je u ovom napadu koristio termovizuelne bombe koje posle udara razvijaju temperaturu visoku i do 2.000 °C. 20. maja bombardovan je Kliničko-bolnički centar „Dr Dragiša Mišović” u Beogradu. Ubijena su tri pacijenta i jedan radnik, a ranjeno više pacijenata i zdravstvenih radnika. Poginulo je i sedam gardista Vojske Jugoslavije koji su se nalazili ispred klinike. Razorena je Neurološka klinika, a od eksplozije demolirane i zgrade Centra za dečje plućne bolesti i tuberkulozu i Ginekološko-akušerska klinika. 23. maja grafitnim bombama je gađana termoelektrana Obrenovac. Došlo je do nestašica struje u ovom delu Srbije. 24. maja bombardovana su elektroenergetska postrojenja kod Kostolca, Novog Sada i Niša, čime je prouzrokovana nestašica električne energije širom Srbije. Most slobode u Novom Sadu nakon bombardovanja 30. maja bombardovan je most u Varvarinu u dva navrata i tada je poginulo 10 civila, a 30 je ranjeno. (vidi: Masakr u Varvarinu). 31. maja NATO avijacija je u toku noći u Surdulici bombardovala gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Tada je ubijeno 20 civila, a 88 povređeno.[58] Istog dana bombardovana je i stambena zgrada u Novom Pazaru i tada je poginulo 11 ljudi.[59] [60] Jun 7. juna bombardovana je farma ovaca i koza u selu Podgorac, vlasništvo „Eko-hrane” iz Boljevca. U tom napadu poginula su 3 radnika i porušeno je 7 objekata. 10. juna oko 13:15 raketirano je selo Kololeč u opštini Kosovska Kamenica. To je bio poslednji vazdušni napad tokom NATO bombardovanja SRJ. Otpor Jugoslavije Iako je bila prilično inferiorna u odnosu na NATO, Vojska Jugoslavije je pružila odlučan otpor vazdušnim napadima. NATO bombarderima i krstarećim raketama su se od prvog dana bombardovanja SR Jugoslavije, suprotstavili Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije. Pored oružane defanzive, Vojska Jugoslavije se NATO-u suprotstavljala i maskiranjem svojih položaja i tehnike, kao i postavljanjem lažnih meta (u vidu maketa aviona, tenkova, raketnih jedinica PVO, mostova itd.) koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni.[61] Iako je glavni cilj NATO-a bio da još na početku bombardovanja SR Jugoslavije uništi ili onesposobi Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu, kao i službu za radarsko osmatranje (VOJIN), a zatim i nanese velike gubitke Kopnenoj vojsci, to se nije desilo. Jedinice PVO i VOJIN, iako su pretrpele određene gubitke u ljudstvu i tehnici, učestvovale su u odbrani zemlje tokom svih 78 dana bombardovanja i uspele da nanesu određene gubitke NATO snagama. Lovačka avijacija je avionima MiG-29 ostvarila određeni broj letova u prvim nedeljama rata i pretrpela je veće gubitke (10 oborenih aviona), ali nije uspela da ostvari nijedno obaranje neprijateljskih aviona. Značajnu podršku i pomoć u odbrani zemlje od bombardovanja, Jugoslaviji su pružali i radio-amateri iz zemlje. Jugoslovenskim radio-amaterima podršku su davali i radio-amateri iz zemalja okruženja, ali i iz Italije i drugih zemalja Evrope. Radio-amateri su imali značajnu ulogu prenoseći stotine hiljada informacija sa terena, a najviše o naletima i udarima NATO avijacije i krstarećih raketa, o bespilotnim letelicama, helikopterima, i drugim podacima. Mnogo ljudskih života, ali i materijalnih i tehničkih dobara je spaseno pravovremenom informacijom koju je mreža od oko 2.000 radio amatera prenosila i tako izveštavala građane, službe spasavanja, civilnu zaštitu i druge o nastupajućim opasnostima i dešavanjima na terenu.[62] Podršku u odbrani zemlje od NATO bombardovanja, Jugoslaviji su pružali mnogi tadašnji hakeri iz zemlje, ali i iz srpske dijaspore, koji su izvršili brojne uspešne hakerske napade na servere NATO pakta i sajtove zemalja koje su učestvovale u bombardovanju. Na početku NATO bombardovanja, odvijao se pravi sajber rat, kada su srpski hakeri na nekoliko dana uspeli čak da potpuno blokiraju servere NATO-a.[63][64] Sukobi na tlu Dana 9. aprila 1999. godine počela je Bitka na Košarama. Druga velika operacija u cilju pokušaja proboja granice SRJ iz pravca Albanije je Operacija Strela koja je trajala u periodu 26. maj—10. jun 1999. Tokom vazdušnih udara NATO pakta konstantno su vođene borbe na teritoriji Kosova i Metohije sa pripadnicima OVK. Vojska Jugoslavije je zbog pritiska vršila konstantna pregrupisavanja i pokrete trupa. Tako su pripadnici 252. oklopne brigade, jedne od najjačih oklopnih formacija u VJ, uspešno izveli prebacivanje celokupne brigade iz Kraljeva u rejon Kline, na Kosovu. U dejstvima protiv OVK korišćeni su mahom stariji tenkovi tipa T-55 dok su moderniji tenkovi čuvani za predviđenu kopnenu invaziju NATO pakta. Bitka na Košarama Glavni članak: Bitka na Košarama Bitka na Košarama, bila je bitka između pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika OVK, podržavane regularnom Vojskom Republike Albanije i NATO avijacijom. Bitka se vodila oko graničnog prelaza Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja SRJ. Cilj napada sa albanske strane (Operacija strela[65]) bila je kopnena invazija na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i u Prizrenu. Takođe, još jedan cilj je bio i zauzimanje šireg područja Metohije tokom tog napada.[66][67] Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njihov ulazak na KiM. Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali. Operacija strela Glavni članak: Operacija Strela Operacija Strela je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava OVK, potpomognutih snagama, albanske vojske i NATO, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih pograničnih snaga VJ, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć—Prizren.[68] U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za eventualnu invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je trajala paralelno sa intenzivnim bombardovanjem Jugoslavije od strane istih snaga. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.[66][66][69][42] Ova operacija završena je neuspešno, jer je Vojska Jugoslavije i pored velike nadmoći protivnika, odbila sve napade i sprečila probijanje granice. Okončanje bombardovanja Novi diplomatski napori Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomirdina, a SAD Stroba Talbota. S obzirom da nije bilo saglasnosti oko toga kako treba dalje postupati, kao posrednik između ova dva pregovarača, angažovao se finski predsednik Marti Ahtisari. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomirdina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama OUN pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne administracije.[70] Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 Glavni članci: Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244 Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR) i vlada Jugoslavije i Srbije. Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ dana 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO-a pod pokroviteljstvom Organizacije ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.[71] Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 78 dana.[70] U većini gradova Srbije, pošto je Radio-televizija Srbije javila da je agresija NATO-a protiv SRJ završena, građani su masovno izašli na ulice, pucajući iz pištolja i automatskog oružja, bacajući petarde, a čuli su se i zvuci truba i pištaljki.[72] Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. „Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom”, rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje. Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove. Državni organi, Savezna vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije su, prema sporazumu, shvatali i bili saglasni da međunarodne bezbednosne snage (KFOR) budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti OUN 1244 iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije, kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.[71] Protesti Tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije, građani zemalja širom sveta su protestima i demonstracijama slali podršku Srbima. Među onima koji su pružali podršku Srbima i SR Jugoslaviji, bili su na hiljade građana Francuske, Grčke, Španije, Australije, Austrije, Kipra, Češke, Kube, Belgije, Kine, Brazila, Mađarske, Indije i drugih zemalja.[73] Manji protesti su pored ovih organizovani i u mnogim drugim zemljama, čak i u mnogim članicama NATO-a poput SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i drugih zemalja u kojima je bilo veće prisustvo srpske dijaspore. Masovni protesti protiv bombardovanja su održavani i u samoj Srbiji, kao način prkosa i moralnog otpora agresoru, najčešće u vidu koncerata i mitinga na gradskim trgovima i mostovima, na kojima su učestvovali mnogi poznati pevači, glumci i druge javne ličnosti.[74] Legitimitet NATO bombardovanja Džejmi Šej, portparol NATO-a, postao je poznat zbog upotrebe fraze „kolateralna šteta” kojom je objašnjavao ubistva civila. Bombardovanje SR Jugoslavije je izvršeno bez odluke Organizacije ujedinjenih nacija, čime je prekršena njena Povelja, ali se agresori na to nisu obazirali. Pojedini državljani Srbije, poput Jevrema Brkovića i Srđe Popovića su podržavali NATO bombardovanje.[75] Neke države, među kojima i stalne članice Saveta bezbednosti OUN, Rusija i Kina, digle su svoj glas protiv bombardovanja i predložile su da Savet Bezbednosti UN usvoji rezoluciju kojom poziva da se obustave napadi NATO-a, kao kršenje Povelje UN, a nastave pregovori. Pored Rusije, Kina i Namibija su podržale rezoluciju protiv NATO napada na SRJ, ali u SB napad na SRJ su podržavale SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Kanada, Albanija, BiH, Slovenija, Malezija, Gambija i Bahrein.[76] Ruska Federacija sa Zajednicom Nezavisnih Država izjavom je osudila napad NATO-a i zatražila njegovu obustavu.[77] Zbog napada NATO-a na SRJ, predsednik Narodne Republike Kine Đang Cemin vojsku Kine upozorio je da mora biti spremna za rat, a Kina je tražila od SAD i NATO-a da obustave napad, ali SAD se nisu obazirale na protest Kine.[78] Posledice Vojni gubici Glavni članak: Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999. 13. maja 1999. srušena američka bespilotna letelica „MQ-1 Predator” iznad Uroševca u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Ostaci F-117 i kaciga pilota koji se čuvaju u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu Gubici NATO-a Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Harijera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći: Dana 27. marta 3. divizion 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije oborio američki „nevidljivi” bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje aviona stelt tehnologije. Avion pao u ataru sela Buđanovci kod Rume. Pilot Dejl Zelko[79] (tada potpukovnik) spasen 6 sati nakon obaranja. (vidi: Obaranje F-117 kod Buđanovaca). Dana 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena. Dana 1. maja pao američki AV-8B Harijer, usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Dana 2. maja američki lovac F-16 fajting falkon oboren zapadno od Beograda od strane 3. diviziona 250. raketne brigade jugoslovenske PVO. Avion pao na planini Cer. Pilot Dejvid Goldfajn (tada potpukovnik) spasen.[80] Dana 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula. Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja 47 bespilotnih letelica (UAV),[81] 45 krstarećih raketa i 4 velika projektila. Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona, što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično. Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu. Pored navedenih oborenih borbenih sredstava, snage PVO i strategijske grupacije RV i PVO, prema oceni uslova i elemenata gađanja su pogodile i još 36 aviona i 2 helikoptera. Ostaci ovih pogođenih letelica nisu pronađeni na prostoru SRJ.[42] Pripadnici Vojske Jugoslavije, zarobili su krajem marta 1999. u blizini granice sa Makedonijom, 3 američka vojnika, koji su ušli na teritoriju SRJ. Oni su oslobođeni 1. maja po naređenju predsednika SRJ Slobodana Miloševića, nakon što se sastao sa američkim humanitarcem Džesijem Džeksonom.[82] Nepotvrđeni gubici NATO-a 18. aprila, devet aviona Ratnog vazduhoplovstva VJ (jedan G-4 Super Galeb, šest J-22 Orao i dva MiG-21) poleteli su sa aerodroma „Ponikve” kod Užica i bombardovali aerodrom u Tuzli. Tada je navodno uništeno između 17 i 21 raznih tipova NATO aviona. U ovom napadu navodno je poginulo 11 pripadnika američkih oružanih snaga.[83] 26. aprila, četiri aviona tipa G-4 Super Galeb, od kojih su dva poletela sa aerodroma „Golubovci”, a dva sa aerodroma „Ponikve”, preleteli su granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom je navodno uništeno 9, a oštećeno 3 helikoptera tipa AH-64 Apač.[83] 20. maja oboren je američki strateški bombarder B-2 Spirit, koji je pao u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj. Ovaj avion je oboren od strane 3. diviziona 250. raketne PVO brigade (istog diviziona koji je oborio F-117 i F-16). Prema tvrdnjama komandanta ovog diviziona Zoltana Danija[84] i zamenika komandanta Đorđa Aničića[85], ovaj gubitak je zataškan od strane NATO-a. Gubici Vojske Jugoslavije i Policije Srbije Zanimljivo i značajno je to što NATO snage u ovoj operaciji nisu uspele da nanesu velike vojne gubitke Vojsci Jugoslavije, kako u ljudstvu, tako ni u tehnici. Vojska Jugoslavije, iako prilično inferiorna u odnosu na najmoćniju vojnu silu na svetu, pokazala se kao prilično žilav i snalažljiv protivnik. Tokom dvoipomesečne kampanje bombardovanja, poginulo je ukupno 468 vojnika i 114 policajaca, od čega je od dejstava NATO-a poginulo 249 vojnika i 22 policajca, dok su ostali poginuli u kopnenim sukobima sa OVK teroristima. Oko 5.000 hiljada vojnika i policajaca je teže i lakše povređeno. Dok su gubici u borbenoj tehnici bili zanemarljivo niski, kao što je navedeno u tabeli ispod, zato što je izgubljena tehnika predstavljala svega oko 2% borbene tehnike koju je Vojska Jugoslavije tada posedovala. Zasluge za ovo su prvenstveno bile u tome što je Vojska Jugoslavije još neposredno pre i na početku bombardovanja povukla gotovo sve svoje snage iz kasarni i vojnih baza, vršila stalnu mobilnost trupa na terenu i primenjivala veoma dobru taktiku skrivanja i maskiranja vojnih ciljeva i pravljenja lažnih meta i mamaca poput maketa tenkova, mostova, snaga PVO, ali i drugih spretnih i dovitljivih tehnika zavaravanja neprijatelja, koje su se pokazale kao veoma uspešno sredstvo odbrane, jer su na njih često nasedali NATO avioni. Veće gubitke Vojska Jugoslavije pretrpela je samo u nepokretnoj imovini (kasarne, vojne baze, aerodromi i druga vojna infrastruktura). Nepokretna imovina Tokom bombardovanja pogođeno je 3.350 objekata infrastrukture i zemljišnih parcela. Uništeno je 1.400 objekata a oštećeno 1.950. Ukupna pričinjena šteta u nepokretnostima iznosi 1.423.816.149 dolara. Usled bombardovanja sredstava naoružanja i vojne opreme, materijalno-tehničkih sredstava i sredstava materijalnih rezervi pričinjena je materijalna šteta u iznosu od 2.859.447.750 dolara. Ukupna šteta u imovini iznosi 4.283.263.899 dolara sa vrednošću na dan 30. jun 1999. Zgrada Generalštaba VJ, teško oštećena u NATO bombardovanju Pokretna imovina Prema zvaničnim podacima VJ uništeno/oštećeno je: tenkovi (T-55 i M-84), 18 oklopni transporteri (BVP M-80 i OT M-60), 10 izviđačka oklopna vozila (BRDM-2), 5 haubica (105 i 122 mm), 4 minobacači 120 mm (M-75, M74, M-53), 74 razna motorna vozila, 175 borbeni avioni MiG-29, 11 MiG-21, 33 G-4 Super galeb, 46 (23 uništena, 23 oštećena) Napomena: osim 6 MiG-ova 29 koji su oboreni tokom leta i jednog MiG-a 29 koji je uništen tokom udesa pri sletanju, svi ostali avioni su uništeni na zemlji. Materijalna šteta Glavni članak: Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Ulica u Beogradu porušena NATO bombama Prema većoj proceni tadašnje vlasti materijalna šteta naneta SRJ, prvenstveno Srbiji, u vreme NATO bombardovanja iznosi oko 100 milijardi američkih dolara,[86] ali G-17 (grupa od sedamnaest nezavisnih ekonomista, kasnije deo političke opozicije aktuelnoj vlasti) dala znatno manju procenu da je naneta šteta SRJ od oko 30 milijardi dolara.[87][88] U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja,[89] zgrade Radio-televizije Srbije[90], petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca[91], Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine[91] i mnoge druge civilne ciljeve.[92] Civilne žrtve Glavni članak: Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Broj civilnih žrtava u NATO bombardovanju još uvek nije precizno utvrđen a dosadašnje procene variraju u zavisnosti od izvora. Prema srpskim izvorima od posledica NATO bombardovanja poginulo je između 1200 i 4000 civila (najčešće se navodi oko 2500)[4][5] Prema tvrdnjama Hjuman Rajts Voč-a poginulo je između 489 i 528 civila.[93] Među poginulim civilima bilo je najmanje 81 dete.[94] Spomenik Večna vatra Spomenik deci žrtvama NATO agresije u Beogradu Spomenik herojima sa Košara Najviše poginulih civila bilo je u napadima na kolone albanskih izbeglica u Koriši kod Prizrena 14. maja (87) i kod Đakovice 14. aprila (75),[95] zatim u napadu na autobus kod mesta Lužane 1. maja (60), u Surdulici 27. aprila (20) i 31. maja (20), u bombardovanju zgrade RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), u Nišu tokom bombardovanja kasetnim bombama[96] 7. maja (16), u napadu na putnički voz u Grdeličkoj klisuri[95] 12. aprila (13), u Aleksincu 5. aprila (12), u Novom Pazaru 31. maja (11) i u Varvarinu[97] 30. maja (10). Teže i lakše je ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece.[5] Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO je ovu navodnu grešku opravdao „zastarelim mapama”. Od završetka NATO bombardovanja do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore je od kasetnih bombi poginulo 6 osoba, dok je 12 ranjeno.[57] Avgusta 2012. na Kopaoniku su poginuli podoficiri Vojske Srbije Slaviša Marković i Nebojša Milić, koji su kod Pančićevog vrha čistili teren od eksplozivnih naprava zaostalih iz NATO bombardovanja.[98] Nepune dve sedmice nakon toga, na istom mestu poginuo je i deminer Rade Alimpijević.[99] U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.[100] Godine 2015. objavljeno je da je Srbija prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. Dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, smatra da je porast broja obolelih i umrlih od raka posledica NATO bombardovanja, tokom kojeg je na Srbiju bačeno 15 tona osiromašenog uranijuma.[101][102] Etničko čišćenje i izbeglice Izbeglički kamp u Kukešu (Albanija) Srušena pravoslavna crkva na Kosovu Prema podacima UNHCR-a i Hjuman Rajts Voča, za vreme bombardovanja je više od 800.000 Albanaca napustilo teritoriju Kosova i Metohije, a pripadnici jugoslovenske vojske, policije i paravojnih formacija su optuženi za sprovođenje sistematskih zločina, progona i masovnih ubistava.[103] Prema navodima iz ovih optužbi, preko 80% celokupnog stanovništva Kosova i Metohije i oko 90% Albanaca je bilo primorano da napusti domove.[104] Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a, Kosovo i Metohiju je zajedno sa vojskom napustilo više od 200.000 Srba i drugih nealbanaca.[105] Preostali Srbi su ostali da žive na severu Kosova i u izolovanim enklavama. Prema izveštaju Hjuman Rajts Voča, pripadnici nacionalnih manjina su bili lišavani slobode i izloženi nasilju, što je u većini slučajeva imalo političku pozadinu u vidu želje da se ukloni nealbansko stanovništvo, kao i da su jedinice OVK bile odgovorne za nasilje nad civilima tokom i posle 1999. Kultura sećanja Na teritoriji Srbije postoji 301 spomenik posvećen žrtvama NATO bombardovanja i ratova devedesetih.[106] Filmovi o NATO bombardovanju Igrani Ranjena zemlja (1999) Nebeska udica (2000) Rat uživo (2000) Pad u raj (2004) Čekrk (2013) Nebo iznad nas (2015) Balkanska međa (2019) Dokumentarni Bombardovanje: Put u rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Kako se vodio rat (Vreme film, 2009) Bombardovanje: Žrtve rata (Vreme film, 2009) Lažima je počelo (RDW, 2001) Zašto? (RT, 2014) Bombardovanje Srbije 1999. (2016) Hronologija NATO bombardovanja SRJ Rat na Kosovu i Metohiji NATO propaganda i agresija na SRJ Obaranje F-117 kod Buđanovaca Civilne žrtve u NATO bombardovanju SRJ Materijalna šteta u NATO bombardovanju SRJ Devastiranje pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohije u vreme NATO bombardovanja SRJ NATO bombardovanje Republike Srpske NATO bombardovanje Republike Srpske Krajine

Боје Ниша Знате осећај када изненада угледате дугу, ватромет њених боја и топлину којом исијава? Свака боја опија душу, дарује... црна мистичност, плава пространства која зову да их упознате, црвена топлину, лепоту и љубав, златна богатство, зелена здравље... Наједном се нађете у њеном окриљу и несвесно осетите радост, помислите жељу...Постоји једно место на овом свету, један град боје дуге…Замислите да је свака боја нови сусрет, нова прича о граду у којем сте се обрели...Ноћ је. У неком сте кафеу, окружени жамором и смехом људи и звуковима тако карактеристичним за поднебље Југа. Осећај пријатности прелази у љубав, заувек и дан више, код вас се буди знатижеља... Оживљавате слике виђеног... Панорама града када се дан буди или тренутак сутона када тоне у сан, обилује призорима аутентичне архитектуре.Плава боја води вас путем духовности, доводи на раскршће , буди радозналост. У ком смеру кренути - путем традиције, образовања? Упознајете град у којем су живели и радили великани попут Стевана Сремца, Бранка Миљковића и других.Црвена боја дарује вам топлину, буди у вама осећај за лепо, за љубав, осећај да сте добродошли, окружени пажњом, љубопитљивошћу, без трунке сумње живите живот града и свакодневницу са истом радошћу као што живите дане традиционалних фестивала, у којима град с којим се сусрећете постаје позорница и огледало света. Златна боја указује на културно-историјско наслеђе, археолошко благо, право богатсво Ниша кроз векове, јача осећај да сте на тлу јединих правих вредности, оних које опстају упркос времену и вековима, мимо освајача и империја. Упознајте душу града, било да у руци држите неку од разгледница из прошлог столећа, фотографију због које вас прожима дух времена, или сте пак у времену садашњем...Зелена боја – боја буђења, дарује вам самопоуздање док сте на рафтингу, док навијате у Хали Чаир или пак трагате за ramondom serbicom док освајате Сићевачку клисуру или се препуштате благодетима масаже у Нишкој Бањи...Читаоче, обрео си се у граду чији звуци заводе, мириси опијају, људи воле, историја буди радозналост, наслеђе оставља без даха... обрео си се у Нишу! Град Ниш на чијим плочницима осећате да је баш у њему стварана историја,град у којем вас дотичу дела предака и наде потомака, у којем знате да нисте сами, да је у њему ваш корен и да вас буре овог света не могу тек тако однети.Град непосредности, лепоте живота, мерака, град чији је дух велеградски, а који чува опојну топлину љупких вароши Југа.И тако, док шетате Казанџијским сокачетом или обилазите Медијану, чујете разговоре туриста на свим језицима света. Ту вам је лепо јер знате да није у питању вавилонски метеж језика него хармонија и дух Европе. Знате да се налазите у једној од европских престоница џеза, у Нишвилу, граду фестивала.Знајте, обрели сте се у граду који се лудо воли и у којем се најлуђе воли. Љубав вам у Нишу никада неће недостајати. Ту сте добродошли и жељно ишчекивани чак и кад вас је ту довео случај, а не намера. Ту ће вас препознати иако вас никада пре тога нису видели, ту ћете схватити да је мерак важнији од логике, а да су лепа песма и лепа жена вредније од сувог злата. Насмејаће вас и развеселити, јер је радост живота то по чему је Ниш препознатљив. И тако, уколико се нађете под дугом, осмелите се, отворите очи и срца, помислите жељу, спремите се за пут и корачајте с нама. Нека вас носе боје Ниша... ➣Turistička organizacija Niš, 2011., tvrdi povez, višebojne plastificirane zaštitne korice (malo oštećene), 144 strane, 31cm., tiraž 500, uporedo srpski tekst i engleski prevod, jednom prelistana, težina 1050 grama. **

PEROJ IZMEĐU POVIJESNOG I FIKCIJSKOG - Publicistička građa, Crnogorsko kulturno društvo `Montenegro - Montenegrina` Osijek 2000, str. 173. Zbornik tekstova priredio Milorad Nikčević. Crnogorska montenegrinska varijanta tumačenja istorije Peroja u Istri. Očuvanost 4- Sadržaj na slikama. Перој је био једини српско село у Истри, а налазило се у срезу Пулском. Становништво се бавило извозом дрва и маслиновог уља. 1657. године досељено је 15 српских православних породица, са 77 душа из Црне Горе, тачније из Црмнице, који су бежали од турског окупатора. `Дукала` којом се Црногорцима даје земља у Истри носи датум 26. новембар 1657. године. Срби Црмничани предвођени Машом Брајковићем и Михаилом Љубовињом, дотерали су и 300 грла изгладнеле стоке. Млетачка држава им је дала кућевне плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Владала је верска толеранција, а Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније уследило је 1671. године.[1] Почетком јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Везе места и тамошњих Срба, Пероја и Пуле биле су одувек јаке, и у њима су једине православне цркве у Истри. Насељеничке српске породице су остале компактне и опстале, а малобројни католици су што изумрли, што се иселили. Напуштену католичку цркву узели су за себе православци Срби 1788. године. Преградили су је и преуредили да буде православна црква Св. Спиридона[2], а у њој се чува познати иконостас из 16. века. Капелан у Пероју био је неколико година (1848-1850) православни свештеник и песник Јован Сундечић.[3] Иако је вршен је притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем (као и Беч) имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем 19. века. [4] Перојци су управљали од прве деценије 19. века и са пулском православном црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци. Поред православног храма Св. Спиридона се налази стара црква Св. Стефана (затворена 1826. године), која је до недавно служила као штала. Перој је 1913. године `црногорска насеобина` од двеста година, која је сачувала језик, веру, обичаје и женску ношњу. Стрежњевски је током истраживачког пута, свратио у Перој где је забележио пет епских (јуначких) песама. Православни парох је тада поп Петар Петровић Маричевић, рођени Перојац. Место је живописно, са кућицама лепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.[5] Прва и то непотпуна основна школа у месту отворена је 1845. године, а предавао је месни парох. Перојска српска школа имала је 1883. године 13 ученика. Школу тада издржава месна православна парохија, у којој је 54 дома са 230 парохијана.[6] Школа је пред Први светски рат затворена, а дозволу за јавни рад потпуне по закону уређене школе чекали су три године 1914-1917. Када је 1917. године са одобрењем отворена права основна школа са српско-хрватским наставним језиком, није дуго радила. Војне власти из пулског пристаништа су јој ускоро забранили рад, јер је на згради писало на ћирилици: `Народна школа`, а у настави су коришћени и уџбеници на ћирилици. Када су Италијани на крају рата заузели Истру, отворена је ту италијанска школа (са италијанским језиком) са учитељицом Италијанком. Православни свештеник је у њој, на српском језику само држао часове веронауке.

Silver Bowls from the Late Middle Ages in Serbia Средњовековни накит и предмети и драгоцености рађени за потребе цркве и духовног живота чине основу сачуваног старог српског златарства. У оквиру свих великих прегледа, публикација и изложби посвећених овој теми, сребрне чаше су увек налазиле своје место као примери сусрета различитих уметничких утицаја и мотива. Студија посвећена искључиво сребрним чашама позног средњег века у Србији настала је из потребе да се јасније издвоји и нагласи ова драгоцена целина, као сачувани сегмент профаног златарства на нашем тлу. Њихова специфична форма плиће зделице кружног пресека проистекла је из античких киликса и фијала. У античким временима, пре свега у периоду римске доминације на подручју данашње Србије, развијена је систематична експлоатација рудника сребра, које је обрађивано и коришћено како за ковање новца тако и за израду луксузних употребних предмета. Са даљњим усавршавањем рударства у средњем веку српска држава је створила основу за снажан економски напредак, развој производње и трговине сребром, у којој су живу улогу играли трговци са јадранског Приморја, понајвише Дубровчани. Од племенитих метала најцењеније и највише тражено било је тзв. гламско сребро, које је у себи садржало одређен проценат злата. Оно се у великој мери експлоатисало у највећем руднику средњовековне Србије, једном од највећих на Балкану оног времена, великом трговачком центру читаве регије, чувеном Новом Брду на Косову. Исти рударски центри били су и жива средишта занатске производње где су пристизали и радили како домаћи тако и страни мајстори. Средњовековни владари, богата српска властела, имућни трговци наручивали су и куповали чаше од сребра, којима се наздрављало и из којих се испијало вино у нарочитим приликама и свечаностима. Али ова њихова основна функција није била и најважнија: скупоцене чаше представљале су слику статуса, меру личног богатства, предмет даровања у јавном и приватном животу. Натписи који су сачувани на неким чашама, како оним из XIV тако и оним потоњим из XVI, XVII века, обично су помињали име власника и јасну намену чаше да се из ње пије у славу и уз помоћ Божију. Нажалост, број сачуваних чаша од племенитих метала из времена највећег успона српске државе сасвим је мали. Подаци и документи о депозитима драгоцености средњовековних великаша, које су склањане у Дубровник, сведоче о постојању великог броја округлих сребрних чаша. Депоноване су и склањане на сигурна места као залог за преживљавање несигурне будућности. Подаци из архива, као и сачувани примерци чаша и у Србији и ван ње, дозвољавају нам да претпоставимо величину њихове продукције у XIV и XV веку. Чаше од сребра представљале су мали универзум уметничких стилова, мотива и симбола – од складних античких форми, мотива винове лозе, Дионисових пантера, хришћанских јелена и птица, преко готичких розета, застрашујућих звери и митских бића средњовековља – до виртуозних орнамената, бескрајних лозица и геометријских арабески. У вековима и историјским околностима које никако нису постајале лакше, променљиви уметнички квалитети нису сваку чашу учинили непроцењивом, али је сваку чашу сребро учинило драгоценом. Отоманска освајања и потпуно другачије животне околности учинили су их скромнијим, мање личним а више посветним и декоративним. Користиле су се за различите потребе, њима се подизала слава светитељу, заштитнику храма и породице, поклањале су се црквама и манастирима у спомен и за душу драгих особа, коришћене су за разне потребе у свакодневици људи. Њихов пун живот, по нашем мишљењу, престао је онога тренутка када су изгубиле функцију чаше и постале само декоративно сећање на њих. Велики број чаша на овој изложби први пут ће бити представљен нашој јавности. Надамо се да ће понуђено истраживање бити од користи свима који ће се упустити у даљње изучавање чаша од сребра, како ових публикованих тако и оних чије ћемо постојање засигурно тек открити. ✰Izdavač: Muzej primenjene umetnosti, 2010. ✰Povez: kartonski sa klapnama, 269 strana, tiraž 600 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, veliki format (29cm.), malo uvijena, bez pratećeg CD-a, težina 1250 grama **

Bela Hamvaš, Katalin Kemenj - SVET SLIKE - SLIKA SVETA Kao što je kroz istoriju veličina ljudskog duha bila oličena u umovima poput Sokrata, Lao-cea, Konfučija, Da Vinčija, Šekspira, Ničea, Tolstoja, tako Bela Hamvaš (1897-1968) u modernom dobu predstavlja svetli lik univerzalnog mudraca, učitelja, originalne ličnosti snažne i svestrane stvaralačke energije. Ko je Bela Hamvaš? Do skora se malo znalo o njemu, njegovo delo je bilo potpuno zanemareno sve do 70-ih godina kada su počeli stidljivo da ga prevode. I u Mađarskoj, njegovoj postojbini po jeziku, nailazio je neretko na nerazumevanje i ignorisanje javnosti. Rođen je 1897. u Prešovu (Slovačka). Otac mu je bio sveštenik i profesor mađarske i nemačke književnosti, ali i pisac. I majka je imala umetničke sklonosti. Kao mladić ranjen je na frontu, ali i psihički potpuno slomljen tako da je proveo neko vreme u psihijatrijskoj bolnici. Posle rata odbija da primi odlikovanje. Studira mađarsku i nemačku književnost, bavi se novinarstvom, ali ubrzo napušta tu profesiju smatrajući je plitkom i ponižavajućom i zapošljava se u budimpeštanskoj biblioteci. Objavljuje članke, osniva časopis Ostrvo (izašla su samo tri broja). U Drugom svetskom ratu uništena je njegova biblioteka i svi rukopisi na kojima je radio. On ne odustaje od svog nauma i, može se slobodno reći, životne misije, a to je da što većem broju ljudi približi celokupno stvaralaštvo ljudskog roda, pa se bavi uredničkim radom, izdavaštvom. Tad nastaju njegova najznačajnija dela, Antologija humana – 5.000 godina mudrosti, Scientia sacra i 100 knjiga. Njegov rad nije bio prihvaćen od strane kulturne javnosti, a u doba staljinizma je i zabranjen, a ostaje i bez posla bibliotekara. Počinje da izdržava porodicu baveći se povrtarstvom, i prodajući svoje povrće na pijaci, nastavlja da piše, a ovakva pozicija mu omogućava potpunu samostalnost i slobodu u kreativnom izražavanju jer ne zavisi ni od institucija ni od suda javnosti. Kasnije ga okolnosti primoravaju da radi kao fizički radnik u teškim uslovima, ali to ga ne sprečava da u slobodno vreme prevodi sa hebrejskog, grčkog i sanskrita, i da piše anonimno o filozofskim i mističnim temama. Bio je vedar čovek, ogromne erudicije, nepresušnih ideja i originalne misli. Njegovo delo još nije do kraja sagledano, još uvek ga otkrivamo. Esej kao forma slobode Pisao je najčešće u esejističkoj formi mada među njegovim delima ima i nekoliko romana kao i jedna veća studija iz istorije umetnosti. Esej je specifičan književni rod koji spaja književnost i nauku (filozofiju), a u Hamvaševom slučaju i mnogo više od toga. Može se reći i da je on ovaj žanr prilagodio sebi i širini svojih interesovanja, pa se tako u njegovom eseju sreću poezija (usled nesvakidašnje interpunkcije i strukture rečenice), nauka, religija, istorija umetnosti, filozofija, metafizika, pa i mistika. Genije kao što je Hamvaš, poput alhemičara u esejističkoj formi, može da pomeša celokupna znanja koja je stekao dugogodišnjim izučavanjem različitih oblasti. Za um njegovog „formata“ esej pruža neophodnu slobodu i dozvoljava mu da se razmahne. Uvodi subjektivnost kao meru zanimljivosti eseja. Baština, pojam i značenje Baština (Tradition, Uberlieferung) za Belu Hamvaša je osnova, jedinstvo, univerzalna nauka. To je jedino autentično znanje. On kaže da postoji samo jedna baština, kao što postoji jedno čovečanstvo, jedan duh, jedan Bog. Ovaj pojam prvi uvodi španski autor Unamuno, a zatim se njome bavi Rene Genon ali ne definiše sam pojam. Kasnije će Đulio Evola želeti da oplemeni modernog čoveka probudivši mu svest o baštini. Leopold Cigler definiše baštinu kao večno znanje, i dovodi je u vezu sa rešenjima pitanja samog bivstva. Hamvaš se nadovezuje na njihova učenja i ovaj pojam postaje središnji u njegovom proučavanju. Šta je baština? Baština je održavanje neprekidnosti veze između čoveka i transcendentnog sveta, svest o božanskom poreklu čovečanstva i očuvanje sličnosti s Bogom kao jedinog zadatka ljudske sudbine. Athenaeum – B. Hamvaš Hamvaš u svet ideja uvodi pojam scientia sacra (sveta nauka, sveto znanje). Bavljenje pisanim delom koje pripada baštini čovečanstva postaje sveto znanje. Smisao svakog pisanog dela je prenošenje božanske iskre, i svesti o božanskom poreklu čoveka, predavanje ove misli sa generacije na generaciju i održavanje veze između čoveka i trancendentnog sveta. Iznad evropocentričnosti Budući da je Hamvaš Evropljanin, rođen u centralnoj Evropi, sa jezičkom tradicijom mađarskog i nemačkog jezika, očekivano bi bilo da se bavi ponajviše istorijom evropske kulture. Ali, nasuprot tome, on je veliki deo svog izučavanja posvetio kulturama sa drugih meridijana. Naročito je bio upućen na azijski kontinent, i bavio se indijskom i kineskom tradicijom. Nije zanemario čak ni afrički kontinent, pa je u svojih sto najznačajnijih knjiga čovečanstva uvrstio i afričke bajke. Za njega su jednako značajne peruanske vaze, drevni tekstovi sa Tibeta, indijanske izatkanice i bajke crnog kontinenta. Uporedo u duhovnoj baštini stoje Šekspir, Tolstoj, Kjerkegor, Brojgel, Vordsvort, sa kamenovima Stounhendža, a Heraklitovi fragmenti sa mudrim Lao-ceovim tekstovima. On je jednako okrenut prema Istoku i prema Zapadu. Bavi se svim vrednim tekovinama duha, bez obzira na period nastanka, na geografske koordinate i religijsku i rasnu kvalifikaciju autora. Jung i njegov krug bili su presudni za spajanje Istoka i Zapada. Jung je predstavio zapadnom čoveku neke od najvažnijih pisanih dokumenata istočnjačkog duhovnog života napisavši uvodne reči za Bardo Todol (Tibetanska knjiga mrtvih), Ji-đing (kineska Knjiga promene) i zen budističke tekstove. A Hamvaš podržava, i nadograđuje, i Jungovu ideju o jedinstvu čovečanstva, kao i postojanje drevnog arhetipskog sloja koji je iznad individualnog, rasnog, nacionalnog. Povezanost sveukupne baštine čovečanstva Šest stotina godina pre naše ere (ili pre Hrista) u Indiji živi Buda, u Kini Lao-ce i Konfučije, u Iranu Zaratustra, u Maloj Aziji Heraklit, a u Italiji Pitagora. Hamvaš ovaj period smatra zlatnim dobom, a sve što je usledilo čovekovim padom i putem ka neminovnoj apokalipsi. Ako se bavimo paralelnim proučavanjem dela i učenja stvaralaca zlatnog doba, shvatićemo Hamvaševo viđenje baštine čovečanstva. Čovečanstvo je za njega živi organizam, čiji su delovi povezani u jedinstvenu celinu, a na celoj planeti postoji specifični sinhronicitet, ako pokušamo da pojasnim jungovskom terminologijom. Tako da sličnosti u izgradnji hramova, ili u pevanju himni bogovima nisu slučajne, već pripadaju arhetipskom kolektivnom duhu sa izvorišta čovečanstva. Ne samo što je za njega celo čovečanstvo nerazdvojivo jedinstvo nego on ne deli ni duhovnu baštinu na manje celine (književnost, poezija, filozofija, muzika, likovna umetnost), za njega je i celokupno stvaralaštvo ljudskog duha neraskidiva celina, sinteza svih umetnosti. U esejima Mitologija prirodnih nauka, Vordsvort ili filozofija zelenog, VII simfonija i metafizika muzike, Filozofija vina pokazuje kako se različiti vidovi ispoljavanja božanskog duha prelamaju i prožimaju. Idealni čitalac U svom izboru od sto najvažnijih knjiga čovečanstva, Hamvaš ima na umu idealnog čitaoca. I on mu daje savršen spisak literature koji se sastoji od 100 najznačajnijih opusa otkad je Reč sačuvana u memoriji čovečanstva, ili zapisivana. Bela Hamvaš je zapravo taj idealni čitalac, onaj koji guta literaturu od Upanišada i Veda do Tibetanske knjige mrtvih i biblijskih tekstova. Čita na sanskritu, kineskom i grčkom, kao i na nemačkom, engleskom. Kad bi kojim slučajem neka inteligentna bića iz udaljene galaksije došla na Zemlju, dovoljan dajdžest sveukupnog znanja i književnosti Zemljana bio bi u Hamvaševim delima. Kao što Borhes i Umberto Eko imaju svoje idealne spiskove i idealno osmišljene biblioteke, rajsko mesto Hamvaševo bila bi upravo jedna biblioteka koja sadrži tih sto najvažnijih dela prevedenih na sve jezike sveta. Sjećanja 1997 255 str

Autor - osoba Galbraith, John Kenneth, 1908-2006 Naslov Nova industrijska država / John Kenneth Gailbraith ; pogovor Adof Dragičević ; [prijevod Konstantin Miles, Radovan Stipetić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1978 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Stvarnost, 1978 Fizički opis 462 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dragičević, Adof, 1924-2010 Miles, Konstantin Stipetić, Radovan Uzelac, Maja Zbirka Svijet suvremene stvarnosti Napomene Prevod dela: The new industrial state Zrela korporacija, tehnostruktura i država: str. 431-449 Registar / Maja Uzelac: 451-462. Predmetne odrednice Država -- Industrijska proizvodnja -- 20. v. John Keneth Galbraith Džon Kenet Galbrajt RK (15. oktobar 1908 – 29. april 2006), takođe poznat kao Ken Galbrajt, bio je ekonomista kanadskog porekla, javna ličnost i diplomata, kao i vodeći zagovornik američkog liberalizma 20. veka. Njegove knjige o ekonomskim temama su bile bestseleri od pedesetih godina pa sve do dvehiljaditih, tokom kojih je Galbrajt poprimio ulogu javnog intelektualca. Kao ekonomista, težio je ka post-Kejnesijanskoj ekonomiji sa institucionalne perspektive. Galbrajt je bio dugogodišnji član univerziteta na Harvardu, gde je i predavao pola veka kao profesor ekonomije. Bio je plodan autor. Napisao je približno pedeset knjiga, uključujući nekoliko novela, a objavio je i više od hiljadu artikala i eseja o raznim temama. Među njegovim radovima se nalazi trilogija o ekonomiji, Američki kapitalizam (1952), Bogato društvo (1958), kao i Nova industrijska država (1967). Neki njegovi radovi su bili kritikovani od strane ekonomista kao što su Milton Fridman, Pol Krugman i Robert Solou. Galbrajt je bio aktivan u politici, kao član Demokratske stranke, služeći u administraciji Frenklina D. Ruzvelta, Harija Trumana, Džona F. Kenedija i Lindona B. Džonsona. Služio je kao ambasador Amerike u Indiji za vreme Kenedijeve administracije. Njegov politički aktivizam, liberalno mišljenje i otvorenost su mu doneli veliku slavu za vreme života . Galbrajt je bio jedan od retkih koji je dobio Medalju slobode (1946) i Predsedničku medalju slobode (2000) za svoju službu i doprinos nauci. Vlast u Francuskoj ga je imenovala za komandira Legije časti. Biografija Mladost Galbrajt je rođen 15. oktobra 1908. godine, u kanadskoj porodici škotskog porekla, majke Sara Katerine (Kendal) I Arčibald Arči Galbrajt, u Anjona stanici, Kanada, i odgajan je u Danvic Taunsipu u Ontariju. Imao je dve sestre i brata- Alis, Katarinu I Arčibald Viljema (Bila). Kada je postao adolescent, promenio je ime u Ken, a kasnije mu se nije dopadalo ime Džon. Galbrajt je odrastao u veoma visokog čoveka, dostižući visinu od 206 cm. Otac mu je bio poljoprivrednik i učitelj u školi. Majka, kućepaziteljka i aktivista, mu je umrla kada mu je bilo 14 godina. Porodična farma se nalazila na Tomson liniji. Oba roditelja su mu podržavala organizaciju Ujedinjenih farmera Ontariju dvadesetih godina. Rane godine je proveo u maloj jednosobnoj školi koja i danas postoji, na Vili Sajdu. Kasnije, pohađao je Daton srednju školu u Srednju školu Sveti Tomas. 1931. Godine, Galbrajt je diplomirao sa diplomom mastera na poljoprivrednom fakultetu u Ontariju, koji je tada bio ogranak Poljoprivrednog univerziteta u Torontu. Doktorirao je uzgoj i ukrštanje životinja. Bio je nagrađen Djianinijevom stipendijom za poljoprivrednu ekonomiju (dobijao je 60 dolara mesečno), što mu je dozvolilo da putuje u Berkli, Kaliforniju, gde je dobio zvanje Master fizike I doktor Filozofije u poljoprivrednoj ekonomiji sa univerziteta u Berkliju. Galbrajt je učio ekonomiju od profesora Džordž Martin Petersona I zajedno su napisali rad pod imenom The Concept of Marginal Land. 1932. godine koji je objavljen u američkom žurnalu poljoprivredne ekonomije. Nakon diplomiranja 1934. započeo je rad kao profesor na Harvardu. Galbrajt je bio vanredni profesor na Harvardu u periodu od 1934–39. Od 1939–40. bio je profesor na Prinstonu. 1937. postao je punopravni građanin i više nije bio britanske nacije. Iste godine bio je na jednogodišnjoj razmeni na Kembridžu, u Engleskoj, gde je bio podučavan od strane Džon Majnarda Kejnsa. Nakon toga je putovao Evropom nekoliko meseci, prisustvujući nacionalnim ekonomskim konferencijama i razvijajući svoje ideje. Njegova javna služba je započela u periodu Novog dogovora kada se pridružio Ministarstvu poljoprivredne Sjedinjenih Američkih Država. Od 1943–48. radio je kao urednik magazin Fortune. 1949. zaposlio se kao profesor ekonomije na Harvardu. Drugi svetski rat Sjedinjene Države su otišle u Drugi svetski rat sa ekonomijom koja još uvek nije bila u potpunosti spasena od Velike depresije, zato što je u vreme ratnih proizvodnih potreba potrebno da se izdvoji veliki budžetski deficiti i da se radi na povoljnoj monetarnoj politici, inflaciji i probi spiralnih cena u zaradama[15][16]. Kao deo tima koji se tereti za održanje inflacije od paralizacije ratnih napora, Galbrajt je bio zamenik šefa Kancelarije za administraciju cena (OPA), tokom Drugog svetskog rata 1941. OPA, je usmeren na proces stabilizacije cena i iznajmljivanja. Dana 11. maja 1941, Predsednik Ruzvelt potpisao je izvršnu naredbu 8734 u kojoj je stvorena kancelarija za upravljanje cenama i civilnom snabdevanju (OPAKS). Avgusta 1941, izvršna porudžbina 8875 transformisala je OPAKS u kancelariju uprave cena (OPA). Nakon što su SAD ušle u Drugi svetski rat u decembru 1941, OPA je bila zadužena za restrikcije. Zakon o kontroli cena vanrednog stanja je usvojena 30. januara 1942, legitimizovala je OPA kao zasebna Savezna agencija. Ona je objedinjena OPA sa još dve agencije: zaštitom potrošača i Stabilizacionim odsekom Savetodavne komisije u Savetu nacionalne odbrane. Savet je imenovan za Nacionalnu savetodavnu komisiju (NAC), a formirana je 1940. maja 29. NAC je naglasio dobrovoljne i savetodavne metode u čuvanju cena. Leon Henderson, komesar NAC za stabilizaciju cena, postao je šef OPAKSA i OPA, 1941. On je nadgledao obavezne i energične propise o cenama koje je počelo u maju 1942, nakon što je OPA uvela opštu maksimalnu regulaciju cena (GMPR). To je teško kritikovano od strane američke poslovne zajednice. Kao odgovor, OPA je mobilizovala javnost u ime novih uputstava i rekla da je smanjila opcije za one koji traže veće rente ili cene. OPA je imala svoju filijalu za sprovođenje zakona, koja je dokumentovala rastući talas povreda: četvrt miliona u 1943. i više od 300.000 tokom sledeće godine. Istoričari i ekonomisti se razlikuju oko procene aktivnosti OPA, koje su počele sa šest osoba, ali su tada porasle na 15.000 radnika. Neki od njih ukazuju na činjenicu da su povećanja cena relativno niža nego u Prvom svetskom ratu, i da je sveukupna ekonomija rasla brže. Stiven Presman je, na primer, napisao da je, „kada su kontrole uklonjene, bilo samo malo povećanja cena, što pokazuje da su inflatorni pritisci aktivno upravljani i da se nisu samo privremeno držali pod kontrolom.“ Galbrajt je rekao u intervjuu da je razmotrio svoj rad u OPA kao svoj veliki životni uspeh, s obzirom da su cene bile relativno stabilne tokom Drugog svetskog rata. Uloga OPA, kao i celokupna zaostavština iz dugoročne ekonomske stabilizacijske mere u periodu od dugotrajne perspektive, ostaje u debatama. Ričard Parker, koji je ranije pisao o biografija Galbrajta, imao je to da kaže o njegovim naporima za vreme rata: je prvi put otišao da radi u glavnom gradu u zemlji 1934 kao 25-godišnjakinja, sveže van diplomske škole i upravo se pridružila Harvardskom fakultetu kao mladi instruktor. On se vratio u Vašington sredinom 1940, nakon što je Pariz u početku pao na Nemce da pomogne u pripremi nacije za rat. Osamnaest meseci kasnije, posle Perl Harbora, on je potom imenovan za nadziranje ekonomije iz doba rata kao „car cene“, koji je optužen za sprečavanje inflacije i korumpiranih cena – što je bilo od razornih ekonomija, dok je ona morala da proizvede oružje i materijalu garantuju pobedu protiv fašizma. U tome, on i njegove kolege u kancelariji za administraciju cena bili su izuzetno uspešni, vodeći ekonomiju koja se po veličini za manje od pet godina ne bi povisila sa inflacijom koja je probila svetski rat, ili ostavivši iza neravnomernog posleratnog rata propasti te vrste koja je učinila tako teške štete Evropi dvadesetih godina. Opozicija u OPA došla je od konzervativaca na kongresu i u poslovnoj zajednici. On je potsečen Galbrajtu i bio je optužen u maju 1943, za „komunističke tendencije“. On je odmah angažovao konzervativni republikanac i dominantni u američkim medijima i izdavaču vremena i magazina za bogatstvo, Henry Luce. Galbrajt je tokom pet godina radio za Luce-a i iskovao je Kejnizam u američkom poslovnom rukovodstvu. Luce je navodno rekao predsedniku Kenediju, „učila sam Galbrajta kako da piše – i od tada je zažalio.“ Galbrajt je video svoju ulogu u edukovanju čitave nacije o tome kako funkcioniše ekonomija, uključujući i ulogu velikih korporacija. On je kombinao svoj rukopis sa brojnim govorima za poslovne grupe i sastanke lokalne Demokratske stranke, kao i često svedočeći pred Kongres. U kasnim fazama Drugog svetskog rata 1945, Galbrajt je pozvao Paul Niče da služi kao jedan od direktora strateškog bombaškog istraživanja, koju je inicirala Kancelarija za strateške usluge. Cilj je bio da se proceni rezultati vazdušnog bombardova nacističke Nemačke. Galbrajt je doprineo nekonvencionalnim zaključivanju istraživanja o opštoj neefikasnosti strateškog bombaškog napada u zaustavljanju ratne proizvodnje u Nemačkoj, koja je umesto toga otišla. Zaključak je nastao kontroverzan sa Nitzom, koji se nalazi na strani zvaničnika Pentagona, koji su proglasili suprotno. Nevoljno da modifikuju rezultate ankete, Galbrajt je opisao spremnost javnih službenika i institucija da se okleva istina da bi se, kao, „Roska“ sindrom „Pentagonanija“. Posleratni period U februaru 1946, Galbrajt je uzeo odsustvo iz svog magazina da radi na višem položaju u Stejt departmentu kao direktor kancelarije za ekonomsku bezbednosnu politiku, gde je bio nominalno zadužen za ekonomske poslove u vezi sa Nemačkom, Japanom, Austrijom i Južnom Korejom. On je bio nezadovoljan visokim diplomatama, pa je on ponovo bio u rutinskom radu sa nekoliko prilika da se napravi politika. Galbrajt je preferirao dektente sa Sovjetskim Savezom, zajedno sa državnim sekretarom Džejmsom F. Birnesom i generalom Lucijusom D. Klejom, vojnim guvernerom američke zone u Nemačkoj od 1947. do 1949, ali oni su bili van koraka sa politikom u kojoj se onda razvija. Posle uznemiravajuće polovine godine, Galbrajt je podneo ostavku u septembru 1946 i vratio se u svoj magazin pišući o ekonomskim pitanjima. Kasnije, on je smirio svoju frustraciju sa „načinom na koji su se Izmagali dno“ u satiričnom romanu, Trijumf (1968). Posleratni period je takođe bio nezaboravna za Galbrajta zbog njegovog rada, zajedno sa Elenor Ruzvelt i Iber Hamfri, kako bi se uspostavila napredna politička organizacija Amerikanci za demokratsku akciju (ADA), uz podršku uzroka ekonomske i socijalne pravde u 1947. Tokom svog perioda kao savetnik predsednika Džona F. Kenedija, Galbrajt je imenovan za Ambasadora Sjedinjenih Država u Indiji sa 1961 na 1963. Njegovo zaduženje za predsednika Kenedija bilo je takvo da je redovno obilazio Stejt department i slao svoje diplomatske veze direktno predsedniku. U Indiji postao je prisan prijatelj premijera Džavharlala Nehru i znatno je savetovao indijske vlade za ekonomska pitanja. U 1966, kada više nije bio ambasador, on je izjavio Senatu Sjedinjenih Država da je jedan od glavnih uzroka rata Kašmir 1965 bio američka vojna pomoć Pakistanu. U Indiji on je pomogao da se osnuje jedna od prvih kompjuterskih naučnih odeljenja, na indijskom Institutu za tehnologiju u Kanpur-u, Uttar Pradeša. čak i posle odlaska iz kancelarije, Galbrajt je ostao prijatelj i pristalica Indije. Zbog njegove preporuke prva dama Sjedinjenih Država Žaklina Buvije Kenedi preuzela je svoje 1962 diplomatskih misija u Indiji i Pakistanu. Na jesen 1972. Galbrajt je bio savetnik i asistent Niksonovog rivala, Džordža Makgoverna u izbornoj kampanji za američko predsedništvo. U to vreme (septembar 1972) on je otputovao u Kinu i svoju ulogu predsednika američke ekonomske asocijacije (AEA) na poziv komunističke vlade Mao Cedunga sa ekonomistima Leontief i Tobin i 1973 objavio svoj račun iskustva u Kini. Galbrajt je napisao da „nema ozbiljnije sumnje da Kina prožima vrlo efikasan ekonomski sistem“, Incidenti su se odlučno priveli u Kinu, ali jedan osumnjičeni, sa velikom politizacijom“, „Veći Šangaj... ima bolju medicinsku službu od Njujorka”, i smatra da nije implicitna da se kineska industrijska i poljoprivredna proizvodnja šire svake godine po stopi od 10 do 11%. Kasniji život i priznanja Godine 1972. je bio predsednik američke ekonomske asocijacije. časopis Post-Kejnijanske ekonomije imao je koristi od podrške Galbrajta i bio je predsedavajući Odbora od početka. Tokom snimanja u svetu u ratu, britanska televizija dokumentarnog filma (1973–74), Galbrajt je opisao svoja iskustva u ratnoj administraciji Ruzveltovih. Pored ostalog, on je govorio o početnoj zbunjenosti na prvom sastanku glavnih vodećih lidera u vezi kapoka i njegove upotrebe. Galbrajt je takođe govorio o štednji i posebno o trikovima za vreme raspodele goriva On se u decembru 1977 sreo sa senatorom Palauna Romanom Tmentučijem i na kraju je postao neplaćeni savetnik za političku statusnu komisiju Palau. On se zalagao za minimalni finansijski uslov i infrastrukturne projekte. 1979. on se obratio Palau parlamentu i učestvovao u seminaru za delegate ustavne konvencije Palau. On je postao prva osoba koja je zaradila počasno državljanstvo Palau. U 1984, posetio je SSSR, pišući da je Sovjetska ekonomija napravila „veliki materijalni napredak“ kao „nasuprot zapadnoj industrijskoj ekonomiji“ SSSR „čini punu upotrebu svog ljudstva.“ Godine u 1985, Mmerička humanistička asocijacija imenovala ga je za humanistu godine. Udruženje za azijske studije (AAS) dodelile je svoju nagradu od 1987 za uvaženi doprinos azijskim studijama. Godine 1997, bio je oficir za Kanadu i u 2000. mu je dodeljena predsednička medalja za slobodu Sjedinjenih Država. On je takođe dobio počasni doktorat sa spomen univerziteta Newfontana na jesen 1999,[44] još jedan doprinos impresivnom prikupljanju oko 50 akademskih diploma na Galbrati. 2000. dobio je nagradu Leontief za svoj izuzetan doprinos ekonomskoj teoriji od strane Instituta za globalni razvoj i životnu sredinu. Biblioteka u svom rodnom gradu Duton, Ontario je preimenovana u referentnu biblioteku John Kennet Galbrajt u čast svog priloga u biblioteku i njegov doprinos novoj zgradi. 2006 aprila, Galbrajt je preminuo u Kembridžu, u Masačusetsu, prirodnom smrću u 97 godini, nakon dvonedeljnog boravka u bolnici. Porodica Dana 17. septembra 1937, Galbrajt se venčao za Ketrin Merriam Atwater, koju je sreo dok je bila student postdiplomac na Redklifu. Njihov brak je trajao 68 godina. Njihov dom je bio u Kembridžu, Masačusetsu i imao je ljetni dom u Njufanu, u Vermontu. Imali su četiri sina: J. Alan Galbrait je partner u Vašingtonu, DC, advokatska firma Vilijams & Connolly; Daglas Galebri je umro u detinjstvu od leukemije; Piter Galbrajt je bio američki diplomata i bio je ambasador u Hrvatskoj i komentator američke spoljne politike, a posebno na Balkanu i na Bliskom istoku; Džejms K. Galbrajt je bio progresivni ekonomista na Univerzitetu u Teksasu, u Austin Lyndon B. škola za javno informisanje Džonson. Galbrajt takođe ima deset unuka. Spomen-ploča se udružuje sa kamenom inukšuk koji pogledom na porodičnu farmu Galbrajta na Tompson (Hogg) liniju samo istočno od Villey Sideroada, samo severno od jedne prostorije u kojoj je odrastao. Porodični dom – velika Bela kuća na farmi – i dalje stoji, kao i mnoge originalne farme. Pisana dela Čak i pre nego što je postao predsednik Američke Ekonomske Asocijacije, Galbrajt je smatran revolucionarom među ekonomistima. To je delom zato što je odbacio tehničke analize i matematičkog modelovanja neoklasične ekonomije kao odvojenu od stvarnosti. Prativši Torstena Veblena, verovao je da ekonomska aktivnost ne može biti raščlanjena na neprekršive zakone, već da je ona složeni proizvod kulturne i političke sredine u kojoj nastaje. Smatrao je da su veoma bitni faktori, kao što podela između korporativnog vlasništva i menadžmenta, oligopol, uticaji vlade i vojni budžet, zanemarivani od strane mnogih ekonomista jer ne podležu aksiomskim opisima. Zbog toga, svoje radove je uglavnom fokusirao na političku ekonomiju i klasičnu ekonomiju. Neke njegove knjige su bile među najprodavanijim u pedesetim i šezdesetim godinama 20. veka. Njegov najveći doprinos u polju ekonomije je tzv. trilogija „Američki kapitalizam“: 1) „Bogato društvo“, 2) „Nova industrijska država”, 3) „Ekonomija i javna namena“. Pisane su jednostavnim i konciznim stilom, te su zbog toga bile popularne i među širim masama, a ne samo među ekonomistima. Nakon penzionisanja sa Harvarda, Paul M. Varburg profesor ekonomije nastavio je svoj rad i napisao 21 knjigu, kao i dovršavanja scenarija 1977. za veliku seriju o ekonomiji za PBS i BBC televiziju – Doba neizvesnosti, emitovana u 38 zemalja. Pored svojih knjiga, napisao je na stotine eseja i romana. Među njegovim romanima „Jedan Redovni Profesor“ je postigao posebno kritičko priznanje. Galbrajt je napisao recenzije knjiga, npr., „Izveštaj iz Gvozdene planine“ o mogućnosti i poželjnosti mira, političke satire iz 1967. godine, pod imenom Herčels MekLandres, ime fiktivnog Škotskog mentora prikazanog u , Redovnom Profesoru“. Takođe je koristio pseudonim, Mark Epernej, kada je 1963. objavio , Dimenziju“ MekLandresa. Knjige o ekonomiji Galbrajt je bio važna figura u institucionalnoj ekonomiji 20. veka, iz tog razloga je doprineo takvom shvatanju ekonomske moći. Među brojnim spisima, Galbrajt je „Nova industrijska država“ i „Bogato društvo“ smatrao svojim najboljim delima. Što se tiče kasnijih radova, ekonomista Galbrajt i njegov prijatelj Majk Šarp, ga je posetio 2004. godine i tom prilikom mu je Galbrajt dao primerak knjige pod nazivom , Ekonomija bezazlene prevare“ . Galbrajt se poverio Šarpu da je „ovo moja najbolja knjiga“, tvrdnja koju je Galbrajt „ isporučio malo štetno“. Nakon početka velike svetske ekonomske krize 2008. godine, Galbrajtov „Veliki pad, 1929“ i druga dela koja sadrže upozorenja na moguće posledice kada je u pitanju nekontrolisano spekulativno raspoloženje su ponovo postala popularna. Godine 2010. Američka biblioteka zajedno sa Galbrajtovim sinom, Džejmsom K. Galbrajtom, objavljuju nova izdanja njegovih najpopularnijih knjiga: Bogato društvo i drugi spisi, 1952–1967: Američki kapitalizam, Veliki pad, 1929, Bogato društvo, Nova industrijska država. Tom prilikom Bil Mojers je intervjuisao Džejmsa K. Galbrajta, o njegovom ocu, njegovom radu i nasleđu. Američka ekonomija U knjizi o američkom kapitalizmu, objavljenoj 1952. god. Galbrajt zaključuje da na američku ekonomiju utiče trijumvirat koji čine velike kompanije, naporan rad i aktivistički nastrojena vlada. jegov bestseler iz 1955. „Veliki pad, 1929“ opisuje pad berze na Vol Stritu. Ova knjiga takođe daje uvid u Galbrajtov humor i ljudske stavove kada im je bogatstvo ugroženo. U „Bogatom društvu“ (1958) Galbrajt naglašava da post-ratna Amerika treba da ulaže u obrazovanje i pravi puteve koristeći sredstva prikupljena od taksi, što se na kraju ispostavilo kao dobra procena. Galbrajt takođe kritikuje konstataciju da je kontinuirani rast u proizvodnji posledica ekonomskog i socijalnog napretka države. Zbog ovoga se Galbrajt smatra jednim od prvih post-materijalista. U ovoj knjizi, popularizovao je staru frazu „konvencionalna mudrost Prvobitni naziv knjige je bio „Zašto su siromašni siromašni“, ali ga je na nagovor svoje žene promenio. Nova industrijska država Godine 1966, Galbrajt je bio pozvan od strane BBC-ja kako bi učestvovao u radio emisiji i prezentovao Reith Lectures, koju je on nazvao Nova industrijska država. U 6 emisija Galbrajt diskutuje o proizvodnoj ekonomiji i velikom uticaju koji bi korporacije mogle da imaju na državu. U štampanom izdanju knjige Nova industrijska država (1967), Galbrajt je proširio svoju analizu i na ulogu moći u ekonomskom životu, smatrajući da u Americi postoji mali broj kompanija koje čine model savršene konkurencije. Koncept njegove knjige jeste izmenjeni niz, Uobičajena mudrost“ u ekonomskom shvatanju ovih reči predstavlja ekonomski život kao niz kompetitivnih tržišta koja kontrolišu potrošači. U ovoj originalnoj sekvenci, kontrola proizvodnog procesa teče od potrošača robe do organizacija koje proizvode te proizvode. U njegovom izmenjenom nizu, tržišta i kompanije reklamiranjem svojih proizvoda, na neki način, utiču i stiču kontrolu nad potrošačkim društvom. Izmenjeni niz je primenjiv samo u industrijskom sistemu, odnosno u proizvođačkoj srži ekonomije u kojoj svaka grana industrije ima nekoliko snažnih korporacija. Ne može se primeniti u tržišnom sistemu Galbrajtove dualne ekonomije. U tržišnom sistemu, sačinjenog iz velikog broja poslovnih organizacija, cenovno nadmetanje ostaje dominanta forma društvene kontrole. U industrijskom sistemu, koji je pak sačinjen od oko hiljadu ili više najvećih kompanija, teorija cenovnog nadmetanja narušava cenovni sistem ovih velikih korporacija. Prema Galbrajtovom viđenju, glavni cilj tržišnih veza u ovakvom industrijskom sistemu nije da ograniči moć velikih, već da im posluži u implementiranju njihove moći. Štaviše, moć ovih korporacija se prožima kroz komercijalnu kulturu i politiku, omogućavajući im određeni uticaj na socijalne stavove i vrednovanje procena. Da se ova moć ostvaruje u kratkovidnom interesu širenja robne proizvodnje i statusu nekolicine je i nedosledna demokratiji i prepreka za postizanje kvaliteta života koju bi nova industrijska država sa svojim bogatstvom mogla pružiti. U ovoj knjizi su takođe opisane potrebe društva u kasnim šezdesetim 20. veka. Konvencionalna teorija prevlasti nad monopolom ostaje takva da će vodeći pokušati da smanji dopremanje robe kako bi održao cenu iznad kompetetivnog nivoa. Klasična ekonomska analiza kontrolisanja monopola nije adekvatno uzela u obzir brige oko velikih kompanija u kasnim šezdesetim. Sve veća zabrinutost oko mešanja korporacija u politiku, šteta načinjena prirodi usled prekomerne posvećenosti ekonomskom rastu, prodiranje advertajzinga i drugih novčanih aspekata su samo neke od njih. Nova industrijska država dala je uverljivo objašnjenje strukture moći uključene u stvaranje ovih problema i našla je vrlo prijemčivu publiku među rastućim američkim kontrakulturama i političkim aktivistima. Treći srodni rad bio je, Ekonomija i javna svrha (1973), u kojem je on proširio ove teme raspravljajući, između ostalog, o podređenoj ulozi žena u nezahvalnom upravljanju sve većom potrošnjom i ulogom tehničke strukture, u velikoj firmi da utiču na percepciju zdravih ciljeva ekonomske politike. Finansijski baloni U Kratkoj istoriji finansijske euforije (1994) on prati spekulativne balone kroz nekoliko vekova i tvrdi da su oni inherentni sistemu slobodnog tržišta zbog „masovne psihologije“ i „interesovanja u greški koja prati spekulativnu euforiju“. Takođe, finansijska memorija je „notorično kratka“: ono što se trenutno čini da je „novi finansijski instrument“ neizbežno je ništa slično. Galbrajt upozorava: „Svet finansija pozdravlja izum točkova iznova i iznova, često u nešto nestabilnijoj verziji.“ Ključna za njegovu analizu je tvrdnja da je zajednički faktor bum-i-poprsja stvaranje duga za finansiranje spekulacija, koje „postaje opasno izvan razmera u odnosu na osnovno sredstvo plaćanja“. Finansijska kriza iz 2008. godine, koja je iznenadila mnoge ekonomiste, izgleda da je potvrdila mnoge Galbrajtove teze. Nasleđe Galbrajtove glavne ideje fokusirane su na uticaj tržišne moći velikih korporacija. On je verovao da je ova tržišna sila oslabila široko prihvaćeni princip suvereniteta potrošača, dozvoljavajući korporacijama da budu proizvođači cena, a ne oni koji uzimaju cene, omogućavajući korporacijama sa najjačom tržišnom snagom da povećaju proizvodnju svoje robe preko efikasne količine. On je dalje smatrao da tržišna moć igra glavnu ulogu u inflaciji. On je tvrdio da korporacije i sindikati mogu samo povećati cijene u onoj mjeri u kojoj im je dozvoljena njihova tržišna snaga. On je tvrdio da u situacijama prekomerne tržišne moći, kontrola cena efikasno kontroliše inflaciju, ali upozorava da ih ne koriste na tržištima koja su u osnovi bila efikasna, kao što su poljoprivredne robe i stanovanje. On je primetio da je kontrolu cena mnogo lakše sprovesti u industrijama sa relativno malo kupaca i prodavaca. Galbrajtovo gledište o tržišnoj moći nije bilo u potpunosti negativno, on je takođe primetio da je moć američkih kompanija odigrala ulogu u uspehu američke ekonomije. U Bogatom društvu, Galbrajt tvrdi da je klasična ekonomska teorija bila istinita za periode pre sadašnjosti, koja su bila vremena „siromaštva“, međutim sada smo prešli iz doba siromaštva u doba „bogatstva“, i za takvo doba, potrebna je potpuno nova ekonomska teorija. Galbrajtov glavni argument je da kako društvo postaje relativno bogatije, tako i privatni biznis mora stvoriti potrošačku potražnju kroz reklamiranje, i dok to stvara veštačko bogatstvo kroz proizvodnju komercijalnih dobara i usluga, javni sektor postaje zanemaren. On ističe da iako su mnogi Amerikanci bili u mogućnosti da kupe luksuzne stvari, njihovi parkovi su bili zagađeni i njihova deca pohađala loše održavane škole. On tvrdi da će tržišta sama manje obezbeđivati (ili uopšte ne pružiti) mnoga javna dobra, dok su privatna dobra obično „preopterećena“ zbog procesa reklamiranja koji stvara veštačku potražnju iznad osnovnih potreba pojedinca. Ovaj naglasak na moć reklamiranja i posljedična prekomerna potrošnja možda su predvideli pad stope štednje u SAD i drugim zemljama u razvoju. Galbrajt je predložio suzbijanje potrošnje određenih proizvoda kroz veću upotrebu piguovskih poreza i poreza na zemlju,[60] tvrdeći da bi to moglo biti efikasnije od drugih oblika oporezivanja, kao što su porezi na rad. Galbrajtov glavni predlog bio je program koji je nazvao „ulaganje u muškarce“ – veliki, javno finansirani obrazovni program čiji je cilj osnaživanje običnih građana. U septembru 2004. godine u Parizu održan je Međunarodni simpozij u čast Džona Keneta Galbrajta, pod pokroviteljstvom l`Université du Littoral Côte d`Opale, Posebno izdanje Commemorating John Kenneth Galbraith`s Centenary of the Review of Political Economy posvećeno je 2008. godine Galbrajtovom doprinosu ekonomiji. Kritika Galbrajtovog rada Galbrajtov rad u celini, a posebno „Bogato društvo“, izazvali su oštre kritike od strane laissez-faire pristalica još od vremena kada su objavljeni. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Milton Fridman u „Friedman on Galbraith, and on curing the British disease“ gleda na Galbrajt kao na verziju torijevog radikala Velike Britanije početkom 19. veka. On tvrdi da Galbrajt veruje u superiornost aristokratije i paternalističku vlast, da potrošačima ne treba dozvoliti izbor, i da sve treba da odrede oni sa „višim umovima“.: Mnogi reformatori – Galbrajt nije jedini u tome – imaju kao osnovni prigovor na slobodno tržište koje ih frustrira u ostvarivanju njihovih reformi, jer omogućava ljudima da imaju ono što žele, a ne ono što reformisti žele. Stoga svaki reformator ima jaku tendenciju da bude nesklon slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Robert Solov, u pregledu Nove industrijske države, ukazuje na Galbrajtov nedostatak empirizma i selektivnosti u korištenju dokaza. On ističe da je „možda nepravedno i besmisleno razmatrati stepen liberalne istine svake od tvrdnji koje sačinjavaju ovaj argument. Teško bi bilo da razgovaramo o Guliverovim putovanjima raspravljajući o tome da li zaista ima malih ljudi ili kritikujemo Grande Jattezato što objekti nisu sačinjeni od sitnih tačaka. Ipak, može pomoći da se proceni Galbrajtovova istina.“ Ričard Parker, u svojoj biografiji, Džon Kenet Galbrajt: njegov život, njegova ekonomija, njegova politika, karakteriše Galbrajta kao složenijeg mislioca. Galbrajtova primarna svrha u Kapitalizam: Koncept protivtežeće sile (1952) bila je, ironično, da pokaže da je američkoj ekonomiji sada neophodan veliki posao da održi tehnološki napredak koji pokreće ekonomski rast. Galbrajt je znao da je „kompenzaciona snaga“, koja uključuje vladinu regulaciju i kolektivno pregovaranje, neophodna za uravnotežena i efikasna tržišta. U novoj industrijskoj državi (1967), Galbrajt je tvrdio da su dominantne američke korporacije stvorile tehnostrukturu koja je strogo kontrolisala i potrošačku potražnju i rast tržišta kroz oglašavanje i marketing. Dok je Galbrajt branio vladinu intervenciju, Parker primećuje da je takođe verovao da vlada i veliki biznis rade zajedno kako bi održali stabilnost. Pol Krugman je 1994. godine omalovažavao ulogu Galbraitha kao akademskog ekonomistu. U Trgovačkom prosperitetu, on postavlja Galbrajta kao jednog od mnogih „političkih preduzetnika“ - ili ekonomista- koji pišu isključivo za javnost, za razliku od onih koji pišu za druge akademike, a koji su, dakle, podložni neopravdanim dijagnozama i nude preterano pojednostavljene odgovore na složene ekonomske probleme. Krugman tvrdi da Galbrajt nikada nije shvaćen ozbiljno od strane kolega akademika, koji su ga umesto toga smatrali „medijskom ličnošću“. Na primer, Krugman veruje da se Galbrajtov rad, Nova industrijska država, ne smatra „realnom ekonomskom teorijom“, i da je Ekonomija u perspektivi „izuzetno loše informisana“. Odlikovanja Džon Kenet Galbrajt je bio jedan od retkih koji je primio i Medalju za slobodu Drugog svetskog rata i predsedničko odlikovanje za slobodu 1946. od predsednika Trumana i 2000. godine od predsednika Bila Klintona.[64] Dobitnik je Lomonosovove zlatne medalje 1993. godine za svoj doprinos nauci. 1997. godine dodeljen mu je orden Kanade i 2001. fodine dobija nagradu Padma Vibhushan, drugu najvišu civilnu nagradu Indije, za njegov doprinos jačanju veza između Indije i Sjedinjenih Država. Lomonosova zlatna medalja 1993. Orden Kanade 1997. Nagrada Padma Vibhushan 2001. Godine 2010. je prvi ekonomista koji je svoje radove uključio u izdavaču Biblioteke Amerike. MG71