London, Velika Britanija 1969. Mek povez, ilustrovano, engleski jezik, 160 strana. Knjiga je odlično očuvana. J11 Movie Monsters have been stomping across cinema screens causing panic at the box office since Georges Méliés first mastered the techniques of film-making in 1896. Denis Gifford has dug deep into dusty archives to resurrect a macabre masquerade of monsters : a Vampire of 1896, a Mummy of 1899, a Hunchback of 1906, a Mr Hyde of 1908, a Frankenstein of 1910, a Werewolf of 1913, a Zombie of 1919. Here, carefully classified into twelve different species, are all the Monsters we know and love, dissected and discussed along with their creators: Karloff the King, Lugosi the Lost, Chaney, the Man of a Thousand Faces and Chaney Junior, his Thousand and First ... As important are the complete filmographies which list every known monster movie in each of the twelve classifications, giving year, title (both original and variations), director and stars. This unique feature alone makes Movie Monsters a valuable work of reference. Denis Gifford is a lapsed cartoonist from the golden years of Knockout and Marvelman. A devoted researcher into show business history, he researches extensively to compile his nostalgic radio panel game, Sounds Familiar, and has produced such films as Highlight, a history of British musicals. Now a leading authority on the history of film, his first book was an all-time Who`s Who, British Cinema. He is the film critic of Movie Maker magazine, and was a judge at the first Lambeth Film Festival. Sadržaj: PART I — CREATION The Monster The Golem PART II — RESUSCITATION The Mummy The Zombie PART III — METAMORPHOSIS The Vampire The Werewolf The Cat The Ape The Beast The Brute The Mutant The Mask Filmographies

Izdavači: Čigoja štampa, Beograd / Radio Slobodna Evropa, Prag Povez: broširan Broj strana: 603 Deo teksta uporedo na srpskom i engleskom jeziku. Pečatirana, bez predlista, manje presavijanje korica, unutra čista i veoma dobro očuvana. U knjizi „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ autor, Dragan Štavljanin, analizira uzroke i posljedice rata u Gruziji 2008. godine i refleksije tog sukoba na globalnom planu. Takođe je analiziran odnos Rusije i Zapada, sa osvrtom na bitnije događaje koji su mijenjali sliku međunarodnih odnosa u svijetu uvodeći tezu da je u globalnoj politici na snazi „hladni mir“ jer današnja politika ima suptilnije metode od hladnoratovskih. Sve su to teme koje i ljudima na ovim prostorima mogu pobliže objasniti neke događaje na Balkanu u posljednjih 20 godina. Na prostoru bivše Jugoslavije svi smo bolovali od neke vrste egocentrizma i nismo znali šta se dešava na Kavkazu, kaže Neven Kazazović, vojni i politički analitičar, i dodaje kako je knjiga „Hladni mir - Kavkaz i Kosovo“ Dragana Štavljanina, novinara radija Slobodna Evropa, izazov u kojem otkrivamo šta smo propustili i koje se paralele mogu povući ne samo sa Kosovom nego i BiH: „Ono što se tamo događa jako je važno i za nas. I moram da kažem da kad sam čitao ovu knjigu maltene na svakoj stranici ja sam pred očima imao BiH. Jer od ponašanja velikih sila, od američkog ponašanja kad je Gruzija u pitanju ili kad je u pitanju Azerbejdžan ili kad je u pitanju Jermenija itd., od ruskog ponašanja koje je motivisano vrlo slojevitim politikama, do ponašanja EU, odnosno nekih evropskih zemalja – sve to može na neki način bude uputstvo za upotrebu za nas, pa da dobro zamislimo gdje smo, šta smo i na koji način se ovo kod nas odigrava.“ (K-129)

Nenad V. Petrović : OGLEDI O SMISLU I ZABLUDAMA / Београд : Удружење књижевника Србије = Association of Writers of Serbia : Књижевне новине, 2001 [тј.] 2002 , tvrdi povez, Fizički opis 285 стр. : илустр. ; 21 цм Библиотека ǂСрпска дијаспора ; ǂколо ǂ2. Студије Napomene Тираж 300 Белешка о писцу: str. 284-285 Напомене и библиографске референце уз текстове. Srpska politička emigracija -- Eseji --- Radulović, Risto / Gaćinović, vladimir / Mitrinović, Dimitrije / Dostojevski, Fjodor / Struve, Petar / Glas kanadskih Srba Očuvanost 4. Ненад В. Петровић (Загреб, 30. мај 1925 - Лондон, 21. март 2014) ) је био књижевник и истакнути представник српске заједнице у расејању. Основну школу учио у 4 републике бивше Југославије: у Загребу, Подгорици, Сарајеву и Београду. У Београду је завршио и трећу мушку гимназију 1944. године. Придружио се у Србији Покрету отпора. Потом је преко Словеније, Италије и Немачке стигао у Енглеску 1947. године где је у почетку радио као пољопривредни радник да би се касније запослио као административни службеник, уз то студирајући ванредно политичке и економске науке у Лондону. Више од 20 година био је секретар Српске православне Црквене општине у Лондону а касније и њен председник од 1985. до 1988. године. Био је члан Удружења писаца и уметника у иностранству 1964. година. Био је секретар истог удружења од 1977. до 1986. а од тада и његов председник. Изабран је у Београду за почасног члана Удружења књижевника Србије 1989. године. Био је члан Савеза „Ослобођење“ од 1956. до његовог расформирања 1994. године. Био је један од уредника и стални сарадника месечника „Наша реч“ као и члан уређивачког одбора „Наше дело“. Једно време био секретар Изгнаничког комитета Либералне интернационале. Као писац и публициста био је сарадник и многих листова и часописа у свету, члан „Акционог одбора Демократске алтернативе“. Писао је и у зборнику „Демократске реформе“. Аутор је књига: Лице и наличје комунизма у југославији (1964), Марксова кћи (1973), Из живота лондонске политичке емиграције (1998) и Огледи о смислу и заблудама (2001)

LARS FON TRIR STIG BJORKMAN TRIR O FON TRIRU Prevod - Sava Bulajić Izdavač - Areté, Beograd Godina - 2021 216 strana 20 cm Edicija - Figure u senci ISBN - 978-86-80426-86-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Lars Trir Prvi filmovi Slike oslobođenja Element zločina Epidemija Medeja Evropa Kraljevstvo Kroz talase Psihomobil - Svetski časovnik `Change`, muzički spotovi i reklame Kraljevstvo Idioti Ples u tami Dogvil `Kroz zbirku intervjua koje je sa Trirom radio njegov kolega, filmski režiser Stig Bjorkman, saznaćete kako su nastali Trirovi najvažniji filmovi poput Elementa zločina i Dogvila, koji su njegovi najveći strahovi, kojim režiserima i glumcima se divi, a koje ne podnosi i kako je Lars Trir postao Lars fon Trir. Naslovna ličnost u ovoj knjizi predstavlja nam se kao stvaralac i kao osoba i u oba oblika ne prestaje da impresionira i preispituje granice. U intervjuima sa Stigom Bjorkmanom imaćete prilike da saznate o motivaciji koja leži iza Trirovih režiserskih postupaka. Zahvaljujući elokventnim i zanimljivim odgovorima propraćenim dozom humora, kao i manifestima koji objašnjavaju njegove najeksperimentalnije filmove, knjiga Trir o fon Triru predstavlja portret jednog od najgenijalnijih umetnika današnjice. `Malo je skandinavskih režisera – u svakom slučaju, malo režisera Larsove generacije – koji poseduju takav idiosinkrastički talenat i inovativan stil. Već sam znao mnogo o Larsu preko njegovih duboko originalnih i provokativnih filmova. Pričalo se da je težak kao osoba, rezervisan. To je daleko od istine. Ispostavilo se da je Lars ne samo neobično pristupačan, već i veoma velikodušan u deljenju svog vremena i svojih mišljenja – kao i strasti o filmu. Zbog toga je dan kada je Lars posetio Stokholm bio veoma ispunjen i shvatili smo da delimo entuzijazam za mnoge filmove u čijem smo ocenjivanju bili jednoglasni.`` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Lars von Trier Stig Björkman Trier om von Trier

PRIRODNE PROPORCIJE - Branko M.Perak Elementi geometrije,istorije, umetnosti i teorije proporcije mek povez, 157 strana -Elementi geometrije,istorije, umetnosti i teorije proporcije -mek povez, 157 strana Sadržaj: UVOD Zlatni presek SLIKARI ZLATNOG PRESEKA Nove zablude Sistematizacija proporcija Tabela proporcija, formule Čovek i proporcije u prirodi Kako raditi sa proporcijama? Pregled prirodnih proporcija Komentar i prilog arh S. Stanojevića Metar i grčka jedinica GRČKA VIZANTIJA EGIPAT MAJE RIM Kelnska katedrala MESOPOTAMIJA Jedinica mere Činili kiosk Modulor Formati ČOVEK PROPORCIJE I KOSMOS Brojevi Ženski brojevi Protiv fizičke antropologije Nismo sami ZAKLjUČAK Autor LITERATURA STANJE ODLIČNO L.1.ORM. 5

Monografija - Tvornica Papira RIJEKA Veoma retka monografija ,na jednom sajtu se prodaje za 3x vise para -prikazuje sta su sve stampali i radili za inostranstvo ,i istoriju stamparije Monografija Tvornice papira Rijeka. Izdanje povodom 150-te godišnjice osnutka (1821-1971). -Tvrd uvez + meke zaštitne korice. Bogato ilustrirano fotografijama, dokumentima, crtežima. 124 stranice. Klen, Danilo [autor teksta] : Tvornica papira Rijeka, 1971 god. -unutrasnjost je lepo ocuvana ,sadrzaj je cist ,zastitni omot je na coskovima iskrzan i na par mesat je lepljen salotejpom ,po malo uz rubove -organizovani transport podrazumeva slanje posiljke ,kao preporucenu tiskovinu VIDI SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE knjige NA LIMUNDU I KUPINDU ( kutija 8)

Opis Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da radite sa svetlošću i senkama, ova knjiga vam pruža 200 odgovora o veoma različitim važnim temama. Detaljne fotografije i ilustracije „korak po korak” pomažu u objašnjavanju tehnika i efekata – idealno i za početnike i za iskusnije slikare. Dragoceni i pouzdani saveti uvaženog stručnjaka o svim aspektima slikanja vodenim bojama. Poglavlja govore o odabiru prave opreme, boji i kompoziciji, mrtvoj prirodi, slikanju svetlih tačaka i građenju potezima četkicom.

IDOLI i poslednji dan Ana Marija Grbić Idoli i poslednji dani - Ana Marija Grbić Izdavač: Kontrast Godina izdanja: 2018 Broj strana: 131 Format: 21 cm Povez: Broširani Kada smo počeli da radimo na ovoj knjizi, potpisnik ovih redova je o Idolima znao samo da ne mogu da spavaju i uče bez nje. Vođen predrasudama i nedovoljnom upućenošću, početak rada na ovoj knjizi je kao jedinu referentnu tačku imao autorkinu strast prema ovom bendu i svemu što su oni radili i predstavljali. Strpljivo radeći na ovoj biografiji benda, autorka je otkrivala pre svega meni, a onda i vama koji se odlučite da je pročitate, svet dečačke (ne)snalažljivosti, religijskog misticizma, kraja adolescencije, opskurnih sovjetskih pesnika, nesrećnih ljubavi, pogrešnih životnih izbora, preispitivanja osnovnih životnih načela… Čitajući ovu knjigu, otkrićete pre svega kako je moguće da je jedna grupa tako različitih ljudi uspela da kroz alhemijski proces, sa ne previše muzičkog znanja (što za rock and roll nikada nije bila presudna stvar), stvori muziku koja već skoro četiri decenije uspeva da i dalje bude inovativna i provokativna. Njihove različitosti (kulturne, ekonomske, intelektualne i mnoge druge) tokom perioda od ne više od četiri godine, vodile su ih u najrazličitija iskušenja koja su na kraju rezultirala i definitivnim razlazom. Pucala su prijateljstva, gitare, menjali su se članovi benda, ali kada se podvuče crta ispod svedočanstva uobličenog u ovoj knjizi, ostaje jedan album koji je 1985. godine proglašen najboljim albumom jugoslovenske muzičke scene. Nadam se da će vas ta neupitna činjenica podsetiti ili naterati da otkrijete album Odbrana i poslednji dani, koji večno svež stoji kao testament jednog vremena, nepresušne kreativne energije i duhovne povezanosti ovih beogradskih dečaka. Vladimir Manigoda Knjiga je NOVA..... -------------------------------- 0

Autor - osoba Batušić, Slavko Naslov Umjetnost u slici : pregled povijesti umjetnosti : sa 718 slika / Slavko Batušić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1961 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica hrvatska, 1961 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 744 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Biblioteka opće kulture / Matica hrvatska (Pl.) Napomene Registri. Predmetne odrednice Umetnost -- Istorija Batušić, Slavko, hrvatski književnik, teatrolog, kazališni redatelj, povjesničar umjetnosti, leksikograf i prevoditelj (Novska, 2. VI. 1902 – Zagreb, 25. IV. 1979). Diplomirao je 1925. povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, potom studij povijesti umjetnosti i arheologije nastavio na pariškoj Sorbonnei i na École de Louvre, a doktorirao u Zagrebu 1927. Od 1921. angažiran u zagrebačkome HNK-u, isprva kao asistent redateljima Ivi Raiću i Branku Gavelli, potom tajnik uprave (1923–29), tajnik Drame (1929–35), tajnik i zamjenik intendanta (1935–40) te dramaturg (1941). Za II. svjetskog rata radio u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu, a nakon rata voditelj je Arhiva i muzeja HNK-a te 1950–72. redoviti profesor na Akademiji za kazališnu umjetnost (danas Akademija dramske umjetnosti) u Zagrebu. Suutemeljitelj (1966) i voditelj Odsjeka za teatrologiju Zavoda za književnost i teatrologiju JAZU-a. Osim znanstvenih radova, koje je objavljivao u hrvatskim i inozemnim časopisima, pisao je pjesme (23 pjesme, 1938), novele (Čuda i čarolije, 1931), romane (Na dragom tragu, 1932; Argonauti, 1936; Laterna magica, 1958), putopise (Kroz zapadne zemlje i gradove, 1932; Od Kandije do Hammerfesta, 1937; Od Siene do Harlema, 1941; Pejsaži i vedute, 1959), drame (Komorni trio, 1938) te eseje, feljtone, književne i likovne prikaze. Pisao je o zagrebačkim kazališnim građevinama i prostorima, o repertoaru, prijelomnim datumima i zbivanjima, o školskom, kajkavskom i pokrajinskom kazalištu te o kazališnim umjetnicima, o cenzuri, operi, baletu, skladateljima i scenografiji. Režirao je šesnaest dramskih i četiri glazbena djela te postavio mnogobrojne izložbe. Kao leksikograf surađivao je u hrvatskim i inozemnim enciklopedijskim izdanjima; bio glavni urednik Enciklopedije likovnih umjetnosti te Bibliografije rasprava i članaka likovnih umjetnosti (dvanaesta knjiga) u izdanju Leksikografskoga zavoda. Uređivao je kazališne časopise, priređivao književna izdanja i prevodio s francuskoga i njemačkoga jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1970) i Nagrade za životno djelo za područje društvenih znanosti (1978). MG122

Zaboravite na gomilu kablova da biste kvalitetno slusali muziku. Putem ovog audio blututa mozete sa telefona, tableta ili PC -a preneti kvalitetan zvuk na vasu mini liniji ili ostale komponente koje imaju pojacalo. On radi dvosmerno, prima i salje audio signal putem blutut veze (Transmiter i Resiver). Ima ugradjenu bateriju i moze neprekidno da radi do 4 sata. Moze raditi i non stop preko punjaca za mobilni. Specification: Output: DC 12V 30A Bluetooth Compliance: Bluetooth V4.2, A2DP and AVRCP Transmit Range: up to 33ft / 10m Supports: Dual Stream Codec: aptX Low Latency, aptX, SBC Working Time: ﹥10H Charging Time: 2 hours ; can be used while being recharged Charging input voltage: DC 5V Power Supply: 3.7V Dimension: 5 x 2.6x0.9cm(2x1x0.3inches) Package Includes： 1 x Bluetooth Transmitter/Receiver 1 x User Manual 1 x USB charging Cable 1 x 3.5MM Audio Cable

Knjiga je upotrebljiva,bila malo pokvašena(uspešno osušena. ,,Činjenica da je slikarska i teorijska zaostavština Leonida Šejke danas zapostavljena među mlađim umetnicima i teoretičarima umetnosti govori o krizi jedne kulture. Ovo bogato i puno izazova delo ostalo je u tami nad kojom su umetnička pretumbavanja uglavnom bila uzrokovana i pokretana odnekud izvan našeg prostora, podstaknuta tuđim iskustvima i idejama. To govori o sudbinama malih kultura – uvek sputanih strahom i nepoverenjem u sebe, u „rodnu melodiju“, kako je govorio još jedan „zaboravljeni“, Momčilo Nastasijević. Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o „tradiciji budućnosti“, tj. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ ovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju. U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti – do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad-Đubrište-Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom-Čistilištem-Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje. Baveći se raznim vidovima umetničke prakse (da upotrebim ovaj rogobatan izraz kako bi me savremeni čitalac razumeo), Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: „1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4-5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.“ Odvažiti se i napisati ovakvu knjigu koja govori o odnosu tradicije i savremenosti, sa idejama koje su aktuelne i u vremenu koje dolazi, podvig je u svakoj kulturi. Zato ovaj Traktat o slikarstvu pripada riznici srpske kulture i pokazuje mladim stvaraocima da se iza ovih odškrinutih vrata nalazi nada za novi početak.``

Italija i restauracija veličanstvenog kratera kneževsko blago Narodnog muzeja autori/ke kataloga izložbe: Tatjana Cvjetićanin, Staša Babić, Vera Krstić, Aleksandar Palavestra Izdavač: Narodni muzej, Beograd 2011. Mek povez sa klapnom, 198 strana, ilustrovana, 24cm Stanje : Korice 5-, unutrasnjost bez nekih mana, cista. Delovi zbirke Kneževsko blago koja potiče iz VI i početka V v.p.n.e. U okviru izložbe centralno mesto zauzima veličanstveni krater koji se posle tri godine vratio iz Italije, gde je grupa italijanskih restauratora i konzervatora radila na njegovoj konzervaciji. Izložba je prvo prikazana u Palati Kvirinale u Rimu i Palati Monte di Pieta u Padovi. Krater potiče iz Trebeništa - Makedonija i pripada zbirci grčkih starina Narodnog muzeja. Sam krater je od bronze i potiče iz starijeg gvozdenog doba. Predstavlja redak primer predmeta od metala iz VI v.p.n.e. U njemu se čuvalo vino a svakako najveća specifičnost je tronožac na kome je postavljen, koji ga oplemenjuje, i izuzetna ornamentika, bogato dekorisana, minucioznim, čitim detaljima.

U dobrom stanju! Bogdan Kršić (Sarajevo, 24. maj 1932. — Beograd, 21. oktobar 2009) bio je srpski likovni umetnik i redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Oblasti interesovanja su mu bile: grafika knjige (ilustracija i oprema), grafika, grafički dizajn, keramika i scenografija.[1] Među kolegama je bio cenjen kao „Najveći srpski majstor dizajna i ilustracije knjige“.[2] Između ostalog, grafički je oblikovao Grb Savezne Republike Jugoslavije. Diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti 1957, magistrirao 1959. godine. Na Akademiji, kasnijem Fakultetu primenjenih umetnosti, radio je od 1962. do 1997. godine. Predavao je na odseku Primenjena grafika, atelje Grafika i knjiga, predmet Grafika knjige. Osim toga, bio je prorektor, v. d. dekan, prodekan i šef Katedre. Bio je član ULUPUDS, ULUS, HOLLAR (Društvo čeških grafičara) i drugih. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Postoji Legat Bogdana Kršića. Samostalne izložbe Beograd (od 1958. do 1998) Sarajevo (tri puta) Prag (dva puta) Solingen Njujork Pariz Najvažniji radovi Ciklus grafika i knjiga Erazmo „Pohvala ludosti“, 1962; Ciklus grafika Sebastijan Brant „Lađa ludaka“ 1964; Ciklus grafika i mapa „Benvenuto Čelini“, 1975; Ciklus grafika i balet „Pacolovac“, 1987; Ciklus grafika „Goja“, 1998. Najvažnije nagrade: Veliki pečat Grafičkog kolektiva, 1963; Zlatna igla ULUS-a, 1963; Godišnja nagrada ULUPUDS-a, Beograd, 1963; Zlatno pero Beograda, 1968; Zlatna medalja Međunarodnog bijenala grafike, Buenos Aires, Argentina, 1968; Prva nagrada Međunarodne izložbe Male grafičke forme, Banska Bistrica, ČSSR, 1969; Zlatno pero Beograda, 1970; Oktobarska nagrada grada Beograda, 1975; Nagrada za grafiku na Međunarodnom bijenalu Azija – Evropa u Ankari, Turska, 1986; Specijalna nagrada Prvog grafičkog bijenala suve igle, Užice, 1993; Vukova nagrada, 1999; Nagrada za životni doprinos grafičkoj umetnosti na 5. međunarodnom bijenalu grafike u Beogradu, 1998. Kritička recepcija „... Ovaj umjetnik je spoznao svrhu i težinu patnje: vrijeme srednjovjekovnih martirija u sjeni gotskih katedrala i vrijeme stradanja savremenog čovjeka na mučilištima posljednjeg rata – stalno je prisutna na ovim listovima. [...] Snaga Kršićeve ekspresije temelji se na naglašeno dramatskom crtežu koji širokim gestom opisuje formu i na preciznoj jasnoći detalja, ostvarenoj maksimalnom umjetnikovom pažnjom na karakter smjera, dubine i intenziteta svakog pojedinačnog reza igle. [...] Umjetnost Bogdana Kršića je umjetnost snažnog moralnog angažmana. Tradicionalno u grafičkom postupku, ona ipak tako aktuelna smislom svoje poruke i tako bliska plemenitošću svog svjedočanstva...“ — J. Denegri, uvodni tekst u katalogu izložbe u Galeriji Grafički kolektiv (Beograd, 11–20. novembar 1964) „Jedan sam od tvrdoglavih, na izgled ekstremnih grafičara. Grafika mi je jedino i dovoljno. Pod grafikom podrazumevam sve što se štampa, od ručnog otiska slobodne grafike do industrijskom štampom proizvedene knjige. Za jednog čoveka, za jedan život – mnogo, i previše. [...] Svet mojih ideja je čovek i njegova večita ista sudbina. Moji grafički listovi i ilustracije odeveni su u ruho srednjeg veka, vreme prvog pisanja o čoveku, ali i vreme prvog grafičkog otiska u današnjem smislu reči. Taj nerazdvojivi sklad štampane reči i slike moj je osnovni cilj. Nisam slikar, nisam pesnik, grafičar sam.“ — B. Kršić, Anketa/Grafičari, Umetnost 23, (Beograd, 1970) 37. „...u opusu Bogdana Kršića preovlađuje naracija, literatura stoji iznad vizuelnih problema i likovni aranžman dela podređen je izvesnim intelektualnim iskazima. Međutim, [...] Kršićevo delo ipak poseduje potpuno jasnu vizuelnu koncepciju koja se u najnovijim delima manifestuje kroz spontano tretiran gest i crtež, beleženje samo najbitnijih detalja i intervencije perom koje svedoče da je u pitanju jedan nekonvencionalan rad, koji ujedinjuje različite probleme. Na prvom mestu: u čisto likovnom smislu, specifičan dualitet starih iskustava i modernog tretmana, zatim pokušaj da se prenese određena poruka i ostvari delo u nekim širim kordinatama i tumačenjima. U okvirima naše savremene grafike, sinteza obuhvatnosti ovog opusa razlikuje se od mnogobrojnih pokušaja upravljenih ka traženju likovne inspiracije samo u materijalnim ostacima prošlosti. Ugrađivanje starih znakova i simbola u jednu modernu likovnu koncepciju daje, po pravilu, dekorativne rezultate bizarnog ili folklorističkog duha. Bogdan Kršić je uspeo da izbegne ovu situaciju zahvaljujući, na prvom mestu, svom univerzalnom pristupu prošlosti, kako na formalnom tako i duhovnom planu.“ — S. Ristić, Emitovano: Treći program Radio Beograda, Hronika, 1975. „Bogdan Kršić je u grafici, u svim njenim vrstama, našao prostore za iskazivanje svojih kreativnih mogućnosti. On je jedan od retkih umetnika vezanih samo za ovaj medij. Pored toga što se kroz sadržaj svoje umetnosti bavi problemom morala pojedinca i društva, Kršić ima tako aprioran stav prema grafičkom zanatu, da i samu čistotu grafičkog postupka smatra etičkim pitanjem. Takođe je veoma jasan u pogledu misije grafičkog lista. Umnožavanje, kao osnovna svrha medija, ima smisla samo ako nekome prenosi određenu poruku, umetničku ideju. [...] zahvaljujući svojoj intelektualnoj orijentaciji i naklonosti prema književnim delima evropske humanističke klasike, on je dublje zašao u suštinu njihovih poruka i načina njihovog prenošenja. Tako je u jednom širem vremenskom i umetničkom kontekstu našao pogodno tle iz koga će crpeti inspiraciju za izražavanje svog angažmana prema dobu u kome živi.“ — Lj. Slijepčević, „Grafika Beogradskog kruga“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 – oktobar 1986) 28.

T14) Наслов: Ђузепе Верди- Набуко. Опера у 4 чина. Либрето Темистокла Солера Приредио: Душан Миладиновић Издавач: Народно Позориште Београд. Година издања: отприлике 70 их или 80 их ХХ века. Број страна: 40. Стање: Одлично.Kњига је унутра као нова. Споља су пожутеле странице на корици од стајања. Књига је јако стара али изузетно очувана. Види слике. Јако редак примерак чувеног Душана Миладиновића. О прериђивачу: Душан Миладиновић један од великана наше али и светске музичке сцене, Рођен 20. фебруара 1924 године. Маестро Миладиновић био је диригент међународног угледа, композитор и професор Музичке академије у Београду, као и дугогодишњи диригент и директор Опере Народног позоришта у Београду. Клавирски је сарадник од 1961. до 1964. Оснивач је Каирске филхармоније. Био је и шеф хора Београдски мадригалисти, коме је као први диригент у историји дириговао 1970. године у Ватикану, пред папом Павлом ВИ, дела српске духовне културе. Био је и један од ретких диригената у свету који су дириговали по многима најкомпликованију оперску партитуру – Турандот, и то напамет, без партитуре на диригентском столу (БЕМУС, 1975). Године 1982. опет је са својим хором Београдски мадригалисти, први пут после Октобарске револуције, у Совјетском Савезу извео једну православну литургију, и то, наравно, Мокрањчеву. Иако последњих година није живео и радио у нашој земљи, оставио је дубок и неизбрисив траг и његов допринос развоју наше културе без сумње је немерљив. Маесто Душан Миладиновић био је један од ретких, ако не и једини, који је у тешким временима једноумља јавно подржавао и дириговао дела православне музичке културе, у тренуцима када је то, у најмању руку, било ризично и веома храбро. Био је човек изузетне музичке меморије, лаког и сигурног диригентског геста. Оперска и концертна дела изводио је с невероватном лакоћом и осећањем за стил. Његова гостовања широм света, пре свега као музичког педагога а потом као диригента, веома су допринела поштовању наше музичке културе, посебно српске духовне музике, и креирању праве слике и исправног мишљења о нашој земљи и народу уопште. За многе доприносе нашој култури одликован је и Орденом Светог Саве Првог реда који је примио из руку српског патријарха Павла. Влада Србије донела је решење о додели националне пензије маестру Душану Миладиновићу, посебно признање за врхунски допринос националној култури, коју, нажалост, овај уметник није дочекао. Душан Миладиновић, преминуо је 30. децембра 2007. године у Линцу (Аустрија). Сахрана Душана Миладиновића обављена је достојанствено, уз највише почасти, 4. јануара 2008. године на Новом гробљу у Београду, у Алеји великана.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tekst i 8 tabli crteza Kacušika Hokusaj (jap. 葛飾 北斎 O ovoj zvučnoj datoteci izgovor (pomoć·info), c. 31. oktobar 1760 — 10. maj 1849.) bio je japanski umetnik, ukijo-e slikar i grafičar Edo perioda.[1] Rođen u Edou (današnji Tokio), Hokusaj je najpoznatiji kao autor serije drvoreza Trideset i šest pogleda na planinu Fudži (富嶽三十六景 Fugaku Sanjūroku-kei, c. 1831) koji uključuje međunarodno ikoničnu štampu, Veliki talas nad Kanagavom. Hokusaj je stvorio Trideset i šest pogleda kao odgovor na domaći putni uspon i kao deo lične opsesije planinom Fudži.[2] To je bila ova serija, posebno štampanje Velikog talasa i Dobar vetar, vedro jutro, koji su obezbedili Hokusajovu slavu kako u Japanu, tako i u prekomorskim teritorijama. Kao što istoričar Ričard Lejn zaključuje: „Zaista, ako postoji jedno delo koje učinilo Hokusaja poznatim, kako u Japanu, tako i u inostranstvu, ono mora biti ova monumentalna serija štampanja”.[3] Dok su Hokusajova dela pre ove serije sigurno bila važna, do ove serije nisu dobila široko priznanje.[4] Mladost i rano stvaralaštvo Nije poznat tačan datum Hokusajevog rođenja, ali se smatra da je rođen oko 31. oktobra 1760. u porodici umetnika u oblasti Kacušika. Ime mu je bilo Tokitaro. Smatralo se da mu je otac Nakadžima Ise, zanatlija koji je pravio ogledala za šoguna. Hokusaj je počeo da se bavi slikarstvom oko šeste godine života. Oko trideset puta je menjao umetničko ime, u zavisnosti od promene umetničkog stila. Sa dvanest godina je radio u knjižari, a sa četrnaest se počeo baviti rezbarenjem i tim zanatom se obučava do svoje osamnaeste godine, kad ga u svoju štampariju prima Kacukava Šunšo, grafičar i direktor Kacukava umetničke škole, koja se fokusirala na prikaze gejša i kabuki glumaca popularnih u japanskim gradovima. Nakon godinu dana Hokusaj je promenio ime po prvi put u Šunro. Pod tim imenom je objavio svoja prva dela, prikaze kabuki glumaca objavljenih 1779. godine. Oženio se dok je radio u Šunšovom studiju, ali mu je žena ubrzo umrla. Oženio se i drugi put, ali mu je i druga žena umrla. Imao je dva sina i tri ćerke, a njegova najmlađa, Sakaj je postala umetnica pod imenom Oj.[5][6] Nakon što je Šunšo umro 1793. godine, Hokusaj istražuje druge stilove umetnosti kao što su evropski stilovi bakroreza sa kojima je došao u dodir. Ubrzo su ga izbacili iz Kacukava škole jer je istovremeno učio i u Kano školi. Takođe je promenio temu svog stvaralaštva, udaljavajući se od slika gejša i glumaca. Fokusirao se na pejzaže i slike svakodnevnog života običnih ljudi na različitim društvenim stupnjevima. Uspon Ovaj period stvaralaštva se vezuje za Tavaraja školu i promenu imena u Tavaraja Jori. Bavio se surimono slikarstvom i ilustracijama za knjigu humorističkih pesama (kjoka ehon). Kasnije je ovo ime preneo na učenika i započeo karijeru kao Hokusaj Tomisa. Godine 1800. je i dalje razvijao ukijo-e stil i promenio ime u Kacušika Hokusaj. Te godine je objavio dva serijala pejzaža - Poznati pogledi na Istočnu prestonicu i Osam pogleda na Edo. U ovom periodu podučava oko 50 mladih umetnika.[5] U narednoj deceniji postaje vrlo popularan zbog svog umeća i dobre lične reklame. Tokom Tokijskog festivala 1804. godine, on je kreirao portret budističkog sveštenika Bodidarme za koji se kaže da je bio 600 ft (180 m) dug koristeći metlu i vedro puno mastila. Slikao je i na dvoru šoguna Ijenarija, kada se takmičio sa drugim slikarom u tradicionalnijem vidu slikarstva. Hokusaj je iz ovog „dvoboja“ izašao kao pobednik. Delo koje je oslikao je bila plava talasasta linija na papiru, preko koje je pustio petla s ofarbnim crvenim nogama. To je predstavljalo jesenje lišće na reci Tacuta.[7] Godine 1807. je sarađivao sa književnikom Takizava Bakinom na serijalu ilustrovanih knjiga. Njih dvoje se nisu slagali usled različitih pogleda na umetnost, i njihova kolaboracija je okončana tokom rada na četvrtoj knjizi. Izdavač, koji je bio u poziciji da zadrži jenog od njih dvojice na projektu, odlučio da zadrži Hokusaja, čime se naglašava važnost ilustracija u štampanim radovima tog perioda.[8] Hokusaj je posvetio veliku pažnju produkciji svog rada u knjigama. Dva primera su dokumentovana pismima koje je pisao izdavačima i drvorezcima koji su učestvovali u produkciji njegovih dizajna u Tošisen Ehonu, japanskom izdanju antologije kineske poezije. Hokusaj piše izdavaču knjige da je drvorezac Egava Tomekiči, sa kojim je Hokusaj prethodno radio i koga je poštovao, odstupio od Hokusajovog stila u izrezivanju pojedinih glava. Hokusaj je takođe pisao direktno jednom drugom drvorescu koji je učestvovao u projektu, Sugiti Kinsuke, navodeći da se njemu ne sviđa stil Utagavske škole u kome je Kinsuke napravio oči i noseve figure, i da je neophodno da se naprave izmene kako bi konačni otisci bili u istinskom Hokusajevom stilu. U svom pismu, Hokusaj navodi ilustrovane primere svog stila ilustrovanja očiju i noseva, i stila Utagavske škole. Izdavač se složio da se urade izmene, mada su stotine kopija knjige već bile odštampane. Da bi se korigovali ti detalji već postojeći izrezani blokovi bi bili korigovani koristeći Umeki tehniku. Sekcije koje su se korigovale bu bile uklonjene i pripremljeno parče drveta bi bilo umetnuto, u kome bi drvorezac napravio revidirani dizajn. Upotreba Umeki tehnike se može detektovati po finim prekidnim brazdama duž granica umetnutog bloka. Štampane kopije originalne verzije i one napravljnjene nakon revizije koju je Hokusaj zahtevao su sačuvane. One su štampane 1833. i 1836. godine, respektivno.[9] U 51. godini života (1811. godine) je promenio ime u Taito i u tom periodu je oslikao delo Hokusaj manga i priručnike za crtanje (etehon) - Kratke lekcije jednostavnog crtanja.[10] Ovi radovi sa početka 1812. su bili podesan način da se zaradi novac i privuče više studenata. Manga (sa značenjem proizvoljnog crteža) obuhvata studije u perspektivi.[11] Prva knjiga Hokusajevih mangi, skica ili karikatura koje su uticale na modernu formu stripova poznatu pod istim imenom, bila je objavljena 1814. godine. Hokusaj manga je objavljena u 12 tomova do 1820. godine, i u njoj se nalaze crteži životinja, ljudi, biljaka, monaha itd. Neki crteži su bili duhovitog karaktera, što objašnjava popularnost ovog priručnika.[8] Godine 1820. ponovo menja ime. Pod imenom Jicu je naslikao Trideset i šest pogleda na planinu Fudži, među kojima je najpoznatija Veliki talas nad Kanagavom u ranim 1830-tim. Rezultati Hokusajevih studija perspektiva u Mangi se mogu videti u Velikom talasu Kanagave, gde on koristi ono što je video kao zapadnu perspektivu da predstavi dubinu i volumen.[11] Pokazalo se da je to toliko popularno da je Hokusaj kasnije dodao još deset štampanja serije. Među drugim popularnim štampanim serijama koje je on objavio tokom ovog vremena su Tura provincijskih vodopada, Okeani mudrosti i Neobični pogledi na proslavljene mostove provincija.[12] On je isto tako počeo da izrađuje brojne detaljne individualne slike cvetova i ptica, uključujući izuzetno detaljne Makove i Jato kokoški.[13] Kasniji život Zmajev dim izlazi iz planine Fudži Sledeći period koji započinje 1834. godine je Hokusaj započeo stvaralaštvo pod još jednim novim imenom, „Gakudžo Rodžin Mandži“, iliti Starac opčinjen umetnošću.[14] Tada je napravio Stotinu pogleda na planinu Fudži.[13] U postsrkiptu ovog rada, Hokusaj piše: Od svoje šeste godine života, imao sam strast da kopiram oblik stvari i od svoje pedesete godine objavio sam mnogo crteža, i od svega toga, što sam uradio do svoje sedamdesete godine nema ničeg vrednog uzimanja u obzir. U svojoj sedamdeset trećoj godini sam delimično shvatio strukturu životinja, ptica, insekata i riba, i život trava i biljaka. I tako, u svojoj osamdeset šestoj ću napredovati dalje; u devedesetoj ću još dalje prodreti u njihovo tajno značenje, a za sto ću možda zaista doći do nivoa veličanstvenog i božanskog. Kada budem imao sto deset, svaka tačka, svaka linija će imati sopstveni život.[15] Godine 1839. njegov studio je bio zahvaćen vatrom koja je uništila većinu njegovih dela. Otprilike u to vreme mu je i opadala popularnost, jer se pojavio mladi umetnik pod imenom Ando Hirošige. Međutim, Hokusaj nikada nije prestao da slika i kompletirao je Patke u potoku u svojoj 87. godini.[16] Na samrti je rekao „Kad bi mi nebesa dala samo još deset godina...još samo pet godina i postao bih pravi slikar“. Preminuo je 10. maja 1849.

MIRA BANJAC POZORIŠTE Šifra artikla: 269704 Isbn: 9788690244743 Autor : Zoran Maksimović Izdavač : UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Monografija je interesantna, odlično koncipirana i u odnosu na monografije posvećene prethodnim dobitnicima "Dobričinog prstena" razlikuje se po osavremenjenom dizajnu za koji je zaslužan Nenad Bogdanović. "Svi dobitnici "Dobričinog prstena" su veličine samim tim što su dobili ovo priznanje. Ali,... Detaljnije Monografija je interesantna, odlično koncipirana i u odnosu na monografije posvećene prethodnim dobitnicima "Dobričinog prstena" razlikuje se po osavremenjenom dizajnu za koji je zaslužan Nenad Bogdanović. "Svi dobitnici "Dobričinog prstena" su veličine samim tim što su dobili ovo priznanje. Ali, svako od njih je, pre svega, ličnost, tako da sam se priređujući knjigu rukovodio Mirinom ličnošću. Želeo sam da knjiga što više govori o njoj, da bude ona, da ima dušu i da bude životna. Ljude koji su pisali tekstove za knjigu upućivao sam da Miru sagledaju iz svog ugla: iz ugla iz kog je najbolje poznaju, a da se pri tome neke stvari ne ponavljaju u više tekstova" - kaže Zoran Maksimović, priređivač monografije. Monografija sadrži dvanaest poglavlja kroz koja je čuvena glumica predstavljena kao pozorišno, rediteljsko, filmsko, radijsko, televizijsko i pedagoško lice, ali kao "prvo lice jednine". Predstavljanje svih lica Mire Banjac počinje malim esejom o njoj, koji je napisao Zoran Maksimović i kroz koji on govori kako Miru doživljava kao glumicu. Naravno, monografija sadrži i popis njenih uloga (na filmu i u pozorištu i radio dramama), pozorišnih režija, televizijskih emisija, nagrada i priznanja, a tu su i izvodi iz kritika... Mladom teatrologu Maksimoviću pomagali su saradnici, a odazvao se i veliki broj Mirinih kolega i prijatelja da napiše priloge o njoj. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POZORIŠTE Autor Zoran Maksimović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač UDRUŽENJE DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2002 Format 17x24 Strana 383 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

TJEPOLO GENIJI UMETNOSTI XXIII ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 250730 Isbn: 9788677123543 Autor : Danijela Tarabra Izdavač : KNJIGA KOMERC Još jedan genije slikarstva koji je, osim po svojim delima, u istoriji umetnosti ostao upamćen i po tome što je svoja dela slikao brže nego što je nekima potrebno da pomešaju boje. Đanbatisti Tjepolu, najznačajnijem venecijanskom slikaru i grafičaru iz epohe rokokoa, je posvećena pretposlednja mo... Detaljnije Još jedan genije slikarstva koji je, osim po svojim delima, u istoriji umetnosti ostao upamćen i po tome što je svoja dela slikao brže nego što je nekima potrebno da pomešaju boje. Đanbatisti Tjepolu, najznačajnijem venecijanskom slikaru i grafičaru iz epohe rokokoa, je posvećena pretposlednja monografija edicije „Geniji umetnosti“. Ova edicija predstavlja umetnike koji su stvarali u periodu od 13. do 20. veka. Kvalitetne monografije sadrže reprodukcije remek-dela slikarstva u punom koloru, detaljne opise života slikara, kao i antologiju kritike i popis galerija i muzeja gde su njihova remek-dela izložena. Pun duha i neiscrpnog žara, s divnim bojama i iznenađujućom brzinom u radu, Tijepolo je pravi genije slikarstva. Ovaj veličanstveni slikar je sposoban da se prirodno i lako suoči sa najneobičnijim poteškoćama, najbizarnijim temama, najraznovrsnijim formatima, od platna veličine razglednice do ogromnih fresaka na tavanicama od nekoliko desetina kvadratnih metara. U 21. godini života je postao jedan od najuglednijih venecijanskih slikara. Freskama u rezidenciji u Vircburgu i u dvoru u Madridu snažno je uticao na nemačko i špansko slikastvo u finalnoj fazi baroka. Radio je i raskošne slike uljanim bojama („Strpljenje nevinosti i čednosti“), žanr-scene iz seoskog života, kvalitetne portrete, ali i brojne živahne karikature, crteže i bakropise. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor Danijela Tarabra Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KNJIGA KOMERC Pismo Latinica Godina 2012 Strana 160 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Odlično stanje Retko 1985 Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Božidar Prodanović Božidar Prodanović, Autoportret.jpg Autoportret, ulje na platnu, 49×38 cm Datum rođenja 14. jul 1923. Mesto rođenja Pranjani Kraljevina SHS Datum smrti 24. januar 2006. (82 god.) Mesto smrti Beograd Srbija i Crna Gora Polje mozaik, slikarstvo, crtež Biografija Uredi Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a.[3][4] Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama.[3] Preminuo je 24. januara 2006. godine.[5] Legati Uredi Dok u Čačku postoji Legat porodice Božidara Prodanovića, u okviru stalne postavke u Muzeju rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu takođe se nalazi njegov legat. Milanovačka muzejska ustanova poseduje umetničku zaostavštinu Prodanovića koju je on njoj poklonio 1977. godine. Reč je o 82 dela iz njegovog decenijama dugog bavljenja umetničkom profesijom. Poklonio je radove nastale raznim tehnikama (ulje na platnu, tempera, grafika, akvarel, crtež, mozaik) koji su načinjeni u periodu od 1939. do 1977. godine. U okviru umetničke zbirke Muzeja naročito se ističe njegov „Autoportret”, jedan od ranijih radova koji je nastao u periodu pre nego što je realistički koncept zamenio lirsko-ekspresionističkim.[6] Povrh toga, Prodanović je učestvovanjem na slikarskim kolonijama Muzeju ostavio još 13 radova nastalih 1993. i 1994. godine koji danas sačinjavaju stalnu postavku Muzeja Drugog srpskog ustanka. Sa druge strane, u biblioteci ove ustanove čuvaju se njegovi „Zapisi”, eseji o umetnosti, knjige i katalozi. Pored toga, Mileta Prodanović, njegov sin i takođe umetnik, 2007. godine poklonio je legatu očevu kutiju sa umetničkim priborom.[6] Galerija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati Mail - Art Umetnost kao komunikacija, to nije samo naslov knjige, koja je pred nama, to je, čini mi se, osnova i srž čitave Kamperelićeve umetničke delatnosti, njen istočnik i impuls koji ga uvek iznova i neumorno pokreće u nove istraživačke poduhvate. Svojom knjigom ovaj umetnik na jednom širokom fonu i planu uspeva da nam veoma živim bojama prikaže gotovo brojgelovsku sliku svega onog što se poslednjih godina zbivalo u pregrejanim umetničko-istraživačkim laboratorijama, ne samo Jugoslavije već i Evrope i sveta. Kreativci različitog napona i snage sa različitim motivima i veoma divergentnih pogleda na svet, društvo, planetarne probleme, čovekovu ulogu u istoriji, sadašnjem trenutku u vaseljeni, defiluju u vidu britkih, pa i šokantnih kaleidoskopskih slika na svakoj stranici ovog rukopisa. Umetnost kao komunikacija za mene je prava freska nezajažljive čovekove žudnje da se u svojoj rušilačkoj ali i gradilačkoj snazi takmiči i izjednači sa samim Bogom, kotao nepojamnih strasti, verovanja i nadanja, gotovo infantilne, dečije želje za kontaktom, za toplim, prijateljskim dodirom, prvorodni i neurotični krik iz tamnih ponora čovekove usamljenosti i kosmičke zime koja ga ni u snu ne zaboravlja i ne ostavlja. Rođen 1947. godine u Beogradu, gde je završio Pravni fakultet, Kamperelić je radio godinama kao pravnik u Nolitu, ali je bio aktivan i na umetničkoj sceni još od 70-ih. Ostaće zapamćen kao osobena stvaralačka ličnost koja je bila posvećena fluksusu, signalizmu, poeziji… Kamperelić se bavio različitim vidovima umetničkog izraza (instalacija, performans, vizuelna poezija, grafika, mail art i dr.). Bio je aktivan kako na domaćoj, tako i na međunarodnoj sceni – između ostalog, učestvovao je na 50. Venecijanskom bijenalu sa grupom KVARt 2003. Bio je autor i učesnik niza međunarodnih multimedijalnih umetničkih projekata, interaktivnih izložbi, performansa, uličnih akcija i interaktivnih projekata u zemlji i inostranstvu. Između ostalog, Kamperelić je bio i organizator beogradskog izdanja planetarne akcije “100.000 pesnika za promenu”, pokrenute 2011. godine prema zamisli američkog pesnika i aktiviste Majkla Rotenberga. Autor je četiri knjige i dobitnik niza nagrada i priznanja, među kojima je i priznanje Međunarodnog centra za poetsko istraživanje i prevodilaštvo iz Čongkinga u Kini za najboljeg pesnika sveta u 2004. godini. Kamperelić je bio član ULUS-a (Sekcija proširenih medija), Udruženja književnika Srbije i Međunarodne asocijacije pisaca (IWA). Bio je jedan od organizatora ULUS-ovog prvog međunarodnog Trijenala proširenih medija (2010) i jedan od inicijatora i osnivača Inicijativnog odbora ULUS-a koji se borio za promene u tom udruženju i za suštinske profesionalne vrednosti likovnih umetnika.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jelena Delibašić (Novi Sad, 8. Septembar 1981. godine), psiholog, čiji je naučno-istraživački rad posvećen analitičkoj uzajamnosti i arhetipskom razumevanjeu primarnih humanističko-psiholoških i filozofsko-religioznih načela afilijativne etike, nepobitnih u razmatranju razvojnog toka individuacije integrisanih bića. Priređivač je i urednik zbornika duhovne kulture Zlatni vek i paučina: tajna čoveka i duhovna realnost (istorijsko-kanonski aspekt i dometi filozofske istine u pravoslavnoj misli Dostojevskog), Novi Sad, Pravoslavna reč, 2017, kao i autor knjige Karavađo: odjeci vremena – estetika naturalizma u duhu alternative, Novi Sad, Zavod za kulturu Vojvodine, 2017. Autonomna priroda zla: predstave i senke, opšti deo njena je treća po redu knjiga, kojom nastoji ukazati na antropološki aspekt psihološke misli u čoveka, negujući njegovu izrazito važnu, inteligentnu kulturološku namenu u ogledima iz umetnosti i nauke. Michelangelo Merisi da Caravaggio, poznatiji samo i kao Caravaggio, bio je talijanski slikar koji je radio u Rimu, Napulju, na Malti i na Siciliji između 1593. i 1610. godine. Bio je začetnik baroknog slikarstva i prvi pravi slikar ovog pravca. Još za njegova života smatrali su ga tajanstvenom, začuđujućom, buntovnom i opasnom osobom. Na umjetničku scenu Rima stupio je 1600. godine i otada je uvijek imao naručitelja i zaštitnika te dobro prodavao svoja djela, ali se i ponašao kao razmažena zvijezda. Podaci iz 1604. godine govore kakvog je bio karaktera: `Nakon dvotjednog rada on bi se vucarao mjesec dana od bala do bala s mačem za pasom i slugom uz sebe, uvijek spreman za svađu ili tuču i veoma je teško bilo biti s njime u društvu`. [1] Godine 1606. ubio je mladića u dvoboju i pobjegao iz Rima s ucjenjenom glavom. Na Malti je 1608. godine ponovno sudjelovao u još jednoj kavgi, te 1609. u Napulju; vjerojatno namjerno isprovociran kako bi mu se neprijatelji osvetili. Već sljedeće godine preminuo je, nakon samo desetogodišnje karijere. Koncem 16-tog i početkom 17-tog stoljeća u gradu Rimu nastajale su velike nove crkve i palače, te se javila potreba za velikim slikama kako bi se one ispunile. Crkvena protureformacija je vapila za autentičnom religijskom umjetnošću kao otporom Protestantizmu, za što su se umjetne odrednice aktualnog pravca manirizma pokazale neodgovarajuće. Caravaggiova novina bio je radikalan naturalizam koji je kombinirao s pažljivim psihološkim zapažanjima i dramatičnim, skoro teatralnim pristupom kjaroskurom – uporabom svjetla i sjene. Za života izrazito slavan i utjecajan, Caravaggio je skoro bio potpuno zaboravljen stoljećima nakon smrti. Tek je u 20-tom stoljeću prepoznat njegov utjecaj na razvoj zapadne umjetnosti. O njegovom utjecaju na barok, tajnik Paula Valérya, Andre Berne-Joffroy, je rekao: `Ono što započinje s Caravaggiovim djelima je jednostavno – moderno slikarstvo`.

Konjović iz prikrajka / Milenko Popić MILAN KONJOVIC Sombor 2012. Mek povez, ilustrovano, format 21×21 cm, 410 strana. -knjiga je veoma dobro očuvana. ima posveta na najavnoj stranici ,par zutih flekica na prvoj stranici retko / „Može se reći da se takva knjiga, ostvarena delom u samoj blizini slikareve svakodnevice, i te kako očekivala. I odmah da kažem: svrstala se u onu grupu svedoćanstava koje je uslovio Dragoslav Đorđević — ništa ne propuštati, svakog dana beležiti, ne odmah revnosno tumačiti, ostvarivati pasijans takozvanih slučajnosti u vezi koja je i te kako kauzalna, moćna, jedinstvena po mnogo čemu. (...) Dobro stoji blizini monografija Miroslava Josića Đorđevića: nesvakidašnje skromna, zlopamtilo malih stvari. ” Dr Draško Ređep „Rukopis `Konjović iz prikrajka` je prepun tananih opservacija,jetkih komentara, suptilnih analiza, opaski, fraza i maksima izgovorenih u hodu, proznih minijatura i slika, a najviše podataka koji svedoče ili govore o dnevnim zbivanjima u jednoj Galeriji i trajanju jednog umetnika. Tu prolaze poznati i nepoznati, važni i nevažni, nadmeni i oholi, duhoviti i sumorni ljudi, a ruka autora dnevnika zapisuje njihove reči, gestove i tumačenja. Sam autor je često negde po strani od zbivanja, kao slučajno prisutan svedok. On prati, pamti i slaže,” Miroslav Josić Višnjić „Dve stare somborske familije su večito bile u vezi, u prepletu događaja iz somborske prošlosti: Popićev otac Boža radio je u advokatskoj kancelariji kod Konjovićevog oca Davida - baš kao što je Milenko Popić bio zaposlen u Galeriji Milana Ta činjenica tiho „lebdi” nad čitavim tekstom - dajući dnevniku o Konjoviću — roman sijersku atmosferu. Na kraju valja zaključiti - Konjović iz prikrajka Milenka Popića je odista vredno delo. Pisana u dnevničkoj formi, knjiga je puna fragmenata koji se, logikom i dijalektikom spontanih događanja, sintetišu u razumljiv sklop celovite priče prepune dragocenih dokumentarističkih podataka, u zapis ispunjen mislima jednog odista velikog umetnika — Milana Konjovića. Ali i pisca — Milenka Popića.” Sava Stepanov „Značajna i retka je preciznost kojom Popić beleži naizgled beznačajne sitnice (cenu galerijske ulaznice, visinu svoje plate, prihode Milana Konjovića i porez na taj prihod i dr.), koje bez nepotrebnih komentara i objašnjenja rečito govore o prilikama i vrednosnim odnosima vremena. Iako je u tekstu centralna figura zasigurno Milan Konjović, on pruža otkrivačke podatke i o brojnim drugim ličnostima kulturnog i društvenog života (Herceg Janoš, Mira Trailović, Miroslav Josić Višnjić, Miodrag B. Protić, Ivo Eterović i dr.), koji se već citiraju i koriste (na primer Miodrag B. Protić u svojoj autobiografskoj knjizi `Nojeva barka`). Popiću je tokom beleženja uspelo da ostane u `prikrajku`, u smislu nenametanja svog jezika i stila kada je reč o dijalozima aktera. ” Irma Lang (veliki beli ormar)

KOSA VAŠ PONOS I LEPOTA - Ačanski Darjana Tehnologija zanimanja za ženske frizere Darjana Ačanski iz Sivca, sela između Sombora i Kule, već pola veka je frizerka. Napisala je nekoliko knjiga iz ove oblasti, koje se koriste kao udžbenici u školama. Ova vredna žena je odlučila da ostane na selu sa porodicom i dokazala da i žene na selu mogu biti uspešne u onome što rade. Ljiljana Kojić iz Sivca nema problem kao i većina žena da često menja svog frizera. Više od 40 godina ide kod iste frizerke, u svaki salon u kome je ona radila, jer je, kaže, zadovoljna, kako uslugom, tako i osobom. -Pre svega, toplina ljudskost, druželjubivost, herojstvo, junaštvo. Jedna velika žena, majka baka. Nije samo posao, novac, biznis itd., nego je to uvek topla ljudska reč, uvek da sasluša, uvek da pomogne- rekla je Ljiljana. Pedesetogodišnje iskustvo Darjana Ačanski je pretočila u pet knjiga iz oblasti nege kose, ali i kozmetike. U pitanju je stručna literatura, koju koristi preko 20 škola u praktičnoj nastavi. Jedna od knjiga prevedena je na mađarski, a uskoro i na nemački jezik. Novi Sad 1998 164 str ilustracije 24 cm stanje odlično L.1. KUT. 60

Poput drugih evropskih zemalja, i Srbija je imala instituciju dvorskih fotografa, koji su radili za kraljevsku porodicu i time stekli posebna priznanja i počasti. Titulu „knjaževskog srbskog fotografa“ prvi je dobio A. Stojanović, a zatim je 1876. godine tu titulu je poneo i Nikola Štokman, potom i Petar Jovanović koji je imao svoj atelje u Novom Sadu do 1872. godine. Nakon njega, prestižnu titulu „dvorski fotograf“, ali sada kraljevski, dobio je Lazar Lecter iz Temišvara, koji je oko 1870. godine otvorio atelje u Beogradu, a kasnije je sa svojim sinovima otvorio i filijalu u Nišu. Nikola Lekić iz Pančeva takođe je dobio titulu „dvorski fotograf“, kao i V. Danilović, koji je preuzeo atelje Petra Jovanovića. Pred kraj 19. veka, Milan Jovanović je stekao titulu dvorskog fotografa Obrenovića i zadržao ju je i nakon promene dinastije. U unutrašnjosti Srbije, pored P. Aranđelovića u Nišu, titulu dvorskog fotografa imao je i fotograf M. L. Lazarević u Valjevu. Ovi dvorski fotografi su se isticali visokim kvalitetom svoga rada i izuzetnom veštinom u „portretisanju srpske onovremene elite“. Njihove fotografije su bile tražene i cenjene u visokim društvenim krugovima. Knjigu je priredila Laura Barna. 24 cm, 110 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja....

Knjiga je dobro očuvana. ,,Veliko interesovanje tokom 30 FEST-a izazvala je knjiga `FEST, odbrojavanje` renomiranog književnog kritičara Milana Vlajčića. U knjizi sa podnaslovom `Subjektivna šetnja kroz tridesetak godina beogradskog festivala` Milan Vlajčić između ostalog piše : `Shvatio sam da bi o FEST-u mogla da se napiše knjižurina sa hiljadu stranica. Ali ja sam imao zadati prostor, nešto dana za sređivanje beležaka i čvrsto obećanje samom sebi da ovaj `lični dnevnik` ne sme da zaliči na telefonski imenik`. Prenosimo odlomak iz knjige. ``Od prvog FEST-a protekle su tri decenije i danas je za mnoge naše naraštaje festovsko iskustvo povlastica kakvu nisu uživali žitelji i filmski manijaci mnogih evropskih metropola. To je osnovna, nepobitna činjenica, sve ostalo su nijanse. Oni koji danas imaju manje od 40 godina navikavani su na FEST kao na svakodnvenu životnu činjenicu kao što su voda, struja, radio i TV. Oni koji, samo zaslugom svoje krštenice, pamte kako je rođen FEST, znaju da je reč o srećnom sticaju okolnosti, o udruženom naporu desetak novinara, filmskih kritičara i kulturnih radnika, pa i o blagoslovu nekih uticajnih političara bez kojeg bi se sve pretvorilo u puste snove. Prvi FEST, sa radnim naslovom `Hrabri novi svet` , što je pozajmica iz naslova apokaliptičkog antiutopijskog romana Oldosa Hakslija , održan je od 8. do 16. januara 1971. Godinu dana ranije filmski kritičar našeg najstarijeg dnevnog lista `Politika` Milutin Čolić osmislio je reprizu inostranih filmova, koja je naišla na izvanredan odjek filmskog gledališta. U razgovoru s potpredsednikom grada Milanom Vukosom iskovana je zamisao o međunarodnom filmskom festivalu. Rođen je FEST, a umetnički direktor i selektor Milutin Čolić imao je dovoljno hrabrosti, u trenu kad je već kretala ideološka hajka na ono najbolje što je postojalo u našem filmu, da uz sebe zadrži predsednika Saveta Aleksandra Sašu Petrovića i selektora specijalnog noćnog programa `Konfrontacije` Dušana Makavejeva, koji će ubrzo, zbog hajke na jugoslovenski filmski `crni talas`, morati da napusti zemlju. Nova filmska svetkovina prihvaćena je iznad svih očekivanja: karte su planule preko noći, tapkaroši su se vratili pred bioskopske kapije, a u metežu za ponoćne projekcije šokantnih dela iz programa `Konfrontacije` polomljena su ulazna vrata Doma sindikata. Prvi FEST su kao ideju svesrdno potpomogli naši uvoznici-distributeri, jer je prethodnih godina, pod naletom televizijske pomame, drastično opadala posećenost bioskopa. FEST je bioskopskom životu filma ulio novu snagu. FEST je za ovih 30-tak godina obavio veliki kulturološki i obrazovni zadatak, filmski horizonti prošireni su na sve strane. Za FEST uvek ima novih povoda i izazova. Nekoliko hiljada filmova sa svih strana sveta i više od stotinu najznačajnijih autorskih imena i filmskih veličina učinili su da Beograd bude na kulturnoj mapi sveta primećen i zapamćen.`