tempera . original potpisano 2000 godina 18 x 12,5 cm sa paspartuom 25,5 x 20,5 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

S posvetom i crtežom autora Književna radionica Istočnik Političke karikature Izdavac: Knjizevna radionica Istocnik Godina izdanja: 1989. Broj strana: 168. Format: 21 cm Milenko Mihajlović (Beograd, 19. novembar 1953[1]) je srpski slikar, karikaturista i crtač stripa.[2] Milenko Mihajlović Datum rođenja 19. novembar 1953. (68 god.) Mesto rođenja Beograd FNR Jugoslavija Polje slikarstvo, strip Život Uredi Završio je Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo u klasi profesorke Mirjane Mihać. Magistrirao je 1987. sa izložbom iz ciklusa „Lokvanji“.[3] Jedan je od autora simbola građanskog otpora Beograđana, Srbije i Jugoslavije u danima agresije NATO (1999), u obliku par crnih i belih koncentričnih krugova. Radio je kao urednik karikature i stripa u satiričnim listovima „Student” (1985—1987), „Danga” (1993—1998) i „Naša krmača“.[4][3] Godine 1985. osvoji je drugo mesto na konkursu karikature PJER, a 1986. je osvojio treće mesto.[4] Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS). Izložbe Uredi Svoj slikarski opus deli na cikluse-samostalne izložbe[3][4]: „Bosna“ (1985) „Lokvanji“ (1987) „Beogradski krovovi noću“ (1989) „Sopoćani“ (1990) „Magija Beograda“ (1990) „Ptice“ (1991) „Žrtva“ (1991) „Kože“ (1992) „O reci“ (1993) „Kartoni “(1993) „Hilandar“ (1995) „Hodočašće“ (1997) „Okamenjeno more“ (2000) „Crno beli svet“ (2002) „Džez i bluz portreti“ (2003) „Beograd od kafane do kafane“ (2004) „Hodočašće Beograda“ (2005) „Meteori“ (2007) „Služb“ (2008) „Beograd (u malom) koga više nema“ (2010) „Nešto s anđelima“, Mali izložbeni salon, Banski dvor, Banja Luka (2011) „Nešto s anđelima“ (2012) „Beogradski krug olovkom“ – crteži olovkom (2013) „Savamala“ – crteži tušem (2013) Priznanja (sekcija pod izradom) Uredi Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[5]

САДРЖАЈ РЕЧ УРЕДНИШТВА Miloš Z. Agatonović, O budućnosti komunikacije: ima li singularitet alternativu? Aleksandra N. Brakus. Alternativna kultura i mediji Борис Р. Братина, Оксана A. Братина, ИДЕОЛОШКА ПРИРОДА МЕДИЈА НА ПРИМЕРУ ВИДЕО-ГИФА Dragan r. Ćalović, Alternativna medijasfera Ana d. Đurković, Alternativa jezikom filma Vladislava V. Erdeljan, Kuda ide alternativa danas ili: Daleko od avangarde Dinko a. Gruhonjić, Mediji civilnog društva kao alternativa mejnstrimu Ivana s. Ignjatov Popović, Dramska umetnost u dečjem učenju i razvoju kao alternativa elektronskim medijima Иван Б. Јеремић, АЛТЕРНАТИВА У МЕДИЈСКИ ПОСРЕДОВАНОМ ДРУШТВУ Jelena Ž. Maksimović, Jelena s. Osmanović, Značaj medijske kulture za alternativno obrazovanje Vesna i. Maričić, Mediji i alternativa kroz promatranje Godarovog filma Zbogom jeziku Jelena S. Marković, Zagrebi medije Ana A. Martinoli, „Alternativni” onlajn-radio u Srbiji – nezavisni audio-projekti između eksperimenta i održivog biznis modela Nina s. Mihaljinac, Medijski aktivizam kao umetnička praksa u Srbiji Marija r. Milovanović, „Otkazano zbog bolesti glumca” – subverzivni potencijali telesnosti u bestelesnom prostoru medijske komunikacije Angelina R. Milosavljević, Reformacija, Luter i upotreba grafike u propagandne svrhe: papa kao Antihrist Olivera b. Nušić, Predrag m. Krstić, Novi mediji – stara alternativa Dejana b. Prnjat, Digitalni mediji i obrazovanje Milan A. Radovanović, Semiotika alternativnih medija Maja d. Ristić, Performans kao drugost Саша Л. Саиловић, ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ КАО АЛТЕРНАТИВНИ МЕДИЈ – У ПОТРАЗИ ЗА ЗАДАТКОМ Damir j. Smiljanić, Medial turn – alternativno mišljenje ili prolazna moda? Dobrivoje Ž. Stanojević, Marko M. Đorđević, Humor, satira i karikatura kao sredstvo dekonstrukcije medijskih mitova Нина С. Стојановић, МОГУЋНОСТИ ПРИМЕНЕ МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА У НАСТАВИ ЛИКОВНЕ КУЛТУРЕ Radenko LJ. Šćekić, MEJNSTRIM i alternativni mediji kao polje i sredstvo političke borbe Katarina A. Šmakić, Medijska pismenost u formi alternativnog obrazovanja Divna m. Vuksanović, Filozofija medija: mediji i alternativa očuvana sa tragovima korišćenja

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slovenacki ! Akt je estetski shvaćena zabeležka nagog ljudskog tela. Može to da bude slikarsko delo, delo fotografije ili vajarsko delo. Za razliku od pornografije ova dela nisu namenjena da utiču na seksualne nagone i imaju za cilj da govore o čistim likovnim vrednostima. Granice između akta i pornografije nije stalna i zavisi od kulturnih i religioznih uticaja u društvu i ličnih iskustava kod posmatrača. Među najznačajnije umetnike koji su radili aktove, spadaju; Slikari: Mikelanđelo Bonaroti, Albreht Direr, Pjer Ogist Renoar, Anri Matis, Gustav Klimt, ... Vajari: Ogist Roden,... Fotografi: Man Rej,...

Format: 13x20 cm Broj strana: 440 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2007. Dejan Cukić je više od četvrt veka, uporedo sa muzičkom, gradio i karijeru novinara i publiciste posvećenog otkrivanju zanimljivosti iz rok istorije. 45 obrtaja - Priče o pesmama je autorski zaokružen izbor najboljih i najvrednijih dela nekih od najpoznatijih svetskih muzičara koji su radili i stvarali u prošlom veku. Tako su se među koricama ove knjige našli Robert Džonson, Bili Holidej, Frenk Sinatra, Elvis Presli, Bob Dilan, Hendriks, Bitlsi, Enimalsi, Dorsi, Rolingstonsi, Aerosmit, Metalika, Nirvana, Rejdiohed... Ukupno četrdeset pet rok autora koji su promenili muzičku istoriju, a manje poznati detalji iz njihovih biografija, koje nam autor ove knjige iznosi na videlo, bacaju sasvim novo svetlo na njihov život i rad. B5

Opis Stručni odgovori na pitanja koja postavlja svaki umetnik Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da radite sa svetlošću i senkama, ova knjiga vam pruža 200 odgovora o veoma različitim važnim temama. + Detaljne fotografije i ilustracije „korak po korak” pomažu u objašnjavanju tehnika i efekata – idealno i za početnike i za iskusnije slikare. + Dragoceni i pouzdani saveti uvaženog stručnjaka o svim aspektima slikanja vodenim bojama. + Poglavlja govore o odabiru prave opreme, boji i kompoziciji, mrtvoj prirodi, slikanju svetlih tačaka i građenju potezima četkicom. Strana 224 Povez knjige: tvrd Pismo: latinica Format knjige: 145 x 195 mm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Richard Felix Raine Barker (7. svibnja 1917. - 11. srpnja 1997.) bio je engleski novinar, dramski kritičar i povjesničar. Poznat je po tome što je bio najmlađi dramski kritičar na Fleet Streetu. Biografija Barker je rođen u Londonu 7. svibnja 1917. [1] kao sin arhitekta Anthonyja Rainea Barkera i njegove supruge, fotografkinje Patricie Russell [2]. Školovao se u školi Felsted prije nego što je pohađao školu Choate u Connecticutu kao dio programa razmjene učenika.[3] Oženio se Antheom Francis Gotch 1950. godine.[4] Felix Barker umro je 11. srpnja 1997. [1] Karijera Barker je započeo svoju karijeru u kasnim tinejdžerskim godinama izvještavajući za Evening News. Dva dobro prihvaćena članka, jedan o školskom životu, a drugi o požaru u Crystal Palaceu 1936. [1], donijeli su mu tjednu kolumnu kao amaterski dramski kritičar novina u dobi od 19 godina, što ga čini najmlađim dramskim kritičarom koji je radio na Fleet Streetu. [4] Tijekom Drugog svjetskog rata služio je kao vojnik, a kasnije i narednik u Gordon Highlandersima gdje je pomagao u vođenju kazališne zabavne skupine Balmorals. Nakon rata ponovno se pridružio Večernjim novostima, postavši pisac priloga 1946., zamjenik dramskog kritičara kasnije te iste godine, a glavni kritičar 1958..[4] Godine 1960. Barker je proširio svoj rad na filmsku kritiku, što ga je učinilo jednim od rijetkih kritičara u to vrijeme koji su radili i na kazalištu i na filmu.[2] Postao je predsjednik The Critics` Circle 1974. Tijekom svoje karijere kritičara, Barker se također afirmirao kao pisac i povjesničar, objavljujući djela kao što su The Oliviers (1953), The House that Stoll Built (1957), London: 2000 godina grada i njegovih ljudi (1974., s Peterom Jacksonom), London kakav je mogao biti (1975., s Ralphom Hydeom), [4] i Povijest Londona u kartama (1990., s Peterom Jacksonom). Njegova posljednja knjiga bila je Edwardian London, objavljena 1995. [2] Posthumno je izdano izdanje Londonskog topografskog društva pod brojem 167, što predstavlja još jednu važnu suradnju s umjetnikom Peterom Jacksonom, pod naslovom The Pleasures of London (2008.), a uredile su ga Ann Saunders i Denise Silvester-Carr. U mirovini je živio u Benendenu u Kentu gdje je uredio zemljište kuće Wealden Hall iz 15. stoljeća koju je njegov otac Anthony Raine Barker temeljito obnovio iz 1930-ih. Imao je dvoje djece, Kenta Barkera (1953–) i Maxine Barker (1956–1992).

Beograd naše mladosti (Belgrade of our youth) / Jovan Đorđević Priredili Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić Beograd 2021. Tvrd povez, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, format 24×23 cm, 274 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. „Beograd je i inače tema svih značajnih srpskih fotografa toga vremena, ali on je više radio za svoju dušu. Jovan Đorđević je ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije. [...] Ne znam kako ove fotografije doživljavaju drugi, ali meni je pokatkad do bola potresno da listam Jovanove fotografije, da još jednom vidim mesta naše mladosti, mesta koja, takva, nikad više neću videti. [...] Tu su, zgusnuti: i vreme, i doba, i ljudi koje smo sretali, poznavali ili ne poznavali, svejedno, ali uvek voleli.“ Goran Malić, umetnik, kritičar i istoričar fotografije `Belgrade was the subject of all significant Serbian photographers of that time but he worked primarily for his own pleasure. Jovan Đorđević remained true to his style, and that is precisely what has always been described by creative photographers with a single expression: the style of honest photography. [...] I do not know how these photos are perceived by others, but I sometimes find it painfully moving to leaf through Jovan’s photographs, to see once again the places of our youth, those which I will never see like that again. [...] Condensed, there appear a time and an age and the people we have met, and whom we may or may not have known, but have always loved.` Goran Malić, An artist, art critic and historian.` Sadržaj: Reč autora / Word From the Authors Goran Malić - Ogled o trajnosti i vrednosti / An essay on persistence and perseverance Darko Ćirić - Beograd mladosti Jovana Đorđevića / Belgrade of Jovan Đorđević`s youth Beograđani - Belgraders Pre mobilnih telefona - Before the time of mobile phones Tamo-vamo - Here and there Radni ljudi - Working people Kalemegdan i tvrđava - Kalemegdan and the fortress Izbliza - From up close Skriveni svet - The hidden world Muzička škola „Stanković - `Stanković` music school U društvu poznatih - In the company of celebrities Pored reke - By the river Zima - Winter Mali Beograđani - Little Belgraders Biografija fotografa - Photographer`s biography

ČAROBNI EKRAN FILM Šifra artikla: 386551 Isbn: 9788682524052 Autor : Vlada Petrić Izdavač : KINOPRAVDA INSTITUT U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o tem... Detaljnije U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Vlada Petrić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KINOPRAVDA INSTITUT Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 15Xx23,5 Strana 226 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

USPOMENE FILMSKOG MONAHA FILM Šifra artikla: 374815 Isbn: 9788682524007 Autor : Vlada Petrić Izdavač : KINOPRAVDA INSTITUT „Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri „Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!” Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o ... Detaljnije „Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri „Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!” Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o njemu: motivisanom radoholičaru koji se nikada nije upustio u projekat a da se nije svom silom bacio u njega; strasnom perfekcionisti nesklonom kompromisima koji ne štedi vreme da bi projekat krojio i prekrajao. Upoznali smo se 1985. godine i brzo nas je povezalo zajedničko interesovanje za onirički film, kao i zajednička ljubav prema jeziku i ritmu poetske proze. Vlada je uredio i napisao jedan esej za knjigu Film and Dream: An Approach to Bergman, na koju sam se pozivala u svojoj magistarskoj tezi o prikazu snova u nemim filmovima ekspresionizma i nadrealizma. Pozvala sam ga da porazgovaramo o nekim stvarima koje je napisao u svom eseju, ni u kom slučaju sigurna da će ovaj profesor s Harvarda imati imalo vremena za mene, ali Vlada, uskoro sam to saznala, nije bio uzdržani akademik: ne samo da je srdačno ćaskao s potpuno nepoznatom osobom na drugom kraju telefonskog kabla, već je zatražio da pročita moju tezu, budući da je tema koja povezuje film i snove očigledno i njemu bila privlačna. Na moje potpuno zaprepašćenje, nedugo nakon što sam mu donela svoju tezu, telefonirao mi je da mi kaže kako mu se veoma dopada stil kojim pišem i moj analitički pristup: „Vi pišete dugačke složene rečenice, ali ne previše složene, i Vaša terminologija je slična mojoj – Vi kažete neke stvari o Andaluzijskom psu (Un chien andalou) koje ranije nisu bile objavljene, o kojima sam i ja pisao u članku koji još nisam objavio – možda na ovome možemo raditi u budućnosti – ali u međuvremenu, da li biste bili zainteresovani za saradnju sa mnom na knjizi o Dzigi Vertovu i njegovom filmu Čovek sa filmskom kamerom?” Bujica reči pokuljala je u jednom dahu, naizgled bez pauza i interpunkcije. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Vlada Petrić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KINOPRAVDA INSTITUT Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2022 Format 15x23,5 Strana 206 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki format. Đorđe Đoka Jovanović (Novi Sad, 21. januar 1861 — Beograd, 23. mart 1953) bio je srpski vajar i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Kao jedan od osnivača Umetničke škole, iz koje je kasnije nastala Umetnička akademija, Jovanović je bio veoma posvećen pedagoškom radu. Najznačajniji deo njegovog stvaralačkog opusa predstavljaju javni spomenici i portreti, među kojima posebno mesto zauzimaju Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu, Knezu Milošu u Požarevcu, Josifu Pančiću, Kosti Taušanoviću, Vuku Karadžiću i Vojvodi Vuku u Beogradu, kao i niz spomenika na beogradskom Novom groblju.[1] Biografija Rođen je u Novom Sadu kao najmlađe sedmo dete, u porodici grčkog porekla. Od oca Nikole Jovanovića koji bio je učitelj, a majke `lepe Grkinje` Johanide ili Jovanke (po srpski). Porodica se preselila zbog očeve službe u Požarevac, gde je završio on osnovnu školu. Učitelj Jovanović se tu družio sa kolegom Đurom Jakšićem, koji je `kir` Nikolu opisao u pripovetki `Čiča Tima`: `debeli daskal, rodom iz Jelade`. Đorđe je krenuo u Kragujevačku gimnaziju, pa je po majčinoj želji prešao ubrzo na Zemljodeljsko-šumarsku školu u Požarevcu. Po majčinoj smrti izmolio je ministra prosveta 1879. godine, da mu se dozvoli upis u gimnaziju.[2] Fotografija Jovanovića iz mlađih dana Po završenoj beogradskoj Realci 1882. godine, upisao je Veliku školu u Beogradu, gde je na Tehničkoj školi, na odseku za arhitekturu, studirao godinu dana. Studije je prekinuo zbog odlaska u Beč gde je 1884. upisao Akademiju likovnih umetnosti. Već naredne godine prešao je u Minhen, i nastavio studije na Akademiji, u klasi prof. M. Vidmana (M. Widnmann). Oženio se prvi put tokom studija u Minhenu, sa Nemicom, Emom Viktorijom Šajtler. Iz tog `neskladnog` braka rodila su se dva sina, Aleksandar i Mirko. Nakon rastavljanja, prebacio je otac oba sina u Pariz gde je nastavio obrazovanje. U prestonici Francuske upoznaće mladu devojku Parižanku od 15 godina - Margaretu, koja će mu prvo pomoći oko dece, a zatim postati i supruga.[3] Sin Mirko, će poginuti u Prvom svetskom ratu na reci Marni 1915. godine, boreći se kao dobrovoljac u francuskoj Legiji stranaca. Iz Minhena je 1887. prešao u Pariz i tamo je na École des Beaux-Arts, u klasi profesora Šapija i Enžablera diplomirao vajarstvo 1890. Bio je prvi srpski akademski vajar.[4] Vratio se u Srbiju i tokom 1891. radio kao nastavnik crtanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Već 1892. ponovo je otišao u Pariz, gde je ostao do 1903. Ponovo se vratio u Beograd gde je postao profesor, a potom i direktor Umetničko-zanatske škole, od 1905. do 1919, s tim što je ratne godine proveo u Francuskoj. Posle rata, do penzionisanja 1926, radio je kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji i kao inspektor Ministarstva građevina. Član Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti od marta 1921.[5] Đorđe Jovanović je bio atletskog stasa i avanturističkog - sportskog duha, i spada u prve i najbolje srpske velosipediste i planinare. Pravio je nekoliko velikih evropskih tura, vozeći velosiped (preteču bicikla) po hiljadu i više kilometara kilometara u nizu, kao 1886. godine. Uputio se iz Pariza u rumunski grad Kostancu na obali Crnog mora. Njegova umetnički građena i ukrašena vila u beogradskoj ulici Skerlićeva 6. bila je pravi umetnički dom. U toj kući sa velikim ateljeom, on će izvajati sjajna dela i mirno proživeti uz svoju drugu suprugu, mnogo mlađu Francuskinju, obožavanu lepoticu Margo. On je jedan od osnivača slikarskog društva Lada i njen član do 1910. Bio je u član i umetničkog društva Medulić. Posle rata ponovo je bio član Lade, sve do 1932. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Beograda. Delo Prvi put je izlagao na Pariskom salonu i Svetskoj izložbi u Parizu 1889, tada je dobio bronzanu medalju. Dobio je zlatnu medalju na Svetskoj izložbi 1900. godine u Parizu. Samostalno je izlagao prvi put u Novom Sadu 1905, a potom često u Beogradu. Svoja dela je izlagao u okviru paviljona Kraljevine Srbije na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. godine.[6] Pripada prvoj generaciji srpskih vajara čije delovanje ima pionirski karakter. Uradio je veliki broj bista i skulptura, ali i medalja, plaketa. Od njegovih radova najpoznatiji su: Spomenik Josifu Pančiću (1891) u Univerzitetskom parku u Beogradu; spomenik knezu Milošu Obrenoviću (1898) u Požarevcu; spomenik Kosovskim junacima (1910) u Kruševcu; Crnogorac na straži (1903) u pariskoj opštini; spomenik Branku Radičeviću (1899) u Sremskim Karlovcima; spomenik vojvodi Mišiću (1921); Spomenik Vuku Karadžiću (1929) u Beogradu; spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću (1930) itd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1920. Đorđe Jovanović o umetnosti i umetnicima svog doba „... Oni mnogo lutaju, a trebali bi već da nađu svoj put. Vidite, mnogi od njih misle da je umetnost, samo ono što je najnovije, poslednja moda, pa bio to ma kakav ekstrem. A u umetnosti, nema novog i starog; postoji samo dobro – umetnost, i rđavo- neumetnost. Pravci, škole i razni „...izmi“ to je sve sporedno...“. Koliko naša sredina podstiče stvaralački rad Đ.Jovanović je rekao: „Izgleda vrlo malo. Kulturni ljudi koji razumeju šta je umetnost, profesori, učitelji – ti nemaju novaca, a oni koji kod nas imaju novaca ti se više interesuju za automobile.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Norman Antony Hart (15. listopada 1925. – 18. siječnja 2009.), [1][2][3] bio je engleski umjetnik najpoznatiji po svom radu na obrazovanju djece u umjetnosti kroz svoju ulogu dječjeg televizijskog voditelja. Hart je isprva služio kao časnik u pukovniji Gurkha do početka indijske neovisnosti. Nakon toga se uključio u dječju televiziju od 1950-ih, radeći na BBC-jevom Plavom Petru nekoliko godina prije nego što je predvodio niz dječjih umjetničkih programa, uključujući Vision On, Take Hart i Hartbeat. Hartov doprinos dječjoj televiziji uključuje dizajn logotipa broda koji koristi Plavi Petar i znački serije, te animiranog lika Morpha, koji se pojavio uz njega u njegovim programima nakon njegovog predstavljanja 1970-ih. Rani život Tony Hart je rođen u Hastings Roadu, Maidstone u Kentu.[4] Crtanje ga je zanimalo od malih nogu.[3] Pohađao je All Saints, Margaret Street Resident Choir School, a zatim školu Clayesmore u Iwerne Minsteru, Dorset, [5] gdje mu je umjetnost bila najbolji predmet.[3] Vojna služba Hart je napustio školu 1943. i želio se pridružiti Kraljevskim zračnim snagama, ali kako ne bi mogao letjeti zbog pomalo slabog vida, slijedio je očeve stope i umjesto toga se pridružio britansko-indijskoj vojsci gdje je stekao časničku komisiju u 1st Gurkha puške.[potreban citat] Međutim, kada mu je rečeno da će niže rangirane britanske časnike zamijeniti indijski časnici nakon indijske neovisnosti, odlučio se vratiti u civilni život.[3][neuspjela provjera] Izbijanje Korejski rat (25. lipnja 1950.) doveo ga je do ponovnog imenovanja u Teritorijalnu vojsku, pridodanu Kraljevskom topništvu, od 23. studenog 1948. do 1. srpnja 1950. [6] Karijera Hart na snimanju filma Take Hart, c. 1970-ih Nakon što je demobiliziran, Hart je odlučio postati profesionalni umjetnik i studirao je na Maidstone College of Art, [3] koji je kasnije postao Kent Institute of Art & Design (a sada je kampus Maidstone Sveučilišta za kreativne umjetnosti). Diplomirao je 1950. i, nakon što je radio kao izlagač u jednoj londonskoj trgovini, postao slobodni umjetnik.[3] Hartov prodor u televiziju dogodio se 1952. godine, nakon što ga je brat nagovorio da dođe na zabavu na kojoj je upoznao BBC-jevu televizijsku producenticu za djecu. Nakon intervjua u kojem je Hart nacrtao ribu na salveti dok je producent tražio papir, Hart je postao rezidentni umjetnik na programu Saturday Special.[2] Naknadne televizijske emisije uključivale su Playbox (1954–59), Tich and Quackers (1963–), Vision On (1964–76), Take Hart (1977–83), Hartbeat (1984–93), Artbox Bunch (1995–96) i Smart Hart (1999. – 2000.). [7] Od 1970-ih često se pojavljivao uz animiranog Plasticine stop-motion lika Morpha, kojeg je stvorio Peter Lord iz Aardman Animationsa. Hart je bio redovito lice na BBC-jevom dječjem programu Blue Peter 1950-ih, a predstavio je niz programa 1959. [2]. Knjiga Richarda Marsona Blue Peter: Inside the Archives navodi Harta kao voditelja u studenom 1959., ali on nije službeno naveden kao domaćin. Osim što je demonstrirao projekte malih razmjera (vrste koje bi gledatelji mogli učiniti), Hart je također stvorio umjetnička djela velikih razmjera na podu televizijskog studija, pa je čak koristio plaže i druge otvorene prostore kao `platna`.[8] Stalni dio Hartovih programa bila je Galerija u kojoj su se izlagala umjetnička djela (slike, crteži i kolaži) koja su slali mladi gledatelji. Jedan od dijelova lagane vibrafonske glazbe koji prati ovaj prilog—`Left Bank Two`, skladatelja Waynea Hilla i izvode The Noveltones[9][10]—ušao je u britansku TV temu. Ovo je prvi put predstavljeno u emisiji Vizija On. Hart je također izradio originalni dizajn za značku Blue Peter, koja se također koristi kao logo programa. Prvobitno je tražio da mu se honorar isplati kao tantijema od 1d (jedan peni prije decimalizacije) za svaku izrađenu značku, ali ponuđena mu je paušalna naknada od £100[11][12] (ekvivalent £3,061.58 prema stopama iz siječnja 2020. ). Značke su poznate diljem Ujedinjenog Kraljevstva i za njima su čeznule generacije gledatelja Plavog Petra. Galiju tinte i akvarela, za koju se vjeruje da je bila inspiracija za logo i značku Plavog Petra, izvorno je nacrtao Hart za `Hooray for Humpty-Dumpty` u Subotnjem specijalu, 1952. [13] Hart je dobio dvije BAFTA nagrade. Njegov prvi, za najbolji dječji obrazovni program, došao je 1984. za Take Hart, a dobio je nagradu za životno djelo 1998. [8]. Povukao se iz redovnog rada na televiziji 2001. godine.[3] Osobni život Hart je upoznao svoju suprugu Jean Skingle dok je radio na televiziji; vjenčali su se 1953.[2] Bili su u braku pedeset godina dok ona nije umrla 2003. Imali su kćer Carolyn i dvoje unučadi.[14] Smrt Dana 28. prosinca 2006. objavljeno je tijekom programa ponovnog okupljanja It Started with Swap Shop da je Hart lošeg zdravlja, iako to nije razrađeno sve do intervjua za The Times objavljenog 30. rujna 2008., otkrivajući da su ga dva moždana udara lišila uporaba

Slavimir Stojanović: Complicate Simply Katalog retrospektivne izložbe održane u Salonu Muzeja primenjene umetnosti (3. septembar - 28. septembar 2015.) Beograd 2015. Mek povez sa klapnama, bogato ilustrovano, 288 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Slavimir Stojanović rođen je 1969. godine, a za dizajn se zainteresovao vrlo rano. Još u osnovnoj školi počeo je da se bavi ilustracijom, karikaturom i stripom, a svoj prvi štampani plakat realizovao je sa 16 godina. Studirao je Grafičke komunikacije na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, specijalizovao se na Visokoj školi za dizajn u Geteborgu i na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani. Radio je kao kreativni direktor u brojnim agencijama u Srbiji i Sloveniji, njegovi projekti dobili su više od 300 međunarodnih i domaćih nagrada i priznanja, a 2011. uvršten je u Tašenovu kompilaciju najuticajnijih grafičkih dizajnera sveta Contemporary Graphic Design. Neke od najpoznatijih Stojanovićevih izložbi u Beogradu bile su „Fenoman“ 2003, „Future Retro“ 2007, „Stories“ 2009 i „You Are An Idiot, Please Act Accordingly“ 2013. U stvaralaštvu Slavimira Stojanovića primetan je stav da se na najjednostavniji mogući način, tj. uz upotrebu minimalnih vizuelnih sredstava, kreira dizajnerski rad koji će obuhvatiti kompleksnost ideje koju prezentuje, ali i sveta u kojem živimo, što simbolizuje njegova kreativna maksima Complicate Simply. Uz neophodnu dozu dosetke, ironije ili autoironije, Slavimir poštuje želju naručioca projekta za kompleksnim, ali lako prepoznatljivim dizajnerskim rešenjima, ili predstavlja sopstvene projekte u okviru brenda „Futro”. Na poziv Dragana Sakana, radi za marketing agenciju “S Team Bates Saatči & Saatči Belgrade”, kao regionalni umetnički direktor. U „Sačiju” dobija mogućnost da se izrazi u različitim umetničkim disciplinama: piše tekst, dizajnira oglas, ilustruje ga ili fotografiše. Tokom rada u „Sačiju”, svojim „grafičkim anegdotama” Slavimir gradi univerzalan vizuelni smisao za humor. Njegov prečišćen vizuelni jezik u dizajnerskim radovima bez tekstualnog narativa postaje posebno vrednovan. U novijim radovima okrenut je dijalogu sa običnim konzumentom današnjeg uniformisanog sistema masovne komunikacije, čovekom koji nije siguran u to na koji način svet marketinga ima veze sa njegovim životom i švatanjima. Dejstvujući sa pozicije insajdera, Slavimir se postavlja u kritičku poziciju sveta masovnih komunikacija, a njegovi radovi poprimaju status ikoničnog u svetu marketinga zatrpanog produkcijom različitih vizuelnih sistema podsticanja želje pojedinog posmatrača/potrošača. Sadržaj: Total Slavimir / Slobodan Jovanović Rubni kamen / Mirko Ilić Rani radovi / Vladimir Čeh Logo-logika / Jovan Čekić Logos / Rambo Amadeus Glasna tišina / Dušan Ercegovac Pompezni minimalizam / Gorčin Stojanović Lepotica i zver / Lazar Džamić Komplikuj jednostavno / Ivan Stanković Futro / Ivan Tokin Knjiga utisaka / Slavoljub Stanković Biografija

JOVAN ĐORĐEVIĆ BEOGRAD NAŠE MLADOSTI - BELGRADE OF OUR YOUTH Predgovor - Goran Malić Pregovor - Darko Ćirić Priredili - Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić Prevod - Željko V. Mitić Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2021 274 strana 23x24 cm ISBN - 978-86-521-3582-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Reč autora / Word From the Authors Goran Malić - Ogled o trajnosti i vrednosti / An essay on persistence and perseverance Darko Ćirić - Beograd mladosti Jovana Đorđevića / Belgrade of Jovan Đorđević`s youth Beograđani - Belgraders Pre mobilnih telefona - Before the time of mobile phones Tamo-vamo - Here and there Radni ljudi - Working people Kalemegdan i tvrđava - Kalemegdan and the fortress Izbliza - From up close Skriveni svet - The hidden world Muzička škola „Stanković - `Stanković` music school U društvu poznatih - In the company of celebrities Pored reke - By the river Zima - Winter Mali Beograđani - Little Belgraders Biografija fotografa - Photographer`s biography `Priredili Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić „Beograd je i inače tema svih značajnih srpskih fotografa toga vremena, ali on je više radio za svoju dušu. Jovan Đorđević je ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije. [...] Ne znam kako ove fotografije doživljavaju drugi, ali meni je pokatkad do bola potresno da listam Jovanove fotografije, da još jednom vidim mesta naše mladosti, mesta koja, takva, nikad više neću videti. [...] Tu su, zgusnuti: i vreme, i doba, i ljudi koje smo sretali, poznavali ili ne poznavali, svejedno, ali uvek voleli.“ Goran Malić, umetnik, kritičar i istoričar fotografije `Belgrade was the subject of all significant Serbian photographers of that time but he worked primarily for his own pleasure. Jovan Đorđević remained true to his style, and that is precisely what has always been described by creative photographers with a single expression: the style of honest photography. [...] I do not know how these photos are perceived by others, but I sometimes find it painfully moving to leaf through Jovan’s photographs, to see once again the places of our youth, those which I will never see like that again. [...] Condensed, there appear a time and an age and the people we have met, and whom we may or may not have known, but have always loved.` Goran Malić, An artist, art critic and historian.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Polovna knjiga, zaštitna kutija blago pohabana, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: Državna založba Slovenije - Ljubljana, 1987. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom u zaštitnoj kutiji, 32,5 cm. 192 str. Kunstdruk, ilustracije pun kolor Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 - Beograd, Srbija, 24. novembar 2011) jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine - samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Dalmacija v srcu - Tekst je na slovenačkom jeziku

Izdavač: Opštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Novi Sad Povez: tvrd Broj strana: 128 Bogato ilustrovano. Format: 22,5 x 32,5 cm Posveta na predlistu, odlično očuvana. Tokom rada na knjizi registrovano je nešto više od 220 vitražnih prozora, od kojih je najveći broj postavljen na prozore crkava svih verskih zajednica, sa kompozicijama koje prikazuju likove najpoznatijih i kod vernika najpopularnijih svetitelja. Knjiga je zamišljena tako da, uz topografsku obradu sačuvanih vitraža sa prostora Novog Sada i okolnih naselja, čitaoca upozna i sa drugim osnovnim podacima o ovoj likovnoj tehnici. U prvom delu obrađen je nastanak i razvoj vitraža uopšte, sa kratkim osvrtom na staklarstvo i vitražerstvo u oblastima južnoslovenskih zemalja, kao i na tehniku njihove izrade kakva se danas koristi ali je, u suštini, već vekovima nepromenjena. U drugom delu knjige su biografije vitražista koji su na ovom terenu radili. Od četrnaest zabeleženih imena za pet, u autoru dostupnoj literaturi, nažalost ne postoje podaci. Treći deo je najobimniji i u njemu je, hronološkim redom, obrađen 31 vitražni ansambl: 17 sakralnih i 14 profanih dela nastalih između 1884. i 1994. godine. (K-132)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filmovi Andreja Tarkovskog: vizuelna fuga / Vida T. Džonson, Grejem Petri Banja Luka / Beograd 2007. Mek povez, 351 strana. Filmovi Andreja Tarkovskog daju novo viđenje jednog od najvećih - i naimanje shvaćenih filmskih autora u poslednje četiri decenije. Džonson i Pitri opisuju svaki film Tarkovskog, tumačeći ga u okviru biografskog i istorijskog okvira. Prvi deo istražuje život Tarkovskog, njegove metode rada, estetske teorije, i njegovo mesto unutar spektra Sovjetske kinematografije. Drugi deo daje kritičke analize sedam glavnih filmova Tarkovskog i detaljni sadržaj svakog filma. Poslednji deo ispituje glavna stitlistička sredstva, slikovne obrasce koji se ponavljaju, i teme koje sačinjavaju `poetski svet` Tarkovskog. Tekst je obogaćen sa više od šesdeset slajdova kvadrata iz filma. Ova studija skida naslage mita i dezinformacija koje pokrivaju kreativni rad i život ovog velikog filmskog autora, i daje bogatu i detaljnu analizu njegovih filmova. Andrej Tarkovski je nesumnjivo najveći Ruski filmski stvaralac posle Ezeištaina. Njegov vizionarski pristup filmskoj priči i prostoru kao i njegova poetična posvećenost filmu svakako je bitno uticala na razvoj moderne filmske umetnosti. B. B. Grulović VIDA T. JOHNSON, Vanredni Profesor i Direktor programa za ruski jezik na univerzitetu Tafts, zajedno sa Grejemom Pitrijem bila je koautor poglavlja o Andreju Tarkovskom knjizi Five Filmmakers (Pet filmskih stvaralaca, čiji je urednik Danijel Goulding). GREJEM PETRI, Profesor drame i engleskog jezika na univerzitetu Mekmaster i autor Bioskop Fransoa Trifoa; Istorija mora odgovoriti čoveku: Savremeni mađarski film; i Holivudske sudbine: Evropski režiseri u Americi, 1921- 1931. Andrej Arsenijevič Tarkovski (rus. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский; Zavražje, 4. april 1932 — Pariz, 28. decembar 1986) je bio ruski filmski i operski režiser, scenarista, pisac, teoretičar filma i pozorišta, glumac i estetičar.[1] Mnogi ga smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i najvećim režiserom u istoriji svetske kinematografije.[2][3] Njegov filmski izražaj karakterišu dugi kadrovi, dramatična struktura, upotreba poezije i sna, nehronološko izlaganje radnje i poetske slike prožete metafizičkim temama. Detinjstvo i mladost Njegov otac Arsenij Tarkovski bio je pesnik koji je zarađivao za život kao prevodilac, dok je njegova majka, Marija Ivanovna, po profesiji glumica provela život radeći kao urednik za prvu državnu izdavačku kuću u Moskvi. Uoči njegovog rođenja roditelji su mu se preselili na selo, ali su se nedugo zatim i razveli. Uporedo sa gimnazijom pohađao je muzičku školu i tri godine učio slikarstvo. Studije Tokom 1952. godine upisao je Fakultet za orijentalne jezike, gde je učio arapski jezik i književnost, ali posle dve godine školovanja napustio je fakultet i otišao u Sibir da radi i studira geologiju. Učenik filmske škole Krajem 1954. godine napustio je dotadašnji posao i u Moskvi upisao Filmsku akademiju u klasi profesora Mihajla Iliča Roma. Filmsku akademiju završio je 1960. godine, diplomirajući kratkim filmom „Parni valjak i violina“. Tada se oženio svojom prvom ženom, Irmom Ruš. Rano doba Hruščova nudilo je dobre mogućnosti mladim filmskim rediteljima. Pre 1953. godišnja filmska produkcija bila je niska i većinu filmova režirali su veterani reditelji. Posle 1953. godine proizvedeno je više filmova, i to od strane mladih reditelja. Hruščovska otopina je malo ublažila sovjetska socijalna ograničenja i dozvolila ograničen priliv evropske i severnoameričke književnosti, filmova i muzike. To je Tarkovskom omogućilo da vidi filmove italijanskih neorealista, francuskog novog talasa i reditelja poput Kurosave, Bunjuela, Bergmana, Bresona, Andžeja Vajde (čiji su film Pepeo i dijamanti uticali na Tarkovskog) i Mizogučija. Rad u SSSR Prvi film Tarkovskog bilo je `Ivanovo detinjstvo` iz 1962. godine. Film je nasledio od režisera Eduarda Abalova, koji je morao da odustane od projekta. Film je zaslužio međunarodno priznanje Tarkovskog i osvojio nagradu Zlatni lav na Filmskom festivalu u Veneciji 1962. Iste godine, 30. septembra, rođen mu je prvi sin Arsenije (zvan Senka u dnevnicima Tarkovskog) Tarkovski. Godine 1965. režirao je film `Andrej Rubljov` o životu Andreja Rubljova, ruskog slikara ikona iz petnaestog veka. Andrej Rubljov nije, osim jedne projekcije u Moskvi 1966, odmah pušten nakon završetka zbog problema sa sovjetskim vlastima. Tarkovski je morao nekoliko puta da preseče film, što je rezultiralo nekoliko različitih verzija različite dužine. Film je široko objavljen u Sovjetskom Savezu u rezanoj verziji 1971. Ipak, film je imao budžet veći od milion rubalja - značajna suma za taj period.[4] Od svoje supruge Irme Ruš razveo se u junu 1970. Iste godine oženio se Larisom Kizilovom, koja je bila asistent produkcije filma `Andrej Rubljov` (zajedno su živeli od 1965). Sa njom je dobio i drugog sina. 1972. završio je Solaris, adaptaciju romana `Solaris` Stanislava Lema. Na ovome je radio zajedno sa scenaristom Fridrihom Gorenštajnom od 1968. Film je predstavljen na Filmskom festivalu u Kanu, osvojio je Grand Prix Spécial du Jury i nagradu FIPRESCI i nominovan za Zlatnu palmu. Spomenik Andreju Tarkovskom na ulazu u Institut za kinematografiju `Gerasimov` Od 1973. do 1974. godine snimao je film `Ogledalo`, autobiografski i nekonvencionalno strukturiran film koji opisuje njegovo detinjstvo i uključuje neke očeve pesme. U ovom filmu Tarkovski je prikazao nevolje detinjstava pogođenih ratom. Tarkovski je na scenariju za ovaj film radio od 1967. godine. Od početka, film nije bio dobro prihvaćen od sovjetskih vlasti zbog svog sadržaja i elitističke prirode. Sovjetske vlasti svrstale su film u „treću kategoriju“, strogo ograničenu distribuciju, i dozvolile su prikazivanje samo u trećerazrednim bioskopima i radničkim klubovima. Poslednji film Tarkovskog završen u Sovjetskom Savezu bio je `Stalker`, inspirisan romanom `Piknik pored puta` braće Arkadije i Borisa Strugatskog. Tarkovski je braću prvi put upoznao 1971. godine i bio je u kontaktu s njima do svoje smrti 1986. godine. Proizvodnja je zaglibila u nevolje; nepravilan razvoj negativa uništio je sve spoljne snimke. Odnos Tarkovskog sa snimateljem Georgijem Rerbergom pogoršao se do te mere da je Aleksandra Knjažinskog zaposlio kao novog prvog snimatelja. Tarkovski je pretrpeo srčani udar u aprilu 1978. godine, što je rezultiralo daljim odlaganjem. Film je završen 1979. godine i dobio je nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Kanu. U emigraciji Slika Andreja Tarkovskog u Latina izbegličkom kampu Latina (Italija) 1985. godine Početkom 1980. godine Tarkovski, je napustio Sovjetski Savez i nekoliko preostalih godina života proveo je u stalnoj borbi sa sovjetskim vlastima da dozvole njegovoj porodici, a naročito mlađem sinu, da mu se pridruže. Njegova filmska karijera je ponovo počela u Italiji gde je radio dokumentarac „Putovanje u vremenu“ (1983), a za film „Nostalgija“ scenario je napisao u saradnji sa scenaristom Toninom Guerom. Veći deo 1984. proveo je pripremajući film `Žrtvovanje`. Na konferenciji za štampu u Milanu 10. jula 1984, on je najavio da se nikada neće vratiti u Sovjetski Savez i da će ostati u Evropi. U to vreme, njegov sin Andrej mlađi još je bio u Sovjetskom Savezu i nije mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju. 28. avgusta 1985. Tarkovski je stigao u izbeglički kamp Latina u Latini,[5] gde je bio registrovan sa serijskim brojem 13225/379.[6] `Žrtvovanje` je bio poslednji film Tarkovskog, posvećen njegovom sinu Andreju mlađem. Režija Andreja Tarkovskog, koji dokumentuje nastanak Žrtvovanja, objavljen je nakon smrti režisera 1986. U posebno potresnoj sceni, pisac / režiser Mihail Lezczilovski prati Tarkovskog u šetnji dok izražava svoja osećanja prema smrti - tvrdi da je besmrtan i da se ne plaši smrti. Smrt Tokom 1985. godine u Švedskoj je snimio film `Žrtvovanje`. Na kraju godine dijagnostikovan mu je terminalni rak pluća. U januaru 1986. godine započeo je lečenje u Parizu, a tamo mu se pridružio njegov sin kojem je konačno dozvoljeno da napusti Sovjetski Savez. Žrtva je predstavljena na Filmskom festivalu u Kanu i dobila je Grand Prix Spécial du Jury, nagradu FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija. Kako Tarkovski zbog bolesti nije mogao da prisustvuje, nagrade je prikupio njegov sin Andrej Mlađi. U poslednjem zapisu Tarkovskog u svom dnevniku (15. decembra 1986.), napisao je: „Ali sada više nemam snage - u tome je problem“. Dnevnici su ponekad poznati i kao Martirolog i objavljeni su posthumno 1989. i na engleskom 1991. godine. Tarkovski je umro 28. decembra 1986. godine u Parizu (Francuska). Sahranjen je na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Parizu. Teorija zavere pojavila se u Rusiji početkom devedesetih kada se tvrdilo da Tarkovski nije umro prirodnom smrću, već da ga je ubio KGB. Dokazi za ovu hipotezu uključuju svedočenja bivših agenata KGB-a koji tvrde da je Viktor Čebrikov izdao naredbu da se Tarkovski ubije, da bi se umanjilo ono što su sovjetska vlada i KGB videli kao antisovjetsku propagandu Tarkovskog. Kao i kod Tarkovskog, i njegova supruga Larisa Tarkovskaja i glumac Anatolij Solonjicin umrli su od iste vrste raka pluća. Vladimir Šarun, dizajner zvuka u filmu`Stalker`, uveren je da ih je sve otrovala hemijska fabrika u kojoj su snimali film....

Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 1, 1960-1965. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 97, [6] str. s tablom : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 2, 1966-1969. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Endi Vorhol (engl. Andy Warhol; Pitsburg, 6. avgust 1928 – Njujork, 22. februar 1987) je bio američki slikar, režiser, publicista, glumac i najveća figura pop-arta. Studirao je dizajn na Univerzitetu Karnegi Melon nakon čega je otišao u Njujork. Biografija Rođen je u Pitsburgu u Pensilvaniji pod pravim imenom Endru Vorhola. Njegov otac Andrej Varhola (prezime se pisalo „Varhola“ u Evropi, ali je promenjeno na Vorhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinskog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (danas: Mikova, Slovačka). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U izvorima je nađeno da se rodio između 1928. i 1931. godine. On sam nam tvrdi da je godina rođenja iz 1931. falsifikat u matičnim knjigama. Najčešće se navodi godina rođenja i datum rođenja 6. avgust 1928. godine. Njegov otac je iako je u mnogim biografijama navedeno da je radio u rudnicima, ipak radio na građevinama u Pensilvaniji i njegova porodica je bila grčko-katoličke veroispovesti.[8] Imao je dva brata. U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu. Godine 1949, preselio se u Njujork i počeo je uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku. 1960.-e Tokom 1960-ih Vorhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Vorhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Vorhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao Koka - kola, kao i poznate popularne ikone, kao Merlin Monro, i Elizabet Tejlor. Godine 1963, osnovao je atelje „The Factory“ i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate andergraund ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini – sitotiskom i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Vorhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Tokom 1950-ih Vorhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Fredie Herko, Ronald Tavel, Mari Voronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Vorhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Vorholove Superstars“, među kojima su Edie Sedgvik, Viva (Vorholova superzvezda), Niko, Kandi Darling, i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Vorholovi prijatelji do njegove smrti. Važne ličnosti iz njujorškog andergraund umetničkog i filmskog sveta pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Vorholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Varhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a. Pokušaj ubistva Valerie Solanas se juna 1968. pojavila u „Factory“-u i pucala u Vorhola. Mario Amaia je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u „Factory“-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je „S.C.U.M Manifest“, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala „Factory“-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Vorhol je bio ozbiljno ranjen i jedva je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva „Factory“ je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj „Factory“-a 60-ih. 1970-e U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Vorhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Cedunga napravljen je 1973. godine. Vorhol je izlazio u poznate noćne klubove na Menhetenu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. 1980-e Tokom 1980-ih Vorhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i finansijski, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima. Vorhol je, takođe, cenio intenzivan holivudski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Seksualnost Vorhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama. Tokom karijere Vorhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi crpe snagu ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreni. U knjizi memoara Popizam: Vorholove šezdesete, umetnik se priseća razgovora sa filmskim stvaraocem Emil de Antoniom, na temu problema koje je imao zbog svoje otvorene homoseksualnosti. Ova činjenica je omela Vorhola u uspostavljanju društvenih odnosa sa tada nadaleko poznatijim pop umetnicima poput Džaspera Džounsa i Roberta Raušenberga koji su obojica bili homoseksualci, ali to skrivali od javnosti. De Antonio je objasnio kako je Vorhol isuviše „sviš“ (američki termin za feminizirano i kemp ponašanje). Vorhol potom izjavljuje: “Nisam imao ništa da ponudim kao odgovor na to. Bila je to evidentna istina. Tako da sam odlučio da ne brinem o tome, jer su to stvari koje ionako nisam želeo da menjam i za koje sam smatrao da ne moram da menjam.“ Religijska ubeđenja Vorhol je praktikovao katolicizam istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve na Menhetenu je rekao da je u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog hrišćanstva. Vorholov brat je rekao da je Vorhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Smrt Vorhol umire rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u Njujorku. Prema novinskim izveštajima, on se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Vorholov advokat podneo tužbu. Vorhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u, predgrađu Pitsburga. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Joko Ono. Slike Do početka 1960-ih Vorhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Vorhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Vorhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop-art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roj Lihtenštajn kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Vorhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Vorhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Kambelove supe, koje je jeo za ručak tokom celog života. Varhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Vorhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Vorhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Vorhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962—1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javni spektakl i opominju medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov kitonovski (Baster Kiton) stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Endi“ misli. Da li je Endi užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvrednosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Filmovi Vorhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966.). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Vorhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Filmografija Filmovi koje je režirao Endi Vorhol God. Srpski naziv Originalni naziv 1963. Blow Job 1963. Eat 1963. Haircut 1963. Kiss 1963. Naomi`s Birthday Party 1963. Sleep 1964. 13 Most Beautiful Women 1964. Batman Dracula 1964. Clockwork 1964. Couch 1964. Drunk 1964. Empire 1964. The End of Dawn 1964. Lips 1964. Mario Banana I 1964. Mario Banana II 1964. Messy Lives 1964. Naomi and Rufus Kiss 1964. Tarzan and Jane Regained... Sort of 1964. The Thirteen Most Beautiful Boys 1965. Beauty #2 1965. Bitch 1965. Camp 1965. Harlot 1965. Horse 1965. Kitchen 1965. The Life of Juanita Castro 1965. My Hustler 1965. Poor Little Rich Girl 1965. Restaurant 1965. Space 1965. Taylor Mead`s Ass 1965. Vinyl 1965. Screen Test 1965. Screen Test #2 1966. Ari and Mario 1966. Hedy (film) 1966. Kiss the Boot 1966. Milk 1966. Salvador Dalí 1966. Shower 1966. Sunset 1966. Superboy 1966. The Closet 1966. Chelsea Girls 1966. The Beard (film) 1966. More Milk, Yvette 1966. Outer and Inner Space 1966. The Velvet Underground and Nico 1967. The Andy Warhol Story 1967. Tiger Morse 1967. **** 1967. The Imitation of Christ 1967. The Nude Restaurant 1967. Bike Boy 1967. I, a Man 1968. San Diego Surf 1968. The Loves of Ondine 1969. Blue Movie 1969. Lonesome Cowboys 1972. L`Amour 1968. Flesh (film) Flesh for Frankenstein (1973) aka Andy Warhol`s Frankenstein (USA) Blood for Dracula (1974) aka Andy Warhol`s Dracula (USA) Muzika Vorhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „produkujući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Vorhol i Lu Rid su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Vorhol je dizajnirao omote za dva albuma Rolingstonsa: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Vorhol je uradio nekoliko portreta Mika Džegera. Godine 1990. Lu Rid snima album Sons for Drella (jedan od Vorholovih nadimaka bio je Drela, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa Džon Kejlom. Na albumu Rid se izvinjava Vorholu zbog sukoba. Vorhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dilana i Džon Lenona. Vorhol je dizajnirao omot za Lenonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Vorhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Vorhol je imao veoma veliki uticaj na novotalasni/pank rok bend Devo, kao i na Dejvida Bouia, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Endi Vorhol“ za album Hunky Dory (1971). Knjige Tokom 50-ih objavio je samostalno nekoliko knjiga, a od kasnijih 1960-ih „piše“ nekoliko knjiga koje su bile komercijalno objavljivane: A, a novel (1968. ISBN 978-0-8021-3553-7.) – prepis, koji ima grešaka u pisanju, kao i fonetske beleške zvukova u pozadini i mumlanja, audio-zapisa jedne večeri u Factory. The Philosophy of Andy Warhol; from A to B and back again}-. 1975. ISBN 978-0-15-671720-5.) – prema tvrđenjima Par Heket u uvodu za -{The Andy Warhol Diaries, ona je priredila knjigu na osnovu dnevnih telefonskih razgovora i audio kasete koje joj je Endi dao. Pomenute kasete su sadržale razgovore sa Bridžid Berlin i sa bivšim urednikom magazina Interview, Bobom Kolacelom. Popism: The Warhol Sixties. 1980. ISBN 978-0-15-672960-4.), pripremili su je Vorhol i Pat Hekket. To je retrospektiva 1960-ih i uloge pop arta. The Andy Warhol Diaries. 1989. ISBN 978-0-446-39138-2.) – pripremila je Par Heket na osnovu Vorholovog dnevnika koji joj je svakodnevno diktirao preko telefona. Vorhol je počeo da vodi dnevnik kako bi imao uvid u svoje troškove, ali kasnije je dnevnik sadržao i njegova razmišljanja o kulturi i ličnim stvarima. Vorhol je osnovao modni magazin „Interview”, koji se i danas objavljuje. Drugi mediji Crtež: Vorhol je svoju karijeru počeo kao crtač. Najpoznatiji su njegovi crteži cipela. Neki od njegovih crteža su objavljeni kao knjižice: „Yum, Yum, Yum“ – o hrani; „Ho, Ho, Ho“ – o Božiću i, naravno, „Shoes, Shoes, Shoes“. Umetnički najcenjenija knjiga crteža je „The Gold Book“, koja sadrži crteže mladih muškaraca. Audio: Jedno vreme Vorhol je svuda sa sobom nosio diktafon i snimao je sve i svakog sa kim je pričao. Neki od ovih zapisa bili su osnova za njegov književni rad. Televizija Vorhol je sanjao da ima svoj TV šou po nazivu „The Nothing Special“ koji bi govorio o njegovoj omiljenoj temi: Ništa. Kasnije je ima dve emisije: „Andy Warhol’s TV“ 1982 i „Andy Warhol’s Fifteen Minutes“ za MTV, 1986. pored svojih emisija, redovno se pojavljivao u drugim emisijama. Moda: Kaže se da je rekao „Radije bih kupio haljinu i zakačio je na zid nego sliku.“ Kompjuter: Vorhol je koristio Amigu za digitalnu umetnost. Muzeji Muzej Endija Vorhola u Pitsburgu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Vorholov brat, Džon Vorhol i Vorhol zadužbina iz Njujorka osnovali su 1992. Vorholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Vorholovi roditelji. Najpoznatije izjave U budućnosti će svako imati svojih 15 minuta svetske slave. Umetnik je osoba koja pravi stvari koje ljudima ne trebaju, ali on iz nekog razloga misli da bi bila dobra ideja da im se daju. MG91 (N)

PEVANJE ZA NEUPUĆENE (sa CD-om) MUZIKA Šifra artikla: 358738 Isbn: 9788675554547 Autor : Pamelia S. Phillips Izdavač : MIKRO KNJIGA "Ova knjiga je referentni vodič i sadrži vežbe koje će vam pomoći da poboljšate svoje pevanje. Prelistajte je i potražite delove koji vas zanimaju. (U tom pogledu preporučujem vam da prođete i kroz delove koji vas ne zanimaju – ko zna šta sve možete otkriti o svom glasu?) Ono što je važno zapamti... Detaljnije "Ova knjiga je referentni vodič i sadrži vežbe koje će vam pomoći da poboljšate svoje pevanje. Prelistajte je i potražite delove koji vas zanimaju. (U tom pogledu preporučujem vam da prođete i kroz delove koji vas ne zanimaju – ko zna šta sve možete otkriti o svom glasu?) Ono što je važno zapamtiti je da ne morate ovu knjigu čitati od korica do korica da biste usavršili svoje pevanje; potražite teme koje su vama potrebne i koristite i vežbe i CD da biste svoj glas na najbolji način razvili. CD je važan partner vašoj knjizi. Vežbe sa CD-a demonstriraju tehnika datim u knjizi. Čućete obrazac odsviran na klaviru, a pevač će vam otpevati obrazac koji se nekoliko puta ponavlja da biste i vi uz njega zapevali. Samo pevanje je sjajna stvar, ali želite da poradite na tehnici kako bi vaše pesme sjajno zvučale. Ako budete vredno radili vežbe artikulacije sa CD-a, a zatim te informacije i veštine primenite na pesme, pevaćete pravilno i razgovetno. Ako nikada pre niste imali časove pevanja možda na početku nećete uočiti korist od tih vežbi ili će vam se učiniti preteškim. Nastavite da radite vežbe tokom svojih sesija i videćete koliko vam one brzo mogu pomoći da dobro i pravilno pevate." Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Pamelia S. Phillips Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MIKRO KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2021 Format 16,8x23,5 Strana 346 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Autor - osoba Berber, Mersad, 1940-2012 = Berber, Mersad, 1940-2012 Naslov Mersad Berber / [studies] Muhamed Karamehmedović ; [text] Luc Menaše, Meša Selimović, Ivo Andrić ; [biographical data and bibliography Tatjana Pregl ; translators Milan Mlačnik, Gerda Fras, Vladimira Žener ; photography Egon Kaše ; editor Iztok Bartolj] Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslovenska knjiga, 1985 Fizički opis 155 str. : ilustr. (delimično u bojama) ; 31 cm Drugi autori - osoba Karamehmedović, Muhamed, 1924-2008 = Karamehmedović, Muhamed, 1924-2008 Menaše, Luc 770 Selimović, Meša, 1910-1982 = Selimović, Meša, 1910-1982 Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Pregl, Tatjana Bartolj, Iztok Kaše, Egon Mlačnik, Milan Fras, Gerda, 1931- = Fras, Gerda, 1931- Žener, Vladimira Zbirka Modern rt monographs Napomene Slika M. Berbera Bibliografija: str.145-148. Predmetne odrednice Berber, Mersad, 1940- Nekontrolisane predmetne odrednice Berber, Mersad, fotomonografija Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 – Zagreb, 7. septembar 2012), bosanskohercegovački slikar, jedan od najvećih svjetskih grafičara. Životopis Mersad Berber je rođen 1. siječnja 1940. godine u Bosanskom Petrovcu. Diplomirao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Ljubljani 1963, u klasi Maksima Sedeja. Postdiplomski studij grafike je završio na istoj Akademiji kod Rike Debeljaka. Od 1978. do 1982. godine predavao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu. Kolektivno izlaže od 1961. godine, a prvu je samostalnu izložbu imao već 1965. godine u Gradskoj galeriji, Ljubljana. Od tada započinje umjetnikovo višestrano predstavljanje javnosti, koje je doskora zadobilo interkontinentalne razmjere. Bavio se slikanjem, grafikom, tapiserijom, ilustracijom te je radio scenografiju i kostimografiju, a 1985. završio je svoj crtani film Tempo Secondo. Održao je gotovo stotinu samostalnih i sudjelovao u nizu skupnih izložbi u Europi, SAD-u i Aziji. Bio je član Ruske akademije umjetnosti od 2007. godine. Godine 1984. Galerija Tate u Londonu uvrštava Berberove slike u svoj stalni postav. Vrsnost crtača i ilustratora predstavio je ilustriranjem brojnih značajnih knjiga, za koje je dobio najviše međunarodne nagrade. Njegova su scenografska rješenja prezentirana na pozornicama u Washingtonu, Sarajevu i Zagrebu. Autor je crtanog filma „Tempo secondo“, u proizvodnji „Zagreb filma“, 1980–1985. godine. Dobio je pedesetak umjetničkih nagrada, među kojima su i nagrade gradova Banja Luke i Sarajeva, više nagrada u Zagrebu, Beogradu i Rijeci, te značajne nagrade u Dubrovniku, Trstu, nagrade sarajevskog lista Oslobođenje te nagrada ZAVNOBiH-a. Među svjetske važne nagrade nezaobilazno treba izdvojiti one u Sao Paolu, Alessandriji, Firenzi, Tokiju, New Delhiju, Monte Carlu, Madridu, Leipzigu, Varni i Krakowu. Tijekom 1990-ih, za vrijeme rata u Bosni i Hercegovini, seli se u Zagreb. Do kraja života živi i radi u Zagrebu i Dubrovniku. Preminuo je u Zagrebu, 7. listopada 2012. godine. Djela Hronika o Sarajevu Tempo Secondo Splav meduze i Komentari Bijele slike Ljetni sonet za Adaletu, drvorez, 1976. Sarajevske razglednice Skenderovi soneti Put u Skender Vakuf Hommage Velazquezu i Ingresu Otomanske kronike Dubrovački dnevnici Osman Hommage Vlahu Bukovcu Alegorija o Srebrenici MG49 (L)

Par potpuno novih elektronskih cevi EF50. Izrada pojačala, odlične za NF tehniku. Postavljena cena je za dve lampe. Tube amp, hi-fi, vintage. Saljem nakon uplate na racun. TAG: AB International Abacus Absolare Acapella Accuphase Accustic Arts Aciko Acoustat Acoustech Acoustic Energy Acoustic Research Acoustic Revive Acoustic Signature Acoustic Solutions Acrolink Acron Acrosound Acurus Adam Audio Adam Hall ADC Adcom ADS Advance Acoustic Advent AEG Aerial Acoustics Aesthetix AGI AIMS Aiwa Akai AKG Akira Alba Alchemist Alesis Allied Radio Corporation Allison Acoustics Alpage Alpine ALR Jordan Altair Altec Lansing Alto Aluratek Amber AMC Amcron American Audio Ampex Amphion AMR Analysis Audio Analysis Plus Ancient Audio ANT Antelope Anthem Anthony Gallo Acoustics Apart Aperion Audio Aphex Systems Apogee Acoustics April Music APT Corporation Arc Audio Arcam Arcus Arena Argento Audio Aristona Artcoustic Artemis Labs Artos Audio ASA ASC Ascendo ASR Astin Trew Astor ASW Atacama Audio Athena ATI Atlantic Technology Atlas Atma-Sphere Atoll Audac Audax Audes Audia Flight Audible Illusions Audinac Audio Alchemy Audio Analogue Audio Coils Audio Concepts Audio Consulting Audio Control Audio Dynamics Audio Note Audio Physic Audio Pro Audio Pulse Audio Reference Audio Research Audio Technica Audioblock Audiodata Audiolab Audiolabor AudioMachina Audiomat Audiomeca Audion Audionet Audionics Audioplan Audioquest AudioSource Audiotec Audiotronics AudioValve Audiovector Audium Auna Aura Aurelia Aurender Aurum Avalon Acoustics Avalon Design Avance Avantgarde Acoustic Avid Corporation Avid HiFi Avinity AVM Ayon Audio Ayre Backes Mueller Balanced Audio Technology Bang and Olufsen Bartolomeo Aloia BASF Bassocontinuo BBK BC Acoustique Beag Behringer Bel Canto Bell Sound Belles Research Bello Benjamin Benytone Berendson Beyerdynamic BG Corp BGW BIC BK Components Black Rhodium Bladelius Blaupunkt Blue Aura Bluenote BMC Audio Bogen Bose Bosendorfer Boston Acoustics Boulder Bowers and Wilkins Bozak Braun Brenell Brinkmann Brionvega Brodmann Acoustics Brook Bryston BSR BST Burmester Bush C-Audio C-Crane Cabasse Cabre Cadence Audio Cairn Califone California Audio Labs Calrad Cambridge Audio Cambridge Soundworks Canare Cannon Canor Cantico Canton Carad Carat Carver Cary Audio Design Casio Castle Cayin CEC Celestion Cello Ceratec Cerwin Vega CH Precision Channel Master Chario Chord Chord Company Churchill Cinepro Classe Audio Clearaudio Coby Compro Concept Concord Conquest Sound Conrad-Johnson Constellation Audio Continental Edison Copland Coral Audio Corvette Cossor Counterpoint Craftsmen Creek Crest Audio Crimson Crown Crysler Electric Cybernet Cyrus Daedalus Audio Daewoo Dahlquist Dali Dan D Agostino Daniel Hertz SA Dantax DAP Audio Dartzeel Davis Acoustics Davone DBX DCM DCS de Haller Audio Decca Definitive Technology Delmonico-Nivico Denon Densen Devialet DJ-Tech DNT Dokorder Dolby DPA DSS Dual Duntech Dynaco Dynacord Dynatron Dynaudio Dynavector EAD Ear Yoshino Ecler Eclipse Eico Einstein ELAC Electro-Voice Electrobrand Electrocompaniet Electrohome Electromures Elekit Elipson Eltax Eminence EMM Labs Emotiva Energy Eosone EPI Esart ESB Esoteric ESS Estelon Eumig Europhon Eve Audio Everything But The Box Exogal Expert Exposure Fase Fatman Ferguson Ferrograph Fidek Final Sound Finite Elemente Fisher Flying Mole Focal Fonel Fosgate Fostex Frank Funai Furman Sound Furutech Galactron Gamut GAS Geloso Gemini General Electric Genesis Genexxa Genius German Physiks Golden Tube Audio Goldenear Technology Goldenote Goldmund Goldstar Goodmans Graaf Gradiente Graetz Granpasso Grundig Gryphon Hadley Laboratories Hafler Hama Harbeth Harman Kardon HCT Heathkit Heco Herron Audio Heybrook HH Electronic HH Scott HHB Hi-Fi Racks Hitachi Hughes IMF Electronics Imperial Indiana Line Infinity Inkel Inter-M Ion Systems Isophon ITT Jadis Jamo Jason JBL Jecklin Jeff Rowland Jensen JJ Electronic JL Audio JMLab John Linsley Hood Jolida JR Loudspeakers JSE Juicy Music JVC Karan Acoustics Karcher KEF Keith Monks Kenwood Kimber Kable Kirksaeter Klark-Teknik Klein und Hummel KLH Klipsch KM Laboratories Knight Knoll Korting Koss Krell Kriesler Krix KRK Systems Kubala Sosna Kyocera L and G LAB 12 Lab Gruppen Lafayette Lavardin Technologies Leak Lear Jet Stereo Lecson Lector Leema Acoustics Legacy Lehmann Audio LEM Lenco Lepai Lexicon LG Electronics Lindemann Lindy Linn Lo-D Loewe Logitech Luxman Luxor Lyngdorf Lyrec Magnat Magnavox Magnecord Magnepan Magnum Dynalab Maintronic Majestic Manger Manley Laboratories Marantz Mark Levinson Marsh Sound Design Martin Martin Logan Mastersound Matsui Maxonic MBL McCormack McIntosh Meissner Melos Audio Memorex Mercuriale Meridian Metaxas Audio Metron Metronome Technologie Metz Meyer Sound Michaelson Audio Michell Micro Seiki Micromega Miller and Kreisel Mimetism Ming Da Mirage Mission Mitsubishi Mivoc Modular Component Systems Monacor Monarch Mondial Designs Monitor Audio Monolithic Sound Monrio Monsoon Montarbo Moon Mordaunt Short Morel Moscode Movic MSB Technology Muntz Stereo MUSE Music Air Music Hall Musical Fidelity Musical Surroundings Musiland Myryad Myst Mystery NAD Nagra Naim Nakamichi Naphon National NEC Neodio New Audio Frontiers NEXO NHT Nightingale Nikko Nippon Audio Nola Nordmende Nordost Norma Audio Norman Laboratories Nortronics Nubert Numark Ocean Way Audio Octave Audio Oehlbach Olasonic Olive Olson Omnitronic Onix Onkyo Opalum Opera Oppo Optimus Oracle Orpheus Ortofon OSD Audio Otari Outline Oyaide Paisley Research Panasonic Paradigm Parasound Pass Labs Pathos Peachtree Audio Peavey Peerless Penaudio Perpetual Technologies Perpetuum-Ebner Perreaux Industries Phase Linear Philips Phonic Pickering Piega Pierre Clement Pilot Radio Corporation Pioneer Planar Plinius PMC Podspeakers Polk Audio Polyvox Power Modules PrimaLuna Primare Pro-ject Proac Proceed Proel Proficient Progressive Audio Prology Proton PS Audio PSB Speakers PSE Pure Pure Acoustics PYE Pyle Q Acoustics QED QLN QSC Quad Quadraflex Quadral Radford RadioShack Rane Rational Audio RBH Sound RCA Real Cable Realistic Reckhorn Rectilinear Rega REL Renkforce Renkus-Heinz Resolution Revac Revel Revox RFT RG Dynamics Rheem RHF RipNAS Roadstar Roberts Robuk Rogers Rogue Audio Rotel Roth Royd Russel Industries Russound SABA Sabine SAE SAE Audio SAJA Sakura Salora Samson Samsung Sangean Sankyo Sansui Sanyo Scan-Dyna Scansonic Schaub-Lorenz Schneider Sears LXI Sencor Sennheiser Sentec Setton Shanling Sharp Optonica Shell Sherbourn Sherwood Shure Siare Siemens Silbatone Acoustics Silver Silvertone Sinclair Skantic Sonab Sonance Sonic Frontiers Sonido Sonique Sonneteer Sonodyne Sonus Faber Sony Soulution Sound Dynamics Sound Technology Soundcraft Soundcraftsmen Soundsation SoundSmith Soundstream Speaker Factory Speakercraft Speakerlab SPEC Spectral Spectro Acoustics Spendor Sphinx Spread Spectrum Technologies STAC Stanton Star Stax Steinway Lyngdorf Stenheim STK Stromberg Carlson Studer Sugden Sumo Sunfire Superex Superphon Superscope Supra SVS Sylvania Synthesis System Audio System Fidelity T and A Elektroakustik TAD Tag Mclaren Tamon Tandberg Tangent Tanin Tannoy TAOC Tara Labs Tascam Tasker TDK TDL Electronics TEAC Technics Tektron Telefunken Teleton Tensai Teqnovox Tesla Thats THES Theta Digital Thiel Audio Thorens Threshold Audio Thule Audio Tidal TimeTable TOA Tonsil Torus Power Toshiba Townshend Trenner and Friedl Triad Triangle Trichord Research Trilogy Audio Trinnov Audio Truvox Tsakiridis Devices Tube Amp Company Tungsram Turner Uesugi Uher Ultralinear Ultraphase Unison Research Unitra Unity Audio Universum Usher Audio VAC Vandersteen Audio Vector Research Vega Velodyne Venture Verity Audio Vestax Vicoustic Videoton Vienna Acoustics Vieta Vincent Viola Audio Labs Visaton Vitek Vitus Audio Vivid Audio Voice Of Music Void Von Schweikert Audio Vovox Voxson VPI Industries VSP Labs VTL Wadia Wangine Waterfall Audio Watson WBT Webcor WEGA Weiss Weltron Western Electric Wharfedale WHD Wilson Audio Wilson Benesch Wollensak Wyred 4 Sound X4-Tech Xindak Yakov Aronov Yamaha Yaqin YBA YG Acoustics Yorkville Yorx Yves Cochet Zanden Zeck Audio Zellaton Zenith Zonda ZU Audio

342 strane pisac knjige AUDICIJA Knjige GLUMA I; Rad na sebi i GLUMA II; Radnja pisao sam samome sebi, iz dva razloga. Prvo, da bih sebe upoznao. Drugo, činilo mi se da ću prema studentima manje griješiti ukoliko zabilježim svoje i dobre i loše postupke u procesu obučavanja budućih glumaca. A, iskreno, nisam računao da bi moje iskustvo moglo zanimati i druge. Od izlaska iz štampe do danas rasprodat je, doduše, neveliki tiraž prvog izdanja, knjige su otišle širom bivše domovine, a nešto i u svijet (tamo sad žive mnogi naši ljudi, pa i jedan broj glumaca i mojih bivših studenata) i, što je za mene posebno prijatno iznenađenje, knjige su dobile priznanje stručnjaka (Sterijina nagrada za teatrologiju), a knjižari kažu da ih zaljubljenici u glumu već duže vrijeme uzalud traže. Pošto sam od samog početka u planu imao i treću knjigu (GLUMA III; Igra), odlagao sam drugo izdanje prve dvije ne bih li onda zajedno objavio sve tri. To se evo konačno i događa. Ovo izdanje razlikuje se od prvog u nekoliko detalja, a najvažnije je to da knjige donose neke nove vježbe, zatim tu i tamo pokoje skraćenje i poneku, nadam se, bar za nijansu bolju formulaciju. Ostalo je, kakvo je da je, isto. Zahvaljujem svima koji su u knjige vjerovali možda više i od mene samog: porodici (ocu, majci, Zorici, Marku, Jeleni i Ivani), recenzentima (profesorici Ognjenki Milićević i dr Vladimiru Jevtoviću), bivšim i sadašnjim studentima, prijateljima i, naravno – svim čitaocima. PREDGOVOR TREĆEM (hrvatskom) IZDANJU Sam sobom se bavi samo u vidu treninga Breht Početkom 2006. godine pozvao me kolega Zlatko Sviben da u ljetnom semestru školske godine 2005./2006. preuzmem „nešto nastave iz glavnoga stručnog predmeta“ na Studiju glume i lutkarstva Kazališnog odsjeka Umjetničke akademije u Osijeku. Odazvao sam se pozivu i od tada do danas radio sam sa svim upisanim studentima osječke Akademije. Vodio sam kolegije: Rad glumca na sebi i Rad glumca s partnerom, na prvoj godini, Dramski lik i Glumac i uloga, na drugoj, Forma i sadržaj (sistemi, modeli, tehnika i igra) na trećoj i Etiku glume na četvrtoj. Osnovu programa činile su moje tri knjige: GLUMA I; Rad na sebi, GLUMA II; Radnja i GLUMA III; Igra, koje su objavljene prvo u Cetinju (1997.), a onda u Novom Sadu (2005.). I u knjigama i u praktičnom radu koji ih je pratio, ili bolje je reći: i u praktičnom radu i u knjigama koje su ga pratile, nastojao sam razviti sistem vježbi koje neće biti ni male predstave ni puko intelektualno zanovijetanje nego konkretan i praktičan pedagoški postupak čija je funkcija da pokrene stvaralačke potencijale i osposobi studente za organsko dejstvo, da bude, a malo li je to, u pravom smislu, sportskim rječnikom rečeno: glumački trening. U tome mi je pomogla i ova Brehtova misao koju sam uzeo za moto predgovora. “Rad na sebi”, “poznavanje samoga sebe” i slične devize, da svakako, ali nipošto ne u psihološkom (psihijatrijskom) smislu rovarenja po sebi i svojoj prošlosti, nego u tehničkom smislu. Dakle, ko sam? Ovdje to znači: šta želim, šta treba, šta moram, šta (ne) mogu obaviti kao glumac. A odgovor na sva ta pitanja leži u treningu! Ove knjige bave se glumačkim treningom.

Autor: Milan Tepavac Format: 18x23,5 povez: broširan Br. strana: 171 Pun kolor, štampano na kundstruku. U ovoj knjiz reč je o monografskoj studiji koja proučava delo vajarke i keramičarke Eleonore Bruk, osobe izuzetne individualnosti i umetničke snage. Eleonora Bruk rođena je 1957. godine u Beogradu. Završila je engleski koledž, postdiplomske studije u Lonodonu i vratila se u Beograd gde se intenzivno bavila keramikom i skulpturom. Godine 1991. godine upoznaje francuskog umetnika Aksela Žakiza, nastanjuje se u Provansi i u svom ateljeu, koji se ubrzo našao na kulturnoj mapi regije, otvara školu keramike i skulpture. Izlagala je na brojnim izložbama u Francuskoj, Engleskoj, Alžiru i eks-Jugoslaviji, radeći intenzivno sve do smrti 2004. Stvarajući knjigu kao mozaik sećanja, Milan Tepavac je u prvi plan stavio akcenat na njena razmišljanja i vizije, naravno u kulturnom kontekstu sredina u kojima je živela. Pred nama su i Eleonorini prijatelji - umetnička scena osamdesetih, kao i poglavlja o porodici, prirodi, beogradskiom društvu... `Beležeći životne putanje i susrete, učenja i otkrivanja, Milan Tepavac ulazi u suštinu umetnosti Eleonore Bruk stvarane od pirodnih materijala starinskim tehnikama. Od keramoskulpture do antiratnih instalacija, od crnog malog cirkusa do skulptura u javnim prostorima, Eleonora Bruk sa rukama na zemlji iskoračuje u prostore nepoznatog`, napisala je prof. Milena Dragićević-Šešić. Upoređivanjem njenih ličnih doživljaja i stvaralaštva, Milan Tepavac nam nudi optimistički pogled na njen život, pun interesovanja, radosti i energije, koji se, na žalost ove sredine, ugasio prerano ostavivši nam u amanet da ga istražujemo kao fenomen ostvarive komunikacije nadarene i slojevite umetnice sa okruženjem u kome je radila, što se retko sreće.

Lepo očuvano Milica Stevanović Nastajanje slike, emergence of a painting Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 2015; Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti: br. 133, mek povez, strana 238, reprodukcije, 24cm Милица Стевановић (1933. Београд), бави се ликовном есејистиком, проблемима опажања, процесима стваралаштва, као и посебно проблемима урбанистичког, односно амбијенталног обликовања. Биографија Уреди Дипломирала је на Академији ликовних уметности (данас Факултет ликовних уметности) у Београду 1953. године, где је завршила и последипломске студије 1955. године. У Белгији је провела школску 1963/64. годину на специјалистичким студијама. На Академији, касније Факултету ликовних уметности, у Београду, радила је од 1968. до 1998. године, у звањима од асистента до редовног професора. Године 1978. радила на College of Art у Единбургу, у оквиру размене наставника.[1] Излаже слике и скулптуре/објекте од 1956. године. Имала је 15 самосталних и учествовала је на више групних изложби у земљи и иностранству. Самосталне изложбе је имала у Београду, Новом Саду, Нишу, Лесковцу, Сокобањи, Вараждину, Осјеку. Међу најзначајнијим групним изложбама на којима је учествовала су: Октобарски салон, Београдски тријенале југословенске уметности, Меморијал Надежде Петровић, Сарајевска југословенска документа, Панчевачачка изложба југословенске скулптуре, итд. Учествовала је и на многим изложбама Удружења ликовних уметника и наставника Факултета ликовних уметности у земљи и иностранству. Излагала је слике и скулптуре/објекте на Бијеналу у Сао Паолу. Слике и објекти Милице Стевановић налазе се у збиркама Народног музеја, Музеја савремене уметности, Музеју града Београда, као и у бројним јавним и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Преданим педагошким радом унапредила је и свој матични факултет. Члан је УЛУС-а и УЛПУДС-а. Награде и признања Уреди Добитник је неколико награда, између осталих и Награде за сликарство 12. октобарског салона 1971. године, Откупних награда листа Политика Базар и Југоекспорта 1971. године, Награде листа Политика за сликарство из Фонда Владислава Рибникара 1972. године, Награде САНУ из Фонда Иван Табаковић за остварења од изузетног значаја за развој ликовне мисли у нашој уметности 1994. године, Награде Удружења ликовних уметника Србије на Јесењој изложби 1996. године и Награде УЛУПУДС-а за животно дело 2004. године. Рад ове изузетне личности у свету савремене уметности може се посматрати искључиво као аутентично и ван свих шематизованих приступа, наводи историчарка уметности Бојана Бурић, и додаје да се о њеном раду најбоље може говорити кроз њено персонално зрење према сопственом делу и освешћености према савременом свету. Њено, плодно стваралаштво и изузетно богат опус праћени су веома прецизним дневничким белешкама, слично ђорнатама које су радили некадашњи фреско мајстори а које описују једнодневни рад, што је разликује од осталих сликара, поред чињенице да често ствара у екстеријеру. Преминуо Владимир Логунов, некадашњи првак и директор Балета… – Назив изложбе јесте „Настајање слике”, будући да сама Милица Стевановић и поставком и каталогом заправо представља филозофију свог стварања. Реч је o изузетној личности коју наша култура има а о којој се релативно мало зна у односу на њену вредност. Управо су њене белешке најдрагоценије када је у питању тумачење њених дела. За ову уметницу, која је дубоко посвећена пластичким и оптичким проблемима визуелне уметности, могло би се рећи да је окренута тражењу истине у сликарству и представљању нечег реалног док је истовремено, без активизма на прву лопту, умела да покаже изузетну друштвену освешћеност – објаснила је Бојана Бурић. Говорећи јуче пред новинарима, током постављања изложбе, ауторка се и сама дотакла те друштвене димензије свог рада, подсећајући нас на један свој, нажалост никада реализовани пројекат, уличне галерије. – Имала сам идеју да се на неколико места у граду поставе билборди са репродукцијама дела наших великих уметника – Цуце Сокић, Косте Хакмана и других – и то баш на местима која су они овековечили на својим сликама. На тај начин посетилац би могао да упореди како је сликар видео предео и мотив а како га он, као посматрач, данас види. То неговање културе гледања врло је битнокако би се код човека пробудила радозналост. Међутим, неколико сам пута писала граду Београду, сваки пут недостајала је још нека од дозвола, поступак су толико закомпликовали да га је било немогуће извести. Од десет, колико сам предлагала, постављена су три (један на Косанчићевом венцу, реч је о Цуци Сокић) али не онако како сам предложила па се изгубила поента – рекла је сликарка, иначе добитница Политикине награде за 1975 годину, из чије је колекције (Политика а. д.) за ову изложбу позајмљено и једно дело из 1971, под називом „Предмет и његова сенка”. Како смо освојили свет Будући да се на изложби налазе и дела на којима уметница позиционирањем одређених детаља улази у трећу димензију, било је неизбежно питање да ли је тиме прешла границу између сликарства и скулптуре? – Рељефност на сликама сугерише покрет онога који гледа. Та испупчења не копирају природне избочине већ циљано усмеравају фокус посматрача – одговорила је наша саговорница. Милица Стевановићрођена је 1933. у Београду. Упоредо са похађањем гимназије, по завршетку Другог светског рата, кренула је и на курс цртања и сликања који је организовао УЛУС (водили су га Иван Радовић, Јефта Перић и Александар Кумрић). На Академији ликовних уметности студирала је сликарство у класама Љубице Сокић и Недељка Гвозденовића, где је 1955. у Гвозденовићевој класи завршила последипломске студије. Примљена је за асистента на Академији ликовних уметности (касније Факултет ликовних уметности) 1968, где је прошла сва звања, од асистента до редовног професора. Члан је Српске академије наука и уметности од 2009. године. М. Димитријевић

Predrag Nešković Kao na slikama Ima na par mesta pred kraj knjige obeležavanja teksta ali ništa što bi uticalo na čitanje. Ukoliko treba još slika pitajte pre kupovine Zabeleške Reprodukcije Tekstovi o umetniku ... MONOGRAFIJA o slikaru Predragu Neškoviću Dragana Vranić, Zoran Gavrić, dr Milan DAMNJANOVIĆ, Radomir KONSTANTINOVIĆ, Giorgio Di Genova.. Uporedni tekst srpsko-engleski, Šiven povez, veći format, bogato ilustrovano, 192 str, Predrag Nešković rođen je 1938. godine u Bijeloj (Crna Gora). Diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Samostalno izlaže od 1960. godine: Iѕabrane samostalne iѕložbe uključuju: New Dandy-Men’s Wear Autumn/Winter 07/08, Galerija O3ONE, Beograd (2007), Gobleni, Galerija Sebastijan, Beograd (1991), Retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd (1988), Centro Morandi, Rim (1979), Grabowsky Gallery, London (1974), Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd (1967) i dr. Učestvovao na velikom broju grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu: O normalnosti. Umetnosti u Srbiji 1989–2001, Muzej savremene umetnosti Beograd (2005), Druga godišnja izložba Centra za savremenu umetnost, Galerija SULUJ, Beograd (1997), Expressiv, Hirschorn Museum and Sculpture Gallery, Vašington; Museum des 20. Jahrhunderts, Beč (1988). Umetnost osamdesetih, Muzej savremene umetnosti, Beograd (1983). Predstavljao je Jugoslaviju na Bijenalu u Veneciji 1978. Dobitnik je više važnih nagrada među kojima su Nagrada Ivan Tabaković (1985), Nagrada za slikarstvo 41. Oktobarskog salona, (2000), Politikina nagrada (2007). Živi i radi u Beogradu. Poslednju fazu njegovog rada karakteriše gotovo `kempovski` pristup umetnosti i njenom dvojniku: odrazu umetnosti u `iskrivljenom ogledalu` populističkih disciplina na ivici kiča, kao što su gobleni, miljei ili `umetnički` tapeti. Opus Peđe Neškovića kritika je oduvek favorizovala kao jedan od `najintelektualnijih koncepata` koji postavlja otvorena pitanja o samoj svrsi umetnosti u eri `masovnih slika`. Predrag Peđa Nešković (Bijela, 13. septembar 1938) je srpski slikar. Predrag Peđa Nešković Datum rođenja 13. septembar 1938. (83 god.) Mesto rođenja Bijela Kraljevina Jugoslavija Biografija Uredi Završio je Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu 1965. u klasi profesora Mihaila S. Petrova. Od 1958. godine izlagao je na velikom broju grupnih izložbi u Srbiji, Jugoslaviji i inostranstvu. Slikarstvo Uredi Predrag Peđa Nešković je stupio na umetničku scenu početkom šezdesetih godina u periodu dominacije enformela i apstrakcije sa slikama koje su bile bliske beogradskoj novoj figuraciji tog perioda, sa elementima pop-arta i poetske fantastike. One su tumačene i u kontekstu simboloških formi imaginativnog sveta kao reakcija na tehnicističko okruženje svojstveno tom vremenu. Sedamdesetih godina Nešković menja stilsku likovnost prema lirizmu, ironičnosti i narativnim anegdotama. Ta nova ikonografija se odnosi na potrošačko društvo koje je zahvatilo i našu svakodnevicu. Jezikom `šunda i kiča` on reaguje na te arhetipove epohe. Tokom osamdeseti Nešković ponovo menja poetiku u pravcu postmoderne paradigme, da bi u najnovijim radovima pribegao dekonstruktivističkim instalacijama punih ironije i podsmeha prema svetu koji neguje bezvredne, industrijske proizvode koji treba da zamene umetničko stvaralaštvo. Samostalne izložbe Uredi 1960 Dom JNA, Trebinje 1965 Gradski muzej, Rovinj, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1966 Atelje 212, Beograd 1967 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Radnički univerzitet, Novi Sad 1968 Radnički univerzitet, Kraljevo 1970 Radnički univerzitet, Novi Beograd 1973 Likovna Galerija kulturnog centra, Beograd, Salon Likovne jeseni, Sombor 1974. —{Grabowski Gallery}-, London, Galerija Forum, Zagreb, Fabrika „Poljostroj“, Odžaci 1978 Salom Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Mala galerija, Zrenjanin 1979. —{Centro Culturale Giorgio Morandi}-, Rim 1980 Galerija Forum, Zagreb, Mala galerija, Ljubljana 1981 Galerija Krševan, Šibenik, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, Čačak, Galerija Spektar, Zagreb 1983 Salon muzeja savremene umetnosti, Beograd 1985 Galerija SANU, Beograd 1986 Sebastian galerija, Dubrovnik 1988. — 1989 Muzej savremene umetnosti, (retrospektivna izložba), Beograd Nagrade Uredi 1965 Nagrada Anala, Rovinj 1966 1. nagrada za slikarstvo, IV bijenale mladih, Rijeka 1968 Nagrada Radio-televizije Beograd, Beograd 1985 Nagrada `Ivan Tabaković`, SANU, Beograd Srpsko slikarstvo xx veka moderno Srpska umetnost xx veka srpsko slikarstvo postmoderna apstraktno