RIZ manji zvučnici izvađeni iz radia 634 UKV. Dobro očuvani i ispravni.

Cena:2,200 dinara Isporuka: Kurirskom službom +oko 300 dinara ili lično preuzimanje u Pančevu... Video zapis: https://youtu.be/wzpfwKJfVIU Preko ovog uredjaja možete slušati radio,može se povezati sa vašim mobilnim tečefonom i preko mobilnog puštati omiljenu muziku,možete puštati muziku sa vašeg USB ili sa memori kartice... Wireless zvucnik, zvuk se moze reprodukovati preko kabla ili preko Bluetooth-a Zvuk je kvalitetan i veoma zadovoljavajući. Mocnih tonova i basova. Zvucnik je vecih dimenzija,mozete ga nositi i preko ramena. U pakovanju je zvucnik, USB kab, kablic (prikljucak 3.5 mm) za standardno prikljucivanje na komp, telefon, tablet, kao i kais za nosenje zvucnika. Karakteristike: - Boja: crna ili maskirna - Wireless Verzija: 4.1 - Range: Up to 32.81` (10 m) - AVRCP: Yes - Transducer: Woofer 2 x 63mm; Tweeter 2 x 35mm - Izlazna snaga: 2 x 20W - Frekventni odziv: 70~20kHz - Maksimalna osetljivost: 80dB - Napajanje: 19V, 3A - Baterija: Lithium-ion Polymer (37wh),10,000mAH - Dimenzije: 220 x 100 x 100 mm

Polovna knjiga, zaštitni omot blago pohaban, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: Makedonska knjiga - Skoplje, 1978. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 28 cm. 55 str. + 58 str. ilustracija Ljubomir Belogaski (Delčevo, 15. april 1912 - Skoplje, 15. februar 1994) bio je makedonski slikar. Studirao na Umetničkoj školi u Beogradu, na kojoj je završio Akademski kurs (Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović, Ivan Radović). Grafiku specijalizovao na akademiji u Ljubljani. Usavršavao se u Francuskoj i Italiji. Poznati su mu ciklusi akvarela sa motivima iz Boka kotorske, Kumanova, Krive Palanke, Kratova i Ohrida. Posle Drugog svetskog rata nastanio se u Skoplju, gde je radio kao likovni pedagog u gimnaziji i Školi za primenjenu umetnost, a od 1958. na Arhitektonsko-građevinskom fakultetu. Samostalno je izlagao u Skoplju 1937, 1956, 1963, 1976, 1978. Dobio je republičku nagradu 11. октомври za životno delo. Muzeju grada Skoplja poklonio je 159 svojih dela. Posle njegove smrti uvedena je nagrada „Ljubomir Belogaski“ za uspešne mlade umetnike.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Galerija Matice srpske - Novi Sad, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, zlatotisk, 31,5 cm. 261 str. Kunstdruk, ilustrovano Ivan Tabaković (Arad, 10.12.1898 - Beograd, 27.06.1977) Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. godine, a nastavio na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919-1924), prvo u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a docnije kod profesora Ljube Babića. Privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen 1922. godine gde je pohađao dva semestra na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Bekera Gundala, i uzimao privatne časove slikanja u školi Hansa Hofmana 1922/23. godine. Vratio se u Zagreb 1923. godine, da završi započete studije, gde je naredne godine diplomiro u klasi profesora Ljube Babića. U Parizu 1925. godine boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb zajedno sa Otonom Postružnikom osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne, 1926. godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. godine. Iz Zagreba se preselio u Novi Sad 1930. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1934. godine u Salonu Ulrih u Zagrebu. Ponovo je boravio u Parizu od novembra 1934. godine kao stipendista vlade Republike Francuske, sve do proleća 1935. godine kada se vraća u Novi Sad. U Beograd je prešao 1938. godine i postavljen je za honorarnog nastavnika slikarstva u Školi za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 1948. godine prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti gde je vodio Odsek za keramiku. Jedan je od osnivača i članova umetničkih grupa: `Zemlja` (1929), `Dvanaestorica` (1937) i `Šestorica` (1954). Dopisni član SANU postao je 1965, a redovni 1972. godine. Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije SANU 1968. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja. Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Izvanredno je crtao i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike. Njegov bogat umetnički opus može se podeliti na nekoliko izrazitih celina. Pored slikarstva i grafike, značajno mesto u njegovoj umetnosti zauzimaju radovi u keramici. Galerija Matice srpske

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Galerija Matice srpske - Novi Sad, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, zlatotisk, 31,5 cm. 261 str. Kunstdruk, ilustrovano Ivan Tabaković (Arad, 10.12.1898 - Beograd, 27.06.1977) Studije slikarstva započeo je na Akademiji likovnih umetnosti u Budimpešti 1917. godine, a nastavio na Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919-1924), prvo u klasi profesora Maksimilijana Vanke, a docnije kod profesora Ljube Babića. Privremeno je prekinuo studije u Zagrebu i otišao u Minhen 1922. godine gde je pohađao dva semestra na Akademiji lepih umetnosti u klasi profesora Bekera Gundala, i uzimao privatne časove slikanja u školi Hansa Hofmana 1922/23. godine. Vratio se u Zagreb 1923. godine, da završi započete studije, gde je naredne godine diplomiro u klasi profesora Ljube Babića. U Parizu 1925. godine boravi kraće vreme i učestvuje na Međunarodnoj izložbi primenjene umetnosti. Po povratku u Zagreb zajedno sa Otonom Postružnikom osniva i vodi privatnu Slobodnu slikarsku školu. Naredne, 1926. godine postavljen je za honorarnog crtača na Institutu za anatomiju Medicinskog fakulteta Sveučilišta Kraljevine SHS u Zagrebu, gde je radio do 1930. godine. Iz Zagreba se preselio u Novi Sad 1930. godine. Prvu samostalnu izložbu imao je 1934. godine u Salonu Ulrih u Zagrebu. Ponovo je boravio u Parizu od novembra 1934. godine kao stipendista vlade Republike Francuske, sve do proleća 1935. godine kada se vraća u Novi Sad. U Beograd je prešao 1938. godine i postavljen je za honorarnog nastavnika slikarstva u Školi za primenjenu umetnost, koja će kasnije prerasti u beogradsku Akademiju primenjenih umetnosti. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a 1948. godine prešao je na Akademiju primenjenih umetnosti gde je vodio Odsek za keramiku. Jedan je od osnivača i članova umetničkih grupa: `Zemlja` (1929), `Dvanaestorica` (1937) i `Šestorica` (1954). Dopisni član SANU postao je 1965, a redovni 1972. godine. Sa Nedeljkom Gvozdenovićem inicirao je osnivanje Galerije SANU 1968. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja. Nadahnut socijalnim, impresionističkim i intimističkim motivima, slikao je u duhu prefinjenog kolorističkog artizma. Izvanredno je crtao i akvarelisao, radio u tehnici tempere, gvaša, kolaža i majolike. Njegov bogat umetnički opus može se podeliti na nekoliko izrazitih celina. Pored slikarstva i grafike, značajno mesto u njegovoj umetnosti zauzimaju radovi u keramici.

Stanje: Upotrebljenо

Sifra artikla: WTC 5901299939765 Bežični Bluetooth zvučnik sa ugrađenim FM radiom za reprodukciju zvuka sa Bluetooth uređaja – tableta, pametnih telefona, mp3 plejera i laptopa.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mira Voglar, slovenački kompozitor i učitelj, * 1. maj 1935, Ravne na Koroškem. Život Studije muzikologije i muzičke pedagogije završila je 1969. na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, a postdiplomske studije muzičke pedagogije na Muzičkoj akademiji u Ljubljani. Dugi niz godina predavala je metodiku muzičkog obrazovanja na Srednjoj učiteljskoj školi u Ljubljani. Kasnije, do penzionisanja, radila je kao profesor na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani. Mira Voglar je autor mnogih muzičkih bajki, muzičko-didaktičkih igara, zagonetki, brojalica, brojnih radio i televizijskih emisija, scenske muzike za dečija pozorišta i pesama za decu. Takođe je autor mnogih knjiga za vaspitače i nastavnike. Osnivač je savremenog predškolskog muzičkog vaspitanja i obrazovanja. Za rad u prosveti dobila je 1981. godine Žagarovu nagradu. Karakteristike dečjih pesama Mire Voglar Mnoge dečje pesme Mire Voglar su lažne. Deca mogu ne samo da pevaju pesme, već i da ih prate malim instrumentima. Melodije su jednostavne, vesele, razigrane. Pesme govore o stvarima koje su deci poznate (npr.: ljudi, predmeti, životinje). U pesmama se često koriste deminutivi, međumeti i ponavljanja. Deca vole pesme jer mogu da ih pevaju i koriste male instrumente...

SV 8 60695) Halil Tikveša monografija , Obzor Međugorje 2003 , sadržaj : Stojan Ćelić ; Mića Milošević ; Mirko Kovač ; Ljiljana Ćinkul ; Mirjana Miočinović ; Ivan Lovrenović ; Biografija Halil Tikveša (Šurmanci, 1935) je akademski slikar. Rođen je 1935. godine u mestu Šurmanci. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. i magistrirao 1964. godine. Proveo je jedan semestar u Varšavi na Akademiji lepih umetnosti 1969. godine. Od 1976. do 2000. godine radio kao profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu za predmet grafika i crtanje. Od 2001. do 2010. godine je bio gostujući profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu. Od 2013. je u statusu profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu. Izlagao je crteže, slike, grafike, kolaže, asamblaže i objekte na preko 100 izložbi od 1962. godine. Učestvovao na međunarodnim izložbama i bijenalima: Krakov (1966. i 1968), Bradford (1968. i 1982), Lugano (1968), Pariz (1968), Sao Paolo (1969), Berlin (1970), Aleksandrija (1970), Fredrikstad (1980. i 1982), Biela (1973. i 1983), Ivaskila (1975), Hajdelberg (1979), Bon Skur (1982), Citadela (1979), Ljubljana (1971,1973,1975,1977,1981,1985,1987), Ankara (1986), Kjoto (1987), Nju Delhi (1988) i u mnogim drugim gradovima mek povez, format 16,5 x 24 cm , ilustrovano, latinica, 160 strana

*** PROLEĆNA AKCIJA NA LIMUNDU *** Pogledajte moje aukcije s početnim cenama znatno nižim nego na Kupindu! https://www.limundo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakAukcija *** BESPLATNA DOSTAVA AKO NARUČITE TRI ILI VIŠE PREDMETA NA KUPINDU *** !!! PROČITAJTE USLOVE PRODAJE !!! -> PREUZIMANJE, SLANJE, PLAĆANJE Veoma kvalitetan muzicki centar sa sledecim funkcijama: - bezicna mini linija - punjiva baterija - sat - radio prijemnik - mp3 player Mini-linije ja mala, sitna, ali DINAMITNA! Puni e kablom na 220 V, a baterija drzi punooooo... nisam jos izmerio, ali hocu ovih dana, pa cu dopisati. Zvucnici proizvode jak i kvalitetan zvuk. Zahvaljujuci dugoj, teleskopskoj anteni, prijem FM stanica je odlican. MP3 muziku cita s USB memorije, ili SD memorijske kartice. Idealno za svaku sobu, lokal ili drugi privatni ili poslovni prostor. Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388 Preko 1.000 predmeta, po najboljim cenama: http://www.kupindo.com/Clan/crni_vatreni/SpisakPredmeta/cena_ASC Slavine za kuhinju, kupatilo, dvoriste: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=slavina&Prodavac=crni_vatreni Rucni alat, za sve i svakoga: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=crni_vatreni&Grupa=388

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Balint Sombati (scenska imena: Ljubitelj umetnosti, Karen Eliot) (Paser, 17. oktobar 1950 –) srpski mađarski pesnik, kritičar, vizuelni umetnik, likovni pisac, umetnik performansa, član Mađarskog elektrografskog društva.[2] .Njegov karijerni put Njegovi roditelji su Balint Sombati i Margit Balint. Između 1969. i 1976. bio je jedan od osnivača Bosch+Bosch umetničke grupe u Šatki. Diplomirao je u Subotici 1971. godine. Bio je urednik Uj Simposion između 1971-1972 i 1985-1991. Godine 1973. bio je jedan od osnivača alternativne izdavačke kuće Ekperimental Art Publisher. Godine 1974. bio je jedan od osnivača međunarodne publikacije o alternativnoj umetnosti Vov. Između 1974-1985, bio je tehnički i grafički urednik Magiar Szo. U periodu od 1989-1993, bio je grafički urednik Porodičnog kruga. Između 1993. i 2000. radio je kao dizajner u Prometeju Konivkiado. Od 2000. godine živi u Mađarskoj. Od 2007. je urednik časopisa Magiar Muheli. Njegov rad Bavi se pisanom i vizuelnom poezijom. Piše kritike, eseje i studije. Poštanski (mark i pečat) umetnik. Stvara primenjenu grafiku, umetničke knjige i instalacije. On pravi pojmovne granične slučajeve i radnje.

Originalni scenario u režiji Petra Teslića Dušan Radić LJUBAV - TO JE GLAVNA STVAR -muzička komedija - balet - za TV OPERU RADIO TELEVIZIJE Beograd sa svim ispravkama i smernicama snenario ukoričen veliki format sa fotografijama reprodukcijama i isečkom uz SCENARIO i ŠEMA TELEVIZIJE BEOGRAD STUDIO 4 redak i jedinstven primerak kako za kolekcionare tako i za reditelje i ljude iz sveta pozorišta, televizije... Dušan Radić je rođen 1929. godine u Somboru, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije, te pohađao muzičku školu Srpskog crkvenog pevačkog društva. Bio je srpski kompozitor, profesor i redovni član SANU. Preminuo je u Beogradu 2010. godine. Radićev opus čine muzičko scenska dela kao što su opera „Ljubav to je glavna stvar” i balet „Balada o mesecu lutalici”, potom brojna vokalno-instrumentalna ostvarenja, kompozicije za orkestar, horove, kamerna i klavirska dela... Petar Teslić PIT (Beč, 10. april 1933 — Beograd, 27. april 2014[1]) bio je jugoslovenski reditelj i scenarista. Petar Teslić rodio se kao sin Miloša Teslića, preduzetnika koji je u to vreme bio najbogatiji Srbin u Hrvatskoj. Za vreme Drugog svetskog rata su mu oca ubile vlasti NDH. Posle rata se bavio režijom u pozorištu, radiju i televiziji.

!!! OBAVEŠTENJE !!! PAŽLJIVO PROČITAJTE OPIS AUKCIJE I MOJE USLOVE PRODAJE, jer naknadne reklamacije ne uvažavam! U ponudi je knjiga - Graficki dizajn Mile Radicevic, tematika EI Nis, generalno odlicno ocuvana i kao takva predstavlja kolekcionarski primerak svoje vrste. Knjiga je sa kreacijama za nekadasnjeg jugoslovenskog giganta Elektronska Industrija Nis, grafickog dizajna za novinske oglase, prospekte, plakate, priveske, nalepnice itd. Mile Radicevic iz Nisa je grafički dizajn upoznao u srednjoj umetnickoj skoli u Nisu. Po zavrsetku skole, 1968. godine poceo je da radi u EI Nis, a za njegov rad nekadasnji gigant je dobijao znacajne pohvale, diplome, nagrade i priznanja. Radio je i u Tehnoekonomiku, gde se više okrenuo umetničkom radu. Po raspadu velikih industrija odlučio se na samostalni rad i otvorio firmu Radicevic dizajn studio, a potom i galeriju Red punkt. Priznanje istaknutog dizajnera Republike Srbije stekao je 1998. godine. Digitalni Dizajn Mile Radicevic Made in Yugoslavia (Jugoslavija) Prava prilika za kolekcionare da po extra ceni upotpune svoje kolekcije. Objektivno stanje knjige je prikazano na slikama. Za sve dodatne informacije, slobodno pitajte. Ostale moje aukcije i predmete možete pogledati http://www.limundo.com/Clan/PeleAFC/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/PeleAFC/SpisakPredmeta Srećna kupovina :)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jerry Yulsman (8. veljače 1924. - 6. kolovoza 1999.) bio je američki romanopisac i fotograf najpoznatiji po svojim fotografijama Jacka Kerouaca, posebice naslovnoj ilustraciji memoara Joyce Johnson Minor Characters. Yulsmanova prva kamera bila je Argus od 13,50 dolara, koju mu je dala teta kao poklon za 12. rođendan. Njime je fotografirao Roosevelta na paradi obasjanoj bakljama. `Bio sam dobar fotograf`, prisjetio se. `Razumio sam i jezik i magiju. Činilo se da dolazi prirodno, kao dar od Providnosti.` Izbačen iz srednje škole Simon Grantz, Yulsman je lagao o svojoj dobi u ožujku 1941. kako bi se prijavio u Zračni korpus američke vojske. U vojnoj fotografskoj školi u Denverovom Lowry Fieldu naučio je rukovati `pištoljskom kamerom`. Služeći u Sjevernoj Africi tijekom Drugog svjetskog rata, promaknut je u glavnog narednika, a 1. kolovoza 1943. sudjelovao je u operaciji Tidal Wave, bombardiranju rumunjskih naftnih rafinerija Ploeşti, koje su bile glavni izvor nafte za Nacistički ratni stroj. Ova borbena akcija donijela mu je odlikovanje Distinguished Flying Cross, koje se dodjeljuje za `herojstvo ili izvanredna postignuća tijekom sudjelovanja u zračnom letu`. Nakon rata, Yulsman se preselio na Manhattan gdje je postao uspješan slobodni fotoreporter, snimajući `jazz, politiku i djevojke` i družeći se u Greenwich Villageu u Limelight Cafeu, dok je surađivao za Playboy, Collier`s, Look i druge časopise. Tijekom tog razdoblja udružio se s autorom Corneliusom Ryanom (The Longest Day) na priči o najbržoj podmornici na svijetu. Također je radio fotografije za dvije knjige Dicka Gregoryja, From the Back of the Bus (Avon, 1962.) i What`s Happening? (1965), koji je nudio upute o tome `kako prepoznati ujaka Tomu`. Tijekom 1970-ih, Yulsman je četiri godine radio za Ringling Brothers Barnum & Bailey Circus i predavao fotografiju na Školi vizualnih umjetnosti. Napisao je nekoliko knjiga s uputama o fotografiji, uključujući Jerry Yulsman Tells How to Take Glamour Photographs (1960.), The Complete Book of 8mm Movie Making (1972.), The Complete Book of 35mm Photography (1976.) i Colour Photography Simplified (1977.). Njegov osobni pristup fotografiji izražen je kada je izjavio: `Vjerujem da je glavna funkcija fotografije povijesna. O fotografijama razmišljam prvo kao o povijesnim dokumentima koji ocrtavaju vrijeme i mjesto, a tek potom kao o mogućim umjetničkim djelima.` Jack Kerouac Njegove fotografije u boji Kerouaca s Joyce Johnson snimljene su u Greenwich Villageu ispred bara Kettle of Fish u ulici MacDougal tijekom jeseni 1957., a jednu od njih koristila je Johnson na omotu svoje knjige Minor Characters jer je slika metaforički prikazuje kao sporedni lik u pozadini. U ovoj seriji fotografija, prvi put objavljenoj u Pageantu, Johnson se uvijek vidi kako stoji u pozadini. To je zato što je mislila da Yulsman želi samo Kerouaca u kadru, pa se povukla u stranu. Međutim, Yulsman je pametno promijenio kut kako bi uključio i nju, dodajući fascinantnost slikama. Međutim, kada je jedna od fotografija s ove sesije korištena za Gap oglas, korišten je airbrushing kako bi se Johnson uklonio sa slike. Romani Yulsman je počeo pisati fikciju ranih 1980-ih i objavio je dva romana. Elleander Morning (Random House, 1984.) alternativna je povijest u kojoj se Drugi svjetski rat nikada nije dogodio. Na početnim stranicama knjige Adolf Hitler sjedi u kafiću u Beču 1913. kada ga ubija Britanka Elleander Morning. Roman je osvojio nekoliko nagrada, uključujući nagradu Ditmar 1986. za najbolju međunarodnu fikciju i Kurd-Laßwitz-Preis 1987. The Last Liberator (Dutton, 1991) temelji se na Yulsmanovim iskustvima iz Drugog svjetskog rata. Planirao je roman temeljen na braći Collyer, ali je odustao od njega kada je saznao da je Marcia Davenport već fikcionalizirala braću u My Brother`s Keeper (1954). Pod pseudonimima je pisao beletristiku za odrasle, uključujući prva tri toma Intimnih memoara Dame Jenny Everleigh, koji su kasnije serijalizirani. Godine 1999. Yulsman je umro od raka pluća. U vrijeme svoje smrti radio je na Gothamu, romanu koji slavi New York. Yulsmanova četvrta žena, Barbara Woike, urednica je Associated Pressa, ponovno se udala i živi u Brooklynu. Njegov sin, Tom Yulsman, znanstveni je i ekološki novinar te profesor novinarstva na Sveučilištu Colorado, Boulder, gdje vodi Centar za ekološko novinarstvo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik! Anatomija za umetnike sa preko 200 crteža Bogato ilustrovano! Jeno Barcsai (14. januar 1900, Katona, Austrougarska (danas Catina, Rumunija) — 2. april 1988, Budimpešta, Mađarska) je bio mađarski slikar jermenskog porekla.[1] Rođen u Katoni u Mađarskoj 1900. godine, Barcsai je bio potomak aristokratske porodice iz Transilvanije. Godine 1919. otišao je u Budimpeštu da bi započeo studije u Školi likovnih umetnosti i diplomirao 1924. Leto 1926. je proveo u Makou i Hodmezovasarheli-u, gde je radio na konstruktivnim strukturnim moćima pejzaža. Te godine odlazi u Pariz na godinu dana gde otkriva dela Sezana. Njegove slike su u velikoj meri uticale na mladog umetnika. Dok je bio u Italiji 1927, Barcsai je saznao za Kuattrocento pokret rane renesanse, posebno za anatomske studije tog perioda. Postao je stanovnik Sentandreje nakon mnogih poseta i krenuo je u još jednu stipendiju u Pariz 1929. da bi razumeo pravila kubizma. Od 1931. do 1945. godine postao je nastavnik u opštinskoj šegrtskoj školi, a kasnije je postao nastavnik u školi likovnih umetnosti u Budimpešti od 1945. do penzionisanja, gde je predavao skiciranje i anatomiju. Knjiga Anatomija za umetnika Uključuje detaljne crteže ljudskog tela za likovnog umetnika na 142 tablice preko cele stranice. Ovi crteži uključuju kosti, mišiće i zglobove.

BOŽA PRODANOVIĆ - Monografija Mek povez sa klapnom, 28cm, 111stana, ilustrovano, izdavač: DEČJE NOVINE - Gornji Milanovac Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Biografija Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

Srpsko barokno slikarstvo - Miroslav Timotijević Пред читаоцем се налази друго издање сада већ класичне књиге проф. др Мирослава Тимотијевића „Српско барокно сликарство” које након двадесет и четири године поново приређује Матица српска. Овај прерано преминули истраживач српске уметности и културе 18. и 19. века оставио је иза себе изузетно богат и разуђен научни опус у чијем средишту се, као једно од темељних места, налази ова капитална монографија. Ради се о посебном и другачијем делу којим jе у српској историји уметности отворено ново поглавље. Појава те књиге је легитимисала методолошке новине које су доносили млађи аутори, али и показала спремност старијих ауторитета да прихвате другачије начине промишљања познатих уметничких феномена. Дуже од две деценије служила је као уџбеник за студенте, али и као извор за методолошке иновације, које је аутор наставио да разрађује кроз појединачне студије и чланке. Књига „Српско барокно сликарство” је Мирослава Тимотијевића сврстала међу врхунске истраживаче историје уметности не само у националним, већ и у ширим источноевропским оквирима. До краја своје професионалне каријере радио је као предавач на предметима из историје српске уметности новог века на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Povez: tvrdi Str: 504 Pismo: ćirilica Format: 26cm ISBN: 978-86-7946-318-0

Godina izdanja: Ostalo ISBN: Ostalo Autor: Domaći Oblast: Slikarstvo Jezik: Srpski Srpsko barokno slikarstvo - Miroslav Timotijević Пред читаоцем се налази друго издање сада већ класичне књиге проф. др Мирослава Тимотијевића „Српско барокно сликарство” које након двадесет и четири године поново приређује Матица српска. Овај прерано преминули истраживач српске уметности и културе 18. и 19. века оставио је иза себе изузетно богат и разуђен научни опус у чијем средишту се, као једно од темељних места, налази ова капитална монографија. Ради се о посебном и другачијем делу којим jе у српској историји уметности отворено ново поглавље. Појава те књиге је легитимисала методолошке новине које су доносили млађи аутори, али и показала спремност старијих ауторитета да прихвате другачије начине промишљања познатих уметничких феномена. Дуже од две деценије служила је као уџбеник за студенте, али и као извор за методолошке иновације, које је аутор наставио да разрађује кроз појединачне студије и чланке. Књига „Српско барокно сликарство” је Мирослава Тимотијевића сврстала међу врхунске истраживаче историје уметности не само у националним, већ и у ширим источноевропским оквирима. До краја своје професионалне каријере радио је као предавач на предметима из историје српске уметности новог века на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Povez: tvrdi Str: 504 Pismo: ćirilica Format: 26 cm ISBN: 978-86-7946-318-0

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paintings Watercolours Drawings Karl Pavlovič Brjulov (rus. Карл Павлович Брюллов) (Sankt Peterburg, 23. decembra 1799. – Manziana, 23. juna 1852.), ruski slikar. Poznat kao jedan od najistaknutijih predstavnika ruskog akademizma, kao i prvi ruski likovni umjetnik koji je stekao slavu izvan ruskih granica. Njegovo najpoznatije djelo je historijska slika Posljednji dan Pompeja koje je dalo inspiraciju za roman Posljednji dani Pompeja. Karl Pavlovič Brjulov (rus. Карл Па́влович Брюлло́в; Petrograd, 12. decembar 1799 — Mancijana, 11. jun 1852), oslovljavan od strane prijatelja kao Karlo Veliki,[1] bio je ruski slikar. Smatra se za ključnog umetnika u prelazu iz neoklasicizma u romantizam. Biografija Rođen je u porodici akademika, drvorezbara i gravera Pavla Ivanoviča Brijulova (1760—1833) koji je bio hugenotskog porekla.[2] Od ranih godina Brjulov je osećao privlačnost ka Italiji. Uprkos obrazovanju na Imperijalnoj akademiji umetnosti (1809–1821), Brjulov nikada nije u potpunosti prihvatio neoklasični stil koji su predavali njegovi mentori, a koji je takođe promovisao njegov brat Aleksandar Brjulov.[3] Nakon što se istakao kao perspektivan i maštovit student i završio školovanje, otišao je iz Rusije u Rim gde je radio do 1835. godine kao portretista i žanrovski slikar, mada je umetničku popularnost stekao kada je počeo da se bavi istorijskim slikarstvom. Njegovo najpoznatije delo Poslednji dan Pompeje (1830–1833), je monumentalna kompozicija koju su Puškin i Gogolj upoređivali sa najboljim delima Rubensa i van Dajka. Slika je stvorila senzaciju u Italiji i postavilo Brjulova kao jednog od najboljih evropskih slikara svog vremena.[2] Po završetku ovog posla, trijumfalno se vratio u rusku prestonicu, gde je stekao mnogo prijatelja među plemstvom elitom ruskog društva i stekao visok položaj na Imperijalnoj akademiji umetnosti. On se spominje kroz jednu anegdotu u eseju Lava Tolstoja Zašto se muškarci zaglupljuju? a kasnije i u knjizi istog autora Šta je umetnost?. Dok je predavao na akademiji (1836–1848) razvio je stil portreta koji je kombinovao neoklasičnu jednostavnost sa romantičarskim tendencijama. Dok je radio na plafonu Katedrale Svetog Isaka, njegovo zdravlje se naglo pogoršalo. Po savetu svojih lekara, Brjulov je 1849. napustio Rusiju i poslednje tri godine života proveo u Italiji.[4] Umro je u selu Mancijana blizu Rima i sahranjen je u tamošnjem groblju. Karakterstike Brjulov opus je vrhunac poznog ruskog romantizma, perioda kada je osećaj harmonične celovitosti i lepote sveta zamenjen osećanjem tragedije i konflikta ljudskog života. U prvom planu njegovih istorijskih slika nije borba individualnog heroja, kao u klasicizmu, već sudbina širih ljudskih masa. U svom ključnom delu Poslednji dan Pompeje Brjulov je kreirao kombinaciju dramske akcije, romantičarske svetlosne efekte i skulpturalnu plastičnost figura. Slika je donela umetniku veliku slavu u Rusiji i Evropi.[5][4] Izvanredan majstor ceremonijalnih i kamernih portreta, Brjulov je u svojoj umetnosti evoluirao od radosnih prikaza života u svojim ranim delima do zamršenog psihologizma svojih kasnijih dela, anticipirajući tako dostignuća umetnika poput Ilje Rjepina u drugoj polovini 19. stoleća. Brjulov je imao veliki uticaj na ruske umetnike, među kojima je imao mnogo sledbenika i imitatora.

Dalmacija u srcu, Fotomonografija, fotografije Ivo Eterović, uvod Jure Kaštelan, tekstovi Duško Kečkemet Izdanje DZS Ljubljana 1987, tvrd povez, 192 strane, veliki format 33cm, dobro očuvana, kvalitetna štampa i fotografije u boji Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970., delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama.

Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.VELIKI FORMAT,NEKORISCENO,368 STRANICA

Brend: Xwave Model: M5 Naziv: DVB-T2 Set Top Box M5, metalno kuciste, LED displey, scart,HDMI,RF in, RF out, USB, media player, daljinski upravljac! Mikroprocesor: Mstar 7T01 Tjuner: R836 Tip: DVB-T2 set top box Ulazna frekvencija: - VHF: 170-230MHz; - UHF: 470-860MHz; Nivo RF ulaza: -78 ~ -20dBm;Širina RF opsega: 7/8MHz ; Modulacija: QPSK,16QAM,64QAM, 256QAM Sistem: Standard ETSI EN 302 755 (DVB-T2) Standardi prikaza: SD/HD DVB-T2, SD/HD MPEG2 i MPEG4 AVC H.264 Video rezolucija:1080p@60Hz, 1080p@50Hz, 1080i@60Hz, 1080i@50Hz, , 720p@60Hz, 720p@50Hz, 576i, 576p 480p, 480i Video format prikaza: 16:9 i 4:3 Audio standard: ISO/IEC 14.496-3 Audio format dekodera: MPEG-1 (layer 1&2&3), WMA, AC3; Audio izlaz: koaksijalni, L/R(skart); Audio modovi: mono, dual-channel, stereo Izlazni priključci: HDMI, SCART i koaksialni audio izlaz Ulazni priključci: USB 2.0 (USB flash memorija) - PVR funkcija za snimanje željenih emisija, serija, filmova sa vašeg TV-a - Pregled multimedijalnih zapisa i ažuriranje softvera Multimedijalni formati: - Slika: JPEG,BMP - Audio: MP3 - Video: DivX,MPG,MKV,MP4,AVI Ostalo: - LED displej, sa prikazom tačnog vremena - Automatsko i pojedinačno pretraživanje TV i radio kanala - Memoriše do 1000 programa - Podrška za prikaz titla na više jezika - OSD meni na srpskom jeziku (Latinica) - Raspored TV programa za 7 dana unapred - Podržavateletext - Funkcija roditeljskog zaključavanja - Napajanje aktivne antene 5V Dimenzije: 168 x 95 x 36 mm Materijal: Metal Boja: Crna

Kao nova Hiljade čitalaca koji su imali koristi od zanimanja za upečatljivu misao Rudolfa Arnhajma kroz decenije njegovog rada, zadovoljiće svoju radoznalost ovom novom zbirkom njegovih eseja. Neće biti razočarani. `Moja najvažnija briga`, piše Arnhajm, `nastavlja da bude epistomološka , to jest, proučavam umne spoznaje sposovnosti suočene sa svetom realnosti. Od samog početka uveren sam da je glavni istrument takvog istraživanja čulna percepcija, naročito vizuelna.` Izdavač: Univerzitet umetnosti u Beogradu ISBN: 86-80957-20-8 Br. strana: 350 Povez: Broširan Prevodilac: Vojin Stojić Jezik: Srpski Pismo: Latinica Format: 20cm Datum izdavanja: 2003. Rudolf Arnhajm (nem. Rudolf Arnheim; Berlin, 15. jul 1904 – En Arbor, 9. jun 2007) bio je nemačko-američki psiholog, esejista, proučavalac umetnosti, filmski kritičar i teoretičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rudolf Arnhajm Datum rođenja 15. jul 1904. Mesto rođenja Berlin Nemačka Datum smrti 9. jun 2007. (102 god.) Mesto smrti En Arbor SAD Rudolf Arnhajm je od 1928. do 1933. godine bio urednik nemačkog magazina za politiku, umetnost i ekonomiju: (nem.) Die Weltbühne, ali i saradnik brojnih drugih časopisa u Nemačkoj sve do 1933. godine kada po dolasku Hitlera na vlast emigrira prvo u Italiju i Englesku. Godine 1940. odlazi u Sjedinjene Američke države gde je u početku predavao psihologiju na manjim obrazovnim ustanovama: Sarah Lawrence College i New School for Social Research.[1] Nedugo zatim, kao profesor prelazi na univerzitete Kolumbija i Harvard [2] gde radi do 1974. godine. Zvanje profesora emeritusa ostvario je na Univerzitetu Mičigen u An Arboru.[3][4] Teorija filma[uredi | uredi izvor] Bio je sledbenik Geštalt psihologije po kojoj ni najelementarniji procesi posmatranja ne proizvode samo mehaničke registracije spoljašnjeg sveta, već stvaralački organizuju sirov senzorni materijal po načelima jednostavnosti, pravilnosti i ravnoteže, načelima koja upravljaju mehanizmom opažaja`.[1] Bio je učenik Maksa Verthajmera (Max Wertheimer) i Volfganga Kelera (Wolfgang Köhler). Svoja znanja iz psihologije opažanja je primenjivao na proučavanje vizuelnih, prvenstveno plastičnih umetnosti.[1] Filmskom teorijom se bavio povremeno. Za razliku od teoretičara montažne škole, Arnhajm u svojoj knjizi: Film kao umetnost (Film als Kunst, 1932), u Američkoj izmenjenoj verziji: Film as Art, 1957. pridaje odlučujući značaj samom kadru, nezavisno od njegovog mesta u montaži.[1][2][4] Rudolf Arnhajm shvata pokretni fotografski snimak kao antinaturalistički fenomen koji se zasniva na mehaničkim činiocima, što pasivnu registraciju stvarnog prizora preobražavaju u izražajno sredstvo, u posebni vid percepcije[1][4] putem projekcije trodimenzionalnih predmeta na ravnu površinu, redukovanjem dubine, osvetljenjem i odsutnošću boje, okvirom slike i udaljenošću kamere od predmeta, odsutnošću prostorno-vremenskog kontinuenta i nevizuelnog čulnog sveta, tj. sredstvima ograničenja koja u procesu percepcije u odnosu na utisak stvarnosti postaju sredstva uobličavanja. Upravo razlika, koja nastaje putem tih preobražaja, čini izražajna sredstva medija. On još navodi da kada tehnološki napredak bude omogućio da se opažanje filmske slike pribli opažanju stvarnosti, npr, uključivanjem zvuka, boje, treće dimenzije i drugih čulnih kanala, doći će do ostvarenja potpunog filma koji će predstavljati kraj mogućnosti kreacije koju je nemi film osiguravao. Kasnije je Rudolf Arnhajm ublažio svoje stavove i poglede na zvučni film (ogledi: Epski i dramski film / Epic and Dramatic Film, 1938; Film i psihologija / Films and Psychology, 1949; Umetnost danas i film / Art Today and Film, 1965; Tendencije zapadne umetnosti i opadanje vidljivosti / Trends of Western Art and the Decadence of Visibility, 1970; O prirodi fotografije / On the Nature of Photography, 1974).[3] Ostali radovi donekle povezani sa teorijom filma[uredi | uredi izvor] Radio, umetnost zvuka / Radio, An Art of Sound, 1936; Umetnost i vizuelno opažanje / Art and Visual Perception, 1954 - 1974; Prema psihologiji umetnosti / Toward a Psychology of Art, 1966; Vizuelno mišljenje / Visual Thinking, 1969; Entropija i umetnost / Entropy and Art, 1971. teorija umetnosti

Од раката на нашите мајстори: Леново XIV век / The Works of National Masters: Lesnovo 14th century Dvanaest reprodukcija velikog formata (30×40 cm) freska u Manastir Lesnovo, posvećeog Svetom arhangelu Mihailu i pustinjaku Gavrilu Lesnovskom, sa 4 strane teksta (uporedo na srpskom, makedonskom, engleskom, ruskom , nemačkom i francuskom). Veoma dobro / odlično očuvano. Manastir Lesnovo nalazi se u istoimenom selu u starom rudarskom regionu Zletovo i za ljubitelje srednjovekovne umetnosti odavno jo jedno od najprivlačnijih mesta u Makedoniji. Osnovan u XI veku, manastir temeljitu obnovu doživljava sredinom XIV veka, kada je 1341. godine vlastelin Jovan Oliver dao izgraditi i živopisati veliku crkvu posvećenu sv. Arhanđelu Mihailu i »pustinožitelju« Gavrilu. Nešto kasnije, 1349. godine, uz crkvu je dograđena priprata koja je takođe bila živopisana. Oba slikarska ansambla, nastala približno u istom periodu, svojim visokim kvalitetom i očuvanošću danas zauzimaju jedno od najznačajnijih mesta o istoriji srednjovekovnog slikarstva u Makedoniji. Za razliku od anonimnih majstora većeg broja srednjevekovnih crkava, imena nekih od lesnovskih slikara su nam poznata. To su: Mihail, Marko i Sevast, majstori saradnici glavnog lesnovskog slikara, čije ime, kao i ime slikara priprate, i dalje ostaje nepoznato. Ako se pažljivo razgledaju fresko-živopisi u naosu lesnovske crkve, opažaju se izvesne razlike, koje su rezultat individualnih kvaliteta pojedinog slikara, ali u celini oni su ipak vrlo bliski po svom umetničkom izrazu.Zato lesnovski živopis doživljavamo kao ostvarenje jedne jedinstvene ideje, dosledno sprovedene u svim svojim komponentama. Smelo voden crtež, bogati kolorit, upotreba polutonova, posebno umešnost i briga u građenju kompozicije, ljubav ka isticanju detalja i ôrnamenata, naglašavanje individualnih obeležja portreta i njegovo kolorističko diferenciranje od drugih likova, ubraja lesnovske majstore među talentovane tvorce svog vremena. Portret ktitora Jovana Olivera, gospodara Ovčeg Polja i Zletova, velikog vojvode i kasnije despota srpskog cara Dušana, briljantan je izraz slikarske kvalitete glavnog lesnovskog majstora, čije ime na žalost nije sačuvano, iako se sigurno zna da je bilo ispisano na ukrasnoj lenti jednoga od svetitelja iz prve zone naosa crkve. Radeći uglavnom u prvoj zoni, gde je naslikana galerija svetitelja u celim figurama, slikajući u aspidi kompozicije: Uspenje sv. Bogorodice, Sahrana »pustinožitelja« Gavrila Lesnovskog, kao i lik sv. Bogorodice šire od nebesa, glavni lesnovski majstor ubedljivo je vrhunski stvaralac ovog perioda, ne samo u okvirima umetničkog stvaralaštva u Makedoniji već i šire, u okvirima vizantijske umetnosti uopšte. Njegov najbliži saradnik, jedan od slikara čija su nam imena poznata, naslikao je kompozicije sa ilustracijama velikih praznika, likove Jevanđelista, kao i mnoštvo likova svetih mučenika ispod same kupole crkve. Treći slikar, čije nam je ime takođe poznato, radio je u srednjoj zoni crkve, gde su naslikana Stradanja i Čudesa Hristova. Upo- trebom različitih boja on izbegava jednoličnost zbog ponavljanja istog crteža prilikom slikanja svetitelja. Četvrti slikar, čije je ime takođe poznato, radio je visoko u kupoli slikajući lik Isusa Hrista Pantokratora, kao i brojne proroke raspoređene između prozora kubeta. Nepreciznost njegovog crteža promatrač ne opaža zbog visine kupole. U priprati posebno privlače pažnju brojne kompozicije čija se ikonografija veoma razlikuje od one u naosu crkve, kako po svojoj složenosti, tako i po duhovitijim rešenjima. Ilustracije vrlo retkih kompozicija u srednjovekovnom slikarstvu: Učiteljstvo svetih arhijereja — Vasilija Velikog, Grigorija Namjanskog, Atanasija Velikog i sv. Jovana Zlatoustog, naslikane u kupoli priprate, slikovito obrađene kompozicije Psalama Davidovih (Ps. 148, 149 i 150), kao i ilustracija priče O mudrim i ludim devojkama, svrstavaju nepoznatog slikara u red ne samo talentovanih već i visokoobrazovanih slikara svoga doba. Stoga slikarstvo lesnovske priprate zauzima posebno mesto u istoriji vizantijske umetnosti iz perioda XIV veka. Posmatrano u celini, slikarstvo lesnovske crkve priprate predstavlja jedno od najvećih dostignuća srednjevekovne umetnosti u Makedoniji. Dr Kosta Balabanov

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tošić OPUS 4 DOKUMENTI Studentski kulturni centar, Beograd, 2001. Tvrd povez, udžbenički format, 250 ilustrovanih strana. Opus 4 bila je umetnička grupa četvorice mladih kompozitora koju su sačinjavali Milimir Drašković, Miodrag Lazarov Pashu, Miroslav Savić i Vladimir Tošić u periodu od 1976. do 1982. godine u Beogradu. Ovi kompozitori su zajedno studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sedmadesetih godina u klasi profesora Vasilija Mokranjca i tokom studija su započeli zajedničku saradnju. Kompozitori, koji su se pored komponovanja i muzičkog izvođenja minimalne muzike bavili i vizuelnom umetnošću, kroz različite medije grafike, filma, fotografije, slajdova, videa, performansa i time bili vrlo svestrani i multimedijalni na jugoslovenskoj/beogradskoj sceni. Kako je Vladimir Tošić u svom delu Opus 4: dokumenti zabeležio, grupa je oformljena prevashodno iz četiri razloga: 1) potrebom za slobodnim izražavanjem sopstvenih umetničkih stavova; 2) potrebom za saznavanjem činjenica o savremenoj muzici; 3) potrebom da se utiče na promenu tradicionalnog načina vrednovanja i, kao kod svih mladih umetnika, 4) potrebom za javnim prikazivanjem svojih radova. Muzika za Opus 4 nije bila samo ostvaren zvuk, tradicionalno zabeležen u notnom sistemu ili slučajno stvorena i zapažena buka kao u Kejdžovom slučaju, ona je pre svega bila ideja čije se efemerno postojanje ostvarivalo umetničkom praksom. Sa Vladimirom Tošićem smo razgovarali o aktivnostima grupe tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uticajima „likovnjaka“ na njihov rad, Kejdža, Glasa i ostalih progresivnih muzičkih praksi kada je grupa Opus 4 stvarala.(Margita Nikolić) Vladimir Tošić (Beograd, 10. april 1949) srpski je kompozitor, multimedijalni umetnik i redovni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Rad Studije kompozicije završio je u klasi Vasilija Mokranjca a zatim je radio u muzičkim školama „Stanković“ i „Mokranjac“. Od 1986. godine na Fakultetu muzičke umetnosti predaje kontrapunkt, harmoniju i muzičke oblike. Danas je redovni profesor na Katedri za teorijske predmete. Radio je takođe i kao gostujući profesor na Filološko–umetničkom fakultetu u Kragujevcu i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Kao kompozitor Tošić je svojom kompozicijom Mélange (1975) postavio temelj redukcionističkog i minimalističkog pristupa u srpskoj muzici i do danas ostao jedan od najdoslednijih zastupnika tog pravca. Bio je član avangardne grupe „Opus 4“ koja je pod okriljem Studentskog kulturnog centra delovala početkom sedamdesetih godina 20. veka. Osnova njegovog stvaralačkog pristupa je redukcionistički princip, koji se u njegovom stvaralaštvu ogleda u tome što je delo zasnovano na bitno smanjenoj količini upotrebljene građe, postupaka i zvučnih parametara. Iz tih razloga su sva njegova dela zasnovana na veoma malom broju različitih elemenata a ponekad čak i na samo jednom (boji, ritmu, harmoniji). Pritom više koristi, i veoma pažljivo razvija, one osobine zvuka koje su nekada bile od manjeg značaja (npr. zvučnu boju), dok tradicionalno vodeće parametre (npr. visinu tona) stavlja u drugi plan. Skoro sva dela Vladimira Tošića sadrže uočljive zajedničke osobine a to su: procesualna organizacija, repetitivnost, simetrična lučna forma i insistiranje na boji. Bavi se dosta proširivanjem muzičkog medija kroz audio–vizuelnu sinesteziju, u najširem smislu, tako da je stvorio niz medijski raznolikih dela: likovnih (muzičke grafike, muzički objekti), ambijentalnih, scenskih, konceptualnih, video radova, foto radova, slajdova... koja je izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi. Dela su mu redovno izvođena na festivalima savremene muzike u SAD i Evropi a takođe se nalaze i na više kompakt-diskova.