Crtež nema potpis, uzet je iz Mićine Zaostavštine Ilustracija je bila za prvo izdanje knjige Konji svetog Marka Milorad Pavić Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags. konji svetog marka hazarski recnik

dim. 10 x 8 cm (zatvorena) 10 x 14,5 (otvorena) materijal MESING PRELEPA RUSIJA samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Ruske metalne ikone kao bogoslužbeni predmeti napravljeni od legure bakra u verskoj praksi ovi predmeti pojavile su se u drugoj polovini 17. veka kod staroveraca, kojim su oni odražavali, na neki način, savremeni razvoj ruske pravoslavne crkve. Naime u bori protiv raskola koji je postojao i doveo do formiranja dve osnovne struje u ruskoj pravoslavnoj crkvi — prve, vođene patrijarhom Nikonom i druge predvođene starovercima na čelu sa proto-sveštenikom Habakkukom, bronzane ikone i krstovi su kod staroveraca imali centralnu ulogu u iskazivanju nezadovoljstava raskolom pravoslavaca u Rusiji. Prvi centar proizvodwe ovih predmeta nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, ili „bespopovaca“. Međutim kako su bronzane ikone ne samo među vernicima vrlo brzo postale popularne i među drugim slojevima stanovništva Rusije, kod mnogih pojedinaca javila se neodoljiva želja i potreba da se ikona sa određenim motivom nabavi gotovo trenutno, po povoljnoj ceni, da bude relativno trajna, praktična za nošenje, da osnaži molitvu u svakom trenutku i na svakom mestu, da ulije i povrati snagu svetiteljske zaštite. Velika potražnja za bronzanim ikonama učinila je da su se počele otvarati radionice po celoj Rusiji, kako bi se sve veća potražnja za njima zadovoljila, i tako postale simbol ne samo ruskih staroveraca već i širokih masa. Prvi centar za proizvodnju metalnih ikona i drugih obrednih predmata staroveraca nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, zvanih i „bespopovaci“. Na masovnu proizvodnju metalnih ikona u oblastima Belog mora u mnogome je uticao razvoj rudarske industrije u toj oblasti, kao i pojava veštih i priznatih majstora koji su posedovali veštinu izlivanja bronzane ikone. Među njima je bio Vasilij Evstratov iz Novgoroda, koji je sa nećakom radio u Šeltoporoškom skitu, blizu Viga. Vasilij Petrov i Gorbun su u Vigu izrađivali ikone sa predstavama Velikih praznika, kao i male ikone sa ili bez emajla. Na proizvodnju metalnih ikona u Rusiji, i pored zabrane njihove izrade, i u kasnijem istorijskom razdoblju uticala je činjenica da je metalurška industrija Rusije najvećim delom bila pod dominantnim uticajem staroveraca. A u oblastima oko Urala bilo ih je najviše među obučenim majstorima i radnom snagom. Kada su se u Moskvu, uglavnom posle 1771. godine, učvrstili i „popovci” i „bespopovci,” ona je postala važan centar proizvodnje i trgovine metalnim ikonama. Tako su se sredinom 19. veka metalne ikone i krstovi izrađivali u okolini Moskve, Olonetsu, Jaroslavu, Pomorju i u oblasti Nižnjeg Novgoroda, u kome se svake godine održavao sajam na kome su se prodavale i kupovale metalne ikone i drugi sveti predmeti. Antique Russian Orthodox Brass Travel Icon Panel From 3-Panels Folding RUSSIA

ISTORIJA UMETNOSTI Dopunjeno izdanje za Srbiju ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 383860 Isbn: 9788671579582 Autor : H. V. Janson, Entoni F. Janson Izdavač : PARTENON Nakon skoro 10 godina, ponovo je pred našom publikom najbolja istorija umetnosti koja je ikada napisana, takozvana Jansonova istorija umetnosti, koju je priredio i dopunio njegov sin Entoni. Ovo, novo izdanje, donosi brojne korekcije, razrade, dopune i aktualizacije osnovnog teksta ove kapitalne... Detaljnije Nakon skoro 10 godina, ponovo je pred našom publikom najbolja istorija umetnosti koja je ikada napisana, takozvana Jansonova istorija umetnosti, koju je priredio i dopunio njegov sin Entoni. Ovo, novo izdanje, donosi brojne korekcije, razrade, dopune i aktualizacije osnovnog teksta ove kapitalne knjige koja je sada raskošnija i obuhvatnija. Ima novi dizajn, najnovije bibliografije, podatke o novih 98 umetnika, iznova napisanu hronologiju događaja, imenik značajnih muzeja i arhitektonskih spomenika. Pruža uvid i u istoriju primenjenih umetnosti i arhitekture, sa bitnim referentnim tekstovima koji ukazuju na istorijske probleme muzike i teatra. Kao i dopunama iz istorije fotografije i novih umetničkih medija. Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne, posebne interpretativne izmene urađene su u području religioznih. Mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina. Internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, indeks, originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi, osnovnom tekstu. Pored toga, ova istorija umetnosti je dopunjena i „Umetnošću XX veka u Srbiji“, a na toj dopuni je radio čitav tim velikih stručnjaka iz svojih oblasti, čime je kompletirano ovo, zaista, kapitalno delo! Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor H. V. Janson, Entoni F. Janson Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač PARTENON Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 31 Strana 303 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

30 x 40 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

13 negativa Iva Eterovica, s motivima Beograda. Pretpostavljam da su radjene za monografiju `Beograd`. Negativi su originalni, sto dokazuje i Eterovicev pecata na omotima. EKSTREMNO RETKO! Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Sadržaj Teme i motivi Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine – samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Krajem sedamdesetih godina usmerava interesovanje na foto-grafičke eksperimente u boji. Izložbe: More, 1977, Salaši, 1984, Beograd u mašti, 1994. U tom razdoblju možda najviše ujedinjuje senzibilitet mediteranskog duha, sa naglašenom sklonošću da se grafički znak upotrebi kao izraz za jednostavnost u otkrivanju reda. Izložbe i knjigeUredi Izlagao je na velikom broju zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobio je više od 200 nagrada. Samostalno je izlagao u Jugoslaviji (više puta), Rusiji, (1975), Nemačkoj (1976) Italiji (1981), Švajcarskoj i Austriji (1983). Objavio 18 autorskih fotomonografija, što je nedostignuti rekord u nekadašnjem jugoslovenskom i današnjem srpskom kulturnom prostoru. tags: ivo eterovic, tito...

uramljeno 40 x 52 cm (sa ramom) neto - 24 x 30 cm samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad posveceno Claude Avelinu na poledjini pise `ovaj crtez radio sam po zelji Claude Avelina francuskog knjzevnika ka ilustracija za njegovu pesmu - ptica koja ne postoji -od 9 komada u ovij seriji on je izabrao jedan,koji je uvrstio u xxxx sa ostalim francuskim slikarima` Z.Petrovic, Paris. Okt. 1956 Zoran Petrović, akademski slikar, rođen je 7. aprila 1921. godine u selu Sakule u Banatu. Gimnaziju je završio u Pančevu. Diplomirao je godine 1948. na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu na odseku za slikarstvo. Specijalku u klasi Đorđa Andrejevića Kuna završava 1949. U toku studija su mu predavali Vasa Pomorišac, Milo Milunović i Ivan Tabaković. Bavio se slikarstvom, crtežom, grafikom, kolažom, skulpturom (na bazi livenog i varenog metala)… Autor je čuvene Mašinobalade, mape crteža i tekstova, koja je nastajala u vremenu od 1958. do 1966. godine. Od 1975. godine počinje da se bavi skulpturom na principu varenog i livenog gvožđa. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a 1961. godine bio je predstavnik Jugoslavije na VI bijenalu u Sao Paolu u Brazilu. Tom prilikom je dobio nagradu za crteže Leirner fondacije. Imao je brojne samostalne izložbe u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Pančevu, kao i širom sveta, u Parizu, Veneciji, Londonu… Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Njegova dela se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Profesorskim radom bavio se na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu od 1949. sve do 1986. godine, gde je predavao crtanje i slikanje. Bio je član grupe Samostalni od 1951. do 1953. i jedan od osnivača Decembarske grupe, gde je član od 1955. do 1960. godine. Jedan je od osnivača Umetničke kolonije u Bačkoj Topoli i Ečkoj. Bio je aktivan u radu kolonija u Senti, Vršcu, Pančevu, Deliblatskom pesku… Likovna umetnost nije jedina oblast njegovog kreativnog interesovanja. Mag ravničarskog predela, vojvođanskog podneblja, ostavlja zapažena književna dela. Matica srpska mu objavljuje knjigu Selo Sakule u Banatu 1969., a drugo izdanje 1986. godine. Dramska adaptacije ove knjige pod istim naslovom i drugim verzijama (Pendžeri ravnice, Pa izvolte u Sakule i Banatske slike i prilike), izvođena je pozorištima skoro hiljadu puta. Drame Bećarac i Sakuljani, a o kapitalu, takođe postužu uspeh kod publike. Seriju od sedam emisija Banatska kazivanja (monodrame) emitovala je TV Beograd. Film Hitler iz našeg sokaka, po scenariu Zorana Petrovića, realizovala je filmska kuća Jadran – film iz Zagreba. Ovo filmsko ostvarenje dobilo je na Pulskom festivalu 1975. godine Srebrnu arenu za režiju i glavnu mušku ulogu. Petrović je bio član Udruženja dramskih pisaca Srbije. Dobitnik je nagrade grada Vršca 1970. godine na Sterijinom pozorju za tekst savremene komedije. Od opštine Opovo godine 1987. dobije Zlatnu plaketu za pisanu reč o zavičaju. Njegovi se tekstovi nalaze u Letopisu Matice srpske, časopisu Književnost i listu Pančevac. --------------------------------- Claude Aveline, pen name of Evgen Avtsine (19 July 1901 – 4 November 1992), was a writer, publisher, editor, poet and member of the French Resistance. Aveline, who was born in Paris, France, has authored numerous books and writings throughout his writing career. He was known as a versatile author, writing novels, poems, screenplays, plays, articles, sayings, and more. He was born to Jewish parents who had fled the racial segregation they were subjected to in Russia, moved to France in 1891 and became French citizens in 1905. Avtsine studied at the prestigious Lycée Henri-IV in Paris and then in a school in Versailles to which his parents moved. In 1915, he volunteered as a medic in the First World War, then went to college in Paris, but his health deteriorated and he had to stop his studies. In 1918 - 1919 he lived near the city of Cannes in southeast France, where he began writing under the pen name Claude Aveline. In 1919, his poems were published in magazines, and he was introduced to writer Anatole France, becoming his protégé and close friend. In 1920, he returned to Paris, worked as an editor of an art journal, and accepted a request to write a book about Buddha, called `La merveilleuse légende de siddhartha gautama bouddha`. In 1922, aged 21, he founded his own publishing house under the name `Chez Claude Aveline éditeur` and was subsequently called `the youngest publisher in France`. and even `in the world`. After another health incident in 1923, Aveline stayed four years in a health clinic in Font-Romeu, where he met and befriended a young patient, Jean Vigo, eventually becoming a film director. Aveline would later act both as the executor of the filmmaker`s estate, and as the legal guardian of Vigo`s daughter after his wife`s death; in 1951 Aveline founded the Prix Jean Vigo given to young film directors. He was president of the jury board for twenty-five years. In 1932 he published the detective novel `La Double Mort de Frédéric Belot`, which was a public success, and in 1936, the novel `Le Prisonnier`. Le Prisonnier has been cited by Albert Camus as an influence and inspiration for his successful novel, L`Étranger. Favoring the left side of the political spectrum, he contributed to the writing of numerous communist and anti-fascist journals and publications, such as Commune and Vendredi. During the Nazi occupation in World War II Claude Aveline joined the French Resistance. In 1952 he won the Grand Prix of the Société des gens de lettres and the Prix Italia in 1955 for his creative work in radio dramas. In 1956, Aveline asked his many artist friends to artistically illustrate, i.e. draw or paint the Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portrait of the bird that doesn`t exist), a poem he wrote in 1950, which was subsequently translated into 55 languages. An anthology was made out of 108 portraits by artists of various backgrounds and styles such as Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva and Jacques Villon. In 1963 Aveline donated it to the Musée National d`Art Moderne in Paris where it was exposed. His bust, made in 1967 by Ossip Zadkine, was the last sculpture created by Zadkine before his death. Aveline wrote «Je suis le dernier Zadkine» (I am the last Zadkine) in French newspaper Le Figaro, in homage to the artist. In 1974 he began writing memoirs. He died in 1992 in Paris.

Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 35 x 21 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji.

Anton Heyboer: GRAFIKA, 1990. Na otisku dole levo: Anton Heyboer 1990 Ispod otiska dole levo: Anton Heyboer (olovkom) Dole desno: eigen druk (vlastiti, autorski otisak) Dimenzije rama: 40 x 42 cm Dimenzije otiska: 21 x 25,5 cm Težina: 1270 g Nov ram, antirefleksno staklo. Hartija je mestimično uzdužno izgužvana, kao da je nepažljivo presavijana - vidljivo je na posebnoj slici, pod kosim svetlom. ANTON HEYBOER (Anton Hejbur, 1924-2005) je rođen na indonežanskom ostrvu Java. U svom životu Heyboer je doslovno proglašavan ludim, živeo je kao ekscentrik bez kontakta sa svetom oko sebe, u sopstvenom kosmosu, s ciljem da zadovolji samo osnovne životne potrebe za sebe i svoju porodicu. Visoko ga cene vodeći muzeji širom sveta. 1943. godine Heyboer je uhapšen od strane nemačkih okupatora i upućen na rad u logor Prenz Lauerber. Jednom je o tome napisao: „Koncentracioni logor nije bio gori od roditeljskog doma, a društvo za mene nije ništa gore od oba: previše nekreativan”. Od ranog detinjstva, Heyboer je želeo da živi nekonformističkim životom. Posle rata nastanio se u Borgeru, gde počinje da crta, još uvek u tradicionalnom stilu. 1948. godine upoznaje slikara Jana Kagija sa kojim nekoliko meseci luta Francuskom dok crta i slika. 1951. godine Heyboer je dobrovoljno primljen u Pokrajinsku bolnicu u Santpoortu na neko vreme, kako bi našao zaštitu od društva, za koje je smatrao da mu ne dozvoljava da pronađe sebe. Anton Heyboer godinama je radio na razvoju svog `Sistema`. Ovaj `Sistem` je njegova zamisao kako treba da živi, da opstane u društvu i da stekne priznanje kao umetnik. Tako može da poništi svoju poziciju izopćenika i ološa koja je dovela do njegove izolacije. “Sistem” je njegovo umetničko delo, to je njegov znak. Sistem je polazna tačka u svim njegovim delima pod motom: „Stvaranje je jedino živo biće koje je večno“. Njegov sistem ga vodi do njegovih nevesta: „Hajde da napravimo svoje igralište gde niko drugi neće doći, gde više ne moramo da viđamo ljude. Na svojoj farmi, u pratnji svoje četiri neveste, Heyboer stalno traži nove izazove u svom poslu. U njegovim radovima dominiraju slike sladostrasnih žena sa preteranim oblinama, njegovog čamca na kojem je živeo neko vreme 1951. godine, njegovog života na farmi i biblijskih figura pomešanih sa slikama koje podsećaju na praistorijska vremena. Heyboer koristi različite tehnike u stvaranju svojih umetničkih dela. Njegovi bakropisi su poznati, ali i njegovi crteži rađeni ugljem, uljanom kredom, bojom, glinom, gvožđem i katranom, kao i bojama na papiru i platnu. To su danas cenjena dela koja se nalaze u mnogim zbirkama : „Tražio sam formu u kojoj život postaje umetnost, u kojoj postaje napet i gde postaje težak; gde nema rešenja i tako uvek postoji nestabilna ravnoteža. U umetničkim delima takođe nema direktne statičke ravnoteže, to nije lepota. Na taj način dobijate i nestabilnu ravnotežu sa muškarcem i četiri žene, u kojoj preovladava ista lepota kao u umetničkom delu”. Njegovi radovi su učinili Heyboera međunarodno priznatim umetnikom, čija dela stoje u muzejima širom sveta. Kraljica Beatriks, koja je svojevremeno organizovala izložbu Heyboerovih dela, nagradila ga je 2002. godine viteškim zvanjem. U usamljenosti, odsečen od spoljašnjeg sveta, svojim radom i načinom života na kraju je dospeo do ljudi. Izvor: kunsthuizen.nl/kunstenaars/anton-heyboer/ (118/2-kp/1183)

Voz LED lampa Predstavljamoz vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 38 x 20 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji.

Drvena LED lampa Astronaut Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 36 x 23 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji.

Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 30 x 28 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji. Dostava na teret kupca

Drvena LED lampa Žir Kataloški broj: DLL2 - ZR Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog Jedno je sigurno, deca će ih prosto ob Dimenzije: 27 x 27 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji.

Drvena LED lampa Golub Kataloški broj: DLL1 - GO Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 31 x 23 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji

Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 36 x 29 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji. Dostava na teret kupca

Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 33 x 24 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji. Dostava na teret kupca

Bubamara LED lampa Predstavljamoz vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 33 x 24 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbi

Drvena LED lampa Ovčica Predstavljamo vam ručno rađene noćne lampe od drveta sa LED diodama. Ono što ih spaja su finese i oblici koji nadahnjuju. Bez mnogo napora, idealno se uklapaju u različite stilove uređenja savremenog doma, dajući mu dozu preko potrebnog šarma. Jedno je sigurno, deca će ih prosto obožavati! Dimenzije: 34 x 27 x 5,5 cm. Napajanje: strujni adapter niskog radnog napona AC 100-240V - DC 5V. Radni vek dioda približno 10 000 H. Materijal: Prvoklasna čamova masivna ploča, led diode toplo bele 1,2W, beli kabl sa dimerom. Održavanje: prebrisati suvom krpom. Mogućnost kačenja na zid. Sertifikati: CE, RoHS Naše LED lampe napajaju se strujnim adapterima niskog radnog napona što ih čini bezbednim i praktičnim za korišćenje u dečijim sobama. Zahvaljujući savremenoj LED tehnologiji lampe se ne zagrevaju i troše veoma malu količinu energije. Sve naše lampe opremljene su dimerom tako da sami možete podesiti jačinu svetlosti. Uz najsjajniji režim rada čitaju se priče pred spavanje dok je prigušena svetlost dovoljno diskretna da lampa može raditi celu noć. Preko daljinskog upravljača možete podesiti tajmer na 30min, 60 min, 120 min ili 240 min rada. Nakon toga lampa će se sama ugasiti. Za proizvodnju naših lampi koristimo drvo iz odgovorno gajenih šuma dok za završnu obradu biramo sertifikovane boje na vodenoj bazi. Zbog prirode materijala gotovo nije moguće napraviti dva identična proizvoda a veoma često su prisutne i sitne greške drveta kao što su čvorovi i sitne pukotine. To svaku našu lampu čini unikatom. Dizajnirano i proizvedeno u Srbiji.

Ovaj gramofon su svojedobno mnogi voleli da imaju zato je jednostavno postojao veliki broj ljudi koji su postovali Poneer kao firmu i verovali da sve sto oni naprave necemu i vredi. Konkretno ovaj model spade u jace modele iz te njihove komercijalne serije sto se vidi u izgledu – a sto i u zvuku. Vrlo je intresantno reci da je na njemu fabricki montirana glava sa oznakom PC-5MC. Neverovatno ali istinito mislim (kolko me secanje sluzi) da je to bio jedini gramofon na svetu cijom kupovinom vi dobijate fabricki namontiranu MC glavu na njemu! ! Jos je interesantnije da ta glava i sada ima neku svoju veliku cenu – pa tako glava (samo telo) bez igle se prodaje preko bez problema za 50eur a nova rezervna igla kosta od 150-200$! Ta zvucnica je spadala u red High-Output MC glave (jer je imala 2mV izlaz) a apsolutno najinteresantnije je sto je uvrstena u mali broj MC glava ikada proizvedenih na svetu gde je mogla da se menja igla (kao i kod MM) - znaci da ne morate da je nosite u specijalizovani servis (kojih u Evropi ima da se nabroje na prste jedne ruke). On je Automatic – return (znaci poluautomatski) sto zanci da sam vraca rucicu kada sdodje ploca do kraja ili u toku pesme pritiskom na dugme CUT isto radite tu funkciju. Stro se tiche kozmeticke ocuvanosti ona je besprekorna sto se vidi i na slikama. Tehnicki takodje sve je besprekorno. . . Rucica igleda izuzetno pa mozda odaje vizuelno i vecu klasu nego sto u istinu jeste. Ova cena je za ovo sto se vidi na slici nemam poklopac za gramofon! !!

Inglesina je poznati italijanski brend sa dugom tradicijom. Njihova kolica elegantnog dizajna obezbeđuju sigurnost i udobnost za decu, a praktičnost i moderan izgled za roditelje. Vrhunska kolica, odlicno ocuvana, koriscena tri godine. - Boja kolica je sivo bež, što je dobro jer se ne vide fleke i mogu ih koristiti i devojcice i decaci zbog neutralne boje - Uzrast: 0+, do 15kg - Način sklapanja kolica: kišobran, vrlo jednostavnim potezom jednom rukom - Jedna ručka koja poboljšava manevrisanje i omogućava upravljanje samo jednom rukom (mozete s drugom rukom slobodno raditi sta zelite) - Lagano rotirajuće sedište, tako da vaš mališan može biti okrenut ka vama ili suprotno od vas - Podesivi sigurnosni sistem sa 5 tačaka vezivanja - Podešavanje pojaseva po visini u skladu sa rastom deteta (3 nivoa) - Postavljeni rameni kaiševi i centralna kopča sigurnosnog sistema pojaseva - 3 položaja nagiba naslona - Oslonac za noge je podesiv u 2 položaja - Rotirajuči prednji točkovi sa mehanizmom zaključavanja - Prečnik prednjih točkova 17.5cm, a zadnjih 20.5cm - Udobna ručka za nošenje sa bočne strane - Prostrana korpa za kupovinu sa kapacitetom tereta od 3kg - Praktičan držač za čaše, a i za flase, standardnog oblika - Tenda se može otkačiti pomoću rajsfešlusa - Postava sedišta se može skinuti, mogućnost pranja na 30 stepeni - Zaštita od kiše je uključena u pakovanje kao standardan deo opreme, kao i mreza protiv komaraca i suncobran i dunjica ( zastita za noge od zime) - Dimenzije rasklopljenih kolica: 83x56.5x107cm (dužina, širina, visina) - Dimenzije sklopljenih kolica: 48x36.5x97cm (mogu uci i u manje liftove, proci izmedju automobila na parkingu, proci izmedju rafova u radnjama i sl.) - Mogu da se sklope tako da udju u skoro svaki gepek, sto je veoma bitno - tockovi su od eva pene tako da su skoro neunistivi i necete imati problem da vam pukne guma usred setnje i sl. - Težina: 9.6kg ZA DODATNE FOTOGRAFIJE SLOBODNO ME KONTAKTIRAJTE

Halil Tikveša: BAKROPIS, 1988. Ispod otiska dole levo: 13/30 bakropis 1988. Ispod otiska dole desno: Halil Tikveša Na poleđini rama upisano je olovkom: Halil Tikveša: Kupačice Neko je očigledno to uradio brzopleto: tema nisu kupačice, već prizor pri muljanju grožđa. Dimenzije rama: 37 x 37 cm Dimenzije lista: 16 x 20 cm Dimenzije otiska: 14,5 x 14,5 cm Uramljeno, list između dva stakla. Lak rama na jednom mestu i zlatna ivica rama na jednom mestu oštećeni. HALIL TIKVEŠA rođen je u Šurmancima 1935. godine. Završio je Školu za primjenjenu umjetnost u Sarajevu 1955. godine. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. i magistrirao 1964. godine. 1969. godine proveo je jedan semestar na Akademiji lepih umetnosti u Varšavi. Od 1976. do odlaska u penziju (2000. godine) radio je kao profesor za predmet grafika-crtanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2001. do 2010. godine je bio gostujući profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu. Od 2013. godine je u statusu profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu. Izlaže od 1962. crteže, slike, grafike, kolaže, asamblaže i objekte. Samostalno je izlagao više od 100 puta. Učestvovao na međunarodnim izložbama i bijenalima: Krakov (1966. i 1968. ), Bradford (1968. i 1982. ), Lugano (1968), Pariz (1968), Sao Paolo (1969), Berlin (1970), Aleksandrija (1970), Fredrikstad (1980. i 1982. ), Biela (1973. i 1983. ), Ivaskila (1975), Hajdelberg (1979), Bon Skur (1982), Citadela (1979), Ljubljana (1971, 1973, 1975, 1977, 1981, 1985, 1987. ), Ankara (1986), Kjoto (1987), Nju Delhi (1988). Dobitnik je više od 25 nagrada: Beograd (1964.) - nagrada za grafiku na proljetnoj izložbi ULUS-a; Beograd (1966.) - Veliki pečat Galerije grafički kolektiv; Beograd (1967.) - nagrada na trećem Trijenalu jugoslovenske umjetnosti; Sarajevo (1967.) - nagrada za grafiku na Izložbi mladih iz BiH; Beograd (1968.) - za grafiku na Proljećnoj izložbiULUS-a; Zagreb (1968.) - na Zagrebačkoj izložbi jugoslovenske grafike; Beograd (1971.) - za grafiku na izložbi NOB u djelima likonih umjetnika Jugoslavije; Beograd (1974.) - `Zlatna igla` na proljećnoj izložbi ULUS-a; Beograd (1976.) - za grafiku na 27.Oktobarskom salonu; Skoplje (1981.) - za grafiku na 7.izložbi Saveza likovnih umjetnika Jugoslaije; Ljubljana (1981.) - otkupna, na 14. Međunardnom grafičkom bijenalu, i mnogih drugih. Živi i radi u Beogradu, Sarajevu i Blacama. „Praveći ove slike pratio sam prirodnu težnju da likovnim jezikm ispričam priču, nekad istinitu i doživljenu, nekad izmišljenu, uglavnom priču koja mi je bliska, koju volim i koja potiče iz erotske imaginacije, sa željom da zadovoljim bestidnu žudnju. To je priča o umetnosti i uzvišenosti. Neposredan rad na slikanju je moj trajni izvor zadovoljstva i on mi je omogućio direktan pristup mojoj imaginaciji. Ovo je ustvari serija bilježaka i slikarskih ideja u čiju vrijednost duboko vjerujem pa sam im dao oblik koji bi se smio, manje ili više, zvati umetnost. Ove slike emaniraju energiju i radosni eros, sa njih izbija uzavrela azurna sjetna duša neuporedive profinjene vrsnoće i beskrajne nježnosti koja dolazi, možda, od mora. Ove žene su mesnate Evropljanke koje emituju putenu žeđ, one imaju držanje i zanos istočnjačke senzualnosti bića koja su došla sa nekog drugog mjesta. Slikanje je intima, bludni čin. Osobno sam sklon transponovanju erotskih opsesija i na tragu sam za estetskim ispunjenjem slobodne interpretacije svojih žudnji i maštanja. Svom radu pristupam prije svega razumom, a potpom tijelom i sjećanjem. Pravo slikarstvo nije šematsko, ono je osjećajno i u isto vrijeme i jasno i zagonetno. Vjerujem da će slika živjeti ako nosi uvjerljiv i neponovljiv trag duha intelekta, imaginaciju i emociju strasti koja nadvladava sivi princip realnosti. Moje slikarstvo se ne odriče tradicionalnog postupka i posmatram ga u odnosu na sebe i u odnosu na traganje za sobom, u odnosu na vlastitu egzistenciju i ispunjenje. To bih definisao kao dio svog mentalnog života. Utoliko je ovaj rad smislen i na svoj način velik.“ Oktobar 2010. Halil Tikveša (124/24-IV/pol-kp/1486)

ILI Cika s brkovima - dalja asocijacija je Kraljevic Marko ili Musa Kestendzija, no bogami ovde se ne prodaje Kraljevicu Marko vec se prodaje Musa Kestendzija a autor je glavom i bradom akademski slikaru Djordjo Ilic (Strumica, 1920 - Beograd, 2010). Tempera, oko 22.5 x 11.5 cm, oko 1980, certifikat. Muska slika. & besplatan recepti Ingredients 1kg/2¼lb chestnuts Preparation method Heat the oven to 200C/400F/Gas 6. Using a small, sharp knife, cut a cross into the skin of each nut. Put in a roasting tin and bake until the skins open and the insides are tender, about 30 minutes. Serve in paper bags, if you like. To eat, peel away the tough outer skin and the pithy white inner skin to get to the sweet kernel. Ђорђе Илић Из Википедије, слободне енциклопедије Ђорђе Илић Ђорђе Илић Ђорђе Илић Информације Датум рођења 1920. Место рођења Струмица (Краљевина СХС) Датум смрти 19. август 2010. Место смрти Београд (Република Србија) Дела Ђорђе Илић (Струмица, 1920 - Београд, 19. август 2010) је био српски академски сликар, педагог и професор. Садржај 1 Живот 2 Самосталне изложбе 3 Награде 4 Мишљење УЛУС-а 5 Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија Живот Рођен је 1920. године у Струмици од оца Димитрија, учитеља и мајке Анете, учитељице. Године 1927. отац је премештен у село Велики Борак, код Београда, где Ђорђе Илић почиње и завршава основну школу. Године 1931. уписује се у гимназију у Великом Градишту. После мале матуре желео је да настави школовање у гимназији (уписује се у 5. разред у Ћуприји) да би могао да се упише на Ликовну академију, али отац је желео да му син буде учитељ. Године 1937. уписује се у Учитељску школу у Јагодини где га „открива“ Гргур Станојевић, професор цртања и ручног рада; упућује га на дела светских мајстора из енциклопедија и историја уметности којима је професор располагао, па Ђорђе дефинитивно доноси одлуку да се посвети сликарству. У време његовог образовања у Учитељској школи основан је часопис „Учитељска узданица“ у коме је сарађивао као један од најмлађих чланова Уређивачког одбора. Почиње да води дневник записујући догађаје, сусрете, разговоре са својим пријатељима, колегама, а касније, разговоре, упутства и коментаре мајстора Мила Милуновића у мајсторској радионици, а нарочито са својим професором Недељком Гвозденовићем; бележи размишљања о свом раду, сликама, о стању и кретању у савременој уметности. Године 1939. добија награду за сликарство (као ученик III разреда Учитељске школе) за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“. Следеће године добија награду за сликарство за темат „40 цртежа слободно изабраних мотива“ и приређује прву самосталну изложбу слика у просторијама Учитељске школе. У периоду од 1941—1944. године, дипломира у Учитељској школи и указом Министарства просвете бива постављен за учитеља у селу Вељуса (сада Македонија); ради само два месеца; почиње рат и, као избеглица, враћа се у Београд и добија учитељско место у селу Јабуковац (код Неготина) а потом је, због болести (запаљење плућа), премештен у село Бељина, где остаје до завршетка рата. За време службовања, 1941. године долази у Београд, полаже пријемни испит на Ликовној академији, где повремено похађа часове теоријске и практичне наставе. По завршетку рата дефинитивно напушта учитељску службу. После оверених шест семестара и положених испита, 1945. поново је уписао студује на Ликовној академији у класи професора Недељка Гвозденовића а истовремено се добровољно бавио социјалним и хуманитарних радом на оснивању обданишта и домова за угрожена лица. Након завршетка Академије, учествовао је на изложбама дипломираних студената Ликовне академије и постао члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). После дипломирања радио је као сарадник у мајсторској радионици Мила Милуновића - до 1952. године. У периоду 1951—1971. године водио је ликовну секцију - цртање и сликање - у просторијама Дома армије у Београду. Године 1952. Ђорђе Илић је имао прву самосталну изложбу у галерији УЛУС-а на Теразијама, а у периоду 1953—1954. студијски је боравио у Паризу; излагао на 11. салону „Популиста“. Године 1955. бива изабран за асистента за предмет Слободно цртање на Архитектонском факултету у Београду; извео је декоративни мозаик у Дому ЈНА (уништен приликом рестаурације просторија). Излагао је на изложби „Савремена југословенска уметност“ у Дубровнику; учествовао у оснивању „Групе 57“ и колективно излагао на истоименој изложби у Београду. Године 1958. поново бива изабран за асистента, а 1961. бива изабран за доцента на Архитектонском факултету. Године 1968. бива изабран за ванредног професора за предмет Слободно цртање и основи графике и сликарства. Учествује на колективној изложби у Светозареву (Јагодини) приликом прославе тридесетогодишњице завршног испита бивших ученика Учитељске школе. Године 1974. поново је изабран за ванредног професора на Архитектонском факултету у Београду. У току 1975. године изабран је за редовног професора на Архитектонском факултету у Београду, а 1981. изабран је за шефа катедре за визуелне комуникације на Архитектонском факултету у Београду. Првог октобра 1984. године одлази у пензију. Ђорђе Илић је преминуо 19. августа 2010. године у свом дому у Београду. Самосталне изложбе 1940. јун, Јагодина, Сала Учитељске школе; 1952. октобар, Београд, Галерија УЛУС-а; 1954. септембар, Струмица, Дворана гимназије; 1954. октобар, Ђевђелија, предворје Народног позоришта; 1955. јуни - јули, Лозница, сала Занатског дома; 1956. април, Светозарево (Јагодина) Раднички универзитет; 1957. март, Београд, Галерија УЛУС-а; 1958. октобар - новембар, Париз, Галерија Жан Кастел; 1960. септембар, Охрид, Раднички универзитет; 1960. септ.-октобар Београд, Архитектонски факултет (ретроспектива 1949—1960 ) 1963. децембар, Сомбор, Галерија културно - пропагандног центра; 1964. септембар - октобар, Београд, Галерија Дома ЈНА; 1964. новембар, Ријека Изложбени салон Дома ЈНА; 1964. децембар, Пула Дом ЈНА; 1972. децембар 1972 - јануар 1973. г. Београд, Салон Музеја савремене уметности; 1973. децембар, Земун, Сцена - фоаје - Народног позоришта; 1974. јун, Крушевац, Уметничка галерија; 1976. мај - јун, Апатин, Ликовни салон Графичког колектива „Меркур`; 1983. новембар, Београд, Ликовна галерија Културног центра Београда; 1996. јун - јул, Будва, Модерна галерија (мини ретроспектива ); 2000. мај - јун, Херцег Нови, галерија Спинакер; 2004. ретроспектива, Београд, Уметнички Павиљон „Цвијета Зузорић`; 2007. Елбург (Холандија) Градски музеј. Награде 1939. Награда за сликарство за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“ (ученик је 3-ће године Учитељске школе у Јагодини) 1940. Награда за сликарство за Светосавски темат `40 цртежа слободно изабраних тема 1964. Награда УЛУС-а за сликарство на тему „Човек и рад“ 1964. Награда за сликарство на Другом тријеналу ликовних уметности Југославије 1973. Награда за сликарство СО Нови Београд 1973. Откупна награда „Комграп`-а на Четрнаестом Октобарском салону 1975. Откупна награда Галерије југословенског портрета, Тузла, на Трећој изложби југословенског портрета 1985. Откупна награда Ликовног салона Радничког универзитета Нови Београд 1999. Велика повеља за вишегодишњи допринос развоју области ликовног образовања у основној настави на Архитектонском факултету Универзитета у Београду Мишљење УЛУС-а Комисија УЛУС-а за предлагање ликовних уметника за посебна признања је на својој седници одржаној 5. марта 2009. дала је мишљење о делу Ђорђе Илића: „Ликовни уметник Ђорђе Илић дао је изузено висок допринос националној култури Републике Србије. Више од шест деценија сликарство Ђорђа Илића креће се у широким поетским распонима: од париског интимизма, преко историјског експресионизма, до арт брут-а, те мексичког сликарства и поетске фантастике шагаловске осећајности. Оно што, наиме, остаје Илићев тематски континум јесу овдашњи сижеи: социјално, рурално, етнографско али и локална урбана амблематика седме деценије. Висок ниво ликовне културе и необично иновативна примена и транспоновање светских искустава у њему својственом идиому чине Илића изузетном појавом у националној уметности. Удружење ликовних уметника Србије предлаже Министарству културе Републике Србије да уметнику додели посебно признање за допринос националној култури у Републици Србији.“ Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија „Оно што овог младог сликара одваја делимично од његове генерације, то је очигледна жеља да искрено савлада задатак који се пред њим поставља уз помоћ сензибилности која му је урођена и знања до којих је дошао... Ђорђе Илић у свом тихом карактеру носи један лепи осећај за тон и боју који омогућава видан будући развој.“ Петар Лубарда, Предговор за каталог Прве самосталне изложбе 1952. у Галерији УЛУС-а у Београду „Изложба Ђорђа Илића долази у ред несвакидашњих изложби, у ред оних које се памте. Ђорђе Илић је учио и научио сликарски занат код Мила Милуновића, једног од четворице наших сликара код којих се најбоље може научити занат сликарске уметности. Но, Ђорђе је до сада једини од Милуновићевих ученика који је, користећи занатске поуке свога учитеља успео да изгради потпуно свој уметнички свет... Ђорђе Илић је успео да изразито хумани људски карактер свог фигуративног сликарства сведе на једну штедљиву али емоционално богату сиву потку, озарену, то и тамо, живим бојама. На својој изложби овај млади уметник пружио нам је примере беспрекорног сликарства оствареног са пуном занатском вештином и интензивним уметничким доживљајем.“ Ђорђе Поповић, критика на изложбу Ђорђа Илића, Радио Београд, марта 1957. Категорије: Рођени 1920.Умрли 2010.СтрумичаниСрпски сликариЧланови Удружења ликовних уметника Србије

15 x 9,5 x 1 cm drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

Istina o Bijelom dugmetu Danilo Štrbac Prva, izuzetno retka, knjiga o Bijelom Beograd 1977. knjiga je veoma dobro očuvana kao na slikama, vidi se da je malo čitana ili listana, znači nije baš kao nova, ali nema cepanja stranica i podvlačenja. Na jednom mestu ispod teksta na dnu stranice ima mala zuta fleka kao da je kapnuo čaj ili kafa, zanemarljivo ali čisto da navedem. RETKO U PONUDI sve u svemu lepo očuvano za ovaj tip knjige (kompletna i kompaktna) potpis uslikan grafička oprema Ljubiša Stojanović ilustrovano fotografijama Bijelog dugmeta Bijelo dugme, najpoznatija jugoslovenska rok grupa, osnovana u Sarajevu 1973. godine. Izdala je devet albuma u periodu od 1973. do 1989. godine. Bijelo dugme je nastalo iz grupe Jutro, a novo ime je usvojilo 1. januara 1974. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Goran Ivandić, Milić Vukašinović i Dragan Jankelić i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski. Grupa se raspala zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. Besplatni koncert kod Hajdučke česme 1977. i oproštajni koncert u Beogradu 2005. su jedni od najposećenijih koncerata na ovim prostorima. Istorija Uredi Nastanak Uredi Goran Bregović u detinjstvu nije pokazivao posebno zanimanje za muziku, pa je izbačen iz niže muzičke škole kao lenština i netalentovan violinista. Međutim, nakon što mu je majka kupila prvu gitaru, počeo je naporno vežbati, i osnovao je prvi sastav u osnovnoj školi. Željko Bebek je pevao je u grupi Kodeksi, jednom od poznatijih sarajevskih sastava tog vremena. Na jednom koncertu Bebek je zapazio Bregovića i preporučio ga kolegama iz grupe. U leto 1969. godine Kodeksi su otišli na tezgu u dubrovački Splendid bar gde su svirali klasičan letnji repertoar za turiste. Tu su od od Italijana Renata Pacifika dobili ponudu da sviraju u njegovom klubu u Napulju. Uoči isteka prvog dvomesečnog ugovora, Bregović je prvi put prešao na solo gitaru. Kao basista angažovan je Zoran Redžić koji je u to vreme svirao u sastavu Čičci. Zoran je doveo i kolegu iz grupe, bubnjara Milića Vukašinovića. Kodeksi su do tog trenutka svirali u dva kluba, držali se komercijalnog repertoara i stekli redovnu publiku. Milić Vukašinović je u grupu doneo uticaj grupa Led zepelin i Blek sabat, pa su dve sedmice po njegovom dolasku dobili otkaz na svim mestima na kojima su svirali. Posle otkaza u Napulju su jedva preživljavali, a Bebek se nakon svađe s ostatkom grupe vratio u Sarajevo. Ostala trojica su nastavila nastupati pod imenom Mića, Goran i Zoran. Krajem godine po njih su u Italiju došli Goranova majka i Zoranov brat Fadil i vratili ih kući. Bregović se upisao na Filozofski fakultet, a u jesen 1971. godine gitarista Ismet Arnautalić ga je pozvao da formiraju grupu Jutro u kojoj su se našli i Zoran Redžić, bubnjar Gordan Matrak i pevač Zlatko Hodnik. U Jutru se Bregović prvi put ogledao kao kompozitor. Iako godinu dana nije razgovarao s Bebekom, ipak ga je pozvao kada su početkom 1972. godine dobili termine u studiju. Snimili su „Patim, evo deset dana“ koja se pojavila na B-strani singla grupe Jutro, dok je A-stranu zauzela pesma „Ostajem tebi“. Pesmu „Patim evo deset dana“ Bregović je kasnije uvrstio na debi album Bijelog dugmeta. Odmah po snimanju singla, Bebek je otišao na odsluženje vojnog roka, ali su ostali čekali njegov povratak. Tokom Bebekovog boravka na odsustvu snimili su još četiri pesme: „Kad bi` bio bijelo dugme“, „U subotu mala“, „Na vrh brda vrba mrda“ i „Hop-cup“ od kojih su se prve dve, početkom 1973. godine pojavile na singlu u izdanju Radio Kruševca. Nezadovoljan pravcem kojim se Jutro kretalo, Ismet Arnautalić ih je napustio krajem 1972. godine i sa sobom odneo pravo na ime grupe. Oko tog autorstva su se natezali tokom 1973. godine, a tada su grupi pristupili bubnjar Goran „Ipe“ Ivandić, koji je pre toga svirao u sastavu Rok i klavijaturista Vlado Pravdić, koji je stigao iz Indeksa. Sredinom godine, posle svađe, Jutro je napustio Zoran Redžić, a njega je zamenio Jadranko Stanković. Budući da je u Ljubljani već delovao sastav pod imenom Jutro, a publika ih je znala po pesmi „Kad bi` bio bijelo dugme“, grupa je 1. januara 1974. godine službeno nazvana Bijelo dugme. U to vreme su u studiju sarađivali sa Batom Kostićem, gitaristom YU grupe. Bregović je kasnije isticao kako je ta saradnja puno uticala na njegovu dalju muzičku orijentaciju, posebno kada je upotreba folka bila u pitanju.[1] 1974—1977 Uredi Novi snimci „Top“ i „Ove ću noći naći bluz“ ponudili su tek osnovanoj sarajevskoj izdavačkoj kući Diskoton. Tadašnji muzički urednik Diskotona Slobodan Vujović ih je odbio uz objašnjenje da su pretrpani i da će morati čekati bar pola godine do objavljivanja singla. Nestrpljivi, članovi Bijelog dugmeta su istog dana potpisali petogodišnji ugovor sa Jugotonom. Kada su shvatili da basista Jadranko Stanković ne odgovara, otpustili su ga i marta 1974. godine pozvali nazad Zorana Redžića. Sledeći singl s pesmama „Glavni junak jedne knjige“ i „Bila mama Kukunka, bio tata Taranta“ gotovo istovremeno su te 1974. godine objavili Jugoton i Diskoton, jer je Bregović, suprotno uobičajenim pravilima poslovanja, potpisao i sa Diskotonom ugovor za singl. Prvi veći nastup imali su na festivalu „BOOM“ u Ljubljani 10. maja 1974. godine kada su predstavljeni kao nove nade. Tog leta su svirali u hotelu „Kroacija“ u Cavtatu i pripremili materijal za prvi album. Treći singl, sa pesmama „Da sam pekar“ i „Selma“, objavili su 30. avgusta 1974. godine; on je predstavljao prelomni trenutak njihove karijere. Obe ih pesme izbacuju u prvi plan i predstavljaju istinski početak onog što će kasnije postati „dugm(et)omanija“. Tokom septembra sviraju kao predgrupa Jugoslovenskoj pop selekciji Tihomira Asanovića, a sledećeg meseca ljubljanskom studiju „Akademik“ za dvadesetak dana snimaju debi album „Kad bi` bio bijelo dugme“ koji je objavljen već krajem novembra. Pre toga, 9. novembra učestvuju na Skopskom festivalu, gde izvode pesmu Grigora Koprova. U želji da se uoči ploče što više pojavljuju u medijima, pretrpeli su „najveću bruku u karijeri“, kako je kasnije objašnjavao Bregović.[1] Bebek je nevešto pevao na makedonskom, a sindikalni festival nikako nije bio okruženje za njih. Sledeće večeri nastupili su u beogradskom Domu sindikata na rođendanskoj proslavi tada legendarne emisije Radio Beograda „Veče uz radio“, gde su uz Pop mašinu, Smak i Crne bisere, brzo osvojili publiku. Zagrebački menadžer Vladimir Mihaljek im je organizovao nastup u Sarajevu na oproštajnom koncertu Korni grupe 16. novembra 1974.[1] Debitantski album od samog je početka imao odličnu prodaju. Bio je zapakovan u provokativan omot Dragana S. Stefanovića koji će i ubuduće dizajnirati omote njihovih ploča. Album je doneo seriju pesama koje je zagrebački novinar Dražen Vrdoljak nazvao „pastirski rok“.[1] U pesmi „Ne spavaj mala moja muzika dok svira“ je početak priča o Bregovićevoj sklonosti plagijatima, jer je u njoj primetan uticaj pesme Čaka Berija „Rock n roll music“. Mihaljek je krajem februara 1975. godine organizovao Kongres rok majstora na kome su predstavljena četvorica najboljih domaćih gitarista. Budući da je iza svega stajao Jugoton i Mihaljekova želja da progura Bijelo dugme, cela akcija je bila tome podređena. Nezvanično, na takmičenju je pobedio Radomir Mihajlović Točak, ali kako on nije bio Jugotonov izvođač, nije uvršćen u četvorku najboljih. Tu su se našli Vedran Božić iz sastava Tajm, Josip Boček (eks Korni grupa), Bata Kostić i Goran Bregović. Svako od njih je snimio jednu stranu na duplom albumu „Kongres rok majstora“ (Jugoton 1975). Bregović se opredelio da radi sa svojom grupom, a pratio ga je i Zagrebački gudački kvartet. Tu su se našle pesme „Ima neka tajna veza“ (na tekst Duška Trifunovića), „I kad prođe sve, pjevaću i tad“, „Znam za jedno tiho mjesto“ i instrumental „Minijatura za moju majku“. Četvorka je krenula i na turneju, a pratili su ih članovi JU grupe, bez gitariste Dragog Jelića koji je tada bio u JNA. U to vreme Dugme je objavilo singl sa pesmom „Da mi je znati koji joj je vrag“, a zatim su krenuli na iscrpljujući jugoslovensku turneju. Već u proleće 1975. godine važili su za najpopularniji jugoslovenski sastav.[1] Uoči snimanja druge ploče povukli su se u selo Borike u Podrinju i počeli pripremati ploču koja je morala potvrditi kako početni uspeh nije bio slučajan. Album „Šta bi dao da si na mom mjestu“ sniman je tokom novembra 1975. godine u londonskom Er Rikording Studiju sa engleskim producentom Nilom Harisonom. Bas gitaru je svirao Željko Bebek pošto je Zoran Redžić uoči snimanja teško povredio prst leve ruke. Tekst za naslovnu pesmu napisao je Duško Trifunović, a autor ostalog materijala bio je Bregović. Veliki je hit bila pesma „Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac“, a sjajno su prošle i „Došao sam da ti kažem da odlazim“, „Ne gledaj me tako i ne ljubi me više“, te naslovna pesma. Ploča izrazito raskošnog pakovanja prodala se u tiražu većem od 200.000 primeraka, pa su u Jugotonu izmislili naziv „dijamantska ploča“ (pošto se, do tog trenutka, nijedan album nije prodao u tolikom tiražu). Odmah po objavljivanju ploče, Bijelo dugme je otišlo na turneju po Kosovu i Makedoniji. Umesto Zorana Redžića, bas je svirao Mustafa Kurtalić. Najavljen je bio veliki koncert za Novu godinu u beogradskoj Hali sportova uz Pop mašinu, Buldožer i Kod. Iako se intenzivno reklamirao, koncert je bez objašnjenja otkazan. Grupa je bila pozvana da za Novu godinu svira predsedniku Titu u Hrvatskom narodnom kazalištu. Dežurni iz protokola prekinuli su njihov nastup posle nekoliko minuta jer su se preplašili glasne muzike.[1] Budući da je Zoran Redžić otišao u JNA, u grupu je stigao Ljubiša Racić, gitarista i vođa grupe Formula 4. Racić je dobio ulogu privremenog basiste, a prvi zadatak mu je bila jugoslovenska turneja. U Sarajevu ih je gledalo 15.000 ljudi, a u Beogradu su tri puta prodali dvoranu Pionir što pre njih nikom nije pošlo za rukom.[1] Dugme(to)manija je uzela pun zamah, a po novinama su se rasplamsale polemike. Marta 1976. godine PGP RTB objavljuje retrospektivni album Gorana Bregovića na kom su se našli prvi snimci grupe Jutro, ali i pesme koje je uradio za Zdenku Kovačiček, Biseru Veletanlić i Jadranku Stojaković. Početkom aprila 1976. godine članovi grupe su se spremali da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u SAD. Međutim, posumnjali su da je u tu organizaciju umešana i hrvatska emigracija pa su odustali od koncerata, ali su ipak otišli u Ameriku. Tamo su snimili Ivandićev singl s pesmama „Džambo“ i „Vatra“ i Bebekov s pesmama „Milovan“ i „Goodbye, America“. U junu članovi grupe odlaze na radnu akciju Kozara 76 što je bio vešt Bregovićev odgovor na sve kritike o prozapadnoj orijentaciji. Bregović, Bebek i Racić su se sa radne akcije vratili odlikovani udarničkim značkama. Početkom jeseni u JNA su otišli Ipe Ivandić i Vlado Pravdić, a na njihova mesta su regrutovani Milić Vukašinović iz Indeksa, dok je prelazak Laze Ristovskog iz grupe Smak odjeknuo kao fudbalski transfer. Treći su album opet pripremali u Borikama. Ploča se trebala zvati „Sve se dijeli na dvoje, na tvoje i moje“ po pesmi Duška Trifunovića koju je svojevremeno izvodila Jadranka Stojaković. Bregović nije stigao napraviti muziku, pa je smislio naslov „Hoću bar jednom da budem blesav“. To nije odgovaralo Jugotonu pa je nađena kompromisna varijanta „Eto baš hoću“. Album je opet sniman u Londonu, producent je opet bio Nil Harison, a bas gitaru još je jednom svirao Bebek. Album je objavljen 20. decembra 1976. godine. Na ploči se našla ambiciozna (pretenciozna) balada „Sanjao sam noćas da te nemam“, kao i „Loše vino“ iz repertoara Zdravka Čolića (za koju je svojevremeno muziku napisao Bregović, a tekst Arsen Dedić), jednostavna „Ništa mudro“ koja je mnoge podsetila na „It`s Only Rock `N Roll“ Rolingstonsa, te folklorom inspirisane „Slatko li je ljubit tajno“ i „Dede, bona, sjeti se, de, tako ti svega“. U međuvremenu je Ljubiši Raciću dozlogrdilo da svira velike koncerte za mali honorar, pa je tražio povišicu - a dobio otkaz. Zamenio ga je Sanin Karić (eks Teška industrija). U aprilu 1977. njih trojica odlaze na turneju po Poljskoj gde održavaju devet koncerata. Najavljivani kao „Vodeća jugoslovenska grupa mladog pokolenja“ izazvali su oduševljenje publike nenaviknute na glamurozni rok. Po povratku, grupi su se priključili Zoran Redžić, koji je odslužio vojsku i Ipe Ivandić, koji je proglašen privremeno nesposobnim za služenje vojske. Jugoslovenska turneja nije tekla glatko. Koncerte su pratili mnogi tehnički problemi, odziv publike bio je manji, a svađe unutar benda žestoke. Nakon prekida turneje po jadranskoj obali izgledalo je kako su pred raspadom. Otkazani su koncerti u Zagrebu i Ljubljani na kojima su trebali snimati živi album. Kritike koncerata su bile suzdržane i grupi je prvi put posle četiri godine krenulo slabije. Po ideji novinara Petra Popovića odlučeno je da 28. avgusta 1977. godine, kao oproštaj pred Bregovićev odlazak u JNA, održe besplatan koncert kod beogradske Hajdučke česme. Poseta je nadmašila sve planove organizatora. Procene su se kretale od 70.000 do 100.000, no to je u svakom slučaju bio najveći skup poklonika u dotadašnjoj istoriji domaće rok muzike. Posle predgrupa Zdravo, Tako i Leb i sol, na pozornicu je izašlo Bijelo dugme, odsviralo uspešan koncert i izašlo iz krize. Deo te atmosfere zabeležen je u filmu Nije nego reditelja Miće Miloševića. Kasnije se pokazalo da snimak nastupa tehnički nije dobar, pa su 25. oktobra iste godine u sali „Đuro Đaković“ u Sarajevu odradili još jedan nastup. Ti su snimci uvršteni na album „Koncert kod Hajdučke česme“. Naslov je delimično opravdan jer su za ploču koristili reakciju publike kod Hajdučke česme. Po završetku miksovanja koncertne ploče, Bregović je otišao u vojsku u Niš. Bila je to pauza za grupu ali ne i za njene članove. Željko Bebek je objavio solo album „Skoro da smo isti“ i naišao na loše kritike i slab prijem publike. Laza i Ipe su snimili u Londonu album „Stižemo“ koji se pojavio 10. septembra 1978. godine. Poneseni svojim radom, uz dosta teških reči po štampi, oprostili su se od Bijelog dugmeta. Upravo zbog toga Dugme nije sviralo na rok večeri tradicionalnog susreta jugoslovenskog stvaralaštva mladih „Mladost Sutjeske“ 11. juna iste godine. Uz obrazloženje da Bregovića nisu pustile vojne vlasti, na Tjentištu su se kao posmatrači pojavili samo Bebek i Redžić. Zato je Bregović stigao u Sarajevo nekoliko dana kasnije, da na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine primi plaketu u ime grupe. Uoči objavljivanja albuma „Stižemo“ uhapšen je Ipe Ivandić zbog posedovanja 3 kg hašiša. Zbog specifičnog psihičkog stanja, Ivandić je na izdržavanje kazne otišao tek početkom 1981. godine. 1978—1983 Uredi Bijelo dugme se okupilo u jesen 1978. godine sa novim bubnjarom Điđijem Jankelićem i povratnikom Vladom Pravdićem. Okuplja se u Niškoj Banji, gde započinje pripreme za novu ploču. U Studio V Radio Beograda ušli su početkom januara sledeće godine. Objavljivanje albuma „Bitanga i princeza“ pratio je niz cenzorskih intervencija Jugotona. Omot Dragana S. Stefanovića na kojem ženska noga udara muško međunožje ocenjen je vulgarnim i odbijen. Iz pesme „Ala je glupo zaboravit` njen broj“ izbačena je psovka „Koji mi je moj“, dok je iz balade „Sve će to, mila moja, prekriti ružmarin, snjegovi i šaš“, stih „a Hrist je bio kopile i jad“ promenjen je u „A on je bio kopile i jad“. Aranžman za „Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ napisao je Ranko Rihtman, a za „Kad zaboraviš juli“ Vojkan Borisavljević. Na ploči se se pored pored navedenih našle i pesme „Na zadnjem sjedištu moga auta“, „Bitanga i princeza“, i emotivne balade „Kad zaboraviš juli“ i „Ipak poželim neko pismo“ u kojima su ih pratili simfonijski orkestar i hor. Produkciju je opet radio Nil Harison. Unakažena bezličnim omotom Jugotonovog dizajnera Ivana Ivezića, ploča se pojavila sredinom marta 1979. godine i doživela jednoglasne ovacije publike i kritike. Ploča je tiražno oborila prethodne rekorde, a kritičari lista „Zdravo“ proglasili su je pločom godine. „Bitanga i princeza“ je bila uvod u spektakularnu turneju sa simfonijskim orkestrom i horom. U Beogradu su pet puta rasprodali halu Pionir, a sav prihod su uplatili postradalima od zemljotresa u Crnoj Gori. Na velikim koncertima ih je pratio hor „Branko Krsmanović“ i simfonijski orkestar. Na stadionu JNA 22. septembra organizovali su koncert pod nazivom Rok spektakl ’79. Uz brojne predgrupe: Opus, Suncokret, Siluete, Parni valjak, Generacija 5, Kako (kasnije Piloti), Prljavo kazalište, JU grupu, Revolver, Metak, Bumerang, okupili su oko 70.000 posetilaca. U to vreme Bregović je prvi put radio muziku za film i to za Lične stvari Aleksandra Mandića. Pesme „Pristao sam biću sve što hoće“ (na tekst Duška Trifunovića) i „Šta je, tu je“ objavljene su i na singlu. Tokom 1980. godine novi val je uzdrmao jugoslovensku rok scenu. Bregovićev odgovor na novi val je bila ploča „Doživjeti stotu“. U pesmama „Ha ha ha“ i „Tramvaj kreće“ Bregović prvi put postaje politički angažovan i do neprepoznatljivosti menja aranžmane starih pesmama i nastoji da zvuče modernije. Bebek je obrijao svoje čuvene brkove, a čitav bend je skratio kosu na „propisanu“ pank dužinu. Turneja započinje u Sarajevu, a završava u zagrebačkom klubu Kulušić gde snimaju drugi koncertni album. LP je pod nazivom „5. april ’81“ štampan u ograničenom tiražu od 20.000 primeraka. Sem starih pesama, tu se našla obrada hita Indeksa „Sve ove godine“. U Beogradu su te godine svirali u više navrata. Pored dva promotivna koncerta u Pioniru, početkom septembra su se pojavili na rok festivalu na Hipodromu (na kojoj im je predgrupa bila tada slabo poznata engleska grupa Ajron mejden)[2], a odsvirali su tri nastupa uoči i posle Nove godine u hali Pinki. Početkom 1982. godine svirali su u Austriji, u Insbruku u okviru manifestacije na kojoj je budući domaćin zimskih olimpijskih igara bio u poseti bivšem. Na povratku su im na carini zaplenili opremu i odrezali prilično visoku kaznu. Da bi se finansijski potkrpili, tokom jula i avgusta 1982. godine održali su turneju po Bugarskoj na kojoj su odsvirali četrdeset jedan koncert. Procenjuje se da ih je tokom tih mesec i po dana videlo preko 120.000 ljudi. Budući da je Điđi Jankelić aprila meseca otišao u JNA, na turneji je za bubnjevima sedeo Garabet Tavitjan, bivši član grupe Leb i sol. Po izlasku iz zatvora, grupi se krajem 1982. godine pridružio Ipe Ivandić. Početkom 1983. godine Bregović je uz Dugme i pesnika Duška Trifunovića snimio ploču za decu „A milicija trenira strogoću“. Prvobitno je bilo zamišljeno da na njoj peva Seid Memić Vajta, ali kako je on bio zauzet, tu ulogu je obavio dečak Ratimir Boršić Rača. U februaru 1983. godine grupa je objavila album „Uspavanka za Radmilu M.“ kojim je Bregović planirao oproštaj od publike i da posle turneje rasformira grupu. Kao gost, na snimanju je učestvovao Vlatko Stefanovski. Politički angažman nije izostao ni na ovoj ploči. Opšta situacija na Kosovu je bila loša, a Dugme je snimilo „Kosovsku“, pesmu koju Bebek pevao na albanskom. „Uspavanka za Radmilu M.“ uključuje nekoliko klasičnih Bregovićevih poskočica, te seriju predivnih balada - „Ako možeš zaboravi“, „Ne plači“, „U vrijeme otkazanih letova“ i izvrstan instrumental u naslovnoj pesmi. Planirano je bilo da koncert na Beogradskom sajmu 24. aprila bude poslednji, ali je odziv publike ubedio Bregovića da odustane od prekida rada. Bebek je međutim, snimio drugi solo album „Mene tjera neki vrag“ i definitivno napustio grupu 23. aprila 1984. 1984—1989 Uredi Novi pevač postao je mladi Sarajlija Mladen Vojičić Tifa. Bregović je upražnjeno mesto ponudio i Alenu Islamoviću, ali je on, strahujući da bi se Bebek ipak mogao vratiti u Bijelo dugme, ostao sa Divljim jagodama. Dugme je s Tifom provelo leto u Rovinju gde su uvežbavali novi materijal, a album se pojavio u decembru 1984. godine. Bregović je u to vreme sa Zdravkom Čolićem osnovao izdavačku kuću Kamarad, a za distributera nove ploče angažovan je Diskoton. Album je jednostavno nazvan „Bijelo dugme“, a na omotu je objavljena reprodukcija Kosovke devojke Uroša Predića. Ploča opet predstavlja folku sklonog Bregovića, a gosti su Orkestar narodnih instrumenata RTV Skoplje, Ladarice, ali i Bora Đorđević koji s Bregovićem i Tifom peva u „Pediculis Pubis“ i koautor je teksta. Laza Ristovski je ponovo postao punopravni član grupe. Bregović je na album uvrstio i obradu himne Hej, Sloveni. Preradio je i svoju staru pesmu „Šta ću, nano, dragi mi je ljut“ koju je svojevremeno snimila Bisera Veletanlić uz pratnju JU grupe. Uz novi tekst i aranžman pesma je, pod nazivom „Lipe cvatu“, postala najveći hit s nove ploče. Odličan prijem kod publike imale su i „Padaju zvijezde“ (koja podseća na pesmu „Jump“ grupe Van Hejlen), „Lažeš“, „Da te bogdo ne volim“ i „Jer kad ostariš“. Publika tokom turneje slabo prihvata novog pevača, a zbog problema sa alkoholizmom i drogama i svađe sa Bregovićem, Tifa napušta Dugme. Poslednji nastup sa grupom je imao 2. avgusta na koncertu u Moskvi kada su Bijelo dugme i Bajaga i instruktori predstavljali Jugoslaviju na Svetskom festivalu omladine i studenata. Tifa je otišao na dosluženje vojnog roka, a kasnije je uhapšen zbog posedovanja droge. Novi pevač je postao Alen Islamović koji je u međuvremenu napustio Divlje jagode, razočaran njihovim neuspesima u Engleskoj. Nova ploča trebala je biti najprovokativnija u diskografiji grupe, ali ne samo zbog naslova „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. U intervjuu Petru Popoviću 1994. godine Bregović govori o tome kako je zamislio ovu ploču. Wikiquote „Cijela ploča „Pljuni i zapjevaj, Jugoslavijo“ imala je taj neki mali koncept koji je trebalo da bude zaokružen, međutim, nije se mogao ostvariti. Bilo je zamišljeno da se pojave svi državni neprijatelji na jednom mjestu. Pisao sam „Ružica si bila“ za Vicu Vukova, mislio sam da stavim na omot Miću Popovića, htio sam da pjeva Tempo. Ali, čim smo krenuli u kontakt sa Vicom Vukovom, Udba je odmah počela da prati menadžera Raku; nakon sastanka sa Vicom u Zagrebu njega su uhapsili na aerodromu u Sarajevu. Ja sam išao na sastanak sa Mićom Popovićem, a onda me molio direktor Diskotona, pošto je on znao da me prate, da se ne upuštam u to. Niko nije htio da štampa ploču na kojoj pjeva Vice Vukov, a na omotu ima Miću Popovića.“ (―) [3] Na omotu se konačno našla kineska propagandna slika koja prikazuje moderni revolucionarni ples. Uvodna pesma na ploči je snimana sa partizanom i narodnim herojem Svetozarom Vukmanovićem Tempom u pratnji Gorana Bregovića i štićenika doma za napuštenu decu Ljubica Ivezić iz Sarajeva, koji peva staru revolucionarnu temu „Padaj silo i nepravdo“. Osim politički obojenih, tu se našao i instant hit „Hajdemo u planine“ i „ A i ti me iznevjeri“ kao i balade „Noćas je k’o lubenica pun mjesec iznad Bosne“, „Te noći kad umrem, kad odem, kad me ne bude“, „Ružica si bila, sada više nisi“. Iako su ove pesme postigle veliki uspeh kod široke publike, stariji obožavaoci Bijelog dugmeta nisu bili zadovoljni glasovnim mogućnostima Alena Islamovića, te su tražili povratak Željka Bebeka. Dvostruki živi album „Mramor, kamen i željezo“, snimljen na turneji, pojavio se krajem 1987. godine. Naslovna pesma obrada je starog hita zagrebačke grupe Roboti, a na ploči se našlo šesnaest pesama koje daju uvid u biografiju grupe: od prvih singlova do poslednjeg studijskog albuma. Posle turneje grupu je tiho napustio Vlado Pravdić i posvetio se poslu s računarima. Krajem 1988. godine izašao je album „Ćiribiribela“ s „Đurđevdanom“ kao mega-hitom. Iskoristivši stih Đorđa Balaševića A ja nisam s onom koju volim i staru romsku temu, Bregović je uz pratnju orkestra Feata Sejdića, napravio pesmu koja će postati najveći hit Bijelog dugmeta. Na snimanju ploče, kao gosti su se pojavili Hor srpske pravoslavne crkve, Prvo beogradsko pevačko društvo, klapa Trogir, bubnjar Vlada Golubović (iz Bajage i instruktora) i basista Nenad Stefanović Japanac. Političke teme su bile pristune i na ovom albumu u vidu spajanja himne Lijepa naša i pesme Tamo daleko. Publika u Hrvatskoj i Srbiji loše je primila ovaj miks i žestoko zviždala tokom njegovog izvođenja na koncertima. Ostatak albuma čine pesme „Nakon svih ovih godina“, „Evo zakleću se“, „Napile se ulice“, „Ako ima Boga“, „Šta ima novo“. Početkom 1988. godine Bijelo dugme polazi na dvomesečnu turneju, ali posle koncerta u Derventi, Alen Islamović mučen bolovima u bubrezima napušta grupu i odlazi kući u Bihać. Turneja se naglo prekida, otkazuju se koncerti u Kini i Sovjetskom Savezu, a Bregović odlazi u Pariz. Niko tada nije pomislio da će do sledećeg koncerta najpopularnije grupe bivše Jugoslavije proći čak šesnaest godina. Pravi razlozi za raspad grupe nisu nikada otkriveni, ali većina ljudi misli da je raspad SFRJ izazvao raspad grupe, jer je grupa često smatrana za simbol jedinstva naroda Jugoslavije. Posle Dugmeta Uredi Po napuštanju grupe, Alen Islamović je objavio solo album „Haj, nek se čuje, haj nek se zna“. U proleće 1990. godine izlazi kompilacija balada „Nakon svih ovih godina“ nastalih u periodu od 1983. do 1988. godine. Željko Bebek se po izbijanju rata preselio u Zagreb i nastavio karijeru, Zoran Redžić je otišao u Finsku, a Mladen Vojičić Tifa je tek 1995. napustio Sarajevo i otišao u Nemačku. Ipe Ivandić se po izbijanju rata preselio u Beograd gde je tragično nastradao 13. januara 1994. godine. Bregović je nastavio uspešnu karijeru kompozitora filmske muzike koju je započeo radovima na filmovima Kuduz i Dom za vešanje. Tokom devedesetih postaje jedan od najpoznatijih evropskih etno kompozitora, potpisuje ugovor s velikom izdavačkom kućom Univerzal, te sa svojim Orkestrom za svadbe i sahrane nastupa u elitnim koncertnim dvoranama. U bazilici Sen Deni, na festivalu nazvanom Od Baha do Bregovića, premijerno izvodi svoj oratorijum Moje je srce postalo tolerantno. Bregović je odbijao ideju o ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta. U mnogim intervjuima izričito je odbijao svaku mogućnost da ikad više izađe na pozornicu kao rok gitarista. Dolazak novog milenijuma i gotovo svetski uspeh samo ga je učvrstio u takvom stavu. Ipak, pod sponzorstvom moćne Koka-Kole Bregović je ponovo okupio grupu koja tokom juna 2005. održala spektakularne oproštajne koncerte u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu. tags: DZUBOKS DZU BOKS časopis ex yu rock Goran Bregović rok muzika jugoslovenski bendovi d. štrbac

ocuvno kao na slikama Ikonu je uradio poznati srpski slikar iz Sombora Milan Radakovic Milan Radaković je Dinarac, rođen i odrastao u Vojvodini, i slikar je Vojvodine, koju, verovatno zbog gena svojih predaka, vidi drugačije „u nekim sitnim detaljima“. Vojvodina je večita inspiracija: i njene oranice, plavetnilo neba, zemlja, iz koje crpimo život i bitisanje, vojvođanski kanali i druge vode, kal, put, sneg, sve to daje neku mirnoću, ali ne i depresiju, kako to mnogi pogrešno tumače. U njegovim slikama ovekovečeni su krajolici oko njegovog rodnog Bačkog Gračaca, Sombora i Apatina, ka kojima danas najčešće gravitira. Bog mu je dao talenat, suptilnost pokreta, mirnu ruku i oštro oko da uhvati „nešto“ lepo i da to prenese na platno „da ostane za vijek i vjekov“. Dok je do devedesetih radio u vodoprivredi, očaravala ga je voda, lokvanji, obale, ta tako jedinstvena lepota ravnice sa u hiljadu boja zalazećeg sunca i zemljom iz koje uvek izvire život. -Moji su kolonizovani 1945. godine u Bački Gračac kod Odžaka. Trebala je da prođe čitava jedna generacija da se gorštaci priviknu na ovu zemlju, na ovu blagodet. Posadi u sobu zrno, ono će niknuti. Isto je tako i sa stokom. U dinarskom kraju svinja se gajila dve godine, najmanje, jer su kukuruz i proja bili za ljude, nikada nije preticala za stoku - priča Milan Radaković promišljajući da je i to jedan od razloga što ovu plodnu Vojvodinu vidi drugačijim očima. Iz faze vode polako je izlazio da bi došao do ravnice na kojoj su kal i blato, paorska kola, klasje žita, prašnjav put kroz njive. Imao je i fazu kada je slikao i kotliće i riblje paprikaše u njima. Ta faza je prošla, a ljubav prema kotilićima je ostala, što je pokazala i likovna kolonija porodice „Miljević“, u Starim Ledincima, gde je umetnik reprezentovao svoje kulinarsko umeće. Gospodin Radaković kaže da su likovne kolonije nekada bile pomodarstvo, a danas se u njima nalazi obostrani interes. -Slikara danas ima jako mnogo. Kolonije tipa, kao što je kolonija u „Podrumu Miljević“, i neke slične, nastale su iz uzajamnog interesa. Mi smo ovde fantastično ugošćeni, a našli smo i lep prostor za naše slike, u koji navraća hiljadu gostiju, i vide naše izložene radove koji krase zidove ovog podruma-restorana. Nekome će se neka slika svideti, taj će, od domaćina, tražiti naš kontakt, i to je jedan od načina na koji mi, slikari tražimo neko uhlebljenje koje možemo da imamo kroz ovaj vid druženja. Još ako je kolonija ispraćena na pravi način, izložbom i katalogom, kao što je ova, onda sve ovo dobija pun smisao, primećuje umetnik, ali i vitez vina „Kék Frankos“ promovisan u Pálmonostora (Bács-Kiskun županija u Mađarskoj), kada je dobio i priznanje za srneći paprikaš, koji je tog dana, zajedno sa jednim drugim velikanom kičice, Savom Stojkovim, skuvao za domaćina i njegove goste. -Kada se prisetim mog detinjastva, imali smo jednu baštu koju smo zvali vinograd, mada se ja ne sećam da je ikada u njoj bio zasađen ni jedan jedini čokot. Moj pokojni otac i djed uvek su govorili o vinu i rakiju, nikada u njihovom vokabularu nije bila reč pivo. Sećam se i vremena kada je u Vojvodini preovladavao pivski red velikih stomaka, ali se sada ponovo vraćamo vinskim blagodetima. Valjda je to iskonska mera, koju neki zovu tradicijom ili kulturom povratka vinu. I vinari su shvatili da bez povezivanja sa umetnošću, bilo da se misli na književnost, muziku ili slikarstvo, bez onoga što će njihov prostor učiniti plemenitijim, a ponudu kvalitetno raznovrsnijom, ne mogu (i ne treba) da napreduju. To je na zapadu uobičajeno, da se u vinskim podrumima nalaze umetnička dela. Ali, prisećanja radi, svi prostori naše kulturne baštine su bili oslikani i svi na neki način pokazuju naš život. Zapad taj svet ne poznaje. Mi imamo kuluturu slike, naši manastiri su bili oslikavani još u XII veku - zadovoljno kaže Milan Radaković. Nije česta praksa kod nas da likovnu koloniju organizuje jedan vinski podrum. Likovna kolonija, koja neguje kult slike, i vinska kultura, koja sublimira sve pozitivne civilizacijske tekovine oko jedinog pića iza kojeg stoji božanstvo, našli su zajednički imenitelj u prostoru Podruma „Miljević“, a slikar Milan Radaković nas je samo podsetio na to. ikona na drvetu

JANSONOVA ISTORIJA UMETNOSTI VII izdanje Autori : Dejvis, Sajmon, Deni, Roberts, Hofrihter, Džejkobs SEDMO IZDANJE Istorija umetnosti H. V. Jansona je već više od četrdeset godina nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Grupa vrhunskih stručnjaka priredila je novo izdanje dopunivši klasično Jansonovo delo koje sada ima više od 1100 strana. Knjiga je podeljena u trideset poglavlja koja hronološki obrađuju umetnost, od preistorijske do moderne. Prva Istorija umetnosti štampana je 1962. godine. Uspostavljajući nov pristup umetnosti Janson je ponudio čitaocima izuzetno sadržajno delo koja opisuje, povezuje i upoređuje istoriju umetnosti, stilove, tehnike i vrhunska dela. Novo izdanje Jansona je prepravljeno i dopunjeno oslanjajući se na tradiciju i tekstove originalnog Jansona. Grupa naučnika, eksperata za različita poglavlja umetnosti nastavila je sa iznošenjem karakteristika umetničkih dela, analizom perioda, pravaca i doprinosa umetnika. Dodata su posebna poglavlja o renesansi u severnoj Evropi i Italiji, baroknoj umetnosti i ključnim aspektima vezanim za moderno doba. U novom izdanju je, između ostalog: - izmenjena organizacija, dela se pominju u kontekstu hronološke rasprave a ne zasebno čemu je pridodato i istraživanje vezano za političke i društvene zloupotrebe umetnika i dela. - izdvojeno poglavlje o načinu na koji istoričari umetnosti donose zaključke o umetničkim delima. - data posebna pažnja ženama kako umetnicama, tako i pokroviteljkama i vernim uživaocima umetničkih dela. - obrađeno nekoliko novih predmeta vezano za predmete, medije i tehnike, uz dopunu novim umetničkim formama poput instalacije i manje istaknutim granama umetnosti ranijih razdoblja kao što su tapiserija, metalni predmeti i porcelan. - stručno su proverene i obnovljene sve reprodukcije i nabavljene su sve slike u boji od najtačnijih i najverodostojnijih izvora a za univerzitete je pripremljena arhiva visokokvalitetnih digitalnih slika. - svako poglavlje je radilo šest stručnjaka i svako je pretrpelo promene – dodat je uvod u umetnost, uporedo su obrađivane kulture na Bilskom istoku, ponovo je uvedena islamska umetnost, proširena je rasprava o manje značajnim umetnostima u ranom razdoblju srednjeg veka, poglavlja o modernoj umetnosti su temeljno rekonstruisana Janosonova istorija umetnosti ostaje i dalje nezaobilazna knjiga za sve koje interesuje umetnost. Autori ove nove, obnovljene verzije su šest istaknutih stručnjaka: Penelopi Dž. E. Dejvis (antička umetnost), Dejvid L. Sajmon (srednjovekovna umetnost), Volter B. Deni (islamska umetnost), En M. Roberts (renesansna umetnost), Frima Foks Hofrihter (barok i rokoko) i Džozef Džejkobs (moderna umetnost). Saradnjom više autora postignuto je da se sačuva težište na samom umetničkom delu, a ipak je tekstu dodata uzbudljiva širina u načinu mišljenja unutar istorije umetnosti. Izdavač VULKAN IZDAVAŠTVO Pismo Latinica Povez Tvrd Format 24x28 Strana 1188