Etno carsav sa vezom i cipkom, 208x181. Vez je rucni rad, motiv je cvetni - redak primerak. Platno je iz 3 dela, kao sto se nekada radilo i spajalo, pamucno. Neupotrebljavan, potpuno nov.

Losi albumi sa popunjavanje drugih ili pojedinacnu prodaju Ima 250 slicica Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

13 x 9 cm Aleksandar Gavric; Beograd, 28. maj 1932 — Inđija, 6. decembar 1972) bio je srpski glumac. Aleksandar Gavrić je rođen u Beogradu 28. maja 1932. godine. Glumu je diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1956. godine. Prvu ulogu je ostvario u filmu Potraga iste godine.[1] Dve sezone je igrao u zadarskom i splitskom pozorištu. Jugoslovenskoj i srpskoj publici je ostao upamćen po filmu Kapetan Leši. Film je doživeo ogromnu popularnost, pa je kasnije snimljen i nastavak Obračun, a čak je po njegovom liku nastao i strip Kapetan Leši. Iako ga je uloga kapetana Lešija učinila velikom zvezdom srpske kinematografije, ostao je upamćen i po ulozi u filmovima Marš na Drinu kao Kosta Hadživuković i po Signali nad gradom kao komandir Ranko. Glavne uloge je igrao u drugim filmovima Žike Mitrovića, Solunski atentatori (1961) i Operacija Beograd (1968). Igrao je i u italijanskim i nemačkim akcionim filmovima. Njegova poslednja uloga bila je u filmu Paja i Jare, gde je igrao Kostića direktora kombinata. Odlikovan je Ordenom rada sa srebrnim vencem. Poginuo je u automobilskoj nesreći u Inđiji 1972. godine. Sa njim je bila i Jasmina Lisac, koja je takođe nastradala.

Los ,ima listova iz vise albuma Slicice odlicne,za pojedinacnu prodaju i dopunu drugih albuma Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Losi,seceni i cepani Imaju preko 450 slicica za dopunu drugih albuma ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Svi su skroz losi ali ima 500 slicica iskoristivih za druge albume ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

STARA METALNA PEPELJARA SEVER REMONT D.D.SUBOTICA TEL:26 512 PREČNIK 20 CM. IZ ŠEZDESETIH GODINA JAKO RETKO VIDI SE PO TELEFONSKOM BROJU.STARA DOBRA GIGANTSKA FABRIKA GDE JE RADILO 6000-7000 RADNIKA. RETKOST IZ EX JUGOSLAVIJE ZA PRAVE KOLEKCIONARE VIDI FOTKE

Zvezde mondijala 1990 godina,losi cepani albumi ali sa dosta slicica oko 250 komada Za dopunu drugih albuma ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Losi i cepani ,za pojedinacnu prodaju ili dopunu drugih albuma,ima mnogo slicica 450 Ima i nekih celih listova,korica dobrih Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

OUIJA board, tabla za prizivanje elementala, demona, mrtvih. Nekromansija, spiritizam, prizivanje duhova. Fizički opis: print na okrugloj šper ploči sa svim neophodnim detaljima. Prodajem samo ploču. Prečnika je 25 cm. Upozorenje: NIJE ZA ZABAVU. Ukoliko ne znate šta radite, možete da doživite mračna iskustva.

Prodajemo izvanredno ocuvanu i funkcionalnu staru lampu na struju sa ogledalom. U svom originalnom izgledu radila je na gas, ali smo je prepravili tako da radi na struju. Za sve ljubitelje antikviteta, istinski raritet. Snizeno sa 2500 dinara. Ovo je zadnja cena u iznosu od 2000 dinara.

Ratovi zvezda ,dosta albuma i dosta slicica ko zna preko 1.000 verovatno Losi su za popunu drugih albuma ili pojedinacnu prodaju ali imaju neki listovi koji nisu cepani,dosta ih je takvi Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Staro izdanje Decje Novine ,nije nova verzija.Ovde su slicice cistije i lepse.Original Losi albumi ,negde vadjenje sliice pa se strane zalepile ,negde samo,ima dosta listova dobrih,oko 500 slicica za vadjenje i dopunu drugih albuma Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

izdanje povodom 150 godina rodjenja Nikole Tesle izdavac JUGOMARKA Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike. Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini. Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan. Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine. Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću. U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana. Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike. Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije. Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla. Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije. Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”. Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi. U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine. Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora. U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona). Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing). Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj. Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine. Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna. Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom. Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine. Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu. Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51 % ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani. Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajnog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi. Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara. Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save. Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo. U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački. Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”.

Stanje novo, uvoz Svajcarska! Otvorite poklopac da biste automatski uparili i ušli u korak međusobnog povezivanja. Nakon otvaranja Bluetooth pretrage mobilnog telefona za uparivanje, ako je već upareno, veza za uparivanje će se automatski izvršiti Korišćenje Bluetooth 5.0 čipseta, pruža odličnu stabilnost radio frekvencije, podržava prenos muzike visokog kvaliteta, neometano pušta muziku, stabilniju vezu, dužu razdaljinu, rad niske snage, duže vreme pripravnosti Ugrađena 13mm polimerna kompozitna dijafragma od tečnih kristala (LCP) ima široko prostorno stereo polje i odličnu rezoluciju, što čini osećaj da je sluh balansiran sa tri opsega; niskofrekventna jačina zvuka i odskok su tačni, srednja do visoka frekvencija je meka i izdržljiva, što vam omogućava da budete uronjeni u muziku Niz sa dva mikrofona automatski smanjuje buku okoline, precizno izračunava poziciju pozivaoca i predstavlja čist kvalitet zvuka i jasnije glasovne pozive Ima dekodiranje visokog standarda, nižu latenciju i dobru toleranciju grešaka. Dolazi sa audio dekodiranjem na nivou CD-a, podržava 16-bitni, 24-bitni zvuk, a brzina uzorkovanja je do 48KHz, što smanjuje gubitak kvaliteta zvuka i zadržava više detalja o muzici Pametni dodir otiska prsta razlikuje se od tradicionalnog dizajna sa više dugmadi. Pogodnije je koristiti višefunkcionalni dizajn roletne sa jednim dugmetom za obavljanje muzičkih poziva Specifikacije: Bluetooth verzija: 5.0 Domet: 10 metara Materijal školjke: ABS + (PC proces farbanja) Kapacitet baterije u kućištu za punjenje: 400 mAh Kapacitet baterije za slušalice: 40 mAh Vreme igranja: oko 4 sata Vreme punjenja: oko 1 sat Bežična frekvencija: 2.4G B9

Stanje kao na fotografijma, zacepljen na nekoliko mesta Redje u ponudi! 49cm x 69cm Maija pronalazi melodiju film je koji je režirao Matti Kassila, a završen je 1950. Film je dramska komedija u kojoj se susreće siroče Sörnäinen, koje je odraslo u radničkim prostorijama i odrastalo u kući kulture. Romantiku zasjenjuje otkriće Maijeve prošlosti. Film je Kassilina treća režija, nakon čega je napravio proboj kriminalnom komedijom Radio se probio. Skladatelj Ahti Sonninen nagrađen je prvom glazbom Jussi. Autorski tim scenarija Matti Kassila i producent Toivo Särkkä navedeni su u podacima filma pod pseudonimom Toivo Mattila. Scenarij se temelji na priči o židovskom paru koji se iz Austrije preselio u Stockholm Leena Häkinen … Maija Lehtinen Martti Katajisto … Sellisti-sävelt. Erkki Orasto Rakel Laakso … Elna Orasto Arvo Lehesmaa … konserttimestari Evald Orasto Eine Laine … Ester, Evaldin sisar, ent. oopperalaulajatar Thure Bahne … kapellimestari Reino Rautala Kaarlo Halttunen … isoisä Tyyne Haarla … Lempi, kotiapulainen Uljas Kandolin … Oolannin Åke Rauha Rentola … Inkeri, tarjoilija Sirkka-Liisa Oksanen … Kyllikki Orasto Kyllikki Väre … Parfyymi-Anna Jalmari Rinne … tuomari Arvi Tamminen Matti Aulos … tohtori Lauri Jääskeläinen Kauko Käyhkö … insinööri Veikko Pertama Matti Lehtelä … ylikonstaapeli Irja Kuusla … matkustajakodin rouva Anna Lindholm Veikko Uusimäki … 1. konstaapeli Mauri Jaakkola … konservatorion vahtimestari Uolevi Lönnberg … asemamies Pentti Irjala … humalainen kapakassa Juhani Kumpulainen … mies konsertissa Mirjam Himberg … nainen konsertissa Seppo Wallin … Keijo Esteri Kasurinen Gösta Holmström Leo Jokela Veikko Sorsakivi Rauha Puntti Osmo Saarnio Martti Romppanen Otto Noro Originalan filmski plakat Morava Film

2 x presavijen oko 70 x 50 cm Deca iz sela pod Grmečom počinju da beže iz škole zbog terora koji zavodi učitelj zvani Paprika, jer mu je nos stalno bio crven od alkohola. Prvi koji beži je Jovanče, koji kasnije postaje harambaša. Za njim, u Prokin Gaj, dolaze Lazar Mačak, majstor za popravljanje svega i svačega, Đoko Potrk, pesnik brzih nogu, i Dugonogi Stric, najviši u družini, dečak sa slamnatim šeširom u koga se zaljubila devojčica Lunja, a koju on uporno ignoriše. Prateći Strica, u družinu dolazi i Nikolica s Prikolicom, odnosno sa njegovim psom Žućom. Nikolica ostavlja Žuću noću da čuva logor, staru napuštenu vodenicu. I, na kraju, Đoko Potrk dovodi Nika Ćulibrka, čiji je otac radio u Americi i Vanjku Širokog, čiji je otac poreklom Rus. Zatim, knez Valjuška, seoski poglavar, organizuje poteru za dečacima, nakon što ih je Lijan otkrio. Dečaci su pohvatani, a logor je zatvoren. Godine 1941. rat zatiče dečake, i njihovu igru pretvara u stvarnost. Stric spasava život njegovom bratu Nikoletini Bursaću, a kada ustaše dođu u Prokin Gaj, dečaci, Lunja, đed Vuk i poljar Lijan beže u Mačkovu pećinu, koju je Lazar Mačak još davno otkrio, a koja se nalazi ispod vodenice. Lunja kroz drugi izlaz, odlazi do partizanskog odreda i dovodi ih u pećinu. Partizani, predvođeni Nikoletinom, izlaze iz vodenice i napadaju ustaše. Nakon što su pobedili ustaše, partizani odlikuju dečake, koji zahtevaju da pođu sa njima. Na kraju, samo Lunja ostaje u Gaju i gleda kako dečaci odlaze sa partizanima, sa sve Lijanom. Uloge: Miodrag Petrović Čkalja, Pavle Jovanović, Pavle Polaček, Dragutin Dobričanin, Ljubiša Samardžić, Mihajlo Bata Paskaljević... Režija: Soja Jovanović

tempera . original potpisano 2000 godina 18 x 12,5 cm sa paspartuom 25,5 x 20,5 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

LJUBAV U RAJSKOM VRTU erotika potpisano 1986 godina 20 x 17 cm sa paspartuom 25 x 21 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

tempera . original potpisano 1986 godina 10,5 x 17 cm sa paspartuom 21 x 29,5 cm kasirano na karton Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

Jednostavan ovalni poslužavnik ili ancer, poznatog Austrijskog proizvodjača `BERNDORF`. Medjutim, najvažnija karakteristika ovog poslužavnika je što ga je u pomenutoj firmi za svoje potrebe naručio pansion `BALKAN` iz Vrnjačke Banje. Pregledom meni dostupne literature o Vrnjačkoj Banji, nisam našao nikakav trag o napred pomenutom pansionu, ali sam naišao na podatke svih ugostiteljskih objekata koji su radili ili nastalih posle Prvog svetskog rata, pa zbog toga pretpostavljam da se radi o periodu pre Prvog svetskog rata. Na snimcima se vidi žig proizvodjača `BERNDORF` i monogram `PANSION BALKAN - VRNJAČKA BANJA`. Dimenzije poslužavnika su 24 x 18 cm. težina 240 gr.

RUDOLF KÄMPF, Loučky - Četiri šoljice i tacne `Josefina` Dimenzije šoljica: Visina: 6,5 cm Širina: 8,5 cm Prečnik dna: 4,5 cm Prečnik otvora: 6,5 cm Dimenzije tacni: Prečnik: 13,5 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 920 g Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu tacni. Žig na dnu (kobaltno plavim): JOSEFINA (ime modela) Loučky (ispod krune) CZECHOSLOVAKIA Dec.089 31 (zlatnim, 31. decembar 1989?) Fabrika „Rudolf Kämpf“ koristila je žig od 1980. godine. Amerikanac Benjamin Franklin Hunt jr. (Bendžamin Frenklin Hunt mlađi) u početku je radio kao partner u fabrici porcelana Karla Specka (Karl Špek) u Elbogenu (danas Loket, Republika Češka). 1901. godine je napustio kompaniju i tokom naredne tri godine, zajedno sa suprugom Eleonorom usavršavao je svoje veštine u ukrašavanju porcelana vodeći mali studio za dekoraciju u Elbogenu. 1904. godine Hunt je kupio napuštenu fabriku cigala u gradu Grünlas (danas Loučky, Republika Češka. U junu 1907. godine administracija Grünlasa izdala je pismeno odobrenje Benjaminu Franklinu Huntu kao predstavniku kompanije „Benjamin F. Hunt & Sons“ iz Bostona za izgradnju fabrike porcelana. Međutim, banka u Bostonu koja je podržavala Hunta je bankrotirala zbog čega je bio primoran da proda operativnu, ali još nedovršenu fabriku kompaniji „Ludwig Engel & Sohn“ 1908. godine, pre nego što se vratio u Boston. Novi vlasnik zadržao je postojeće ime fabrike i pokušao da nastavi proizvodnju, ali je ona uskoro obustavljena. U decembru 1909. godine Rudolf Kämpf (Rudolf Kempf), koji je već vodio jednu fabriku porcelana, i njegov partner i finansijski pokrovitelj Rudolf Dieterle (Rudolf Diterle), direktor fabrike stakla, kupili su fabriku i okolno zemljište. Fabrika je registrovana kao „Porzellanfabrik Rudolf Kämpf G.m.b.H. Grünlas“ u decembru 1911. godine. Kämpf je bio iskusan poslovni čovek i stručnjak za porcelan i pod njegoviom upravom fabrika je napredovala. Proizvodnju je usmerio na servise za ručavanje, za čaj i kafu. Posle njegove smrti u martu 1918. godine fabrika je i dalje napredovala pod upravom njegovog sina Hansa, koji je postao direktor. Iako je je ukupna prodaja porcelana iz tog područja polako opadala, skoro 90% proizvodnje je izvoženo u Austriju, Englesku, Francusku, Holandiju, Mađarsku, Italiju, Poljsku, Rumuniju i SAD, a kompanija je imala i sopstvena skladišta u Amsterdamu, Londonu i Beču. Tokom ekonomske krize 1929-1932 godine prodaja je naglo opadala i proizvodnja je morala da se prepolovi. Pored toga, i saosnivač kompanije Rudolf Dieterle je umro u januaru 1933. godine. Hans Kämpf je bio ubeđen da se fabrika ipak može održati, i radio na tome danonoćno, ponekad čak i spavajući u svojoj kancelariji. Uloženi trud se na kraju isplatio i situacija se do 1935. godine znatno popravila. Usledio je procvat 1936. godine, kada je fabrika otvorila i novu liniju artikala od porcelana u boji. Tokom rata proizvodnja ukrasnog porcelana je drastično smanjena, a fabrika se koncentrisala na proizvodnju sanitarnog i hotelskog porcelana za šta je bilo potrebno manje zaposlenih i stručnjaka. Nakon rata, broj zaposlenih se brzo povećao na 245. U oktobru 1945. godine fabrika je nacionalizovana i postala deo grupe „Slavkovský Porcelán“, u Karlovim Varima, a u januaru 1953. godine integrisana je u kombinat „Bohemia“. U aprilu 1958. godine postala je deo državnog preduzeća „Karlovarský Porcelán“, kao samostalni „Pogon IV“. Češka vlada je ukazala poverenje kompaniji kada ju je izabrala da predstavljala češku industriju porcelana na međunarodnoj izložbi u Montrealu 1967. godine. Izložba se pokazala kao veći uspeh nego što se očekivalo i fabrika je dobila je međunarodnu nagradu za dizajn. Na osnovu ogromnog uspeha, Vlada se odlučila za nova ulaganja u tehnologiju proizvodnje. Sredinom 1970-ih godina, i okrugle peći na ugalj zamenjene su modernim gasnim pećima. U novembru 1992. godine fabrika je reprivatizovana direktnom prodajom kompaniji „Leander 1946 s.r.o.“ koja se specijalizovala za kombinovanje mnogih starih i novih tehnika za stvaranje zadivljujućih umetničkih dela i ubrzo postala vodeći svetski proizvođač umetničkog porcelana. Iz raznih razloga, kompanija nije bila dugog veka, i 2006. godine fabriku je preuzeo holding „CS Investment“. Novi vlasnik zadržao je prethodne metode dizajniranja i proizvodnje visokokvalitetnih porcelanskih predmeta, ali je podelio posao u tri nezavisne grane, od kojih je fabrika „Rudolf Kämpf“ nastavila da proizvodi ekskluzivni ručno rađeni porcelan vrhunske klase. Znatna sredstva uložena su u moderizovanje fabrike tokom 2008. godine, posle čega je fabrika postala jedna od najbolje opremljenih fabrika porcelana u Češkoj. Kompanija je počela da sarađuje sa vodećim međunarodnim kompanijama, proizvodeći ekskluzivne ručno oslikane porcelanske predmete kao marketinške artikle ili lične poklone, nudeći različite oblike korporativnog brendiranja. Predmeti koje kreira podružnica „Rudolf Kämpf“ stekli su, preko ekskluzivnih distributera, snažnu poziciju na tržištu Bliskog istoka, Rusije i Ukrajine. Prodaju se bez držača za tanjir. (116/26-36/116-kp/1212)

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ----------------------------- ---------------------------- Raul Difi (franc. Raoul Dufy; Avr, 3. jun 1887 — Forkalkje, 23. mart 1953) bio je značajan francuski slikar grafičar, keramičar industrijski likovnjak. U početku je posećivao večernju umetničku školu u Avru dok nije dobio stipendiju od svog rodnog grada za parisku akademiju Ekol de bozar (franc. École des Beaux-Arts )a zatim je bio i u ateljeu Leona Bonata. U prvim počecima svoje radove je radio pod uticajima impresionista. Prošao je od impresionističkih početaka ka fovizmu, zatim i kubizmu i izradio svoj stil modernog realističkog izraza. Jedna slika Anrija Matisa ga je okrenula i zainteresirala za fovizam. 1909. godine posetio je sa svojim prijateljem i kolegom Emilom Otonom Fricom Minhen i zapao pod uticaj Pola Sezana. Kako nije mogao da živi od slikarstva, bavio se još i keramikom, drvorezima a predlagao je i tapiserije. Samo kada je sredinom 1920. i posle 1937. godine promenio svoj stil i prešao od jednog lakog i elegantnog stila na jedan upečatljiv i monumentalan stil on se doživeo priznanja i uvažavanja. On je za Parisku svetsku izložbu 1937. godine za paviljion svetlosti i elektriciteta (Paviljion de la Lumiere) izradio i naslikao sliku veličine 600 m² i tada najveću sliku na svetu. Difi je slikar sunčanoga juga, plaža, brodova i lepote ženskog tela i kao dekorater se proslavio predlozima dekoracija za monumentalne javne objekte. Posle njegove smrti (1953. godine) njegove slike su bile prikazivane na Dokumenta Kasel (dokumenta 1, dokumenta 2 i dokumenta 3) i u Nemačkoj.

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Redje u ponudi! Heroji Telemarka britanski je ratni film iz 1965. godine koji je režirao Anthony Mann, a temelje se na istinitoj priči o norveškoj sabotaži teške vode tijekom Drugog svjetskog rata sa Skije protiv atoma, memoarima norveškog vojnika otpora Knuta Haukelida. U filmu glume Kirk Douglas kao dr. Rolf Pedersen i Richard Harris kao Knut Straud, zajedno s Ullom Jacobsson kao Anna Pedersen. Snimljen je na lokaciji u Norveškoj. Directed by Anthony Mann Written by Ben Barzman Ivan Moffat Based on Skis Against the Atom 1954 memoir by Knut Haukelid But for These Men 1962 novel by John Drummond Produced by Benjamin Fisz Starring Kirk Douglas Richard Harris Ulla Jacobsson Cinematography Robert Krasker Edited by Bert Bates Music by Malcolm Arnold Production company Benton Film Productions Distributed by The Rank Organisation (UK) Columbia Pictures (US) Release date 23 November 1965 (London-Premiere) 26 November 1965 (United Kingdom) 19 January 1966 (Chicago) 9 March 1966 (United States) Running time 130 minutes Country UK Languages English, German, Norwegian, German Budget $5 million[1] Box office $1,650,000 (est. US/ Canada rentals) Kirk Douglas as Dr Rolf Pedersen Richard Harris as Knut Straud Ulla Jacobsson as Anna Pedersen Michael Redgrave as Uncle David Weston as Arne Sebastian Breaks as Gunnar John Golightly as Freddy Alan Howard as Oli Patrick Jordan as Henrik William Marlowe as Claus Brook Williams as Einar Roy Dotrice as Jensen Anton Diffring as Major Frick Ralph Michael as Nilssen Eric Porter as Josef Terboven Wolf Frees as Sturmbannführer Knippelberg Karel Stepanek as Professor Hartmüller Gerard Heinz as Professor Erhardt Victor Beaumont as German Sergeant George Murcell as SS Oberscharführer Mervyn Johns as Col. Wilkinson Barry Jones as Professor Roderick Logan Geoffrey Keen as Gen. Bolt Robert Ayres as General Courts Jennifer Hilary as Sigrid Maurice Denham as Doctor David Davies as Captain of Galtesund Philo Hauser as Businessman Faith Brook as Woman on Bus Elvi Hale as Mrs. Sandersen Russell Waters as Mr. Sandersen Paul Hansard as German Officer (uncredited) George Roubicek as German Radio Operator (uncredited) Joe Dunne as Norwegian Quisling`s Nazi (uncredited) Originalan filmski plakat Morava Film

Prestolonasledik Petar Karadjordjevic i princevi Andrej i Tomislav Fotografija Vladimira Bencica. 17x12cm RETKO! Владимир Владо Бенчић (Бјеловар, 23. децембар 1896 — Београд, 1970) био је српски фото-репортер, атељејски фотограф. Деловао је између 1920. и 1950. године. Захваљујући полубрату по мајци, фотографу Милану Савићу, дошао у Београд почетком 20-их година 20. века. Осим у братовом атељеу, првобитно радио и као слободан фотограф-репортер, и сарадник београдског листа Недељне илустрације. Око 1925. отворио је сопствени атеље (улица Поенкарева 30-32; затим улица Краља Милана 26, „испред хотела Лондон“, а касније се спомиње у истој улици, у бр. 84). Атеље се сврстао међу најзначајније у Београду између два рата. Као активан члан управе (и помоћни секретар 1928-31) `Удружења србијанских фотографа`, био је и истакнути организатор у својој струци. Особине рада и дела Као атељејски фотограф превасходно је грађански портретиста, али се својим повремено неконвенционалним приступом издвајао од тадашњих стандарда струке. Међу првима се ослободио артифицијелних позадина и сувишног мобилијара, што је иначе одлика тога раздобља у опреми фот. атељеа, а истицао се и портретима са покушајем психолошког продубљивања фотографисане личности. Остварио је и запажене портрете глумаца (нпр. Портрет Даре Милошевић, око 1930) као и многобројне сценске фотографије за Народно позориште у Београду. Стизао је да буде и фотографски хроничар Београда, кроз снимке ведута и панорама града, који су објављивани у дневној штампи или на разгледницама. Међу ретким фотографима у Србији имао је приступ на двор Карађорђевића, па се према многим фотографијама (нпр. Венчање принца Павла Карађорђевића и принцезе Олге, 1923, и другим) објављеним, или сачуваним у збиркама, може сматрати истрајним визуелним хроничарем дворског живота у Србији између два светска рата. Год. 1936. среће се као „Фото Бенчић“ у Цриквеници, Хрватска, а 1948. под истом фирмом и у Дубровнику, али ту је реч о сезонском раду (у тим привременим атељеима су преко лета радили његови блиски рођаци, или помоћници). Збирке, изложбе, оцене дела Највећи део Бенчићевог опуса превасходно спада у грађанску занатску фотографију споменарског типа, снимљеног за приватну употребу, и као такав углавном није сачуван. Највеће вредности у његовим делима налазе се међу дворских и позоришним портретима и призорима опште документације (нпр. уличне сцене, спортски слетови, архитектура Београда...). Многа његова дела сачувана су у музејима (нпр. Музеј позоришне уметности Србије, Музеј града Београда, Архив Србије) и у збиркама фотографија приватних сакупљача. Два његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Тај, вреднији, део опуса је недовољно истражен, углавном је непознат јавности, али је запажен од струке и критике, а Бенчићево име је уврштено у Енциклопедију српског народа.