Na prodaju VODOOTPORNI TCM Radio sa displejem. Glavna namena mu je koriscenje u kupatilima i tuskabinama, pogodan je za kampovanja, izlete, pecanja i druge vanjske aktivnosti posto je otporan na vodu i druge necistoce. Koristi 4 AAA baterije. Poseduje mini displeja sa satom. Predmet prodaje odgovara datim opisima i slikama. Za sve sto vas zanima pitajte! Pogledajte i ostale mnogobrojne predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/Vladimir10/SpisakPredmeta

Slusalica Za Voki Toki Baofeng, Zonton, Kenwood Item Specifications: Both Right And Left Ear Can Be Worn Comfortable The Earpiece Speaker Fits Snugly In Your Ear Easily Which Keeps Your Conversations Private Length Of The Cable (Plug To PTT): 135 cm Two Pin Standard Diameter: Ear 3.5 mm Stereo (Top Pin), Mic 2.5 mm Stereo (Bottom Pin) Weight: About 20 - 25 g Opis Proizvoda: Slusalice za toki voki handsfree za radio stanice marke Baofeng. Odgovara i za radio stanice drugih proizvodjaca koje koriste dvopinski konektor od 3.5 i 2.5 mm (Kenwood, Zonton, Wouxun itd. ) Paket Sadrzi: Slusalica Za Toki Voki Baofeng

Q-sonic DP-115 FM transmiter i dva FM prijemnika/radia Audio kablom se transmiter kači na neki od izvora zvuka. Zvučnici mogu da hvataju signal sa transmitera preko dva kanala ili da nezavisno jedan od drugog rade kao radio aparati. Transmiter 2x AAA baterije Zvučnici 3x AAA baterije

Izdavač: Radio Beograd 1970. odlično očuvana (odvojila se prednja korica)527 str. Neki od naslova: Radomir Konstantinović dva pesnika Momčilo Nastasijević Miloš Crnjanski Rani radovi Fridriha Ničea Muzička moderna Nemačke Žorž Bataj Erotizam...

Izdavač: Radio Beograd 1970. odlično očuvana 513 str. Neki od naslova: Vanja Sutlić Rad i Bog Prepiska Gramšija i TOljatija Aleksandar Fira Federalizam u našem društvu Niko Grafenauer Pesništvo ( Ideologija ) politika Refleksije o umetnosti...

Izdavač: Radio Beograd 1971. odlično očuvana 632 str. Neki od naslova: Miloš Ilič Avangardna kultura Renato Pođoli Teorija Avangarde Radomir Konstantinović dva pesnika Oskar Davičo Dušan Matić ili indifference respectuese Imaginarna edicija Oto Bihalji-Merin...

Izdavač: Radio Beograd 1969. odlično očuvana 446 str. Neki od naslova: Taras Kermauner Literattura i ideologija R Herbert Markuze Ideja progresa i svetllosti psihoanalize Strukturalizam klod Levi Stros ili `Želja za incestom` Valter Viora Četiri epohe muzike Johan Huizinga Homo Ludens

Izdavač: Radio Beograd 1971. odlično očuvana 624 str. Neki od naslova: Gaetan Pikon O jednoj novoj tradiciji Žan Divinjo Umetnost danas Radomir Konstantinović Iskustvo lakrdije Stanislav Vinaver Predrag Vranicki Filosofija i historija Branko Petranović Istorija i politička nauka Špiro Kulešić Istroija i etnologija...

Izdavač: Radio Beograd 1969. odlično očuvana 414 str. Neki od naslova: žKo je Barbarogenije Radomir Konstantinović Buktinje Jan Palah Nikola Milošević Reči i muzika Samjuel Beet Miroslav Pečujlić Naučno-tehnička revolucija i savremena građanska civilizacija Taras Kermauner Poezija apsolutne egzistencije Oto Bihalji-Merin Metafore strave i istine...

Izdavač: Radio Beograd 1971. odlično očuvana 632 str. Neki od naslova: Božidar Milič Entropija i pogled na svet Rudolf Karnap Empirizam, e+semantika i ontologija Vladeta Jerotić JUng između prošlosti i sadašnjosti Mikel Difrem Estetika i filosofija Radomir Konstantinović dva pesnika Rastko Petrović Vladislav Petković Dis PLaton...

Bluetooth v3. 0 + edr muzicki prijemnik, opseg prenosa do 10m. podrška za iphone, za android i i druge pametne telefone koji koriste bluetooth funkciju. podrzava hands free , moze da poveze mikrofon i podrzava telefonski poziv preko bluetooth prijemnika. rezim mirovanja za ustedu baterije. 3,5mm stereo audio kompatibilno sa kucnim stereo zvucnicima /, auto-radio, slusalicama. Specifikacija: tip: bluetooth muzicki prijemnik matehrijal: plastika bluetooth verzija : v3. 0 + edr, klasa 2 frekvencijа: 2,4 ghz prenosni opseg: do 10m mikro usb punjac za punjenje radno vreme: do 8 sati velicina: 5,5 * 2,5 * 1cm/ 2,2 * 1 * 0,4 ` neto tezina: 0. 013kg lista paketa: 1 * bluetooth audio prijemnik 1 * usb kabal 1 * 3. 5mm konektor 1 * uputstvo za upotrebu

Nagrada Drugog programa Radio Beograda za najbolje filozofsko delo u 2003. godini. Miloš Arsenijević, autor i knjige "Prostor, vreme, Zenon" i brojnih priloga u vodećim svetskim časopisima, predavač na niz uglednih univerziteta, za svoje novo delo, "Vreme i vremena", koje po žanru spada, pre svega, u metafiziku, ali i u filozofiju matematike i filozofiju fizike, rekao je da je nastojao da ga piše tako da ga razumeju i oni koji takvu vrstu literature ne poznaju, ili nisu do sada pročitali čak ni jednu takvu knjigu. Kao i da bi se "Vreme i vremena" moglo svrstati i u žanr kriminalističkog romana, jer mu je takav zaplet, i taman kad poverujete da ste pronašli ispravan odgovor na jedno pitanje, već u narednom poglavlju ispostaviće se da je drugačije, i tako od poglavlja do poglavlja, poaroovski, sve do kraja nećete saznati "ko je ubica"...

ESTETIKA - Bela Hamvaš Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 220 str Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Sve što čovek čini ili može da učini zavisi od stvarnosti, smešten je u nju i nikada iz nje ne može ispuniti. Jedino je umetnost iznad stvarnosti, u stanju da je `menja`, da tvori, da stvara. Umetnost je magija : slika, vajarsko delo, pesma uvek su prisustvo transcendentnog, a to da je `umetnost metafizička delatnost života` znači: ne toliko s one strane fizike, koliko s ove strane fizike život čoveka u svakom slučaju biće onakav kakvim ga čini umetnost.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Globus - Zagreb, 1984. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 123 str. Džemal Sokolović (rođen 1947, u Konjicu, BiH) je bosansko-hercegovački sociolog i politolog. Od 1994 godine živi i radi na Univerzitetu u Bergenu, Institutu za komparativnu politiku i Rokkan centru za socijalne studije. U međuvremenu je bio gostujući profesor na univerzitetima u Ljubljani, Heidelbergu i Grazu. Prije rata u Bosni je bio redovni profesor na Univerzitetu u Sarajevu. Objavio je preko 150 radova u naučnim časopisima iz oblasti sociologije, političkih nauka i filozofije: ”Praxisu”, ”Kulturnom radniku”, ”Našim temama” (Zagreb), ”Filozofiji”, ”Sociologiji”, ”Kulturi” (Beograd), ”Pregledu” i ”Dijalogu” (Sarajevo) i drugim. Radovi su prevođeni na engleski, francuski, njemački, norveški, italijanski, mađarski, slovenski, makedonski. Prije rata u Bosni objavio je tri knjige: ”Rad i samootuđenje”, ”Individuum i zajednica”, ”Kapital i socijalizam”. Poslije rata objavljene su mu sljedeće knjige na engleskom: ”Reconstructing Multiethnic Societies: the Case of Bosnia-Herzegovina” (sa Florianom Bieberom), ”The Balkans: Searching for Solutions” (sa Steinom Kuhnleom). Knjiga ”Nation vs. People: Bosnia is just a case”, je izašla u izdanju Cambridge Scholars Publishing, UK. Knjiga “Nacija protiv naroda” je prvi put objavljena u Oslu, na bosanskom, a drugo izdanje je objavljeno u izdanju “Biblioteke XX vek”, u Beogradu. Neposredno poslije rata, Sokolović osniva Institut za demokratiju, sa sjedištem u rodnom Konjicu. Institut organizira konferencije, seminare, ljetne škole, a okupio je do sada naučnike, studente, političare i aktiviste NVO iz preko 70 zemalja. Uz pomoć Univerziteta u Bergenu i Istraživačkog savjeta Norveške, više godina je radio na projektu ”Istraživanje dobra u Bosni i izgledi za pomirenje”. Rezultat istraživanja je preko 500 sakupljenih svjedočanstava o međuetničkim i međureligijskim dobrim djelima koje su ljudi svih naroda i vjera u Bosni i Hercegovini učinili jedni drugima tokom posljednjeg rata 1992-1995, kao i film ”I bi svjetlost…”, nastao na osnovi istraživanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karl Marks - Od filozofije do proletarijata - Izabrani tekstovi 1838-1843 Format: 21x14 cm Broj stranica: 283 Uvez: meki Godina izdanja: 1975 Izdavač: Školska knjiga, Zagreb Preveo(la): Stanko Bošnjak KRATAK OPIS Iz sadržaja knjige: Početno operdjeljenje, Pjesnički pokušaji, Studentsko preispitivanje savjesti, Kritika Hegelove filozofije..... Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije.

Izdavač: Gradac, Čačak Biblioteka Cveće zla, knjiga 12 Autor: Valeri Solanas Prevod: Jovica Aćin Povez: mek Broj strana: 75 Odlično očuvana. Buntovna i svojeglava, Valeri je odbila da se potčini roditeljima i odbila je da nastavi školovanje u katoličkoj gimnaziji. Deda ju je zbog tog izbičevao. Kad je imala petnaest godina, zatrudnela je s nekim mornarom. Dete je dato na usvajanje. A ona je, premda već beskućnica, ipak maturirala, izdržavajući se putem školskog prostituisanja, i upisala se na univerzitet Merilend, a izdržavala se radeći u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju i opet prostituisanjem. Bezmalo godinu dana je radila na svom diplomskom radu iz psihologije na univerzitetu Minesota. Posle studija prosjačila je i radila kao prostitutka, i tako se izdržavala. Putovala je po celom američkom kontinentu i naposletku došla u Grinič Vilidž 1996. godine. Tu je napisala komad Up Your Ass o muškarcu koji mrzi prosjake i kurve. Po izvorima iz druge ruke, po jednoj verziji te drame, žena ubija muškarca, a po drugoj – majka davi sina. Te godine, 1967, kad je Vorhol bio na putu po Evropi, Valeri Solanas je napisala i o svom trošku na šapirografu umnožila svoj SCUM Manifest. Delila ga je po ulicama. Bio je to takoreći traktat u duhu šok-feminizma. Tekst koji je obeležio početak drugog talasa u borbi za prava žena. Akronim njenog Društva (Society for Cutting Up Men) – SCUM – bio je već po sebi indikativan i izazivački u značenju „smeća“, „ološa“. A sam tekst je bio i ostao čisti vitriol sasut u lice muškaraca, polazeći od premise o muškarcu kao biološkoj zabludi i da je on nagonski uvek i jedino zainteresovan za seks sa bilo kojom ženom u svako vreme. Kako bilo, Manifest se može tumačiti svakojako, i tako je i bilo do danas. Izgleda kao da je autorka izabrala da se izrazi putem bestidnog parodiranja nekih krajnosti u odnosima žena i muškaraca u cilju svojevrsnog egzorcizma. Bilo je to takoreći pribegavanje ludilu da bi se iznela neka bolna istina u očima samog subjekta. Oni koji iole prate pisane napore feminističkih zatočnica i zatočnika, znaće da je ovde u pitanju ne samo jedan od najranijih i najduhovitijih, nego i najekscentričniji izraz takozvanog drugog talasa u feminizmu, znatno radikalnijeg od prvog, koji je obeležen militantnijim nabojem. Taj talas je, barem u SAD, idućih decenija tek dobijao na snazi, preplavljujući zemlju. A Valeri Solanas je svoje izvanredno delce punudila Morisu Žirodijasu da ga štampa. Žirodijas je imao izdavačku kuću Olympia Press, registrovanu u Parizu, u kojoj je objavljivao seksualno provokativna dela na engleskom jeziku koja se nisu mogla pojaviti u SAD. Izdao je, tako, između ostalog, Lolitu Vladimira Nabokova, Rakovu obrtnicu Henrija Milera, Gordona Edit Templton... Žirodijas je Valeri dao 500 ili 600 dolara kao honorar za roman koji je ona trebalo da napiše na osnovu svog Manifesta. S tim novcem je ona otputovala u San Francisko. Tih dana je Ultra Violet (pseudonim jedne od američkih publicistkinja) pročitala Vorholu Manifest, a on je prokomentarisao: „Ta ženska je boca ključale vode sa sisama. Znaš, ona piše neki scenario za mene. Ima puno ideja.“ (K-56)

Naziv: Misli Autor: Božidar Knežević Godina izdanja: 2002 Izdavač: Gradska biblioteka Božidar Knežević, Ub Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: „Misli” (1902) Božidara Kneževića predstavljaju zbirku objedinjenih aforizama sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Postavljanjem i tumačenjem različitih egzistencijalnih pitanja, „Misli” čitaoca čine mudrijim i razotkrivaju mu pojedine tajne. * * * Današnje lažno društvo liči na biblioteku u kojoj su knjige raspoređene ne po unutrašnjoj vrednosti nego po formatu i povezu. * * * Najočitiji znak da je jedno društvo pokvareno i da propada, jeste taj da onda sve plemenito postaje smešno: pravda i ljubav, patriotizam i humanost, vernost i čistota, milosrđe i iskrenost. * * * Kao i svest, savest, plemenitost i ljubav, tako je i sloboda samo jedno malo ostrvo u okeanu moranja i neslobode. * * * Suma bolova ljudskih mnogo je veća nego suma radosti ljudskih. Pravi pošten čovek, ako nema snage da uveća ili umnoži radosti ljudske, on ne umnožava ni bolove i patnje ljudske. * * * Veliki bolovi traže velike duše, i samo velike duše trpe velike bolove. O autoru: Božidar Knežević (1862–1905) bio je filozof i profesor istorije. Iako je manje poznat, nepravedno zaboravljen, njegova dela su od značaja. Pisao je naučna dela iz oblasti filozofije, a iza sebe ostavlja i dela iz književnosti, i jedna i druga jednako važna. Knežević je rođen u Ubu, a u Beogradu je završio Veliku školu, Istorijsko-filološki odsek. Jedno vreme je radio kao profesor, da bi napustio kasnije taj posao. Bio je učesnik u srpsko-bugarskom ratu. Njegov život nije bio nimalo lak, susretao se sa finansijskim poteškoćama. Možda se u tome može pronaći razlog što je široj publici Božidar Knežević ostao manje poznat i što mu se nije pružila prilika za dalji napredak u naučnom smislu, odnos za dodatni razvoj u profesionalnom životu. Uprkos životnim problemima, ništa ga nije sprečilo da se obrazuje, pa je uspešno savladao jezike i posvetio se izučavanju istorije i filozofije. Najviše pažnje u svom radu posvećuje oblasti filozofije. Okrenuo se filozofiji pozitivizma, a evoluciju tumači na pesimističan način. Jedno od njegovih dela jeste „Principi istorije”, koje se pojavilo 1898. godine, a sastoji se iz dva toma. Za ovo delo Ksenija Atanasijević, filozof i prva žena koja je doktorirala u Beogradskom univerzitetu, kaže da „ovo delo među Jugoslovenima predstavlja prvi i jedinstven pokušaj izgradnje jedne filozofije istorije”. Iako se malo zna o Božidaru Kneževiću, s pravom se može reći da su njegove „Misli” dosegle visoki domet kod čitalačke publike. „Misli” su prvobitno izašle 1901. godine u Srpskom književnom glasniku, a zasebno su štampane 1902. godine. U ovoj knjizi su objedinjeni aforizmi sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Objavljena su i Kneževićeva dela „Zakon reda u istoriji” i „Istorijski kalendar”. S obzirom na to da je znao strane jezike, prevodio je sa engleskog jezika, a neki od njegovih prevoda su „Istorija civilizacije u Engleskoj” H. T. Berkla, „O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji” Tomasa Karajla. Ovaj veliki mislilac i filozof, koji svojim nevelikim opusom postiže visoku vrednost, preminuo je u Beogradu 1905. godine. Danas njegove rukopise možemo naći u Narodnoj biblioteci Srbije.

U dobrom stanju! Autor Donat, Branimir Naslov Fantastične figure / Donat Vrsta/sadržaj type of material esej Jezik hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1984 (Pančevo : `6. oktobar`) Fizički opis 176 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka Kristali Napomene Tiraž 2.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN (Broš.) Predmetne odrednice Kafka, Franc, 1883-1924 Man, Tomas, 1875-1955 - `Mario i čarobnjak` Branimir Donat (Zagreb, 5. rujna 1934. - Zagreb, 15. travnja 2010.) rođen kao Tvrtko Zane, hrvatski književni kritičar, esejist, publicist, prevoditelj i nakladnik.[1] Objavio je više od 40 knjiga te brojne stručne i novinske tekstove. Rodio se kao Tvrtko Zane 5. rujna 1934. godine u Zagrebu gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao je jugoslavistiku i komparativnu književnost, a defektologiju na Visokoj defektološkoj školi.[3] Bio je urednik mnogih listova i časopisa: - srednjoškolski časopis Polet, Naš glas (glasilo pitomaca đačkih domova), Studentski list, u kome je uređivao kulturnu rubriku od jeseni 1955. do jeseni 1956. Stara Gradiška U jesen 1956. Tvrtko Zane je od UDBe uhićen te je 1957. godine osuđen na godinu i pol zatvora zbog navodne povezanosti s hrvatskim intelektualcima emigrantima.[4] Kaznu provodi u Staroj Gradiški do kraja 1958. `Kako vas je formiralo vrijeme u zatvoru u Staroj Gradišci? – To su bile moje najvažnije formativne godine. Ondje sam shvatio da postoje hrabri i pošteni ljudi, zatim veliki i inteligentni, no i mali i glupi lopovi; uvidio sam da su ubojice uglavnom psihopati, da među privrednim kriminalcima ima puno nedužnih žrtava, ali i ljudi koji bi zahvaljujući svojim dobrim idejama danas mogli raditi velike stvari; upoznao sam ljude koji su preživjeli Bleiburg i bili suđeni tri puta na smrt, ljude koji su pred strijeljanje vezanih ruku skočili s automobila na cestu i spasili se. Znači, vidio sam svijet za koji većina ljudi misli da ne postoji. No on oduvijek postoji. Istodobno, u zatvoru sam upoznao i vrlo kulturnih ljudi, primjerice, Crnogorca Savića Markovića Štedimliju, koji je kao ljevičar u ratu inzistirao na crnogorskoj naciji.`[2] Poslije nekoliko godina prisilne šutnje 1960. pod pseudonimom Branimir Donat započinje vrlo živu djelatnost u brojnim književnim časopisima, potom i u Društvu hrvatskih književnika, PEN-u, Pagvašu, Hrvatskom društvu kazališnih kritičara.[3] Bio je jedan od osnivača, urednika i stalnih suradnika časopisa Kritika. Do umirovljenja radio je kao urednik u Nakladnom zavodu Matice hrvatske.[4] Književni rad Djelujući izvan institucija Donat nije robovao jedinstvenom i strogom interpretatorskom ključu odčitavanja književnoga teksta, dapače, svoju je slobodu koristio u pluralitetu tematskih preokupacija kao i metodičkih postupaka. Donatov esej `Tragičnom kermesu` o Krležinu Kraljevu smatra se jednim od najuspješnijih Donatovih eseja uopće, to je jedan od temeljaca u proučavanju Krležinih dramskih legendi.[4] Branimir Donat dao je i novo tumačenje romana `Planine` Petra Zoranića, te je prvi u hrvatskoj književnoj kritici upozorio na fenomen hrvatskih suvremenih fantastičara nazivljući ih borgesovcima.[5] Tijekom prve godine rata piše i potom tiska knjigu Zbiljski jadi, angažirane feljtone o teškoćama mlade hrvatske države. Kao djelo koje je revidiralo mnoga neprovjerena mišljenja krajem stoljeća objavljuje knjigu Politika hrvatske književnosti i književnost hrvatske politike (1995.). Iste godine izlazi mu značajna knjiga Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika, knjiga književno-povijesnih istraživanja u kojoj obrađuje smrtopise mnogih nestalih i ubijenih hrvatskih pisaca.[3] Nakon što je kao urednik u Matici godinama uređivao `Pet stoljeća hrvatske književnosti`, po umirovljenju Branimir Donat 1994. godine u Zagrebu osniva privatnu izdavačku kuću Dora Krupićeva. S obzirom da nije bio zaštićen obručem fakultetske katedre, on nije živio paralelan svijet uz književnu produkciju, on je naprosto živio u njoj i od nje. Stoga se nerijetko libio ostaviti po strani svoju građansku erudiciju i naoštriti kritičarsko pero prema postojećem društvenom stanju. Branimir se Donat tako u godinama formiranja novoga hrvatskog identiteta s početka 90-ih postavio ne samo kao arbitar de gustibus, već i kao sveznajući moralni arbitar.[6] Što gornje rečenice zaista znače može se vidjeti npr. među koricama knjige `Usavršavanje pogrešaka` koja sadrži Donatove recentnije osvrte, Meni je bila potpuno neshvatljiva Araličina spremnost da u komunizmu bude zastupnikom u hrvatskom Saboru i tako dijeli mjesto s Milošem Žankom i drugim hrvatomrscima.[7] Promjenama političke klime neki su pomislili da su dobili potpunu aboliciju za svinjarije učinjene u doba komunizma. Premijer Račan je u oproštajnoj riječi Vladi Gotovcu u Saboru rekao kako je Gotovac u jednom trenutku vidio bolje od mnogih. Očito izgovorivši to priznanje nije tražio aboliciju za zbivanja prilikom gušenja maspoka, ali je priznao političko sljepilo... Ono što je priznao Račan, ne može priznati patentirani lovac na pogreške u `koracima` Puhovski i to me zabrinjava.[8] Nije šutio o prešućenima i progonjenima, nije pričao o spornima, jer, kako ističe predsjednica hrvatskoga PEN-a Nadežda Čačinovič nije bio zlopamtilo...Njegove knjige “Crni dossier” i “Društvo žrtvovanih hrvatskih pjesnika” ponovno ga potvrđuju kao književnog kroničara i istraživača koji je imao slonovsku memoriju i strastveno se bavio hrvatskim literarnim gubitnicima koji su baš u Donatu imali najvjernijeg saveznika.[1] Drugim riječima, u gore navedene dvije knjige analizirao je književni izričaj žrtava komunističkog režima i pisaca iz NDH.[2] Miroslav Krleža Miroslava Krležu upoznali ste pri potpisivanju Deklaracije o jeziku u Društvu hrvatskih književnika, a napisali ste i knjigu “O Miroslavu Krleži još i opet”. Kako ga pamtite? – Odmjerio me od glave do pete i zaokružio rukama dočaravajući moju krupnu figuru: “I vi ste okrugli kao ja!” Poslije sam ga sreo ispred Matice hrvatske kad je na čelu imao komad flastera i gaze. Kad sam ga upitao što mu se dogodilo, odgovorio mi je da ima rupu u glavi i otišao dalje. Ja sam krležijanac iz onog razdoblja kad Krleža nije bio ničija ikona osim ljubitelja književnosti. Krležu su poslije zloupotrijebili, a njemu je nedostajalo građanske hrabrosti da javno kaže: “Možda trebate majmuna, ali ja to neću biti!” No pokrenuvši 1950. Leksikografski zavod učinio je veliku stvar: udomio je desetke hrvatskih intelektualaca, koji su robijali po zatvorima, imali uništene egzistencije i bili proglašeni klerofašistima, ali koji su bili vrsni znalci. Krleža im je rekao: “Pišite i radite!” I oni su tamo pisali o žiru i o kukcima, a ako je neki tekst trebao biti pomalo lukačevski intoniran, onda je to netko iz redakcije nadopunio. Krleža nije dopustio da ti ljudi propadnu. Da nije bilo Krleže, naša akulturalizacija bi počela 30 godina prije i mi bismo svi bili sretni što je naš direktni predak krapinski pračovjek.[2] Nagrade Nagrada grada Zagreba, 1970. Nagrada Matice hrvatske, 1970. Nagrada Miroslav Krleža – za kritiku Nagrada Julije Benešić – za kritiku

Naziv: Second alcibiade, hippias mineur, premier alcibiade-euthyphron-lachés, charmide, lysis, hippias majeur, ion Autor: Platon Godina izdanja: 1967 Izdavač: Garnier-Flammarion, Paris Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: OBJAVA O ŽIVOTU I DELU PLATONA ŽIVOT Platon je rođen u Atini godine ~428~427 u demi Collitos. Prema Diogenu Laercijskom, njegov otac Ariston vodi poreklo od Kodrosa. Njegova majka Perictione, sestra Harmide i prva rođaka Kritija, tiranina, poticala je od Dropida, koga Diogen Laertije daje kao Solonovog brata. Platon je imao dva starija brata, Adeimanta i Glaukona, i sestru Potone, koja je bila majka Speusippa. Njegov otac Ariston morao je rano da umre; jer se njegova majka preudala za njegovog strica Pirilampa od koga je dobila sina Antifona. Kada je Platon umro, iz porodice je ostalo samo jedno dete, Adejmantus, koji je nesumnjivo bio unuk njegovog brata. Platon ga je učinio svojim naslednikom, a nalazimo ga i članom Akademije pod Ksenokratom; Platonova porodica je verovatno izumrla sa njim; jer o tome više ne čujemo. Bilo je uobičajeno da dete nosi ime svog dede, a Platon je trebalo da se zove Aristokle kao on. Zašto je dobio ime Platon, koje je takođe bilo uobičajeno u to vreme? Diogen Laertije izveštava da mu ga je dao njegov majstor gimnastike zbog njegove veličine; ali drugi to objašnjavaju drugim razlozima. Porodica je posedovala imanje u blizini Kefisije, na Kefizu, gde je dete nesumnjivo naučilo da voli mir polja, ali je za potrebe školovanja moralo da provede veći deo detinjstva u gradu. Bila je veoma dobro negovana, kako i priliči visokorođenom detetu. Prvo je naučio da poštuje bogove i da poštuje obrede religije, kao što se radilo u svakoj dobroj kući u Atini, ali bez misticizma ili sujeverja bilo koje vrste. On će održavati ovo poštovanje prema religiji tokom svog života i nametnuti ga svojim zakonima. Pored gimnastike i muzike, koji su činili osnovu atinskog obrazovanja, tvrdi se da je učio i crtanje i slikanje. U filozofiju ga je uveo...

Autor - osoba Supek, Ivan, 1915-2007 = Supek, Ivan, 1915-2007 Naslov Princip kauzalnosti / Ivan Supek Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1960 (Beograd : Kultura) Fizički opis 173 str. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂSavremeni pravci u filozofiji (Karton) Predmetne odrednice Kauzalnost Na nekoliko stranica beleške po margini, ne smeta čitanju. SADRŽAJ Predgovor Mitsko mišljenje Princip kauzalnosti Hjum i kauzalnost Termodinamička i statistička zakonitost Teleologija i evolucija Bolcman i kraj mehaničkog materijalizma Električna i magnetska polja Spoznaja „а priori“ Na granicama klasične fizike Plankova Ideja diskontinuiranosti Borovi postulati Kvanti svjetlosti De Broljijevi valovi materije Elementarne čestice Kriza klasične predodžbe objekta Relacije neodređenosti i princip kauzalnosti Dijalektički materijalizam i kvantna teorija Kvantna teorija i kemija Atomistika i biologija Psihoanaliza i determinizam Moralni imperativi Sintetski pogledi Supek, Ivan, hrvatski fizičar, filozof i književnik (Zagreb, 8. IV. 1915 – Zagreb, 5. III. 2007). Studij fizike i filozofije započeo je u Zagrebu, a nastavio u Zürichu i Leipzigu, gdje je doktorirao (1940). Bio je asistent Wernera Karla Heisenberga i radio na kvantnoj teoriji polja. Pošto ga je 1941. uhitio Gestapo, pa je potom na Heisenbergovu intervenciju pušten, vratio se u Hrvatsku i djelovao u Prosvjetnom odjelu ZAVNOH-a (1943). Kao član predsjedništva Kongresa kulturnih radnika u Topuskom (1944) upozorio je na opasnost od nuklearnog oružja. Predavao je fiziku na Medicinskom fakultetu u Zagrebu (1945–46) i bio prvi profesor teorijske fizike na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (1947–85), gdje je osnovao školu teorijske fizike koja je fiziku u Hrvatskoj podigla na europsku razinu. Osnovao je Institut Ruđer Bošković (1950) i bio njegov prvi direktor, a zbog protivljenja nemirnodopskomu korištenju nuklearne energije za izradbu atomske bombe bio je isključen s Instituta (1958). Bio je i prvi profesor filozofije znanosti na Sveučilištu u Zagrebu, a osnovao je i Institut za filozofiju znanosti i mir (1960). Sudjelovao je u osnutku Pugwashke konferencije o znanosti i svjetskim zbivanjima. Pokrenuo je i uređivao časopis Encyclopaedia moderna. Rektor Sveučilišta u Zagrebu (1968–71), potaknuo je osnivanje Interuniverzitetskoga centra u Dubrovniku (1970). Nakon 1971. prisilno je bio isključen iz javnoga života; javnu djelatnost obnovio je 1989. Redoviti član JAZU (danas HAZU) od 1960, predsjednik (1991–97), profesor emeritus od 2000. Dobitnik je Nagrade za znanost „Ruđer Bošković“ (1960) i Nagrade za životno djelo (1970). Bavio se problemima supravodljivosti i kvantne elektrodinamike, teorijom metala na niskim temperaturama, preinačio je Blochovu integralnu jednadžbu u diferencijalnu jednadžbu za električnu vodljivost na Fermijevoj plohi. Uz sveučilišne udžbenike i stručne knjige (Teorijska fizika i struktura materije, 1949; Moderna fizika i struktura materije, 1965; Nova fizika, 1965; Počela fizike: uvod u teorijsku fiziku, 1994), pisao je djela iz povijesti i filozofije znanosti (Od antičke filozofije do moderne nauke o atomima, 1946; Povijest fizike, 1980). U književnosti se javio dramama, koje je 1959. tiskao u drugom dijelu znanstvenoesejističkog izdanja Na atomskim vulkanima (Velika piramida, konačna verzija Piramida, 1971; Na atomskom otoku, konačna verzija 1974; Bijeg u svemirsku utopiju, poslije tiskana pod naslovom Let u nebo, 1970). Mnoštvo drama objavio je i 1960-ih, npr. Bajka modernog vremena (1962), kojom naznačuje političko-društvene i znanstvene igre oko izgradnje i vođenja Instituta »Ruđer Bošković«, Proces stoljeća (1962), koja prethodi pojavi istoimenoga romana, a u kojoj se usredotočio na suđenje R. Oppenheimeru, koji se protivio izradbi hidrogenske bombe, U kasarni na rubu šume (1963), Mirakul (1964), koja tematizira Hvarsku bunu pod vodstvom M. Ivanića, U predsoblju (1965), u kojoj bivši ratnici traže osobne odgovore na kominformsku osudu Jugoslavije, i Lovište (1969). Veliku pozornost izazvala je drama Heretik (1968) o M. de Dominisu, u kojoj se Supek približava metodologiji Sartreove filozofske drame, te nudi predodžbu o arhetipskom heretiku koji može biti i naš suvremenik. U povijesnoj drami Pjesnik i vladar (1980) rekonstruira sudbinu Jana Panonca. U posljednjih petnaestak godina stvaralaštva dramska je ostvarenja tiskao samo u periodici: Lutrija imperatora Augustusa (1991), Vrag je tiho naglas (1991), Gabrijel (1994), Biskup i ban (1995), Pusta, zatrovana zemlja (1996), Tais (1997). – Romaneskni prvijenac Dvoje između ratnih linija (1959; prerađeno izdanje objavljeno 1970. pod naslovom Sve počinje iznova) autobiografska je kronika o predratnim i ratnim političkim previranjima na Zagrebačkom sveučilištu. Pisao je i povijesne romane, a prema svojim ranijim dramama: Heretik (1968), Extraordinarius (1974) i Buna Janusa Pannoniusa (1992). Sva tri se bave izvorima hrvatskoga vjerskoga, političkog i državničkoga humanizma te idejama i nazorima njegovih pronositelja. Takav je donekle i političko-dokumentarni roman Krunski svjedok protiv Hebranga (1983; redigirana verzija Krunski svjedok u Hebrangovu slučaju, 1990). Sjećanja na pojedine epizode iz vlastitoga života sabrao je u romanu Otkriće u izgubljenom vremenu (1987). Zanimljiv je i satirični znanstvenofantastični roman EPR-efekt (1995), u kojem se bavi američko-ruskim sukobom što prijeti uništenjem života na planetu. Svojevrsni je misaoni vrhunac Supekova stvaranja romaneskni ciklus Hrvatska tetralogija (1995: Između ratnih linija; U prvom licu; Medvedgrad; Uzašašće), „društveno-povijesna freska“ više naraštaja. Supekova esejistička i publicistička djela (Superbomba i kriza savjesti, 1962; Posljednja revolucija, 1965; Opstati usprkos, 1971; Krivovjernik na ljevici, 1980; Povijesne meditacije, 1996) također nose humanističku poruku. God. 2007. objavljena je njegova „intelektualna autobiografija“ Tragom duha kroz divljinu. MG14 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čarls Sanders Pers (engl. Charles Sanders Peirce; 10. septembar 1839 — 19. april 1914) bio je američki filozof, logičar, matematičar i naučnik koji je ponekad poznat kao „otac pragmatizma“. Obrazovan za hemičara i zaposlen kao naučnik trideset godina, Pers se smatrao, pre svega, logičarem. Dao je veliki doprinos logici, temi koja je za njega obuhvatala veći deo onoga što se danas naziva epistemologijom i filozofijom nauke. Logiku je doživljavao kao formalnu granu semiotike, čiji je osnivač, što je nagoveštavalo raspravu između logičkih pozitivista i zagovornika filozofije jezika koja je dominirala zapadnom filozofijom 20. veka. Pored toga, definisao je koncept abduktivnog rezonovanja, kao i rigorozno formulisane matematičke indukcije i deduktivno rezonovanje. Već 1886. godine video je da se logičke operacije mogu izvoditi električnim sklopnim krugovima. Ista ideja korišćena je decenijama kasnije za proizvodnju digitalnih računara. 1934. filozof Pol Vajs nazvao je Persa „najoriginalnijim i najsvestranijim američkim filozofima i najvećim američkim logičarem.“[1] Vebsterov biografski rečnik iz 1943. godine rekao je da je Pers „sada smatran najoriginalnijim misliocem i najvećim logičarem svog vremena.“ [2] Biografija Detinjstvo i mladost Pers je rođen u Kejmbridžu, Masačusets. Bio je sin Sare Hant Mils i Bendžamina Persa, koji je i sam bio profesor astronomije i matematike na Univerzitetu Harvard i možda prvi ozbiljni istraživački matematičar u Americi. U 12. godini, Čarles je pročitao kopiju svog starijeg brata o elementima Richard Whately`s Elements of Logic, tada vodeći tekst na tu temu na engleskom jeziku. Tako je započela njegova doživotna fascinacija logikom i rasuđivanjem.[3] Nastavio je da steče zvanje Bachelor of Arts degree i master-Master of Arts degree (1862) na Harvardu. Godine 1863. Lawrence Scientific School dodelio mu je diplomu Bachelor of Science degree, prvu Harvardovu summa cum laude diplomu hemije.[4] Njegov akademski dosije inače nije bio prepoznatljiv.[5] Na Harvardu je započeo doživotna prijateljstva sa Francisom Elingvudom Abotom, Šaunsijem Vrajtom i Vilijamom Džejmsom.[5] Jedan od njegovih instruktora sa Harvarda, Čarles Vilijam Eliot, stvorio je nepovoljno mišljenje o Persu. To se pokazalo sudbonosnim, jer je Eliot, dok je predsednik Harvarda (1869–1909 - period koji je obuhvatio gotovo čitav Perseov radni vek), više puta stavljao veto na Persovo zaposlenje na univerzitetu.[6] Pers je od kasne tinejdžerske dobi patio od nervnog stanja tada poznatog kao „facijalna neuralgija“, koja bi danas imala dijagnozu trigeminalne neuralgije. Njegov biograf, Džozef Brent, kaže da je, kada je u muci pretrpeo bol, „u početku bio gotovo omamljen, a zatim podalje, hladan, depresivan, krajnje sumnjičav, nestrpljiv i prema najmanjem prelazu i podložan nasilnim izlivima ljutnje.“[7] Njegove posledice mogle su dovesti do socijalne izolacije njegovog kasnijeg života. Zaposlenje Čarls Sanders Pers. Između 1859. i 1891. godine, Pers je povremeno bio zaposlen u raznim naučnim svojstvima od strane Obave za istraživanje obale Sjedinjenih Država i njegovog naslednika, Obale i geodetske službe Sjedinjenih Država,[8] gde je uživao zaštitu svog izuzetno uticajnog oca sve do njegove smrti 1880. godine.[9] To zaposlenje je oslobodilo Persa da mora da učestvuje u američkom građanskom ratu; bilo bi mu vrlo neprijatno da to učini, pošto su bostonski brahmani Peris simpatizirali Konfederaciju.[10] Tokom istraživanja, radio je uglavnom na geodeziji i gravimetriji, usavršavajući upotrebu klatna za određivanje malih lokalnih varijacija u gravitaciji Zemlje.[8] Od 1869. do 1872. bio je zaposlen kao asistent u astronomskoj opservatoriji na Harvardu, radeći važan posao na određivanju sjaja zvezda i oblika Mlečnog puta.[11] 20. aprila 1877. godine izabran je za člana Nacionalne akademije nauka.[12] Takođe je 1877. godine predložio merenje brojila kao toliko talasnih dužina svetlosti određene frekvencije,[13] vrsta definicije koja se koristila od 1960. do 1983. godine. Univerzitet Džon Hopkins 1879. Pers je postavljen za predavača logike na Univerzitetu Džon Hopkins, koji je imao jaka odeljenja u oblastima koje su ga zanimale, poput filozofije (Rojs i Djui su doktorirali na Hopkinsu), psihologije (predavao G. Stanli Hal i studirao Josef Jastrov, koji je sa Persom bio koautor značajne empirijske studije) i matematike (predavao JJ Silvester, koji se divio Persovom radu na matematici i logici). Njegove studije logike članova Univerziteta Džons Hopkins (1883) sadržale su dela njega samog i Alana Markuanda, Kristine Lad, Bendžamina Ives Gilmana i Oskara Hovarda Mičela, od kojih je nekoliko bilo njegovih postdiplomaca.[14] Persova neograničena pozicija u Hopkinsu bila je jedino akademsko imenovanje koje je ikada obavljao. Lični život Persa nesumnjivo je radio naspram njegovog profesionalnog uspeha. Nakon što ga je 1875. napustila prva supruga Harijet Melusina Faj („Zina“),[15] Pers se, iako je još uvek bio u zakonskom braku, spetljao sa Džulijet, čije je prezime, nazvano Froisi i Pourtalaj,[16] i nacionalnost. (govorila je francuski) [17] ostaje neizvesna.[18] Kada je njegov razvod od Zine postao konačan 1883. godine, oženio se Džulijet.[19] Te godine je Njukamb ukazao poveriocu Džona Hopkinsa da je Pers, dok je bio Hopkinsov zaposlenik, živeo i putovao sa ženom sa kojom nije bio oženjen; skandal koji je usledio doveo je do njegove smene u januaru 1884.[20] Tokom godina Pers je bezuspešno tražio akademsko zaposlenje na raznim univerzitetima.[21] Ni u jednom braku nije imao dece.[22] Siromaštvo Džulijet i Čarls pored bunara u njihovom domu Arisbe 1907 1887. Pers je prodao deo nasledstva od roditelja da bi kupio 2.000 hektara (8 km2) seoskog zemljišta u blizini Milforda u Pensilvaniji, što mu nikada nije donelo ekonomski dobitak.[23] Tamo je imao farmu iz 1854. preuređenu po njegovom ukusu.[24] Pers je imanje nazvao „Arisbe“. On i Džulijet su živeli tamo sa malo prekida do kraja svog života.[25] Čarls je plodno pisao, veći deo toga do danas nije objavljeno. Život izvan njihovih mogućnosti ubrzo je doveo do ozbiljnih finansijskih i pravnih poteškoća.[26] Veći deo svoje poslednje dve decenije zimi nije mogao da priušti toplotu i izdržavao se od starog hleba koji je donirao lokalni pekar. Kako nije mogao priuštiti novu dopisnicu, pisao je na suprotnoj strani starih rukopisa. Izvanredna poternica za napad i neplaćeni dugovi doveli su do toga da je neko vreme bio begunac u Njujorku.[27] Nekoliko ljudi, uključujući njegovog brata Džejmsa Milsa Persa[28] i njegove komšije, rođake Giforda Pinčota, namirilo je njegove dugove i platilo porez na imovinu i hipoteku.[29] Pers se bavio nekim naučnim i inženjerskim konsaltingom i napisao je mnogo za oskudnu platu, uglavnom enciklopedijske rečnike i kritike za The Nation. Započeo je, ali nije dovršio nekoliko knjiga.[30] U ovim očajnim vremenima Persu je najviše pomogao njegov stari prijatelj Vilijam Džejms, posvetivši Persu svoju Volju za verovanjem (1897) i dogovorivši se da Pers plati za dve serije predavanja na ili blizu Harvarda (1898. i 1903).[31] Najvažnije, svake godine od 1907. do Džejmsove smrti 1910. godine, Džejms je pisao svojim prijateljima iz bostonske inteligencije da zatraži finansijsku pomoć za Persa; fond se nastavio i nakon što je Džejms umro. Pers je uzvratio tako što je Džejms najstarijeg sina odredio za svog naslednika.[32] Pers je umro siromašan u Milfordu u Pensilvaniji, dvadeset godina pre svoje udovice. Džulijet Pers čuvala je urnu sa Persovim pepelom u Arisbeu. 1934. guverner Pensilvanije Giford Pinčot organizovao je Džulijetinu sahrana na groblju Milford. Urna sa Perseovim pepelom potopljena je sa Džulijet.[33] Ropstvo, američki građanski rat i rasizam Pers je odrastao u domu u kojem se nadmoć belaca uzimala zdravo za gotovo, a južnjačko ropstvo se smatralo prirodnim.[34] Do izbijanja građanskog rata, njegov otac se opisivao kao secesionista, ali nakon izbijanja rata to je prestalo i postao je sindikalni partizan, dajući donacije Sanitarnoj komisiji, vodećoj severnjačkoj ratnoj dobrotvornoj organizaciji. Nijedan član porodice Pers nije se prijavio. Pers je delio stavove svog oca i voleo je da koristi sledeći silogizam da ilustruje nepouzdanost tradicionalnih oblika logike[35] (vidi takođe: Persov zakon § Ostali dokazi Persovog zakona): Svi su muškarci jednaki u svojim političkim pravima. Crnci su muškarci. Stoga su crnci u političkim pravima jednaki belcima. Filozofija Nije dovoljno poznato da je Pers bio naučnik, a ne filozof; i da je za života bio poznat i cenjen uglavnom kao naučnik, tek sekundarno kao logičar, a jedva uopšte kao filozof. Čak se ni njegov rad u filozofiji i logici neće razumeti dok ova činjenica ne postane stalna premisa Persovih studija. - Maks Fiš 1964, str. 486.[11] Pers je bio naučnik 30 godina, a verovatno je bio profesionalni filozof samo tokom pet godina koliko je držao predavanja u Džonu Hopkinsu. Filozofiju je učio uglavnom čitajući svaki dan po nekoliko stranica Kritike čistog uma Imanuela Kanta na originalnom nemačkom, dok je bio student Harvarda. Njegovi radovi se bave širokim spektrom disciplina, uključujući matematiku, logiku, filozofiju, statistiku, astronomiju,[11] metrologiju,[36] geodeziju, eksperimentalnu psihologiju,[37] ekonomiju, lingvistiku, i istoriju i filozofiju nauke. Ovo delo uživa novo interesovanje i odobravanje, preporod inspirisan ne samo njegovim predviđanjima nedavnih naučnih dostignuća, već i demonstracijom kako se filozofija može efikasno primeniti na ljudske probleme. Persova filozofija uključuje prožimajući sistem od tri kategorije: uverenje da je istina nepromenljiva i da je neovisna od stvarnog mišljenja (falibilizam) i otkrivena (bez radikalnog skepticizma), logika kao formalna semiotika na znakovima, na argumentima, i na načine istrage - uključujući filozofski pragmatizam (koji je osnovao), kritički zajednički senzivizam i naučni metod - i, u metafizici: skolastički realizam, npr. Džon Duns Skotus, vera u Boga, slobodu i bar oslabljenu besmrtnost, objektivni idealizam i verovanje u stvarnost kontinuiteta i apsolutne šanse, mehaničke potrebe i stvaralačke ljubavi. U njegovom radu falibilizam i pragmatizam mogu delovati nekako kao skepticizam, odnosno pozitivizam u tuđem radu. Međutim, za Persa je falibilizam uravnotežen anti-skepticizmom i osnova je za verovanje u stvarnost apsolutne šanse i kontinuiteta,[38] a pragmatizam obavezuje anti-nominalističku veru u stvarnost opšteg. Pers određuje pragmatizam kao jednu vrstu pozitivizma. Međutim, za razliku od pozitivista, koji potpuno odbacuju metafiziku, Pers zadržava one njene delove koji mogu da izdrže kritičku analizu, pre svega, one koji se odnose na etička uverenja. Zadatak filozofije sastoji se, po Persu, u tome da kritički ispita i na što jednostavniji način objasni sva verovanja sadržana u zdravom razumu, polazeći od toga da ih nijedno iskustvo do sada nije odbacilo. Da bi se došlo do jasnih saznanja, potrebno je primeniti pragmatički kritički postupak, koje se sastoji u sledećem.[39] Polazište saznanja predstavljaju verovanja o istoj stvari, koja su često uzajamno protivrečna. Na osnovu njih samih nije uvek moguće utvrditi koja su od njih prihvatljiva, a koja nisu. Pošto se sva naša saznanja iskazuju jezikom kao sistemom znakova, kritičko ispitivanje znanja zahteva, pre svega, ispitivanje jezika kao znakovnog sistema (semiotika). Pers posebno naglašava da značenja pojmova, koji čine sadržaj naših zdravorazusmskih verovanja, treba definisati na razumljiv način tako da se već u njihovoj definiciji mogu uočiti sve bitne posledice koje se pojavljuju tokom eksperimentalnog istraživanja ili prilikom donošenja praktičnih odluka. Ako iz određenih verovanja proizilaze praktične posledice, koje mogu da budu polazište za buduće delovanje, takva verovanja treba prihvatiti kao relevantna, a ne odbacivati ih kao besmislena. Po Persu, to je često slučaj sa metafizičkim stavovima. Verovanja koja se u ovom smislu pokažu kao relevantna predstavljaju probleme koje zatim treba rešavati eksperimentalnim metodama posebnih nauka. Međutim, ni za tako dobijena saznanja ne može se još uvek reći da su apsolutno prihvatljiva.[39] Prema Persu, kao istinito važi ono uverenje o kome postoji saglasnost zajednice istraživača, tj. kompetentnih stručnjaka u određenoj oblasti. Ono oko čega su naučnici saglasni mora biti i usaglašeno sa opštim društvenim interesima i prihvaćenim etičkim vrednostima. Pošto saznanje mora biti usklađeno sa etičkim vrednostima, onda logička samokontrola naučnika treba da bude odraz njihove etičke samokontrole- smatra Pers.[40] Estetika i etika Pers nije puno pisao o estetici i etici[41], ali je došao do 1902. godine da smatra da estetika, etika i logika tim redosledom čine normativne nauke.[42] Estetiku je okarakterisao kao proučavanje dobra (koje se shvata kao divljenje), a time i ciljeva koji upravljaju svim ponašanjem i razmišljanjima.[43] Teorija kategorija 14. maja 1867. godine, 27-godišnji Pers predstavio je rad pod naslovom „O novom spisku kategorija“ Američkoj akademiji umetnosti i nauke, koja ga je objavila sledeće godine. U radu se iznosi teorija predikacije koja uključuje tri univerzalne kategorije koje je Pers razvio kao odgovor na čitanje Aristotela, Imanuela Kanta i G. V. F. Hegela, kategorije koje je Pers primenjivao tokom svog rada do kraja svog života.[8] Persovi naučnici generalno smatraju da je `Nova lista` osnova ili lomljenje temelja za Persov `arhitektonski`, njegov plan za pragmatičnu filozofiju. U kategorijama će se razaznati, koncentrisani, obrasci koje neko pronađe formirani od tri stepena jasnoće u „Kako objasniti naše ideje“ (članak iz 1878. utemeljen na pragmatizmu) i u brojnim drugim trihotomijama u njegovom radu. „Na novoj listi kategorija“ baca se kao kantovski odbitak; kratak je, ali gust i teško ga je sažeti. Sledeća tabela je sastavljena iz tog i kasnijih dela.[44] 1893. Pers je većinu toga ponovio za manje naprednu publiku...

Autor - osoba Döblin, Alfred, 1878-1957 = Deblin, Alfred, 1878-1957 Naslov Bajka o materijalizmu / Alfred Deblin ; [prevod s nemačkog Vojislav Despotov] Jedinstveni naslov Märchen vom Materialismus. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1986 Fizički opis 43 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ60 (Broš.) Napomene Prevod dela: Märchen vom Materialismus / Alfred Döblin. Čovek je tvorac materijalističke teorije, a priroda posle određenog vremena počinje da ludi i stupa u štrajk. Tek ukoliko čovek prekine sa tim mehanicističkim pogledom na svet, priroda će se vratiti u svoje normalne tokove. Bajka o materijalizmu je drama sa uzbudljivim komičnim i tragičnim zapletima i zbivanjima. Priroda je poludela od materijalističke nauke, te počinje da štrajkuje. Tek kad čovek, tvorac materijalističke teorije, napušta mehanicistički pogled na svet, priroda se, nakon uzbudljivih i dramatičnih zbivanja, komičnih i tragičnih zapleta, vraća u svoje uobičajene tokove. Priroda je i sama znala kako s njom stoje stvari. Stajahu dobro, naime. Večna mudrost, pramudrost, odredila je merila zemlje, utisnula u nju svoje stope, položila kamene - temeljce i podstakla ptice da iz vrelog peska iskopaju jaja koja je okotilo sunce. Jedna istina, jedno pouzdano znanje i prasnaga uputili su divokoze kako da se rađaju na liticama i objasnila srnama trenutak kada treba da začnu. Autor „Bajke o materijalizmu“, nastale 1943. godine u Holivudu, rođen je 10. avgusta 1878. u Štetinu. U desetoj godini Alfred Deblin dolazi sa majkom i četiri sestre u Berlin, grad svog najvećeg trijumfa i, istovremeno, najdubljih poniženja. Tu počinje da studira medicinu i piše – 1910. se priključuje grupi ekspresionista okupljenih oko časopisa „Der Sturm“, gde objavljuje prve prozne radove. U svom prvom romanu, „Vacekova borba sa parnom turbinom“ (1918), Deblin pokazuje oduševljenje svetom tehnike, u knjizi polemika pod naslovom „Nemački maskenbal“ (1921) iznosi za to doba radikalne političke i socijalne ideje, dok u putopisu „Putovanje u Poljsku“ (1926) pokušava da uspostavi komunikaciju sa Jevrejima. Međutim, ove tri knjige pobuđuju tek prosečnu čitalačku pažnju. Javnost ga prihvata tek po izlasku romana-epa „Berlin – Aleksandar plac“. Osamdesetih godina, pola veka nakon izlaska, roman stiče i svetsku slavu, zahvaljujući ekranizaciji reditelja Vemera Fasbindera. Ali, u Nemačkoj u to vreme jača partija koja će ga zauvek učiniti autsajderom. Čim su nacionalsocijalisti preuzeli vlast, Deblin odlazi u emigraciju i postaje Francuz. Bežeći pred nadirućim nemačkim trupama, našao se u starom južnofrancuskom gradiću Mende. Uznemiren, izgladneo, zatupljen i nesposoban da preduzme bilo šta, smešta se u jedan logor odakle, u najdubljoj depresiji, započinje put ka Bogu. Sećajući se katedrale Mendea, pisao je: „Sedim u vidnom polju raspeća. Kad zatvorim oči, osećam raspeće gore desno, kao toplinu koja zrači.“ Erna Deblin je uspela da u logoru pronađe svog supruga i tako preuzme sudbinu u svoje ruke. Iz okupirane Francuske, preko Španije i Portugalije, Deblin stiže u Sjedinjene Države, u jesen 1940. godine. Obreo se u Holivudu, gde su različiti komiteti za pomoć štitili izbeglice, takođe i porodicu Deblin – Alfreda, njegovu suprugu Emu i najmlađeg sina. Najstariji sin je živeo kao crtač u Njujorku, dva sina su ostala u Francuskoj (jedan je tamo i poginuo). Otac je u Holivudu našao stan, nedaleko od jedne jezuitske crkve. Pod uticajem jezuita dovršio je svoj put ka Bogu. Veza sa filmskom industrijom Holivuda pokazala se zamršenom i beskorisnom. U tom periodu Deblin je pisao prozu u kojoj provejava novo religiozno ubeđenje. Godine 1943. piše „Bajku o materijalizmu“, veoma retku proznu vrstu, filozofsku humoresku u kojoj su, kao malo gde, pomešani satira, humor, ironija i duboka značenja. Priroda je poludela od materijalističke nauke, te počinje da štrajkuje. Tek kad čovek, tvorac materijalističke teorije, napušta mehanicistički pogled na svet, priroda se, nakon uzbudljivih i dramatičnih zbivanja, komičnih i tragičnih zapleta, vraća u svoje uobičajene tokove. Podvrgava se božanskom planu, ne više ljudima, koji su definitivno izgubili autoritet. Ljudima to ipak koristi. Oni, u svakom slučaju, profitiraju od potčinjenosti prirodi. Bitno je da sve ponovo funkcioniše. Deblin, međutim, nije bio zadovoljan: „Svaka knjiga za mene završava znakom pitanja“, pisao je kasnije. Tako i dopadljivi, naizgled srceparajući i patetični završetak „Bajke o materijalizmu“ postavlja pitanje koje autor najjasnije formuliše u svojoj autobiografiji „Sudbinsko penjanje“ (1949): „Kada glad i mraz, potreba za krovom nad glavom i, možda, još i častoljublje bivaju zadovoljeni, šta preostaje? Nad ostalim delom egzistencije – kojeg li čudovišnog ostatka – navlači se koprena. Posle rata Deblin hita u Nemačku da kao „francuski iseljenik“ podržava nemačku literaturu, u čemu mu od septembra 1946. godine pomaže njegov časopis „Zlatna kapija“. Godine 1947. kao 65-godišnjak, ponovo stupa na berlinski Aleksandar-plac, ali se istorija ne ponavlja. Očekivao se levi socijalista i autor romana „Berlin – Aleksandar plac“, a došao je propovednik. Njegova poslednja poruka („Besmrtni čovek“, religiozni razgovori, 1946) prošla je bez ikakvog odjeka. Slučaj Deblin stavljen je ad akta. Teško oboleo, poluslep, vraća se u Francusku. Nemačka ga nije zadržavala. Ko je bio on, zapravo? Treba li ovog jevrejskog proletera, francuskog pukovnika, bogomoljca, scenaristu, lekara, literatu, marksistu i metafizičara svrstati u ekspresioniste, mističare, nadrealiste, agitatore, eskapiste, komuniste ili katolike? Deblin je promenio nacionalnost, veru, teme, stil. Sa 14 godina zapisao je u jednoj plavoj svesci: „Treba samo Boga poštovati, samo božanske hvaliti“. Tako je plava sveščića iz detinjstva postala njegova najvažnija knjiga. Alfred Deblin, čovek koji je pod starost izgledao preterano nežan, mršav, sa ušpicenim nosem i zašiljenom bradicom, tankim usnama i oštrim zubima, ribljim pogledom i otežalim kapcima, izboranog, niskog čela, bio je plodan pisac. Osim proslavljenog „Berlin – Aleksandar placa“, „Bajke o materijalizmu“ (koja se pred jugoslovenskim čitaocima pojavljuje prvi put) i gore navedenih dela, napisao je još „Tri skoka Vang-luna“ (1915, roman o jednom religioznom pokretu 15. veka), „Planine, mora i giganti“ (1924, utopijski roman), „Manas“ (ep u stihovima, 1927), „Ja o prirodi“ (1928) i „Naše postojanje“ (1933), knjige eseja, „Vavilonska lutanja“ (1934, roman o žrtvovanju), „Zemlja bez smrti“ (1937, južnoamerička trilogija), „Novembar 1918“ (1938, revolucionarna trilogija), „Hamlet ili noć se privodi kraju“ (1956) i mnoga druga. Umro je 28. juna 1957. godine u jednom sanatorijumu kod Frajburga. Vojislav DESPOTOV „Kada glad i mraz, potreba za krovom nad glavom i, možda, još i častoljublje bivaju zadovoljeni, šta preostaje? Nad ostalim delom egzistencije - kojeg li čudovišnog ostatka – navlači se koprena.“ Alfred Deblin (Štetin, 1878 – Emendingen, 1957) bio je nemački pisac, esejista i lekar, najpoznatiji po svom romanu „Berlin Aleksanderplac“ (1929). Plodan pisac čije delo obuhvata više od pola veka i širok spektar književnih pokreta i stilova, Deblin je jedan od najznačajnijih figura nemačke književne moderne. Njegova dela karakteriše snažna kritika društva i elementi fantazije. Napisao je više od deset romana u žanrovskom rasponu od istorijskih romana preko naučne fantastike do romana o modernom velegradu; nekoliko drama, radio-drama i scenarija; mnoštvo eseja o politici, religiji, umetnosti i društvu… Prvi roman „Tri skoka Vang-luna“ objavio je 1915. Postao je predsednik Društva pisaca Nemačke 1924. Kada su nacisti preuzeli vlast, emigrirao je u Pariz, gde je 1936. dobio francusko državljanstvo. „Amazonsku trilogiju“ napisao je 1937. Kada su Nemci okupirali Francusku preselio se u Holivud. Tu se 1941. preobratio u katoličanstvo. Posle rata vratio se u Evropu i živeo u Nemačkoj i Francuskoj. Njegov poslednji roman „Hamlet ili Kraj duge noći“ objavljen je 1956. godine, godinu dana pre njegove smrti. MG28 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski esej Mit o Sizifu Alber Kami objavljuje iste godine kad i roman Stranac, pa se ove dve knjige često sagledavaju kao tematski komplementarne. Mit o Sizifu, jedan od najčuvenijih egzistencijalističkih tekstova dvadesetog veka, koji počinje postavljanjem filozofskog problema samoubistva, predstavlja analizu nihilizma i prirode apsurda, kao i čovekovog života u apsurdnom univerzumu bez reda i smisla. Za Kamija je Sizif idealan primer apsurda – čovek koji je usprotivio bogovima, i sad izdržava svoju kaznu. Međutim, u opisu Sizifa koji zastaje da bi pogledao kako se kamen još jednom kotrlja niz padinu, Kami opisuje osvešćenje i samosvest glavnog junaka, čoveka koji spoznaje svoju sudbinu i u njoj pronalazi snagu. Danas, kada se čovečanstvo suočava sa tolikim političkim i društvenim izazovima, kada je trka za moći i uspehom jača nego ikad, a kad ogroman deo ljudske populacije biva pritisnut Sizifovim poslom, ova knjiga je ponovo, još jednom i drugačije relevantna. Alber Kami (franc. Albert Camus; 7. novembar 1913 — 4. januar 1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Poznat je po svom karakterističnom stilu pisanja i tematikama svojih dela. Čitav njegov opus temelji se na ideji apsurda ljudske egzistencije. Modernog čoveka naziva bludnim, ciničnim monstrumom, a kao suprotnost svetu današnjice evocira antičku Grčku, koja je „u svemu znala naći pravu meru”. Iako je često vezan i uz egzistencijalizam, Kami je odbijao tu povezanost. S druge strane, Kami u svom eseju Pobunjeni čovek piše da se tokom celog svoj života borio protiv filozofije nihilizma. Njegova religioznost takođe je bila čestom temom, a sam je u jednoj od svojih knjiga napisao: Ne verujem u boga „i” nisam ateista. Godine 1949. Kami je, prema knjizi Albert Camus, une vie Olivera Toda, unutar Pokreta Revolucionarne unije osnovao Grupu za međunarodne veze koja se protivila ateističkim i komunističkim tendencijama Bretonovog nadrealizma. Kada mu je 1957. uručena Nobelova nagrada, Kami je bio drugi najmlađi primalac (nakon Rudjarda Kiplinga), prvi primalac rođen u Africi, a nakon njegove smrti postao je nobelovac koji je nakon dobivanja nagrade najkraće živeo (samo 3 godine). Kada je tokom ceremonije dodele u Stokholmu držao govor, izjavio je: Smatram da je nagradu trebalo da dobije Malro. Kada je to čuo sam Malro, uzvratio je: Kamiova izjava služi nam obojici na čast.[1] Kami je preferirao da se na njega gleda kao na čoveka i kao na mislioca, a ne kao na pripadnika neke škole misli ili neke ideologije. Ljudi su mu bili draži od ideja. U jednom intervjuu iz 1945., Kami je odbio bilo kakvu povezanost s ijednom ideologijom: Ne, nisam egzistencijalista. Sartr i ja se uvek čudimo kad vidimo naša imena povezana... Alber Kami je rođen 7. novembra 1913. u porodici siromašnog alzaškog zemljoradnika u Alžiru. Otac je, ubrzo po dečakovom rođenju, poginuo u čuvenoj bici na Marni u Prvom svetskom ratu. Kamijevo školovanje i kasnije studije na Filozofskom fakultetu u Alžiru protekli su u svakodnevnoj borbi za opstanak. Kao student je morao sam da zarađuje hleb, udara pečate na vozačke dozvole u alžirskoj prefekturi, a u slobodnim časovima da prodaje automobilske delove i beleži barometarski pritisak u meteorološkoj stanici. Kami zatim radi u alžirskoj radio-stanici, interesuje se za pozorišnu umetnost, a jedno vreme radi i sa vlastitom pozorišnom trupom. Do sedamnaeste godine, kada mu je dijagnostikovana tuberkuloza, aktivno se bavio fudbalom igrajući na poziciji golmana. Sport i nauku je zavoleo pod utacajem nastavnika u osnovnoj školi. Zahvalnost mu je odao i tokom inauguaracionog govora pri dodeli nobelove nagrade za književnost 1957. godine.[3] Uspešna publicistička aktivnost, međutim, postepeno ga odvodi književnom stvaranju. Kao esejist, kritičar i urednik lista „Borba“, koji je 1940. pokrenuo u Parizu, Kami postaje istaknuta ličnost u francuskom pokretu otpora protiv nacizma. Bogato životno iskustvo i već oformljena vizija sveta počeli su da dobijaju svoj umetnički oblik u nizu njegovih slavnih romana: Stranac, (1942), Kuga (1947) i Pad (1956); zatim u dramama Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), kao i u ditativnom lirskom komentaru romana Stranac, objavljenom 1943. godine pod nazivom Mit o Sizifu. Poznati roman je i Pobunjeni čovek (1951). Kamijevom književnom delu odato je najveće priznanje dodeljivanjem nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Kami je poginuo 4. januara 1960. u saobraćajnoj nesreći. Vozač je bio njegov bliski prijatelj i izdavač Mišel Galimar [4] (franc. Michel Gallimard), koji je takođe poginuo. Njegove dve ćerke bliznakinje, Katrin i Žoan, vlasnice su autorskih prava na njegova dela.[5] Književna karijera Tokom Drugoga svetskog rata, Kami je bio član organizacije Combat (ogranak pokreta otpora), koja je ilegalno štampala istoimeni časopis. Organizacija je radila protiv nacista, a dok je bio član, Kami se koristio pseudonimom Beauchard. Kami je 1943. godine postao urednik novina, a 1944. godine postaje glavni urednik.[6] Nakon oslobođenja Francuske 1944., Kami je napisao članak o poslednjim danima borbe. Kami je bio jedan od retkih francuskih urednika koji je javno izrazio svoje protivljenje korištenju atomske bombe nakon događanja u avgustu 1945. godine. Godine 1947., kada časopis postaje komercijalan, napušta Combat. Baš tada je Kami postao prijatelj Žan Pol Sartra. Nakon rata, Kami je, zajedno sa Sartrom, postao stalni gost u pariškom kafiću Café de Flore. Tokom ovog razdoblja Kami je proputovao i SAD kako bi održao predavanja o francuskoj filozofiji. Iako je bio levičarski nastrojen, njegove oštre kritike totalitarizma komunizma nisu mu pribavile simpatije među komunističkim strankama, a 1951. godine, nakon objavljivanja Pobunjenog čoveka, dovele su i do raskida prijateljstva sa Sartrom. Godine 1949., verojatno nakon puta u Južnu Ameriku[6], vratila mu se tuberkuloza te je sledeće dve godine proveo u osami. Godine 1951. izdaje filozofski esej Pobunjeni čovek u kojem analizira pobunu i revoluciju i iz kojeg se jasno videlo njegovo odbijanje komunizma. Ova knjiga uzrokovala je veliko nezadovoljstvo kod njegovih prijatelja, ali i mnogih mislioca tog doba, te je uzrokovala konačni raskid prijateljstva sa Sartrom. U ovom je očito da je Kami pacifizam i mir stavljao ispred ideala, dok se Sartr držao svojih komunističkih i revolucionarnih ideala nezavisno o tome koliko oni bili represivni i totalitaristički. Ideja komunizma je za Sartra predstavljala savršenstvo ljudskog društva, nezavisno od toga kako je provođena, dok je Kamiu ta ista ideja bila nada u savršeno društvo, društvo jednakosti i pravednosti, ali veliko razočaranje u tu ideologiju dovelo je do konačnog i nužnog odbijanja komunizma koje je pak uzrokovalo Kamiovo odbijanje svih ostalih ideologija i sve veću težnju za mirom i pravednošću u svetu, te konstantna javna protivljenja bilo kakvom obliku, kako leve tako i desne, represije od strane totalitarizma. Jako loše prihvaćanje dela od strane javnosti i njegovih prijatelja bacilo je Kamia u depresiju te se u tom periodu posvetio prevođenju drama. Kamiov prvi značajni doprinos filozofiji je njegova teorija apsurda koja govori da ljudi teže ka jasnoći i smislu u svetu koji ne nudi nijedno od to dvoje, a obradio ju je u svom eseju Mit o Sizifu, kao i u drugim delima kao što su Stranac i Kuga. Uprkos odvajanju od Sartra, mnogi i danas tvrde da je Kami bio egzistencijalista. On sam je odbio taj pridev u svom eseju Enigma, ali to se može pročitati i u mnogim drugim delima. Još i danas postoji određena konfuzija jer su mnoge današnje primene egzistencijalizma slične s mnogim Kamiovim „praktičnim” idejama. Ipak, njegovo lično švaćanje sveta (Stranać`), i svaka vizija koju je imao o njegovom napretku (Pobunjeni čovek), odvaja ga od egzistencijalizma. Tokom 1950-ih, Kami je velik deo svog rada i aktivizma posvetio ljudskim pravima. Godine 1952. odbija saradnju s Uneskom i javno protestuje zbog primanja Španije, kojom je tada vladao Fransisko Franko, u tu organizaciju.[7] Godine 1953. javno protestuje protiv komunističke represije Sovjetskog Saveza pri gušenju ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953. godine.[7] Već tri godine nakon ovoga, ponovo protestuje, ovaj put protiv gušenja protesta u Poznanju 1956. te nasilnom gušenju mađarske antikomunističke revolucije iz 1956. godine.[7] I nakon ovoga ostaje ustrajan u svom pacifizmu i protivljenju smrtnoj kazni. Njegov najznačajniji doprinos u borbi protiv smrtne kazne je esej koji je zajedno s njim napisao književnik Artur Kostler, osnivač Lige protiv smrtne kazne. Kada je 1954. godine izbio Alžirski rat za nezavisnost, Kami se našao u moralnoj dilemi. Podržao je frankoalžirce, ali branio je i francusku vladu jer je smatrao da je alžirski ustanak samo integralni deo `novog arapskog imperijalizma` kojeg predvodi Egipat, te „anti-zapadna” ofanziva koju predvodi SSSR kako bi „okružio Europu” i „izolovao Sjedinjene Države”.[8] Iako je želio da Alžir dobije veću autonomiju ili čak federalne uslove, iako ne potpunu samostalnost, verovao je da frankoalžirci i Arapi mogu da žive zajedno. Tokom rata, zalagao se za građansko primirje koje bi spasilo civile, ali su obe sukobljene strane to odbile i proglasile budalastim. Iza kulisa, Kami je nastavio da radi za alžirske zarobljenike koji su čekali smrtnu kaznu. Od 1955. do 1956. godine pisao je za časopis L`Express. Godine 1957. Švedska akademija dodelila mu je Nobelovu nagradu za književnost zbog njegove važne literarne produkcije, koja s jasnom ozbiljnošću osvetljava probleme ljudske savesti naših vremena. Nagrada mu nije službeno uručena zbog romana Pad, nego, kako on sam kaže, zbog njegovih eseja Razmišljanja o giljotini. Kada je držao govor studentima na Stokholmskom univerzitetu jasno je branio svoju prividnu neaktivnost po pitanju rata u Alžiru i rekao je kako se bojao što bi se moglo dogoditi njegovoj majci koja je tada još uvek živela u Alžiru. Ovaj govor doveo je do još jačeg ostracizma od strane francuskih levičarskih intelektualaca. Pokret Revolucionarne unije i Evropska unija Godine 1949., Kami je osnovao Skupinu za međunarodne veze unutar Pokreta Revolucionarne unije.[9] Zajedno sa Orvelom, Kami se protivio totalitarnim režimima na Istoku i Zapadu. Kao što je napisao u Pobunjenom čoveku, bio je pobornik tradicije antičke Grčke (la pensée solaire). On nije bio samo vođa ogranka Francuskog pokreta otpora znanog „Combat”, već je 1947./1948. pomogao u osnivanju Pokreta Revolucionarne unije, koji je uspostavljen 1949. godine PRU se može opisati kao pokret trgovačkog društva u kontekstu revolucionarnog sindikalizma. Njegovi glavni saradnici su bili Nikolas Lazarevič, Luj Mersje, Rože Lapeje, Paul Šove, Ogust Largentje i Žan de Bo. U ovom razdoblju, jedan od Kamiovih glavnih ciljeva bilo je isticanje pozitivnih strana nadrealizma i egzistencijalizma, te time, automatski, negiranje pesimizma Andre Breton i Žan Pol Sartra. Godine 1944., Kami osniva Francuski komitet za Evropsku federaciju (Comité Français pour la Féderation Européene) i izjavljuje: Evropa se može razvijati samo putem ekonomskog napretka, demokratije i mira ako države postanu federacija. Od 1943., Kami je u stalnom dopisništvu s Altijero Spinelijem, osnivačem Evropskog pokreta federalista. Na insistiranje Kamia i Orvela, organizovana je prva konferencija EPF-a u Parizu, koja je trajala od 22. do 25. marta 1945. godine. Ovaj, specifični, ogranak EPF-a nestao je 1957. kada je svetom počela da dominira Čerčilova ideja o evropskim integracijama. Kami i Orvel Albert Kami Džordž Orvel Tri eseja dr. Mihe Takašime s Međunarodnog žurnala humanističkih nauka istražuju vezu između stvaralaštva Alberta Kamia i engleskog pisca Džordža Orvela. Takašima sugerše da je Orvel, možda namerno kako bi upozorio intelektualnu elitu, napravio kompromis prema Velikom bratu, dok je Kami konfrontirao Kugu. Ovo je vidljivo ne samo u poređenju 1984. i romana Pobunjeni čovek, nego i u Kamiovoj drami Opsadno stanje.[10] Ova drama napisana je zajedno s romanom Kuga i esejom Pobunjeni čovek. U drami glavni lik, Dijego, suprotstavlja se diktatoru zvanom Kuga i umire kako bi jedan španski grad oslobodio od inkvizicije. Drama je napisana kao antitotalitarističko delo i u isto vreme kao i 1984. Drama takođe sadrži alegorijsku referencu na kraj Orvelovog dela. U prvom francuskom izdanju drame, Kami je dodao i raspravu „Zašto Španija?”. U ovoj raspravi on odgovara svom katoličkom prijatelju Gabrielu Marcelu kojemu je zasmetalo što je radnja smeštena u Španiji. Tu Kami izražava protivljenje totalitarnim režimima Zapada i ponašanju Vatikana i Pape tokom Drugog svetskog rata. Po mnogima, najznačajnija rečenica iz eseja je: Zašto Gernika, Gabriel Marsel? Prozni stil U svojim delima — bilo da su romani, drame ili eseji - Alber Kami se bavi čovekom i ljudskom egzistencijom; traga za smislom čovekovog trajanja i uprkos radostima koje život pruža on u njemu otkriva apsurd, mnogo šta što ga čini besmislenim, odakle i čovekovo trajno nezadovoljstvo u ovome svetu i stalni sukob pojedinca i sveta, i osećaj čoveka da je stranac u ovome svetu. Na temu te filozofije nastaće njegov roman Stranac, koji i jeste slika o apsurnodsti trajanja, koji će svoje objašnjenje dobiti u eseju Mit o Sizifu.[11] Eseji Mit o Sizifu (1948) Romani Srećna smrt (napisano između 1936. i 1938. posthumno objavljen 1971) Stranac (1942) Kuga (1947) Pad (1956) Prvi čovek (nedovršeni roman, posthumno objavljen 1995) Drame Nesporazum (1944) Kaligula (1944) Opsadno stanje (1948)

Odlično očuvano! Autor - osoba Platon Naslov Platon : izabrana dela. Knj. 1, Gozba ili O ljubavi / s grčkog preveo, predgovor i objašnjenja dodao Miloš Đurić Ostali naslovi Gozba O ljubavi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [b. g.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis LXXXI, 193 str., [1] list sa slikom Platona ; 20 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš Zbirka Biblioteka stranih pisaca Napomene Ljubav i lepota u Platona: str. XI-LXXXI Napomene i objašnjenja: str. 111-193. Predmetne odrednice Platon, 427-347 pre n. e. -- `Gozba` Ljubav (filozofija) MG86 Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG86