Лео Перуц: МАЈСТОР СУДЊЕГ ДАНА Издавач: Логос, Београд, 2008 Број страна: 192 Тврд повез, ћирилица Аустријски писац Лео Перуц (1881-1957) рођен је у Прагу као и Кафка, али је касније прешао у Беч, и тај град је пресудно обележио његово стварање. По математичком образовању и интересовањима близак је Роберту Музилу и Херману Броху, али као писац пре спада у исту категорију са Честертоном и Борхесом због начина на који у својим делима испитује однос стварности и привида. Пореклом из имућне трговачке породице, Перуц је добар део живота радио у различитим заводима за осигурање, док, почетком двадесетих, није постао популаран и уважен писац; ценили су га, између осталих, Валтер Бењамин, Теодор В. Адорно и Хорхе Луис Борхес ( овај потоњи је уврстио ``Мајстора Судњег дана`` у своју едицију најбољих детективских романа). 1938. године после Аншлуса, Перуц је - у опасности због свог јеврејског порекла - побегао са породицом из Аустрије, најпре у Италију а потом у Израел. Период од емиграције до смрти 1957. године протекао је у знаку тихог заборава. Мада је и у Израелу живео у пристојним материјалним условима, углавном захваљујући потпори своје трговачке породице, никада није повратио стару славу. После Другог светског рата тражене су другачије теме, и тако је једно од његових најбољих дела, ``Ноћу под каменим мостом``, роман о старом Прагу састављен од уланчаних приповедака, приликом првог објављивања прошло скоро незапажено. Тек средином осамдесетих година прошлог века полако почиње ново вредновање Перуцовог опуса. Појављују се нова издања и критичке студије посвећене његовом делу, као и нове екранизације. Фантастични елемент је често присутан у његовим делима, почев од првог романа ``Трећи метак`` па до дела ``Ноћу под каменим мостом``, последњег објављеног за живота, али класична естетика којој се приклонио има мало тога заједничког са Кафкиним песимизмом и поетиком апсурда: Перуц је био склонији жанровској жевности, мада се није строго придржавао њених оквира. Експериментисао је са сваком одабраном формом, било да је у питању историјски или детективски жанр. Тако су настала његова дела, између осталих утицајни роман ``Од девет до девет`` који показује паралеле приповетком Емброуза Бирса ``Мост изнад Совиног потока``, историјски романи ``Маркиз од Болибара`` и ``Шведски јахач``, и ``Мајстор Судњег дана``, који је сада пред нашим читаоцима. * * * Исповест барона фон Јоша на први поглед делује као још једна варијанта класичног проблема детективске прозе, „затворене собе“ у којој је почињен злочин. Међутим, ствари нису тако једноставне. Трумбетно црвена боја, Drommetenrot, представља продор фантастичног у дотле реалистичну причу, па бисмо ``Мајстора Судњег дана`` могли одредити као фантастични или чак научнофантастични роман. Али, истовремено, „Поговор издавача“ још једном помера нашу жанровску перцепцију овог дела и враћа нас у домен реалистичке прозе оријентисане на пажљиво бележење психолошких нијанси, а читаоца изнова претвара у детектива, сада у потрази за индицијама које указују на прави развој приче. Овакав помак подсећа на поједине романе као што је, данас већ класично, ``Убиство Роџера Екројда`` Агате Кристи, у којима приповедач крије од читаоца неке пресудне чињенице чије откривање боји и одређује накнадно схватање текста. Уз то, трумбетно црвена боја није само прекидач који мења жанр овог романа у зависности од тога на коју страну га окренемо: она је, како експлицитно наглашава „издавач“, односно сам аутор, симбол за настајање уметности као такве, из жеље да се стварност измени - да се поново проживи, исправи, уреди, да јој се да смисао, по било коју цену. Трумбетно црвена и Судњи дан који она оличава представљају обећање смисла, па макар мрачног и претећег. У оригиналу, Drommetenrot значи „црвено као труба“, али је Drommete архаични израз за трубу који, рецимо, користи Лутер у свом преводу Библије, а који се данас готово не појављује у говорном немачком; тиме Перуц успоставља текстуалну везу са Откровењем Јована Богослова (гл. 8-10). Преводилац се стога одлучио за нестандардни израз трумбета, односно трумбетно, како би задржао ту нијансу. За крај: ово није прво појављивање Перуца на српском језику. 1961. је у едицији „Х-100 романа“ објављена једна знатно скраћена и прерађена верзија ``Мајстора Судњег дана`` под насловом ``Мистерија кобног црвенила``, са потпуно измењеним крајем и променама унетим у складу са природом те едиције. Можда због тих измена које су знатно умањиле квалитет дела, али и због суштински анонимне природе рото-романа, Перуцов роман је остао без одјека међу нашом читалачком публиком. Поговор Тијане Тропин

Čuveni nemački magazin na kvalitetnom papiru i u boji koji donosi novosti,intervjue,reportaže, recenzije i još mnogo toga iz sveta Punk rock, Hardcore i Rock`n`Roll-a. April/Maj 2011 122 str. Keith Moriss (OFF! Circle Jercks Black Flag), Defeater, New York Dolls, G.B.H., Rise Against, Lemuria, Volxsturm, Beatsteaks, Red Dons,Sonny Vincent, Hitsville Records,J Mascis Preko 500 recenzija, 40 intervjua, zanimljive reklame i plakati... Uz fanzin ide i poklon cd : More images Various – Ox Compilation #95 Label: Ox Fanzine – oxcd 82 Format: CD, Compilation, Promo Country: Germany Released: Apr 7, 2011 Genre: Rock Style: Rock & Roll, Hardcore, Punk 1 New York Dolls– Fabulous Rant 2:49 2 Sewergrooves*– Free To Fly Part I 3:42 3 Face To Face– It`s All About You 3:01 4 Cute Lepers*– All Of This Attention Is Killing Me 1:48 5 Lemuria (3)– Wise People 2:57 6 Defeater– Dear Father 2:51 7 Radio Dead Ones– Into The Sun 2:25 8 Cashless– Vacation 3:02 9 Dogs Bollocks– Icon 2:25 10 The Dead Class– Euphobia 2:09 11 Versus You– The Mad Ones 3:24 12 The Rudes (2)– Not Like Anyone 2:51 13 Goodbye Jersey– Angels & Western Waves 1:43 14 The Aggrolites– The Heat 3:11 15 Garden Gang– Licence To Live 2:35 16 Genepool– Sanctuary 2:25 17 Gabrielle`s Wish– Manhole 2:20 18 1476– Medicine Man 3:55 19 Blitzkid– She Won`t Stop Bleeding 2:41 20 Black Velvet (7)– When Blindness Hits The Light 3:57 21 The Phrasemongers*– The G-6 Billion 2:03 22 Abbruch– Amoklauf 3:37 23 Das Niveau Singt– V.I.P. 2:28 Artwork By – Ray Rubeque Mastered By [Premaster] – KS Music Given away free in a cardboard sleeve with OX Fanzine #95 April/May 2011. Other: 702.432 OX CD - 82 #1 Mould SID Code: IFPI 3086 Ox-Fanzine is a monthly punk zine from Solingen, Germany, founded in 1988. It is edited by Joachim Hiller and has had many contributors. Besides its focus on punk subculture, it also covers similar genres, reviews of comics, books and films, and has included serial novels by authors such as Klaus N. Frick.[1] By 2019, Ox had a circulation of 10,000 copies. History Ox-Fanzine was founded in 1988 by Joachim Hiller and Biggi Häußler in Heidenheim an der Brenz (Southern Germany).[2] Its first issue was published in January 1989.[3] The zine was named after the cat of Häußler, which appeared on the first cover.[4] After some time, Ox merged with the zine Faces the Facts and was joined by its editor Thomas Hähnel, but eventually Häußler and Hähnel left it to focus on other endeavours, leaving Hiller as the only editor.[5][4] In the 1990s, Hiller relocated to Solingen in Western Germany.[4][6] Since the first issue of Ox-Fanzine there has been a page of vegetarian recipes and from there Hiller and his wife Uschi Herzer have published five cookbooks, the latest being entirely vegan.[6] In them, several artists have collaborated with their own recipes, including Steve Albini, Mille Petrozza, Bill Gould, and Reimer Bustorff of Kettcar.[7] By 2005, Ox had a circulation of 12,500 copies, surpassing other German and American zines such as HeartattaCk.[8] On 11 February 2009, Ox-Fanzine and the music association Cow Club from Soligen organised a show celebrating the 100th issue of the magazine with Wire, Jingo De Lunch, EA80, among other bands.[9] On 7 February 2014, the zine celebrated its 25th anniversary with a show featuring the Ruts DC, the Generators, Asta Kask, and Vitamin X.[4] In January 2019, its circulation was around 10,000.[3] Recognitions The Frankenpost has called Ox `the most important hardcore and punk magazine in the German-speaking world.`[10] The Neue Osnabrücker Zeitung described it as the `organ of the [German punk] scene`.[11] In January 2019, the newspaper Der Freitag wrote an article about how Ox has maintained a steady audience despite the decline of music magazines.[3] Books

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U hotelu Bertram, neustrašiva gospođica Marpl, koja je na odmoru u Londonu, mora da riješi smrtonosnu misteriju kojom se završio lanac izuzetno nasilnih događaja. Starinski londonski hotel nije baš tako respektabilan kao što na prvi pogled izgleda... Kada gospođica Marpl pristigne iz provincije u London, ona u hotelu Bertram nalazi upravo ono što joj je trebalo za savršen odmor: tradicionalni dekor, besprekornu uslugu i atmosferu tajanstvene opasnosti ispod ove uglađene površine. No ni sama gospođica Marpl ne može da predvidi kakav će se nasilni slijed događaja pokrenuti kada jedan ekscentrični gost hotela krene prema aerodromu... Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Zoran Zivkovic Urednik: Zika Bogdanovic Čini se da koliko god se trudio, Poirot nikad ne dobije odmor. Ova ga priča vodi u Devonu, rodnom okrugu Agathe Christie, i naravno, među oskudno odjevenim sunčateljima pronađena je ubijena žena. Nije bilo neobično pronaći prekrasno brončano tijelo Arlene Stuart koja voli sunce ispruženo na plaži, licem prema dolje. Samo što ovom prilikom nije bilo sunca... bila je zadavljena. Otkako je Arlenina stigla u odmaralište, Hercule Poirot je u morskom zraku osjetio seksualnu napetost. Ali je li ovaj očiti `zločin iz strasti` mogao biti nešto zločestije i smišljenije? Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dok posećuje Tomijevu tetku Adu u staračkom domu Sani Ridž, Tapens nailazi na neke čudne štićenike, uključujući gospođu Lankaster koja je zbunjuje pričama o „vašem jadnom detetu“ i „nečemu iza kamina“. Kada tetka Ada umre nekoliko nedelja kasnije, ostavlja Tomiju i Tupens sliku na kojoj se nalazi kuća, za koju je Tapens sigurna da je videla ranije. Ovo saznanje je vodi u opasnu avanturu koja uključuje nestali nadgrobni spomenik, šverc dijamanata i užasno otkriće o čemu je gospođa Lankaster govorila. Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka Polaris Zoran Zivkovic Zika Bogdanovc Hercule Poirot stajao je na vrhu litice. Jer ovdje se mnogo godina ranije dogodila tragična nesreća – na stijenama u podnožju litice otkriveno je slomljeno tijelo žene. Uslijedilo je jezivo otkriće još dva tijela – muža i žene – ubijenih iz vatrenog oružja. Ali tko je koga ubio? Je li to bio pakt o samoubojstvu? Zločin iz strasti? Ili hladnokrvno ubojstvo? Poirot se vraća u zločin počinjen prije 15 godina i otkriva da je, kada postoji jasan nedostatak fizičkih dokaza, jednako dobro da `stari grijesi ostavljaju duge sjene.` Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tri mlade žene dele stan u Londonu. Prvi je hladno efikasna sekretarica. Drugi je umetnik. Treći prekida doručak Herkula Poaroa priznajući da je ona ubica - a zatim odmah nestaje. Polako, Poaro saznaje za glasine o misterioznoj trećoj devojci, njenoj porodici i njenom nestanku. Ipak, potrebni su čvrsti dokazi pre nego što veliki detektiv može da je proglasi krivom, nevinom ili ludom. Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Lara Preskot Tajne koje smo čuvale Dve špijunke u potrazi za zabranjenim remek-delom - priča o zaveri CIA LAGUNA 2019. 398.strana, NOVO Dve špijunke u potrazi za zabranjenim remek-delom. Uzbudljiv roman o preobražaju, dužnosti i žrtvovanju nadahnut istinitom pričom o zaveri CIA da jedan od najvećih ljubavnih romana svih vremena – Doktor Živago – iskoristi za antisovjetsku propagandu. Hladni rat je u punom jeku. Dve daktilografkinje iz biroa CIA dobijaju životni zadatak. Misija: krijumčarenje Doktora Živaga iz SSSR-a, gde se niko ne usuđuje da ga objavi, i nastojanje da Pasternakovo veliko delo nađe put do štamparija u svetu. Glamurozna i prefinjena Sali Forester iskusna je špijunka koja je svoj dar za prevaru brusila po čitavom svetu služeći se svojom magnetskom privlačnošću i šarmom da izmami tajne od moćnih muškaraca. Irina je početnica koja pod Salinim starateljstvom brzo uči kako da se uklopi, da izvrši primopredaju poverljivih dokumenata i neprimetno ih prenosi. Tajne koje smo čuvale spaja legendarnu književnu ljubavnu priču – višedecenijsku vezu Pasternaka i njegove ljubavnice i muze Olge Ivinske, koja je poslata u gulag i bila model za Pasternakovu junakinju Laru – s pričom o dve žene kojima je data prilika da vode život pun intriga i opasnosti. „U središtu ovog romana nalazi se moćno ubeđenje da umetničko delo može promeniti svet.“ New York Times „Jasnim slikama i treperavim pripovedanjem Preskotova stvara oštru postfeminističku viziju Hladnog rata, u njoj obuhvata Sputnjik i glasnost, daktilografski biro i gulag. Roman blista kao špijunska priča i istorijski ljubavni roman s obrtom.“ Publishers Weekly. Lara Preskot može da prati svoju zainteresovanost za „Doktora Živaga“ do samog početka svog života. Ime je dobila po jednoj od glavnih junakinja romana Borisa Pasternaka, čuvene ljubavne priče osuđene na propast tokom revolucije u Rusiji. Njena majka je obožavala filmsku adaptaciju romana. Pre pet godina, Preskotova je otkrila nešto novo o knjizi kada joj je otac poslao članak iz Vašington posta o tome kako je CIA koristila „Doktora Živaga“ kao sredstvo propagande. „Morala sam da saznam sve o toj misiji“, seća se autorka. Rezultat tog istraživanja je Larin debitantski roman „Tajne koje smo čuvale“. Reč je o priči o mladim ženama koje postaju umešane u plan da primerke romana „Doktor Živago“ prokrijumčare u Sovjetski Savez gde je zabranjen zbog prikaza života u komunizmu. Preskotova kroz roman plete špijunsku sagu i životnu priču Pasternaka i Olge, njegove velike ljubavi na kojoj je zasnovan lik Lare. Priča počinje u sekretarijatu starog sedišta CIA u Vašingtonu. Dok je istraživala priču, Preskotova se posebno zainteresovala za žene koje su tamo radile tokom pedesetih godina prošlog veka.

Tematski broj u celosti posvećen TV serijama!!! GDE JE ŠTA Sanja Kovačević: ELEMENTA SERIALA MONTAŽA Sanja Kovačević: ESTETSKI KRITERIJI SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA Sanja Kovačević: UVJETI NASTANKA SUVREMENIH KVALITETNIH TV SERIJA UOKVIRIVANJE Džejson Mitel: KONTEKSTI I OGRANIČENJA SLOŽENOSTI Džejson Mitel: KONTEKST, OGRANIČENJA I KONCEPTI LIKOVA Adrijan Pejdž: POSTMODERNA TELEVIZIJSKA DRAMA Piter Dan: UNUTAR AMERIČKE TELEVIZIJSKE DRAME – KVALITET NIJE U PROIZVODU, VEĆ U EFEKTU KOJI ON IZAZIVA Gunhild Ager: NORDIJSKI NOAR – LOKACIJA, IDENTITET I EMOCIJE Eva Novrup Redval: PISCI, SHOWRUNNER-I I TELEVIZIJSKI AUTORI: IDEJE O JEDINSTVENOJ AUTORSKOJ VIZIJI Džejson Mitel: STUDIJE ŽANRA – IZVAN TEKSTA Alberto N. Garsija: MORALNA OSEĆANJA, ANTIJUNACI I GRANICE NAKLONOSTI Džejson Mitel: TRANSMEDIJSKO PRIPOVEDANJE Bret Mils: SAVREMENI SITKOM („COMEDY VÉRITÉ”) Robin Nelson: POJAVA „AFEKTA“ U SAVREMENOJ TELEVIZIJSKOJ PRODUKCIJI Džori Lagervej, Džulija Lejda i Dajana Negra: TELEVIZIJA U ŽENSKOM KLJUČU U DOBA NEIZVESNOSTI Kim Toft Hansen, Stiven Pikok i Su Ternbul (ur.): TIM OPASNIM EVROPSKIM ULICAMA – SAVREMENA PITANJA U EVROPSKIM TELEVIZIJSKIM KRIMINALISTIČKIM DRAMAMA Meri M. Dalton i Lora R. Linder: AMERIČKE HUMORISTIČKE SERIJE 2010-IH Konsepsion Kaskahosa Virino: USPON JUŽNOG NOARA – ŠPANSKA KRIMINALISTIČKA DRAMA I SAVREMENA TELEVIZIJSKA DRAMSKA PRODUKCIJA Mili Buonano: KAD LOKALNO POSTANE GLOBALNO – TRANSNACIONALNA DRAŽ ITALIJANSKE PRIČE O MAFIJI Mat Coler Sajc: KAKO JE KOMEDIJA PREOTELA DRAMI MESTO GLAVNOG TELEVIZIJSKOG ŽANRA NAŠEG DOBA Ešli Sejo: KAKO KAŽE TV: PRAVA ŽENA I KVALITETAN TELEVIZIJSKI SADRŽAJ Albert Oster: SAJNFELD – PREVAZILAŽENJE SVAKODNEVICE Itaj Harlap: POVRATAK NACIJE – FIGURA RATNIKA U SERIJI NA TERAPIJI (BETIPUL) Marija San Filipo: PORODIČNE VREDNOSTI U SERIJI TRANSPARENT – RASKRINKAVANJE MITOVA SITKOMA O RODU, SEKSU(ALNOSTI) I NOVCU Klodija Vasman: OSEĆANJA U SERIJAMA ZVEZDANE STAZE I SVEMIRSKA KRSTARICA GALAKTIKA – ŠTA NAS ČINI LJUDIMA Džejson Mitel: PRAŠINA U OČIMA – ZAŠTO NE VOLIM LJUDE SA MENHETNA Ijan Bogost: PROTIV AKA-FANOVA – O TEKSTU DŽEJSONA MITELA O LJUDIMA SA MENHETNA EKSPOZICIJA Sanja Kovačević: ŽICA – NAJBOLJA SERIJA SVIH VREMENA KOJU NITKO NIJE GLEDAO Maša Grdešić: SEKS I GRAD – (A)POLITIČNOST ŽENSKIH ŽANROVA Vule Žurić: REPRIZA KAO SUDBINA Danilo Lučić: BINDŽOVANJE KAO NOVI ESKAPIZAM ILI KAKO NEUMERENO GLEDANJE SERIJA MENJA STRUKTURU NARATIVA I NAŠE PONAŠANJE Binoj Kampmark: AMORALNA POTIŠTENOST – ŠTA LJUDI GLEDAJU TOKOM ZABRANE KRETANJA ZBOG KORONAVIRUSA Zorana Simić: ODRASTANJE U PLAVOM I SIVOM – O SERIJI MOJA GENIJALNA PRIJATELJICA Dajana Milovanov: RECI MI KAKO DA ŽIVIM I VOLIM Maša Seničić: UNUTRA SU NORMALNI, NORMALNI LJUDI Vladimir Arsenić: VIŠE PRAVI, NEGO DETEKTIV Ivan Antić: NETFLIKS DO KASNO U NOĆ Dinko Kreho: PREVARANTI, PROROCI I DIVOVSKI ROBOTI DIJALOG Dejvid Milč i Pam Daglas: RAZGOVOR SA DEJVIDOM MILČOM Krejg Mazin i Kristina Radiš: NA TELEVIZIJI JE SCENARISTA GLAVNI Krejg Mazin i Fred Topel: NISAM ŽELEO DA SE IKO OSETI UGODNO Krejg Mazin i Kimberli Riči: BILI SMO OPSEDNUTI AUTENTIČNOŠĆU Đorđe Milosavljević i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM SERIJE TAJKUN Petar Mihajlović i Ana Marija Grbić: RAZGOVOR POVODOM FILMA I SERIJE JUŽNI VETAR SVETLA KOMORA Bojana Karavidić: OTKAZANO

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Herkul Poaro je stajao na vrhu litice. Jer ovde se mnogo godina ranije dogodila tragična nesreća – slomljeno telo žene otkriveno je na stenama u podnožju litice. Nakon toga je usledilo jezivo otkriće još dva tela – muža i žene – ubijenih. Ali ko je koga ubio? Da li je to bio pakt o samoubistvu? Zločin iz strasti? Ili hladnokrvno ubistvo? Poaro se vraća u zločin počinjen 15 godina ranije i otkriva da je, kada postoji očigledan nedostatak fizičkih dokaza, jednako dobro da „stari gresi ostavljaju duge senke“. Ova priča je deo serije o ubistvu Agate Kristi u retrospektivi, zbirke priča koje se bave zločinom nekoliko godina nakon činjenice, spajajući svedočenja i izveštaje svedoka da bi se konačno otkrila istina. Ovog puta vidimo kumče gospođe Oliver, kako pokušava da sazna istinu o svojim pokojnim roditeljima – ko je koga ubio? Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

časopis `OK` br. 9 (2001) ON/OFF katalog 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 9. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 9 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: MANIC STREET PREACHERS. Sadržaj: VROOM, BLOCK OUT, VELIKI PREZIR, INSTANT KARMA, VElja Miljanovićm, Phoenix, Red Snapper, Talvin Singh, MANIC STREET PREACHERS; SUNSHINE, VAN GOGH, BILJA KRSTIĆ... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br5 (septembar 2000) mesečni časopis za muziku, film i ostalo 84 strana, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 5. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 5 (septembar 2000) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: THE VERVE. Sadržaj: NEOČEKIVANA SILA, INTRUDER, CLASH, IRFAN MUERTES, BIOSKOP... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 13 (2001) Music/Film Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 13. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 13 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: PULP. Sadržaj: OBOJENI PROGRAM, JARBOLI, JAMIROQUAI, STEREOLAB, MERCURI REV... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 18 (2002) Music and Film Magazine 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 18. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 18 (2002) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: David Bowie. Sadržaj: Patti Smith, Moby, DARKWOOD DUB, SONIC YOUTH, Neil Young, BAD COMPANY... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 2 (jun 2000) mesečni časopis za muziku, film i ostalo 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 2. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 2 (jun 2000) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: Vlada Divljan. Sadržaj: MOLOKO, SMASHING PUMPKINS, Ian Brown, RITAM NEREDA, Ana Popović, Anđelina Žoli, The Simpsons... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 24 (2003) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 24. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 24 (2003) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: RADIOHEAD. Sadržaj: EYESBURN, Norah Jones, LINKIN PARK, PINK FLOYD, BLUR... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 20 (2002) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 20. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 20 (2002) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: DARKWOOD DUB. Sadržaj: EVA BRAUN, PRIMAL SCREAM, GOTAN PEOJECT, BEOGRADSKI SINDIKAT, QOTSA, WEEZER, RADIOHEAD, Elvis Presley... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 12 (2001) Music Mag 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 12. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 12 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: BJORK. Sadržaj: NEW ORDER, MANU CHAO, DEL ARNO BAND... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 19 (2002) Music and Film Magazine 76 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 19. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 19 (2002) 76 strana, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: RHCP. Sadržaj: OASIS, PRESING, SEX PISTOLS, ROLLING STONES, Femi Kuti, Eminem... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 10 (2001) ON/OFF katalog 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 10. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 10 (2001) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: DEPECHE MODE. Sadržaj: Ana Popović, 357, BEOGRADSKI SINDIKAT, RAMMSTEIN, RAMONES... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

časopis `OK` br. 17 (2002) Music and Film Magazine 84 strane, A4, kolor korice, unutrašnjost, c/b, uz par kolor strana, štampano na glossy papiru – na srpskom. U ponudi imam brojeve 1, 2, 5, 9, 10, 12, 13, 17, 18, 19, 20, 24, pa ih potražite u mojoj ponudi. U ovom oglasu se prodaje `OK` br. 17. Svi časopisi su odlično očuvani, neki i nikad čitani (dobio sam više primeraka nekih brojeva od novinara koji su radili i za moje, i za ovaj časopis). OK br. 17 (2002) 84 strane, A4, kolor korice – na srpskom. Naslovna: JOHN SPENCER BLUES EXPLOSION. Sadržaj: OBIJENI PROGRAM, Vasil Hadžimanov, LET 3, Britney Spears, PET SHOP BOYS, BLACK REBEL MOTORCYCLE CLUB... `OK magazin` je počeo da izlazi na proleće 2000. godine, i koncepcijski je bio `wannabe XZ Zabava`, što mu je donekle i uspelo, ali na – u svakom smislu, skromniji način. Zanimljivo je da je izdavač bio stari punker Dejan Pavlov (tj. njegov afirma `Dedalus`), koji je 10-ak godina ranije bio ko-autor i izdavač odlične knjige `Punk u YU 1980-1990` (1991), kao i kompilacije punk poezije `Tragovima punka` (1997). No, koncepcija `OK magazina` nije bila punkerska, već šminkerska?! To je bilo vidljivo već nakon prvog listanja – fenserajski prelom, flo boje na naslovnici... sasvim nepotrebno trošenje love u vreme nakon NATO bombardovanja, i na kraju Miloševićeve vladavine. Bolje da se taj novac trošio na dodatne stranice... `OK` je promovisao `urbanu kulturu`, klabing, i gnušao se svakog tvrđeg rocka, a o metalu da i ne govorimo. Pavlov ipak nije mogao da izbegne punk, pa je priloga o tom pravcu bilo. Programsku koncepciju je dovoljno nagoveštavala naslovnica 1. broja – DARKWOOD DUB, kao i bendovi o kojima se pisalo (Beck, Moby, Negative, Stereolab...). Darkvudi će ponovo biti na naslovnici 20. broja, jer – jel`te, drugih bendova nemamo, pa da ponavljamo iste?! Časopis je imao mali tiraž, koliko se sećam 3000 primeraka, i danas je veoma redak. U Narodnoj biblioteci se nalaze samo par primeraka, od 24 koliko je objavljeno. Pošto se bavio i mnogim drugim temama (film, tehnika..), i pošto mi nije bio zanimljiv, nisam ga skupljao, pa danas nemam ceo komplet, pa potencijalno zainteresovanima nudim samo pojedinačne primerke koje sam sačuvao. Za časopis su pisali i neki novinari koji su takođe pisali za moje časopise Rock Express i Metal Express, što implicira da je `OK magazin` imao i svetlih trenutaka. Na prvom mestu tu mislim na Dr Sreleta (Srećka Đorđevića, punk entuzijastu), Bronislava Radulovića (koji je danas na Malti, u čemu sam mu malo pomogao dajući mu `garantno pismo` Rock Expressa pre par godina), Uroš Smiljanić (član ACROHOLIA i BETHOR – kojima sam objavio albume), Vukša Veličković i Petar Jončić, koji će postati cenjen filmski TV kritičar na Studiju B i drugim televizijama. Pored njih, za OK su pisali i Stakić, Saša Mirković (B-92), Dimitrije Vojnov, Voja Pantić, Ivačković... – i skoro cela XZ ekipa, koja se, u nedostatku drugog prostora za objavljivanje svojih stavova, preselila na stranice OK magazina, što je bio siguran znak da časopis neće moći da postigne iole relevantan tiraž, jer jednostavno, publika nije želela takav nadmen elitistički pristup, gde novinar smatra da treba da soli pamet `glupom čitaocu`.

Knjiga je u upotrebljivom stanju.Otpis biblioteke.Poslednjih dvadesetak strana do pola odvojeno. ,,Напукло огледало (издат 1962) је криминалистички роман роман Агате Кристи објављен у Великој Британији 1962.[1][2] и годину дана касније у САД-у.[3] У се појављује детективка-почетница госпођица Марпл која решава загонетку у Сент Мери Миду. Џејн Марпл је пала док је шетала Сент Мери Мидом. Помогла јој је Хедер Бедкок која ју је одвела у свој дом да се одмори. Уз шољу чаја, госпођа Бедкок је испричала госпођици Марпл како је једном упознала америчку глумицу Марину Грег која се недавно преселила у ту област и купила вилу `Госингтон` од пријатељице госпођице Марпл Доли Бантри. Марина и њен најновији супруг, филмски продуцент Џејсон Рад, организовали сју прославу у част Хитне помоћи Светог Јована. Гости су били госпођа Бантри, глумица Лола Брустер, Маринин пријатељ Ардвик Фен и госпођа Бедкок са супругом Артуром. Хедер Бедкок је салетела Марину и почела дугу причу о томе како су се упознали пре много година док је Марина била у посети Бермудима где је Хедер Бедкок у то време радила. Хедер је била болесна, али као Маринина велика обожаватељка напустила је болесничку постељу како би упознала своју омиљену звезду и добила аутограм. Госпођа Бантри која је стајала у близини приметила је чудан поглед на Маринином лицу током монолога госпође Бедкок. Недуго касније, госпођа Бедлок се срушила и умрла. Када је госпођа Бантри препричала догађаје госпођици Марпл, она је искористила стихове из песме „Дама од Шалота“ (у којој клетва пада на јунакињу песме) да опише израз који је приметила на лицу Марине Грег. Детектив-инспектор Дермот Кредок истражује смрт и открива да је госпођа Бедкок умрла пошто је прогутала шест пута већу од препоручене количине средства за смирење Калмо. Лек је била у даикирију, првобитно Маринином, који је Марина дала госпођи Бедкок пошто је просула своје пиће. Кредок улази у сложену прошлост претпостављене мете Марине Грег. Како је очејнички хтела дете, она је усвојила троје деце пре него што је родила сина са психичким потешкоћама и због тога је доживела живчани слом. Једно од усвојене деце Марго Бенс била је у вили `Госингтон` на пријему. Упркос лошем осећању према својој усвојитељки, она пориче да је ставила лек Марини у пиће. Још две особе су побијене док се истрага настављала: ​​Радова социјална тајница Ела Зајлински умрла је од отрованог атомизера који је користила за поленску грозницу, а Маринин батлер Ђузепе је убијен те ноћи пошто је провео дан у Лондону и положио 500 фунти на свој банковни рачун. Ардвик Фен каже Кредоку да је примио телефонски позив неколико дана раније у ком га неко оптужује да је убио госпођу Бедкок и да је анонимног позиваоца препознао као Зајлинску када је кинула. Чистачица госпођице Марпл Шери Бејкер каже да њена пријатељица Гледис, која је била послужитељка у вили `Госингтон` на пријему, верује да је Марина Грег намерно просула пиће госпође Бедкок и да је требало да се састане са Ђузепеом пре него што је он умро. Госпођица Марпл шаље Гледис на одмор у Борнмут пре него што је отпутовала у вилу `Госингтон` и открила да је Марина умрла у сну од прекомерне количине лека за спавање. Госпођица Марпл разговара са Џејсоном Радом и објашњава њему и инспектору Кредоку како је закључила да је Марина морала да буде убица. Госпођа Бедкок је била болесна од немачких морбила када је на Бермудима потражила Маринин аутограм. Марина је, у то време у раној трудноћи, оболела од те болести што је довело до тога да се њена беба родила са инвалидитетом, а потом и до њеног живчаног слома. Израз на Маринином лицу који је госпођа Бантри приметила на свечаности изазван је због тога што је Марина док је гледала слику Мадоне са дететом на зиду иза Хедер Бадкок коначно схватила шта се догодило. Обузета осећањима, Марина је ставила Калмо у свој даикири, трзнула руком госпођу Бедкок да је натера да пролије пиће, а затим дала Хедер сопствени дрогирани коктел као замену. Да би прикрила свој злочин, Марина је покушала да убеди све да је била мета покушаја убиства. Убила је Зајлинску и Ђузепеа пошто су погодили њену умешаност, а Ђузепе ју је уцењивао. Госпођица Марпл имплицира да верује да је Џејсон Руд дао Марину прекомерну количину лекова за спавање да би је спречио да одузме још један живот. Рад је једноставно изнео опаску о лепоти своје жене и патњи коју је претрпела док се прича завршава.``

Dizajni Svrha Enterijer Tip Elektronski termometar za okruženje Boja proizvoda Srebrno Tip ekrana Digitalno Performanse Jedinice za merenje temperature °C Menadžment potrošnje Izvor napajanja Baterija Deklaracija Model Hama 186357 LCD termometar Naziv i vrsta robe Radio satovi Uvoznik REPRO MARKET DOO BEOGRAD Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (4) Hama 186357 LCD termometar 999 RSD MP cena (0) Sony SRSULT10B.CE7 crni bluetooth zvučnik 22.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 19.999 RSD (11) Nikon Z9 (Body) MILC fotoaparat 788.878 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 709.990 RSD (1) Gorenje KT10LBW kuhinjska vaga 2.199 RSD MP cena (0) Xwave (031089) kabl HDMI (muški) na HDMI (muški) 8K 3m crni 2.199 RSD MP cena (1) Razer Goliathus Chroma Quartz gejmerska podloga za miš siva 15.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 13.999 RSD (0) MS ELITE C521 gejmerska mehanička tastatura 2.999 RSD MP cena (1) Lenovo ThinkVision E29w-20 (62CEGAT3EU) IPS monitor 29" 37.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 33.899 RSD (0) HP AP-MNT-D (R3J18A) nosač za access point 3.199 RSD MP cena (0) COOLER MASTER MWE 750 napajanje 750W 13.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 11.999 RSD (0) Apple Watch S9 GPS (MR8X3SE/A) 41mm M/L Midnight with Midnight Sport Band pametni sat 70.767 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 63.690 RSD (0) Trust Fayzo gejmerske slušalice ljubičaste 3.599 RSD MP cena (0) Belkin WIZ010VFBK MagSafe crni stalak za bežično punjenje iPhone 23.543 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.189 RSD (1) Insta360 ONE RS Twin akciona kamera 76.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 68.999 RSD (0) Edifier MP120 blutetooth zvučnik sivi 9.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.999 RSD (0) Stadler Form Zoe osveživač vazduha crni 8.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.999 RSD (0) Celly venere univerzalna torbica za mobilni telefon u crnoj boji 2.999 RSD MP cena (0) 3G Colorful Magsafe zelena zaštitna maska za iPhone 13 Pro 6.1 1.499 RSD MP cena (0) Spirit Aviator 20" (MD 407548) crni putni kofer 10.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.599 RSD (0) Marvo H8618WH RGB gejmerske slušalice bele 3.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 3.199 RSD (0) 3G Frame Glitter zaštitna maska za telefon Samsung A217F Galaxy A21s roze 999 RSD MP cena (0) Nillkin Nature (A52) providna zaštitna maska za telefon Samsung A525F/A526B Galaxy A52 4G/5G (EU) 1.299 RSD MP cena (0) Commel C232-321 crni produžni kabl sa 3 utičnice 16A 3500W 1.4m 799 RSD MP cena (0) 3G Print Skin Love Paris zaštitna maska za Samsung A035G Galaxy A03 699 RSD MP cena (0) Just In Case MIXPL320BL 2u1 Extra case MIX PLUS paket maski maski za telefon PLAVI za Xiaomi 13 Pro 2.299 RSD MP cena 20% (0) Xiaomi Redmi Note 13 Pro+ 5G 12/512GB ljubičasti mobilni 6.67" Octa Core Mediatek Dimensity 7200 Ultra 12GB 512GB 200Mpx+8Mpx+2Mpx Dual Sim 20% 74.999 RSD 59.999 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 53.999 RSD (0) 3G Hanman Canvas ORG crna preklopna futrola za iPhone 14 Pro 6.1 1.499 RSD MP cena (30) Canon EOS RP (Body) DSLM fotoaparat 144.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 129.999 RSD (0) Tp Link TL-SG2210P(T1500G-10PS) switch 8-portni 33.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 29.999 RSD Nema na stanju! (2) Kingston 2TB M.2 NV2 series (SNV2S/2000G) SSD disk PCI Express 4.0 15.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 13.999 RSD (0) Yenkee YHP 3035 SHADOW RGB gejmerske slušalice crne 2.999 RSD MP cena (0) Orink W1500A toner sa čipom 3.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 3.499 RSD (0) Bahco 59S/PH1-30P bits nastavak 25mm 49 RSD MP cena (0) Xtrike Me GM209W USB gejmerski miš beli 999 RSD MP cena (0) Stadler Form Mia osveživač vazduha crni 5.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 4.999 RSD (2) Hama slušalice sa mikrofonom HS-P300 crne 2.899 RSD MP cena (0) Logilink LPS249U beli produžni kabl sa prekidačem 5 utičnica+2xUSB 16A 230V 1.5m 4.999 RSD MP cena (0) Kyocera TK-5290K crni toner 25.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 22.999 RSD (0) 3G Gentle Color (1119918) zaštitna maska za telefon iPhone 14 Pro 6.1" mint 599 RSD MP cena (0) ASRock H510M-H2/M.2 SE (90-MXBMQ0-A0UAYZ) matična ploča 9.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.499 RSD (0) Poly Calisto 5300 konferencijski zvučnik 23.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.299 RSD (0) PDP Nintendo Switch Rock Candy Mini - Bowser džojstik 3.999 RSD MP cena (0) Nillkin CamShield Pro crna zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Pro Max 2.999 RSD MP cena 20% (6) Dell S2421HS IPS monitor 23.8" 20% 26.388 RSD 21.110 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 18.999 RSD (0) Teracell Flip Cover zlatna preklopna futrola za Honor X7 999 RSD MP cena (1) QCY H2 (BH22H2A) bežične slušalice crne 3.399 RSD MP cena (0) Nillkin Scrub Pro plava zaštitna maska za telefon Samsung S901B Galaxy S22 5G 2.399 RSD MP cena (0) Hama (205009) AV kabl HDMI (muški) na HDMI (muški) 10m 4.999 RSD MP cena (3) Fox 40DTV200C LED TV 40" Full HD DVB-T2 26.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 23.999 RSD (20) Logitech M171 (910-004640) Wireless Mis Plavi 1.799 RSD MP cena (0) Xwave kabl za punjač USB A 2.0 (muški) na lightning (muški) 1.2m beli 399 RSD MP cena (0) Numskull (PS5) Plate Up! Igrica 4.999 RSD MP cena (0) Teracell Skin (Poco M3) providna zaštitna maska za telefon Poco M3 499 RSD MP cena 20% (11) AOC 27G2SPU/BK IPS gejmerski monitor 27" 20% 35.417 RSD 28.333 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 25.499 RSD (0) LC Power M2-Case LC-M2-C-MULTI-2 eksterni m2 rack 4.199 RSD MP cena (0) S-BOX PTM 05 stoni nosač za POS terminal 7.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.499 RSD (0) Jabra GN2100 mono slušalice crne 12.229 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.999 RSD (0) Commel c0911 produžni kabl sa motalicom na metal bubnju 4 utičnice 16A 230V 40m 23.310 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 20.979 RSD (0) Electronic Arts (XBOXONE) The Sims 4 Star Wars Journey To Batuu - Base Game and Game Pack Bundle igrica 999 RSD MP cena (0) Silicon Power DDR4 32GB 3200MHz SP032GBLFU320X02 memorija za desktop 15.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 14.199 RSD (0) Intellinet mrežni kabl Cat6 UTP 2m sivi 349 RSD MP cena (1) Bahco 706-1 odvijač set 6.744 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 6.069 RSD (0) 3G Gentle Color žuta zaštitna maska za Honor X7 599 RSD MP cena (1) Teracell Ultra DC01 auto punjač za telefone+kabl type C 1.049 RSD MP cena (0) 3G Summer color zaštitna maska svetlo plava za iPhone 14 Plus 6.7 1.199 RSD MP cena (1) KitchenAid Artisan KA5KEK1522EPP kuvalo za vodu 44.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 39.999 RSD (1) Samsung EF-BT860-PJE siva preklopna futrola za Samsung Tab 6S 12.222 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 10.999 RSD (1) Gembird (BTHS-01-SV) bežične slušalice srebrne 2.999 RSD MP cena (0) A4Tech F1010 Fstyler sivi komplet tastatura+miš 2.499 RSD MP cena (1) Samsung Galaxy Fit3 roze fitness narukvica 10.555 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.499 RSD (3) Genius SP-Q160 zvučnici 2.0 6W crno sivi 1.599 RSD MP cena (1) Xiaomi Mi Basic slušalice srebrne 999 RSD MP cena (4) Canon CRG PGI 1500XL Multipack ketridži za štampače Cannon MAXIFY MB2050/MB2350 BK/C/M/Y 9.799 RSD MP cena (0) 3G Silikon Line tamno zelena zaštitna maska za mobilni iPhone 14 Pro Max 6.7 699 RSD MP cena (0) Remax (97878) kabl USB A (muški) na TIP C (muški) 2.1A 1m crni 599 RSD MP cena (1) Celly MAGPB10000WH beli power bank 10000mAh 9.219 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 8.290 RSD (0) Silicon Power 1TB PC60 USB 3.2 eksterni SSD disk 10.333 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 9.299 RSD (0) S-BOX PM 402 mikrofon bubica 1.999 RSD MP cena (1) S-BOX Kabl Mrežni (LAN) (1009) Cat5e UTP 3m plavi 569 RSD MP cena (0) Vention AAC kabl HDMI (muški) na HDMI (muški) 5m crni 1.099 RSD MP cena (1) Gigabyte B550 AORUS ELITE V2 rev. 1.0 matična ploča 19.055 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 17.149 RSD (0) Bandai Namco (PS5) Dragon Ball FighterZ igrica 3.999 RSD MP cena (1) Cooler Master MWE Gold V2 (MPE-C501-AFCAG-3EU) napajanje 1250W 35.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 32.199 RSD (0) Merge Games (Switch) Morbid: The Lords of Ire igrica 4.499 RSD MP cena U pretprodaji od 29.01. do 31.05. (0) Gigabyte GeForce RTX4060Ti AERO OC (GV-N406TAERO OC-8GD) grafička kartica 8GB GDDR6 128bit 78.888 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 70.999 RSD (0) Marvo KG934 RGB USB mehanička gejmerska tastatura 8.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 7.599 RSD (0) Xwave B Cool (23070) bluetooth zvučnik beli 1.599 RSD MP cena (8) Sony MDR-ZX310APR Slusalice Crvene 3.699 RSD MP cena (20) Panasonic RB-HX220BDEK bežične slušalice crne 4.599 RSD MP cena (4) HP No.655 Black (CZ109AE) 1.649 RSD MP cena (0) Kingston DDR5 32GB (2x16GB) 5200MH Fury Beast Expo (KF552C36BBEK2-32) memorija za desktop 23.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.599 RSD (0) TP-Link TL-WN822N WiFi adapter 2.499 RSD MP cena (0) Halnziye HY880 (303-0011) termalna pasta 5g 299 RSD MP cena (0) 4Print W1106A toner sa cipom 3.499 RSD MP cena

Autor - osoba Grisham, John, 1955- = Grišam, Džon, 1955- Naslov Propustiti Božić / Džon Grišam ; [preveli s engleskog Tea Jovanović, Srđan Petković] Jedinstveni naslov Skipping Christmas. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2002 (Beograd : Alfa) Fizički opis 165 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Tea Petković, Srđan, 1960- = Petković, Srđan, 1960- Zbirka Biblioteka Megahit ; knj. br. 290 (karton) Napomene Prevod dela: Skipping Christmas / John Grisham Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 166. Zamislite jednu godinu bez Božića. Bez prepunih tržnih centara, bez dosadnih kancelarijskih zabava, bez voćnih torti, bez neželjenih poklona. To je upravo ono što su Luter i Nora Krank imali na umu kada su odlučili da, samo ovaj put, preskoče praznik u potpunosti. Njihova kuća biće jedina u ulici Hemlok bez Sneška na krovu, neće prirediti godišnju zabavu na Badnje veče; neće čak imati ni božićnu jelku. Neće im biti potrebna zato što će se dvadeset petog decembra otisnuti na krstarenje po Karibima. Ali kao što će ovaj umorni par uskoro shvatiti, izbegavanje Božića imaće ogromne posledice – i to nije ni upola onako kao što su zamišljali. Jedna klasična priča savremenog doba, propustiti Božić nudi vedar pogled na metež i pomamu koji su postali deo naše praznične tradicije. Džon Rej Grišem Mlađi (rođen 8. februara 1955) je romanopisac, advokat, političar, i aktivista, poznat po svojim popularnim pravnim trilerima. Njegove knjige su prevedene na 42 jezika i objavljene širom sveta. Grisham je diplomirao na Državnom univerzitetu u Misisipiju i stekao zvanje JD 1981. na Pravnoj školi Univerziteta u Misisipiju. Otprilike jednu deceniju bavio se krivičnim pravom i služio je u Predstavničkom domu Misisipija od januara 1984. do septembra 1990. Njegov prvi roman, Vreme za ubistvo, objavljen je u junu 1989, četiri godine nakon što ga je počeo pisati. Od 2012. njegove knjige su prodate u preko 275 miliona primeraka širom sveta. Dobitnik britanske nagrade za najbolju knjigu, Grišem je jedan od samo tri autora koja su prodala dva miliona primeraka u prvom tiražu, a druga dva su Tom Klensi i Dž.K. Rouling. Grišemov prvi bestseler „Firma „ prodat je u više od sedam miliona primeraka. Knjiga je adaptirana u istoimeni dugometražni film iz 1993. godine, u kome glumi Tom Kruz, i TV seriju iz 2012. godine, koja nastavlja priču deset godina nakon događaja iz filma i romana. Osam njegovih drugih romana takođe je adaptirano u filmove: Komora, Klijent, Naslikana kuća, Pelikanski podnesak, Mašina kiše, Pobegli žiri, Preskočiti Božić i Vreme za ubistvo. Poslednja knjiga Grišema (koja je ujedno i njegov 40. objavljeni roman), Zaštitnici, istražuje priču o Kulenu Postu, braniocu i episkopskom svešteniku, koji radi na poništavanju nepravedne osude. Detinjstvo i mladost Grišem, drugi od pet braće i sestara, rođen je u Džounsborou u Arkanzasu, kao sin Vandi (rođ. Skidmor) i Džona Reja Grišama. Otac mu je radio kao građevinski radnik i na farmi pamuka, a majka je bila domaćica. Kada je Grišem imao četiri godine, njegova porodica se nastanila u Sauthevenu, u Misisipiju . Kao dete je želeo da bude bejzbol igrač. U romanu Naslikana kuća, romanu sa jakim autobiografskim elementima, glavni junak, sedmogodišnji farmer, izražava snažnu želju da postane igrač bejzbola. Kao što je napomenuto u predgovoru Kaliko Džoa, Grišem je odustao od igranja bejzbola u dobi od 18 godina, nakon utakmice u kojoj je neprijateljski bacač upecao lopticu i usko je promašio da bi mladom Grišemu nanese veliku štetu. Grišem je hrišćanin od svoje osme godine i opisao je svoje preobraćenje u hrišćanstvo kao „najvažniji događaj“ u životu. Po završetku pravnog fakulteta učestvovao je u nekom misionarskom radu u Brazilu, u okviru Prve baptističke crkve u Oksfordu. Iako je Grišemovim roditeljima nedostajalo formalno obrazovanje, majka ga je ohrabrila da čita i priprema se za koledž. Iskusio je iskustva iz detinjstva zbog svog romana „Naslikana kuća“. Grišem je počeo raditi za rasadnika biljaka kao tinejdžer, zalivajući grmlje po 1,00 dolar na sat. Uskoro je unapređen i zarađivao je 1,50 dolar na sat. O poslu je napisao: „U njemu nije bilo budućnosti“. Sa 16 godina Grišem se zaposlio kod vodoinstalatera, ali kaže da „nikada nije crpio inspiraciju za taj jadni posao“. Pomoću jednog od očevih kontakata, u 17. godini uspeo je da nađe posao na asfaltnoj posadi autoputa u Misisipiju. U to vreme nesrećni incident ga je „ozbiljno“ naterao na razmišljanje o fakultetu. Između posade izbila je tuča sa pucnjavom zbog čega je Grišem otrčao u obližnji toalet i pronašao sklonište. Izašao je tek nakon što je policija privela počinioce. Dovezao se autom i počeo razmišljati o fakultetu. Sledeći mu je posao bio u maloprodaji, kao prodavaču u delu za muško rublje u robnoj kući, što je opisao kao „ponižavajući“. U to vreme, Grišem je već bio na polovini studija. Planirajući da postane poreski advokat, ubrzo ga je savladala „složenost i ludost“. Odlučio je da se vrati u svoj rodni grad kao advokat. Pohađao je koledž severozapadne države Misisipi u Senatobiji u Misisipiju i kasnije pohađao univerzitet Delta Stejtu Klivlendu. Grišem se toliko napustio da je tri puta menjao fakultete pre nego što je završio diplomu. On je na kraju diplomirao na Državnom Univerzitetu Misisipija 1977. godine i prima diplomu osnovnik studija računovodsta. Kasnije se upisao na Pravni fakultet Univerziteta u Misisipiju da bi postao poreski pravnik, ali njegovo interesovanje se prebacilo na opšte građanske parnice. Diplomirao je 1981. Karijera Pravo i politika Grišem se bavio pravnom naukom otprilike deceniju i pobedio na izborima kao demokrata u Predstavničkom domu u Misisipiju od 1984. do 1990, sa godišnjom platom od 8.000 dolara. Grišem je predstavljao sedmi okrug, koji je obuhvatao okrug Desoto. Do svog drugog mandata u državnom zakonodavstvu Misisipija bio je potpredsednik Odbora za raspodele i izbore i član nekoliko drugih odbora. Grišemova pisačka karijera procvetala je uspehom njegove druge knjige „Firma“ i odrekao se pravne nauke, osim što se nakratko vratio 1996. godine da bi se borio za porodicu železničkog radnika koji je ubijen na poslu. Na njegovoj zvaničnoj veb stranici se navodi: „Ispoštovao je posvećenost pre nego što se povukao iz zakona da bi postao pisac za puno radno vreme. Grišem je uspešno argumentovao slučaj svojih klijenata, zaradivši im isplatu u iznosu od 683 500 dolara – najveću presudu u njegovoj karijeri.“ Karijera pisca Grišem je rekao da se veliki slučaj dogodio 1984. godine, ali to nije bio njegov slučaj. Dok je visio po sudu, slušao je 12-godišnju devojčicu kako govori poroti šta joj se dogodilo. Njena priča zaintrigirala je Grišema i on je počeo gledati suđenje. Video je kako su članovi porote plakali dok im je rekla da je silovana i pretučena. Grišem je kasnije napisao u Njujork Tajmsu da se tad rodila priča. Pomišljajući „šta bi se dogodilo da je devojčicin otac ubio njene napadače“, bile su mu potrebne tri godine da završi svoju prvu knjigu „Vreme za ubistvo“ . Pronalaženje izdavača nije bilo lako. Knjigu je odbilo 28 izdavača pre nego što je Vinvud Pres, nepoznati izdavač, pristao da joj izda skroman tiraž od 5.000 primeraka. Objavljena je u junu 1989. Dan nakon što je Grišem završio „Vreme za ubistvo“, započeo je rad na svom drugom romanu, „Firma“. Firma je ostala na listi bestselera Njujork Tajmsa 47 nedelja, i postala je najprodavaniji roman 1991. godine. Počevši od Naslikane kuće 2001. godine, Grišem je svoj fokus proširio zakonom na opšti ruralni jug, ali nastavio je da piše pravne trilere brzinom od jedne godine. Napisao je i sportsku fikciju i komediju. Napisao je originalni scenario i producirao bejzbolski film Majki iz 2004. godine, u kojem je glumio Hari Konik. 2005. godine Grišem je dobio nagradu Pegi V. Helmerih autorsku nagradu, koju svake godine dodeljuje biblioteka grada Tulsa. Godine 2010, Grišem je započeo pisanje serije legalnih trilera za decu uzrasta od 9 do 12 godina. U njemu se nalazi Teodor Bun, trinaestogodišnjak koji svojim drugarima iz razreda daje pravne savete u rasponu od spašavanja zarobljenih pasa do pomaganja roditeljima da spreče da im neko preuzme kuću. Rekao je: „Nadam se pre svega zabavi i interesovanju dece, ali istovremeno se tiho nadam da će ih knjige na suptilan način obavestiti o zakonu.“ Takođe je izjavio da ga je njegova ćerka Šea inspirisala za lik Teodora Buna. „Moja ćerka Šea je učiteljica u Severnoj Karolini i kada je dobila peti razred i dala im da pročitaju moju knjigu, troje ili četvoro od njih su se nakon toga pojavili i rekli da bi volela da odu u pravnu profesiju.“ U intervjuu u oktobru 2006. godine u emisiji Čarli Rouz, Grišem je izjavio da mu je obično potrebno svega šest meseci da napiše knjigu, a njegov omiljeni autor je Džon le Kar. U 2017. Grišem je objavio dva trilera. Ostrvo Kamino objavljeno je 6. juna 2017. Ruster bar, objavljen 24. oktobra 2017, nazvan je njegovim najoriginalnijim dosadašnjim radom, u časopisu Njuz Herald. Značenje juga Nekoliko pravnih trilera Grišem postavljeno je u izmišljeni gradić Klenton, u Misisipiju, u jednako izmišljenom okrugu Ford, severozapadnom gradu Misisipiju, još uvek duboko podeljenom rasizmom. Prvi roman postavljen u Klentonu bio je Vreme za ubistvo . Ostale priče su: Poslednji porotnik, Poziv, Veće, Prebrojavanje i Sikamor Rou . Priče iz kolekcije Ford Kaunti takođe su postavljene u i oko Klentona. Ostali Grišemovi romani imaju nefiktivna južnjačka značenje, na primer Partner je postavljen u Biloksiju, a velike delove Pelikanovog podneska i Bežećeg žirija u Nju Orleansu. Privatni život Brak Grišem se oženio sa Reni Džouns 8. maja 1981. godine. Par ima dvoje dece zajedno: Šeu i Taj. Taj je igrao koledž bejzbol za Univerzitet u Virdžiniji. Vlasništvo nad nekretninama Porodica provodi svoje vreme između viktorijanskog doma na farmi izvan Oksforda u Misisipiju, kuće u Destinu, na Floridi i kondominijuma u MekKorkl Plejsu u Čapel Hilu, Severna Karolina, kupljene 2008. Religija Kao baptist, on se zalaže za odvajanje crkve i države. Jednom je rekao, „Imam nekoliko veoma dubokih verskih ubeđenja koja držim za sebe, a kada vidim ljude koji ih koriste u političke svrhe, to me jako iritira“. Kasnije u životu, Grišem se preobratio u Presbiterijansku crkvu. Ukazao je na sklonost visoko obrazovanijem sveštenstvu i želju za „dostojanstvenijim“ stilom bogosluženja. Bejzbol Grišem je čitavu strast za bejzbolom demonstrirao delimično i podrškom aktivnostima u Maloj Ligi, i u Oksfordu i u Šarlotsvilu . Grisham je 1996. godine sagradio omladinski bejzbol kompleks od 3,8 miliona dolara. Kao što napominje u predgovoru Kaliko Džoa, sam Grišem je prestao da igra bejzbol nakon što mu je lopta koju je bacio bacač umalo nanijela ozbiljnu povredu. Ovo iskustvo stvorilo je Grišemu stalnu odbojnost prema bacačima. I dalje je obožavatelj tima za bejzbol Državnog univerziteta u Misisipiju i pisao o svojim vezama sa univerzitetom i Left Field Lounge u uvodu za knjigu Dudi Nobl Fild: A Selebrejšn of MSU Bejzbol. Otkako se preselio u oblast Šarlotsvil, Grišem je postao pristalica kluba Virdžinija Kavaljera i redovno je viđen kako sedi na terenu na košarkaškim igrama. Grišem je takođe doprineo donaciji u iznosu od 1,2 miliona dolara timu Kavaljera za bejzbol u Šarlotsvilu, Virdžinija, koji je korišćen tokom obnove Devenport Filda 2002. godine. Politički aktivizam Grišem je član upravnog odbora Projekta nevinosti, koji vodi kampanje za oslobađanje nepravedno osuđenih na osnovu DNK dokaza. Projekat nevinosti tvrdi da pogrešne presude nisu izolovani ili retki događaji, već da potiču od sistemskih nedostataka. Grišem je svedočio pred Kongresom u ime Projekta nevinosti. Grišem se pojavio na Dejtlajn NBC, Bil Mojers časopisu o PBS-u, i drugim programima. Pisao je za Njujork Tajms 2013. godine o nepravedno zatvorenom zatvoreniku u Guantanamu. Grišem se protivi smrtnoj kazni i taj stav vrlo snažno izražava u Ispovedi. On smatra da su stope zatvora u Sjedinjenim Državama previsoke, a pravosudni sistem „zatvara previše ljudi“. Navodeći primere koji uključuju „crne tinejdžere zbog manjih optužbi za drogu“ onima koji su gledali dečiju pornografiju na internetu „, on je kontroverzno dodao da veruje da nisu svi gledaoci dečije pornografije nužno pedofili. Čuvši od mnogih ljudi protiv ove pozicije, kasnije je tu izjavu povukao u postu na Fejsbuku . Univerzitetske biblioteke u Misisipiju, Odeljenje za rukopise, čuvaju sobu Džona Grišema, arhivu koja sadrži materijale koji su nastali tokom mandata autora kao državnog predstavnika u Misisipiju i koji se odnose na njegove radove. 2012. godine u njegovu čast preimenovana je Pravna biblioteka na Pravnom fakultetu Univerziteta u Misisipiju. Više od decenija nosila je ime senatora Džejmsa Istlenda. U 2015. Grišem je, zajedno sa još oko 60 drugih ljudi, potpisao pismo objavljeno u Klerion Ledžeru, pozivajući da se ukloni umetak ispod zastave Misisipija koji sadrži zastavu Konfederacije . Koautor pisma je s autorom Gregom Ilesom ; par je kontaktirao razne javne ličnosti iz Misisipija radi podrške. Nagrade i priznanja 1993. Zlatna ploča Američke akademije dostignuća 2005. Nagrada za priznanje autora Pegi V. Helmerih Britanska nagrada za životno delo, 2007. Nagrada za stvaralaštvo za beletristiku u biblioteci Kongresa 2011. Uvodna nagrada Harper Li za pravnu fantastiku za Ispovest Nagrada Harper Li za pravnu fantastiku za Sikamor Rou za 2014. Romani A Time to Kill (1989) The Firm (1991) The Pelican Brief (1992) The Client (1993) The Chamber (1994) The Rainmaker (1995) The Runaway Jury (1996) The Partner (1997) The Street Lawyer (1998) The Testament (1999) The Brethren (2000) A Painted House (2001) Skipping Christmas (2001) The Summons (2002) The King of Torts (2003) Bleachers† (2003) The Last Juror (2004) The Broker (2005) The Innocent Man (2006) Playing for Pizza† (2007) The Appeal (2008) The Associate (2009) The Confession (2010) The Litigators (2011) Calico Joe† (2012) The Racketeer (2012) Sycamore Row (2013) Gray Mountain (2014) Rogue Lawyer (2015) The Whistler (2016) Camino Island (2017) The Rooster Bar (2017) The Reckoning (2018) The Guardians (2019) Camino Winds† (2020) Dečiji pravni trileri Teodor Bun: Dete pravnik (2010) Teodor Bun: Abdukcija (2011) Teodor Bun: Optuženi (2012) Teodor Bun: Aktivista (2013) Teodor Bun: Begunac (2015) Teodor Bun: Skandal (2016) Teodor Bun: Saučesnik (2019) Kratke priče „ Okrug Ford“ (2009) „ Tumor“ (2016) „Partneri“ (2016) „Svedok suđenja“ (2016) MG62 (N)

Odlično kao na slikama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život[uredi | uredi izvor] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine[uredi | uredi izvor] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Formula i naravni instrumenti[uredi | uredi izvor] Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam[uredi | uredi izvor] Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi[uredi | uredi izvor] Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva[uredi | uredi izvor] Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti[uredi | uredi izvor] Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga[uredi | uredi izvor] U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja[uredi | uredi izvor] Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography)