Lajoš Zilahi / Originalni Potpis / Autogram Kao na fotografijama Lajoš Zilahi (mađ. Zilahy Lajos; Nađsalonta, Transilvanija , 27. mart 1891 — Novi Sad, 1. decembar 1974) bio je mađarski pisac i dramaturg. Jedan je od vodećih, ako ne i najčitaniji prozni mađarski autor dvadesetog veka. Rođen je u Salonti, Transilvanija, tada deo Kraljevine Mađarske. Studirao je pravo na Univerzitetu u Budimpešti[1] pre nego što je poslat na Istočni front tokom Prvog svetskog rata,[2] gde je bio ranjen. Posle ranjavanja 1916. je napustio front i od tada radio kao novinar.[1] O svojim iskustvima sa ratišta potresno svedoči u romanu „Zarobljenici“ (mađ. Két fogoly). Njegovo najpoznatije delo je „Ararat“, deo trilogije, a najpotresnije „Samrtno proleće“. Njegovim delima provejava duh aristokratske Mađarske, odnosno Austrougarske, a izuzetno živim opisima uspeva da gane čitaoca. On je takođe bio aktivan i na filmu.[3]Osnovao je i svoju filmsku kuću.[1] Njegov roman iz 1928. Nešto pluta na vodi ekranizovan je dva puta. Njegova predstava General snimljena je kao film pod nazivom Vrli sin 1930. i kao Pobunjenik 1931. Nekoliko njegovih romana je prevedeno na bugarski, hrvatski, danski, holandski, češki, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, italijanski, japanski, poljski, rumunski, srpski, slovački, španski, švedski i turski. Edicija njegovih kratkih priča dostupna je na španskom, neke od njegovih pripovedaka prevedene su na bugarski, hrvatski, engleski, estonski, francuski, nemački, italijanski, poljski, portugalski, slovački, španski i švedski, a neki od njegovih pesama na nemački. Od 1948. godine je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, u emigraciji. Krajem pedesetih je često boravio u Novom Sadu gde je kupio kuću. Samo jednom, 1973. godine je posetio Budimpeštu. Planirao je da se vrati u Mađarsku, ali ga je smrt u tome sprečila. Lajoš Zilahi je sahranjen na budimpeštanskom groblju Kerepeši.

Geografijska čitanka prof.dr.Milan Šenoa Zagreb 1918.g *3335*2020 Autor: Milan Šenoa Izdavač : Društvo hrvatskih srednjoškolskih profesora Zagreb 1918.g Povez broš-meki, stranica 223.latinica,Format 15 × 24 cm,Težin 310 grama Stanje knjige Vrlo dobro-stranice uredne nema ispisivanja, naknadno prekoričena kartonom .Milan Šenoa 2.7.1869. - 16.11.1961. Najstariji sin Augusta i Slave Šenoa. Nakon klasične gimnazije diplomirao je geografiju i povijest na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i doktorirao 1895. Radio je kao profesor geografije na zagrebačkoj gornjogradskoj gimnaziji, te zatim kao redovni sveučilišni profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je bio i predstojnik Geografskog zavoda. Objavio je veliki broj znanstvenih djela, putopisa i članaka (`Rijeka Kupa i njeno porječje`; `Pontsko-jadranska razvodnica`; `Razvedenost istarskih i dalmatinskih otoka`, `Tipovi naših gradova`, ...). Također je bio književnik i prevodilac. Kroz književnost je prolazio tiho i samozatajno, jer je bio svjestan da nije lako stvarati i potvrditi se nakon slavnog oca Augusta Šenoe. Možda zbog toga nije nikada književnost pretvorio u svoju profesiju. Književno djelovanje počeo je novelom `Njuta` objavljenom u „Vijencu“ 1890. U prvoj komediji `Kako vam drago` iz 1893. ugledao se na Shakespeara, pa preuzima njegov naslov i djelomično karakterizaciju nekih likova. Radnju smješta u Dubrovnik 16. stoljeća, a zanimljivo je da su među likovima Marin Držić, Cvjeta Zuzorićeva i njen otac. Objavljuje povijesne drame `Kneginja Dora`, `Ban Pavao`, pripovjest `Exodus` i `Kvarnerske pripovjesti`. Izdaje povijesni roman `Posljednji krstaši kralja Andrije`, te biografiju `Moj otac`, u kojoj piše o povijesti obitelji i o svojim sjećanjima na oca Augusta koji je umro kada je Milanu bilo samo 12 godina. Milan Šenoa bio je i kazališni kritičar i feljtonist (piše o likovima i događajima Zagreba, što je rezultiralo posthumnim izlaskom knjige `O Zagrebu koješta`).

Bedz DA PITAMO ZAJEDNO - RETKO Ekspres TV tombola pogledati slike kljucne reci za pretragu bitumen bitulit brosura brosure katalog katalozi industrija bitumenskih proizvoda beograd bulevar jna broj br 67-69 izolacione mase izolaciona masa bitumeni bituliti kraberoid 120 blank industrija bitumenskih i sintetickih proizvoda proizvod proizvodi hidroizolacione kiselootporne i druge mase masa vinaz-vinil azbestnih ploca azbestne ploce nacin primene tehnicke karakteristike svojstva osobine rugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link politika ekspres expres skolski casovi novina novine magazin magazini politike retko retki znacka znacke poklon uz politiku srce u obliku srca srcad srca novinarstvo meta mete kruzna kruzne limeni limena znacka znacke znak pitanja targets bombardovanje srbije jugoslavije 1999. 1999 99 godine agresija na jugoslaviju nato reklama reklame Sanpaolo lajkovac lajkovca cira cire lokomotiva lokomotive voz vozovi zeleznica zeleznice lajkovacki lajkovacka pruga pruge opstina opstine septembra crveni crvena deciji decji savez savezi srbija srbije jugoslavije pionir pioniri volim srbiju srbija srpska zastava srbska beba kids kid bebe najbolje za srbiju ml m l miroljub labus lgbt duga dugine boje boje duge zastava zastave ja volim samo sebe ps srbi nasmesite se ovo je bila skrivena kamera saljivi smesni jubilej jubileji jubilarni jubilarna jubilarno 40. godina godine medicinska skola valjevski valjevsko valjevska valjevske ekologija ekoloski o ekologiji zavod zavodi yavod yavodi ya yastitu ydravlja yyyy kraljevacki grad kraljevo o kraljevo U veliko U elvisa prislija elvis prisli elvis presley znacka znacke retko retka expres ekspress televizija buba mara bubamara sa buba marom sa buba marom 4 12 13 8 postar sa postara radio televizija srbije jugoslavije rts rtj rtscg sfrj nostalgija politika ekspres vecernje novosti nagrada nagrade tonbola tombola tv expres express ekspres ekspress

ХАРИ МАРТИНСОН ПУТ У КЛОКРИКЕ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 1962 КОЛО LV КЊИГА 376 ............................................................... ХАРИ МАРТИНСОН Једна фантастична животна биографија !!! Рођен 19О4, син поморског капетана, изгубио рано родитеље и одрастао у сиротишту. Отиснуо се на море у четрнаестој години и дуго година пловио под заставама разних нација - као мали на броду, ложач, кувар, лутао као просјак по великим лукама света, скитао по Индији, Европи и Јужној Америци. Био радник на железници, на плантажама, продавао новине и радио у једној кланици у Аргентини. Био у бразилској револуционарној војсци, коју је напустио пошто му је било свеједно да ли се гувернер Рио Гранде зове Голес или Дијас.... НЕОБРАЗОВАН : Основна школа и тешка година живота, како је сам говорио ... Његово путовање и лутање завршило се у једном санаторијуму за туберкулозу из кога је 1928. године побегао у Стокхолм. Писао песме, чланке и есеје и читао све што би му дошло до руке, без већег реда и система: Киплинга, Хумболта, Бергсона, Фројда, Д.Х. Лоренса, Сандберга, Томаса Елиота... `Пут у Клокрике` је његово најзрелије дело, после кога је примљен у Шведску академију.... 1974. године добија Нобелову награду за књижевност, али после лоших критика и инсинуација да је Нобелова награда била намештена, убија се исте године, У 47-ој години живота, тако што је маказама расекао сопствени стомак... У сваком случају `Пут у Клокрике` је изванредан роман, роман о СКИТНИЦАМА који је написао човек који је и сам био скитница. Садржи језгро Мартинсонове перипатетичке, номадске филозофије: МИР И КРЕТАЊЕ, филозофије коју Мартинсон у многоме дугује свом одушевљењу за Кину и учење Тао... ПРЕПОРУКА ЗА ЧИТАЊЕ !!! (МИХАЈЛО ГРУШИЋ) ...................................................... Превео са шведског МИХАИЛО СТОЈАНОВИЋ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 318 СТРАНИЦА БЕЗ ПЕЧАТА БЕЗ ПОТПИСА БЕЗ ПОДВЛАЧЕНИХ СТРАНА ЧИСТО ******** КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1962. година СОЛИДАН ПРИМЕРАК

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marin Bego (Split, 16. studenoga 1881. — Zagreb, 24. rujna 1960.)[1] je bio hrvatski pripovjedač, romanopisac, novelist i putopisac. Po struci je bio odvjetnik. Otac je Vojislava Bege, hrvatskog akademika, profesora emeritusa i redovnog profesora Fakulteta elektrotehnike u Zagrebu. Rodio se je u Splitu 1881. godine. Pučke je škole pohađao u nekoliko gradova: u rodnom Splitu, Šibeniku i Kninu. Za srednje školovanje imao je klasičnu gimnaziju koju je pohađao u Sinju i Splitu. U Beču i Zagrebu studirao je pravo. U Zagrebu je prvi put doktorirao 1909., a u Lavovu drugi put, 1912. godine. Poslije studija bio je na sudskoj praksi u Trstu i Rovinju. Radio je kao odvjetnik u nekoliko gradova: kraće vrijeme u Trstu, Voloskom, Pazinu i rodnom Splitu. Prevodio je s latinskog i grčkog. Napisao je i knjigu putopisa Niz našu obalu. Knjiga je doživjela tri izdanja: dva u Splitu (1912. i 1979) i jedno u Zagrebu (1944). Nema mnogo putopisa u našoj književnosti koji su doživjeli tri ili više izdanja. Zanimljivo je zagrebačko izdanje putopisa. Ne samo da je to prošireno izdanje, već je to izdanje ukrašeno s devet crteža različitih gradova, koji se obrađuju u putopisima. Jedan od tih crteža odnosi se na Trst, dao ga je slikar Bruno Bulić, rođeni Tršćanin. Dok je boravio u Trstu, bio je urednikom lista Balkana od 1908. do 1909. godine. Od 1910. izdavao je kalendar Jadran zajedno s Milutinom Cihlarom Nehajevim. Djela Djela Marina Bege:[4][5] S mora, 1911. Niz našu obalu, 1912. Novele, 1916. U očekivanju, 1917. Eva: deset odabranih novela, 1925. Vječna varka: roman iz splitskog života, 1928. Djeca ulice: drama iz suvremenog života u tri čina s predigrom, 1943.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Deset odabranih novela Marin Bego (Split, 16. studenoga 1881. — Zagreb, 24. rujna 1960.)[1] je bio hrvatski pripovjedač, romanopisac, novelist i putopisac. Po struci je bio odvjetnik. Otac je Vojislava Bege, hrvatskog akademika, profesora emeritusa i redovnog profesora Fakulteta elektrotehnike u Zagrebu. Rodio se je u Splitu 1881. godine. Pučke je škole pohađao u nekoliko gradova: u rodnom Splitu, Šibeniku i Kninu. Za srednje školovanje imao je klasičnu gimnaziju koju je pohađao u Sinju i Splitu. U Beču i Zagrebu studirao je pravo. U Zagrebu je prvi put doktorirao 1909., a u Lavovu drugi put, 1912. godine. Poslije studija bio je na sudskoj praksi u Trstu i Rovinju. Radio je kao odvjetnik u nekoliko gradova: kraće vrijeme u Trstu, Voloskom, Pazinu i rodnom Splitu. Prevodio je s latinskog i grčkog. Napisao je i knjigu putopisa Niz našu obalu. Knjiga je doživjela tri izdanja: dva u Splitu (1912. i 1979) i jedno u Zagrebu (1944). Nema mnogo putopisa u našoj književnosti koji su doživjeli tri ili više izdanja. Zanimljivo je zagrebačko izdanje putopisa. Ne samo da je to prošireno izdanje, već je to izdanje ukrašeno s devet crteža različitih gradova, koji se obrađuju u putopisima. Jedan od tih crteža odnosi se na Trst, dao ga je slikar Bruno Bulić, rođeni Tršćanin. Dok je boravio u Trstu, bio je urednikom lista Balkana od 1908. do 1909. godine. Od 1910. izdavao je kalendar Jadran zajedno s Milutinom Cihlarom Nehajevim. Djela Djela Marina Bege:[4][5] S mora, 1911. Niz našu obalu, 1912. Novele, 1916. U očekivanju, 1917. Eva: deset odabranih novela, 1925. Vječna varka: roman iz splitskog života, 1928. Djeca ulice: drama iz suvremenog života u tri čina s predigrom, 1943.

HÖCHST- Ručno oslikan dezertni tanjir (1947-1964) Dimenzije Prečnik: 19 cm Visina: 1,5 cm Težina: 310 g Žig na dnu (plavim): HÖCHST (ispod crteža točka) „Höchster Porzellan-Manufaktur“ koristila je žig od ponovnog osnivanja 1947. do 1964. godine. Ručno dopisano, crvenim: Handgemalt (ručno oslikano) A Schultz 1989 U dnu oslikanog dela inicijali: AS (za A. Schultz) Fabrika „Höchster Porzellan-Manufaktur“ je druga najstarija fabrika porcelana u Nemačkoj, posle fabrike u Meissenu (Majsen). Osnovali su je dva trgovca, Johann Christoph Göltz (Johan Kristof Golc) i njegov zet Felician Clarus (Feličian Klarus), i slikar na porcelanu Adam Friedrich von Löwenfinck (Adam Fridrih fon Lovenfink) 1746. godine, na osnovu privilegije koju je izdao izborni knez Mainza, Johann Carl von Ostein (Johan Karl fon Ostajn). Privilegija je fabrici davala monopolski položaj u kneževini i dozvolu da kao zaštitni znak koristi crtež točka iz grba Höchsta (Hohst). Löwenfinck je radio u fabrici u Meissenu četiri godine, pre nego što je na ukradenom konju pobegao 1736. godine, jer su radnici bili pomno čuvani kako bi se zaštitila tajna proizvodnje porcelana. Löwenfinck nije znao tajnu onoga što se zvalo arcanum, osnove za izradu porcelana, i mogao je da pravi samo fajans, ali je pod njegovim uticajem obojen na veoma poseban i prefinjen način, koji je nazvao fajans-porcelan. Ove fine figure, uglavnom ptice, ljudske figure i životinje, obojene u izuzetne boje nikada ranije korišćene na fajansu, spadaju u najvažniju keramiku njegovog vremena. Prijateljstvo između trgovca Göltza i umetnika Löwenfincka nije dugo trajalo. 1749, Löwenfinck se preselio u Strasbourg (Strasbur) sa svojom porodicom – bratom i ženom koji su takođe bili slikari na fajansu i porcelanu. Göltz je i dalje želeo da proizvede pravi porcelan. Godine 1750. uspeo je da angažuje hemičara Johanna Jacoba Ringlera (Johan Jakob Ringler), koji je takođe pobegao iz Meissena i koji je znao tajnu izrade porcelana. Od tada je fabrika Höchst bila u stanju da uđe u konkurenciju sa Meissenom i sa fabrikama porcelana koje su bile osnovana u međuvremenu. Prvi period fabrike Höchst završio se katastrofalno: Göltz je bankrotirao 1756. godine, na početku Sedmogodišnjeg rata. Ovo je bila godina ekonomske depresije u Nemačke i celoj Evropi, jer rat nije bio samo unutrašnjenemački sukob, već je uključivo i Francusku, Englesku i Rusiju. Nesolventnost Göltza prekinula je proizvodnju na skoro dve godine. Međutim, fabrika nije bila sasvim mrtva. Bila je pod zaplenom i, začudo, upravo je službeni sekvestar, Johann Heinrich Maas (Johan Hajnrih Mas), bio taj koji je fabriku izveo iz depresije. 1759. godine lično je preuzeo brigu o fabrici i, sa dobrim osećajem za ekonomske uslove, ponovo je pokrenuo. Fabrika je uspešno radila sledećih pet godina. 1764. godine Maas je je želeo da prekine svoj lični angažman, i sledeće godine fabrika je pretvorena u akcionarsko društvo. U tom obliku radila je do 1778. godine kada joj je ponovo pretio potpuni kolaps, i jedino rešenje je bilo da izborni knez postane i akcionar fabrike. Nastavila da posluje do 1793. godine, kada je proizvodnja prekinuta zbog previranja tokom Francuske revolucije, kao i opsade i okupacije Mainza. 1796. godine fabrika je u potpunosti zatvorena. 1927. godine gradska vlada Mainza otkupila je sve očuvane porcelanske figure Höchs i upotrebila pri izgradnji gradske kuće, palate Bolongaro. 1946. godine odražana je u Frankfurt-Höchstu izložba „200 godina Höchst porcelana“, kao početak napora da se oživi proizvodnja u mestu osnivanja fabrike. 1947. godine ponovno je osnovana „Höchster Porzellan-Manufaktur“ u Höchstu, sa proizvodnim pogonom u Frankfurt-Sossenheimu (Frankfurt-Zosenhajm). 1996. godine, na 250-godišnjicu od osnivanja, počela je proizvodnja u novom pogonu „Porzellanhof am Park“, pored gradskog parka u Frankfurt-Höchstu. 2018. godine fabrika je ponovo bankrotirala, a proizvodnja je ubrzo pokrenuta zahvaljujući privatnom investitoru. Danas, “Höchster Porzellan-Manufaktur 1746”, sa sedištem u zaštićenoj industrijskoj zgradi u gradskom parku Höchst, i dalje proizvodi vrhunske predmete, kao što je to radila kroz 270 godina. Prodaje se bez držača za tanjir. (118/16-39/127-kp/1197)

48 x 68 cm 2 x presavijen movie poster ILUSTROVAO : BOLE 1964 Bridge to the Sun is a 1961 film, directed by Etienne Périer, starring Carroll Baker, James Shigeta, James Yagi, Tetsurō Tamba, and Sean Garrison. It is based on the 1957 autobiography Bridge To The Sun by Gwen Terasaki, which detailed events in Gwen`s life and marriage. Gwen Harold, an American woman from Tennessee, meets Hidenari Terasaki (called Terry by his friends and family), the secretary to the Japanese Ambassador, while attending a reception at the Japanese Embassy in Washington D.C. with her Aunt Peggy and friend Bill. They share a moment while Terry is showing her the antique Japanese artworks on display in the Embassy, and after some reluctance, she agrees to allow him to call on her. They begin dating and they quickly fall in love, even though Terry occasionally has fits of anti-western sentiment. When Terry asks her to marry him, she agrees, much to the chagrin of Aunt Peggy (who was raised in the Jim Crow South), and who sees the relationship as unnatural, especially when there are `nice clean young men` available. The Japanese Ambassador also calls on Gwen and attempts to dissuade her from accepting, claiming it would hurt Terry`s career by giving him an American bias, and states that even though the two countries are friendly, anything could happen between foreign countries. He seems to hint at possible aggression in the future, even though it is only 1935 and the Japanese have not yet resumed conflicts with China, keeping the countries of Gwen and Terry at an uneasy peace. They eventually marry despite the obstacles and, when Terry is recalled, travel to Japan by ship. Almost immediately after disembarking and arriving in Tokyo, Terry begins to treat Gwen much differently, expecting her to behave according to the male-centric beliefs of contemporary Japan, such as being silent among men, always entering doors after the men, and virtually bending to every whim of Terry and her male relatives. They continually fight and make up, mostly because of Gwen`s outspokenness among men and Terry`s strict adherence to the local customs. After having a fight one night over a general saying that Terry should be proud he may have a son to die for the Emperor, and Gwen speaking out about his distasteful comment, they make up and she reveals that she was so offended by the comment because she is pregnant. The baby daughter is named Mako. By November 1941 Terry has been reassigned to the Embassy in America. They have Thanksgiving dinner in Washington with Aunt Peggy, as World War II embroils the world around them and America is one of the few powers of the world still at peace. Terry speaks on the phone with his friend Haro. He mentions that Mako, now about 5 years old, has an apparent illness involving too many antibodies in her blood. He also mentions a possible upcoming invasion of Thailand by the Imperial Japanese Army. Sensing that it may be the last chance for peace between America and the Empire of Japan, Terry attempts to go over the heads of his superiors and have a cable sent directly to President Roosevelt, alerting him to cable the Emperor to seek to preserve the peace. However, the Emperor is rapidly becoming the leader of Japan in name only, because of a power struggle with the army leaders. Terry`s effort is in vain as December 7th comes and war is declared shortly after the Japanese attack. Terry calls Gwen after hearing of the attack and tells her to leave Washington for Tennessee with Mako, but the FBI enter and force her to hang up the phone. She decides to accompany Terry back to Japan, as he is due to be deported in an Ambassador exchange, and there is nearly a riot as she leaves with the other Japanese families, because of anti-Japanese fervor sweeping the nation in the aftermath of the attack on Pearl Harbor, The Philippines, and other European and American held colonies and bases in the Pacific and Asia. In Japan, a similar nationalist, anti-American hatred, is shown among the citizens. Terry, however, is less enthusiastic about the war, and attempts to be a mediator for peace, which is dangerous due to sentiment and secret police. Gwen is briefly accosted by a group of soldiers, who try and force her to walk on an American flag. She refuses and an air raid begins, causing panic in the streets as bombs begin to destroy the area. She sees a crying child and remembering her daughter, runs to the smoldering school to rescue Mako, who says that children had hit her and called her an American. Later, Terry reveals that he is under suspicion for being disloyal, because he has an American wife, does not belong to any patriotic clubs, and speaks out against the war. Soldiers enter and search the house, and while they don`t arrest him, it is clear that he and his family are going to have a rough time as long as they stay in Tokyo. They agree to stay at a friend`s empty house outside of the city. As they leave Tokyo, they run into Terry`s cousin, Ishi, who has been one of the few people who has been kind to Gwen. Now a soldier, he informs them that he is captain in a Kamikaze squadron, and will soon `die for a descendent of the sun-god`. While taking a train, Gwen sees captured American soldiers, possibly on a death march. They arrive at their new home and meet the young girl who lives there. Terry reveals that he is going back to Tokyo, and didn`t tell her earlier because she would not have gone to stay without him. He offers to arrange her passage back to America, but she refuses, wanting to be close to her husband. As the war continues, food shortages and widespread damage make it clear that things are going against Japan. As the years go on, Terry visits less and less, and Mako grows not knowing any other existence besides one of perpetual war. Terry returns after months and they enjoy a night`s sleep together. They awaken to a visit from a military police officer, who is looking for Terry. As the war continues to turn against them, they begin to suspect disloyalty from anyone critical of the government. Gwen manages to convince them that she has not seen Terry, and they leave. Terry reveals that he has brought a radio, and an American news station announces the end of the Battle of Iwo Jima, which will be used as a base to launch bombers against mainland Japan. Later on, the surrender of Nazi Germany, Japan`s main ally, is also announced, and it is clear that the invasion of Japan is coming soon. Terry and Gwen have a fight one night because he gave away the last of their food. Gwen goes to the village to get her hair done to please her husband and on her way home she allows Mako to play in the village but then a squadron of American bombers and fighters attack. The couple rush to find her, and amid the devastation of the village, they find Mako, alive and unhurt. Her close friend, however, has been hit and died instantly. At the burial, Gwen comments on Mako`s jaded reaction, showing no tears or emotion for her friend, because of Japanese customs, as well as growing up during a war. One night Gwen visits Terry`s old friend Hara, who has some power within the party, pleading for him to keep her husband safe. He introduces her to Tokyo Rose, a radio propaganda announcer who tries to hurt the moral of enemy armies listening to her broadcasts. They agree to help Terry, but only if Gwen makes an anti-American speech on the radio, recognizing the propaganda value of an actual American denouncing her country. Gwen refuses, and learns that Ishi has been fatally injured and is in the hospital. She visits, and realizing he is dying asks why he sent his wife away at this time. He reveals that it is tradition that he not want his loved ones to see him die. She returns home in time to see Terry, who had been hiding in the hills to avoid arrest, return. The next day, the entire village arrives at their house, being the only one with a radio, for the Emperor`s radio address. The Emperor has never spoken in public before, so they realize he must have major news, possibly surrender. As the village listens to the Emperor`s voice for the first time, the speech starts: We are fully aware of the inner-most feelings of all of you, however, have resolved to pave the way for peace for all generations to come. By enduring the unendurable, and suffering what is insufferable, let the entire nation unite as one family, from generation to generation, and cultivate the ways of rectitude and nobility of spirit. With the war over, Terry asks Gwen to return to her home of Johnson City, Tennessee, to put Mako in an American school while she is young and can lose her prejudices against America, to `become a bridge between the two nations`. At that time Gwen vehemently refuses to leave him. Later on, she finds Terry, who has been overworked, malnourished, and ill for many months, standing over his parents` graves. She recalls a speech he once gave her about visiting the graves of ancestors at times of marriage, birth and death. She also recalls the conversation with Ishi at the hospital before his death when he said he didn`t want his wife to see him die. She speaks to Terry`s doctor and learns that he has at most, months to live, and was trying to send his family away because, like his cousin, he didn`t want them to see him die. Days later, after Gwen agrees to his final wish to leave for America, Terry sees her and Mako off at the dock. They kiss and embrace for the last time, and Gwen reassures him that they`ll be expecting him soon, knowing she will never see him again. She holds her composure until he is out of sight, then breaks down and begins crying. As the ship departs, Terry walks down the dock, keeping pace with it until he can go no farther. The film ends with Gwen and Terry lovingly meeting each other`s gaze for a final time.

Oto Bihalji Merin - Nevidljiva kapija Tragigroteska Kosmos, Beograd, 1956. Mek povez, 214 strana. Oto Bihalji Merin (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista i istoričar umetnosti, jevrejskog porekla. Biografija Početkom XX veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“. U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji... Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kranjevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetk rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio `Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma`. Srpska izdanja knjiga * Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. * Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. * Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. * Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. * Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. * Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. * Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. * Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. * Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. * Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979.

Nažalost kreće od 81 strane Stanje se može videti na slikama Zadar 1914 MIRKO KOROLIJA - PESME , ZADAR 1914 IZDANJE KNJIŽARE ENRIKO DE ŠENFELD 292 strane Fali prvih 80. Mirko Korolija (Kistanje, 9. septembar 1886 — Šibenik, 10. jul 1934) srpski književnik i političar [1]. Mirko Korolija Datum rođenja 9. septembar 1886. Mesto rođenja Kistanje Austrougarska Datum smrti 10. jul 1934. (47 god.) Mesto smrti Šibenik Kraljevina Jugoslavija Biografija Уреди Mirko Korolija je rođen u Kistanjama u Bukovici. Otac Ćirilo bio je sekretar kistanjske opštine, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica Kistanjske pošte. Osnovnu školu je završio u rodnim Kistanjama. U Zadru upisuje „Cesarsko Kraljevsku Veliku Gimnaziju“ gdje počinje pisati pjesme, a prve stihove objavljuje već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja. Profesor maternjeg jeazika mu je Vladimir Nazor. U Pragu Korolija završava pravni fakultet na kojem stiče zvanje doktora pravnih nauka. U to vrijeme objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru do 1919. godine kada je postavljen za sekretara Ministarstva prosvjete u Beogradu. Bavljenje politikom je započeo 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsjednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog svoje bolesti penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine. Od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu sjeverne Dalmacije, Primorja. Umro je u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostatci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u Kistanje [2] Od 2008. godine ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda, nosi ime po Mirku Koroliji[3]. Djela Уреди Pesme, 1914. Zidanje Skadra, lirska drama, premjerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920. Nove pesme, 1930. Pesme, Srpska književna zadruga, Beograd 1933. Izabrana dela, priredio Jovan Radulović, Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996.

Doktorska disertacija Bosko Petroic, svrseni bogoslov Sremski Karlovci Godina : 1901 Stranica : 111 Stanje : Lose ocuvana knjiga. Naslona strana i sledecih 20ak stranica nemaju veci ili manji deo desnog coska, takodje zadnjoj korici nedostaje manji deo.Vidljiv trag vlage verovatno na prvoj i na par poslednjih stranica. Knjiga je kompaktna, ceo tekst je vidljiv, nije podvlaceno, veoma retko u ponudi, nisam je nasao jos negde. ПЕТРОВИЋ Бошко – професор, новинар и књижевник (Параге, 10. X 1869 – Скопље, 7. VIII 1913). Користио је псеудониме Жељски и Стеванов. Гимназију је завршио у НСаду а богословију у Сремским Карловцима. Од 1894. је у Бечу студирао филозофију и германистику на универзитету и, упоредо, певање на конзерваторијуму. Дипломирао је и докторирао из области филозофије дисертацијом „Студије и критика на психофизички монизам“, која је у 1901. штампана у Сремским Карловцима. Радио је као професор у гимназијама у Сарајеву (од 1901), у Тузли (1904) и од 1905. у НСаду. После завршених школских испита у јуну 1913, за време српско-бугарског рата, као ратни дописник сарајевских листова „Српска ријеч“ и „Трибуна“ прикључио се штабу Треће српске армије. Умро је од колере у Скопљу. Писао је песме, приповетке и романе и објављивао их у „Јавору“, „Стражилову“, „Бранковом колу“, „Босанској вили“, „Летопису Матице српске“, „Застави“ и у сарајевској „Нади“. Јављао се и чланцима из филозофије и естетике, као и књижевним и позоришним критикама. Написао је позоришну игру у 3 чина Наш човек, која је била приказана у СНП 15. XII 1908, али без успеха. У својој брошури Српско народно позориште у Новом Саду 1907-1908. године (НСад 1908) критиковао је рад управе СНП у тој сезони и тражио да се проведу корените промене у репертоару, нарочито указујући на недостатак савремене домаће драме. Предлагао је да се отвори глумачка школа и да се већа пажња посвети ђачким представама у НСаду. Дао је детаљну анализу драматуршког рада у новосадском театру. Интересовали су га и стари јужнословенски ћирилски кодекси и у својој књизи Из старе српске књижевности (Сремски Карловци 1913) регистровао је и описао четрдесет рукописа, међу њима и познати Барањски препис Душановог законика из XVI века.

SARAJEVO,1937. meki povez. str. 71, dim. 21 x 14 cm. naslovna i ilustracije(drvorez) BRANKO SOTRA,IMA POSVETU I PAR ZUTIH MRLJA,LISTOVI CVRSTI NE ISPADAJU vise autora: markovic,cengic,softa,simic,dizdar,ujevic,mihic,grbic,kusan,kovac,kikic,bakula Бранко Шотра (Козице код Стоца 31. јануар 1906 — Стокхолм 21. мај 1960) је био српски сликар. Бавио се сликарством, графиком, примијењеном умјетношћу и ликовном критиком. Сликар Бранко Шотра рођен је у селу Козице код Стоца. Краљевску умјетничку школу завршио је у Београду 1929. године. У време студирања повезао се са Комунистичком партијом Југославије, па је због комунистичке делатности био више пута затваран. Службовао је у Охриду као стручни учитељ за дуборез у тамошњој Државној мушкој занатској школи. Након две године пребачен је у Вршац за наставника цртања у Мушкој занатској школи. За све време је сликао: портрете, пејзаже, што више тога, како би могао да их покаже у Београду. Хтео је да његова прва самостална изложба буде баш у престоници. Међутим, избио је Други светски рат и Бранко Шотра мобилисан у војску а сви његови радови су се загубили у току рата. Након капитулирања Краљевине Југославије наставио је да ратује борећи се у редовима НОВ и ПОЈ на просторима Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије и Србије. Након рата радио је на формирању Дома Југословенске народне армије у Београду, а касније је постављен за његовог начелника. Био је управник Војног музеја у Београду у периоду његове обнове. За редовног професора и првог ректора Академије за примјењену умјетност у Београду изабран је 1948. године и на тој дужности се задржао до 1956. године. Умро је изненада 21. маја 1960. године у Стокхолму. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. У уметнички живот Бранко Шотра је ушао тридесетин година двадесетог века и то као сликар, да би се касније кроз живот све више окретао графици. Када је постао професор на Академији примењених уметности графика и дуборез су му постали главна преокупација.

Živi Lješevi u kući smrti na Banjici *6772*02-2023 Jerko Dobrič autor vlastita naklada autora štampano u decembru 1945.g Povez broš-naknadno karton,latinica,182.sreana, format; 20,5 x 14,5 cm, težina 170.grama DORBIĆ, Jerko, političar, novinar i publicist (Šibenik, 30. IX. 1880 — Šibenik, 3. IV. 1960). Od 1900. do 1914. sudjeluje u radu Austrijske socijaldemokratske radničke stranke te u njezinim autonomnim južnoslavenskim sekcijama u Trstu, u Istri i u Dalmaciji, a bio je i tajnik Socijaldemokratske stranke Dalmacije. Radio je i na sindikalnom organiziranju u Dalmaciji. Za općeg štrajka pomoraca u Trstu 1902. uhićen je u Rimu zbog poticanja na pobunu u Puli. U Beču je svjedočio na procesu šibenskom socijalistu N. Njegušu zbog pokušaja atentata na ministra V. Hochenburgera (1911). God. 1914. na Kongresu Socijaldemokratske stranke u Beču bio je isključen iz stranke. Suradnik je socijalističkih listova Socijalista, Sloboda, Glas malog puka, Glas radnog naroda, Slobodna riječ, Crveni barjak i dr. Pokreće i uređuje listove Il Proletario (Pula 1900–01), satirični list Štipavac (Split—Trst 1911) te Izborni listak Socijaldemokratske stranke u Dalmaciji (Split 1911). Širi nacionalne i internacionalističke, socijalne i političke, antiklerikalne i ateističke ideje socijalističkog pokreta. Za I. svjetskog rata živi u Švicarskoj, između dvaju ratova u Splitu i Zemunu baveći se poduzetništvom. Ne sudjeluje u radničkom pokretu, a članke objavljuje u Borbi (1924), Dalmatinskom Hrvatu (1924) i Subotičkom glasniku (1927), npr. o gospodarstvu Dalmacije, o Italiji i fašizmu. U Zemunu ga je uhitio Gestapo 1941. i zatočio u logoru na Banjici (Beograd), gdje je do kolovoza 1942, zatim u policijskom zatvoru u Zemunu do potkraj 1942, a poslije živi u Šibeniku. Nakon rata objavio je o logoru svoje doživljaje i viđenja u kombiniranoj knjizi sjećanja i dnevnika. DJELA: Abbasso la maschera! Pola 1901. — La crisi di un’anima ovvero la prevenzione contro l’amore. Spalato 1908. — Božić i žrtvovanje sv. mise. Zagreb 1910. — Šta da radimo posle rata? Ženeva 1916. — Ekonomska struktura Dalmacije (u: Privreda i socijalna struktura Dalmacije. Split 1929, 14–23). — Zašto se progone Jevreji? Split—Zagreb 1939. — Živi lješevi u kući smrti u Banjici. Beograd 1945.

Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu. Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu.

`ECHT` TUPPACK - Dva dezertna tanjira `China Bunt` (1919-1944) Dimenzije Prečnik: 18,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 560 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Žig na dnu: “ECHT” TUPPACK (iznad krune i inicijala „S“, verovatno od „Schlesien“ / Šlezija) „China Bunt“ TIEFENFURTH (polukružno) “Porzellanfabrik C.H. Tuppack” koristila je žig od 1919. do zatvaranja 1944. godine. Fabriku fajansa u nemačkom gradu Tiefenfurt (Tifenfurt, danas: Parowa, Poljska) osnovao je 1908. godine Johann Heinrich Nicolai Matthiesen (Johan Hajnrih Nikolai Matizen). 1865. godine njegov sin Friedrich Nicolai Matthiesen (Fridrih Nikolai Matizen) uveo je i proizvodnju predmeta od porcelana. 1872. fabrika je prodata i nastavila proizvodnju kao akcionarsko društvo pod imenom “Schlesische Porzellan- und Steingut-Manufaktur AG.” Fabrika je imala uspeha u prvim godinama poslovanja, proizvodila je dekorisan i luksuzan porcelan, koji je velikim delom izvozila preko luka u Baltičkom moru. Investicije u nove objekte i mašine od 1872. do 1874. godine udvostručile su proizvodne kapacitet i doprinele kvalitetu proizvoda. Ipak, fabrika je bila primorana da proglasi bakrot 1885. godine. Najveći deo fabrike preuzeo je 1885. godine Louis Lövinsohn (Luis Lovinzon) koji je zaposlio Paula Donatha (Paul Donat) kao generalnog direktora. 120 zaposlenih proizvodilo je, pored cvetova od porcelana, i posude u stilu Rokokoa. Na osnovu sporazuma iz 1891. godine fabrika je prešla u ruke aktuelnog direktora Paula Georga Alfreda Donatha, koji ju je i dalje vodio, sada pod nazivom “Schlesische Porzellanfabrik Paul Donath”. Najveći deo proizvodnje luksuznih predmeta izvozio se u SAD, Englesku, Rusiju i Švedsku. 1909. fabrika je transformisana u kompaniju, generalni direktor je postao Ernst Wilhelm Fischer (Ernst Vilhelm Fišer), a od oko 1916. godine pod rukovodstvom Carla Hansa Tuppacka (Karl Hans Tupak) radilo je skoro 150 zaposlenih. Posle I Svetskog rata fabriku je preuzeo Carl Hans Tuppack i preimenovao u “Porzellanfabrik C.H. Tuppack”. Fabrika je radila sve do pred kraj II Svetskog rata, kada je zatvorena 1944. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (124/19-47/158-kp/1481)

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM KVARTETA IVANOVIĆA 1966. Poslata iz Beograda 25. juna 1966. godine Crno bela fotografija 10 x 15 cm Predrag Ivanović je poznati srpski i jugoslovenski trubač, pevač i kompozitor koji se pored džeza bavio i zabavnom muzikom i neko vreme uspešno vodio svoj popularni vokalni kvartet. Učestvovao je na prvom bledskom jazz festivalu kao član ‘Udruženja muzičara džeza i zabavne muzike Srbije’ . Osim što je svirao trubu u velikom orkestru i u manjim sastavima za koje je pisao i aranžmane, interesovao se i za pevanje. Ivanović je prvo formirao vokalni sastav od šest ljudi koji će kasnije redukovati na dva ženska i dva muška vokala. Sa tim sastavom pozantijim kao vokalni kvartet Predraga Ivanovića nastupao je i izvodio džez i pop muziku tokom kasnih pedesetih i šezdesetih godina. Mnogi kažu da ono što je Frenk Sinatra predstavljao za Njujork, to je Kvartet Ivanović bio za Beograd. Dok slušate njihovu muziku ispred očiju vam prolazi neko bezbrižno vreme, vreme kada novac nije bio najvažnija stvar na svetu, doterane devojke sa “konjskim repovima”, žiponima i baletankama, vespe, “fiće” i “tristaći”, letovanja u Rovinju, zeleni autobusi GSP-a, prepuni bioskopi… Najpoznatija pesma “Pod sjajem zvezda” je nastala 1957.godine, kada je Predrag bio u vojsci. Osećajući nostalgiju za Beogradom, napisao je tu melodiju na nekom starom klaviru u Domu armije, a stihove je naknadno napisala Mira Savić. Na molbu Darka Kraljića pesma je ušla u film “Ljubav i moda” 1960. godine. Kada je 1965. umro član kvarteta Bata Senić, kvartet zvanično prestaje da postoji. Predrag Ivanović (1930-2010) je otišao na Berkli, gde je diplomirao aranžiranje, a svirao je klavir i trubu. Aleksandra Ivanović (1937-2003), mecosopran, je nastavila da se bavi pevanjem u horu RTB i bila je profesor na FMU. Kao dirigent Ivanović je upravljao Studio ansamblom RTB – kao član trubačke sekcije osvojio je prvo mesto na festivalu u Juan- Les- Pinsu sa ‘Jazz orkestrom Radio- televeizije Beograd’ sa kojim je obavio sve koncertne i festivalske nastupe u zemlji i inostranstvu do 1974 godine, kada je poslednji put nastupio na jazz – festivalu u Ljubljani i kada je nažalost zbog bolesti morao napustiti aktivno sviranje.

odlično očuvano, ima mali potpis kao na slici Аутор Delorko, Olinko, 1910-2000 Наслов Zgode poremećene sreće : uspomene i zapažanja / Olinko Delorko Врста грађе есеј Језик хрватски Година 1942 Издавање и производња Zagreb : Matica hrvatska, 1942 Физички опис 139 str. ; 21 cm Збирка Suvremena knjižnica Matice hrvatske ; kolo 7, knj. 38 Olinko Delorko ( Split, 1910. – Zagreb, 2000.)Pjesnik i esejist. Uređivao književni časopis Hrvatska revija a s Dragutinom Tadijanovićem je uredio antologiju Hrvatska moderna lirika 1993. Prevodio je i s talijanskog Petrarcu i Dantea. Delorkova poezija se sjajno uklopila u visoke standarde hrvatske lirike dvadesetog stoljeća. Zgode poremećene sreće, autobiografsko-memoarski eseji iz 1942. Prvo izdanje. Nacrt za korice je izradio Mladen Veža. Delorko, Olinko, hrvatski književnik, proučavatelj usmene književnosti i prevoditelj (Split, 30. I. 1910 – Zagreb, 18. II. 2000). Diplomirao slavistiku i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1935. Kao srednjoškolski profesor službovao u Zagrebu 1937–50., a 1950–75. radio u Institutu za narodnu umjetnost. S B. Livadićem uređivao Hrvatsku reviju (1943–45). Kao proučavatelj usmenoga stvaralaštva, stručnim i znanstvenim radovima surađivao je u mnogim znanstvenim izdanjima, a priredio je i nekoliko zbirki usmenih pučkih pjesama. Studije i članke o hrvatskom usmenom pjesništvu skupio je u knjizi Zanemareno blago (1979). Autor je i antologija Hrvatska moderna lirika (s D. Tadijanovićem, 1933) i Talijanska lirika (s A. Nizeteom, 1939). Delorkovo pjesništvo (Pjesme, 1934; Rastužena Euterpa, 1937; Razigrani vodoskoci, 1940; Uznosite slutnje, 1944; Izgaranja, 1958; Lirski Eden, 1965; Dolaze oblaci, 1978; Sve tišim glasom, 1995) temelji se na hrvatskoj impresionističkoj tradiciji uz specifičan izraz u duhu romanskoga, u prvom redu talijanskog pjesništva. Izvornost izraza očituje mu se u zvučnosti stiha, nijansiranju boja te muzikalnim i ritmičkim vibracijama versa. I njegovi eseji (Radost i bol čitanja, 1978. i dr.) impresionistički su zapisi, a najbolji su mu iz talijanske književnosti (o G. Leopardiju, G. Papiniju, L. Pirandellu, Danteu Alighieriju i dr.). Kratka proza sabrana mu je u knjigama Zgode poremećene sreće (1942), Otimanja zaboravu (1988) i Dnevnik bez nadnevaka (1996). Kao prevoditelj istaknuo se prijevodima djela Michelangela, F. Petrarce, Dantea i A. Panzinija. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« za životno djelo 1999.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba da se opsece! 1937 g. Ljubomir Radovanovic Ljubomir Radovanović (Šabac, 1834 — Beograd, 28. jul 1868) je bio srpski pravnik i advokat zbog koga su njegova braća izvršila atentat na kneza Mihaila Obrenovića.[1] Biografija Rođen je u Šapcu u porodici trgovca i ćurčije Jovana Radovanovića, a majka mu je bila ćerka prote Nikole Smiljanića.[1] Školovanje je počeo u Šapcu, a zatim završio Prvu mušku gimnaziju u Beogradu 1851. godine. Studirao je pravo u Parizu. Radio je zatim kao advokat u Valjevu. Oženio se Sofijom ćerkom Jevrema Tadića, trgovca iz Valjeva. Stanovali su u Valjevu u Karađorđevoj ulici broj 7, imali su nekoliko kuća, ciglanu, vodenicu i više placeva. Prema popisu iz 1863. imovina mu je procenjena na 1220 dukata, a mesečni prihod od advokatske radnje iznosio je 50 talira.[1] Bio je vođa Kluba liberala u Valjevu koji su se zalagali za uklanjanje kneza Mihaila Obrenovića sa prestola Srbije i za uspostavljanje republike. Zbog sumnje da je učestvovao u pravljenju lažnih isprava u Tamnavi u aferi poznatoj pod imenom „Ubski kaiš“ osuđen je 1865. godine na 11 godine robije. Posle presude Apelacionog i zatim Kasacionog suda osuđen je na 7 godina robije. Zbog toga je protestvovala grupa viđenijih građana Valjeva, a posebno njegova braća Kosta i Pavle Radovanović koji su presudu smatrali nepravednom i da im je time ugrožen porodični ponos. Posebno oni su bili ljuti na Obrenoviće zbog smrti svog dede prote Nikole Smiljanića koga je u Kaoni otrovao Marko Štitarac po nalogu kneza Miloša. Javno su govorili da će ubiti kneza Mihaila. Zamisao su ostvarili 29. maja 1868. na Košutnjaku.[1] Njegova braća kao i on osuđeni su na smrt 27. jula 1868. godine i sutradan je kazna izvršena na Karaburmi. Zbog umešanosti u ubistvo kneza Mihaila kuća u Valjevu mu je oduzeta i otkupio je Jevrem Tadić i ostavio u nasleđe svom sinu Radomiru.[1] Suđenjem za atentat su bili obuhvaćeni i Nenadovići odakle je bio oženjen Pavle Radovanović i koji su rodbinski bili povezani sa suparničkom dinastijom Karađorđević.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paulo de Oliveira Leite Setubal (Tatui, 1. januar 1893 — Sao Paulo, 4. maj 1937) Sin Antonija de Oliveire Leite Setubala i Marije Tereze de Almeide Nobre je bio brazilski advokat, pisac i novinar. Paulo Setubal je bio učenik Čika Pereire u Tatuiju, kome duguje svu svoju obuku, pošto je bio učenik posvećen učenju i njegov učitelj, Čiko Pereira je verovao u njegovu sposobnost i rekao je svojoj majci da ga odvede na studije u prestonicu i ona je to učinila. pa je. Uprkos poteškoćama, odveo je sina na studije u Sao Paulo, upisao ga u školu braće Marist. Godine 1914. diplomirao je pravo u Sao Paulu. U to vreme je već objavio pesmu na naslovnoj strani novina A Tarde. Godine 1920. izlazi njegova knjiga poezije Alma Kabokla, čije je izdanje, sa tri hiljade primeraka, rasprodato za mesec dana. Između 1925. i 1935. objavio je nekoliko istorijskih romana, uključujući A Markuesa de Santos, O Principe de Nassau i A Bandeira de Fernao Dias. Godine 1926. radio je kao saradnik u novinama O Estado de S. Paulo. Od 1928. do 1930. bio je državni poslanik, ali je dao ostavku na mandat zbog pogoršanja tuberkuloze. Bio je oženjen Franciskom de Sousa Aranha (ćerka Olavo Egidio de Sousa Aranha i Visentina de Kueiroz Aranha), sa kojom je imao troje dece: Maria Visentina, Teresinha i Olavo Egidio Setubal. Narednih godina objavljuje knjige pripovedaka, hronika i memoara. Pesnik vezan za parnasovsku estetiku, Paulo Setubal je u svojim stihovima tematizirao život seljaka, kaboklo unutrašnjosti Sao Paula. Po izboru teme, tada je nazvan „regionalnim pesnikom”. Bio je i poznat i cenjen autor dela sa istorijskom tematikom, među kojima se izdvajaju roman Markeza de Santos (1925) i knjiga hronika O Ouro de Cuiaba (1933). Njegova poslednja knjiga bila je Confiteor, koju je posvetio svom učitelju koji je verovao u njegov potencijal, Čiku Pereiri, čak i kada je već bio veoma bolestan od tuberkuloze i tako citirao svog učitelja „ovde govorim o najbogatijem čoveku u mojoj zemlji, ali ne materijalno bogatstvo više nego znanje, dobrota i dobročinstvo, moj učitelj Čiko Pereira...``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jezik srpski, ćirilica, 96 str. Izdavač: `Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića` Beograd. Štampa: „Zora“ Beograd. Deo edicije: „Biblioteka školskih klasika (u izboru)“, knjiga br. 1. / Uređuju: I. Maričić i A. Žeželj. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811)[2] bio je srpski književnik, prevodilac, prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. On je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“.[3] Rođen je u današnjem rumunskom delu Banata, tadašnje Habzburške Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku.[4] Biografija Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[5]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[6] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Učio je osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovao ljubavlju prema knjizi, tetak je imao nameru da ga školuje za popa. Čitanje žitija svetaca inspirisalo je dvanaestogodišnjeg dečaka, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Osmansko carstvo, u pustinju da se posveti. Tetku se ovo nije svidelo te ga je odveo nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije.

U dobrom stanju Časopis Izbor Izbor najboljih savremenih članaka Borovo : Saradnici zajednice Bata, 1938 (Osijek : Krbavac i Pavlović) JANUAR 1939 ISPOVEST JEDNOG NACIONALSOCIALISTE Norman Angel NAŠA ATMOSFERA. „The Telescopo”, Njujork ROTARY INTERNATIONAL. Eduard Bas ZAŠTO JE PODBACIO MARKSISTIČKI SOCIALIZAM. Vilom Štofan KAKO ŽIVI AJNŠTAJN. „The Nation`, Njujork AUTOMOBIL U RATU. „Rovuo des doux Mondes`, Pariz MEHANIZAM PLAČA. „Sappro`, Milano CRNE KOŠULJE U LATINSKOJ AMERICI. „Current Hlstory“ Njujork ENGLESKI AUTORI? „Coronot“,` Čikago OVCA, DOBROTVOR ČOVEČANSTVA. „Sunday Expross“, London KOLONIALNO PITANJE. Stephen Henry Roberts VASPITANJE BUDUĆIH NARODNIH VOĐA. „La Grande Revue“, Pariz UKRAJINSKO PITANJE. „Pritomnost“, Prag LJUDSKA HRANA. C. C. Fumaa PARADOKS FRANCUSKOG KOMUNIZMA. Andre Maurols ITD. FEBRUAR ČOVEK KOJI JE SPASAO MIR. Stuart Hodgson PUŠENJE JE RĐAVA NAVIKA. „Your Life“, Njujork PROPAGANDA PREKO RADIA. „Revue des Doux Mondes“, Pariz PSIHOLOGIJA JAPANA. Margit Gantonboln ŠTA ĆE OTKRITI NOVI TELESKOP Poarson’a Magazine`, London PALESTINSKE NOĆI Ladislas Farago KLIMA PO PORUDŽBINI „Umschau“, Frankfurt DŽIBUTI. „Fortnightly“. London ZDRAVE OČI BEZ NAOĆARA. Dr. M. Poppard FRANCUSKA I MORAL MIDINETKINJE Henry do Montherlant PAPINI NAJBLIŽI SARADNICI. „Stuttgarter Illustrierte“, Štutgart OSNOVA MEDITERANSKE KRIZE .„Neuo Zoricher Zeitung“, Cirlh SAM NA JUŽNOM POLU. Richard E Byrd ITD. MART 1939 ENGLESKE KAPITULACIJE Norman Angol LAŽLJIVCI PRED SUDOM. „Coronet“, Čikago ZAŠTO DA MENJAMO AMERIKU? „The American Mercury“, Ridgefield U BUDUĆEM RATU ODLUĆIĆE VAZDUHOPLOVSTVO. Dušan Radović MUŠKARČEVE OPASNE GODINE Dr. Henry Allan Stonewall ŠTA HOĆE FLAMANCI? „The Nineteenth Century“. London LONDONSKI SITI. „Candide“. Pariz POZADINA PALESTINSKE KONFERENCIJE „Harper`s Magazine“. Njujork ČETRNAESTPRETSEDNIKA. „Die Wetwroche“, Cirih PROBLEM SIRIJE, „Polska Zbrojna“, Katovice KAKO TREBA RADITI. „Conferoncia“, Pariz KAKO SE VADI PETROLEJ? „Fortune“, Njujork O SNOVIMA. „Kelnlsche lltustriorta Zeitung``, Kala MUŠKARCI POD FEREDŽOM. „Kosmos“, Štutgart APRIL 1939 SUTRAŠNJA ŠPANIJA. „Christian Science Monitor“, Boston GRAD NA ZLATU. „Frankfurter Zeitung“, Frankfurt n/M JAPAN LOVI U MUTNOJ VODI. „The Atlantic Monthly“, Njujork PRAVITE PRIBELEŠKEI „The Rotarian“, Čikago JESU U KINEZI DOBRI VOJNICI? „The London Mercury“, London MISTIFIKACIJE PREKO RADIA. Je sale tout`, Pariz O UTICAJU MESECA NA ŽIVOT. `WIener Neueste Nachrlchten”, Beč ISLAM SE BUDI. „Currdnt History“, Njujork ZAŠTITA NASELJA OD NAPADA IZ VAZDUHA. Dr. V. Stanojević LIMA, VAŠINGTON I BERLIN. „The Economist`, London KUĆNI LEKAR IU SPECIALISTA? „Raader’s Digest”, Pleasantville PARADOKS FRANCUSKOG MONARHIZMA. Robert Strauaz-Hupd JEDAN ZABORAVLJENI PRONALAZAČ. „The Toronto Star`, Toronto KOZMETIČKA KOMEDIJA. „The American Mercury, Njujork ITD. MAJ 1939 MOSULSKI PETROLEJ. „Vue Pariz IZA KULISA ENGLESKE ŠTAMPE. „Neue Zorcher Zeltung`, Cirih PRIRODNA BLAGA SU NEISCRPNA, Science“, Otava AKO PROPADNE IMPERIJA... „L` lllustratlon“, Pariz NEVIDLJIVA VOJSKA. „Ken“ Člkago SLUČAJ LlTVINOVA. „Politikon“, Kopenhagen DVE INDIJE. „Forum“, Njujork VEŠTAČKA SVILA. Howard Stephenson JOZEF BEK. „Die Weltwoche“, Cirih NEMAČKA MORNARICA. „Current History“, Njujork LIČNOST DON HUANA. „Magazine Digest`, Toronto DEČIJE LAŽI. „Relch*Elternwerteu, Berlin HOLANĐANI KAO KOLONIZATORI. `Contemporary Japan“, Tokio DANCIG. Pascal Copeau ITD. JUN 1939 PREPOROD CRKVE U RUSIJI. Nlkoaus Basheaches PODVIZI AMERIČKIH NOVINARA. „Netionel-Zaitung` Bazal GENERAL FRANKO. „The Nlneteanth Century and After`. London VEŠTINA PUTOVANJA. „Siotaale“. Meksiko BEZBEDNOST SJEDINJENIH DRŽAVA „Reader’s Digest“, Pleasantville KLIMA I ČOVEK. „Youth Today“, Čikago BRITANSKA „PETA KOLONA` ,,Contemporary Review“, London ŠARL MORAŠ. „Peter LLoyd“, Budimpešta ČELIK | NJEGOV ZNAČAJ. „Sapero“. Milano TIRANIJA PERU. „Cunent History“ Njujork PREDRASUDE O ŽENAMA. „The Outspan“, Keptaon POLJSKA IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA. Raymond Leslie Buell KEMIJA SUROGATA. „Vesmir“, Prag| PUT ZA INDIJU. „Conferecia“, Parts ITD.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Janos i Macko - Pokvareno pismo - Sacuvano pismo - Vuk - Marijo, gde si? - Pobeda ruzne - Mati i kci - Muzjak - Sirota nasa Mumica - Lov Veljko Petrović (Sombor, 4. februar 1884 — Beograd, 27. jul 1967) je bio srpski književnik i akademik. Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine.[1] Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. godine u monaštvu dobiti ime Gerasim, i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka se zvala Mileva i bila je ćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko nedelja nakon porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.[2] Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, peštanskog Tekelijanuma.[3] Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. Godine 1908. Veljko prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. godine emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U `Srpskom književnom glasniku` objavljuje 1912. godine pripovetku `Zaborav`. Između 1914—1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor, za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. `Malo je pisaca koji su kao Veljko Petrović u književnost ušli tako sigurno, bez okolišenja, bez kucanja, pravo na glavna vrata. Otvorio ih je lično moćni Jovan Skerlić 1908. godine.` Književni kritičar Skerlić je za njega izrekao sudbonosne reči: `Čitajte te pesme! To su ne samo najbolje patriotske pesme koje danas jedan Srbin iz Ugarske peva, to ide možda u najbolje, ali izvesno u najoriginalnije stvari celokupne poezije srpske.`[4] Uz Veljka Petrovića vezuju se dva osnovna određenja: rodoljubivi pesnik i realistički pripovedač. U jeku balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, ćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. U dugom, srećnom braku ipak neće sve biti potaman, jer nisu imali dece. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. godine na štampi i publikacijama. Objavio je 1916. godine u američkom `Srbobranu`, na naslovnoj strani rodoljubivu pesmu `Srbiji`.[5] Godine 1918. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. godine je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Veljko Petrović je bio mason i njegov uspon u javnom i kulturno-umetničkom životu je bio nesumnjivo podržan iz tog miljea. On će u mnogim organizacijama, odborima, udruženjima prednjačiti - voditi glavnu reč i usmeravati kulturne tokove. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od decembra 1924. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.[6] Kasnije je Petrović napredovao i bio dugogodišnji načelnik u Ministarstvu prosvete (1927). U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. Veljko Petrović je 1928. godine postao potpredsednik beogradskog Pen-kluba.[7] Godine 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog, tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, Veljko Petrović je boravio u nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić, doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Februara 1936. godine dotadašnji dopisni član Srpske kraljevske akademije Veljko Petrović književnik izabran je za redovnog člana. [8] Postojalo je u Beogradu 1925. godine Društvo književnika, za čijeg je predsednika izabran tada Petrović. U Beogradu je inicijativom beogradskog centra Pen-kluba došlo do novog udruživanja pisaca. Prva skupština Udruženja književnika održana je februara 1937. godine u sali beogradske kafane `Kod dva jelena`. Izabran je na tom burnom skupu, pred četrdesetak prisutnih književnika, za predsednika Veljko Petrović.[9] U januaru 1938. postavljen je za programskog direktora Beogradske radio stanice.[10] Za vreme Drugog svetskog rata je bio izvesno vreme zatvoren od strane okupatora, zbog masonskog članstva. Umro je u Beogradu 1967. godine, a sahranjen je uz velike počasti u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. Književnost Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg Na književnom planu počeo je da zarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Godine 1912. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku rata rukopis izgubljen. Tek 1920. godine počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama: “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921), „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922), „Tri pripovetke“ (1922), „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke). Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka. Veljko Petrović je 1933. godine u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana. Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije. Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu. Po njemu je nazvana Ulica Veljka Petrovića (Sombor). Bibliografija 1902. „Rodoljubive pesme` 1909. „Bunja` 1912. „Na pragu` 1921. „Bunja i drugi iz Ravangrada` 1921. „Varljivo proleće` 1922. „Pomerene savesti` 1922. „Tri pripovetke` 1924. „Iskušenja` 1925. „Pripovetke` 1932. „Izdanci iz opaljena grma` 1948. „Prepelica u ruci` 1964. „Dah života` Nagrada „Veljkova golubica“ Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji „Veljkovi dani“, u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić.

Љубен Каравелов Стојчев (Копривштица, 1834.[1] или 1835. или 1837.[а][2]— 21. јануар 1879, Рушчук) је био бугарски песник, писац, енциклопедист, новинар, етнограф, народни херој и борац за ослобођење Бугарске од отоманске владавине[3]. Каравелов је старији брат[4] утицајног политичара Петка Каравелова (1843—1903). Провео је Љубен неколико година живота као емигрант у Србији, у Београду и Аустроугарској, у Новом Саду. Биографија Љубен је рођен у месту Копривштици у Бугарској 1837. године. Након завршене основне школе, у родном месту код учитеља Србина, Ђорђа Божиловића[5], требало је да настави школовање у Пловдиву. У тамошњој грчкој гимназији учење му није полазило за руком (јер није волео грчки језик), па је напустио школу и постао трговачки помоћник. Током школовања у Пловдиву, Љубен је прочитао са разумевањем две српске књиге, које су на њега много утицале. Радило се о насловима, српском зборнику `Невен-Слога` и `Косовка`.[6] Због потребе посла много путује, обилази не само Бугарску него и Србију и Босну. Тако је са оцем џелебџијом (трговцем стоке) 1854. године поред Бугарске посетио део Македоније и Србије. Иако трговац више га је привлачио народни живот, који путујући истражује и записује грађу. Напушта трговачку струку, и на предлог пријатеља Најдана Герова одлази 1857. године код брата у Русију.[3] Пошто не успе да се упише на Војну академију, прелази на историјски одсек Филозофског факултета у Москви. Бави се проучавањем историје, али и руске књижевности; ту започиње свој књижевни рад. На вест да су заратили Срби и Турци приспео је у Србију фебруара 1867. године, покушавајући да створи везу између подјармљених Срба и Бугара, ради заједничке борбе. Дружи се београдском омладином и сарађује са Светозаром Марковићем; за кратко време је добро научио српски језик. Као и Марковић и он се јавља представником реализма у књижевности. Августа 1867. године Каравелов у име Бугара учествује у раду скупштине `уједињене Омладине српске. Није сам у туђини, јер је у српској престоници јак емигрантски бугарски центар. У Београду је Бугарин Раковски, отворио `Бугарско ђачко друштво и читаоницу `Сједињеније``.[7] У лето 1867. године Каравелов са сунардницима оснива заверенички `Бугарски комитет`, у стану Анастаса Карастојанова - дворског фотографа, са радњом поред Саборне цркве. У друштву са још неким присталицама саставља у лето 1867. године `Закон` (правила организације) добровољачке чете. Као политички активан и експониран учесник догађаја у Београду, неколико месеци пре атентата на кнеза Михаила, бива непожељан због својих активности. Из Београда где се бавио `књижевним послом` био је фебруара 1868. године `истеран`.[8] Због прогона се склања у други српски центар, у Нови Сад где налази ново уточиште и наставља књижевни рад. Ту упознаје Змаја и Светозара Милетића, те постаје сарадник листа `Застава`.[9] Међутим хапсе на угарске власти, као сада великог противника режима Обреновића, и он силом прилика проводи пола године затворен у Пешти. Нашао је ново место за живот и рад у Румунији, у престоници Букурешту. Ту се бави публицистичким радом, покреће и уређује листове: `Знање` и `Слободу`. Не уклапа се довољно у револуционарну емигрантску бугарску средину. Зато поново долази у Београд где ће боравити до краја Српско-бугарског рата 1879. године[10] Последње време провео је са супругом у бугарском граду Русе (Рушчуку). Неуморно је радио на скупљању добровољаца за учешће у српско-турском рату. Имао је због тога проблема у Румунији, где је затваран због регрутовања бугарских добровољаца. Каравелов је своје здравље уништио у казаматима и емиграцији, умире исцрпљен у Рушчуку 1879. године од туберкулозе, у напону своје стваралачке снаге.[11] Друштвени ангажман међу Србима Почео је да пише у 31. години живота, почиње са поезијом, а инспирацију налази у страдању бугарског народа под Турцима. Био је дописни члан филозофског и филолошког одсека Српског ученог друштва од 1872. године, као `књижевник и журналист бугарски`. Он се тада бави у Букурешту, где је уредник листа `Слобода` (од 1870).[12] Писао је не само на матерњем, већ и на српском језику. Објавио је 1868. године у часопису `Матица` једну приповетку. Приповетку под називом `Је ли крива судбина?` посветио је београдским друговима.[13] Књижевно одељење Матице Српске га је 1869. године за ту приповетку наградила са 70 ф.[14] Професор Ватрослав Јагић (у време када је радио у Берлину) примећује у свом есеју о савременој бугарској књижевности, за `најбољег бугарског приповедача` Љ. Каравелова: `имао је талента да изнесе у оштрим цртама карактеристичне стране народног живота, али његов исувише голи реализам је често суров и досадан`.[15] Сматра се једним од твораца српског критичког реализма.[16] Писао је 1868-1869. године у новосадској `Матици` критички приказ књиге Милована Јанковића о смрти српског цара Душана,[17] затим о Абердаровом `Првом јеку` исте године и др. Био је ожењен Српкињом Наталијом Петровић Каравеловом, књижевницом, политичком активисткињом и добротворком, сестром српског политичара Настаса Петровића.[18] Венчање је било јуна 1868. године у Сремским Карловцима, а заједнички живот су наставили у Новом Саду. Наталија је била одана свом мужу у његовим политичким стремљењима. Тако је док су живели у Рушчуку (на Дунаву) са фалсификованим пасошем преносила преко Дунава пропагандни материјал, бугарском револуционару Василу Левском.[19] У браку нису имали деце, а удова Ната се након смрти мужа по други пут удала, и вратила у Србију.

Opis proizvoda • UNIVERZALNA VELIČINA: Maska oko struka Romix RH01 prilagođava se svim oblicima tela zahvaljujući svojoj univerzalnoj veličini. Idealna je za svakodnevno nošenje i neće te ograničavati tokom tvojih aktivnosti. • SPORTSKA UPOTREBA: Ova maska je odličan izbor za sve tvoje sportske aktivnosti, bilo da treniraš napolju ili u teretani. Pruža ti slobodu pokreta i podršku koja ti je potrebna dok se baviš omiljenim sportom. • JEDNOSTAVNOST UPOTREBE: Veoma je lako staviti i skinuti masku oko struka Romix RH01, što je čini praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Njena jednostavnost osigurava da možeš brzo nastaviti sa svojim aktivnostima bez komplikacija. • KOMFOR I PODRŠKA: Dizajnirana da pruži maksimalan komfor i podršku, ova maska oko struka će postati neizostavan deo tvoje sportske opreme. Osećaj se udobno i sigurno dok postižeš svoje fitnes ciljeve. • STILSKI DIZAJN: Crna boja daje maski oko struka elegantan i stilski izgled, što znači da ćeš izgledati dobro dok radiš na svom zdravlju i formi. Osim funkcionalnosti, Romix RH01 donosi i estetski užitak. Maska oko struka Romix RH01 je dizajnirana da ti pruži udobnost i podršku tokom svih tvojih sportskih izazova. Sa univerzalnom veličinom koja odgovara svima, ova maska je idealna za nošenje u različitim situacijama, bilo da se radi o trčanju, vežbanju u teretani ili bilo kojoj drugoj fizičkoj aktivnosti. Njena jednostavnost upotrebe omogućava ti da se brzo prilagodiš i nastaviš sa svojim treningom bez prekida. Osim što je praktična, maska oko struka Romix RH01 je i veoma stilski dizajnirana. Crna boja joj daje moderan izgled koji se lako uklapa u tvoj sportski ormar. Bilo da si na trčanju ili u teretani, ova maska će se istaknuti svojim izgledom i funkcionalnošću. Za one koji traže kombinaciju stila, komfora i funkcionalnosti, maska oko struka Romix RH01 je odličan izbor. Ne dozvoli da ti bilo šta stane na put ka ostvarenju tvojih fitnes ciljeva. Opremi se ovom maskom i uživaj u svakom trenutku dok radiš na sebi. Ne čekaj više, dodaj masku oko struka Romix RH01 u svoju sportsku kolekciju i osiguraj sebi partnera koji će pratiti tvoj ritam. Budi spreman za sve izazove i postavi nove granice sa ovom neophodnom sportskom opremom.

vrlo dobro stanje kao na slikama Božidar Knežević (Ub, 7/19. mart 1862 — Beograd, 18. februar/3. mart 1905) je bio profesor istorije, prevodilac nekoliko stručnih radova sa engleskog jezika i autor više naučnih dela iz oblasti filozofije istorije. Književnosti pripada samo njegovo, obimom malo ali značajno delo, Misli. Otac mu je bio Stevan Knežević, a deda Knez Ivo od Semberije.[1] Gimanaziju je završio u Beogradu, a tu je i diplomirao na Istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu. Godine 1884. je otišao u Užice i postao je nastavnik u tamošnjoj gimnaziji, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Napusto je na kratko profesorski posao i 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu, kao četni komesar. Godine 1889. je bio premešten sa službom u Niš, a zatim je radio i u Čačku, Kragujevcu, Šapcu, da bi 1902. godine bio premešten u Beograd. Iste godine je polagao profesorski ispit sa temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim uslovima. Ceo Kneževićev život je bio obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i za porodicu svoga brata, čestim premeštanjem po nalogu prosvetnih vlasti iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.[2][3] Ipak, uspeo je da sam nauči jezike, posvetio se dubljem izučavanju filozofije, istorije i sociologije, što je, s obzirom na lošu opskrbljenost tadašnjih bibliotečkih fondova i na neobrazovanost i intelektualnu nezainteresovanost palanačkog okruženja, bio veliki uspeh.[4] Pored drugih, značajni su njegovi prevodi sa engleskog Istorije civilizacije u Engleskoj H. T. Berkla (Beograd, 1893 — 1894) i O herojima Tomasa Karlajla (Beograd, 1903). Godine 1902. došao je u Beograd, gde je umro 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije. Po njemu se zove Biblioteka „Božidar Knežević” Ub. Misli[uredi] Misli Božidara Kneževića nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, nisu ni saveti praktične moralne filozofije, po uzoru na stare moraliste. U Mislima pisac često daje zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja. U njima ima tragova filozofskog špekulisanja i istorijskih ideja. Terminologija je ponekad naučna, ali u delu ima vrlo mnogo i ličnog, gotovo autobiografskog. Nezadovoljan svojim životom, duhovno i duševno vređan od okoline, bez pravog prijatelja i sagovornika, Knežević se povukao u sebe i odvojen od svojih savremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše nego besmrtnost duha. Cela ova mala knjiga je lirika intelekta i apoteoza misli, Kneževićeve osloboditeljke i utešiteljke od čamotinje, niskosti, gluposti i nerazumevanja.[5] Misli su prvo objavljene u Srpskom književnom glasniku (1901), a odštampane su u zasebnu knjigu najpre 1902, pa u drugom, dopunjenom izdanju u Beogradu 1914. godine.[2] Bibliografija[uredi] Knjige[uredi] Principi istorije. Knj. 1, Red u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Izdanje Fonda Dimitrija Nikolića Belje, 1898 (Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija). - VIII, 306 str. ; 23 cm Principi istorije. Knj. 2, Proporcija u istoriji / napisao Božo Knežević. - Beograd : Kraljevsko-srpska državna štamparija, 1901. - VII, [1], 384, [1] str. ; 23 cm Misli / Bož.[Božidar] Knežević. - Beograd : Državna štamparija, 1902 (Beograd : Državna štamparija). - 151 str. ; 17 cm Istorijski kalendar / [Božidar Knežević]. - Beograd : Štamparija S. Nikolića, [1904]. - 112 str. ; 20 cm Misli / Bož. Knežević. - 2. popravljeno izd. - Beograd : L. Marković, 1914 (Beograd : Pravda). - 156 str. ; 19 cm Zakon reda u istoriji / od Božidara Kneževića. - Beograd : Geca Kon, 1920 (Pančevo : Napredak). - XXIII, 171 str. ; 19 cm Prevodi[uredi] O herojima, heroizmu i obožavanju heroja u istoriji / napisao Toma Karlajl, Beograd, 1903. Ogledi / T. B. Makolej ; preveli B. Knežević i V. Savić. - Beograd : Srpska književna zadruga, 1912 (Beograd : `Dositije Obradović`). - [4], 187 str. ; 20 cm. - (Srpska književna zadruga ; 143) Drugi o Božidaru Kneževiću[uredi] Misli o velikom čovjeku / Božidar Knežević ; iz Kneževićevih djela odabrao Marko Đurić. - Zagreb : Tiskara V. Novotni, 1916. - 32 str. ; 16 cm. - (Knjižnica za narodno prosvećivanje ; 1) Čovek i istorija / Božidar Knežević ; [predgovor, izbor i redakcija Dragan M. Jeremić]. - Novi Sad : Matica srpska ; Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Novi Sad : Budućnost). - 330 str. : slika autora ; 21 cm. - (Biblioteka Srpska književnost u sto knjiga / [Matica srpska, Novi Sad; Srpska književna zadruga, Beograd] ; knj. 42) Beležnica : (1896-1897) / Božidar Knežević ; priredila Aleksandra Vraneš. - Ub : Gradska biblioteka `Božidar Knežević`, 2002 (Beograd : MST Gajić). - IX, 99 str. : faks. ; 18 cm Božidar Knežević / priredio Saša Radojčić. - Novi Sad : Izdavački centar Matice srpske, 2018 (Novi Sad : Sajnos). - 187 str. ; 24 cm. - (Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti ; knj. 118)