Souvenirs, impressions, pensées et paysages, pendant un voyage en Orient (1832-1833), ou notes d`un voyageur. Bruxelles 1836. Lamartine, (Marie Louis) Alphonse de. M.Alphonse de Lamartine Alfons de Lamartin, putopis, francuski jezik, treći tom od četiri ukupno, tvrdi povez, 300 strana, 14,5 cm format, vrlo dobro očuvana. Brisel 1836. Prvo izdanje je izašlo 1835. u Parizu - Lamartin (1790-1869), sa suprugom i ćerkom, putovao je svojom privatnom jahtom u stilu osmanskog princa, dajući skupocene poklone svojim domaćinima. Bio je poznat na istoku kao l`Emir Francais (Francuski princ) . Lamartin je ostavio svoju porodicu u Bejrutu i ​​sam otišao u Svetu zemlju, vratio se u Francusku kopnom preko Carigrada i doline Dunava. Na Levantu je proveo 16 meseci. Alfons de Lamartin (franc. Alphonse-Marie-Louis de Prat de Lamartine; Makon, 21. oktobar 1790 — Pariz, 28. februar 1869), francuski književnik i političar. Poznat je po autobiografskoj poemi `Jezero`, koja retrospektivno opisuje ljubav jednog para gledana kroz oči propalog čoveka. Lamartin je bio umetnik u francuskoj poetičkoj formi. Bio je jedan od retkih Francuza koji je svoj književni dar kombinovao sa politikom. Odgojen u strogom hrišćanstvu postao je bogoljub, te je napisao Jocelyn i La Chute d`un ange(Džoselin i pad andjela) . Napisao je Istoriju žirondinaca 1847. koja opisuje žirondince.[4][5] Puno je putovao a u Turskoj se 1820. godine oženio engleskinjom Marijom Birč. Radio je za fracusku diplomatiju u Italiji od 1825. do 1828. godine. Član Francuske akademije postao je 1829. godine. Bio je ministar spoljnih poslova od 24. februara 1848. do 11. maja 1848. godine. U svom prolasku kroz Niš, o Ćele kuli je rekao: Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu djecu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cijenu platili njihovi očevi. Lamartin, jula 1833. Preminuo je u Parizu završivši svoju karijeru literarnim slomom. Bista francuskog književnika Alfonsa de Lamartina (visina 60 cm, ukupna visina 260 cm) nosi natpis „Lamartinu proroku jugoslovenskog ujedinjenja“, a otkrivena je 1933. godine, u znak sećanja na Lamartinov boravak u Srbiji i stogodišnjicu objavljivanja njegovog dela „Put na Istok“ u kojem se nalazi poglavlje „Beleške o Srbiji“. On je tada izneo svoje čvrsto uverenje da će uskoro doći do ujedinjenja Južnih Slovena. Nedaleko od spomenika počinje ulica nazvana po francuskom piscu. To nije jedini spomenik Lamartinu u Beogradu, postoji još jedan u Zemunskom parku.

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, reparirano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji – Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti – kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju – Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice MG43 (N)

Knjiga je nerasečenih tabaka, spolja nekoliko mrlja po koricama i rikni, unutra odlično očuvana. Autor - osoba Mirković, Mijo, 1898-1963 = Mirković, Mijo, 1898-1963 Naslov Agrarna politika / Mijo Mirković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1940 Izdavanje i proizvodnja Beograd : ǂIzdavačko-prosvetna zadruga ǂS.O.J., 1940 (Beograd : Zadružna štamparija) Fizički opis VIII, 312 str. ; 24 cm. ISBN (Broš.) Napomene Registar. Predmetne odrednice Agrarna politika – Istorija – Jugoslavija – 1918-1939 Agrarna ekonomija Mirković, Mijo (Miho, književni pseudonim Mate Balota), hrvatski ekonomist i književnik (Rakalj, 28. IX. 1898 – Zagreb, 17. II. 1963). U početku I. svjetskog rata bio je s obitelji evakuiran u Moravsku. Nakon povratka radio je kao novinar u Hrvatskom listu u Puli, 1919–20. studirao je filozofiju i slavistiku u Zagrebu i Beogradu, potom ekonomske i društvene znanosti u Berlinu i Frankfurtu na Majni, gdje je 1923. i doktorirao disertacijom iz ekonomije. Predavao je na Pravnome fakultetu u Subotici (1928–39) i na Ekonomsko-komercijalnoj visokoj školi u Beogradu (1939–41), a nakon rata bio je sve do smrti redoviti profesor na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Bio je sudionik više međunarodnih konferencija, među ostalima i Pariške mirovne konferencije (1946), koja je pridonijela konačnomu pripojenju Istre Hrvatskoj. Od 1947. bio je redoviti član JAZU. Godine 1960. dobio je Nagradu za životno djelo. Objavio je velik broj knjiga i rasprava s područja teorije vanjske i unutarnje trgovine, ekonomike agrara, industrijske politike, ekonomske povijesti, ekonomike narodnoga gospodarstva i dr. (Trgovina i unutrašnja trgovinska politika, 1931; Spoljna trgovinska politika, 1932; Industrijska politika, 1936; Agrarna politika, 1940; Ekonomska struktura Jugoslavije 1918–1941, 1950; Ekonomika agrara FNRJ, 1950; Seljaci u kapitalizmu, 1952; Ekonomska historija Jugoslavije, 1958; Uvod u ekonomiku Jugoslavije, 1959). Kao glavni tajnik Akademije 1951. pokrenuo je ediciju Građa za gospodarsku povijest Hrvatske. Od rane se mladosti bavio i književnim radom. Godine 1938. objavio je čakavsku zbirku Dragi kamen (1938). Ta zbirka zavičajne tematike i snažna socijalnog tona, s nostalgičnim doživljajem Istre, zbog velike je popularnosti postala kultnom knjigom istarskih Hrvata. Tijesna zemlja: roman iz istarskog narodnog života (1946) ekonomsko-socijalna je studija istarskoga sela u drugoj polovici XIX. i početkom XX. stoljeća. Objavio je i povijesno-autobiografske monografije Stara pazinska gimnazija (1959) i Puna je Pula (1954) te kulturnopovijesne studije u esejističko-znanstvenoj formi Flacius (1938) i Matija Vlačić Ilirik (1960). Njegovi putopisni zapisi nastali od 1930-ih do 1950-ih objavljeni su posmrtno (Na crvenoj istarskoj zemlji, 1979). U Raklju se njemu u spomen od 1968. održavaju Susreti na dragom kamenu. MG31

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! II knjiga (krivicna dela protiv opstih dobara) Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.

Стефан Цвајг: ДОСТОЈЕВСКИ Издавач: Књижарница СВЕТЛОСТ, Београд, 1931.год. Меки повез, 136 страна, ћирилица. Сасвим солидно очувано. `Штефан Цвајг (нем. Stefan Zweig; Беч, 28. новембар 1881 — Петрополис, 22. фебруар 1942) био је аустријски писац, драматург, новинар и биограф. На врхунцу своје књижевне каријере, током 1920-их и 1930-их, био је један од најпопуларнијих књижевника на свету. Штефан Цвајг рођен је у Бечу 1881. Био је син Морица Цвајга, имућног јеврејског произвођача текстила. Мајка, Ида Бретауер Цвајг, потицала је из јеврејске банкарске породице. Њен отац, Јозеф Бретауер, двадесет година је радио у Анкони, где је Ида рођена и одрасла. Цвајг је студирао филозофију на Бечком универзитету, где је 1904. докторирао са темом Филозофија Иполита Тена. Религија није играла важну улогу у његовом образовању. „Отац и мајка били су Јевреји само случајношћу рођења”, рекао је касније у једном интервјуу. Ипак, никад није одрицао припадност јеврејској заједници и често је писао о Јеврејима и јеврејским питањима, као на пример у причи Мендел књигољубац. Био је близак са Теодором Херцлом, оснивачем ционизма, кога је упознао још када је Херцл био књижевни уредник у водећем бечком листу Нове слободне новине где је објавио неке од Цвајгових раних радова. Цвајг је веровао у интернационализам и у европеизам, па му Херцлов јеврејски национализам није могао бити нарочито привлачан, што и сам потврђује у својој аутобиографији Јучерашњи свет. Нове слободне новине нису објавиле рецензију Херцлове књиге Јеврејска држава, а сам Цвајг ју је назвао „глупом и бесмисленом”. Штефан Цвајг је био у сродству са чешким писцем Егоном Хостовским. Неки извори бележе да су били рођаци, а сам Хостовски рекао је за Цвајга да му је „веома далеки рођак”. Почетком Првог светског рата распрострањено патриотско осећање захватило је и немачке и аустријске Јевреје: заједно са Мартином Бубером и Херманом Коеном, и Цвајг му је дао подршку. Премда је био патриота, Цвајг је одбио да у руке узме оружје - служио је у Архиву Министарства војног, заузевши убрзо пацифистички став, попут свог пријатеља Ромена Ролана, добитника Нобелове награде за књижевност 1915. године. Преселио се у Швајцарску, где је остао до краја рата. Цвајг је до краја живота остао пацифист који се залагао за уједињење Европе. Попут Ролана, написао је много биографија. У Јучерашњем свету своју биографију Еразма Ротердамског назвао је „прикривеним аутопортретом”. Цвајг се 1920. оженио Фридериком Маријом фон Винтерниц (рођ. Бургер), а 1938. од ње се развео. Под именом Фридерике Цвајг она је објавила књигу о свом бившем мужу након његове смрти. Касније је објавила и једну илустровану књигу о Цвајгу. Цвајг се 1939. оженио својом секретарицом Лотом Алтман. Цвајг је напустио Аустрију 1934, након Хитлеровог доласка на власт у Немачкој. Након тога живео је у Енглеској (прво у Лондону, а од 1939. у Бату). Услед брзог напредовања Хитлерових трупа у Француској и у читавој Западној Европи, Цвајг је са супругом прешао Атлантик и отпутовао у САД, где су се 1940. скрасили у Њујорку наставивши често да путују. Дана 22. августа 1940. су се поново одселили — овога пута у Петрополис, град у конурбацији Рио де Жанеиро. Постајао је све депресивнији због пораста нетолеранције и успона ауторитарности и нацизма. Изгубивши наду у будућност човечанства, Цвајг је написао белешку о том безнађу. Дана 23. фебруара 1942. Цвајг и његова супруга извршили су самоубиство узевши велику дозу барбитурата. Пронађени су у својој кући у Петрополису, с руком у руци. Цвајг је био очајан због будућности Европе и њене културе. „Сматрам да је боље у право време и достојанствено окончати живот у којем је интелектуални напор представљао врхунско задовољство, а слобода појединца највише земаљско добро”, написао је. Цвајг је вио веома угледан писац у двадесетим и тридесетим годинама 20. века. Био је пријатељ са Артуром Шницлером и Сигмундом Фројдом. Велику популарност уживао је у САД, Јужној Америци и Европи, док је у Британији углавном био непознат. У континенталној Европи и данас је актуелан, али му је популарност у САД знатно опала. Од деведесетих година неколико издавачких кућа (пре свих Пушкин прес и Њујоршки књижевни преглед) оживело је Цвајгова дела на енглеском. Исто тако, Планкет лејк прес е-књиге почео је са објављивањем електронских верзија Цвајгових нефикционалних дела. Цвајгови критичари из енглеског говорног подручја оштро су подељени на оне који презиру његов стил као слаб, лаган и површан и на оне приврженије европској традицији што уздижу Цвајгов хуманизам и једноставан и ефектан стил. Цвајг је најпознатији по својим новелама (Краљевска игра, Амок, Писмо непознате жене — према којој је Макс Офулс 1920. снимио истоимени филм), романима (Нестрпљиво срце, Помешана осећања, Девојка из поште — постхумно објављен) и биографијама (Еразмо Ротердамски, Магелан, Мери Стјуарт, Балзак). Дела су му била штампана на енглеском без његовог пристанка под псеудонимом Стивен Бренч (превод његовог имена на енглески), у време када је антинацистичко расположење било распрострањено. Према Цвајговој биографији краљице Марије Антоанете касније је снимљен холивудски филм са Нормом Ширер у насловној улози. Цвајг је био близак са Рихардом Штраусом и написао је либрето за Ћутљиву жену. Штраус се супротставио нацистичком режиму одбивши да одобри уклањање Цвајговог имена из програма на премијери, 24. јуна 1935. у Дрездену. Због тога је Гебелс отказао најављени долазак, а опера је била забрањена након трећег извођења. Цвајг је 1937, у сарадњи са Јозефом Грегором, написао либрето за Штраусову оперу Дафне. Бар још једно Цвајгово дело имало је музичко извођење. Његово еклектичко дело састоји се из неколико збирки поезије, неколико позоришних комада (Терзит 1907, Волпона 1927), али Цвајг је пре свега чувен по својим новелама (Амок 1922, Помешана осећања 1926, Двадесет четири сата из живота једне жене 1934), причама о интензивним страстима које понекад прелазе у морбидност или шалу. Његова Шаховска новела (Schachnovelle) објављена је постхумно. Писао је и бројне биографије историјских личности (Мери Стјуарт, Магелан, Марија Антоанета) користећи прецизну психолошку анализу. Преко 20 година је радио на збирки прича Звездани часови човечанства (Sternstunden der Menschheit) у којој је описао четрнаест најзначајнијих догађаја у историји света по свом избору.

Toma Zivanovic - Sistem sinteticke pravne filozofije Predavanje na pariskom i beogradskom pravnom fakultetu I - Nauka o sintetickoj pravnoj filozofiji Napredak, Beograd, 1921. Mek povez, nedostaju korice i dobar deo rikne, 99 strana. Ipak, kada se prekorici, bice ovo sasvim dobar primerak. Posveta i potpis autora. Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.[2]

U dobrom/vrlo dobrom stanju Poklon Opštinskog komiteta SKH Branku Kosanoviću Veliki format, tvrd povez Peta zemaljska / Marin Franičević ilustracije Ivan Lovrenčić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Goranovo proljeće, 1985 (Zagreb : Liber) Fizički opis 104 str. : ilustr. ; 29 cm Ostali autori Lovrenčić, Ivan Vučetić, Šime Biblioteka Ilustrirane poeme Predgovor / Šime Vučetić : str. 7-9. FRANIČEVIĆ, Marin, pjesnik, književni povjesničar i kritičar (Vrisnik na Hvaru, 18. V. 1911 — Zagreb, 17. VII. 1990). U Šibeniku je završio Učiteljsku školu 1929, u Zagrebu Višu pedagošku školu 1946, a studij književnosti na Filozofskom fakultetu 1953. Doktorirao je 1957. tezom Osnovni ritmovi hrvatske poezije 19. vijeka od Vraza do Kranjčevića. Od 1929. do 1938. bio je učitelj u Biskupiji kraj Knina, gdje je pokrenuo časopis Naši dani, potom u Lokvi, Rogoznici i Strožancu. Od tridesetih godina sudjeluje u komunističkom pokretu, a za rata u partizanima je na različnim političkim i kulturno-prosvjetnim zadaćama; 1944/45. glavni je urednik Slobodne Dalmacije, 1945. pokretač je i urednik partizanskog časopisa Književnik. Nakon rata načelnik je u Odsjeku za tisak Ministarstva prosvjete u Zagrebu, član Agitpropa, urednik tjednika Naprijed, 1948–54. urednik Republike, 1954–58. profesor pri Višoj pedagoškoj školi, potom do umirovljenja 1965. urednik u LZ. Od 1961. izvanredni, a od 1968. redoviti član JAZU (HAZU). Dobio je Nagradu »Vladimir Nazor« 1975. i 1980, Nagradu »Božidar Adžija« 1979, »Goranovu nagradu« 1983. Njegova su djela prevedena na engleski, mađarski, makedonski, njemački, poljski, rumunjski, ruski, slovački, slovenski, talijanski. — Javio se poezijom u Književnim horizontima 1935. Pjesme, kritike, rasprave i eseje objavljivao je u vodećim prijeratnim i poratnim časopisima a političko-propagandne članke u partizanskom tisku i poratnim novinama. Njegovi čakavski stihovi tematski su vezani uz krajolik i društveni svijet užeg zavičaja. Štokavska lirika, koja isprva pokazuje Krležin utjecaj, prožeta je društvenokritičkim pogledima predratne hrvatske ljevice i obilježena marksističkim uvjerenjem. Za rata i u prvom poratnom razdoblju F. pjeva o ratnoj zbilji, a piše i »uporabnu« aktivističku liriku u kojoj veliča KPJ, njezinu ratnu strategiju i program obnove. Ciklus Peta zemaljska pokušaj je da se događaji iz povijesti KPJ obrade umjetnički zahtjevnijim sredstvima i uz prihvaćanje nekih izražajnih dostignuća moderne lirike. Spoj zavičajnih i socijalnih motiva postignuo je u čakavskom ciklusu Govorenje Mikule Trudnega, gdje se višestoljetna povijest hvarskoga otočnog mikrokozma iznosi »odozdo«, sa stajališta buntovnoga težaka. U štokavskoj i čakavskoj poeziji pedesetih godina prevlađuju nostalgični zavičajni motivi. Njegov stih kadšto je slobodan, kadšto vezan (dvanaesterac, jedanaesterac), a u čakavskim zbirkama ima i simetričnih osmeraca. Estetički sudovi u njegovim poratnim kritikama bili su pod utjecajem marksističkoga svjetonazora i partijske pragmatike. Isprva je zastupao ideje socijalističkoga realizma, nastojeći ih prilagoditi jugoslavenskom kulturnom i društvenom kontekstu. S tih stajališta suprotstavljao se prvim pojavama hrvatskoga poratnog modernizma. Poslije je u njegovim kritikama prevladala deskriptivistička tendencija. Kao povjesničar književnosti afirmirao se pedesetih godina, posvetivši se starijoj hrvatskoj književnosti, napose razdoblju renesanse. O njemu je napisao oveći sintetičan prikaz u Liberovoj Povijesti hrvatske književnosti (Zagreb 1974), a objavio je i samostalnu knjigu Povijest hrvatske renesansne književnosti. Renesansnim je hrvatskim piscima (M. Maruliću, M. Držiću, H. Luciću, P. Hektoroviću) posvetio i nekoliko samostalnih članaka te predgovore u biblioteci Pet stoljeća hrvatske književnosti. Kao proučavatelj renesansne književnosti F. se udaljuje od starijih hrvatskih filologa i njihove pretežno pozitivističke metodologije, no prihvaća njihove znanstvene rezultate. Po stavu estetički zainteresirana subjekta i prava na vrijednosne sudove, bliži je M. Kombolu. Od njega ga odvaja sklonost historijsko-materijalističkom razumijevanju književnosti i njezine društvene uloge, ali i znatno povoljniji sud o vrijednosti stare hrvatske književnosti. Posebno su ga zanimali problemi kontinuiteta i unutrašnjega utjecaja u pojedinim lokalnim tradicijama starijega pjesništva, djelovanje narodne pjesme na umjetničku književnost i odraz povijesnoga života u književnim djelima. Teze o odnosima starije književnosti prema domaćem folkloru ili prema aktualnim društvenim prilikama kadšto je temeljio na intuiciji i na uživljavanju u životne svjetove starih pisaca, a ne na podacima i povijesnim izvorima. F. se bavio i novijom hrvatskom književnošću. Privlačili su ga dijalektalni opusi D. Domjanića, F. Galovića, I. G. Kovačića te Krležine Balade. Znatan je prilog kroatistici i njegov članak Problemi periodizacije hrvatske književnosti (Pjesnici i stoljeća). Također je objavio više specijalističkih radova posvećenih problemu hrvatske verzifikacije i njezine povijesti. Prvo je njegovo veće djelo s toga područja studija O nekim problemima našega ritma (Rad JAZU, 1958, 313), gdje je, pod metodološkim utjecajem R. Jakobsona i K. Taranovskoga, potanko i uz uporabu statističkih metoda opisao stanje hrvatskoga stiha u XIX. st. Od njegovih se kasnijih metričkih radova ističe pet studija o hrvatskom stihu u razdoblju između XVI. i XIX. st., kao i članci o Vojnovićevoj, Matoševoj i Domjanićevoj verzifikaciji. U radovima o hrvatskom stihu otvorio je uvid u stihovne repertoare pojedinih razdoblja hrvatske književnosti i istražio značajke najvažnijih hrvatskih stihova u njihovim različitim povijesnim pojavama i individualnim uporabama. Na neslaganje kadšto nailazi njegovo uvjerenje o ritmotvornoj ulozi naglaska u gotovo svim povijesnim slojevima i ograncima hrvatske verzifikacije (koje, ipak, nije osamljeno), a preslobodnom se čini i njegova uporaba klasične stopne terminologije u analizi hrvatskih stihova. Lovrenčić, Ivan, hrvatski slikar i grafičar (Sveti Križ Začretje, 28. XII. 1917 – Zagreb, 1. I. 2003). Pohađao Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu 1936–40 (Lj. Babić, K. Hegedušić) na kojoj je 1972–78. bio profesor. Jedan od najizrazitijih crtača u suvremenoj hrvatskoj umjetnosti. Spontanom i izražajnom linijom, bliskom stvaralaštvu djece, naivaca i pučkoj dekorativnoj ornamentici, radio je uglavnom mrtve prirode i interijere intimna, lirskoga značaja izrazito simboličnih poruka (Mrtva priroda s ogledalom, 1974; Seljak i smrt, 1986; Raspela pokraj puta, 1990–91). Crtao je uglavnom olovkom, tušem i ugljenom, a pojedina mjesta bojio je akvarelom ili se služio srebrnim i zlatnim aplikacijama. Autor je golema grafičkog opusa (Meseci na fašniku, 1975; Muzikaši, 1983; Dvorci Hrvatskoga zagorja, 1995) i mnogobrojnih ilustracija (M. Krleža, Balade Petrice Kerempuha, 1980). Freskama je oslikao crkvu sv. Kuzme i Damjana u Grožnjanu (1990). Bavio se scenografijom i kiparstvom, izradbom keramike i stakla; radio je nacrte za tapiserije (Život krajolika, 1979; Djelovanje franjevaca preko knjige, 1980). Dobio je Nagradu »Vladimir Nazor« za životno djelo (1991).

Knjiga: Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, Biblioteka “Slučaj”, 2000. godina Broširan povez 18 cm, 103 stranice, ćirilica Novo, nekorišćeno Sadržaj: Krakov-O filmu, Krakov-Za čast otadžbine - VI činova, Krakov- Lista natpisa Krakov i film: -Dragan Aleksić: U Beogradu se izrađuje veliki fillm Za čast otadžbine koji će najbolje izraziti naše napore I borbe za slobodu -Dragan Aleksić Film “Za čast otadžbine” -Stanislav Krakov: Stvaranje našeg filma -Anonim: Za čast otadžbine -Anonim: Umetnička i dokumentarna vrednost filma g. Stanislava Krakova -D. Aleksić: Za čast otadžbine -Gojko Tešić: O Stanislavu Krakovu -Napomena priređivača DVD: Golgota Srbije (alternativni naslovi Za čast otadžbine, Požar na Balkanu) Artistik film, Jugoslovenska kinoteka, 1940-2008 Trajanje: 80 minuta Režija: Stanislav Krakov Golgota srbije, Požar na Balkanu Istinsko umetničko delo koje pleni autentičnim prikazom smutnih vremena i bolnih događaja, bez sumnje je najbolji dokumentarni film snimljen u vreme Kraljevine Jugoslavije. U početku prikazivan kao nemi film 1930. godine kasnije je dorađen na osnovu filmskih materijala o Srbiji skupljenih iz svetskih arhiva, ali i scenama dosnimljenim da bi se dočarao prelaz vojske i naroda preko Albanije 1915. godine, život u okupiranoj Srbiji, kao i oslobođenje Niša i Beograda i ulazak pobednika u razorenu prestonicu. Zahvaljujući izvrsnim dokumentarističkim snimcima koje je napravio Stevan Mišković i podršci ministra vojnog, generala Stevana Hadžića, istaknutog ratnika koji je obezbedio učešće armije u snimanjima 1929. godine, stvoreni su impresivni i ubedljivi kadrovi koje samo profesionalni istoričari filma mogu da prepoznaju kao rekonstrukcije. Tako je stvoreno izrazito ambiciozno ostvarenje naknadno ozvučeno muzikom kompozitora Milenka Živkovića i nizom poznatih patriotskih melodija, a da bi postigao scenarističku objektivnost Stanislav Krakov je objašnjavao slike kroz natpise za koje su korišćeni citati iz tekstova i misli poznatih državnika, istoričara i vojnika o ulozi Srbije u ovom ratu. Stanislav Krakov bio je srpski oficir, novinar, književnik i filmski reditelj. Kao učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ranjavan je 17 puta i više puta odlikovan. Prešao je preko Albanije i učestvovao u bitkama na Kajmakčalanu. Pre Drugog svetskog rata bio je direktor Radio Beograda. Njegovo filmsko delo `Golgota Srbije` nastalo je na osnovu autentičnih snimaka ratnih operatera, sa igranim segmentima i imalo je tri premijere i tri naslova. Prva verzija, iz 1930, bio je nemi film. Druga verzija je godinama dopunjavana filmskim materijalima vezanim za Srbiju iz inostranih arhiva, te je dobijen `do danas najistinitiji film o patnjama našeg naroda u pet strašnih ratnih godina`. Film je 1940. zabranjen, zbog mogućih nepovoljnih uticaja na odnose sa susednim državama. Tada je materijal isečen i skraćen i kao takav doživeo drugu premijeru tokom 1940. godine. Početkom rata film je sakriven i zakopan u blizini Mionice i tek 1944. godine je otkopan, pod nadzorom OZNE. Tako je dospeo u zbirku Jugoslovenske kinoteke, gde je izvršena rekonstrukcija, otkriveni su novi delovi, i načinjena je verzija do sada najbliža integralnom filmu. Treća premijera bila je 1992. godine u Sava centru. Film je utvrđen za kulturno dobro i nalazi se na listi filmske građe od izuzetnog značaja, pod brojem 106.

Opis proizvoda • KOMPATIBILNOST: NILLKIN maska je dizajnirana specifično za Google Pixel 7 Pro, obezbeđujući savršeno pristajanje i neometan pristup svim funkcijama telefona. • MATERIJALI: Izrađena od kombinacije tvrde plastike i TPU materijala, maska pruža izdržljivost i otpornost na udarce, štiteći tvoj telefon u svakodnevnim situacijama. • ZAŠTITA KAMERE: CamShield Pro serija dolazi sa inovativnim mehanizmom za zaštitu kamere koji lako klizi preko objektiva, čuvajući ga od ogrebotina i oštećenja. • QI KOMPATIBILNOST: Bez brige o punjenju, jer je maska kompatibilna sa Qi bežičnim punjenjem, omogućavajući ti da napuniš telefon bez skidanja maske. • BREND: NILLKIN je poznat po kvalitetu i inovacijama, a ova maska za telefon je još jedan u nizu proizvoda koji potvrđuje njihovu posvećenost izvrsnosti. Tražiš pouzdanu zaštitu za tvoj Google Pixel 7 Pro? NILLKIN CamShield Pro maska je pravi izbor. Sa precizno dizajniranim dimenzijama, ova maska obezbeđuje savršeno pristajanje, omogućavajući lako korišćenje svih dugmadi i portova. Izrađena od kvalitetnih materijala, štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, dok inovativni mehanizam zaštite kamere pruža dodatni mir. Uživaj u funkcionalnosti i stilu bez kompromisa. Qi kompatibilnost omogućava ti da zadržiš masku na telefonu dok se puni, a pouzdan brend kao što je NILLKIN garantuje da dobijaš proizvod na koji možeš da se osloniš. Ne dozvoli da tvoj telefon bude izložen riziku - zaštiti ga stilizovanom i funkcionalnom NILLKIN CamShield Pro maskom. Zaštiti svoj Google Pixel 7 Pro sa stilom i sigurnošću. Odaberi NILLKIN CamShield Pro masku i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se igraš.

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova NILLKIN maska za iPhone 14 Plus pruža izvanrednu zaštitu od udaraca i ogrebotina, zahvaljujući svojoj izdržljivoj konstrukciji. • MATERIJAL: Izrađena od kombinacije TPU i polikarbonata, maska je dizajnirana da izdrži svakodnevno korišćenje i sačuva tvoj telefon u besprekornom stanju. • DIZAJN: CamShield Armor Pro serija dolazi sa elegantnim maslinastim finišem i ugrađenim držačem, što čini korišćenje telefona još praktičnijim. • FUNKCIONALNOST: Bez obzira na robustnost, maska omogućava lagan pristup svim dugmićima i portovima, uključujući i punjač, što znači da funkcionalnost tvog iPhone-a ostaje netaknuta. • GRIP: Površina maske je dizajnirana tako da sprečava klizanje, što ti omogućava sigurno držanje telefona u svakom trenutku. Kada je u pitanju zaštita tvog iPhone 14 Plus, ne želiš praviti kompromise. NILLKIN CamShield Armor Pro maska je tu da ti pruži bezbrižnost. Izrađena od otpornih materijala, ova maska štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, dok maslinasta boja dodaje stilski pečat. Ergonomski dizajn i ugrađeni držač čine korišćenje telefona lakšim nego ikada, bilo da je reč o gledanju video sadržaja ili surfovanju internetom. Uz to, maska je dizajnirana da ne ometa pristup portovima i kontrolama, što znači da ćeš moći da koristiš svoj telefon bez ikakvih ograničenja. Sigurnost u rukama ti je zagarantovana zahvaljujući posebnoj teksturi koja sprečava klizanje. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da ti iPhone 14 Plus neće izmaći iz ruku. Zaštiti svoj iPhone 14 Plus sa stilom i funkcionalnošću koju nudi NILLKIN CamShield Armor Pro maska.

Par potpuno novih elektronskih cevi EF50. Izrada pojačala, odlične za NF tehniku. Postavljena cena je za dve lampe. Tube amp, hi-fi, vintage. Saljem nakon uplate na racun. TAG: AB International Abacus Absolare Acapella Accuphase Accustic Arts Aciko Acoustat Acoustech Acoustic Energy Acoustic Research Acoustic Revive Acoustic Signature Acoustic Solutions Acrolink Acron Acrosound Acurus Adam Audio Adam Hall ADC Adcom ADS Advance Acoustic Advent AEG Aerial Acoustics Aesthetix AGI AIMS Aiwa Akai AKG Akira Alba Alchemist Alesis Allied Radio Corporation Allison Acoustics Alpage Alpine ALR Jordan Altair Altec Lansing Alto Aluratek Amber AMC Amcron American Audio Ampex Amphion AMR Analysis Audio Analysis Plus Ancient Audio ANT Antelope Anthem Anthony Gallo Acoustics Apart Aperion Audio Aphex Systems Apogee Acoustics April Music APT Corporation Arc Audio Arcam Arcus Arena Argento Audio Aristona Artcoustic Artemis Labs Artos Audio ASA ASC Ascendo ASR Astin Trew Astor ASW Atacama Audio Athena ATI Atlantic Technology Atlas Atma-Sphere Atoll Audac Audax Audes Audia Flight Audible Illusions Audinac Audio Alchemy Audio Analogue Audio Coils Audio Concepts Audio Consulting Audio Control Audio Dynamics Audio Note Audio Physic Audio Pro Audio Pulse Audio Reference Audio Research Audio Technica Audioblock Audiodata Audiolab Audiolabor AudioMachina Audiomat Audiomeca Audion Audionet Audionics Audioplan Audioquest AudioSource Audiotec Audiotronics AudioValve Audiovector Audium Auna Aura Aurelia Aurender Aurum Avalon Acoustics Avalon Design Avance Avantgarde Acoustic Avid Corporation Avid HiFi Avinity AVM Ayon Audio Ayre Backes Mueller Balanced Audio Technology Bang and Olufsen Bartolomeo Aloia BASF Bassocontinuo BBK BC Acoustique Beag Behringer Bel Canto Bell Sound Belles Research Bello Benjamin Benytone Berendson Beyerdynamic BG Corp BGW BIC BK Components Black Rhodium Bladelius Blaupunkt Blue Aura Bluenote BMC Audio Bogen Bose Bosendorfer Boston Acoustics Boulder Bowers and Wilkins Bozak Braun Brenell Brinkmann Brionvega Brodmann Acoustics Brook Bryston BSR BST Burmester Bush C-Audio C-Crane Cabasse Cabre Cadence Audio Cairn Califone California Audio Labs Calrad Cambridge Audio Cambridge Soundworks Canare Cannon Canor Cantico Canton Carad Carat Carver Cary Audio Design Casio Castle Cayin CEC Celestion Cello Ceratec Cerwin Vega CH Precision Channel Master Chario Chord Chord Company Churchill Cinepro Classe Audio Clearaudio Coby Compro Concept Concord Conquest Sound Conrad-Johnson Constellation Audio Continental Edison Copland Coral Audio Corvette Cossor Counterpoint Craftsmen Creek Crest Audio Crimson Crown Crysler Electric Cybernet Cyrus Daedalus Audio Daewoo Dahlquist Dali Dan D Agostino Daniel Hertz SA Dantax DAP Audio Dartzeel Davis Acoustics Davone DBX DCM DCS de Haller Audio Decca Definitive Technology Delmonico-Nivico Denon Densen Devialet DJ-Tech DNT Dokorder Dolby DPA DSS Dual Duntech Dynaco Dynacord Dynatron Dynaudio Dynavector EAD Ear Yoshino Ecler Eclipse Eico Einstein ELAC Electro-Voice Electrobrand Electrocompaniet Electrohome Electromures Elekit Elipson Eltax Eminence EMM Labs Emotiva Energy Eosone EPI Esart ESB Esoteric ESS Estelon Eumig Europhon Eve Audio Everything But The Box Exogal Expert Exposure Fase Fatman Ferguson Ferrograph Fidek Final Sound Finite Elemente Fisher Flying Mole Focal Fonel Fosgate Fostex Frank Funai Furman Sound Furutech Galactron Gamut GAS Geloso Gemini General Electric Genesis Genexxa Genius German Physiks Golden Tube Audio Goldenear Technology Goldenote Goldmund Goldstar Goodmans Graaf Gradiente Graetz Granpasso Grundig Gryphon Hadley Laboratories Hafler Hama Harbeth Harman Kardon HCT Heathkit Heco Herron Audio Heybrook HH Electronic HH Scott HHB Hi-Fi Racks Hitachi Hughes IMF Electronics Imperial Indiana Line Infinity Inkel Inter-M Ion Systems Isophon ITT Jadis Jamo Jason JBL Jecklin Jeff Rowland Jensen JJ Electronic JL Audio JMLab John Linsley Hood Jolida JR Loudspeakers JSE Juicy Music JVC Karan Acoustics Karcher KEF Keith Monks Kenwood Kimber Kable Kirksaeter Klark-Teknik Klein und Hummel KLH Klipsch KM Laboratories Knight Knoll Korting Koss Krell Kriesler Krix KRK Systems Kubala Sosna Kyocera L and G LAB 12 Lab Gruppen Lafayette Lavardin Technologies Leak Lear Jet Stereo Lecson Lector Leema Acoustics Legacy Lehmann Audio LEM Lenco Lepai Lexicon LG Electronics Lindemann Lindy Linn Lo-D Loewe Logitech Luxman Luxor Lyngdorf Lyrec Magnat Magnavox Magnecord Magnepan Magnum Dynalab Maintronic Majestic Manger Manley Laboratories Marantz Mark Levinson Marsh Sound Design Martin Martin Logan Mastersound Matsui Maxonic MBL McCormack McIntosh Meissner Melos Audio Memorex Mercuriale Meridian Metaxas Audio Metron Metronome Technologie Metz Meyer Sound Michaelson Audio Michell Micro Seiki Micromega Miller and Kreisel Mimetism Ming Da Mirage Mission Mitsubishi Mivoc Modular Component Systems Monacor Monarch Mondial Designs Monitor Audio Monolithic Sound Monrio Monsoon Montarbo Moon Mordaunt Short Morel Moscode Movic MSB Technology Muntz Stereo MUSE Music Air Music Hall Musical Fidelity Musical Surroundings Musiland Myryad Myst Mystery NAD Nagra Naim Nakamichi Naphon National NEC Neodio New Audio Frontiers NEXO NHT Nightingale Nikko Nippon Audio Nola Nordmende Nordost Norma Audio Norman Laboratories Nortronics Nubert Numark Ocean Way Audio Octave Audio Oehlbach Olasonic Olive Olson Omnitronic Onix Onkyo Opalum Opera Oppo Optimus Oracle Orpheus Ortofon OSD Audio Otari Outline Oyaide Paisley Research Panasonic Paradigm Parasound Pass Labs Pathos Peachtree Audio Peavey Peerless Penaudio Perpetual Technologies Perpetuum-Ebner Perreaux Industries Phase Linear Philips Phonic Pickering Piega Pierre Clement Pilot Radio Corporation Pioneer Planar Plinius PMC Podspeakers Polk Audio Polyvox Power Modules PrimaLuna Primare Pro-ject Proac Proceed Proel Proficient Progressive Audio Prology Proton PS Audio PSB Speakers PSE Pure Pure Acoustics PYE Pyle Q Acoustics QED QLN QSC Quad Quadraflex Quadral Radford RadioShack Rane Rational Audio RBH Sound RCA Real Cable Realistic Reckhorn Rectilinear Rega REL Renkforce Renkus-Heinz Resolution Revac Revel Revox RFT RG Dynamics Rheem RHF RipNAS Roadstar Roberts Robuk Rogers Rogue Audio Rotel Roth Royd Russel Industries Russound SABA Sabine SAE SAE Audio SAJA Sakura Salora Samson Samsung Sangean Sankyo Sansui Sanyo Scan-Dyna Scansonic Schaub-Lorenz Schneider Sears LXI Sencor Sennheiser Sentec Setton Shanling Sharp Optonica Shell Sherbourn Sherwood Shure Siare Siemens Silbatone Acoustics Silver Silvertone Sinclair Skantic Sonab Sonance Sonic Frontiers Sonido Sonique Sonneteer Sonodyne Sonus Faber Sony Soulution Sound Dynamics Sound Technology Soundcraft Soundcraftsmen Soundsation SoundSmith Soundstream Speaker Factory Speakercraft Speakerlab SPEC Spectral Spectro Acoustics Spendor Sphinx Spread Spectrum Technologies STAC Stanton Star Stax Steinway Lyngdorf Stenheim STK Stromberg Carlson Studer Sugden Sumo Sunfire Superex Superphon Superscope Supra SVS Sylvania Synthesis System Audio System Fidelity T and A Elektroakustik TAD Tag Mclaren Tamon Tandberg Tangent Tanin Tannoy TAOC Tara Labs Tascam Tasker TDK TDL Electronics TEAC Technics Tektron Telefunken Teleton Tensai Teqnovox Tesla Thats THES Theta Digital Thiel Audio Thorens Threshold Audio Thule Audio Tidal TimeTable TOA Tonsil Torus Power Toshiba Townshend Trenner and Friedl Triad Triangle Trichord Research Trilogy Audio Trinnov Audio Truvox Tsakiridis Devices Tube Amp Company Tungsram Turner Uesugi Uher Ultralinear Ultraphase Unison Research Unitra Unity Audio Universum Usher Audio VAC Vandersteen Audio Vector Research Vega Velodyne Venture Verity Audio Vestax Vicoustic Videoton Vienna Acoustics Vieta Vincent Viola Audio Labs Visaton Vitek Vitus Audio Vivid Audio Voice Of Music Void Von Schweikert Audio Vovox Voxson VPI Industries VSP Labs VTL Wadia Wangine Waterfall Audio Watson WBT Webcor WEGA Weiss Weltron Western Electric Wharfedale WHD Wilson Audio Wilson Benesch Wollensak Wyred 4 Sound X4-Tech Xindak Yakov Aronov Yamaha Yaqin YBA YG Acoustics Yorkville Yorx Yves Cochet Zanden Zeck Audio Zellaton Zenith Zonda ZU Audio

STEVAN J. RADOSAVLJEVIĆ-BDIN POĐITE ZAMNOM - jedna ekskurzija između dva sveta Izdavač - Savić i komp., Beograd Godina - 1914 219 strana 20 cm Edicija - Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Varljivosti Jedna ekskurzija za primer I onda? Odavde dovde Ono što jeste Raznovrstosti Svet najmanjih Etir Sila, energija Rekoše da je tajna Šta drži zemlju? Kako je unutra? Ko kreće zemlju? Teorija privlačnosti Sunce `Život na zemlji stegnut je između dva velika sveta. Jedan je svet u velikome, drugi u malome. Između njih ostavljeno nam je mesta koliko za pedalj, i tu živimo. Života nema u temperaturi ispod nule, ni nad sto stepeni Celzijevih nada njom. A to nije ništa nego pedalj mesta. Jedva nešto malo naziremo preda se. Niti poznajemo sveta u velikome, ni sveta u malome. Mi pitanja čekaju od pamtiveka na odgovor, i to pitanja koja se tiču pojava koje su tu pred nama svaki dan. Odgonenuta kako valja mogla bi nam raskriti mnogu tajnu, pred čijim zaključanim vratima čovečanstvo stoji od iskoni. Tim se pitanjima bavi ova knjiga. Tuda, među ta dva sveta, pošao sam i ja, tražeći ključ odgovorima; pošao sam i zovem i Vas. Ko je radoznao, ko ima volje i dovoljno umne moći, poćiće. Naša je književnost u ovakim radovima, naročito originalnim siromašna. Do sad je vladala samo lepa književnost, posle filologija i povesnica. Počelo se narodnim pesmama, poslovicama i bajkama, prešlo, se na umetničke pesme, pripovetke i romane olmau, tim na filologiju i povesnicu, a sad evo ulazimo polako i u svet nauke i filozofije. RADOSAVLJEVIĆ STEVAN – BDIN (21/12/1854, Pančevo). Učio je osnovnu školu i realnu gimnaziju u Pančevu, Tehniku u Pragu, Universitet u Odesi i Politehniku u Pragu. Po pozivu otišao je u Bugarsku, i bio je profesor u Lom-Palanci i u Vidinu. Otpušten, posle Srpsko – Bugarskog rata, vratio se u Beograd. Pozvan opet u Vidin, postao je profesor iste realne gimnazije, ali je posle godinu dana dao ostavku i došao u Beograd. Bio je sekretar Ministarstva Građevine, šef u Monopolskoj Upravi, intendant u Ministarstvu Vojnom, ali je uvek otpuštan, kada su radikali dolazili na vladu. Radio je na Dnevnom Listu (više godina), na Novom Listu, Nezavisnosti, Srpskoj Zastavi, Bratstvu Društva Svetoga Save, Srpstvu, Braniku, i Malim Novinama. Uređivao je Novosti, a bio je neko vreme i dopisnik bečke Nove Slobodne Prese. Napisao je na nemačkom jeziku: Status quo ante Slivnitza (1898), Der Streit um Altserbien (dva izdanja), a na srpskom: U Vidinu za vreme borbe oko Vidina (izdanje našeg đeneralštaba, 1885), Istorija Bugarizma (1890, nagrađeno od Društva Sv. Save), Potonji čas po Srpstvo (1890), Šta će naposletku biti od Srbije (1891), Revolucija odozgo i odozdo (1891), Nestašne misli (1891), Progonstvo kraljice Natalije (1891), Prva knjiga razmišljanja (1896), Druga knjiga razmišljanja (1907; prva knjiga je bila zabranjena i pisac osuđen, drugu je izdala Trgovačka Omladina), Teorije i dela prošle vladavine (1900), Pred maćedonskim pitanjem (1902), Srbinstvo u evropskoj Turskoj (1903), Listak iz psihologije rata (1903, otkupilo Ministarstvo Vojno), Potpun slom naše nacionalne politike (1904), Srbija i Crna Gora (1912), i još 13 dela u 23 sveske političke, filosofske i nacionalističke sadržine.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Za Mnom Astronomija Filozofija Nauke Nauka Fizika Dekart Njutn Kant

Opis proizvoda • BRZO PUNJENJE: Ovaj kućni punjač podržava Power Delivery (PD) i Quick Charge (QC) tehnologije, omogućavajući brzo i efikasno punjenje tvojih uređaja. • UNIVERZALNA KOMPATIBILNOST: Bez obzira na tip tvog pametnog telefona ili tableta, KONFULON C69Q je dizajniran da bude kompatibilan sa većinom modernih uređaja. • KVALITETNA IZGRADNJA: Izrađen od čvrstih materijala, ovaj punjač je otporan na svakodnevnu upotrebu i dizajniran da traje. • KOMPAKTAN DIZAJN: Zahvaljujući svom malom i praktičnom dizajnu, lako ga možeš poneti sa sobom gde god da ideš, bez da zauzima puno prostora. • SIGURNOST NA PRVOM MESTU: Ugrađene zaštitne funkcije štite tvoje uređaje od prekomernog punjenja, pregrevanja i kratkih spojeva. Tražiš pouzdan i brz način da napuniš svoje uređaje? KONFULON Kućni punjač C69Q PD+QC 20W je pravi izbor za tebe. Sa naprednim tehnologijama punjenja, tvoj telefon ili tablet će biti spremni za upotrebu u rekordnom vremenu. Njegova univerzalna kompatibilnost znači da ne moraš brinuti o tome da li će raditi sa tvojim uređajem. Bilo da je reč o iOS ili Android platformi, ovaj punjač je spreman da odgovori na sve tvoje potrebe. Ne samo da je praktičan za nošenje zbog svog kompaktnog dizajna, već je i izuzetno izdržljiv. Možeš biti siguran da ćeš imati pouzdanog partnera za punjenje koji će izdržati test vremena. Sigurnost tvojih uređaja neće biti dovedena u pitanje, jer KONFULON punjač dolazi sa višestrukim zaštitama. Tako možeš biti miran dok tvoji uređaji dobijaju energiju koja im je potrebna. Ne propusti priliku da unaprediš svoje iskustvo punjenja. Dodaj KONFULON Kućni punjač C69Q PD+QC 20W u svoju kolekciju dodataka i uživaj u brzom i sigurnom punjenju svakog dana.

Izdavač: Izdanje I.Đ. Đurđevića, Beograd-Sarajevo Godina izdanja: 1919 Autori: Dmitrij Merežkovski, Zinaida Hipius, Dmitrij Filozofov Prevod: Đorđe Pejanović Povez: mek Broj strana: 229 Spolja kao na slikama, nešto malo podvlačenja običnom olovkom, lepo očuvana. S A D R Ž A J: 1. Dmitrij Filozofov - Car kao papa 2. Zinaida Hipius - Revolucija i gruba sila 3. Dmitrij Merežkovski - Religija i revolucija 4. Zinaida Hipius - Prava snaga carizma Početak Prvog svetskog rata Dmitrij Sergejevič Merežkovski doživljavao je kao nesreću za Rusiju. Jasno je da nije mogao prihvatiti revoluciju iz 1917. godine, jer nije vidio mesta za sebe u novom svetu. Već 1907. godine (sa suprugom Zinaidom Hipius i Dmitrijem Filozofovim) u Parizu je objavljena kolektivna zbirka „Car i revolucija“ za koju je Merežkovski napisao članak pod naslovom „Religija i revolucija“. Govoreći o istorijskim korenima ruske monarhije i crkve, on piše da će u dubini narodne stihije revolucionarni vihor dobiti sverazarajuću snagu, i predviđa da će zajedno sa slomom ruske crkve i ruskog kraljevstva doći i smrt Rusije. Tada ta proročanstva niko nije shvatao ozbiljno, delovala su prazna i apstraktna. Međutim, deset godina kasnije, proročanstva Dmitrija Merežkovskog počela su se ostvarivati. Nakon Oktobarske revolucije stara Rusija zaista umire. Već u leto 1919. Merežkovski sa Zinaidom Hipius napušta svoju domovinu i odlaze u Pariz, još uvek ne znajući da se nikada više tamo neće vratiti. Deleći neprijateljstvo Merežkovskih prema boljševičkoj Rusiji, i Filozofov u decembru 1919. beži iz zemlje i odlazi u Varšavu kako bi počeo raditi na reformi Bele armije na teritoriji Poljske. (K-120)

Opis proizvoda • KAPACITET: 2000mAh - Ova baterija za PS5 kontroler pruža dugotrajno igranje zahvaljujući visokom kapacitetu od 2000mAh. • KOMPATIBILNOST: Savršeno pristaje - Dizajnirana da se savršeno uklopi u tvoj PS5 kontroler, ova baterija obezbeđuje pouzdanost i efikasnost. • IZDRŽLJIVOST: Duži vek trajanja - Uživaj u dugim satima igranja bez brige o potrebi za čestim punjenjem. • KVALITET: Visokokvalitetni materijali - Izrađena od čvrstih materijala, ova baterija garantuje stabilnost i dugotrajnost. • UPOTREBA: Jednostavna zamena - Lako možeš zameniti staru bateriju novom, bez potrebe za posebnim alatima ili tehničkim znanjem. Tražiš pouzdan izvor energije za tvoj PS5 kontroler? Ova baterija od 2000mAh pruža ti sate i sate neprekidnog igranja. Sa visokim kapacitetom, nećeš morati da brineš o tome da li će tvoj kontroler izdržati još jednu misiju ili dugi gaming maraton. Kompatibilnost je ključna, a ova baterija je dizajnirana tako da se savršeno uklapa u tvoj PS5 kontroler. Nećeš imati problema sa ugradnjom, a tvoj kontroler će raditi kao da je tek izašao iz kutije. Zaboravi na stalno punjenje i uživaj u igrama bez prekida. Ova baterija ti omogućava da maksimalno iskoristiš potencijal tvoje konzole, bez brige o trajanju baterije. Kvalitet izrade osigurava da će tvoj kontroler biti opremljen energijom koja mu je potrebna. Zamena baterije je brza i jednostavna. Ne trebaju ti posebni alati niti tehničko znanje. Samo izvadi staru bateriju i postavi novu, i spreman si za nove izazove u virtuelnom svetu. Ne dozvoli da te nizak nivo baterije iznenadi usred akcije. Nabavi ovu visokokapacitivnu bateriju i osiguraj da tvoj PS5 kontroler ima energiju koja mu je potrebna. Klikni i dodaj u korpu - tvoje igračko iskustvo neka bude neograničeno!

Prvo izdanje čuvene knjige zapisa o pijanstvu Libera Markonija iz 1954. S omotnicom i ilustracijama akademskog slikara Slavoljuba Slave Blagojevića. Omot minimalno iskrzan, potpis bivšeg vlasnika na najavnom listu, inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Marković, Slobodan Naslov Pijanci idu dijagonalno / Slobodan Marković Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Mladi borac`, 1954 Fizički opis 86 str. : ilustr. ; 20 cm SLOBODAN MARKOVIĆ LIBERO (Skoplje 26. 10. 1928 – Beograd, 30. 1. 1990) Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990. Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr. Prvu zbirku pesama `Posle snegova` objavio je 1949, a poslednju `Južni bulevar`, 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velikih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina. Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva. Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tekstove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature. Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: `Mladost`, `Omladina`, `Naš vesnik`, u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu `Borba` gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: `Kopači zlata`, `Saputnici`, Putopisi, `Beograd ovih dana`, `Čuburska opservatorija` i dr. Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika. Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, `Zmajeva nagrada` za poeziju, `Svetozar Marković` za novinarstvo, `Milena Pavlović-Barili` za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista `Borba` i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije. Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji. Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama `Beograd progoreo ružama`, u izdanju Narodna knjiga, 1974. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda. Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina. Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu `Idadija`. U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi). Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše. Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma. Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`. O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem`.— Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom. Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik. Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac). Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, `oplovio četrnaest mora`, nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim manastirima. Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima. * * * `Krugu prvih posleratnih pesnika pripada i Slobodan Marković (1928), sličan svojim vršnjacima, ali svestraniji i istrajniji u svojim pesničkim težnjama, boem, sledbenik Rake Drainca, srpski Jesenjin, `tužni pesnik malih stvari... i velikih pijanstava, romantičnih uzleta i begova, velikih jadikovki`. Starinskom melodijom, pomalo setnom, nostalgičnom, jednostavnim i spontanim izrazom, koji se povremeno teško opire padanju u banalnost i sentimentalnost, on je izrazio nemir pesnika u modernom svetu, njegovu raspolućenost između žudnje za punoćom života i bolne praznine nastale iz osećanja vlastite otuđenosti i napuštenosti u svetu.` Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti Slobodan Marković Libero (1928–1990) VODENI CVET Nećemo se naći. Otišla si. Kuda... Sve što smo hteli negde tiho spava, a dan nas teši i teši nas trava u kojoj sunce pravi s cvećem čuda. Nećemo se naći, a mogli smo sniti bar još malo o svemu što nije čak ni na mom stolu gde se ludo pije u dane tkane od neznanih niti. Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze. Na skromnom stolu dnevno malu juhu, a sad već eto i to nam se uze, pa smo k`o ptice blage u vazduhu. Gle, žive ptice, žive snovi, šume, livade male što u oko stanu... Zvezde što gasnu i zvezde što planu i pođu putem u tebe i u me. Nećemo se naći, ali nešto ide pored nas tako nejasno, bez tela i sve je samo pustoš, magla bela, kojoj se nigde oaze ne vide. Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta... Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim. Ja se tugo stara neumorno borim, a dani teku, jeseni i leta. SMRT Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi. Ne čuje se i ne vidi se, tek lice porumeni. Potamne ogledala. Kane u predsoblju kap. To je slutnja nekoga koji žali. Ulazi smrt plava kao vetar s večeri onda još kad smo nestajali iza šume, onda još, davno, pre deset godina i ko zna koliko dana. Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo. Ona se okupana uvlači i leže u postelju. Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu skidam mirno svoje iznošeno odelo i kao da ću ga još kad obući slažem ga preko stolice na kojoj sam sedeo i mislio na život. Onda se uvaljam u prekrivač čiji su krajevi iskrzani. Pomislim na dužnosti kojih se i neću dotaći i onda se onesvešćujem i ne sluteći da ja to poslednji put spavam. Tražim ruku koja je bila prisutna, ali ruke nema. Pogledam u prozor, u krov susedne kuće, i slučajno u jednu zabačenu zvezdu, ali, nikog nema. Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja zavide pod mojim prozorom mome snu, ali sutra zahvaljuju danu kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom sa crnim, masnim slovima i imenima potpisanih rođaka, koji me najsrdačnije ispraćaju. Rođaci, koji su te noći poumirali u meni svi do jednog i koje će smrt zateći isto tako i posle kojih ja neću biti ožalošćen. Slavoljub-Slava Bogojević 1922–1978. Završio Akademiju likovne umetnosti u Beogradu, 1951. godine, kod profesora Nedeljka Gvozdenovića i specijalizaciju kod profesora Zore Petrović. Vrlo nemirnog duha; bio je pilot i padobranac, pesnik, radio je u slikarskoj radionici Narodnog pozorišta u Beogradu kod Jovana Bijelića, slikao freske i zidne kompozicije, ali i na kutijama od šibica. Boravio na Korčuli, u Parizu, živeo u Atini. Izlagao je u Parizu sa Bifeom i Difijem, bio član „Lade`. Imao niz samostalnih izložbi u Jugoslaviji, Veneciji, Amsterdamu, Rimu, Atini. Njegovo slikarsko opredelenje je raznoliko. Okušao se u različitim temama – od urbanih pejzaža, portreta i cveća, preko mrtvih priroda, do mitoloških scena. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG140 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo ostecena, sve ostalo uredno! Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 — Beograd, 27. avgust 1960) bio je srpski pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac.[1] Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Biografija Rođen je od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu.[2] Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909.[3] se verio a potom i oženio Branislavom (1887 — 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 — 1912) iz Valjeva i Mileve.[4] Imali su dvoje dece,[2] prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu.[5] Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu.[3] Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata.[6] Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922-23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923.[7] Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Naslovna strana knjige Ogledi iz estetike (1920) Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić.[8] Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije,[2] za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvislinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.

ŠKOLA ŽIVOTA - Sreten Dinić Leskovac Štamparija Ž. D. Obrenovića 185 str ponovo uvezano u tvrdi povez Sreten Dinić (Veliki Šiljegovac, 1875 — Leskovac, 1949) bio je pisac i kulturno-prosvetni radnik. Pored srpskog služio se francuskim i ruskim jezikom. Biografija Dinić je osnovnu školu učio u svom selu Velikom Šiljegovcu, u podnožju Jastrepca, od 1883. do 1887. godine. Nižu gimnaziju pohađao je u Kruševcu od 1887. do 1891. godine. Godine 1891. Dinić se upisuje u nišku Učiteljsku školu. Dinić je školovanje morao kasnije da nastavi u bogosloviji. Nakon prve godine bogoslovije, postavljen je za privremenog učitelja u Bivolju kod Kruševca, s tim da položi maturu idućeg maja u aleksinačkoj Učiteljskoj školi, koja je te godine bila premeštena iz Beograda u to mesto. Najzad, od 12. maja do 12. juna 1897. godine, u Učiteljskoj školi u Aleksincu polagao je završni učiteljski ispit i položio ga sa odličnim uspehom, samo trojica sa vrlo dobrim, a ostali sa dobrim, ukoliko nisu odbijeni. Od strane Ministarstva postavljen je za učitelja u Kladušnicu kod Kladova. Njegov rad se ogleda u organizovanju seoskih zadruga u selima u kojima je službovao,u prosvećivanju naroda,ali i kao pesnik,pripovedač i kao autor dela za scenska izvođenja. Dinić je 1913. godine postavljen za školskog nadzornika leskovačkog i vlasotinačkog sreza. U Leskovac je došao 20. novembra 1913, i otada nije menjao mesto svog službovanja i rada. Zajedno sa dvojicom naizmeničnih predsednika opštine, Mičetom Babamilkićem i Stojanom Nikolićem, aktivno je uključen u rešavanju školskih ali i komunalnih problema Leskovca. Sa početkom Prvog svetskog rata i povlačenjem, zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju. Dolaskom na Krf, učestvovao je u osnivanju državne štamparije i srpskih novina, a postao i član redakcije ovog lista i njegov prvi saradnik zajedno sa brankom Lazarevićem, Milutinom Bojićem, Dragoljubom Filipovićem i drugima. U Srpskim novinama i Ratnom dnevniku, koji je izlazio u Solunu, Dinić je objavio svoje beleške o povlačenju srpske vojske. Delo je još odmah stavljeno na raspolaganje francuskim publicistima, a prijatelj srpskog naroda Žozef Renok koristio ga je za svoja predavanja na Sorboni o tragičnoj odiseji Srba kroz Albaniju. Ovaj prvi spis o poslednjim mesecima Srbije u 1915. godini i povlačenju usred zime, posle rata, izdat je o trošku pisca pod naslovom „Srpska vojska i bežanje kroz Albaniju i na Krfu”.[1] Nakon što je oboleo od malarije, 1917. godine, upućen je u Francusku na lečenje, gde stvara prijateljstva sa francuskim intelektualcima. Na narodnom univerzitetu koji je osnovao u Frenšvilu, našim invalidima držao je čitave cikluse predavanja. U mestu Polinji, Dinić pred većim skupom govori na francuskom o stradanju Srba pri povlačenju kroz Albaniju. Rad u Leskovcu Dinićev rad u Leskovcu bio je bogat i sadržajan. Nakon rata (1923. godine) bio je jedan od pokretača inicijative za osnivanje Narodnog univerziteta, čiji je kasnije bio aktivni saradnik. Jedan je od osnivača Narodne knjižnice i čitaonice, prvog profesionalnog pozorišta (1926-1929) u kome je radio kao upravnik. Bio je i prvi upravnik „Akademskog pozorišta u Leskovcu” osnovanog 1934. godine. Uređivao je časopise Leskovački glasnik i „Narodni prosvetitelj” koga je pokrenuo u periodu 1928-1933. Dinić se zalagao za otvaranje Muzeja grada, učestvovao je u radu Građanske kasine i Pevačkog društva „Branko” gde je bio član uprave a bio je i na čelu gradske zdravstvene zadruge. Bavio se pisanjem drama a od njegovih šest tekstova najpoznatiji je „Naša rabota”, o leskovačkom životu.[2] Preminuo je u Leskovcu, avgusta 1949. godine, posle duge i teške bolesti.[3] L.. SAJ.D. O.1. . P. 7

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Brig. Đeneral Nikola J. Aranđelović – SUVOROV 1729-1800 (Nova štamparija, Beograd, 1934, tvrd povez, 422 str., ilustrovano) Aleksandar Vasiljevič Suvorov (rus. Алекса́ндр Васи́льевич Суво́ров, Moskva, 12. novembar/24. novembar 1729 — Sankt Peterburg, 6. maj/18. maj 1800) — grof Suvorov od Ramnika (rus. граф Рымникский), knez italijanski, (rus. князь Италийский) grof od Svetog rimskog carstva, veliki vojvoda Sardinije, general-feldmaršal vojske Austrije i general-feldmaršal vojske Sardinije, generalisimus ruske vojske, jedan je od najznačajnih vojskovođa 18. veka. Važi za jednog od najsposobnijih i najznačajnih generala ikada. Suvorov se smatra za jednog nekolicine generala u istoriji koji nikada nisu izgubili bitku (63—0). Čuven je po svom vojnom priručniku „Nauka pobeđivanja“, [1] i ostao je zapamćen po mnogim izrekama kao što su: „Što teže na obuci, to lakše u borbi“ (rus. Тяжело в обучении — легко в бою), „Što više udobnosti, to manje hrabrosti“, (rus. Чем больше удобств, тем меньше храбрости), „Disciplina je majka pobede“ (rus. Дисциплина — мать победы). Učio je vojnike da napadaju bez ustezanja i odlučno: „Napadajte hladnim čelikom! Gurajte iz sve snage bajonetom!“ Bio je prisan sa svojim ljudima. Obične vojnike je oslovljavao sa „brate“, a rezultate svog detaljnog i pažljivog planiranja je predstavljao kao stvar inspiracije.[2] Kada mu je bilo 12 godina upisan je u telesni gardijski Semjnovski puk gde je kao i svi njegovi vršnjaci dobio odsustvo do 17. godine. Od 1. januara 1746. godine upisan je kao kaplar pri trećoj četi Semjnovskog puka. Od prvog dana je sistematski radio na čeličenju čvrste volje, i u to vreme, svog slabog zdravlja. Proizveden je za podoficira 1749. godine, a zatim za seržanta (narednika). U ulozi diplomatskog kurira, zbog znanja jezika, išao je povremeno u Varšavu i Berlin. 15. aprila 1754. godine bio je postavljen za oficira u Ingermanskom puku. Za vreme sedmogodišnjeg rata 1756. godine Suvorov je u Prusku doveo 17 novoformiranih bataljona, a zatim je postavljen za komandata Memela. Postao je pukovnik 1759. godine, i komandant Kazanskog pešačkog puka. 1760. godine u sastavu lakog partizanskog odreda Černiševa uzeo je učešća u gonjenju ka Berlinu sa srpskim pukovnikom Petrom Tekelijom koga je hvalio, govoreći da će `Tekelija, sa svojim husarima Srbima, svuda progurati`. Određen je za laki korpus generala Berga 1761. godine, gde je primio komandu nad Tverskim dragunskim pukom. U boju kod Najgartena je ranjen puščanim zrnom. 1768. unapređen je u brigadnog generala i sa svojim pukom odlazi u Smolensk gde će ga zateći Prvi poljski konfederativni rat, koji će 1772. dovesti do prve podele Poljske. Godine 1770. proizveden je za general-majora i komandatna Ljublinskog rejona. 1772. grad Krakov se predaje Suvorovu. 1773 - 74. poveden je rat sa Turcima gde je Suvorov određen u armiju Rumjanceva. Suvorovljeve trupe su se borile izvanredno, nanele Turskoj vojsci velike gubitke, a sam Suvorov je, iako ranjen, sve vreme lično rukovodio u bitkama. Carica Katarina druga ga je za ovakvu jedinstvenu službu odlikovala ordenom Svetog Đorđa. [3] Pobedio je u mnogim bitkama u rusko-turskim ratovima, najviše se proslavio osvajanjem Izmaila 1790. Učestvovao je u gušenju ustanka Pugačova 1774, ugušio je ustanak Košćuška 1794. u Poljskoj. Na čelu udružene rusko-austrijske vojske 1799. potisnuo je Francuze iz severne Italije. Proslavio se pohodom u Švajcarsku preko Sent Gotarda 1799. Titulu grofa dobio je zbog pobede u bici kod Ramnika 1789. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Henri Ford (engl. Henry Ford; Springvels Taunšip, 30. jul 1863 — Dirborn, 7. april 1947) je bio američki preduzetnik koji je osnovao Ford Motor Kompanije i pripisan mu je doprinos stvaranju srednjeg sloja američkog društva. Iako nije izmislio montažnu traku,[1] bio je među prvima koji su je uveli kako bi razvio i proizveo prvi automobil koji su mogli priuštiti mnogi Amerikanci srednje klase. Ford je pretvorio automobil u praktično sredstvo koje će duboko uticati na pejzaž 20. veka. Njegovim uvođenjem automobila modela T započeo je revoluciju transporta i američke industrije. Kao vlasnik kompanije Ford Motor Company, postao je jedan od najbogatijih i najpoznatijih ljudi na svetu. On je zaslužan za „Fordizam“: masovnu proizvodnju jeftinih proizvoda u kombinaciji sa visokim platama radnika. Ford je imao globalnu viziju, konzumerizam kao ključ za mir. Njegova intenzivna predanost je sistematski smanjivala troškove što je rezultiralo mnogim tehničkim i poslovnim inovacijama, uključujući sistem postavljanja prodajnih salona širom Severne Amerike i velikih gradova na šest kontinenata. Ford je ostavio većinu svog ogromnog bogatstva Ford Fondaciji a svojoj porodici kompaniju Ford. Ford je takođe nadaleko poznat po svom mirotvorstvu u prvim godinama Prvog svetskog rata, a i kao izdavač antisemitskih tekstova, kao što je knjiga „Međunarodni jevrej“. Ford je rođen na uspešnoj porodičnoj farmi u Springvels Taunšipu, koji je danas deo grada Dearborna u Mičigenu,[2] gde se trenutno nalazi sedište firme koju je osnovao. Njegovi roditelji, Vilijam i Mari Ford,[3] bili su imigranti iz okoline grada Korka u južnoj Irskoj,[4] a Henri je bio najstariji od šestoro njihove dece. Već kao dete bio je strastveni mehaničar.[5] Uvek je umesto poslova na farmi radio na nekim mašinama u očevoj radionici. Kad mu je bilo trinaest godina prvi put je video parnu mašinu sa sopstvenim pogonom. 1879. Otišao je od kuće u Okolimu Detroita kako bi se uvežbavao za mehaničara. 1882. Brak i porodica Henri Ford 1888. godine Ford je oženio Klaru Džejn Brajant (1866–1950) 11. aprila 1888. i podžavao je porodicu poljoprivredom i vođenjem pilane.[7] Oni su imali jedno dete: Edsel Ford (1893–1943).[8] Karijera Ford se vratio u Dearborn kako bi radio na porodičnoj farmi i postaje stručnjak u upravljanju Vestinghauzovim kompaktnim parnim strojem, što ga je na kraju dovelo do posla servisera istih strojeva u toj firmi. 1891. postaje inženjer u Edison Iluminejing Kompanu i nakon promocije u glavnog inženjera 1893. imao je dovoljno novca da posveti pažnju svojim vlastitim eksperimentima na motorima s unutrašnjim sagorevanjem. Ti eksperimenti su 1896. kulminirali završetkom rada na sopstvenim samohodu nazvanom kvadricikl, kojeg je prvi put isprobao u vožnji 4. juna iste godine.[9] Iste godine Ford je prisustvovao sastanku Edisonovih rukovodilaca, gde je bio upoznat sa Tomasom Edisonom. Edison je odobravao Fordovu automobilsku eksperimentaciju. Uz Edisonovu podršku, Ford je dizajnirao i napravio drugo vozilo, kompletirajući ga 1898. godine[10] Nakon tog uspeha napušta Edison Iluminejting Kompanu i zajedno s ostalim inovatorima osniva Detroit Automobil Kompanu,[10] koja je ubrzo bankrotirala jer je Ford usavršavao dizajn automobila umesto da ih prodaje.[10] Svojim vozilima Ford se utrkivao s onima drugih proizvođača kako bi prikazao njihovu superiornost. Sa zanimanjem za trkačke automobile osnovao je drugu firmu pod nazivom Henri Ford Kompanu. 1902. Ford je isteran iz firme zajedno s ostalim inovatorima, a ona je reorganizovana pod nazivom Kadilak.[10] Osnivanje Ford kompanije Henri Ford sa Tomasom Edisonom i Harvijem Fajerstonom. Fort Majers (Florida), 11. februar 1929. Svoju vlastitu firmu pod nazivom Ford Motor Kompani osniva 1903.[10] zajedno s jedanaest ostalih inovatora i kapitalom od 28.000 dolara. U novokonstruisanom automobilu Ford je odvezao probnu milju na zaleđenom jezeru Sv. Kler i s vremenom od 39.4 sekunde postavio novi kopneni brzinski rekord. Uveren tim uspjehom, poznati vozač utrka Barnej Oldfild naziva novi model `999` odavajući počast trkačkoj lokomotivi tog vremena i predstavlja ga širom države, čineći marku Ford poznatom u SAD. Henri Ford je bio i jedan od ranih podupirača legendarne trke Indijanapolis 500. Ford model T Godine 1908, firma u prodaju pušta Model T s čijom se trkačkom verzijom Ford utrkivao od 1909. do 1913. i pobedio na trci preko celih Sjedinjenih Država (iako je kasnije iskvalifikovan), a 1911. Frenk Kulik je sa njom postavio brzinski rekord na ovalnim stazama. 1913. Ford pokušava da nastupi na trci Indijanapolis 500, ali odustaje zbog pravila koja su zahtevala dodavanje težine od 450 kilograma.[11] Tada se povlači iz trka, budući da mu zbog popularnosti Modela T više nisu bile potrebne za postizanje publiciteta. S prvim danom 1919. prepustio je mesto predsednika kompanije svome sinu Edselu, iako je zadržao čvrstu poziciju u rukovođenju njome. Ford je stvorio ogromnu reklamnu mašinu u Detroitu kako bi osigurao da svaki list nosi priče i oglase o novom proizvodu. Fordova mreža lokalnih dilera učinila je automobil sveprisutnim u skoro svakom gradu u Severnoj Americi. Kao nezavisni dileri, franšize su se obogatile i davale publicitet ne samo Fordu, već i konceptu automobila; lokalni motorni klubovi su nastajali da bi pomogli novim vozačima i da bi podsticali istraživanje seoskih područja. Ford je uvek bio voljan da prodaje farmerima, koji su pogledali na vozilo kao komercijalni uređaj za pomoć u njihovom poslu. Prodaja je naglo rasla - nekoliko godina je ostvarivala 100% dobitka u odnosu na prethodnu godinu. Uvek u potrazi za povećanom efikasnošću i nižim troškovima, Ford je 1913. godine uveo transportne trake u svoje pogone, što je omogućilo ogroman porast proizvodnje. Iako se Fordu često pripisuje ta ideja, savremeni izvori pokazuju da je koncept i njegov razvoj došao od zaposlenih Klerensa Ejverija, Petera E. Martina, Čarlsa E. Sorensena, i K Harolda Vilsa.[12] Fordova montažna linija, 1913. Prodaja je prevazišla 250.000 1914. godine. Do 1916, sa opadanjem cene do 360 američkih dolara za bazični automobil, prodaja je dostigla 472,000.[13] Ford T rodster na dispeju u Indiji 1926. godine Do 1918, polovina automobila u Americi bila je Model T. Svi novi automobili bili su crni. Kako je Ford napisao u svojoj autobiografiji, „Svaki kupac može da ima bilo koju boju koju želi okoliko je osnova crna“.[14] Do razvoja montažne linije, koja je uslovljavala crno zbog kraćeg vremena sušenja, Model Ts je bio dostupan u drugim bojama, uključujući crvenu boju. Dizajn je strastno promovisan i odbranjen od strane Forda, a proizvodnja se nastavila sve do 1927. godine. Finalna ukupna proizvodnja je bila 15.007.034. Ovaj rekord je stajao narednih 45 godina, a ostvaren je za 19 godina od uvođenja prvog modela T (1908). Nakon smrti Edsela Forda 26. maja 1943. Henri Ford je podržao Herija Beneta da preuzme poziciju predsednika dok je Edselova udovica Eleanor, koja je nasledila njegovo pravo glasa, predložila Henrijevog unuka i svog sina Henrija Forda II. Problem je na kraju rešen tako da je tada 79-godišnji Henri Ford lično preuzeo poziciju predsednika, Henri Ford II. je postao potpredsednik, a Heri Benet osoba odgovorna za zaposlenike i odnose s javnošću. Henri Ford je 21. septembra 1945. prepustio poziciju predsednika firme unuku Henriju Fordu II, a preminuo je od izliva krvi u mozak u 83. godini 7. aprila 1947. na svom posedu u Dearbornu. Sahranjen je na groblju Ford Sementeri u Detroitu.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kulundžić, Josip, 1899-1970 = Kulundžić, Josip, 1899-1970 Naslov Čovek je dobar : drama u tri čina / Josip Kulundžić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1953 (Beograd : Jugoslovensko štamparsko preduzeće) Fizički opis 126 ; 18 cm Zbirka Biblioteka Putevi ; 6 KULUNDŽIĆ Josip – dramski i operski reditelj (Zemun, 1. VIII 1899 – Beograd, 1. XII 1970). Potiče iz trgovačke porodice. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zemunu 1918; apsolvirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1926; „studirao je teatar i gledao svijet“ u Drezdenu, Beču, Parizu i Pragu i završio specijalne studije dramaturgije i operske režije u Parizu i Berlinu. U srednjoj školi pisao je lirske pesme i pripovetke, a na univerzitetu drame. Njegove mladalačke drame nisu prihvatane od uprave HNK u Zagrebu, gde je pokušavao da ih plasira. Prvi uspeh postigao je dramskom groteskom Ponoć, koja je, u režiji B. Gavele, postigla izuzetan uspeh i kod publike i kod kritike (1921). Taj uspeh otvara mu vrata HNK, u kojem je bio pomoćnik dramaturga (1921-1923) i dramaturg (1926-1927). Posle ostavke i povlačenja Julija Benešića K. dolazi u sukob s novim upravnikom HNK V. T. Branjskim i prinuđen je da u jesen 1928. pređe u N-Op, a zatim u NP (1929–1937) i Umetničko pozorište u Beogradu (1939–1943). Posle Drugog svetskog rata režira u Vršcu, Novom Sadu i Beogradu, profesor je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu (1949–1968) i glavni urednik časopisa „Scena“ (1965–1969). Jedan od K. biografa s razlogom je završio raspravu o njegovoj kontroverznoj ličnosti Šekspirovim rečima: „Bio je čovek spram koga se grešilo više nego što je grešio sam“. Naši teatrolozi trebalo bi dokumentovano da objasne zašto ovaj stvaralac mnogostranih znanja i darovitosti, koji se ogledao na mnogim pozorišnim „frontovima“ (dramski pisac, prevodilac dela za pozorište, reditelj drama i opera, teoretičar drame i pozorišta, profesor dramaturgije, urednik pozorišnih listova i časopisa) i u pozorišnoj kulturi Jugoslavije bio prisutan pet decenija (1921-1970), nije imao sreće da se potpuno izrazi u teatarskoj disciplini koja je bila njegova prva vokacija – dramskoj režiji. Dolazak u Novi Sad, u sezoni 1946–1947, bio je neka vrsta povratka K. u „građanski život“, posle kalvarije koja je počela 1937. sudskim procesom i opštom hajkom surovo „režiranom“ u stilu naše balkanske mašine za slamanje ličnosti. On je tada udaljen iz pozorišta, u koje se vraća inkognito (Umetničko pozorište u Beogradu, 1939–1943, u kojem je režirao, ali bez prava da potpisuje svoja ostvarenja; a zatim, u leto 1944, i Pozorište udruženja glumaca, gde je pod svojim imenom režirao zabavni repertoar). Ova ratna aktivnost samo otežava njegovu zlu sudbinu. Posle rata kažnjen je gubitkom građanskih prava. Svestrano ugrožen, on se, u proleće 1946, „sklanja“ u Vršac, gde je u NP „Sterija“ režirao Sterijine komedije Zla žena i Laža i paralaža i dela sovjetskih pisaca Katajeva (Roditeljski dom) i Kornejčuka (Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika). Posle uspešnog rada u Vršcu, ponovo je postao „službenik“ i postavljen je za reditelja SNP u Novom Sadu, gde je u Drami režirao tri uspele predstave: Oklopni voz V. Ivanova, Gospodu Glembajeve M. Krleže i Šumu A. N. Ostrovskog. Kada je osnovana Opera SNP, bio je njen prvi reditelj: postavio je Travijatu, a kasnije, kao gost, režirao opere: Ero s onoga svijeta, Rigoleto, Prodana nevesta, Aida, Figarova ženidba, Zaljubljen u tri narandže, Knez Ivo od Semberije i Ženidba Miloševa – Vilin veo. U Drami SNP, kao gost, postavio je i jednu od svojih najboljih režija – Maškarate ispod kuplja I. Vojnovića, za koju je, na Trećim jugoslovenskim pozorišnim igrama, 1958, dobio Specijalnu nagradu Sterijinog pozorja. U vreme kada je došao u Novi Sad bio je u najboljem stvaralačkom dobu (imao je 47 g.). Želeo je, radi što skorije i potpunije rehabilitacije, da se prikaže „u najboljem svetlu“, ali se u njegovom radu nije moglo zapaziti nikakvo posebno usiljavanje (kakvo je, inače, u takvim slučajevima veoma primetno). U Novom Sadu je dočekan prijateljski: više glumaca poznavalo ga je iz Umetničkog pozorišta u Beogradu, a mnogi su se sećali i njegovih režija u NPDb, u kojem je, neposredno pred rat, režirao tri uspele predstave: Pera Segedinac L. Kostića (21. I 1941), Zla žena J. P. Sterije (18. II 1941) i Dva idola B. Atanackovića, u dramatizaciji Ž. Vasiljevića (4. III 1941). U Novom Sadu nije učestvovao u raspravama o „novom i željenom“ socijalističkom realizmu, nego je radio „po svome“, oslanjajući se na znanje, ukus i intelektualnu superiornost. O načinu njegovog rediteljskog rada u SNP kompetentno svedoči V. Popović: „Radio je brzo, gipko, s neobičnom lakoćom i svežinom. Superiorno verziran, i teorijski i praktično, u pitanjima dramaturgije, glume i scenske opreme, ubedljiv i efikasan u postavljanju zahteva, a uz to šarmantan, duhovit, ljubazan prema svojim saradnicima, bio je veoma cenjen i omiljen u našem Pozorištu. Veoma iskusan i snalažljiv, s realnim pogledom na tadašnje mogućnosti naše scene, nikada nije postavljao preterane zahteve u pogledu materijalne opreme svojih predstava, trudeći se da, oskudici i teskobi uprkos, potraži i nađe prikladna i delotvorna umetnička rešenja. Lišen sujete, nije bio od onih koji sitničavo čuvaju svoj rediteljski autoritet nepopustljivošću prema predlozima glumaca i pevača da im izmeni poneki detalj radnje da bi se na sceni lagodnije osećali. Bio je u tom pogledu tolerantan (kad god, naravno, nije bilo u pitanju narušavanje njegove režijske koncepcije), jer je raspolagao živom i prilagodljivom stvaralačkom fantazijom, a takve ustupke mu je dopuštao i njegov istinski i veliki autoritet“. Imajući na raspolaganju tadašnji dobar glumački ansambl (bilo je to pre „seobe“ novosadskih glumaca u novo, Jugoslovensko dramsko pozorište), umeo je znalački, upravo majstorski, da izabere najbolje podele za predstave. To je bio jedan od razloga što su njegove dramske predstave, za pozorišne prilike Novi Sada, bile „rado gledane“ (Gospoda Glembajevi – 22 predstave, gled. 9888; Šuma – 20 predstava, gled. 7393; Maškarate ispod kuplja – 21 predstava, gled. 6257). Izuzetak je bila predstava Oklopni voz, koja je posle druge predstave skinuta s repertoara, ali, srećom, nije ugrozila „startnu poziciju“ K. u Novom Sadu. M. Hadžić misli da je zabrana bila „prava šteta, jer izgleda da je predstava bila na pragu dobre formule“. U Novi Sad je došao sa svojom „celom biografijom“ i svojim shvatanjem pozorišne režije koje je formirao najpre u Zagrebu (1919–1929), posmatrajući proces rediteljskog rada I. Raića, B. Gavele i T. Strocija, zatim na svojim putovanjima po Evropi, gde su na njega najdublji utisak ostavili francuski reditelji Ž. Pitoef, Š. Dilen i F. Žemije, i, konačno, proučavanjem obimne teatrološke literature koja mu je omogućila da upozna moderna kretanja u teatru (G. Kreg, M. Rajnhart, A. Tairov). Radeći u Beogradu, K. se razvio u reditelja modernih evropskih shvatanja, i u njegovim predstavama dominirali su dinamika i dramatika scenskog prostora, osećaj za ritam i tempo, insistiranje na harmoničnoj igri ansambla i reljefna diferencijacija karaktera, a prilikom tumačenja klasičnih dela inovacije u pogledu koncepta („sklonost ka inventivnoj preradi i adaptaciji osnovnog dramskog teksta“) i novi „ugao“ viđenja. Pored navedenih rediteljskih osobenosti, K. je u Novom Sadu pokazao i apartnu veštinu u radu sa ansamblom. O tome svedoče glumci i pevači SNP. Rezime tih sećanja pokazuje deo njegovog rediteljskog metoda. On bi tokom proba za stolom objasnio lik, tražeći i od glumca da o liku koji tumači kaže sopstveni sud, a zatim bi ga pustio da razrađuje lik, dok bi on samo kontrolisao i povremeno intervenisao („Nemoj tako glasno… Nemoj da mlataraš rukama…“). Slično je postupao i prilikom pripreme operskih predstava: „K. vas pusti da i sami nešto tražite i date, da vidi šta ste u stanju sami da otkrijete. On vas pusti i gleda. I onda stavlja primedbe i dovede vas do onoga što on želi“ – svedoči Z. Nikolić sećajući se rada na Travijati i Figarovoj ženidbi. Savršeno je osećao scenu, pratio bi glumca i razmišljao kako da mu pomogne. On bi uvek video kad se i gde glumac muči, razmislio bi zašto se muči, analizirao svoje zahteve, analizirao glumca kao ličnost, pokoji put prilagodio glumca ulozi, a koji put ulogu glumcu. U radu sa glumcima zapažena je i osobenost metoda kojem je pribegavao kada je pred sobom imao „više intuitivnog i spontanog, a manje cerebralnog glumca“. O tome svedoči J. Lešić, ističući da je K., imajući i sam originalan glumački talenat i smisao za imitiranje i parodiranje, „znao efektivnim rediteljskim for-špilovanjem sugestivno prenijeti na glumca ona najbitnija mjesta pojedine uloge, kao neku plodonosnu klicu iz koje se zatim sigurno i pravilno razvijao raskošni plod“. Novosadski glumci svedoče da tokom proba nije bio nestrpljiv i da nije na prvim probama zahtevao konačno osećanje. Ako bi naslućivao ideju, znao je da će do nje prirodno i doći. Na nekim mizanscenskim probama režirao je „sve vrteći se okolo glumca, ne ispuštajući ga iz vida, iz celokupne svoje ličnosti, osećao ga je i bukvalno pridržavao svojim raširenim rukama“. I u Novom Sadu je dokazao da je jedan od najboljih operskih reditelja, iako su njegove novosadske operske režije imale amplitudu od rutinskog ispunjavanja zadataka do istinske kreativnosti. Njegovom režijom Travijate, u atmosferi pravog slavlja, otvorena je 16. XI 1947. Opera SNP. Za njegove operske režije karakteristični su maštovitost i odsustvo šablona (bilo je predstava u kojima je svakom članu hora postavljao individualni zadatak). V. Popović, koji je kao operski pevač sudelovao u nekoliko predstava koje je K. režirao, ističe njegovu lakoću i brzinu kretanja i delovanja: „To je naročito padalo u oči pri njegovim operskim režijama, uvek, po tradiciji, vremenski stešnjenim tako da je bilo nužno posao obaviti brzo i efikasno. Tada se u pojačanoj meri ispoljavala i njegova sklonost ka ’foršpilovanju’. Posmatrao sam ga kako hitro prilazi nekome od solista i podruku s njim skoro ga vuče određenim mizanscenom pokazujući mu, pojačano i skoro groteskno, kako da se kreće i šta da čini. To se odista nije moglo podražavati, ali je, na čudan način, bilo ’uputno’.“ Svoju stalnu ideju vodilju da je „dobar samo onaj teatar koji poznaje svoje vreme“, K. je, tokom svog kratkog boravka u Novom Sadu, shvatio i kao realitet kojem se morao prilagoditi. Rezultat njegovog inteligentnog prihvatanja okolnosti bile su njegove režije koje su znatno doprinele umetničkom ugledu i autoritetu SNP u prvim g. posle njegove obnove. Mira Letica je uradila njegovu bistu u bronzi. Novosadski teatri su u međuratnom periodu izveli K. prevode ili obrade prevoda: Aveti, Bajadera, Kućevlasnici, Madam Pompadur, Otac, Proces Meri Dagan, Služavka gospodarica i Čarobnjak, kao i dva njegova originalna komada: Gabrijelovo lice (N-Op, 1929) i Misteriozni Kamić (N-Op, 1930). REŽIJE: Gola Eva, Gabrijelovo lice, Misteriozni Kamić, Pera Segedinac, Zla žena, Dva idola, Oklopni voz, Gospoda Glembajevi, Šuma, Travijata, Ero s onoga svijeta, Rigoleto, Prodana nevesta, Aida, Figarova ženidba, Zaljubljen u tri narandže, Knez Ivo od Semberije, Maškarate ispod kuplja, Ženidba Miloševa – Vilin veo. BIBL: Ponoć, groteska, Zgb 1921; O novoj režijskoj umetnosti, Teatar, 1922/1923, br. 2, s. 4-8; Star ili ansambl, Comoedia, 1924, br. 35, s. 22-23; Literatura i teatar, Comoedia, 1925, br. 35, s. 22-27; Škorpion, groteska, Zgb 1926; Misteriozni Kamić, Zgb 1928; Oblasna pozorišta, Novi Sad, 1929, br. 1, s. 7-8; Mašina savjest, drama, Zgb 1932; Sterijini tipovi, LMS, 1935, knj. 344, s. 34; Pozorište za mase, Politika, 1. XII 1936; Pita hiljadu forinata, dramatizacija, Bgd 1952; Ljudi bez vida, Zgb 1952; Čovjek je dobar, Bgd 1953; Knjiga i kolači, jednočinka, LMS, 1957, knj. 379, s. 591; Fragmenti o teatru, Novi Sad 1965; Dramska djela (sa T. Strocijem, G. Senečićem i K. Mesarićem), Zgb 1965; Strahinja Petrović, Scena, 1966, br. 6, s. 365-370; Joakim i scena, Scena, 1968, br. 1, s. 1-7. MG57 (L)

Dragiša Lapčević - OKUPACIJA (Prvi svetski rat) Izdanje Štamparija `Tucović`, Beograd 1926, mek povez, 96 strana, fotografija autora. Povez oštećen, odvojena od korica kako je prikazano, unutrašnjost dobra Naslovna strana: Pjer Križanić. Dragiša Lapčević (Užice, 27. oktobar 1867. – Beograd, 14. avgust 1939.) bio je najznačajniji vođa i teoretičar Srpske socijaldemokratske partije od njenog osnivanja 1903. godine do Prvog svetskog rata. Iako rodom iz Užica, odrastao je u obližnjoj Požegi, gde je, mlad i siromašan, radio kao pekar i konobar. Osim nekoliko razreda osnovne škole, obrazovao se sam, i tako se upoznao sa idejama socijalizma. Kao izuzetno sposoban i talentovan mladić, 1893. godine je od strane opozicije izabran za predsednika požeške opštine, što je kraljevska Vlada poništila. Iako je, kao i većina balkanskih socijalista tog doba, počeo kao pristalica ideja Svetozara Markovića, tokom 1890-ih upoznaje se sa takozvanim „ortodoksnim marksizmom“ Druge internacionale, prvenstveno preko dela Georgija Plehanova i Karla Kauckog. Lapčević će potom igrati ključnu ulogu u pobedi marksističkih ideja Kauckog nad ranijim idejama Markovića, koje su marksisti smatrali utopijskim socijalizmom. 1898. i 1899. godine je dvaput hapšen zbog socijalističkih ideja. 1902. godine seli u Beograd, da bi pomogao u organizovanju i osnaživanju tamošnjeg radničkog pokreta. Igrao je ključnu ulogu u ujedinjenju socijalističkih organizacija Srbije u jednu socijaldemokratsku partiju, zasnovanu na Erfurtskom programu Socijaldemokratske partije Nemačke. Srpska socijaldemokratska partija (SSDP) osnovana je 2. avgusta 1903. godine, a Lapčević je izabran za njenog predsednika, i na toj poziciji ostao je narednih dve godine. Lapčević je i u partiji bio branilac ideja ortodoksnog marksizma. Na kongresu 1905. godine, iz partije je isključena grupa ljudi oko Jovana Skerlića, sa kojom se marksisti nisu slagali po pitanju saradnje sa buržoaskom opozicijom režimu, kao i Lapčevićevi kritičari sa leva, koji su marksističku socijaldemokratiju napadali sa anarhističkih i sindikalističkih pozicija. Lapčević se protivio uplivu seljaštva u SSDP, bojeći se da će ono razvodniti čisto proletersku prirodu partije, iako je vrlo često partija najveće izborne uspehe ostvarivala upravo na selu. Lapčević je bio incijator Prve balkanske socijaldemokratske konferencije u Beogradu krajem 1909. godine. Služio je kao odbornik u Skupštini grada Beograda, a od 1912. godine bio je narodni poslanik. Pored borbe za poboljšanje životnih uslova u siromašnim gradskim četvrtima i rada u sindikatima, ostao je upamćen i kao protivnik nacionalizma i militarizma, te kritičar Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. 1915. godine, zbog svog doslednog antiratnog stava, Druga balkanska socijaldemokratska konferencija u Bukureštu izabrala ga je za svog počasnog predsednika. Iako nije prihvatao sve ideje lenjinizma, internacionalizam ga je približavao komunističkom pokretu, te je učestvovao na Kongresu ujedinjenja u Beogradu 1919. godine, iako je odbio da uđe u Centralno partijsko veće. Nakon Vukovarskog kongresa 1920. godine, Lapčević je napustio KPJ. 1921. godine, bio je jedan od osnivača Socijalističke partije Jugoslavije (SPJ), te je izabran za njenog prvog predsednika. Kao socijalista, Lapčević je insistirao da partija predstavlja čisto proletersku i revolucionarnu, a ne socijaldemokratsku organizaciju. Potom je, kroz Glavni radnički savez, pokušavao da stvori ujedinjen sindikalni pokret, koji bi obuhvatao svo radništvo bez obzira na političko opredeljenje. Usled otpora mnogih socijalista njegovom pristupu, u septembru 1922. godine dao je ostavku na mesto predsednika SPJ i posvetio se isključivo sindikalnom radu. Politički gledano, za Lapčevića prosto nije bilo mesta u novom svetu koji je nastao nakon 1917. godine: nije se slagao sa komunističkim idejama, a nije mogao ni da ostane sa reformistima, jer se protiv mnogih od njih, kao dosledan internacionalista, borio tokom Prvog svetskog rata kada su stali na socijalpatriotske položaje. Njegov poslednji značajniji pokušaj političkog rada bio je nastup na izborima 1927. godine, kada je bio blizak Radničkoj socijalističkoj grupi „Ujedinjenje“ pod vođstvom bivšeg komuniste Živote Milojkovića. Međutim, nije izabran u Skupštinu. Potom se sasvim povukao iz politike, te je postao predsednik Udruženja novinara Srbije.

Lepo očuvano, unutra kao novo Jovan Popović REDA MORA DA BUDE Jovan Popović: REDA MORA DA BUDE - Trinaest novela iz Vojvodine, Nolit 1974, tvrdi povez, omot, str. 235. sjajna montaža na omotu Pavle Bihalji Pripovetke. Kao pisac ponikao u našoj međuratnoj književnosti, Jovan Popović je pripadao onoj grupi naprednih pesnika mlađe generacije koja je svoje borbeno pesništvo potvrdila aktivnim učešćem u narodnoj revoluciji i socijalističkoj izgradnji oslobođene zemlje. I kao pesnik i kao borac, on se uvek isticao u prvim redovima revolucije i bio jedan od onih njenih boraca koji su herojskim samopregorom utirali puteve do slobode. Njegova i pesnička i boračka misao vodilja kao da je iskazana u onom stihu pesme Mladići na zvonicima: `Hteo bih da je radosno za sve biti živ`. Rođen je u građanskoj porodici u Velikoj Kikindi. Osnovno i gimnazijsko školovanje završio je u rodnom mestu. Po završetku gimnazije upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, ali je studije morao da prekida zbog nežnog zdravlja i bolesti. Složene društvene protivurečnosti doratne Jugoslavije unosile su nemir u dušu mladog pesnkka, i on je pokušao da im sagleda smisao i uzroke. Ali u tom traženju on je sve češće dolazio do saznanja da je taj život rđavo ustrojen i da ga zato treba menjati. Napredna književnost i marksistička literatura su ga sve više približivale naprednom radničkom pokretu, i on će ubrzo postati tumač borbe i težnja proletarijata. Jovan Popović je odlučio zastupao uverenje da napredni pesnik treba `da bude u neprestanom kontaktu sa progresivnim kulturnim i političkim kretanjima u zemlji`. Za njega se može reći da svoju ličnost zaista nikad nije dvojio: sav svoj život i svoj pesnički dar on je domovini i revoluciji predano poklonio. Prvi Popovićev otvoren sukob sa društvom u kome je živeo predstavlja almanah pesama Knjiga drugova, u kojoj je, sa hrvatskim pesnikom Novakom Simićem, izdao izabrane socijalne pesme naprednih mladih pesnika svoga vremena. Knjiga se pojavila upravo u trenutku kad je objavljena šestojanuarska diktatura, pa je policija almanah zaplenila, a njegove sastavljače pohapsila. Jovan Popović je tada osuđen na devet meseci zatvora. Po izlasku iz zatvora Popović dolazi u Beograd i tu nastavlja plodnu borbenu aktivnost kao urednik i saradnik naprednih listova i časopisa. Jedno vreme uređivao je časopis Stožer i radio u izdavačkom preduzeću Nolit. Kao pesnik i urednik bio je veoma komunikativan i uvek je znao da uspostavi prisan kontakt sa svim saradnicima koji su ispoljavali vidniju pesničku darovitost. Pokretao je diskusije o značajnim problemima našeg književnog i kulturnog života i na mnoge negativne pojave u oblasti kulture i književnosti reagovao sa stanovišta marksističke estetike. Umeo je znalački i objektivno da utvrđuje stvarne umetničke vrednosti, ali isto tako bespoštedno da napadne one koji su štetili razvoju i ugledu naše književnosti. Kad je otpočela narodna revolucija, Jovan Popović se među prvima našao na poslu organizovanja narodnog ustanka i sa borcima narodnog pokreta požrtvovano podneo sva njegova iskušenja i napore. Po oslobođenju je bio veoma aktivan u organizovanju književnog i kulturnog života u Beogradu. Bio je odličan organizator, vredan saradnik i dobar predavač. Jedno vreme uređivao je beogradske Književne novine. Popovićevo književno delo čine tri zbirke stihova i tri zbirke pripovedaka. Pesme su mu: Hadžija večnosti (1925), Ples nad prazninom (1926) i Lasta u mitraljeskom gnezdu (1942); pripovetke: Reda mora da bude (1932, Lica u prolazu (1941) i Istinite legende (1944). Poslednja Popovićeva knjiga pesama, koja predstavlja njegov lični izbor iz celokupnog dotadašnjeg pesničkog stvaranja, izašla je 1951, kada je pesnik već bio u bolesničkoj postelji. Popović je, sem toga, pisao i eseje i kritike. Umro je 1952. u Beogradu. pavle bihaly avant-garde collage surrealist surrealistic montage dadaism dada art books book dizajn

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje ! Dr Žak Konfino (Leskovac 1892 — 1975) bio je lekar i pisac, jedan od najpoznatijih i najviđenijih Leskovčana svoga doba. Objavio je desetak knjiga, pripovedaka, romana i pozorišnih dela. Njegovi preci proterani su iz Španije u XV veku i živeli su kao sefardski Jevreji u Carigradu i Solunu da bi se krajem XVIII i početkom XIX veka doselili u Leskovac, gde se Žak i rodio 22. juna 1892. Otac mu je bio limar a majka prva moderna krojačica u tadašnjoj varošici. Studirao je medicinu u Beču (1910 - 1914.) i Bernu (1916 - 1918), gde je završio studije. U toku Prvog svetskog rata služio je kao lekarski pomoćnik u Valjevu i Leskovcu i sa srpskom vojskom dospeo u Albaniju. U rodnom gradu proveo je period od 1920 do 1936. godine kao lekar, a nakon toga prešao je u Beograd, gde je otvorio privatnu ordinaciju kao stručnjak za lečenje astme i rendgenologiju. Zahvaljujući Konfinu, Leskovac je 1924. godine dobio prvi rendgen aparat koji je on instalirao u svojoj privatnoj ordinaciji. Bio je aktivan učesnik u procesu formiranja gradskog pozorišta 1926. godine. Dve godine kasnije, zajedno sa doktorom Deklevom, otvorio je prvi privatni sanatorijum u Leskovcu.[1] Žak Konfino, kao lekar i porodični prijatelj, provodio je dosta vremena u krugu porodice Velmar – Janković. Jedan veseo nasmejan, od dobrote istopljen majmunski lik – kako ga je Svetlana opisala – doktor Žak Konfino, umeo je da usreći Svetlanu Velmar-Janković na poseban način. Spisateljica se sa radošću seća zime 1941. kada ju je, bolesnu, posetio Žak, od milosti nazvan Žakili, i sedeći pored nje, zasmejavao je i pregledao. A kada joj je objasnio da mora da joj da injekciju i da će je malo zaboleti, ali samo malo, Svetlana mu se prepušta bez imalo straha. I upravo će Žak ugušiti u Svetlani strah od bilo koje injekcije za čitav život. Štaviše, Žak će za nju biti najbolji čovek, iscelitelj sa najlepšim osmehom na svetu. Zato će se u njoj i roditi želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac. Presrećno lice doktora Konfina u tom trenutku zauvek će ostati u Svetlaninom sećanju.[2] Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Italiji. Nakon oslobođenja, vratio se u Beograd i radio kao lekar Glavne vojne bolnice. Konfino je pisao priče, humoreske, putopise i objavljivao ih najpre u `Leskovačkom glasniku`, u kome je bio jedan od stalnih saradnika, potom u `Jevrejskom životu`, `Južnom pogledu`, `Politici`, `Srpskom književnom glasniku`, `NIN`-u, `Medicinskom glasniku`, „Ježu” i dr. U „Politici” su izlazile njegove kratke priče i humoreske.[1] Knjige su mu prevedene na albanski, češki, engleski, mađarski, nemački, poljski, portugalski, slovački, turski i dr. a on sam, prevodio je sa nemačkog i italijanskog, a služio se francuskim i portugalskim. Konfino se prvi put javlja u književnosti tek u svojim četrdesetim godinama, i to humorističkim pričama. U okviru stalne etnološke postavke Gradske kuće u Leskovcu postoji soba posvećena Žaku Konfinu. Bibliografija Scenario za film Eks Gertrude Šulc Pripovetke i humoreske Moji opštinari, Beograd, 1934, »Geca Kon« lice i naličije, Beograd , 1936, »Geca Kon« Humoreske, Beograd, 1941, »Geca Kon« Rotarijanci, Beograd , 1953, »Jež« Lekarske priče, Beograd, 1953, »Narodna knjiga« Nove humoreske, Beograd, 1960, »Minerva« Romani Moj Jocko, Beograd, 1937, »Geca Kon« Moje jedinče, Beograd, 1952, »Prosveta« 100 godina — 90 groša, Beograd, 1952, »Nova pokoljenja« Jesi li ti razapeo Hrista?, Beograd, 1968, »Jež« Drame Plagijat Siroto moje pametno dete Zaklinjem se U sredu se registrujem Krv nije voda (Ekseriment) Štrajk u zarobljeničkoj bolnici (Repatrirci) Popularna medicina Požuti doktore! Priručnik za lekare i medicinare, a, vala, i za bolesne i zdrave

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paolo Mantegazza je bio italijanski doktor, patolog, antropolog. Njegove misli su posebno utjecale na omladinu. Djela koja je napisao su prevedena na brojne jezike. Uprkos tome danas su njegove knjige gotovo nepoznate. Mantegazza je bio usmjeren ka stvaranju sretnijeg čovjeka. Bavio se istraživanjem biljaka i ljudske seksualnosti Mantegazza je rođen u Monzi 31. listopada 1831. Nakon što je proveo studentske dane na sveučilištima u Pisi i Milanu, doktorirao je u Paviji 1854. Nakon putovanja po Europi, Indiji i Americi, radio je kao liječnik u Republiku Argentinu i Paragvaj. Vrativši se u Italiju 1858. imenovan je kirurgom u milanskoj bolnici u Milanu i profesorom opće patologije u Paviji. Godine 1870. imenovan je profesorom antropologije na Istituto di Studi Superiori u Firenci. Ovdje je osnovao prvi Muzej antropologije i etnologije u Italiji, a kasnije i Talijansko antropološko društvo. Od 1865. do 1876. bio je zamjenik za Monzu u Parlamentu Italije, a potom je izabran u talijanski Senat. Postao je predmet žestokih napada zbog razmjera u kojem se bavio vivisekcijom. U vrijeme kada su popularna i službena znanost i kultura u Italiji još uvijek bili pod utjecajem Rimokatoličke crkve, Mantegazza je bio nepokolebljivi liberal i branio je ideje darvinizma u antropologiji, a njegovo istraživanje je pomoglo da se utvrdi kao `prirodna povijest čovjeka `. Od 1868. do 1875. održavao je prepisku i s Charlesom Darwinom. Mantegazzina prirodna povijest, međutim, mora se smatrati iz rasne ili socijalno darvinističke perspektive, što je vidljivo u njegovom `Morfološkom stablu ljudskih rasa`. Ovo stablo preslikava tri principa: jedan europski meta-narativ kontrolira sve mnoge svjetske kulture; ljudska povijest se zamišlja kao progresivna, s europskim ljudskim vrhom napretka i razvoja; konačno, rangiranje različitih rasa na hijerarhijsku strukturu. Ako zamislimo stablo, arijevska rasa je najviša grana, a slijede je Polinežani, Semiti, Japanci i kreće se prema dolje do najniže grane, `Negritos`. Mantegazza je također dizajnirao `Estetičko stablo ljudske rase` sa sličnim rezultatima. Paolo Mantegazza je također vjerovao da će droge i određena hrana promijeniti čovječanstvo u budućnosti, te je branio eksperimentalno istraživanje i korištenje kokaina kao jedne od tih čudesnih droga. Kada se Mantegazza vratio iz Južne Amerike, gdje je svjedočio upotrebi koke od strane domorodaca, mogao je žvakati redovitu količinu listova koke, a zatim je testirao na sebi 1859. Nakon toga je napisao rad pod naslovom Sulle Virtù Igieniche e Medicinali della Coca e sugli Alimenti Nervosi in Generale (`O higijenskim i ljekovitim svojstvima koke i općenito o prehrani živaca`). S entuzijazmom je primijetio snažan poticajni učinak kokaina u lišću koke na spoznaju: `... Rugao sam se jadnim smrtnicima osuđenim na život u ovoj dolini suza dok sam, nošen na krilima dva lista koke, leteo kroz prostore od 77.438 riječi, svaka sjajnija od one prije... Sat vremena kasnije, bio sam dovoljno miran da u mirnu ruku napišem ove riječi: Bog je nepravedan jer je učinio čovjeka nesposobnim da podrži učinak koke cijeli život. Radije bih imao životni vijek od deset godina s kokom nego s jednom 10 000 000 000 000 000 000 000 stoljeća bez koke.` Mantegazza je umro u San Terenzu (La Spezia) 28. kolovoza 1910. Prevod: Jovan Danic Jovan Danić (Beogad, 13. avgust 1854 — Beograd, 20. oktobar 1924) je bio lekar, prvi srpski neuropsihijatar.[1] Studirao je pravo na Velikoj školi u Beogradu, a studije medicine u Cirihu, Vircburgu i Parizu. Tokom srpsko turskog rata 1876 — 1878, bio je lekar zaječarskog garnizona. Po okončanju rata prelazi za šefa odeljenja u Vojnoj bolnici u Beogradu, da bi 1881. prešao u Duševnu bolnicu, čiji je upravnik postao 1886. Penzionisan je 1911. godine. Bio je predsednik Glavnog sanitetskog saveta, dugogodišnji predsednik Srpskog lekarskog društva i Lekarske komore za Srbiju, Vojvodinu i Srem. Objavio je niz članaka, referata i prikaza u Srpskom arhivu i Narodnom zdravlju a prevvodio je poznata medicinska dela, od kojih je naznačajnije Sistem higijene profesora Rajha. Autor je studije O duševnom bolu i knjige Genije i ludilo. Knjigu „Duševne bolesti u Srbiji“ napisao je u saradnji M. Cvijetićem.