HONEYWELL INC. 1885 DOUGLAS DRIVE MPLS., MINN. 55422 113228 115030 Nema originalnu kutiju, radila određeni period, ispravna

Sifra artikla: WTC 5901299940983 Bluetooth zvučnik sa ugrađenim FM radiom. Kompaktne veličine zvučnika omogućavaju da ga ponesete sa sobom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malkice ostecena, sve ostalo uredno! Prvo izdanje! Manji format 1920. god Dr Marko Maletin (Novi Sad, 4. avgust 1890 — Sremski Karlovci, 30. april 1968)[1] bio je srpski profesor, sekretar Matice srpske, urednik Letopisa Matice srpske, upravnik Vojvođanskog arhiva i Narodnog pozorišta Dunavske banovine.[2] Biografija Obrazovanje Osnovnu školu i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju završio je u Novom Sadu.[3] Potom je u Beču studirao istoriju filozofije. Od 1909. kao pitomac Tekelijanuma studirao slavistiku u Budimpešti, gde je i diplomirao 1912. godine.[4] Školsku 1912/13. proveo je u Budimpešti na istraživačkom radu i pripremi doktorata o Teodoru Pavloviću, koji je, posle ratnog prekida, odbranio 1920. Studija je objavljena u Glasniku istoriskog društva u Novom Sadu (1935 —1936).[5] Prvi svetski rat Tokom školske 1913/14. kao suplent Srpske gimnazije u Novom Sadu predavao je srpski jezik, nemački i krasnopis. Posle mobilizacije u austrougarsku vojsku prebegao je oktobra 1914. srpskoj vojsci, potom je upućen u Niš gde se prijavio za dobrovoljca. Ubrzo se razboleo od tifusa pa je po izlečenju postavljen za učitelja u Đevđeliji.[4] U leto 1915. najzad mu je usvojena molba pa je upućen u I prekobrojni (kasnije XXI) puk, u kojem je kao borac ostao do kraja rata, prešavši Albaniju, Krf i Solunski front.[4] U borbama je iskazao veliku hrabrost. O jednom periodu tih događaja pisao je u ratnom dnevniku (Povratak: od Krfa do Bitolja 1916. godine).[5] Posle rata, od decembra 1918, radio je u gimnaziji u Đevđeliji, od marta 1919. u Velesu. Potom se vraća u Novi Sad i od 1919. do 1921. radi u Gimnaziji i Učiteljskoj školi. U novembra 1921. dao je ostavku i otišao u Berlin za dopisnika beogradskog lista Vreme.[4] Matica srpska U proleće 1923. ponovo dolazi u Novi Sad, a septembra iste godine izabran je za sekretara Matice srpske i urednika Letopisa. U Biblioteci Matice srpske inicirao je 1923. osnivanje Arhivskog odseka. Kao urednik Letopisa Matice srpske (1923—1929)[1][6] učinio je da časopis poveća obim i da se, uz redovno izlaženje (najčešće jednom mesečno), donekle približi modernijim tokovima srpske književnosti. Dosta pažnje posvećivao je naučnoj i socijalnoj problematici (M. Milanković, B. Petronijević, S. Jovanović, S. Bokšan i dr.). Povremeno je objavljivao književnokritičke tekstove (o E. Adiju, D. Vasiljevu, T. Ostojiću i dr.). Bio je jedan od ključnih organizatora obeležavanja stogodišnjice osnivanja Matice srpske, kada je objavljena spomenica Matica srpska 1826—1926. Značajan je njegov bibliografski popis radova Letopisa Matice srpske u okviru kojeg je razrešio pitanje autorstva mnogih tekstova iz ovog časopisa.[5] Izradio je sadržaj Letopisa Matice srpske 1825-1950 po piscima.[1] Ostavku na mesto sekretara Matice dao je u leto 1929. zbog novih kriza u Upravi i prešao u Skoplje, gde je do 1934. zaposlen kao profesor u Gimnaziji.[3] Istovremeno je honorarno radio kao lektor Narodnog pozorišta u Skoplju. Nakon toga prelazi u Beograd, gde je bio profesor u Petoj muškoj gimnaziji (1934—1936).[5] Narodno pozorište Dunavske banovine Upravnik Narodnog pozorišta Dunavske banovine bio od 1936. do 1941. godine.[1] Na tom poslu je ponovo pokazao organizacione sposobnosti, pa je pozorište postalo jedno od najboljih u Kraljevini Jugoslaviji. Tokom Drugog svetskog rata deo ansambla SNP predvođen Maletinom nastavlja rad u Pančevu (1942—1944)[3]. Po oslobođenju zemlje kratko bio upravnik pozorišta „Sterija” u Vršcu (1945—1946).[5][4] Po povratku u Novi Sad imenovan za upravnika Vojvođanskog arhiva (1946—1949)[1][7], a od 1949. do penzionisanja 1952. godine radio je kao naučni saradnik Matice srpske.[5] U rukopisu su mu ostale studije Novosadsko pozorište između dva rata i Suton vojvođanske pozorišne tradicije. Prevodio je s mađarskog Oskara Jasija i Morica Žigmonda. Bio oženjen Katarinom Avakumović.[5] Odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima[5] i Albanskom spomenicom.

napisao M. Đ. Milićević 1988 GLAS V Srpska kraljevska akademija veoma dobro očuvano za svoje godine Milan Đ. Milićević, je bio redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Završio je Bogosloviju u Beogradu i radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života. Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke i državni savetnik. Važnija njegova dela su: Putnička pisma Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Knez Miloš u pričama Karađorđe u govoru i tvoru Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba, Beograd, 1888. tags> narodni muzej istorija srba srpskog naroda srbije xix 19. vek veka

VEDRI DANI SA SMEĐIM LJUDIMA Richard Katz VEOMA RETKO U PRODAJI Zabavna biblioteka Zagreb, 1934. godine, 224 strane, tvrd platneni povez, zlatotisak, suvi žig. Knjiga je odlično očuvana, čista, uredna, sa normalnim tragovima vremena, ali se vidi da je knjiga čuvana. Tu i tamo poneka bleda flekica i malčice zaprljane korice, međutim, sve u svemu knjiga je više nego solidno očuvana. Rihard Kac (1888 - 1968) bio je nemački putopisac, novinar i esejista iz Češke. Poznat je po svojoj prozi koja obiluje humorom, skromnošću i ljubavlju prema svim živim bićima. Pored putovanja, njegove omiljene teme bile su vrtlarstvo i psi, o čemu je takođe pisao. Kac je studirao prava na Nemačkom univerzitetu u Pragu, a kasnije je radio kao novinar i urednik. Pokrenuo je list Die Grüne Post koji je doživeo veliku popularnost, što je Kacu omogućilo da putuje i piše o putovanjima. Na početku Prvog svetskog rata, 1941, emigrirao je u Brazil, gde je živeo do 1956. Knjigu Vedri dani sa smeđim ljudima preveo je prof. Vladimir Babić, a izdata je u Zagrebu 1934. godine. # 56

Berlin, Leipzig : Verlag von Hermann Seemann Nachfolger Autor/in: August Strindberg Titel: Schwedische Natur 1901. unutra odlično stanje, korice vrlo dobre kao na slici August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Švedska priroda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! Mali format 48 str. Prevod: Vladimir Babic August Strindberg (šved. August Strindberg; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar. Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra. Rođen je kao četvrto od jedanaestero dece siromašnog trgovca Karla Oskara Strindberga i njegove služavke Eleonore Norling. U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studiju medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginijskih stajališta u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama, posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez losiji, sve stranice na broju! Prilog kulturnoj istoriji srpskog narod Radoslav Grujić (Zemun, 29. jun 1878 — Hvar, 25. maj 1955) bio je srpski pravoslavni teolog, istoričar, univerzitetski profesor i akademik. Biografija Rođen je u Zemunu u učiteljskoj porodici od oca Miloša i majke Mileve rođene Ilić.[1] Školovanje Posle završene gimnazije u Zemunu, bio je učenik bogoslovije u Sremskim Karlovcima (1899). Studirao je prava u Beču 1908. i filozofiju u Zagrebu 1911. Tokom studija radio je kao pomoćnik paroha u Zemunu, a zatim kao profesor-katiheta u gimnaziji u Bjelovaru. U toku Prvog svetskog rata, austrougarske vlasti su ga uhapšen kao veleizdajnika (1914),[2] zatim ja zatvoren, a potom duže vreme konfiniran. U Zagrebu je odbranio doktorsku disertaciju 1919.[2] Međuratni period Godine 1919, — 1920. radio je kao profesor u Beogradu, a zatim je prešao na novoosnovani Filozofski fakultet u Skoplju, gde je predavao nacionalnu istoriju (1920—1937). U periodima 1930 — 1933. i 1935-1937. bio je i dekan tog fakulteta. Pokrenuo je i uređivao Glasnik Skopskog naučnog društva, osnovao je Muzej Južne Srbije i pokrenuo je njegovo glasilo. Angažovanje na ostvarivanju tadašnje državne politike prema Makedoniji nije tendencijom obojilo njegove naučne radove.[3] U ruševinama manastira Svetih arhangela u Prizrenu pronašao je 1927. posmrtne ostatke cara Dušana koji se sada nalaze u crkva Svetog Marka u Beogradu.[4] Od 1937. godine profesor je istorije Srpske Crkve na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Dopisni član Srpske kraljevske akademije je od 1939. godine. Godine 1945. udaljen je sa beogradskog univerziteta i lišen nacionalne časti. Objavio je preko 270 naučnih radova od kojih se mnogi odnose na opštu istoriju hrišćanske Crkve. Poznat je njegov udžbenik, „Stara i savremena hrišćanska Crkva”, Beograd 1920. Po dolasku u Beograd, pristupio je prikupljanju materijala za muzejsku zbirku i evidentiranju crkveno-umetničkih predmeta u zemlji i inostranstvu. Protojereji Lazar Mirković i Radoslav Grujić obišli su 1937. godine, uz materijalnu pomoć Srpske pravoslavne crkve, Rumuniju i Mađarsku i registrovali najznačajnije srpske spomenike i ostale umetničke vrednosti u tim zemljama. Početkom 1940. godine, nabavljene su vitrine za izlaganje muzejskih eksponata, a otvaranje postavke Muzeja predviđeno je za mesec oktobar 1940. Novonastale predratne prilike omele su ostvarivanje ove zamisli, i juna meseca iste godine sve osoblje Crkvenog muzeja razrešeno je svojih dužnosti. Ovo je kratko trajalo, jer je već 1942. godine Radoslav Grujić ponovo postavljen za upravnika Muzeja i na tom položaju je ostao sve do 1948. godine kada ga je nasledio Svetozar St. Dušanić (upravnik Muzeja od 1948. do 1990). Drugi svetski rat Tokom Drugog svetskog rata je radio na zbrinjavanju srpskih izbeglica iz ratnih područja[5] i na prikupljanju materijala i svedočanstava o genocidu nad Srbima.[2] Aprila 1942. zajedno sa kustosom Muzeja kneza Pavla, Miodragom Grbićem, koristeći se ličnim poznanstvom i blagonaklonošću, ratnog savetnika pri Upravnom štabu za Srbiju, majora Johana Albrehta fon Rajsvica, uspeli su da obezbede prenos moštiju srpskih svetitelja kneza Lazara iz manastira Bešenovo, te oskrnavljene mošti cara Uroša iz manastira Jazak i despota Stefana Štiljanovića iz manastira Šišatovac, u okupirani Beograd.[6] Tom prilikom je konstatovano da su bile opljačkane sve dragocenosti koje su se nalazile sa moštima.[7] Crkveno blago nestalo tokom rata Početkom 1946. godine je predložio je najvišim crkvenim vlastima da zatraže od državnih vlasti da se u Beograd prenese sve kulturno-istorijsko blago Srpske crkve koje je u toku Drugog svetskog rata odneseno iz crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve sa područja NDH. Ovaj predlog Radoslava Grujića prihvatio je Sveti arhijerejski sinod i ujedno ga umolio da sačini elaborat o načinu registrovanja i vraćanja odnetih crkveno-umetničkih predmeta. Ubrzo je i formirana komisija koju su sačinjavali predstavnici crkvenih i državnih vlasti, a koja je trebalo da identifikuje sve dragocenosti koje su u toku Drugog svetskog rata, u četrdeset vagona, prenete u Zagreb. Naredbom Ministarstva prosvete, od oktobra meseca 1945. godine, sve to umetničko blago trebalo je da se vrati Srpskoj crkvi. Međutim, u toku rada Komisije izdato je naknadno naređenje od strane Komiteta za kulturu i umetnost pri vladi FNR Jugoslavije „da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju predati samo kulturno-istorijski i drugi predmeti Srpske pravoslavne crkve, manastira itd., koji su odneseni sa teritorije NR Srbije i njenih oblasti (Vojvodina), a sada se nalaze pohranjeni u Zagrebu. Predmeti sa teritorije NR Hrvatske i dalje ostaju na istom području“. Crkvene dragocenosti čije je vraćanje odobreno, dopremljene su aprila meseca 1946. godine, u jedanaest vagona, u Beograd. Celine koje su pripadale pojedinim manastirima i crkvama - kao ikonostasi - vraćene su, gde je to bilo moguće, na svoja prvobitna mesta, a ostali predmeti deponovani su u posebne prostorije Patrijaršije. Posleratni period Kažnjen je udaljavanjem s Beogradskog univerziteta, presudom od 3. aprila 1945. U presudi se kao ključni dokaz kolaboracija s okupatorom navodi njegov predlog Nedićevoj vladi da organizuje Odbor za registrovanje i opis uništenih Srpskih nacionalnih dragocenosti za vreme Drugog svetskog rata.[5] Lišen je 1. septembra 1945. godine srpske nacionalne časti,[5] jer su njegova predavanja na Kolarčevom univerzitetu prenošena na Radio Beogradu, tada u službi nemačkih okupacionih vlasti. Ministarstvo finansija Srbije je, na zahtev Ministarstva prosvete Srbije, donelo maja 1946. godine, odluku o raskidanju ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom u vezi korišćenja Konaka kneginje Ljubice, gde je bio smešten Crkveni muzej. Krajem iste godine, izvršena je primopredaja Konaka, a potom i prenos sačuvanih muzejskih predmeta u zgradu Patrijaršije. Posleratne godine proveo je u velikoj materijalnoj oskudici. Do kraja života se bavio istraživanjem istorije crkve u Muzeju srpske crkve i Patrijaršijskoj biblioteci, ali je malo njegovih radova objavljeno.[8] Umro je 1955. tokom lečenja na Hvaru.[5] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Opelo mu održao patrijarh srpski Vićentije II, uz prisustvo deset episkopa. Po ličnoj želji, posmrtni ostaci njegovi i njegove supruge su 1992. godine preneti u manastir Grgeteg 1992.[9] Januara 2013. godine pokrenut je postupak za njegovu rehabilitaciju.[10] Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 14. marta 2014. godine.[11][12] Jedna ulica na Vračaru u Beogradu nosi njegovo ime. Podignuta mu je bista u Zemunu 2020. godine.[13] U Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković” u Beogradu 8. juna 2023. je otvorena izložba posvećena životu i delu akademika Grujića.

Prva objavljena knjiga Pavla Ugrinova, izuzetno retko u ponudi! Autor - osoba Ugrinov, Pavle, 1926-2007 = Ugrinov, Pavle, 1926-2007 Naslov Bačka zapevka : poema / Pavle Ugrinov Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1955 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1955 (Novi Sad : Zmaj) Fizički opis 60 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Tišma, Aleksandar, 1924-2003 = Tišma, Aleksandar, 1924-2003 Sadrži i 1. Bačka zapevka (5-17): Prolog (7); Isaije (8-9); Premislav (10-11); Đurica (12-13); Todor (14-15); Nikanor (16-17). - 2. Balada o Tisi zamrznutoj (19-30): Pokolj (21-25); Veselje na čardi (26-29); Pesma preživelog u rano jutro (30). - 3. Tisa se uliva u Dunav (31-39): Tisa se uliva u Dunav (33-34); Pesma visibabe (35-36); Pesma Dunava (37-38); O Vojvodino (39). - 4. Izbeglička tugovanka u nedelju (41-54): Strepnja (43-45); Mesečina u podne (46-47); U sobi snop sunca (48-49); Druga jesen (50-51); Utehe (52-53); Mrtve ptice (54). - 5. Smrt sa glavom u žutom žabljaku (55-61): Pesma I (57); Agonija (58-60); Pesma II (61). Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma] ([63]). ISBN (Broš.) Napomene Pravo ime autora Vasilije Popović Str. [63]: Pavle Ugrinov / A. T. [Aleksandar Tišma]. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Diplomirao na Akademiji za pozorište i film u Beogradu na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom „Bačka zapevka“, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine), član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990), Andrićeve nagrade (1995), Prosvetine nagrade (1996). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini. MG48

VENAC književni omladinski list 1926 beograd mek povez 24 cm oštećen povez Vlasnik Jeremija Zivanovic Jeremija Živanović je bio srpski književnik. Rođen je u Vražogrncu kod Zaječara 17. septembra 1874. godine, a umro u Beogradu 27. oktobra 1940. godine. U Zaječaru je završio osnovnu školu i gimnaziju, fakultetske studije u Beogradu (jedan deo u Beču i Lajpcigu). Radio je kao srednjoškolski profesor u Zaječaru i Nišu (profesor maternjeg jezika i književnosti u gimnaziji Kralj Milan I ) zatim kao profesor i rektor Više pedagoške škole u Beogradu. Bio je narodni poslanik (1912—1914), načelnik Ministarstva prosvete (1918—1919), predsednik Glavne uprave ujedinjenog profesorskog društva i urednik časopisa Nastavnik, a svoje službovanje završio na visokoj dužnosti bana Moravske banovine sa sedištem u Nišu (1931. do 1935). Stvaralaštvo Pokretač i glavni saradnik časopisa Gradina (1900—1901), pokretač ideje o izgradnji zgrade Narodnog pozorišta u Nišu. Bavio se književnom kritikom, književnom istoriografijom, pisanjem proze i prevođenjem. Objavio književni ogled Rat i književnost (pisan u ratnim uslovima u Solunu, objavljen 1917. u Velikoj Srbiji), takođe, oglede o našim istaknutim piscima Lazi K. Lazareviću, Đuri Jakšiću, Janku Veselinoviću, Lazi Kostiću, Bogoboju Atanackoviću, Iliji Vukićeviću i drugima. Bio je osnivač, vlasnik i urednik književnog omladinskog lista Venac, koji je počeo da izlazi u Beogradu 1910. godine, i sa prekidima u vreme Prvog svetskog rata izlazio do 1935. Svoju prozu objavljivao je i pod pseudonimom S. Nedić.

Аугуст Стриндберг: СЛУЖАВКИН СИН Издавач: НОЛИТ, Београд, 1939.год. Меки повез, заштитни омот, 294 стране, латиница. Врло пристојно очувано, уз дискретан потпис (Бошњак?) на предлисту. `Јохан Аугуст Стриндберг (швед. Johan August Strindberg [ˈоːɡɵст ²стрɪнːдбæрј]; Стокхолм, 22. јануар 1849 — Стокхолм, 14. мај 1912) био је шведски писац, драматург и сликар. Од свог најранијег рада, Стриндберг је развио иновативне облике драмског деловања, језика и визуалне композиције. Сматра се „оцем” савремене шведске књижевности, а његова `Црвена соба` (1879) често се описује као први модерни шведски роман. Стриндберг се сматра једним од најзначајних шведских писаца и зачетником модерног театра. У својим аутобиографским делима, посебно роману СЛУЖАВКИН СИН (Tjenstekvinnans son) своје детињство је приказивао тежим него што је заиста било. Радио је као кућни учитељ, чиновник у телеграфском уреду, глумац, библиотекар, новинар, а окушао се и у студијама медицине. Три пута се женио: Siri von Essen, Frieda Uhl и Harriet Bosse. Његов однос према женама био је прилично проблематичан, од мишљења да жене и мушкарци имају иста права у `Браковима I` (Giftas I) до мизогиних виђења у `Браковима II` (Giftas II) и другим делима. Писао је романе, новеле, приповетке, песме, критике, писма, али је највећу вредност достигао у драмама, посебно натуралистичким, на пример `Госпођицом Јулијом` (Fröken Julie) којој претходи Предговор (Förord), значајан манифест натурализма; док се драме `Игра снова` (Ett drömspel) и `Сабласна соната` (Spöksonaten) сматрају претечом експресионизма. Његов натурализам разликује се од натурализма Емила Золе.`

Prvo izdanje iz 1956, veoma dobro očuvano. Autor - osoba Sijarić, Ćamil, 1913-1989 = Sijarić, Ćamil, 1913-1989 Naslov Bihorci : [roman] / Ćamil Sijarić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1956 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1956 Fizički opis 204 str. : slika autora ; 20 cm Zbirka Savremeni jugoslavenski roman ; 1 (Karton) Napomene Rječnik turskih riječi i provincijalizama: str. [205] Bilješka o piscu: str. [207]. Majstor priče kakav je bio Ćamil Sijarić, Sandžaklija, predstavnik južnoslavenske, crnogorske, bosanskohercegovačke i bošnjačke književnosti. Pripovjedač, prozaista lirskog narativa koji je svoj književni put počeo poezijom (njome i završio, ne dočekavši za života objavljivanje druge pjesničke zbirke), pisac koji je od svojih početaka uzburkao književnu scenu. Pojava njegovog prvog romana Bihorci (1956) izazvala je brojne reakcije. Roman je osvojio Jugoslovensku nagradu što je proizvelo cijeli niz pro i contra reakcija. Osporavali su je i smatrali nezasluženom. S druge strane, djelo je dočekano kao osvježenje, iskok iz poslijeratne književne angažiranosti, nešto potpuno drugačije. Ono što nije moglo biti osporeno jeste Sijarićevo pripovijedanje i opsjednutost pričom koja će u njemu postojati do kraja. Upravo je to ono što, uz sve manjkavosti, osvaja. U njegovom pripovijedanju prisutno je usmeno kazivanje, folklorni elementi, slikoviti prikazi ambijenta. Ne toliko posvećen stvaranju radnje koliko oslikavanju likova, karaktera, života i sudbina male, zabačene, seoske sredine. Oslikavanjem individualnih drama svojih likova on daje širu sliku zajednice iz koje je i sam ponikao. Sliku ljudi naviklih na surovi život, neprohodne puteve, ogrezlih u tradiciju i religiju, naučene obrasce ponašanja. Onih koji u tom planinskom, skučenom životu ne prezaju od malih strasti, sitnih računa i međusobnih trvenja. U bilješci žirija povodom dodjele nagrade za najbolji jugoslovenski roman stoji: Roman „Bihorci“ je izvanredno živopisna i životnom istinitošću duboko prožeta slika teške, srednjovjekovne zaostalosti jednog, u planinama zabačenog, vilajeta u Sandžaku, čime se ova pokrajina uvodi u književnost. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugara“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela Ram bulja, 1953. pripovijetke, Naša snaha i mi momci, pripovijetke, Bihorci, roman, Sarajevo, 1956, Kuću kućom čine lastavice, 1962, pripovijetke, Sablja, 1969. pripovijetke, Putnici na putu, 1969, pripovijetke, Kad djevojka spava, 1972, pripovijetke, Francuski pamuk, 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) Priče kod vode, 1982, Rimski prsten, 1985, Raška zemlja Rascija, roman, Miris lišća orahova, 1991, Konak, roman, Mojkovačka bitka, roman, Carska vojska, roman, Zelen prsten na vodi, pripovijetke, Zapis o gradovima… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988 MG47 (N)

Stanje novo, uvoz Svajcarska! Otvorite poklopac da biste automatski uparili i ušli u korak međusobnog povezivanja. Nakon otvaranja Bluetooth pretrage mobilnog telefona za uparivanje, ako je već upareno, veza za uparivanje će se automatski izvršiti Korišćenje Bluetooth 5.0 čipseta, pruža odličnu stabilnost radio frekvencije, podržava prenos muzike visokog kvaliteta, neometano pušta muziku, stabilniju vezu, dužu razdaljinu, rad niske snage, duže vreme pripravnosti Ugrađena 13mm polimerna kompozitna dijafragma od tečnih kristala (LCP) ima široko prostorno stereo polje i odličnu rezoluciju, što čini osećaj da je sluh balansiran sa tri opsega; niskofrekventna jačina zvuka i odskok su tačni, srednja do visoka frekvencija je meka i izdržljiva, što vam omogućava da budete uronjeni u muziku Niz sa dva mikrofona automatski smanjuje buku okoline, precizno izračunava poziciju pozivaoca i predstavlja čist kvalitet zvuka i jasnije glasovne pozive Ima dekodiranje visokog standarda, nižu latenciju i dobru toleranciju grešaka. Dolazi sa audio dekodiranjem na nivou CD-a, podržava 16-bitni, 24-bitni zvuk, a brzina uzorkovanja je do 48KHz, što smanjuje gubitak kvaliteta zvuka i zadržava više detalja o muzici Pametni dodir otiska prsta razlikuje se od tradicionalnog dizajna sa više dugmadi. Pogodnije je koristiti višefunkcionalni dizajn roletne sa jednim dugmetom za obavljanje muzičkih poziva Specifikacije: Bluetooth verzija: 5.0 Domet: 10 metara Materijal školjke: ABS + (PC proces farbanja) Kapacitet baterije u kućištu za punjenje: 400 mAh Kapacitet baterije za slušalice: 40 mAh Vreme igranja: oko 4 sata Vreme punjenja: oko 1 sat Bežična frekvencija: 2.4G B9

Nakonadno su ukoričene zapravo dve knjige (ukupno oko 420 strana), pažljivo pročitajte opis. Radovan Tunguz-Perović Nevesinjski GORŠTAKINJE (na naslovnoj strani piše knjiga prva, ima 11 pripovetki, u sadržaju svrstanih pod I i II, tako da nisam sigurna da nije ipak reč o oba dela) Izdanje Zadužbine Ilije M. Kolarca, 1906. Tvrd povez (naknadno koričenje), 300 strana. Požutela, povez malo popustio (3 lista sasvim ispadaju), broj na unutrašnjoj strani prednje korice, par reči podvučeno, a najveća mana je što nedostaje list 11/12 (poslednji list prve pripovetke). Druga ukoričena knjiga je: Dušan Sinobad PISMA IZ MILANA povodom međunarodne izložbe 1906. Beograd, 1906. 116 strana. Ima zapis na predlistu i otkinuti su uglovi dva lista (nije zakačen tekst). Radovan Perović - Tunguz školovao se kao pitomac srpske vlade i odbranio doktorsku disertaciju iz istorije: Crna Gora uoči krimskog rata na Univerzitetu u Briselu. Radio je kao suplent istorije u Beogradu i Skoplju, a poslije 1918. godine i u nikšićkoj i podgoričkoj gimnaziji. Život je okončao kao pripadnik četničkog pokreta, poginuvši tokom bombardovanja Podgorice 5. maja 1944. godine. Svoje pamflete i radove najčešće je potpisivao pseudonimom ,,Nevesinjski “ ili ,,Herzog von St. Sava“ (Herceg od Svetog Save). Радован Тунгуз Перовић Невесињски (Улог,1879. – Подгорица,1944.) је стекао звање доктора филозофије у Бриселу 1912. год. Аутор је збирки приповедака Горштакиње (1906.), Са орловских кршева (1914.), романа Из земље плача (1906.) те епопеје Србијада(1931.). Hercegovina, antikvarne knjige...

NAPOMENA 1: Ne može da dekodira 2D (KR) KOD, ne može da skenira sa ekrana kao što je ekran mobilnog telefona; Mora biti povezan na USB kabl da bi radio; NAPOMENA 2: Potrebno je da se podesi kod „Zatvori MultiKei Transmission“ u uputstvu za prelazak na Apple sistem kao što je PC Mac; Mora da se podesi kod „00481“ u priručniku za prelazak na skeniranje ISBN koda; NAPOMENA 3: kodovi za podešavanje u uputstvu su daleko od svih kodova, obratite se našoj profesionalnoj službi za korisničku podršku ako vam je potrebna dodatna pomoć; Mogućnost dekodiranja: Ručni čitač bar kodova može se koristiti za skeniranje i dekodiranje linearnih 1D bar kodova. Industrial 2 of 5, Interleave 2 of 5, Matrik 2 of 5, MSI, Kineski poštanski broj, itd (NAPOMENA: ne može da dekodira 2D (KR) KOD, ne može da skenira sa ekrana kao što je ekran mobilnog telefona); Karakteristike: 2 načina rada: 1: ručno skeniranje okidača 2: Automatsko kontinuirano skeniranje; Oba su veoma zgodna i veoma laka za prebacivanje između 2 režima, prebacivanje koda (013304); Brzina skeniranja: 100 ± 2 puta/sek; Stopa greške: 1/500 miliona; Dubina skeniranja: 0-250 mm (0,33 mm. PCS 90%); Interfejs: USB, tastatura, štapić, RS232, dvostruki; Kompatibilan sa POS mašinama; PC:Mac Vin10 Vin7 Vin8.1, linuk itd.; Barkod skener ima jednostavnu instalaciju na računar (nije potreban poseban program) i idealnu upotrebu u širokom spektru situacija i radnih mesta kao što su Kuća/Supermarket/Prodavnica/Radionica/Skladište/Logistika/itd; USB kabl se može povezati sa računarom za prenos podataka bar koda; C1

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografiji unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat biblioteke! Dr Mirko Kus - Nikolajev / Na stazama Dusevne Kulture RETKO!!! Kus Nikolajev, Mirko, hrvatski etnolog i sociolog (Zagreb, 11. V. 1896 – Zagreb, 18. III. 1961). Studirao prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1924. doktorirao. Na Sveučilištu u Berlinu slušao je predavanja iz etnologije, sociologije i ekonomije. Bio kustos Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1925–33) i autor prvoga muzejskoga vodiča (Šetnja po Etnografskom muzeju u Zagrebu, 1927), potom radio u Radničkoj komori u Zagrebu, a tijekom rata ostao u knjižnici Glavnoga ravnateljstva za promidžbu NDH. Za Kraljevine Jugoslavije i NDH uhićivan i zatvaran zbog ljevičarskoga djelovanja, a na procesima 1946. i 1948. osuđen na dvije, odnosno na 11 godina zatvora zbog »političke suradnje s okupatorom« (pušten 1951. nakon intervencije američkoga pisca U. Sinclairea). Objavio je mnogobrojna djela s područja etnologije, antropologije, sociologije, muzeologije. Zauzimao se za istraživanje kulturne dinamike i kulturnih procesa u bližoj i daljoj prošlosti i originalno tumačio hrvatsku seljačku kulturu u okolnostima nastupajuće industrijalizacije. Inovativan je bio i njegov pristup istraživanju folklornoga likovnoga izraza (O podrijetlu licitarskog srca, 1928; Hrvatski seljački barok, 1929; Ekspresionizam u seljačkoj umjetnosti, 1929; Psihološka sadržina u seljačkoj umjetnosti, 1929., i dr.). Smatra se jednim od začetnika sociološke znanosti u Hrvatskoj. Bavio se temama iz opće sociologije, sociologije kulture, umjetnosti i književnosti, političke sociologije i dr. Posebice se ističu radovi koji tematiziraju odnos biologije i sociologije (Problemi biološke sociologije, 1924), problematiku funkcije u društvu (Sociologija milieua, 1929) i elitizam (Mostovi elita, 1940).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice labavije, drze se na mrezicama. Dozivljaji dvojice prijatelja Piotr Choynowski (Varšava, 27. kolovoza 1885. - 25. studenog 1935., Otwock) bio je poljski književnik, romanopisac i prevoditelj; izabran za člana prestižne Poljske akademije književnosti od 1933. godine.[1] Choynowski je prvotno studirao kemiju u Varšavi i Lwówu (danas Lviv), zatim od 1908. godine povijest i filozofiju u Zürichu i na Jagelonskom sveučilištu u Krakovu. Godine 1914. tijekom Prvog svjetskog rata pridružio se poljskim legijama (Legiony Polskie) u borbi za neovisnost Poljske, ali zbog lošeg zdravlja natjerao ga je da odustane. Od 1916. Choynowski je živio u Varšavi. Postao je glavni urednik časopisa Tygodnik Ilustrowany s kojim je radio do 1930. Od 1933. bio je član Akademije (Polska Akademia Literatury). Choynowski je bio vrhunski romanopisac koji je pisao u realističkom stilu utemeljenom na autentičnosti i istinitosti opažanja. U svojoj se prozi usredotočio na život poljskih viših slojeva, inspiriran spisima Henryka Sienkiewicza. Jedan od njegovih najznačajnijih romana, posvećen Varšavi 1920. godine, bio je Dom w śródmieściu (Kuća u središtu grada, 1924.).[2] Također je na poljski preveo Tuge mladog Werthera Johanna Wolfganga Goethea među ostalim djelima. Choynowski je bio gotovo zaboravljen u komunističkoj Poljskoj pod sovjetskom dominacijom. Godine 1953., za vrijeme poljskog staljinizma, oživljena je jedna od njegovih pozorišnih predstava privremeno nazvana Ruchome piaski (Promjenjivi pijesak, iz 1913.). Godine 1988. ponovno je tiskan njegov roman W młodych oczach (U mladim očima, 1933.), a 1991. još jedan pod nazivom Młodość, miłość, awantura (Mladost, ljubav i nemir, iz 1926.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! L. I . Zubok, Sjedinjena Americke Drzave od 1918 - 1941, Retko u ponudi! 1947 g. Lev Izraelevič Zubok (28. decembar 1894, Radomisli [2] — 13. maj 1967, Lenjingrad) — sovjetski američki istoričar. Doktor istorijskih nauka (1940), profesor (1938) Rođen u radničkoj porodici. 1913. emigrirao je sa rođacima u SAD.[3] Pridružio se američkom revolucionarnom pokretu[1]. 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD. Godine 1922. diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dobrovoljno je odlučio da napusti SAD i na poziv Profinterna[1] vratio se u SSSR 1924. godine. 1925. pristupio je KPSS(b). 1924-1930 radio je kao zamenik šefa anglo-američkog odeljenja Profinterna. 1929-1941 predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju. 1930-1949 predavao je na Višoj partijskoj školi pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije boljševika. 1938-1949, a od 1957. bio je viši naučni saradnik Instituta za istoriju Akademije nauka SSSR. 1942-1949 predavao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. 1948-1961 predavao je na Institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Godine 1949. suspendovan je sa nastave na Višoj partijskoj školi i na Moskovskom državnom univerzitetu zbog optužbi za kosmopolitizam[4][5]. Oženjen dva puta - prvi put 1919. sa Sesilijom Iljinišnom Grac, iz jevrejskog grada Ržiščeva (Kijevska gubernija), posle njene smrti 1931. sa Aleksandrom Mihajlovnom Naidu. Iz prvog braka ostao je sin jedinac - Martin Zubok (1926-2009). Unuk - Vladislav Martinovič Zubok, amerikanista po obrazovanju, objavljuje istoriju Hladnog rata, političku i intelektualnu istoriju Sovjetskog Saveza. Trenutno je profesor istorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

ODESA - Isak Babelj (1930. godina) Autor: Isak Babelj Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1930. Broj strana: 130 Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli i imaju fleke od starosti, ima potpis na predlistu, korice iskrzane, izuzev toga u dobrom stanju. Šest priča : Kako se to radilo u Odesi : Kralj ; Otac ; Ljubka Kozak ; Istorija mog golubinjaka ; Moja prva ljubav ; preveo sa ruskog Gustav Krklec ; sa dvanaest originalnih crteža od M. Tartaglie

Petar Pajic - Ljubav u brdima Bagdala, Kruseva, 1962. Mek povez, 45 strana, posveta i potpis pesnika. EKSTREMNO RETKO! Петар Пајић (Ваљево, 6. октобар 1935 – Београд, 2. август 2017)[1] био је српски песник, прозни писац и уредник Другог програма Радио Београда. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Заступљен је у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике, а неке од песама налазе се и у ђачким читанкама.[2] Припада неосимболистима српске књижевности. Био је члан управе Удружења књижевника Србије (2007), једно време члан жирија за награду „Десанка Максимовић”,[3] Отац Лука пореклом је из села Љештанско у околини Рогачице, а мајка Миланка из села Кланица у околини Ваљева. Имао је две сестре, старију Лепу и млађу Мирјану, и старијег брата који је преминуо пре него што се Петар родио. Отац и мајка радили су у државној пекари, све до 1959. када је Лука отворио приватну породичну пекару. Исте године његов отац купио је кућу у коју се породица потом преселила и у којој је Петар провео велики део живота.[4] У Ваљеву је завршио основну школу, а потом и Ваљевску гимназију, у којој је био ученик од 1950. до 1954. године. Своју прву песму објавио је 1952. године, када му је било седамнаест година, у ваљевском листу Речи омладине, а годину дана након тога објавиће и прву песму ван Ваљева, у недељном листу НИН.[2] Године 1954. из Ваљева одлази у Београд и тамо уписује југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Због болести је паузирао годину дана студија, те дипломирао 1959. године.[4] Током студија је објавио своју прву књигу песама „Дан” (1958). Петар Пајић у младости Убрзо након стечене дипломе, Пајић се враћа у Ваљево због обећања о запослењу у градској библиотеци „Љубомир Ненадовић`. Међутим, на политичким основама не добија запослење, те поново одлази у Београд.[4] Тамо ће неко време радити у листу Породица и домаћинство, а потом као новинар листа Младост. Већ почетком шездесетих година запослио се у Радио Београду, где је дуго година остао као уредник Другог програма. Године 1962. објавио је и другу књигу песама „Љубав у брдима“. Посебно се истиче песма у прози „Лице мога оца”, у којој ће Пајић, кроз слику оца која постаје оличење отаџбине, најавити и припремити читаву линију родољубивих и националних песама коју ће пратити током целог свог стваралачког опуса. У овом периоду, Пајић је написао и своју чувену песму „Србија”, чији стихови неће бити објављени преко тридесет година. Редакција до редакције одбијале су штампање седмоделне песме, док се, с друге стране, она годинама усмено преносила и рецитовала у песничким круговима.[6] Тек 2002. године објављена је у оквиру књиге песама „Србија је на робији`, која носи име управо по најспорнијим стиховима из саме песме.[7] Петар Пајић уврстава се у осниваче неосимболизма у српској књижевности, заједно са Бранком Миљковићем, Божидаром Тимотијевићем, Живорадом Лазићем. Писао је поезију, прозу, књижевну критику и сатиру. Тематика родољубља и отаџбине провлачи се кроз велики број његових песама и прича. Критичари су за Пајића говорили да је „чист лирик, који на најбољи могући начин спаја традиционално и модерно, историјско, интимно и метафизичко, тежећи ка савршенству и беспрекорном језичком изразу, чистоти и хармонији”.[8] Метафизичка нота његовог песништва посебно се истиче у још једној песми посвећеној оцу, „Опело за Луку Пајића` (Песме, 1967), коју је песник написао након смрти свога оца. Пајић пише: „Искуство твоје смрти у мојој крви; Помера ми сећање у време пре рођења” и још „Своју смрт победио си мојим животом; А ја сам свој живот обогатио твојом смрћу”.[9] За Пајића и његову поезију Матија Бећковић рекао је „јавио [се] као довршен песник, па је тешко разликовати које је песме писао онда, а које сада”.[1] Његове песме заступљене су у антологијама и зборницима савремене српске и југословенске лирике. Преминуо је 2. августа 2017. године у Београду, а сахрањен је 5. августа на Новом гробљу у Ваљеву.[2] Иницирано је подизање споменика Петру Пајићу на планини Повлен у близини споменика Радовану Белом Марковићу.[10]

U dobrom stanju! Retko u ponudi! 1928. god „Sedamnaestogodišnja Ruskinja, Ariane Nicolaevna Kousnetzova, srednje klase i slobodna koliko i sama studentica može, u Moskvi upozna muškarca, Konstantina Michela, koji više nema predrasude. Njih dvoje se igraju ljubavlju i šansom. To je prvo i najvažnije igra; onda je to borba čiji je ponos cena. Ko će od dvojice protivnika priznati poraz priznajući da zaista voli i do te mere da se odrekne svoje suverene nezavisnosti? Odgajana u lažima, Ariane joj se raduje. Uspeva da laže zadovoljstvo, da iznervira, da paniči na čoveka koji se protivi francuskoj ironiji i privrženoj ravnodušnosti prema njoj. Ona se ne ustručava, hvaleći se zlom, do tačke da falsifikuje prošlost koja ju mora dodatno degradirati u očima čoveka kojem je odmah postala ljubavnica. I još laže ... kao da ju je priznanje njene ljubavi ponizilo ona leži do poslednjeg poglavlja Claude Anet (rođen 28. maja 1868. u Morgesu, † 9. januara 1931. u Parizu; pravo ime Jean Schopfer) bio je francuski pisac i teniser švajcarskog porekla. Anet je studirao filozofiju na Sorboni. Od 1888. radio je kao predstavnik američke kompanije u Parizu. Vozio se biciklom i automobilom kroz Italiju, Iran i Rusiju. Pisao je izveštaje o putovanjima o svojim iskustvima. Bio je svedok ruske revolucije kao očevidac. Postao je poznat po putopisnoj literaturi, romanima i scenskim predstavama. Njegovi putopisi iz Irana ili Rusije u fazi revolucije dostigli su popularnost, a izraženi su i kao pozadina njegovih romana i priča, koji su se odigrali ili u francuskoj provinciji ili u Rusiji. Kao teniserka, Anet je pobedila na Francuskom prvenstvu u tenisu u Parizu 1892. godine, a bila je u finalu sledeće godine.

- USB3.0 na VGA adapter Vam omogućava da povežete još jedan monitor, LCD ili projektor sa računarom sa USB 3.0 portom, - Dodavanje ili uklanjanje monitora se može raditi bez restartovanja sistema, - Malih dimenzija, radi sa svim VGA displejima, - Automatski otkriva najbolju rezoluciju vašeg monitora, - Podržava do 6 USB adaptera za prikaz istovremeno, - Tip: Video, - Priključak A: 1 x USB 3.0 utikač, - Priključak B: 1 x VGA utičnica, - Rezolucija: Do 2048x1152, - Boja: Crna, - Materijal kućišta: Plastika, - Pozlaćen: Ne, - Dužina kabela: 24 cm, - OS podrška: Windows 7, 8, XP (samo rezoluciju 800×600), ne podržava Mac OS.

Lepo očuvana antikvarna knjiga Kao na slikama Retko 192? Pregled postanka i razvitka društva i države Aleksandar Gavela Izdavač: Uranija, Novi Sad bez god. izdanje iz dvadesetih godina XX veka (najkasnije 1930.) Detaljnije: mek povez, strana X+173, 21cm GAVELA, Aleksandar (Gavella), pravnik (Zagreb, 16. IX. 1894 — Jasenovac, IX. 1942). Diplomirao i doktorirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Od 1925. radio u pravosuđu, najprije kao sudbeni pristav, a zatim kao sudac prvostupanjskih i drugostupanjskih sudova u Zagrebu, Novom Sadu i Petrinji, te kao državni tužitelj u Karlovcu. Priloge o raznolikim temama iz područja prava, sociologije, politike, povijesti i gospodarstva objavljivao je u časopisima Novi život (1920–26), Nova Evropa (1921, 1924, 1926–27, 1929), Mjesečnik. Glasilo Pravničkoga društva (1925, 1937, 1939), Bankarstvo (1926), Letopis Matice srpske (Beograd 1927, 1933–34, 1938), Policija (1927), Ekonomist (1928), Jadranska pošta (1929), Narodna odbrana (1929), Sisački glas (1929), Večernja pošta (1929), Zemljoradnička zadruga (1931, 1935), Pravosuđe (1933–35, 1939), Godišnjak Matice srpske (1934), Dan (1935), Glas Matice srpske (1935), Pravnički glasnik (1937–38) i Odvjetnik (1940). U svome najcjelovitijem i glavnom djelu o postanku i razvitku društva i države (1930) prikazuje povijesni razvitak državnih oblika od »pradruštva« do suvremene demokratske države na korporativnim društvenim temeljima. Autor je i priručnika kaznenoga procesnog prava. DJELA: Pregled postanka i razvitka društva i države. Beograd 1930. — Praktični rukovođ krivičnog sudskog postupka s obrascima. Novi Sad 1931. LIT.: F. Malin: Dr Aleksandar Gavela, Pregled postanka i razvitka društva i države. Letopis Matice srpske (Beograd), 105(1931) CCCXXVII/1–2, str. 166–167. — V. Blagojević: Dr Aleksandar Gavela, sudija Okružnog suda u Novom Sadu. Praktični rukovođ krivičnog sudskog postupka s obrascima. Novi Sad 1931. Branič (Beograd), 17(8)(1932) 2, str. 120–121. — J. Đorđević: Dr Aleksandar Gavela, Pregled postanka i razvitka društva i države. Sociološki pregled (Beograd, 1(1938) str. 336–337. Nella Lonza (1998) Teokratija Gradovi ...

Novi Sad 1892. Mek povez, ćirilica, 83 strana. Napomena: na prednjim koricama potpis prethodnog vlasnika grafitnom olovkom; knjiga je, za godine, odlično očuvana. PETROVIĆ Boško – profesor, novinar i književnik (Parage, 10. X 1869 – Skoplje, 7. VIII 1913). Koristio je pseudonime Željski i Stevanov. Gimnaziju je završio u NSadu a bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Od 1894. je u Beču studirao filozofiju i germanistiku na univerzitetu i, uporedo, pevanje na konzervatorijumu. Diplomirao je i doktorirao iz oblasti filozofije disertacijom „Studije i kritika na psihofizički monizam“, koja je u 1901. štampana u Sremskim Karlovcima. Radio je kao profesor u gimnazijama u Sarajevu (od 1901), u Tuzli (1904) i od 1905. u NSadu. Posle završenih školskih ispita u junu 1913, za vreme srpsko-bugarskog rata, kao ratni dopisnik sarajevskih listova „Srpska riječ“ i „Tribuna“ priključio se štabu Treće srpske armije. Umro je od kolere u Skoplju. Pisao je pesme, pripovetke i romane i objavljivao ih u „Javoru“, „Stražilovu“, „Brankovom kolu“, „Bosanskoj vili“, „Letopisu Matice srpske“, „Zastavi“ i u sarajevskoj „Nadi“. Javljao se i člancima iz filozofije i estetike, kao i književnim i pozorišnim kritikama. Napisao je pozorišnu igru u 3 čina Naš čovek, koja je bila prikazana u SNP 15. XII 1908, ali bez uspeha. U svojoj brošuri Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu 1907-1908. godine (NSad 1908) kritikovao je rad uprave SNP u toj sezoni i tražio da se provedu korenite promene u repertoaru, naročito ukazujući na nedostatak savremene domaće drame. Predlagao je da se otvori glumačka škola i da se veća pažnja posveti đačkim predstavama u NSadu. Dao je detaljnu analizu dramaturškog rada u novosadskom teatru. Interesovali su ga i stari južnoslovenski ćirilski kodeksi i u svojoj knjizi Iz stare srpske književnosti (Sremski Karlovci 1913) registrovao je i opisao četrdeset rukopisa, među njima i poznati Baranjski prepis Dušanovog zakonika iz XVI veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1938 g. I izdanje! Vlado Vlaisavljević (Jastrebarsko, 14. srpnja 1900. – Jastrebarsko, 9. ožujka 1943.) hrvatski pjesnik. Vlado Vlaisavljević rodio se u Jastrebarskom 1900. godine.[1] Nakon završene osnovne škole upisao je građansku školu koju je rano napustio posvetivši se poeziji.[1] Živio je boemski između Jastrebarskog i Zagreba i objavljivao pjesme u onovremenim časopisima. Za vrijeme NDH radio je u Hrvatskom izdavalačkom bibliografskom zavodu (HIBZ) kao suradnik.[1] Smrtno je stradao ispavši iz vlaka pred Jastrebarskim, 1943. godine.[1] Književno stvaralaštvo Isprva je bio pjesnik zavičajnih pastoralnih slika da bi u kasnijoj fazi njegovu poeziju tematski odredili egzistencijalni motivi, poput, primjerice, tjeskobe i straha, pa ga se može svrstati u začetnike egzistencijalizma u hrvatskoj književnosti.[2] Ivan Goran Kovačić zamijetio je 1941. godine kao glavnu stilsku osobinu Vlaisavljevićeve poezije slika, lakoću metaforiziranja, osobinu koju je zadržao i u svojoj liriziranoj prozi. Vlaisavljević, Vlado (Vladislav), hrvatski književnik (Jastrebarsko, 14. VII. 1900 – Jastrebarsko, 8. III. 1943). Nakon nekoliko razreda napustio građansku trgovačku školu na Sušaku. U književnosti se javio potkraj 1920-ih, poezijom i proznim radovima u periodici. Objavio je samostalnu zbirku pjesama Kruha i srca (1937), ciklus od 10 pjesama Večeri nad zemljom u zbirci Ranjeni galeb: pjesme šestorice (s F. Alfirevićem, S. Alićem, I. Balentovićem, G. Krklecom i N. Šopom, 1942) te zbirku novela San i java (1942). Lirik impresionističkih slika (motivi prirode i pejzaža), pjesnički mu je izričaj često građen na etičkim, psihološkim i socijalnim dihotomijama. Sklon dekorativnim elementima, kritika mu je zamjerala necjelovitost i estetsku nedotjeranost. Zaokupljen čovjekovom životnom stvarnošću, obilježenom gotovo uvijek nekom tragedijom (Balada o Tounjčici); naraciju gradio na crtanju unutarnjih, duševnih stanja, posežući za naturalističkim slikama kako bi pojačao osjećaj tragičnosti ljudske sudbine, osamljenosti i ništavila.