Kosta N. Milutinović, POLITOVA INTERPRETACIJA ISTOČNOG PITANjA. Svetosavski temat, nagrađen prvom nagradom Čehoslovačke vlade, Izdanje časopisa „Kritike“, Beograd, 1931. Originalni meki kartonski povez. Odlična očuvanost poveza, listova i korice, osim što je zadnja korica malo zacepljena pri dnu. Jezik srpski, ćirilica, 52 str. Štampa: „Jugoslavija“ Zemun. Primerak sa rukopisnom posvetom autora: „Gospođi i Gospodinu Dimitrijeviću sa najboljim željama. Pisac“. Retko (kao primerak sa posvetom). NAPOMENA: „Polit“ iz naslova knjige je MIHAILO POLIT-DESANČIĆ (1833-1920), srpski političar, novinar i književnik, rođen u Novom Sadu, umro u Temišvaru. Studirao je u Beču (pravne nauke) i u Parizu (političke nauke). Bio je bliski saradnik Svetozara Miletića i jedan od najuticajnijih političara Srpske Vojvodine u XIX veku; poslanik u ugarskom i hvarskom Saboru i poslanik Crkveno-školskog sabora u Sremskim Karlovcima. Bio je šef vojvođanskih liberala i istaknuti besednik; zalagao se za političku saradnju i zbližavanje sa Mađarima kroz učestvovanje u radu Sabora. Najpoznatija dela su mu: „Verenica Crnogorka“, „Branivoj knez Zahumski“, „Putne uspomene“, „Kako sam svoj vek proveo“, „Uspomene iz 1848-1849“, „Pokojnici“ i „Besede“ u 4 knjige. Sahranjen je u Novom Sadu, na Uspenskom groblju. KOSTA N. MILUTINOVIĆ, srpski istoričar i univerzitetski profesor, rođen u Pančevu 1909. godine. Osnovnu školu pohađao je u svom rodnom mestu, a klasičnu gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu; postdiplomske studije završio je u Beču i Budimpešti. Radio je kao profesor u gimnazijama u Osijeku, Novom Sadu i Beogradu, a zatim i kao arhivar Istorijskog arhiva Vojvodine i kustos Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu; jedno vreme bio je i univerzitetski profesor na Sveučilištu u Zadru. Penziju je dočekao kao savetnik Instituta za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1976). Bio je aktivni član Matice srpske.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije Aleksej Stahanov Stakhanov.JPG Aleksej Stahanov razgovara sa kolegom Puno ime Aleksej Grigorjevič Stahanov Datum rođenja 3. januar 1906. Mesto rođenja Lugovija Ruska Imperija Datum smrti 5. novembar 1977. (71 god.) Mesto smrti Torez Sovjetski Savez Aleksej Grigorjevič Stahanov (rus. Алексе́й Григо́рьевич Стаха́нов; 3. januar 1906 — 5. novembar 1977) je bio sovjetski rudar koji je postao poznat 1935. godine, kada je u jednoj smeni iskopao 102 tone uglja, što je od strane sovjetskih vlasti proglašeno svetskim rekordom. Odmah nakon toga, u SSSR je počeo da se razvija stahanovski pokret, nazvan po njemu. Biografija Stahanov je rođen 3. januara 1906. godine u mestu Lugovija blizu Orela u zapadnoj Rusiji. U svojoj 21. godini počeo je da radi u rudniku Centralna-Irmino u Kadijevki (region Donbas, današnja Ukrajina). Dana 31. avgusta 1935. godine Stahanov je za 5 sati i 45 minuta iskopao 102 tone uglja. Odmah nakon ovoga postao je sovjetski radnički heroj, a ovaj podvig doneo mu je i svetsku slavu. Magazin Tajm je objavio njegovu sliku na naslovnoj strani u broju od 16. decembra 1935. godine.[1] Nakon ovoga, Stahanov je postao student akademije u Moskvi, a po završetku školovanja 1942. postao je direktor rudnika u Karagandi (Kazahstan). Od 1943. do 1957. radio je u Ministarstvu industrije SSSR. Od 1957. pa do penzionisanja 1974. radio je kao rukovodilac (direktor ili inženjer) u državnim rudnicima. Bio je poslanik Vrhovnog Sovjeta SSSR, a dobitnik je više državnih ordena za rad, od kojih su najznačajniji Orden heroja socijalističkog rada i Orden Lenjina. Umro je 5. novembra 1977, a naredne 1978. godine grad Kadijevka u kojem je započeo svoju radnu karijeru dobio je ime po njemu. Taj grad i danas nosi naziv Stahanov. Stahanovski pokret Glavni članak: Stahanovci Po imenu Alekseja Stahanova nazvan je čitav jedan pokret koji se razvio u Sovjetskom Savezu nakon njegovog podviga. Ovaj stahanovski pokret je bio pokret za povećanje radnih rezultata, za povećanje proizvodnje i uvođenje inovacija u socijalističkoj proizvodnji. Zbog velikih materijalnih stimulacija koje je davala sovjetska država pokret se veoma brzo razvio u svim sferama privredne i industrijske delatnosti. Najpoznatiji stahanovci bili su: Paša Angelina (poljoprivreda), Aleksandar Busigin (automobilska industrija), sestre Vinogradov (tekstilna industrija), Peter Krivonos (železnički saobraćaj) i mnogi drugi. Ovaj pokret je u kasnijim vremenima kritikovan kao propagandni manevar SSSR, zato što po tim kritičarima dobri rezultati u proizvodnji nisu mogli biti postignuti samo revnošću radnika. Zapravo, njihovo mišljenje je da gde god su radnici dobili kvalitetnu i savremenu opremu, tu su i postignuti najbolji rezultati. Osporavanje rekorda Takođe i rekord Alekseja Stahanova je osporavan. Naime, po nekim svedočanstvima utvrđeno je da je Stahanov imao logističku pomoć prilikom kopanja uglja i da je sve urađeno u režiji sovjetske države, tj. Komunističke partije da bi se podigao moral sovjetskih radnika. Naime, tajna je bila u tome što je Stahanov imao zadatak samo da kopa, a drugi rudari su postavljali potporne skele na koje se ugalj izbacivao. Posao postavljanja potpornih skela rudari su ranije sami obavljali, tako da je Stahanov dobivši korisnu logistiku, mogao kontinurano da radi sa svojom pneumatskom bušilicom. Stahanovci u drugim zemljama Stahanovizam danas označuje udarnog radnika. Stahanovljev rekord je izazvao pravu pomamu u drugim socijalističkim zemljama. Naročito je posle Drugog svetskog rata bio popularizovan ovaj način rada. Najpoznatiji poljski stahanovac bio je Vinsent Pstrovski, a u SFRJ su to bili Arif Heralić i Alija Sirotanović. Neostahanovizam Neostahanovizmom možemo slobodno nazvati sva nastojanja modernih kapitalističkih preduzeća da materijalnom stimulacijom motivišu radnike na kvalitetniji i kvantitatativniji rad. Kao što je dobro poznato, u mnogim većim prehrambenim lancima, kao što je npr. Mek Donalds, srećemo zaposlenog kome na grudima stoji oznaka „radnik meseca“. Dakle, ta osoba će za svoj pojačani i produktivan rad tokom prethodnog meseca dobiti nagradu u vidu novčanih ili drugih materijalnih dobara. edicija SAVREMENA KNJIGA `BELI MEDVED` Beograd 1940 džepni format retko u ponudi MAJ.21/10

Prodajem ORIGINAL Sony One Touch daljinski RMF-ED003 NFC za Bravia Sony TV-ove. Daljinski moze menjati sledece modele (RMF-YD001, RMF-YD002, RMF-ED003, RMF-SD004, RMF-CD003) Brend: Sony Model: RMF-ED003 Features: Bluetooth, Radio Frequency Domet: 10 m Boja: Crna Daljinski je kompatibilan sa sledecim modelima televizora: BRAVIA KDL-50W809C, BRAVIA KD-X9004A, BRAVIA KDL-W900A, BRAVIA KDL-W850A, BRAVIA KDL-W800A, BRAVIA KDL-W700A LCD TV >55-inch KD-65X8505A LCD TV >55-inch KD-65X8505B LCD TV >55-inch KD-65X9005A LCD TV >55-inch KD-65X9005B LCD TV >55-inch KD-75S9005B LCD TV >55-inch KD-79X9005B LCD TV >55-inch KDL-65W855A LCD TV >55-inch KDL-65W955B LCD TV 36-40-inch KDL-40W905A LCD TV 41-46-inch KDL-42W802A LCD TV 41-46-inch KDL-42W805A LCD TV 41-46-inch KDL-42W805B LCD TV 41-46-inch KDL-42W807A LCD TV 41-46-inch KDL-42W808A LCD TV 41-46-inch KDL-42W809A LCD TV 41-46-inch KDL-46W905A LCD TV 47-55-inch KD-49X8505B LCD TV 47-55-inch KD-55X8505A LCD TV 47-55-inch KD-55X8505B LCD TV 47-55-inch KD-55X9005A LCD TV 47-55-inch KD-55X9005B LCD TV 47-55-inch KDL-47W802A LCD TV 47-55-inch KDL-47W805A LCD TV 47-55-inch KDL-47W805B LCD TV 47-55-inch KDL-47W807A LCD TV 47-55-inch KDL-47W808A LCD TV 47-55-inch KDL-47W809A LCD TV 47-55-inch KDL-55W802A LCD TV 47-55-inch KDL-55W805A LCD TV 47-55-inch KDL-55W807A LCD TV 47-55-inch KDL-55W808A LCD TV 47-55-inch KDL-55W809A LCD TV 47-55-inch KDL-55W905A

automatski prilagođava snagu u skladu sa pametnim čulima, automatski se podešava prema pametnom čulu normalnim uslovima, efektivno produžavajući vek lansirne cevi uz smanjenje potrošnje energije. Maksimalna udaljenost upozorenja je do 100 metara / 328 stopa. Pogodan je za sve vrste supermarketa, bolnica, škola i fabrika u otvorenom idealnom okruženju. Pogodno za fabrike, zgrade, zatvore, stadione, bolnice, škole i druga mesta. Alarm je napravljen od visokokvalitetnog ABS materijala. Površina proizvoda je obojena, lepa, protiv starenja i nije lako oštetiti. Ovaj proizvod je potpuno obložen: vodootporna klasa IP55. Ne morate da brinete da mašina neće raditi zbog vremenskih uslova. A14

Opis proizvoda Asimetrični izvor svetlostiAsimetrični izvor svetlosti usmerava svetlo u željenom pravcu, tako da lampa ne osvetljava ekran, već radnu površinu, čime umanjuje odraz i ne škodi vašim očima dok radite ili igrate igrice tokom noći. Usmereno osvetljenje, fokusirano na osvetljavanje radne površineUsmereno LED svetlo osvetljava široku površinu bez mrtvih uglova. Podesivi ugao nagiba omogućava usmeravanje svetlosnog snopa na tastaturu i dokumente ispred ekrana. Bez opasnosti od plavog svetla, bez treperenja80 ugrađenih visokokvalitetnih dioda za smanjenje opasnosti od plavog svetla. Bez vidljivog treperenja, lampa čuva vaš vid i olakšava rad, naročito kada radite noću. Jednostavna instalacija, bez stalka - za uštedu prostoraštipaljka sa oprugom omogućava jednostavno postavljanje lampe na ram monitora. gravitaciona baza garantuje stabilnost prilikom okretanja radi podešavanja ugla osvetljenja. *Za ekrane od 6mm do 28mm debljineEfikasniji prekovremeni rad, efikasnije noćno učenjeKvalitetno osvetljenje radnog prostora omogućava ugodan prekovremeni rad u kancelariji i ne ometa san vašim cimerima kada učite noću. Nema više igranja “naslepo”Lampa efikasno osvetljava vašu tastaturu - više nećete morati da igrate “naslepo” tokom noćnih igračkih sesija. Regulacija jačine svetlosti, podesite osvetljenost po željiJednim pritiskom podesite jačinu i boju svetla koja najviše odgovara vašim potrebama. Sačuvajte svoj vid. Napajanje preko USB porta, svetli kada se povežete sa računaromPreko type-C porta lampa može da se poveže sa računarom, punjačem ili power bank uređajem. Tri režima osvetljenjaTri režima osvetljenja - belo, žuto i mešano svetlo - omogućavaju izbor optimalne temperature osvetljenja za vaše oči i čine vaš rad prijatnijim i efikasnijim. SPECIFIKACIJA:ModelDGIWK-B02MaterijalAluminijumska legura + PC + ABSNapon5VSnaga5W (maks. )Izvor svetlostiLEDTemperatura boje2800K / 4000K / 5500KCRI80Težina480g

Reprodukcija MP3: N Tip radija: / Lexon FLIP LR150D1 je bežični digitalni stoni sat sa alarmom koji odiše elegancijom i funkcionalnošću. U prefinjenoj zlatnoj boji, ovaj sat donosi dozu luksuza u svaki prostor. Sa svojim modernim dizajnom i kompaktnom veličinom, Lexon FLIP LR150D1 je praktičan dodatak za vaš radni stol, noćni ormarić ili bilo koju drugu površinu u vašem domu. Njegov stilski izgled čini ga privlačnim u svakom okruženju. Jedna od ključnih karakteristika ovog sata je njegov bežični rad, što znači da nije potrebno povezivanje s električnom utičnicom. To vam omogućava da ga postavite bilo gdje u prostoriji bez ograničenja. Osim što pokazuje tačno vrijeme, Lexon FLIP LR150D1 također ima ugrađeni alarm koji će vas blago probuditi iz sna. Njegov jasan digitalni prikaz omogućava lako čitanje vremena i podešavanje alarma prema vašim potrebama. Ukratko, Lexon FLIP LR150D1 bežični digitalni stoni sat sa alarmom u zlatnoj boji je savršen spoj elegancije i praktičnosti. Ovaj sat će ne samo obaviti svoju osnovnu funkciju, već će i dodati dodatnu notu stila u vaš prostor. Radiji Tip radija / Displej Boja pozadinskog osvetljenja Plava Tip ekrana LCD Karakteristike Boja proizvoda Zlatna Reprodukcija MP3 Baterije Napon baterije USB adapter za napajanje 5V (nije uključen) Punjiva baterija Trajanje baterije do 3 meseca Vrsta baterije Punjiva Menadžment potrošnje Izvor napajanja Punjiv preko USB-C (kabl uključen) Ulazni napon naizmenične struje - Deklaracija Model Lexon FLIP LR150D1 bežični digitalni stoni sat sa builnikom zlatni Naziv i vrsta robe Radio satovi Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (0) Lexon FLIP LR150D1 bežični digitalni stoni sat sa builnikom zlatni 6.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.499 RSD 20% (1) Braun BT3341 BLK trimer 20% 6.944 RSD 5.555 RSD Akcijska cena Cena za online i gotovinu 4.999 RSD (1) HP M27f (2G3D3E9) IPS monitor 27" 22.444 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 20.199 RSD

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

Prvo izdanje iz 1885. Prekoričeno, sačuvana originalna prednja korica, nekoliko listova profesionalno reparirano. Ima pečat, inače dobro očuvano. U dodatku i afiša iz 1949. godine povodom izvođenja ove drame Milovana Glišića. Retko u ponudi. Autor - osoba Glišić, Milovan, 1847-1908 = Glišić, Milovan, 1847-1908 Naslov Podvala : komedija u pet činova a devet slika / napisao Milovan Đ. Glišić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1885 Izdavanje i proizvodnja U Beogradu : Štamparija Napredne stranke, 1885 Fizički opis 112 str. ; 21 cm (Karton) Milovan Đ. Glišić (rođen 6. januara 1847. u selu Gracu kod Valjeva, umro 1. februara 1908. u Dubrovniku) je bio srpski književnik. Milovan Glišić je rođen 6. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe. Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata za Jovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat. Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine. Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja Boninovo u Dubrovniku. Bibliografija Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika“ i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka. U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera`, „Roga`, „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver`; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda`. Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše učinio za upoznavanje srpske publike sa velikim ruskim piscima i znatno uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika i stila. Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog: „Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krajcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ od Gončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka. Sa francuskog je prevodio Balzaka („Šagrinska koža“), Merimea („Kolomba`), Žila Verna i druge. Za pozorište je preveo preko trideset komada iz ruske, francuske i nemačke književnosti. Po njegovoj pripoveci „Posle devedeset godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine, a Sava Savanović je jedan od najpoznatijih vampira. Kritički osvrt Originalni književni rad Milovana Glišića nije veliki: oko trideset većih i manjih pripovedaka, pored dva pozorišna komada. Njegove pripovetke znače novinu i događaj u razvoju srpske pripovetke. Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada je Svetozar Marković propovedao „novu nauku“ i kada se u javnom životu digla povika na neprosvećeno i nesavesno činovništvo i na zelenaše i „kaišare“, koji su ugnjetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša, kao Vule Pupavac, od seoskih kaišara, kao gazda Raka, od policijskih pisara i sreskih kapetana. U pripoveci „Ni oko šta“ dao je tip novog čoveka u ličnosti učitelja Gruice, istina u okviru jedne komične anegdote, ali sa očiglednom namerom da predstavi sukob nove i stare generacije. Pod uticajem ruskih pisaca i svoga seoskog porekla, on voli selo i seoski patrijarhalni moral, a mrzi čaršiju. U njegovim pripovetkama ipak nema većih društvenih i moralnih sukoba. Glišić je trezveno i realno govorio o selu, ne ideališući i ne ulepšavajući ga. Vrednost njegovih pripovedaka je u vedrom humoru i satiri, u jednostavnom stilu i čistom i lepom jeziku. KC (N)

Prvo izdanje druge knjige poezije Aleksandra Tišme iz 1961. godine. Retko u ponudi. Osim zamrljanosti u vrhu zadnjih korica (v. sliku) odlično očuvano, bez pečata, pisanja, podvlačenja... Autor - osoba Tišma, Aleksandar Naslov Krčma / Aleksandar Tišma Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Progres, 1961 (Novi Sad : Progres) Fizički opis 42 str. ; 18 cm Zbirka ǂEdicija ǂStražilovo (Broš.) Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Dela Pripovetke: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć – izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi – izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 – putopisi Pre mita, 1989 – eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942–1951), 1991 – dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 – dnevnik KC

Notr Dame u Parizu Viktor Igo kompletno delo dvotomno izdanje u jednoj knjizi Pariz, 1482. U zasvođenim kulama Notr Dama mračne strasti proganjaju izmučenog sveštenika Frola, čija skrivena ljubav prema mladoj Esmeraldi kvari pobožnu dušu zabranjenim kajanjem. A u senci zvonika, slomljena figura Kvazimoda gleda kako se ljubav pretvara u mržnju dok se sudbina Notr Dama uvlači u priču o požudi i osveti. Nadaleko poznat kao jedan od najuticajnijih pisaca svih vremena, Viktor Igo (1802-1885) bio je vodeći autor pokreta romantične književnosti, stvarajući izuzetnu raznolikost žanrova koji su definisali umetnički preokret u 19. veku, uključujući nacionalni francuski ep Legenda vekova i dramska pripovetka Les Miserables. Sa Notre-Dame de Paris, Hugo prikazuje živu, intenzivnu atmosferu Pariza iz 15. veka, viziju koja je izazvala ponovno oživljavanje gotičke ere, čineći katedralu Notr Dam globalnom arhitektonskom ikonom i utirući put očuvanju kulturnog nasleđa. Viktor Igo je prvobitno pristao da napiše Notre-Dame de Paris 1828. Zbog drugih Igovih književnih projekata, roman je pao na drugu stranu sve do 1830. Primarna tema romana je vrednost gotičke arhitekture, koja je bila zanemarena i često uništeni da bi se zamenili novim zgradama ili narušeni zamenom delova zgrada u novijem stilu. Na primer, srednjovekovne vitražne ploče Notre-Dame de Paris zamenjene su belim staklom kako bi se u crkvu pustilo više svetlosti.[3] Nekoliko godina ranije, Hugo je već objavio rad pod naslovom Guerre auk Demolisseurs (Rat [objavljen] Demolishers) sa posebnim ciljem da spase srednjovekovnu arhitekturu Pariza.[4] Dogovor sa njegovim prvobitnim izdavačem Goselinom bio je da knjiga bude završena iste godine, ali je Hugo stalno odlagao zbog zahteva drugih projekata. U leto 1830. Goselin je zahtevao da Hugo završi knjigu do februara 1831. Počevši od septembra 1830, Hugo je posle toga radio bez prestanka na projektu. Legenda kaže da se Hugo zaključao u svoju sobu, oslobodio se odeće da bi napisao roman na vreme, a ideja je bila da ne može da izađe napolje bez odeće. Međutim, valjanost istinitosti priče je vremenom potamnila Leipzig 1884. manji format tvrde korice, zlatotisak 332 str. nemačka gotika odlično očuvana neznatno krznute korice exlibris DEUTSCH.10

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje iz 1927. godine. Veoma dobro očuvano (nedostaci na slici: rikna zacepljena 1 cm u dnu prednje korice i nedostaje donji ćošak najavnog lista), bez pisanja, pečata, podvlačenja. Crtež na koricama Sreten Stojanović Autor - osoba Humo, Hamza, 1895-1970 Naslov Grozdanin kikot / Hamza Humo ; naslovni list od Sretena Stojanovića Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1927 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdanje S. B. Cvijanovića, 1927 (Beograd : `M. Karića`) Fizički opis 98 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Sreten Zbirka Moderna biblioteka ; 33 (Broš.) Hamza Humo – Grozdanin kikot Grozdanin kikot je roman (pjesma, poema, skaska...) ili čak zapis o starosjedilačkom idealu prošlosti u kome je Humo pokušao da spoji i sažme idejni fantazmagorični impuls nastalim na impresivnoj unutarnjoj osnovi sa materijalističkim, tjelesnim porivom i doživljajem jasnog dodira života i prirode. Svakog proljeća i ljeta rađa se strast i ljubav, jesen je gasi i potapa u ništavilo praznine i šupljih dana i dugih noći bez slasti. Pisac je, čini se, u jednom dahu izlio sve svoje duboke misli, bolnost jednog nedoživljenog života, njegovu potencijalnu jačinu i istrajnost, ali i muku neminovnosti, prizvuk pada i konačnog sunovrata. Hamza Humo je, naravno, primao i prihvatao uticaje i sugestije svog vremena, pokušavajući se uklopiti u trenutnu literarnu masu koja je u to trusno doba nadilazila iz više pravaca razbijajući stare i forsirajući avangardne književne novotarije. No, unatoč tome, on se kao literat i umjetnik profilirao sopstvenim eksperimentisanjem s namjerom da zasebno i beskompromisno predoči svoju intimnu viziju života i umjetnosti. Tako je u njegovom djelu, uglavnom, nadvladana neposredna rezonanca nametanja sa strane silinom svoje originalnosti i ličnog ispovijednog individualizma koji je za rezultat imao stvaranje osobne poetike prepoznatljive po obliku i ideji koja nije dopuštala parafrazu, ostavljajući ga usamljenog na zvjezdanom nebu književnosti. Likovi – Grozdana i Grozdan, Ozren, Svrzimantija, Galama, deda Skemba, Grlica, Ivanka, Juro, Leko, narod, Mati, Minda... Književni pravac - Ekspresionizam (Ekspresionizam je pravac suprotan impresionizmu. Ne osvrće prirodu i spoljašnje utiske nego apstraktno prikazuje unutrašnje življanje, koje je često strastveno, mistično i religiozno. Ekspreszionizam se prvi put javio u Francuskoj a najsnažnije je delovao u Nemačkoj. U književnosti je kratko trajao.) Kratak sadržaj – Glavni lik romana je Ozren. Na početku ljeta se vraća u selo gdje upoznava milu i surovu stranu života. Radnja je ispretletana između Ozrena, Grlice i Ivanke te Grozdana i Grozdane. Za Ozrena Grlica predstavlja pravu, istinsku ljubav dok mu je Ivanka samo predmet zadovoljstva i avanture. Grozdana i Grozdan su ljubavnici koji su živjeli u tom selu u vijeku prije Ozrena. Roman nema posebno složenu radnju. U prvom dijelu romana opisuje se pejzaž sela, u drugom dijelu se opisuje život u selu uz pejzaž. Na kraju romana Ozren se vraća tužan u grad. Svrzimantija se ubija a Grlica skače sa litice. Hamza Humo (Mostar, Austrougarska, 30. decembar 1895 – Sarajevo, SFRJ, 19. januar 1970) je bio srpski, jugoslovenski i bosanskohercegovački pisac, novinar i istoričar umetnosti. Gimnaziju je završio u Mostaru. S početka Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran u Mađarsku. Godine 1915. mobilisan kao tumač i pisar u bolnici u Đeru. Po završetku rata studirao je istoriju umetnosti (1918–23) u Zagrebu, Beču i Beogradu. Od 1922. godine bio je profesionalni novinar beogradskih listova „Novosti“, „Reč“ i „Politike“ i aktivni član Grupe sarajevskih književnika. Nakon kapitulacije Jugoslavuje 1941. odlazi u selo Cim kod Mostara gde ostaje sve vreme okupacije. Posle rata živi u Sarajevu, uređuje list Novo vrijeme, a zatim radi kao urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po romanu Adem Čabrić snimljena je TV serija „Kože“. Bio je stric Avda Huma, visokog državnog i partijskog funkcionera u SFR Jugoslaviji. Hamza Humo je rođen 30. decembra 1895. u Mostaru gdje je pohađao mekteb, osnovnu školu i gimnaziju. 1914. godine, nakon Sarajevskog atentata, biva uhapšen a zatim interniran u Mađarsku (Komarovo), a 1915. je mobiliziran u austrijsku vojsku. Do kraja rata je služio kao pisar i tumač u bolnici u Beču. Nakon rata vraća se u Mostar i maturira, a potom odlazi na studij historije umjetnosti u Zagreb, potom u Beč i konačno u Beograd. U Zagrebu se druži s mladim pjesnicima Antunom Brankom Šimićem, Ulderikom Donadinijem i Nikom Milićevićem i sam oduševljen ekspresionističkim pokretom. 1919. javlja se prvim književnim ostvarenjem, zbirkom pjesama `Nutarnji život`. Pet godina kasnije, Humo objavljuje zbirku Grad rima i ritmova, kojom se odmiče od školski naučene poetike sablasnog ekspresionizma i primiče čulnom misteriju prirodnog opstojanja. U proznim je djelima s naglašenim lirizmom opisao raslojavanje bošnjačkog svijeta u rodnome hercegovačkom okolišu, utkivajući folklorne i slavensko-bogumilske mitove u svoje pripovijetke: Pod žrvnjem vremena (1928), Pripovijetke (1932), Ljubav na periferiji (1936), Hadžijin mač (1955) i dr. te u romane Grozdanin kikot (1927), Zgrada na ruševinama (1939) i Adam Čabrić (1947). Za razliku od Bašagića i Đikića, koji su uglavnom ponavljali formalno-stilske obrasce sevdalinke i balade u tonovima lirske usmene tradicije, Humo se oslobađa vezanog stiha, a pored očaranosti usmenom tradicijom, zbirkom Sa ploča istočnih ne odriče se ni vrijednosti koje je gajila poezija Bošnjaka na orijentalnim jezicima. Pisao je pjesme, pjesme u prozi, pripovijetke, romane, dramske tekstove, članke, prikaze i reportaže i objavljivao ih u časopisima i listovima Misao (Beograd 1920–23, 1925–26, 1931–32), Beogradski dnevnik (1922), Budućnost (1922–23), Narod (1922–25), Novosti (Beograd 1922–23, 1929), Srpski književni glasnik (Beograd 1922, 1925, 1927, 1936), Književni pregled (1923), Tribuna (Beograd 1923), Zabavnik (1923–24), Gajret (1924–30, 1932–35, 1937–38, 1940), Ilustrovani list (Beograd 1924), Prosveta (Beograd 1924, 1928, 1932–33, 1939–41), Belgrader Zeitung (1925), Reč (Beograd 1925–26), Vijenac (1925–27), Zagreber Tagblatt (1925–26), Letopis Matice srpske (Novi Sad 1926–27), Morgenblatt (1926–27, 1930–31, 1934), Naša domovina (Beograd 1926), Reč i slika (Beograd 1926–27), Sloboda (1926–27), Zora (1926), Politika (Beograd 1927–41), Pregled (1927–31, 1934–35), Sloga (1927), Večernja pošta (1927), Književni sever (Subotica 1928), Trgovinski glasnik (Beograd 1928), Bosanska pošta (1929), Glas naroda (Beograd 1929), Jugoslovenska pošta (1929, 1932–34), Novo doba (1929), Život i rad (Beograd 1929), Riječ (1930), La Yougoslavie (Beograd 1932), Nedelja (Beograd 1932, 1935), Pravda (Beograd 1933–34, 1936–37), Ideje (Beograd 1934), Štampa (Beograd 1934), Vreme (Beograd 1934, 1936–37), Pomorski Lloyd (Beograd 1935), Jugoslovenske pariske novine (Pariz 1936), Bulletin d’Informations économiques (Beograd 1937), Jugoslavija (1937–39), Jugoslovenska stručna štampa (Beograd 1937), Ošišani jež (Beograd 1937), Donauzeitung (Beograd 1941). U vremenu između dva svjetska rata, kada piše najplodnije i najintenzivnije, objavio je vise pjesničkih knjiga i svoje najznačajnije djelo, lirski roman Grozdanin Kikot (1927), koje će doživjeti više izdanja i biti prevedeno na mnoge jezike. Od 1923. godine uređuje list Zabavnik, a od 1923. do 1931. urednik je časopisa Gajret, a potom sve do rata novinar je Politike. Drugi svjetski rat provodi u Cimu kod Mostara. Od 1945. godine uređuje bošnjački list Novo doba, potom je urednik Radio Sarajeva i direktor Umjetničke galerije. Po motivima romana Adem Čabrić snimljena je televizijska serija pod nazivom Kože. Za svoje raznorodno i obimno kniževno djelo Humo je, pored drugih priznanja, dobio i dvije visoke nagrade: Nagradu Srpske akademije nauka u Beogradu i Dvadesetsedmojulsku nagradu SR BiH, koja mu je dodijeljena za životno djelo. Umro je u Sarajevu 19. januara 1970. godine. Bibliografija Nutarnji život, pesme, 1919. Strasti, pripovetke, 1923. Grad rima i ritmova, pesme, 1924. Sa ploča istočnih, pesme, 1925. Grozdanin kikot, 1927 Pod žrvnjem vremena, pripovetke, 1928. Slučaj Raba slikara, novele, 1930. Pripovijetke, 1932. Ljubav na periferiji, pripovetke, 1936. Zgrada na ruševinama, roman, 1939.] Za Tita, 1946. Pjesme, 1946. Hasan opančar, pripovetke, 1947. Adem Čabrić, roman, 1947; 1951. Poema o Mostaru, 1949. Tri svijeta, drama, 1951. Perišićeva ljubav, pripovetke, 1952. Izabrane pjesme, 1954; 1968. Hadžijin mač, pripovetke, 1955; 1964; 1967. Sabrana dela I–VI, Sarajevo 1976. Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 – Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar, pedagog i dekan Likovne akademije u Beogradu. Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta. Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj. Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena. U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[1] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda. U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem. Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića. Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku. Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika. Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika. Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su: Period stilizacije, 1919–1928 Period realizma, 1929–1944 Period romantike, 1945–1960 Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture. KC

Originalan potpis i posveta Melita Pivec Stele upućeno Aleksandru Arnautoviću PISMA GROFA ANTONA AUERSPERGA KARLU DEŽMANU - Ljubljana, 1930 godine Melita Pivec Stele: Melita Pivec - Stele (tudi Melitta), slovenska knjižničarka in zgodovinarka, * 9. marec 1894, Dunaj, † 15. oktober 1973, Ljubljana. Življenje: Rodila se je na Dunaju leta 1894. Njen oče Rupert je bil po poklicu mornar in zaradi njegovega dela je družina nekaj časa živela na Dunaju, nekaj pa v Pulju. Mati ji je bila Ana (rojena Huber). Melitino šolanje je potekalo v obeh krajih. Med letoma 1905 in 1909 je obiskovala meščansko šolo v Pulju, licej pa med letoma 1909 in 1912. Kot izredna študentka je študirala na Filozofski fakulteti na Univerze na Dunaju . Zasebno se je učila še latinščino in matematiko, da bi lahko opravila splošno maturo, ki bi ji omogočila redni študij. Maturo je opravila leta 1916, leta 1919 pa je doktorirala iz zgodovine. Od leta 1920 je opravljala službo bibliotekarke v Narodni in univerzitetni knjižnici v Ljubljani, istega leta pa opravila še profesorski izpit iz zgodovine, vendar se ni odločila za pedagoški poklic, ampak za bibliotekarsko delo. Med letoma 1922 in 1923 se je kot štipendistka francoskega komiteja v Parizu specializirala za gospodarsko zgodovino pri profesorju Eisenmannu Hauserju. Leta 1924 ji je drugo bivanje v Parizu omogočil francoski prosvetni minister. Po vrnitvi v Ljubljano, je bila imenovana za knjižnično asistentko, svojo specializacijo v gospodarski zgodovini pa je še nadaljevala. Leta 1931 je na Sorboni v Parizu opravila še svoj drugi doktorat, ki še danes velja za temeljno delo o gospodarskem življenju v dobi Ilirskih provinc. Leta se je 1924 poročila z znanstvenikom, predavateljem in umetnostnim zgodovinarjem Francetom Stelétom. V zakonu sta se jima rodila dva otroka, fotograf France in hči Melita Stele Možina, umetnostna zgodovinarka (v Moderni galeriji). Delo: Med letoma 1920 in 1950 je službovala v Narodni in univerzitetni knjižnici. Tam se je takoj lotila prilagajanja stare knjižnice potrebam novo ustanovljene univerze, kasneje pa še slovenske nacionalne knjižnice. Aktivno je delovala v izpopolnjevanju knjižničnih fondov po prvi svetovni vojni in nadomeščanju med drugo svetovno vojno pogorelih fondov. Sodelovala je pri pridobivanju in strokovni obdelavi časnikov in časopisov kot vodja katalogizacije knjižnega gradiva in pri načrtovanju nove zgradbe za univerzitetno knjižnico ter obnovi med vojno poškodovane čitalnice. V času med obema vojnama je pisala o dvojni funkciji svoje knjižnice, tako univerzitetni, kot narodni. Kot bibliograf je spremljala in analizirala slovensko tiskarsko in založniško produkcijo, kritično vrednotila in zbirala gradivo za slovensko tekočo in retrospektivno zgodovinsko bibliografijo in sodelovala pri mednarodni bibliografiji tiskov 16. stoletja. Bila je med prvimi, ki so pisali o strokovni usposobljenosti za knjižničarsko delo, sodelovala je kot predavateljica na strokovnih knjižničarskih tečajih in pripravila skripta o zgodovinskem razvoju slovanskih in slovenskih knjižnic. Po upokojitvi je delovala kot znanstvena svetovalka na SAZU, kjer je delala predvsem na centralnem katalogu tujih zgodovinskih del in sestavljala slovensko zgodovinsko retrospektivno bibliografijo. Kot zgodovinarka je raziskovala obdobje francoskih Ilirskih provinc. Pisala pa je tudi o samostanskih in drugih srednjeveških knjižnicah v Sloveniji, o razvoju knjižničarstva, knjigarstva in tiskarstva in o razvoju slovenske knjižničarske strokovne organizacije. Bila je zelo aktivna v družbenem življenju. Močno se je zavzemala za pravice žensk, saj je tudi sama občutila razlikovanje med popolnoma enako izobraženimi in usposobljenimi moškimi in ženskami. Bila je odbornica Jugoslovanske dijaške zveze, delovala je kot članica Rešnje vojske proti alkoholu, bila je odbornica Orlov, tajnica katoliškega starešinstva, pa tudi tajnica Zveze duševnih delavcev iz sekcije za Slovenijo. Nagrade, priznanja in odlikovanja Društvo bibliotekarjev Slovenije ji je za zasluge knjižničarstva podelilo Čopovo diplomo, med drugo svetovno vojno pa jo je francoska vlada odlikovala z redom akademskih palm za poglabljanje kulturnih stikov med Francijo in Jugoslavijo. Pomembna dela Melitta Pivec Stele, La vie économique des Provinces Illyriennes : (1809-1813) : suivi d`une bibliographie critique. Paris, 1930. Bibliotekarstvo Slovenije. V: Prvi kongres bibliotekara FNRJ : održan u Ljubljani 23.-25. septembra 1949. Beograd, 1950 Obnova čitalnice Narodne in univerzitetne knjižnice v Ljubljani : nekaj statistike. Zgodovinski časopis 1952/53, str. 798-801 Bibliografija tiskov 16. stoletja. Knjižnica 4 (1960)1/4, str. 111 Ljubljanska licealna biblioteka v dobi Ilirskih provinc (1809-1813). V: Zbornik Narodne in univerzitetne knjižnice l. Ljubljana, 1974. str. 49-54 Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године. Povez: Mek Format: 27 x 19 cm Broj strana: 32 ( 43-71 ) -Solidno stanje za godine Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim pismom ?-pitati za poštarinu... Q

OTVORENO DELO U MUZICI Boulez / Stoshausen / Cage BOJANA CVEJIĆ S K C B e o g r a d 2OO4 M U Z I K A a) Boulez, Pjer (1929-) b) Štokhausen, Karlhajnc (1928-) c) Kejdž, Džon (1912-1992) ......................................................... ... Istraživanje opusa tri poslednja kompozitora velikih modernisitčkih sistema u 2O. veku - Pierra Bouleza, Karlheinza Stochausena i Johna Cagea !!! ... Studija Bojane Cvejić gradi pluralnu mapu nekoliko teorijskih modela otvorenog dela. Raspravljajući sa teorijama Umberta Eca, Rolanda Barthesa, Morrisa Weitza, Theodora Adorna, Waltera Benjamina i Herberta Markusea, autorka preispituje mogućnost jedinstvenog pristupa i iz uvida u veliki broj kompozicija Bouleza, Stochausena i Cagea, izvodi sistem tipova otvorene forme i otvorenog dela u muzici nastaloj između 1950. i 1970. godine Boulez: `Kako je Lako pisati, kako je Teško komponovati.` Cage: `Sve što radimo je m u z i k a.` Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Spisak dela Bibliografija Registar Broš Na klapni slika i biografija autorke Latinica 170 stranica Tiraž: /s a m o / 5OO !!! NEKORIŠĆENO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!

Ivan Mažuranić ekstra retko inostrano izdanje Наслов Смрт Смаил-Аге Ченгијића / Иван Мажуранић ; уредио и предговор написао Љубо Перковић Врста грађе поезија Језик српски Година 1918 Издавање и производња Женева : Библиотека југословенске књижевности, 1918 Физички опис 58, II стр., [1] лист са сликом аутора ; 23 cm Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Biografija[uredi] Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Slušao je u Mađarskoj filozofiju, pa se 1836. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[2] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[3], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorka kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[4], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[5]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[6], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[7] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[8] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.[9]

Kao na slikama Trebalo bi je odneti kod knjigovesca da se sredi Stoga dosta niža cena nego realna Retko u ponudi 1882 Zmajeve pesme strana 612 + sadržaj, ćirilica. Izdavač: Knjižara Braće M. Popovića, Novi Sad Celokupne umotvorine kroz pesme sa opširnim životom pesnikovim Poezija Zmaj Jovana Jovanovića Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad, 6. decembar 1833 — Sremska Kamenica, 14. jun 1904) bio je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma.[1] Po zanimanju je bio lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Njegove najznačajnije zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o srećnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Jovan Jovanović Zmaj Jova Jovanovic Zmaj.jpg Datum rođenja 6. decembar 1833. Mesto rođenja Novi Sad, Austrijsko carstvo Datum smrti 14. jun 1904. (70 god.) Mesto smrti Sremska Kamenica, Austrougarska Supružnik Ruža Ličanin Roditelji Pavle Jovanović Najvažnija dela Đulići Đulići uveoci Svetli Grobovi Potpis Jovan Jovanović Zmaj je izabran za prvog potpredsednika Srpske književne zadruge i izradio je njenu oznaku (amblem).[2] Biografija Uredi Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. godine u uglednoj plemićkoj porodici.[3] Po jednoj verziji, pesnikov pradeda bio je Cincarin, a od 1753. godine živi i posluje u Novom Sadu; bio je bakalin, krčmar, dželebdžija, trgovac hranom i brodovlasnik. Po drugom, pouzdanijem izvoru, druga osoba (istog imena i prezimena) je pradeda Kosta Jovanović `trgovac iz Makedonije` primljen je 15. januara 1767. godine za građanina Novog Sada.[3] Deda Jovan poznat kao `Kišjanoš` je bio manje vičan ekonomiji, ali iako se bavio činovničkim poslovima, tražio je 1791. godine i počekao, da bi stekao je plemićku titulu.[4] Otac Zmajev bio je „blagorodni gospodin Pavle ot Joannovič”, senator, pa gradonačelnik Novog Sada, a majka Marija kći Pavla Gavanskog bila je iz Srbobrana.[5] Mali Jova je rođen i prve godine života proveo u novosadskoj čuvenoj ulici `Zlatna greda`. Njihov porodični dom bio je inspirativno mesto; kao stecište novosadske elite i kulturnih radnika. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Iz gimnazijskih dana su njegovi prvi pesnički pokušaji; `Prolećno jutro` je spevao 1849. godine.[6] Posle završene gimnazije upisao je, po očevoj želji, studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Ali bio je naklonjen prirodnim naukama, i to će kasnije prevladati kao životno opredeljenje, od kada je izučio medicinu. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarom Miletićem i Đurom Jakšićem. Za vreme gimnazijskog školovanja i potom studija, upoznao je u originalu prvo mađarsku, a zatim i nemačku književnost. Bavio se tada mnogo prevođenjem na srpski jezik, pesama Petefija, Cucorija, Garaija, Đulaija. Izdao je 1857. godine knjigu `Toldiju` od Aranjija, zatim 1860. godine `Viteza Jovana` od Petefija, te deceniju kasnije 1870. godine, Aranjijevu `Toldijinu starost`.[7] Bio je naklonjen mađarskim pesnicima, a i Mađari su ga javno i iskreno poštovali. Tako su mađarski prijatelji u Budimpešti, okupljeni u `Kišfaludijevom društvu`[8] (čiji je on bio član)[9], u dvorani Mađarske učene akademije, 17/29. maja 1889. godine, sa bogatim kulturnim sadržajima, obeležili 40. godišnji Zmajev `pesnički rad`.[10] Ali zbog te svoje ne samo mladićke `slabosti` prema `srpskim dušmanima`, on je među Srbima (liberalima), podrugljivo (kao i deda mu, ali sa više prava) nazivan `Kiš Janoš`. Posle prekida studija - ne završenih[11] studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad, i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik - podbeležnik u novosadskom magistratu. Pisao je poeziju sa mnogo uspeha u novosadskoj `Danici`. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Eufrozinom - Rozinom. koju je `prekrstio` Ružom, - postala Ružica Ličanin. Ružini roditelji su bili Pavle Ličanin, sin novosadskog trgovca Mihaila, i Paulina, ćerka Pavla ot Duka.[12] Svadba je bila upriličena o Sv. Savi 1862. godine.[13] Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju u Novom Sadu u Zmaj Jovinoj ulici Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i preuzeo od Đorđa Rajkovića, satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Prihvatio se nadzorništva `Tekelijanuma`, da bi mogao da završi medicinu u Pešti. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.[14] Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Na poziv Pančevaca, preselio se u Pančevo gde je radio kao opštinski lekar i pokrenuo humoristički list Žižu. Navodno je više živeo od pisanja (honorara) nego od lečenja. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija, umrla su mu deca, a potom i žena Ruža. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. Očajan i `gonjen` vratio se Zmaj u zavičaj; posle neuspelog angažmana u Karlovcima, počinje jednogodišnju lekarsku praksu u Futogu. Ali tu umire jedina kćerka Smiljka. Put ga dalje vodi preko Kamenice i Beograda, do Beča. U Kamenicu se doselio 1875. godine, i tu dočekuje izbijanje hercegovačkog ustanka. Bio je sreski lekar za Kamenicu, Ledince i Rakovac. U Beogradu je dva puta radio kao lekar; prvi put je i privatni lekar i dramaturg Narodnog pozorišta. Pokreće u Novom Sadu časopis `Ilustrovanu ratnu hroniku`, u kojoj je publikovati građu tog srpskog ustanka. U Beču je radio deset godina kao privatni lekar i uređivao humoristički list `Starmali`. U Zagrebu se bavio od 1898. godine, uz put svojim dečijim listom `Nevenom`, a otišao je tamo (kako je sam govorio) sa misijom da poradi na zbližavanju Srba i Hrvata. Bavio se on politikom i nekoliko puta bi biran u Vršcu, za poslanika srpskog crkveno-narodnog sabora u Karlovcima. Tokom života se puno selio, radeći kao lekar među Srbima, i nije se mogao skućiti, sve dok nije od srpske Narodne skupštine u Beogradu, dobio `narodno priznanje` - penziju od 4.000 dinara. On je do tada bio opštinski lekar u srpskoj prestonici, a u isto vreme se osetio `nemoćan da više juri kvartovima beogradskim`. Kupio je tada malu kuću zvanu `Zmajevac` u Sremskoj Kamenici. Druga strana medalje Uredi Spomen ploča na zgradi turske ambasade u Beogradu, na uglu Krunske i Kneza Miloša Zgrada ambasade Turske u Beogradu je na mestu gde je ranije bila Zmajeva kuća Jovanović je za života bio i slavljen i hvaljen u svom narodu. Srpski akademici su ga primili u svoje redova za `pravog člana` 1896. godine.[15] Ali zbog nekih svojih postupaka, doživljavao je i osporavanja. Na primer, zamerano mu je zbog prevoda `Harfe Siona`, bogoslužbene zbirke pesama nazarenske zajednice, za koju se u to vreme smatralo da je sekta koja je nanela veliku štetu pravoslavlju i srpskoj crkvi.[16] Prijatelj pesnik Laza Kostić, tada na suprotnim političkim pozicijama, ga je neočekivano osporio lucidnim opaskama, tokom svog predavanja 1899. godine, na jubilarnom skupu posvećenom Zmaju, od strane Književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Jova i njegova trojica braće Đura, Mita i Kornel bili su poznati po sklonosti piću, kao uostalom i Svetozar Miletić i mnogi drugi tadašnji `narodnjaci` - pežorativno nazivani `nerednjaci`. Kaluđer istoričar Ilarion Ruvarac je zapisao da je: Zmaj nekad prezirao novac, zato je u tartanj straćio onih 100 lanaca, što mu ih je otac ostavio, kojih da je sačuvao, ne bi danas morao biti radikal, no danas ga ne prezire. Ruvarac je pogrešio samo utoliko, da se radilo od majčinom mirazu - kapitalu Gavanskih u Srbobranu (175 lanaca) i porodičnoj kući u Novom Sadu. Jovanovići, sinovi na čelu sa ocem Pavlom su lagodnim životom rano `spiskali` dedovinu. Dr Jovanović je `četvrt veka` bio lekar, menjajući često nameštenje. Ali nema sumnje da je pesnik škodio lekaru; on je bio isuviše cenjen kao pesnik da bi mu se verovalo kao lekaru. Jedan lični Zmajev prijatelj i sam lekar je napisao ono što su mnogi upućeni znali: Zmaju nije bilo u prirodi da bude lekar. Nije umeo ni u lakšim slučajevima da postavi dijagnoze, pokazivao se vrlo često neodređen, i u propisima neodlučan. Bio je dobar čovek, naklonjen pacijentu, ali sa druge strane nije mu se mnogo verovalo te je bio malo tražen. Čestiti lekar nije znao ni da naplati svoj učinak[11] Vratio se 1902. godine iz Zagreba, u svoj dom u Kamenici, i mada je bio star i bolestan nije ispuštao pero do svog kraja. Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici, gde je i sahranjen. Književni rad Uredi Dve najbolje zbirke njegovih pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“. Veliki broj njegovih šaljivih i dečjih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: „Pevanija“ i „Druga pevanija“. Jovan Jovanović Zmaj je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao pesme za decu, riznica `Smilje`[17] sadrži pesme sa bogoljubivim i rodoljubivim temama, koje su pravi dar u srpskoj književnosti za decu. Deca će iz njih saznati kako valja podnositi nevolje, pomagati bližnjima, radovati se životu, prirodi, potoku i cvetu, blagodariti za sve, poštovati starije, voleti svoju otadžbinu, kako se moliti i uzdati u Boga. Sigurno je čika Jova imao na umu svoju decu dok je pisao ove pesme, jer se njegova najmlađa kći zvala Smiljka, a ceo naziv je pod imenom `Smilje`. Poznata je i njegova rodoljubiva oda „Svetli Grobovi” (1879). Poslednje su štampane zbirke: „Snohvatice“ i „Devesilje“. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“) 1866. godine. Prikupljao je građu za Rečnik srpskog jezika u kasnijem izdanju SANU.[18] Prevodilački rad Uredi Zmaj je i prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Najbolji su mu prevodi mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija. Pored ostalih pesama, od njega je preveo spev „Vitez Jovan“. Iz nemačke poezije prevodio je Getea („Herman i Doroteja“, „Ifigenija u Tavridi“) i s uspehom podražavao Hajneovu ljubavnu liriku i epigram i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta („Pesme Mirca Shafije“) 1871. godine. Preveo je sa nemačkog i objavio 1861. godine knjigu `Istočni biser`. Od ostalih prevoda iz strane književnosti najpoznatiji su „Demon“ od Ljermontova i „Enoh Arden“ od engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja, uređivao je satirične listove Žižu i Starmali. Od 1880. pa do smrti izdavao je dečji list Neven, najbolji srpski dečji list tog vremena. Fotogalerija Antikvarne knjige stara srpska knjiga srpske knjige devetnaestog 19. Xix veka stare

Izdanje socijalističke knjižare 1911 Retko izdanje Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, biznismen i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Marksom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Marksom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Marskove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Marksove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna. Biografija[uredi | uredi izvor] Fridrih Engels 1840. godine Engels je rođen 28. novembra 1820. u mestu Barmen (zapadno od Kelna).[8] Poreklom je bio iz izrazito religiozne (pa je tako i odgojen) i bogate trgovačke porodice. Gimnaziju je završio u rodnom mestu,[9] nakon čega je otišao u Bremen 1838. godine, gde se posvetio trgovini.[10][11] Humanističke i slobodarske ideje u Nemačkoj krče put i ostavljaju dubok trag na njemu. Engels je tada štampao prve pesme, feljtone i kritičke prikaze o raznim nemačkim piscima u hamburškom časopisu Telegraf koje objavljuje pod pseudonimom Fridrih Osvald.[12][13] Korice knjige „Položaj radničke klase u Engleskoj“ Na njega naročito deluje Štrausovo delo Život Isusov. U jesen 1841. Engels je otišao u Berlin na odsluženje vojnog roka, gde se upoznaje s mladohegelijancima i postaje njihov oduševljeni pristalica. Krajem 1842. upoznaje se sa komunizmom. Ka komunizmu će se usmeriti u Engleskoj,[14] gde je radio (zahvaljujući očevim vezama) u preduzeću Erment i Engels.[15][16][17] Na putu za Mančester, Engels je posetio kancelariju Rajnskih novina i prvi put sreo Karla Marksa, a trajno prijateljstvo su uspostavili kasnije u Parizu, 28. avgusta 1844. u poznatom Režans kafeu, koje je u tom vremenu takođe bilo veliko sastajalište prominentnijih ljubitelja šaha.[18] Tokom boravka u Mančesteru, Engels je zapazio teške uslove rada britanskih radnika. Ova zapažanja, uz iskustvo koje je imao radeći u očevoj firmi, su činila osnovu za njegovu prvu knjigu Položaj radničke klase u Engleskoj 1844. Dok je pisao knjigu, Engels je nastavio svoje angažovanje u novinarstvu i politici. Posetio je neke članove engleskog radničkog i čartističkog pokreta i pisao za nekoliko novina, uključujući Nortern Star, Nju Moral Vorld Roberta Ovena i Demokratik rivju.[19][20] Nakon boravka u Engleskoj, Engels je 1844. odlučio da se vrati u Nemačku. Dok je putovao za Nemačku, zaustavio se u Parizu da bi sreo Karla Marksa, sa kim se ranije dopisivao. Engels je na kraju ostao u Parizu da bi pomogao Marksu da napiše Svetu porodicu, koja je bila napad na Mlade Hegelovce i braću Bauer. Engelsov najraniji doprinos Marksovom radu je bilo pisanje za novine Deutsch-französische Jahrbücher, koje su uređivali Marks i Arnold Ruge. Korice knjige „Poreklo porodice, privatne svojine i države“ U razdoblju od 1845. do 1849. godine Engels se najviše zadržava u Briselu (kuda je Marks morao emigrirati iz Pariza) i Parizu te s Marksom osniva komunističke dopsiničke komitete i agitira među radnicima šireći socijalističke ideje. Kapital Nakon izbijanja revolucije u Nemačkoj (1848) Engels se vraća u domovinu, gde zajedno sa Karlom Marksom stoji na krajnje levom krilu revolucionarnih snaga i učestvuje u osnivanju lista Nove rajnske novine. U njemu iznosi niz uvredljivih opaski na račun raznih slovenskih naroda (koje smatra kontrarevolucionarnim), predviđa njihov nestanak i to predstavlja kao „korak napred“.[21] Gušenjem revolucije, kao i prestankom izlaženja Novih rajnskih novina 19. maja 1849. Engels se pridružuje ustanku u Falačkoj i kao ađutant vilihovskog dobrovoljačkog odreda, nakon sloma ustanka i revolucije, emigrira u Švajcarsku, a odatle u London.[22] Posle propasti revolucije dolazi do sukoba u nemačkom komunističkom pokretu u kojem Engels i Marks izvlače deblji kraj. Marks se odlučio završiti ekonomske studije, a Engels je ponovo počeo raditi u preduzeću svog oca u Mančesteru i materijalno pomagati Marksa kako bi ovaj mogao završiti svoju knjigu Kapital. Kako je Marks početkom 1850-ih još uvek slabo vladao engleskim jezikom, Engels je za njega pisao članke za časopis Njujork Tribjun, a kasnije (1857—1858) pomaže mu i u saradnji sa jednom američkom enciklopedijom. Engels je boravak u Mančesteru iskoristio i za učenje prirodnih i društvenih znanosti. Krajem 1870. godine Engels se definitivno preselio u London i odmah se uključio u rad Internacionale (čiji je jedan od osnivača) i postao član njenog Generalnog saveta. U okviru Internacionale bio je oštar kritičar anarhiste Bakunjina i tražio je da se on isključi iz te organizacije. Nakon Marksove smrti 1883. godine Engels je intenzivno radio na izdanju druge i treće knjige Kapitala. Drugu knjigu je završio 1884, a treću 1894. godine. Preminuo je 5. avgusta 1895. godine u Londonu. Marksizam komunizam karl marks marx

Opis proizvoda Nillkin FreePods FP01 TWS bežične bluetooth slušalice crne boje Uparivanje slušalica Kada se slušalice izvade iz priključne stanice, automatski prelaze u režim pretraživanja Bluetooth uređaja. Slušalice se, zavisno o tome koriste li se u paru ili odvojeno, prvo međusobno automatski povezuju, a zatim i na ciljni uređaj. Bluetooth 5. 0 standard Verzija Bluetooth-a osigurava nesmetani i bežični rad sa najnovijim uređajima opremljenim Bluetooth modulom. Vredno je dodati da su Bluetooth standardi unazad kompatibilni, tako da nije važno koju verziju Bluetootha imate na uređaju. Slušalice će takođe raditi sa njim. Slušalice se pune u futroli Futrola za slušalice takođe funkcioniše kao kompaktna baterija za napajanje u kojoj se mogu puniti. Kapaciteta je oko 400 mAh, što je dovoljno za potpuno punjenje slušalica nekoliko puta. Kompaktne dimenzije, udobnost korisnika Male dimenzije slušalica i futrole omogućavaju praktičnu upotrebu i prenos. Kompatibilnost sa Android, iOS, Windows Slušalice se mogu povezati na bilo koji uređaj opremljen Bluetooth standardom. Bez obzira da li će to biti telefon, tablet ili računar sa Androidom, iOS-om, Windowsom, lako ih možete povezati.

SRPSKI PREGLED. KNjIŽEVNOST, NAUKA, DRUŠTVENI ŽIVOT, urednik Dr. Ljubomir Nedić, godina I, brojevi 1, 3, 4, 5, 8 i 9, Beograd, 1895. Originalni meki papirni povez. Solidna očuvanost, s obzirom na starost i na vrstu poveza; stanje je vidljivo na fotografijama; listovi kod svih brojeva potpuno čisti i bez oštećenja; korice odvojene od listova. Sadržaj svakog broja je vidljiv na prednjoj korici. Jezik srpski, ćirilica. Izdaje i štampa: `Parna štamparija D. Dimitrijevića` Beograd. NAPOMENA: Časopis `Srpski pregled` izlazio je od 15. januara do 31. maja 1895. godine. Smatra se pretečom časopisa mostarska `Zora` i beogradskog `Srpskog književnog glasnika`. Izašlo je svega 10 brojeva. Ovih šest brojeva su od: 15. januara, 15. februara, 28. februara, 15. marta, 30. aprila i 15. maja 1895. godine. Urednik časopisa bio je Ljubomir Nedić, a svoje tekstove u njemu su pisali, između ostalih, i: Marko Car, Jelena Dimitrijević, Dragutin Ilić, Slobodan Jovanović, Čedomilj Mijatović, Bogdan i Pavle Popović, Stevan Sremac i Aleksa Šantić. Ljubomir Nedić (Beograd, 25. april 1858 — Beograd, 29. jul 1902) je bio srpski kritičar. Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita `Vekfildski sveštenik` i knjigu `Kukovo putovanje oko sveta`. Veoma retko.

sadržaj: 1. Ivan A Milićević: Dr. Safvetberg Bašagić-Redžepašić (sa portretom) 2. Dimitrije Sergejevskij: Rimska groblja na Drini (neizdati spomenici) (sa 9 tabli i 14 slika u tekstu) 3. Dr. Gregor Čremošnik: Dubrovački `Liber de introitibus stacionum et territoriorum communis` (sa 1 tablom) 4. Dr. Radovan Tunguz-Perović: Musići (sa 1 tablom) 5. Vladislav Skarić: Grob i grobni spomenik gosta Milutina na Humskom u fočanskom srezu (sa 2 table) 6. Arh. Milivoje Radovanović: Maglič-grad (sa 2 table i 6 slika u tekstu) 7. Ante Šimčik: Odsutnost Husrev-begova iz Sarajeva god.1534-1536 8. Vladislav Skarić: Turski agrarni zakonici za sandžake Bosnu i Hercegovinu od godine 1047 9. Đoko Mazalić: Slikarski materijal starih ikonopisaca koji su radili u Sarajevu i način kako su ga upotrebljavali (sa 18 slika u tekstu) 10. D-r R. Vešović: Matica plemena Vasojevića sa najbližim naseljima u svojoj oblasti (Sa 2 table i 1 kartom u tekstu) 11. Rudolf Zaplata: Neostvareni projekat za slobodnu trgovinu Dalmacije sa Bosnom, Hercegovinom, Srbijom i Crnom Gorom polovinom XIX stoljeća. MEK POVEZ, 208 STRANA + XVI TABLI. MANJA POHABANOST KORICA, UNUTRAŠNJOST NEKORIŠĆENA, NEPROSEČENE STRANICE

Bitka za Beograd Plakat u izdanju Gradskog komiteta za urbanizam i zastitu zivotne sredine Grada Beograd, 1984. Dimenzije 96x67cm. Stanje kao na slikama. EKSTREMNO RETKO, PRVO IZDANJE PLAKATA! Poznati Petričićev plakat Bitka za Beograd, koji je nastao 1983. kao rezultat njegove saradnje sa Duškom Radovićem, sa jedne, i Gradskog zavoda za zaštitu životne sredine, s druge strane. Zgusnut, i iznad svega, duhovit vizuelni pristup promociji prestonice kroz borbu za njen lepši izgled, možda se najbolje iščitava na ovom plakatu. U vreme kad je nastao, dešavale su se česte vojne i slične vežbe u kojima su „plavi“ bili neprijatelji a „crveni“ naši, pa je autor tu podelu iskoristio za osnovnu ideju plakata. Plavi se napinju iz sve snage da prljaju i uništavaju Beograd, a crveni ga svesrdno brane. Na jednom mestu, Petričić je čak iskoristio i lik tadašnjeg gradonačelnika Beograda, Bogdana Bogdanovića koga su plavi kidnapovali i beže sa njim u čamcu niz mutnu Savu. Glavna Petričićeva ideja je bila zapravo da nacrta onaj prepoznatljivi i najčešće korišćen motiv Beograda – pogled sa zemunske, odnosno novobeogradske strane i da mu doda malo događanja. Evo šta nam tim povodom piše autor: Posle moje prošlogodisnje izložbe u Muzeju primenjene umetnosti na kojoj je između ostalih eksponata bio izložen i plakat Bitka za Beograd, nekoliko posetilaca me je pitalo gde može da se nabavi štampani otisak plakata. Budući da mi se to nekoliko puta dogodilo i u Torontu, palo mi je na pamet da se angažujem oko ponovnog štampanja ovog plakata. Beogradski izlog je mesto pored koga često prolazim boraveći u Beogradu, pa se nisam mnogo dvoumio oko odluke kome ponuditi taj posao. Ljudi iz Beoizloga bili su, naravno, inventivni i ponudili da se od plakata napravi kompletan set proizvoda i tako je brzo došlo do dogovora…. Osećam veliko zadovoljstvo što će plakat posle toliko godina ponovo biti ponuđen beograđanima, ovoga puta u raznim formama. Dušan Petričić je diplomirao na Grafičkom odseku beogradske Akademije za primenjene umetnosti 1969. u klasi profesora Bogdana Kršića. Poslednjih nekoliko decenija je, kao politički karikaturista, prisutan na stranicama najznačajnijih jugoslovenskih novina i časopisa. Od 1969. do 1993. radio je kao karikaturista u beogradskim “Večernjim novostim”, a od 1993. redovno sarađuje sa nekoliko vodećih severnoameričkih novina: The New York Times, The Wall Street Journal, The Toronto Star, Scientific American… Od januara 2009. postaje stalni saradnik “Politike”. Kao koautor ili ilustrator kreirao je preko 30 knjiga za decu koje su objavljene na prostorima bivše Jugoslavije ili Severne Amerike. Za knjige i političku karikaturu dobio je bezbroj nagrada širom sveta: Beograd, Montreal, Tokio, Budimpešta, Amsterdam, Lajpcig, Moskva, Ankara, Njujork, Toronto, Skopje… Bio je profesor opreme knjige i ilustracije na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti i profesor animacije i ilustracije na Sheridan College, Oakville, Canada.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manji format! Vecinu (90%) naslovnih strana radio: Djordje Lobacev - V. Njemcov - Sesto Culo, 1947 g. - Arkadije Gajdar - Cuk i Gek I i II, 1946 g. - L. Kasilj - Sreca, 1946 g. - Aleksej Tolstoj - Moreplovci, 1946 g. - Josip Pavicic - Sjenica, 1947 g. - Dzerom K. Dzerom - Buldog i njegov gazda, 1946 g. - A. Platonov - Zacarana kuca, 1946 g. - K. Snejder - Nasrudin Hodza, 1946 g. - Svetolok Milosavljevic - Kremen - Div (Bajka), 1947 g. - Milan Kubovic - Tajna otecenog prsta, 1947 g. - Voja Caric - Zecja prica, 1947 g. - Bugarske narodne price - Jezic - Bezic, 1946 g. - S. Marsak - Macak - Curdzija, 1946 g. - A. Domanski - Stari sat, 1946 g. - J. Sotnjika - Izvidnica, 1946 g. - Gvido Tartalja - Ozivela Crtanka, 1946 g. - M. Prisvin - Iz zivotinjskog sveta, 1946 g. - Milica Nedeljkovic - Casovi razredenog staresine, 1947 g. - I. Vasiljenko - Komandantova zapovest, 1946 g. - Udegejske i nanajske bajke - Cabza, 1946 g. - Makedonska narodna prica - Siljan Strk, 1946 g. Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd

ДНЕВНИК 1936-1941 МИЛАН ЈОВАНОВИЋ СТОИМИРОВИЋ МАТИЦА СРПСКА 2 О О О а) Јовановић Стоимировић, Милан (1896-1966) - Дневници ....................................................... ... Милан Јовановић Стоимировић је био /н о в и н а р/. Новинарски посао започео је у Политици. Био је главни сарадник гласила Радикалне странке `Самоуправа` (1921-1923) и аташе за штампу при Југословенском посланству у Берлину (1929). У Скопљу је од 1932. до 1935. године издавао лист `Вардар`. Од 1935. до 1937. радио је у Централном прес бироу, а од 1937. до 1938. био је директор новинске агенције `Авала`. Од 1940. начелник је Публицистичког одељења Министарског савета (владе) Југославије. Са те дужности отпуштен је 27. марта 1941. У току окупације (1941-1944) био је директор Државног архива у Београду и главни зредник `Обнове` (1941). Због тога је после рата био осуђен на 15 година робије. Пуштен је после половине издржане казне! Милан Јовановић СТОИМИРОВИЋ присуствовао је многим кључнимм догађајима свога времена и о њима је писао пуно и добро. Његов животопис указује на личност, која је била предодређена за идеалног сведока историје. Остварио је изузетну новинарску каријеру. Уживао је велико поверење ауторитативног и моћног државника - МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА, за чијег је председниковања обављао читав низ важних дужности. Као уредник `Самоуправе` и један од водећих људи у Централном пресбироу и информативној агенцији `Авала` био је на местима где су се сливале најразноврсније информације из свих области друштвеног живота. Због природе посла Јован Стоимировић је био и службено и приватно најтешње повезан са владајућим круговима и друштвеном елитом свога времена - са државницима, војницима, свештеницима, глумцима, писцима, сликарима... Често борави у иностранству. Сусретао је људе који управљају судбином Европе и света. Видео је и чуо пуно тога што није било доступно јавности! ... Дневник Милана Јовановића СТОИМИРОВИЋА драгоцено је сведочанство свога времена! (Михајло Грушић) ............................................................... Р е ф е р е н ц е Кнез ПАВЛЕ Кнегиња ОЛГА Војвоткиња од КЕНТА Милан СТОЈАДИНОВИЋ Драгиша ЦВЕТКОВИЋ Ђенерал ДУШАН СИМОВИЋ Влатко МАЧЕК Антон КОРОШЕЦ Мехмед СПАХО Никола ПАШИЋ Јован ДУЧИЋ Иво АНДРИЋ Милош ЦРЊАНСКИ Слободан ЈОВАНОВИЋ Николај ВЕЛИМИРОВИЋ Димитрије ЉОТИЋ Цинцар МАРКОВИЋ Петар ЖИВКОВИЋ ГРОЛ Геца КОН Ванча МИХАИЛОВ Кнез Лујо ВОЈНОВИЋ Патријарх српски ГАВРИЛО ДОЖИЋ Кемал АТАТУРК Исмет ИНЕНИ Едуард БЕНЕШ Адолф ХИТЛЕР Херман ГЕРИНГ Јозеф ГЕБЕЛС Бенито МУСОЛИНИ Галеано ЋАНО Јућан СРБИЈА МАКЕДОНИЈА РУМУНИЈА МАЂАРСКА ТУРСКА ГРЧКА ЧЕХОСЛОВАЧКА НЕМАЧКА АУСТРИЈА (Аншлус) ИТАЛИЈА АБИСИНИЈА ФРАНЦУСКА Ј е в р е ј и `Имају људи право који веле да ми нисмо, авај! - способни да одржимо ову државу! Душа ме боли и ја се јежим од страха` ... `Међер смо ми Срби један непобожан, бесан и осион народ`! ... `Увече је био говор Хитлеров, луд, пуст и нетактичан говор... Он не уме да се заустави. Он дрнда и гњави. Њега заноси пљесак масе и то је опасно. У два минута пред 8 увече био је најлуђи. Мени се смучило...` `... Мислио сам у постељи куда иде ова луда Румунија са њеним фашизмом, униформама и заверама...` ........................................................... Регистар личних имена Географски регистар Ћирилица Брош 5 6 2 странице НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО Екстра !!!!!!!!!!!! db27

Они и Ми / Синиша Пауновић ; цртежи Владимира Жедринског crteži Vladimir Ivanovič Žedrinski Beograd 1930. veoma dobro stanje, kao na slikama s posvetom pisca Siniša Paunović (Čačak, 25. avgust 1903 — Beograd, 9. april 1995) bio je novinar, književnik, prevodilac sa bugarskog jezika, kolekcionar likovnih dela i značajne dokumentarne građe. Biografija Siniša Paunović je rođen 25. avgusta 1903. godine u Čačku u mnogočlanoj i siromašnoj porodici Svetozara Paunovića i Radojke Punović. Sinišin otac Svetozar je bio kafedžija, ali zapada u dugove zbog kojih je izgubio kafanu. Nakon gubitka kafane, Svetozar se zapošljava kao priučeni telefonista na pošti i železnici. Sinišina majka, Radojka Milošević, bila je ćerka bogatog opančara Vasilija. Nakon očevog bankrotstva Radojka napušta gimnazijsko školovanje i za život zarađuje baveći se ručnim radom. Udaje se za Svetozara 1898. godine.[1]. Obrazovanje i rad Siniša Paunović osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom mestu, a 1922. godine po očevoj želji upisuje se na Građevinski fakultet u Beogradu. Nakon dve godine studiranja zaključuje da ga daleko više privlači književnost i pisanje kojim je počeo da se bavi još pre dolaska u Beograd. Svoju karijeru novinara započinje u dnevnom listu Politika. U Politici je radio od 1926. do 1971. godine, a nakon odlaska u penziju nastavio je da radi kao honorarni saradnik ovog lista. Uporedo sa novinarskim radom, studirao je istoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1933. godine. Pred Drugi svetski rat bio je dopisnik Politike iz Bugarske. U nemogućnosti da se vrati u zemlju, našao se prvo u Rusiji, da bi zatim preko Turske i Sirije stigao u Palestinu, u Jerusalimu se pridružio izbegličkoj kraljevskoj vladi, u nadi da će se njegovo putovanje završiti odlaskom u London. Međutim, zbog nesuglasica sa Jovanom Đonovićem, vladinim delegatom na Srednjem Istoku, interniran je na jug Afrike, u Kejptaunu, gde je ostao do kraja rata.[2] Po završetku rata vratio se u Jugoslaviju i na predlog tadašnjeg direktora Politike, Vladislava Ribnikara, ponovo se zaposlio u svojoj redakciji na mestu urednika Beogradske hronike. Od tada, neumorno piše o mnogim ličnostima i temama iz sveta kulture, nauke i umetnosti, održavajući prisne veze sa brojnim umetnicima, kulturnim i javnim radnicima. Kao novinar i pisac bio je aktivan i nakon penzionisanja, sve do smrti 9. aprila 1995. godine.[3] (COBISS.SR 1024047031) Dela Siniše Paunović Iz kutova duše, 1927. Pesnikove molitve, 1928. Oni i mi, 1930. Takmaci, 1931. Na raskršću, 1932. Manastir Nikolje u Ovčarskoj-kablarskoj klisuri, 1936. Krvava pravoslavna litija u Beogradu: na dan 19. jul 1937 godine, 1937. Pusta zemlja, 1948. Pisci izbliza, 1958. Crne priče, 1959. Tragom njihovog detinjstva, 1959. Srbija koje nema, 1971. Dobrica govori, 1980. Drainac pesnik i boem, 1981. Bora Stanković i Branislav Nušić iza zavese, 1985. Prisine, 2003. Kada su letele kamilavke, 2006. Vladimir Ivanovič Žedrinski (Moskva, 30. maj 1899 — Pariz, 30. april 1974) je bio srpski scenograf, kostimograf, karikaturista i crtač stripova ruskog porekla. Najpoznatiji stripovi: „Ruslan i Ljudmila“ (po Puškinovoj noveli) i „Porodica Zabavčić“ (scenario R. Tomić) tags: knjige s posvetama pisaca posveta autora s posvetom autora retke antikvarne knjige ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gavro A. Skrivanic Vazduhoplovni major Gavro Škrivanić (7. februar 1900, Omiš – 19. januar 1984, Beograd) je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske narodne armije i istoričar. Školovanje i vojna karijera Osnovnu školu je pohađao u Omišu a gimnaziju u Šibeniku. Krajem 1917. je mobilisan a naredne godine je zatvoren u Beču. Maturirao je u Splitu 1919. godine. Završio je Nižu školu Vojne akademije u Beogradu u činu inženjerskog potporučnika. Istoriju je apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Skoplju 1925. godine. Iste godine je stupio u avijaciju i završio je Vazduhoplovno-izviđačku školu. Do 1939. bavio se nastavom letenja. Od oktobra 1939. do izbijanja Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije bio je izaslanik vazduhoplovni izaslanik u Italiji. Potom prelazi u London gde je bio referent vazduhoplovstva pri predsedništvu jugoslovenske vlade. Krajem 1942. postavljen je za inspektora jugoslovensog vazduhoplovstva u sastavu RAF-a na Srednjem istoku. Bio je kraljev ađutant od marta do avgusta 1944. godine. Bio je na Visu 1944. godine sa Ivanom Šubićem potom je uz saglasnost AVNOJ-a postavljen za šefa jugoslovenske vojne misije u Parizu. Na ovom položaju je bio do 1945. godine. Na svoj zahtev vratio se u zemlju gde je postavljen za načelnika IV odeljenja Komande vazduhoplovstva JNA. Ovu dužnost obavljao je od 6. februara 1945. do 24. juna 1948. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 28. februara 1947. godine. Doktorirao je aprila 1955 godine. Do penzionisanja (1971) je radio u Istorijskom institutu SANU. Sa grupom autora bio je dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda 1974. za knjigu Istorija Beograda (knjiga treća, deo: Beograd u Prvom svetskom ratu). Naučni rad Njegov naučni rad skoncentrisan je uglavnom na različite teme iz vojne istorije a bavio se i istorijskom geografijom i toponomastikom. Najveći broj radova zasnovao je na terenskim istraživanjima na teritoriji SFRJ a istraživao je u arhivima Amsterdama, Firence, Bolonje, Pariza i Londona. Napisao je 97 radova od kojih sedam knjiga. U okviru Istorijskog instituta nastavio je razvoj istorijske geografije i kartografije koji je otpočeo Ilija Sindik. Različite teme iz istorijske geografije obrađuju njegove knjige Imenik geografskih naziva srednjovekovne Zete i Putevi u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku kao i veći broj manjih radova o vlastelinstvima, toponomastici, granicama srpske srednjovekovne države, o pojedinim oblastima i komunikacijama. Izradio je kartu Jugoslavije u Merkatorovoj projekciji u 20 sekciji u razmeri 1:500.000. Bio je urednik zborke Monumenta cartographica Jugoslaviae I i II. Za Školski istorijski atlas koji je od 1965. imao više od deset izdanja izradio je 25 istorijskih karata. U oblasti vojne istorije proučavao je srednjovekovno oružje i vojsku u srpskim zemljama, način ratovanja, forticikacije, pojedine ratove i bitke. Pored niza manjih radova objavio je knjige Oružje u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku i Kosovska bitka. Njegova obimna knjiga (preko 1000 strana) Vojna istorija srednjovjekovne srpske države još je u rukopisu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U jednoj knjizi su se neke stranice odvojile od tabaka, par stranica nije nista strasno, sve ostalo uredno. Izdato: 1900 1901 Anatomski atlas za umetnike i doktore Pojmovi su na latinskom, a same knjige su na nemackom tako da bez obzira sto su knjige na nemackom mogu biti korisne svima koji istrazuju anatomiju, jako lepo su ilustrovane sto mozete i sami videti na fotografijama. Carl Toldt (također Karl Toldt [sen.], rođen 3. svibnja 1840. u Brunecku/Južni Tirol; † 13. studenog 1920. u Beču) bio je austrijski profesor anatomije. Godine 1864. Carl Toldt je završio studij medicine na Sveučilištu u Beču. Nakon habilitacije tamo je imenovan za profesora anatomije. 1876. nakratko se preselio u Prag, ali se iste godine vratio u Beč. Godine 1897. imenovan je rektorom bečkog sveučilišta.[1] Istraživao je kronološki redoslijed pojavljivanja koštanih jezgara i dokazao da se stvarna brada može naći samo kod ljudi (Toldtov zakon). Nakon nereda u Badeniju, Toldt se smatrao vodećom osobom za völkisch studente i pokušao je obraniti antisemitsku agitaciju pokreta. Također je zastupao ideju da je Bečko sveučilište dom drugih `naroda` Austro-Ugarske, koji su, međutim, morali biti podvrgnuti `njemačkom kulturnom primatu`.[2] Nakon odlaska u mirovinu nastavio je raditi u svojoj struci. Godine 1905. učlanjen je u vlastelinstvo. Njegov drugi sin bio je zoolog Carl Toldt...