Samsung YP-T10 - Bluetooth MP3 Player ... 4Gb u crno-sivom kućištu, u kompletu sa original Samsung USB kablom preko koga se puni i ostvaruje vezu sa računarom, polovan i provereno ispravan sa dobrom baterijom koja je poslednji put držala 9 sati u režimu slušanja muzike FM radia, detaljne karakteristike i uputstvo pogledajte na net-u po navedenom modelu, stanje kao na slikama ... slušalice nisu uključene u cenu i koristite sopstvene ! Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

Laser Light Za Unutrasnje i Vanjske Prostore Sa Mnogo Raznih Motiva LED Laser Light Show - Odlican laser za dekoraciju-ukrašavanje objekata ili prostora za slavlja, praznike. U potpunosti prekriva objekte kombinacijom crvenih i zelenih zraka sa mnogo raznih motiva Pokriva do 300 m2 prostora 100% otporan na vremenske nepogode (sneg, kiša, magla) i može raditi besprekorno na temperaturi od -35do 40 stepeni U pakovanju se dobija: -LASER -dodatak za postavku u zemlji -postolje za sto, pod ili gde god zelite da ga stavite -uputstvo -daljinski upravljac -adapter za struju -usb kabl Cena je 2600 dinara Saljem Brzom Postom a Moze Preuzimanje kod mene na Novom Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Prvo izdanje druge knjige Žarka Vasiljevića. Izuzetno retko. Solidno očuvano, kompaktna, ima dva pečata gimnazije i biblioteke na prve dve stranice. Autor - osoba Vasiljević, Žarko, 1892-1946 = Vasiljević, Žarko, 1892-1946 Naslov Minijature / Žarko Vasiljević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1924 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Raskrsnice, 1924 (Beograd : `Jugoslavija`) Fizički opis 23 str. ; 15 cm (Broš.) Napomene Kor. nasl. ŽARKO VASILJEVIĆ (Bela Crkva, 7. 5. 1892 – Novi Sad, 19. 9. 1946). Žarko Vasiljević, srpski pesnik, dramaturg i reditelj, hroničar raspričanog, ironičnog lirskog tona. „Niko ni pre ni posle njega nije lirski autentično overio toponime i sudbine Novog Sada i drugih istorijskih naših gradova (Sombor, Bela Crkva), i niko, kao on, vremenu pomračene evropske savesti, nije nagovestio holokaust i zle datume nacističkih orgija.“ Bio je prvi posleratni upravnik pozorišta u Novom Sadu. Pozorište je obnovljeno pod imenom Vojvođansko narodno pozorište, pod kojim će raditi sve do 1951, kada mu se vraća ime Srpsko narodno pozorište. Prometej pre dve decenije objavio knjigu izabranih pesama Žarka Vasiljevića „Na uglu gde Zlatna greda preseca sokak Hlebarski“, sa predgovorom Draška Ređepa. Žarko Vasiljević sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu. ... [Društvo književnika Vojvodine] * * * „Umereni modernizam, blizak orijentaciji neoromantičara, ispoljili su vojvođanski pesnici Nenad Mitrov i Žarko Vasiljević. Vršnjaci prve modernističke generacije, oni se javljaju sasvim retko u manifestacijama modernista, a svoju pravu književnu zrelost dostižu znatno kasnije, na izmaku modernizma ili u postmodernističkom periodu. ... Žarko Vasiljević (1892–1946), iz porodice glumca, i sam pozorišni radnik, pred smrt upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, prešao je u svom razvoju put od umerenog, u biti epigonskog modernizma do poezije okrenute stvarnosti. Pravi svoj izraz našao je u pesničkom ciklusu o građanskoj Vojvodini ostvarenom osobenim poetskim realizmom. Na njemu je radio od 1936. do smrti. Pesme u dugim stihovima, čiji je slobodni ritam stalno na rubu prelaza u prozni izraz, izgledaju kao fragmenti jedinstvenog epa o Vojvodini, o njenim iluzijama i mitovima, o životu njenih građana koji teče u skladu s gotovim, unapred datim formulama, eposa ispevanog običnim, razgovornim, ponekad namerno suvoparnim jezikom, usporenog, monotonog ritma.“ [Jovan Deretić] Dela: Šaputanja, Beograd 1924; Minijature, Beograd 1924; Bol ulice, u: Tri prema jedan za poeziju (sa M. Leskovcem, D. Mikićem i N. Mitrovim), Novi Sad 1934; Zapisi o Srbiji, Novi Sad 1946; Lirski zapisi, Novi Sad 1949; Na uglu gde Zlatna greda preseca sokak Hlebarski, Novi Sad 1971; Pesme, Novi Sad 1976. KC (K)

U dobrom stanju, 1. izdanje sa posvetom autora Zvezdani hlad / Janko Tufegdžić ; [naslovni list radio St. Čalić] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1929 Izdavanje i proizvodnja [S. l.] : Književni polet, 1929 (Ruma : Štamparija Emila St. Pušića) Fizički opis 44 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Čalić, Stevan, 1892-1943 = Čalić, Stevan, 1892-1943 Tufegdžić, Janko, 1907-1944 = Tufegdžić, Janko, 1907-1944 *** Janko Tufegdžić izgubio se u bespućima i bludnjama. To nisu bespuća i bludnje iz prve njegove knjižice pesama, koju je objavio 1928, u Beogradu (Bespuća i bludnje), pošto je tek jedva prevalio dvadeset godina (Tufegdžić je rođen 1907), i sa rečima Miloša Crnjanskog, na prvoj stranici: »A mir, sve je mir, kad raspem što je bilo / i prislonim glavu na ono što me čeka «. To su bespuća i bludnje zemlje ubistva i krađe, čije jezivo buđenje je ovaj pesnik, u samo predvečerje valpurgijske noći fašizma, naslutio, sa jezom: Zemlia ubistva, zemlja krađe i paljevine se budi. (Zdravica), ali koja zemlja je, u tom jezomornom svom buđenju, odnela i njega samoga: za vreme rata i revolucije, Janko Tufegdžić , koji je 1938. pokušao sa radnicima i seljacima Španije i sveta da oplače smrt Garsije Lorke, našao se u odredima kontrarevolucije Draže Mihailovića. Kao šef propagande Cersko-majevičke grupe korpusa, uređivao je (od proleća 1941) šapirografisane listove Glas Cera i Uljez: koji su četničko klanje srpskih rodoljuba l komunista u Mačvi pratili stihovanjem parole »naše vreme ide« i obećanjem klanja »od Nemca pa sve do Hrvata«: »Naše vreme ide, I već kuca na vrata: I klaćemo, od Nemca, pa sve do Hrvata«. (...) U tome »smušeniju« svi su izvori poslednje Tufegdžićeve poezije; ali u njemu su i sva njena ograničenja . U njemu je ona nerazgovetnost, ali i ona dvosmislenost koje je, kao nekakvo kolebanje, nepogrešno osetio Đorđe Jovanović, prikazujući Nevidjive bitke: » Čim Tufegdžić pokuša da ukaže na snage kojim želi da prevaziđe svoje malaksalosti, pesnički je daleko manje ubedljiv ili je čak sasvim neubedljiv. Jer on te snage oseća veoma mutno, shvata ih veoma neodređeno. Daleko sam od pomisli da prebacim Tufegdžiću što peva o narodu srpskom i o Srbiji, ali hoću i moram da istaknem da u Tufegdžićevim stihovima i srpski narod i Srbija veoma često postoje samo u rečima čiji je smisao u najmanju ruku dvosmislen. Kada Tufegdžić peva o Srbiji ne oseća se jasno kojoj se Srbiji obraća: da li ,Srbiji` Dragiše Vasića ili pravoj Srbiji? Izjasniti se protiv ‘zlih volšebnika`, istaći da se ne srne pasti za tuđe nego za svoje snove, ne može da deluje ubedljivo, ni poetski ni na ma koji drugi način, jer u Tufegdžićevim stihovima su i ,zli volšebnici` i ,svoji snovi` toliko nerazgovetni da se sa sigurnošću ne srne poverovati da li se zaista radi o pravim našim snovima. I kao pesnik i kao Srbin J anko Tufegdžić je dužan da se otarasi ove dvosmislenosti. Desi li se da, svesno ili ne, pođe za ,zlim volšebnicima`, neće biti ni dobar Srbin, ni pesnik uopšte. Volimo Srbiju, ali je baš zato branimo i lečimo od šovinističkih nakaznosti kojim neki hoće da je unakarade i zagade! « - To su reči opomene, ali to su i proročanske reči; nije bila potrebna ni godina dana pa da one budu potvrđene , jezivo (jer u Tufegdžiću je bilo pesnika): kao da ih uopšte nije ni čuo, ovaj bludni sin koji je sanjao da bude dobar kao cvet na ivici ponora, ali koji je govorio samim glasom ponora tradicionalizma o »zatrovanoj krvi« i »odrođavanju«, u »noć ( ... ) mrtvijeh ura« našao se na strani »zlih volšebnika«, - na strani koljačke » `Srbije` Dragiše Vasića«. - Radomir Konstantinović, Biće i jezik **** Janko Tufegdžić (Šabac, 1907 – novembar 1944) bio je srpski i jugoslovenski književnik i novinar, profesor jugoslovenske književnosti, rezervni pešadijski kapetan II klase Jugoslovenske vojske i šef propagandnog odseka Cersko-majevičke grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Rođen je 1907. godine u Šapcu, kao sin badovinačkog sveštenika Dragolјuba Tufegdžića i Perside Veselinović, kćerke književnika Janka Veselinovića, pisca kultnog istorijskog romana Hajduk Stanko. Završio je studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Primlјen je u Udruženje srpskih književnika 1928. godine. Iste godine, izlazi i njegova prva zbirka pesama pod nazivom Bespuća i bludnje. Već naredne godine, izlazi i njegova druga zbirka pesama Zvezdani hlad. Radio je kao novinar lista Pravda do 1938. godine, a bio je i urednik Ošišanog ježa i stalni dopisnik Politike. Sprijatelјio se sa Milošem Crnjanskim u vreme sukoba sa književnom levicom, koji je vodio preko časopisa Ideje. ****

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovetka Janka Krsnika Sa Slovenackog preveo Aleksandar J. Curcic, Bogoslov Janko Kersnik (sloven. Janko Kersnik; 4. septembar 1852 — 28. jul 1897) bio je slovenački pisac i političar. Zajedno sa Josipom Jurčičem, smatra se najvažnijim predstavnikom književnog realizma na slovenačkom jeziku. Rođen je 4. septembra 1852. na Brdu pri Lukovici.[1] Njegov otac Jože Kersnik bio je okružni sudija, dok je majka Berta Hofern bila lokalna plemkinja. Kersnik je odrastao u dvojezičnom nemačko-slovenačkom okruženju. Pohađao je gimnaziju na nemačkom jeziku u Ljubljani, ali je izbačen pod optužbama za slovenački nacionalizam.[2] Studije je nastavio pod privatnim tutorstvom Frana Leveca, uticajnog mladog slovenačkog istoričara književnosti. Studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i Gracu, gde je diplomirao 1874. Radio je u austrougarskoj administraciji u Ljubljani između 1874. i 1878. godine, gde je otvorio javnobeležničku kancelariju na Brdu pri Lukovici. Krajem 1870-ih, aktivirao se u politici, u liberalnoj mladoslovenskoj stranci. Godine 1883. izabran je za kranjsku stalež. Zajedno sa Franom Šukljem pripadao je umerenoj frakciji slovenačkih liberala i protivio se konzervativizmu Starih Slovenaca, centralizmu austrijskih liberala i slovenačkom radikalnom nacionalnom liberalizmu, za koji su se zalagali Ivan Hribar i Ivan Tavčar. Preminuo je u Ljubljani 28. jula 1897. Književno delo Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik na nemačkom jeziku. Pod uticajem slovenačkih post romantičarskih autora Josipa Stritara i Simona Jenkoa, počeo je pisanje na slovenačkom jeziku. Prvo je pisao u kasnom romantičnom stilu, ali je pod uticajem prijatelja Josipa Jurčiča prešao na književni realizam. Bio je plodan autor kratkih priča, feljtona i satira, u kojima je kritički ocenjivao zaostalost slovenačkih zemalja svog vremena i radikalizaciju političkog života. Bibliografija Na Žerinjah, 1876 COBISS.SR 62961664 Rokovnjači – završen nakon smrti Josipa Jurčiča, 1881 COBISS.SR 30308865 Lutrski ljudje, 1882 COBISS.SR 63837696 Ciklamen, 1883 COBISS.SR 34961408 Gospod Janez, 1884 COBISS.SR 75632128 Agitator, 1885 COBISS.SR 215794944 Mačkova očeta, 1886 Testament, 1887 COBISS.SR 37458176 Dohtar Konec in njegov konj, 1888 COBISS.SR 3350275 Kako je stari Molek tatu iskal, 1889 COBISS.SR 3350275 Kmetske slike, 1891 COBISS.SR 117854464 Jara gospoda, 1893 COBISS.SR 228680448 Očetov greh, 1894 COBISS.SR 26886145

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na poslednjoj stanici, price i novele iz ludnice - R. J. Kronbauer 1893 g. Retko !!! - Gavran - Majka - Na pragu zivota - Snezne Jagode Rudolf Jaroslav Kronbauer (17. jul 1864. Lichoceves u Noutonic — 25. mart 1915. Prag-Podoli) je bio češki novinar, pisac, pozorišni i umetnički kritičar. Rođen je kao četvrto od devetoro dece (treće od sedam sinova) Vilima Kronbauera (1821-1890), ekonomskog upravnika imanja u Lihočevu, i njegove supruge Rozalije, rođene Šrajerova (* 1839).[4] Godine 1883. završio je gimnaziju u Mladoj Boleslavi. Godine 1884. postao je urednik Glasa nacije i takođe je počeo da doprinosi drugim časopisima. Istovremeno se kao službenik pridružio jednoj ustanovi za duševne bolesnike u Kosmonosiju. Godine 1885. porodica se preselila u Prag. Rudolf je nastavio u novinarstvu, ali i u službenoj praksi, sada u Zemskoj porodnici u Pragu.[5] Ukazom od 18. aprila 1888. godine postavljen je za računskog pomoćnika oblasnog komiteta Kraljevine Češke.[6] Godine 1896-1902 studirao je pravo na Pravnom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu, februara 1902. godine pod predsedništvom prof. Albin Brafa je položio rigorozni ispit i doktorirao[7]. Potom je postavljen za komesara u regionalnoj finansijskoj direkciji u Pragu. Kao urednik Glasa nacije, radio je zajedno sa Vaclavom Štehom: uređivali su Novi mladeže, a sam je vodio beletristični nedeljni dodatak 1888-1897. U godinama 1902-1908 takođe je doprineo Češko-jevrejskom kalendaru i Češko-jevrejskom listu. Kao kritičar pozorišta i vizuelnih umetnosti objavljivao je pod pseudonimom „J. Hasina“, ili pod šiframa Dr.K, Dr.R.J.K., R.K, -auer.[5] Bio je pozorišni reporter i urednik lista Narodni listu, član redakcije Majea i suorganizator istoimene novinarske organizacije. Napisao je niz uzbudljivih beletrističkih dela, kako kratkih priča, tako i romana. Autor je i spomen-knjiga[8]. Tokom života napravio je mnogo fotografija. Prilagao je fotografije knjigama drugih pisaca, bio je autor fotografija mnogih glumaca i drugih poznatih ličnosti. Takođe je autor niza malih grafika, od kojih su neke korišćene na razglednicama. Koristio je pseudonim A. Stran. Voleo je da ide sa porodicom na praznike u Bakov nad Jizerou. Sahranjen je u Olšanima u Pragu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko u ponudi! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sjajan dizajn korica! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sjajan dizan korica! Retko !!! `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Karađorđe: Tragedija u 5 činova / Miloš Perović Islamska dioničarska štamparija u Sarajevu Sarajevo 1907. Mek povez, ćirilica, 220 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; rikna učvršćenja knjigovezačkim lepkom; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R1 Retko. Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac, rođen je 1874. godine u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je 1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i pedagogije o pedagoškim pogledima Dositeja Obradovića. Radio je kao prosvetni radnik u Užicu, Čačku, Skoplju i Solunu. Perović je objavio dve zbirke pesama pod istim nazivom „Pesme“. Prvu je štampao u štampariji Lazara Trišića i objavio u Užicu 1903. godine. Potpisao se pseudonimom Pjetro Kosarić. Zbirka je doživela veliki uspeh, a Bogdan Popović je 1911. njegovu pesmu „Našto misao“ uvrstio u svoju Antologiju novije srpske lirike. Druga je štampana u Beogradu 1909. godine. Za dramu u pet činova “Karađorđe”, dobio je nagradu 1906. godine od Srpske Kraljevske Akademije. Napisao je i pozorišnu šalu “Ženomrzac” 1914. godine. U zaostavštini Miloša Perovića sačuvan je veći broj pesama, veliki broj aforizama, dva putopisa, četiri dramska dela i tri dnevnika. Dušan Nedeljković je priredio knjigu filozofskih misli Miloša Perovića koja je štampana 1934. godine pod nazivom “Misli”. U stvaralaštvu Miloša Perovića se prepliću misao i emocije, a prožimaju filozofija i poezija. Poezijom se bavio tokom celog života, poslednjiih godina svog stvaralačkog rada više je pisao aforizme o postanku sveta, o životu i smrti, o ženi i čoveku, o ratu i mudrosti, o sreći i ljubavi, o mislima, strasti i rezignaciji. U stvari, sva ta pitanja, kao i pitanja časti, istine i bola sadržana su i u Perovićevoj poeziji… Oko 70 Perovićevih pesama objavljeno je u različitim književnim časopisima, a putopis i 4 drame objavljene su u godišnjaku užičkog Istorijskog arhiva „Istorijska baština“. Učestvovao je u oba balkanska rata kao rezervni kapetan i odlikovan je Srebrnom medaljom za hrabrost. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen u bitci na Adi Kurjačici, zatim je zarobljen sa teškim ranjenicima u Peći. Iako mu je leva noga anputirana, u zarobljeništvu je proveo godinu dana. Godine 1916, posle razmene zarobljenih oficira dospeo je u Italiju, zatim u Francusku, u Pariz, gde je umro u bolnici Sv. Jovana Bogoslova. Sahranjen je na groblju Tije u Parizu, među srpskim ratnicima. Odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde 4. stepena.

Naslov: Kristof Kolumbo i otkriće Amerike : sa 51 slikom i geografskom kartom Kolumbovih putovanja Uredio: Juraj Carić Izdavač: Zagreb : naklada Matice hrvatske Godina izdanja: 1892. Pismo: latinica Br. strana: 237 ; ilustr. Format: 22 cm Povez: tvrdi, zlatotisk Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) odlično očuvana iako je stara preko 130 godina: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i odlično su spojeni međusobno i sa koricama; na predlistu (praznom) sitno ispisan stari potpis bivšeg vlasnika i još jedan sitan zapis; dva lista su zacepljena; korice su izuzetno lepe, čak su možda i lepše nego na slici, minimalno su pohabane u vrhu i u dnu rikne od pomeranja po biblioteci. Tekst je na hrvatskom jeziku. Prvo izdanje! O autoru: https://hr.wikipedia.org/wiki/Juraj_Cari%C4%87_(pomorac) Juraj Carić (Svirče, 5. siječnja 1854. – Jelsa, 5. travnja 1927.), hrvatski je istraživač, pomorac praktičar i znanstveni radnik... Tisak Karla Albrechta u Zagrebu Knjigu je ukoričio Ivan Schneider: Odlika je knjiga Matice hrvatske je povjesna pouzdanost, čitkost i lijepa oprema o kojoj se brinuo K. Albreht, koji je zajedno s tiskarom Fiedlerom tada držao Sveučilišnu knjižaru Franje Župana, kojoj je bilo povjereno rasparčavanje svih Matičinih knjiga. Knjige su uvezivane u Ivana Schneidera, koji u Zagrebu djeluje od sredine 19. stoljeća (1856). On je prema želji naručilaca radio više tipova uveza. Naručilac je mogao izabrati boju platna, tip uveza, ukrasa i tiska na koricama, u jednoj ili u više boja, s vinjetama, zlatotiskom i slično. Uvezi su izvedeni po najboljim tadašnjim europskim uzorima te su se knjige Matice hrvatske mogle natjecati s najboljim europskim knjižnim proizvodima. Schneiderovi se uvezi odlikuju velikim izborom odličnih presvlačnih platna: sive, crvene i plave boje; okvir je obično simetričan, klasicistički u više boja ili tonova. Ime autora i naslov djela tiskan je zlatotiskom, različitim tipovima slova, u skladu s onodobnim ukusom. Obično donji dio knjige resi neki florealni motiv: kitica ruže s otvorenim cvjetovima i istaknutim pupoljcima i listovima koji se s nogu knjige penju prema sredini. U knjige je knjigoveža ulagao i ceduljicu s pozivom kupcima da u njega mogu uvezati knjige po svojoj želji. Ivan Schneider izlagao je svoje uveze u Parizu gdje je dobio i odlikovanja. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi Kristifor Kolumbo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! 79. str. 1931. god B. Sirola M. Gavazzi Milovan Gavazzi (Gospić, 18. ožujka 1895. – Zagreb, 20. siječnja 1992.) jedan je od najznačajnijih hrvatskih etnologa 20. stoljeća. Postavio je temelje etnološkomu znanstvenom radu u Hrvatskoj te odgojio mnoge naraštaje hrvatskih etnologa.[1] Životopis Studirao je slavistiku, germanistiku i filozofiju u Zagrebu i Pragu. Utemeljitelj je etnološkog znanstvenog rada kao i nastave etnologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za etnologiju. U razdoblju od 1923. do 1927. radio je kao kustos u Etnografskom muzeju u Zagrebu. Od 1927. godine profesor je na Katedri za etnologiju do umirovljenja 1965. godine. Nastavnim se je radom bavio još gotovo dva desetljeća nakon umirovljenja.[1] Bavio se poviješću etnologije, praslavenskom etnografskom baštinom, hrvatskom tradicijskom kulturom i kulturom drugih slavenskih naroda te ostalih europskih naroda kao i izvaneuropskim kulturama. Pored toga proučavao je folklornu glazbu, glazbala i ples. Uz nastavni i znanstveni rad pokrenuo je izdavačku i filmsku djelatnost te je započeo i etnološku kartografiju. Dobitnik je Herderove nagrade 1970. godine. Dvanaesti kongres Međunarodne unije antropoloških i etnoloških društava dodijelio mu je, kao etnologu svjetskoga značenja, 1988. posebnu plaketu. Autor je niza knjiga, studija i članaka.[2] Godišnja nagrada i nagrada za životno djelo Hrvatskog etnološkog društva koja se dodjeljuje za iznimna postignuća u etnologiji nazvana je njegovim imenom. Dr. Božidar Širola (Žakanje, 20. prosinca 1889. – Zagreb, 10. travnja 1956.), hrvatski skladatelj i glazbeni pisac, muzikolog i etnomuzikolog. U Karlovcu je završio pučku školu i pohađao glazbenu školu. Realnu gimnaziju, započetu u Karlovcu završio je u Zagrebu, gdje je nastavio i učenje violine kod Ladislava Miranova, a po završetku gimnazije upisao je studij matematike i fizike. Diplomirao je 1913. i odmah se zaposlio kao nastavnik, te nastavio kao privatni učenik Ivana pl. Zajca učiti glazbenu teoriju i instrumentaciju. Već tada je Širola skladao, i neke su njegove skladbe izvedene u Zagrebu. Kao zborovođa Akademskoga glazbenog društva Mladost putovao je po Austriji, Madžarskoj, Njemačkoj, upoznao značajne skladatelje, te nastavio glazbeno usavršavanje na Institutu za glazbene nauke Sveučilišta u Beču. Na osnovi disertacije Das istrische Volkslied stekao je 1921. naslov doktora filozofije, postavši tako prvi hrvatski školovani muzikolog. Božidar Širola bio je kustos, zatim ravnatelj Etnografskoga muzeja u Zagrebu. Poznat je kao skladatelj (gotovo svih glazbenih oblika), muzikolog (autor prvog sustavnog pregleda povijesti hrvatske glazbe) i etnomuzikolog (autor brojnih rasprava o hrvatskoj folklornoj glazbi). Umro je u Zagrebu 10. travnja 1956.

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, unutra potpis na najavnom listu, očuvanobez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez_ MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice KC (K)

Vojislav J. Ilic Mladji - Celokupna lirika Izdanje piscevo, Beograd, 1924. Mek povez, 506+VI strana, potpis bivseg vlasnika na belom predlistu. RETKO! Војислав Илић Млађи (Ореовица, 7. октобар 1877 — Београд, 22. мај 1944) био је српски песник.[1] Био је активан у периоду између Првог и Другог светског рата. Писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика и сврставан је међу водеће умове свога доба. Његови стихови урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Објавио је преко четрдесет књига, а сарађивао у стотинак часописа. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Награда Војислав Илић Млађи додељује се сваке године њему у част, као награда за најбољи сонет на српском језику, као и за најбољу необјављену дечију песму. Добитници ове награде за 2020. годину су књижевник Јован Бундало за најбољи сонет и књижевница Ана Стјеља за најбољу дечију песму.[2] Биографија Детињство и школовање Родна кућа у Ореовици Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца, као прво од седморо деце Јулијане и Јована Илића, ореовачког проте, касније пароха у цркви Светог Марка у Београду, а потом и дворског свештеника обе српске династије. Тамо се налазила његова родна кућа, која је имала статус споменика културе, али је деведесетих година 20. века срушена.[3] Војислав Илић у младости Погрешно је често везиван за песника Војислава Илића, са којим није у сродству, мада су живели извесно време у суседству на београдској Палилули. Због истог имена и презимена, чак и средњег слова, а из поштовања према Војиславу Илићу, своме имену придодао је Млађи. Основну школу завршио је у родном селу, а потом је уписао и завршио Пожаревачку гимназију. Већ у својим средњошколским данима почео је да пише, објављујући песме у већем броју часописа тог времена. Након завршене гимназије одлази на студије у Београд, где му је отац био парох, и уписује Правни факултет на Великој школи. Као студент, 1902. године, издао је малу збирку преведених песама Туђински бисер. Ова збирка прошла је готово непримећена, а касније у животу рекао је за њу да је `данас поготову нигде и нема`.[4] Током студија се заљубио у Даринку Симоновић, ћерку попа Милоша Симоновића, којом се жени одмах по завршеним студијама 1903. године. Младост и предратни период Након завршеног права, Војислав је службовао у својству судског писара и под овим запослењем често се са својом женом селио по српским варошима. Радио је у Чачку, Крушевцу, Јагодини, Алексинцу и Ћуприји. Међу овим местима, на даљи ток живота, али и његово песништво, највише утицаја имао је боравак у Алексинцу. У том периоду, 1905. године, његова жена Даринка Илић радила је као учитељица у Кривом Виру, селу надомак Зајечара. Док је Војислав, услед болести и по препоруци лекара, привремено послат на обалу Јадранског мора, његова тромесечна ћерка Јулијана разболела се и убрзо потом преминула. Ово је прва од неколико великих несрећа у његовом животу, након којих Војислављево песништво добија снажну ноту туге и боли. По повратку са Јадрана одлази да посети своју жену у Кривом Виру, затиче је у прељуби и, у трагичном сплету околности, одузима јој живот. Под истрагом је одлежао шест месеци у притвору у Зајечару, након чега је утврђено да није крив, те је пуштен на слободу.[5] У образложењу пресуде, донесене августа 1906. године, „утврђено је да је оптужени без своје кривице, у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”.[6][5] Овај догађај снажно је утицао на његов живот и сву своју тугу и бол Војислав ће преточити у поезију. Године 1909. објављује своју прву збирку ауторских песама под називом Песме, међу којима се истичу Ноћна свирка, Из једне шетње, Над извором Тимока, Звони, Њен венчић, Из болничких часова, У поштанским колима. За ову збирку Јован Скерлић написаће критику, касније укључену у дело Писци и књиге (1964).[4] Између осталог, Скерлић пише: Има у овој књизи цео један низ песама потпуно личних и најинтимнијих, где је велика искреност нашла врло јак и импресиван израз. Илић је имао једну велику несрећу у своме животу, и нема никакве неделикатности помињати је када је она врло отворено и у појединостима испричана у целом једном низу јаких песама [...] Утисак остаје, и он је, у својој трагичности, велик и силан. Скерлић такође наводи да је Војислав до тада био само осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама. Међутим, дотакнут личним суновратом, досеже песничке висине.[4] Неколико година касније, Богдан Поповић уврстиће три његове песме у своју Антологију новије српске лирике (1911). Међуратни период Војислав са супругом Јованком Након завршетка Првог светског рата, 1919. године, Војислав је постављен на позицију секретара Апелационог суда у Београду. По други пут се оженио, и са женом Јованком Првановић, домаћицом, изродио је осморо деце. И у овом браку прерано је изгубио троје деце, ћерку Загорку и синове Јована и Душана, што ће многе навести да његову судбину често пореде са судбином Јована Јовановића Змаја. Својој деци посветио је неке од најлепших и најтужнијих стихова. Током 1922. године радио је као помоћник управника Народне библиотеке Србије, а од исте године радио је као инспектор у Министарству правде, све до пензионисања.[7] Војислав рецитује у Двору Карађорђевића Између два светска рата важио је за једног од омиљених песника, чији су се стихови читали на разним свечаностима, празницима, комеморацијама, али и у школама, црквама, на гробљима и у Двору. Писао је у првом реду родољубиве, затим завичајне, љубавне и дечије песме, али и хумористичко – сатиричне, религиозне, краљевске и друге. Често му је указивана велика част позивањем да саставља надгробне стихове, али и да држи говоре на сахранама многих великана, међу којима су војвода Радомир Путник и војвода Живојин Мишић.[8] Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља. Занимљиво је да је, у неколико наврата, Војислав и сам себи писао епитафе, уз које би наводио шаљиве разлоге попут: „Спремљен себи самом, кад сам, као помоћник библиотекара, имао несрећу да се, једне зиме, у Народној библиотеци, смрзавам од хладноће`.[8] Епитаф Војислава Илића Млађег на Зејтинлику Војислав је, на строго анонимном конкурсу за песнике чије би се песме могле наћи на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну, приложио своју песму иако су у комисији били људи са којима није био у добрим односима.[5] Његови стихови су одабрани, без претходног знања о ауторству, а потом уклесани на камен величанственог маузолеја. Илићеви стихови исписани су и на споменику српским јунацима сахрањеним у гробници на Мачковом камену.[9] Током свог живота доста је преводио, чиме је Србији значајно приближио Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Шилера, Молијера, Готијеа, Ламартина и друге великане. У два маха његова дела превођена су на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Неколико година пред почетак Другог светског рата, Војислав се нашао у финансијској кризи. Од срца желећи да му помогне, а да притом Војислава не увреди, научник Михајло Пупин откупио је више стотина примерака његових књига и на тај начин га спасао глади.[8] Илић му се у два наврата одужио и захвалио песмама. Прва песма настала је 1933. године, поводом научниковог рођендана, а друга поводом Пупиновог подизања „Народног Дома` (данас део Меморијалног комплекса) у Идвору, 1935. године. Оригинални рукописи ових песама данас се налазе у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат` у Београду. Други светски рат и послератни период Стихови Војислава Илића Млађег често су били снажни, отмени, горљиви и искрено национално обојени, а у њима се јасно могла видети љубав према Краљу и вери.[5] Овакве тематике утицале су на протеривање и укидање Илићеве речи из српске књижевности након 1945. године. Међутим, песник није доживео ову одлуку. Преминуо је 22. маја 1944. године у окупираном Београду, а сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина. Данас Војислав Илић Млађи дуго је био заборављен у српској књижевности. Међутим, у Србији овог века постепено се формира уверење да је Илић један од класика српске књижевности, који је био жигосан и бојкотован у периоду комунизма и тако неправедно заборављен. Центар за културу општине Жабари, који носи назив по песнику, сваког октобра организује Дане Војислава Илића Млађег у Оревици, песниковом родном селу.[10] У оквиру фестивала додељује се Награда Војислав Илић Млађи за најбољи сонет на српском језику.

TWS V8 Dobre wireless bezžične stereo slušalice sa POWER BANK koja Vam obezbedjuje dodatno punjenje slušalica ili mobilnog telefona. Crne su boje komplet. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (par) Sve je apsolutno novo, otvoreno samo za fotografisanje zbog oglasa . 4 sata slušanja muzike, 1 sat dopunjavanje. Punjenje power-bank 4 sata.

TWS Wireless Bluetooth 5.0 Headphones Headset Mini In-Ear Buds Stereo Earphone A TWS BHT-F9-5 Dobre wireless bezžične slušalice sa POWER BANK koja Vam obezbedjuje dodatno punjenje slušalica ili mobilnog telefona. Crne su boje komplet. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (dva para) Sve je apsolutno novo, kutija je otvorena samo za fotografisanje.

DAC 5.1 Suround audio konverter ac3/dts SPDIF na 5.1, 192kHz Digital AC3 optički na Stereo Surround HD 5.1 Audio Dekoder/konvertor. 2x SPDIF Port HD Audio Rush za svaki TV sa SPDIF izlazom, HD Players, DVD plejere, XBOX360 itd. Konvertuje digitalni audio signal u analogni 5.1 ili stereo, u zavisnosti od Vaših potreba. 5.1 analogni audio izlaz, automatski će raditi s različitim pojačalima i zvučnici za različite zvučne efekte, lako povezivanje mnogih uređaja za zabavu sa optičkim i koaksijalnim digitalnim signalom i analognim izlaznim signalima (kao što su: Set-Top box, HD plejeri, Blu-ray DVD, XBOX360) Koristi 24-bit audio DSP, 96 KHz digital risiver, i 192 KHz or 24bit ADC and DAC. Podržava Dolby Digital AC-3 Dolby Pro Logic, DTS, PCM i druge digitalne formate, dva oblika na izlazu - 2.0 i 5.1 analog audio izlaz Specification 1, Signal to Noise:120db 2, Degree of Separation : 85db 3, Frequency response: 20Hz-20KHz +- 0.5db 4, Max Output Volt: 2.2V 5, Power Supply DC 5V 1A outlay 110v-240v broadband convert DC5v Power

Milan Begović Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Milan Begović Biografske informacije Rođenje 19. januar 1876. Hrvatska Vrlika, Hrvatska (tada Austro-Ugarska) Smrt 13. maj 1948. (dob: 72) Hrvatska Zagreb, Hrvatska (tada Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje romanopisac, dramaturg, dramatičar, libretist Opus Književni pravac modernizam Znamenita djela Bez trećeg Pustolov pred vratima Dunja u kovčegu Amerikanska jahta u splitskoj luci Giga Barićeva Milan Begović (Vrlika, 19. siječnja 1876. - Zagreb, 13. svibnja 1948.), hrvatski književnik. Milan Begović rođen je u Vrlici, malom gradiću Dalmatinske zagore od oca Ivana, malog posjednika i majke Filomene rođ. Bressan. Školovanje nastavlja u Splitu u kojem je neko vrijeme (prije odlaska u Hamburg i Beč gdje se bavi dramaturgijom i režijom) radio kao nastavnik. Dobar dio života provodi u Zagrebu gdje živi i radi. Ovima trima sredinama Begović se bavi u svojim djelima, a djetinstvo i kasniji boravci u Vrlici ostavljaju snažan i upečatljiv trag u nekim njegovim najboljim djelima. Znalac europske književnosti, te jedan od stvaralaca hrvatske moderne, intenzivnu književnu djelatnost razvija 20-ih i 30-ih godina kada nastaju njegova ponajbolja djela - drame `Božji čovjek`, `Pustolov pred vratima` i `Bez trećega`, komedija `Amerikanska jahta u splitskoj luci`, libreto za operu `Ero s onoga svijeta`, zatim opsežan društveni psihološki roman `Giga Barićeva` i povijesni roman `Sablasti u dvorcu` te veći broj novela, putopisa i feljtona. Svakako, Begović je prvenstveno dramski pisac, a tek potom romanopisac i pjesnik. Umro je u Zagrebu 13. svibnja 1948. godine. Milan Begović autor je jednoga od žanrovski najraznovrsnijih i količinom najopsežnijih književnih opusa u prvoj polovici 20. stoljeća. U pedesetak godina dugom stvaralačkom vijeku pisao je mnogo i raznoliko, iz nadahnuća i `po zadatku`: od poezije i kritike, preko novela i romana, eseja i prijevoda, do drama i libreta... kao rijetko tko u njegovo doba, s iznimkom dominantnoga Miroslava Krleže, u čijoj je sjeni, iz mnogih razloga, književnih i izvanknjiževnih, ostao do kraja života. Temeljitu književnokritičku interpretaciju i konačan književnopovijesni sud Begovićevo djelo čeka sve do naših dana: tek prije koju godinu počeli su izlaziti prvi svesci potpunoga kritičkoga izdanja Sabranih djela Milana Begovića. Kad taj golemi znanstveni i nakladnički posao bude priveden kraju, bit će posve jasno da Begoviću, po stilskoj, žanrovskoj i tematskoj razvedenosti njegova opusa, ali i po antologijskim stranicama (osobito u novelistici, s paradigmatičnom novelom `Kvartet`, ili u romanu s opsežnom, složenom `Gigom Barićevom`), pripada jedno od najviših mjesta u povijesti moderne hrvatske književnosti. dobro očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst JUN.21/4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 13. str. Retko u ponudi! Kus Nikolajev, Mirko, hrvatski etnolog i sociolog (Zagreb, 11. V. 1896 – Zagreb, 18. III. 1961). Studirao prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1924. doktorirao. Na Sveučilištu u Berlinu slušao je predavanja iz etnologije, sociologije i ekonomije. Bio kustos Etnografskoga muzeja u Zagrebu (1925–33) i autor prvoga muzejskoga vodiča (Šetnja po Etnografskom muzeju u Zagrebu, 1927), potom radio u Radničkoj komori u Zagrebu, a tijekom rata ostao u knjižnici Glavnoga ravnateljstva za promidžbu NDH. Za Kraljevine Jugoslavije i NDH uhićivan i zatvaran zbog ljevičarskoga djelovanja, a na procesima 1946. i 1948. osuđen na dvije, odnosno na 11 godina zatvora zbog »političke suradnje s okupatorom« (pušten 1951. nakon intervencije američkoga pisca U. Sinclairea). Objavio je mnogobrojna djela s područja etnologije, antropologije, sociologije, muzeologije. Zauzimao se za istraživanje kulturne dinamike i kulturnih procesa u bližoj i daljoj prošlosti i originalno tumačio hrvatsku seljačku kulturu u okolnostima nastupajuće industrijalizacije. Inovativan je bio i njegov pristup istraživanju folklornoga likovnoga izraza (O podrijetlu licitarskog srca, 1928; Hrvatski seljački barok, 1929; Ekspresionizam u seljačkoj umjetnosti, 1929; Psihološka sadržina u seljačkoj umjetnosti, 1929., i dr.). Smatra se jednim od začetnika sociološke znanosti u Hrvatskoj. Bavio se temama iz opće sociologije, sociologije kulture, umjetnosti i književnosti, političke sociologije i dr. Posebice se ističu radovi koji tematiziraju odnos biologije i sociologije (Problemi biološke sociologije, 1924), problematiku funkcije u društvu (Sociologija milieua, 1929) i elitizam (Mostovi elita, 1940). Mirko Kus Nikolajev bio je iz političkih razloga skoro pet desetljeća prešućivan, pa je ostao skoro nepoznat njegov znanstveni i stručni radovi iz etnologije, muzeologije, antropologije, sociologije, kao i njegov životopis. Diplomirao je prirodoslovne znanosti i filozofiju na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, gdje je 1924. i doktorirao. U zagrebačkom Etnografskom muzeju (1925.–1933.) vodio je izvaneuropsku zbirku, te objavio niz radova iz područja etnologije, etnografije, muzeologije, antropologije i sociologije. U međuratnom razdoblju bio je podjednako kritičan prema fašizmu i komunizmu. Komunisti su ga smatrali protivnikom – trockistom, a kao ljevičar 1933. otpušten je iz državne službe i uhićen 1940. Dolaskom ustaša na vlast 1941. više puta je uhićen, ali se kasnije uspio zaposliti u knjižnici Glavnog ravnateljstva za promidžbu vlade NDH. Nastavio je objavljivati radove iz etnologije i sociologije, koji su poslije sloma NDH okarakterizirani kao fašistička sociologija. Zato je osuđen na jedanaest godina zatvora s prisilnim radom i pet godina gubitka građanskih prava. Na intervenciju američkog pisca i socijalista Uptona Sinclaira pušten je 1951. iz logora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali zadnja korica, sve ostalo uredno. Napisao: Mita Neskovic Dimitrije Mita Nešković (Novi Sad, 7. novembar 1846 — Zagreb, 23. maj 1907) bio je srpski učitelj, pedagog i publicista. Porodica Otac Petar bio je advokat, majka Katarina (rođ. Jovanović). Kada je imao deset godina umire mu otac, a ubrzo i majka. Ujak mu je bio poznati pesnik Jovan Jovanović Zmaj.[1] Obrazovanje Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Novom Sadu, a više razrede gimnazije u Segedinu i Sremskim Karlovcima. Na nagovor ujaka upisao je 1867. Učiteljsku školu u Somboru. Po završetku školovanja odlazi u Drezden na stručno usavršavanje kao pitomac Narodno-crkvenog sabora, gde je završio gimnastički kurs (1870—1871).[1] Učitelj Radio je kao učitelj u Rumi (1867-1868), Zemunu (1868-1880), Pavlovcima (1880-1888) i Irigu (1888). Za školskog nadzornika bjelovarske županije postavljen je 1889. godine. Godine 1907. raspoređen je u Odsek za bogoštovlje i nastavu Zemaljske vlade u Zagrebu, i iste godine je naprasno preminuo.[1] Političar Pod uticajem ideja Svetozara Markovića sedamdesetih godina 19. veka pridružio se grupi socijalistički orijentisanih učitelja. Oni su januara 1873. u Zemunu pokrenuli list Učitelj, čiji je Nešković bio prvi urednik. Zbog političkih pritisaka list je od drugog broja izlazio u Vršcu, sve do marta 1874, kada je zabranjen. Već sledeće godine Nešković pokreće u Zemunu Novu školu. U njoj je iznosio ideje da narodne škole treba da budu nezavisne, da srpski učitelji u Karlovačkoj mitropoliji moraju imati strukovno udruženje, kritikovao je crkvenu hijerarhiju i buržoaziju. Zbog prevedenog članka Ko da vaspitava? osuđen je na mesec dana zatvora.[1] Publicista Prvu pesmu objavio je u Danici 1864. godine. Pisao je pripovetke, prikaze knjiga, rasprave iz književnosti, nacionalne istorije i pedagogije. Objavio je nekoliko pedagoških knjiga, od kojih je Matica srpska nagradila tri. Radove je objavljivao je u Danici, Prijatelju srpske mladeži, Učitelju, Novoj školi, Srbinu, Zastavi, Letopisu Matice srpske, Javoru, Novom vaspitaču, Zori, Brankovom kolu, Radu i imeniku Matice srpske. Bio je urednik Učitelja, izdavač, urednik i odgovorni urednik Nove škole, odgovorni urednik Dečjeg prijatelja, vlasnik, izdavač i urednik Novog vaspitača i Pčelice, vlasnik i urednik Književnog pregleda Novog vaspitača. Član Matice srpske postao je 1866, a član njenog Književnog odeljenja 1893. godine. Govorio je mađarski i nemački. Autor je više udžbenika i bukvara za osnovne škole, a pisao je i udžbenike za učitelje. Oženio se 1868. Marijom, ćerkom Steve Kritovca, sa kojom je imao tri ćerke i dva sina. Sahranjen je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DVA DUBROVAČKA JEZIČNA SPOMENIKA IZ XVI VIJEKA, za štampu priredili M. Rešetar i Ć. Đaneli, Beograd, 1938. Originalni meki kartonski povez. Jezik srpski, ćirilica, LXXI+206 str. + XVII tabli faksimila. Deo edicije: „Srpska kraljevska akademija, Posebna izdanja, knjiga CXXII, Filosofski i filološki spisi“, knjiga br. 32. Izdavač: „Zadužbina Milana Kujundžića“, izdanje br. 7. Milan Rešetar (1860-1942) Bio je hrvatski filolog, književni istoričar i numizmatičar. Završio je studije klasične filologije i slavistike u Beču i Gracu. Doktorirao je u Gracu 1891. godine disertacijom Čakavština i njezine nekadašnje i današnje granice (Die Čakavština und deren einstige und jetzige Grenzen), a 1895. u Beču habilitirao temom Dubrovačke isprave od XIII. do XV. stoljeća (Die ragusanischen Urkunden des XIII–XV. Jahrhunderts). Kao srednjoškolski profesor radio je u Kopru, Zadru i Splitu. Nakon toga nasledio je profesora Vatroslava Jagića i na slavističkoj katedri u Beču predavao 1908-1919. godine. Profesuru je nastavio i u Zagrebu gde je na Filozofskom fakultetu bio redovni profesor od 1919. godine sve do odlaska u penziju 1928. godine. Tada se preselio u Firencu. Od 1924. godine bio je član JAZU. Bio je urednik hrvatskog izdanja „Lista državnih zakona“ u Beču od 1891. godine. Proučavao je stariju hrvatsku književnost, bavio se dijalektologijom i akcentologijom. Odredio je položaj tri hrvatska dijalekata. Pisao je na četiri jezika i ostavio za sobom bogat naučni i stručni opus. Zahvaljujući njegovim istraživanjima udareni su temelji hrvatskoj dijalektologiji. Istraživao je mnoge pisane spomenike i puno je istraživao na terenu. Zanimao se za dubrovačku kulturu i književnost, i kao rođeni Dubrovčanin objavio je mnoge rukopise iz dubrovačke književnosti. Bio je uveren da su Srbi i Hrvati isti narod sa dva imena. Rešetar je smatrao da je i jezik jedan pa je zato objavio dvije inačice svoje gramatike, sa primerima na latinici i sa primerima na ćirilici: Elementar-Grammatik der kroatischen (serbischen) Sprache i Elementar-Grammatik der serbischen (kroatischen) Sprache (1916). Dopunio je numizmatičku zbirku dubrovačkoga novca svojega oca i pisao o numizmatici (Dubrovačka numizmatika, I–II, 1924–25). U Arhivskoj zbirci Joce Vujića nalazimo dva pisma dr Milana Rešetara. Prvo pismo poslato je iz Beča Ilarionu Ruvarcu 1899. godine. Saopštava mu mišljenje o njegovoj Montenegrini koju je dobio na poklon i Talociju koji boravi u Beču o kome kaže da je „Madžar i negdašnji Hrvat.“ Drugo pismo je takođe poslato iz Beča, najverovatnije Dimitriju Ruvarcu, 1902. godine. Zahvaljuje na knjizi koju mu je poslao i blagodari mu u ime svog tasta V. Jagića i profesora Jirečeka, kome je takođe poslao jedan primerak svoje knjige.

Autor - osoba Ускоковић, Милутин, 1884-1915 = Uskoković, Milutin, 1884-1915 Naslov Дошљаци : роман / написао Милутин М. Ускоковић Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1910 Izdavanje i proizvodnja Београд : Српска књижевна задруга, 1910 (Београд : `Давидовић`) Fizički opis 288 стр. ; 20 cm Drugi autori - osoba Josifović, Stevan Zbirka Српска књижевна задруга ; 128 ISBN (Картон) Napomene На насл. стр. : Ово је дело награђено на последњем конкурсу Српске Књижевне Задруге. Milutin Uskoković (Užice 4./16. jun 1884 — Kuršumlija 15./28. oktobar 1915) bio je srpski književnik, pravnik, doktor nauka. Završio je osnovnu školu u Užicu a gimnaziju u Beogradu. Studirao je prava u Beogradu. U Ženevi je 1910. odbranio disertaciju o carinskoj uniji i međunarodnom pravu i stekao titulu doktora pravnih nauka. Zaposlio se 1906. u Carinskoj upravi u Beogradu, a 1907. je postavljen za diplomatskog službenika u Srpskom konzulatu u Skoplju. Radio je kao sekretar u Odeljenju za trgovinu, radinost i saobraćaj Ministarstva narodne privrede, a od 1914. u trgovinskom inspektoratu Ministarstva narodne privrede u Skoplju. Povlačeći se ispred bugarske vojske iz Skoplja , stigao je preko Prištine u Kuršumliju. Potresen tragedijom svoga naroda 1915. godine izvršio je samoubistvo. Kolo srpskih sestara iz Užica 1936. godine postavilo je spomen ploču na kući u kojoj je živeo Milutin Uskoković. Književni rad Pisao je crtane, pripovetke i romane .Bio je saradnik i član redakcije Politike od njenog osnivanјa 1904. Književne tekstove je objavljivao u časopisima: Savremenik, Delo, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Samouprava, Štampa, Slovenski jug, Srpska domaja, Brankovo kolo, Beogradske novine, Građanin, Bosanska vila, Carigradski glasnik, Venac, Vardar, Letopis Matice srpske i dr. U časopisu Sudslawische Revue objavio je 1912. godine prilog o novopazarskom sandžaku. Njegov lirski temperament bio je ispunjen priličnom dozom sentimentalnosti. Pripadao je generaciji mladih srpskih pisaca koji su početkom XX veka smelo napuštali tradicije srpske realističke proze i ugledali se na modernu evropsku literaturu. Smatran je predstavnikom tzv. beogradskog društvenog romana. Ulazeći u dramatične sudare ličnosti sa gradskom sredinom, više je davao unutrašnja stanja naših intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena i sredine; u njegovoj literaturi osetna je protivrečnost između starinskog romantizma i modernog shvatanja života i sveta. Najznačajniji je pisac koga je Užice imalo do Prvog svetskog rata. Političko delovanje Učestvovao je u organizovanju Male konferencije jugoslovenskih književnika i umetnika, Prvog đačkog jugoslovenskog kongresa u Beogradu i Prve jugoslovenske umetničke iѕložbe. Zalagao se za konfederaciju jugoslovenskih država. Na konfrenciji jugoslovenskih studenata u Sofiji 1906. godine podneo je referat Balkanska konfederacija i jugoslovenska zajednica. Dela Pod životom : crtice, pesme u prozi, pesme, članci o književnosti, Beograd, 1905. Vitae fragmenta, Mostar,1908 Dоšljaci, Beograd, 1910 Kad ruže cvetaju, Beograd, 1912 Les traites d Union douaniere en droit international, Geneve, 1910 Čedomir Ilić, Beograd, 1914 Dela, Beograd, 1932 Usput, Beograd, Užice, 1978 KC