BORBA PROTIV JEZUITA ili čovek bez predrasuda Sacher-Masoch **1934... Naslov : BORBA PROTIV JEZUITA ili čovek bez predrasuda FIGHTING Jesuit or a man without prejudice * istorijske pripovedke iz doba carice Marije Terezije * historical stories about the Jesuits from the time of Empress Maria Theresa autor: Leopold fon Zaher-Mazoh izdanje srpske knjižare i štamparije Braće M.Popović-a u Novom Sad-u 1900.g orginalan povez mek-prekoričen-mek karton-pvc omot.ćirilica.130+2.strane prilog izdanja knjižare,ćirillica,format 19 x 14 cm Sacher-Masoch,von Leopold von (1836-1895) Stanje : očuvana vrlo dobro,malo promena na nekim pojedinim listovima-10.-tak strana-providne fleke od stajanja-nema ispisivanja-odličan primerak STANJE KAO NA SLIKAMA Leopold fon Zaher-Mazoh (nem. Leopold von Sacher-Masoch; 27. januar 1836 — 9. mart 1895) bio je austrijski pisac istorijskih romana i romana sa temama iz alternativne seksologije. Pisao je pod pseudonimom, Šarlot Arand i Zoe fon Rodenbah. Po njemu je nazvan pojam u seksologiji — mazohizam. Počeo je sa pisanjem dela koja su vezana uglavnom za austrijsku istoriju. Njegove knjige su prevođene na ukrajinski, poljski, ruski i francuski jezik. U Galiciji njegove knjige su veoma čitane i cenjene. Njegovo najznačajnije delo je Venera u krznu objavljeno 1870. godine.[2] U romanu opisuje seksualne fantazije i fetiše, vezano za žene koje su dominantne i koje nose krzno. Kasnije, on je te svoje fantazije radio sa svojim ljubavnicama i suprugama. U Francuskoj je bio odlikovan krstom Legije časti za svoj doprinos književnosti Glavne podatke o životu Zaher-Mazoha ostavljaju nam njegov sekretar Šlihtegrol i njegova prva žena koja uzima ime junakinje `Venere u krznu`, Vanda. Vandina knjiga je jako lepa. Kasniji biografi su je oštro ocenjivali, pri čemu bi se često zadovoljili time da je potpuno otpišu. Po njihovom sudu, u toj knjizi Vanda daje odveć nevinu sliku o sebi. Priželjkivali su da ona bude sadistkinja, budući da je Mazoh bio mazohista. Međutim, možda problem nije bio dobro postavljen...

Kao na slikama Retko u ponudi Dizajn Pavle Bihalji Pisac ERIH MARIJA REMARK Izdavač NOLIT – BEOGRAD Izdanje 1929 Povez MEKI s omotom Strana 201 Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice

Gramatika i Stilistika Hrvatskog ili Srpskog jezika-1931.g *6786*02-2023 Dr.Prof.T.Maretić napisao,Tomislav (Tomo) Maretić, 2-popravljeno izdanje izdanje: Obnova Zagreb 1931.g, Naklada Jugoslovenskog nakladnog d.d. OBNOVA, Zagreb, 1931. Povez-broš-karton naknadno,latinica,stranica: 631. , Format: 24 x 16 cm. težina 880.grama Stanje: vrlo dobro-uredno-nema ispisivanja, korice naknadno ojačane kartonom i pvc omotom Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika Na izmaku 19. st., točnije 1899., Maretić je objavio dvije gramatike: 1. Gramatiku i stilistiku hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, 2. Gramatiku hrvatskoga jezika za niže razrede srednjih škola. Prva je spomenuta Gramatika veći dio 20. st. bila temelj jezične norme i glavni jezični priručnik generacijama učenika i studenata. Sadržava i Dodatak Stilistici (antibarbarus), u kojemu autor daje popis „običnijih barbarizama s naznakom, kako je mjesto njih bolje govoriti i pisati.” U skladu s time što je Maretić bio vukovac i mladogramatičar može se zaključiti da je njegova Gramatika, u koju nisu bila uključena djela hrvatske književnosti i u kojoj se nije obazirao na dotadašnji hrvatski jezični razvoj, tj. na tronarječnu dimenziju hrvatskoga jezika, u to doba bila najbolji i naopsežniji opis novoštokavskih govora. Tim je djelom, prema riječima M. Samardžije i A. Selaka, završio obračun s jezičnom koncepcijom hrvatskoga standardnog jezika zagrebačke filološke škole. Tomislav (Tomo) Maretić Tomislav (Tomo) Maretić (Virovitica, 1854. – Zagreb, 1938.) hrvatski je jezikoslovac. Pučku je školu pohađao u Virovitici, a gimnaziju u Varaždinu, Požegi i Zagrebu. Na Filozofskome fakultetu u Zagrebu diplomirao je slavistiku i klasičnu filologiju. Radio je kao gimnazijski profesor u Požegi (1879. – 1881.) i u Zagrebu (1881. – 1885.). Doktorirao je 1883. godine položivši doktorski ispit iz slavistike i filozofije te obranivši disertaciju O nekim pojavama kvantitete i akcenta u jeziku hrvatskom ili srpskom. Od 1886. predavao je slavensku filologiju na Filozofskome fakultetu u Zagrebu kao izvanredni profesor. Iste je godine bio u Leipzigu i Pragu na studijskome usavršavanju. Od 1890. postao je redoviti profesor zagrebačke slavistike. Umirovljen je 1914., ali se vratio na fakultet i od 1919. do 1924. predavao indoeuropeistiku. Pravi je član JAZU-a bio od 1890., a njegov predsjednik od 1915. do 1918. Godine 1892. na listi mađaronske Unionističke stranke izabran je za zastupnika gospićkoga, a 1900. slunjskoga kotara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pripovetka Janka Krsnika Sa Slovenackog preveo Aleksandar J. Curcic, Bogoslov Janko Kersnik (sloven. Janko Kersnik; 4. septembar 1852 — 28. jul 1897) bio je slovenački pisac i političar. Zajedno sa Josipom Jurčičem, smatra se najvažnijim predstavnikom književnog realizma na slovenačkom jeziku. Rođen je 4. septembra 1852. na Brdu pri Lukovici.[1] Njegov otac Jože Kersnik bio je okružni sudija, dok je majka Berta Hofern bila lokalna plemkinja. Kersnik je odrastao u dvojezičnom nemačko-slovenačkom okruženju. Pohađao je gimnaziju na nemačkom jeziku u Ljubljani, ali je izbačen pod optužbama za slovenački nacionalizam.[2] Studije je nastavio pod privatnim tutorstvom Frana Leveca, uticajnog mladog slovenačkog istoričara književnosti. Studirao je pravo na Univerzitetu u Beču i Gracu, gde je diplomirao 1874. Radio je u austrougarskoj administraciji u Ljubljani između 1874. i 1878. godine, gde je otvorio javnobeležničku kancelariju na Brdu pri Lukovici. Krajem 1870-ih, aktivirao se u politici, u liberalnoj mladoslovenskoj stranci. Godine 1883. izabran je za kranjsku stalež. Zajedno sa Franom Šukljem pripadao je umerenoj frakciji slovenačkih liberala i protivio se konzervativizmu Starih Slovenaca, centralizmu austrijskih liberala i slovenačkom radikalnom nacionalnom liberalizmu, za koji su se zalagali Ivan Hribar i Ivan Tavčar. Preminuo je u Ljubljani 28. jula 1897. Književno delo Svoju književnu karijeru započeo je kao pesnik na nemačkom jeziku. Pod uticajem slovenačkih post romantičarskih autora Josipa Stritara i Simona Jenkoa, počeo je pisanje na slovenačkom jeziku. Prvo je pisao u kasnom romantičnom stilu, ali je pod uticajem prijatelja Josipa Jurčiča prešao na književni realizam. Bio je plodan autor kratkih priča, feljtona i satira, u kojima je kritički ocenjivao zaostalost slovenačkih zemalja svog vremena i radikalizaciju političkog života. Bibliografija Na Žerinjah, 1876 COBISS.SR 62961664 Rokovnjači – završen nakon smrti Josipa Jurčiča, 1881 COBISS.SR 30308865 Lutrski ljudje, 1882 COBISS.SR 63837696 Ciklamen, 1883 COBISS.SR 34961408 Gospod Janez, 1884 COBISS.SR 75632128 Agitator, 1885 COBISS.SR 215794944 Mačkova očeta, 1886 Testament, 1887 COBISS.SR 37458176 Dohtar Konec in njegov konj, 1888 COBISS.SR 3350275 Kako je stari Molek tatu iskal, 1889 COBISS.SR 3350275 Kmetske slike, 1891 COBISS.SR 117854464 Jara gospoda, 1893 COBISS.SR 228680448 Očetov greh, 1894 COBISS.SR 26886145

Karađorđe: Tragedija u 5 činova / Miloš Perović Islamska dioničarska štamparija u Sarajevu Sarajevo 1907. Mek povez, ćirilica, 220 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; rikna učvršćenja knjigovezačkim lepkom; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R1 Retko. Miloš Perović, pesnik, putopisac i dramski pisac, rođen je 1874. godine u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je u Beogradu, Beču i Lajpcigu. U Cirihu je 1905. godine odbranio doktorat iz psihologije i pedagogije o pedagoškim pogledima Dositeja Obradovića. Radio je kao prosvetni radnik u Užicu, Čačku, Skoplju i Solunu. Perović je objavio dve zbirke pesama pod istim nazivom „Pesme“. Prvu je štampao u štampariji Lazara Trišića i objavio u Užicu 1903. godine. Potpisao se pseudonimom Pjetro Kosarić. Zbirka je doživela veliki uspeh, a Bogdan Popović je 1911. njegovu pesmu „Našto misao“ uvrstio u svoju Antologiju novije srpske lirike. Druga je štampana u Beogradu 1909. godine. Za dramu u pet činova “Karađorđe”, dobio je nagradu 1906. godine od Srpske Kraljevske Akademije. Napisao je i pozorišnu šalu “Ženomrzac” 1914. godine. U zaostavštini Miloša Perovića sačuvan je veći broj pesama, veliki broj aforizama, dva putopisa, četiri dramska dela i tri dnevnika. Dušan Nedeljković je priredio knjigu filozofskih misli Miloša Perovića koja je štampana 1934. godine pod nazivom “Misli”. U stvaralaštvu Miloša Perovića se prepliću misao i emocije, a prožimaju filozofija i poezija. Poezijom se bavio tokom celog života, poslednjiih godina svog stvaralačkog rada više je pisao aforizme o postanku sveta, o životu i smrti, o ženi i čoveku, o ratu i mudrosti, o sreći i ljubavi, o mislima, strasti i rezignaciji. U stvari, sva ta pitanja, kao i pitanja časti, istine i bola sadržana su i u Perovićevoj poeziji… Oko 70 Perovićevih pesama objavljeno je u različitim književnim časopisima, a putopis i 4 drame objavljene su u godišnjaku užičkog Istorijskog arhiva „Istorijska baština“. Učestvovao je u oba balkanska rata kao rezervni kapetan i odlikovan je Srebrnom medaljom za hrabrost. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen u bitci na Adi Kurjačici, zatim je zarobljen sa teškim ranjenicima u Peći. Iako mu je leva noga anputirana, u zarobljeništvu je proveo godinu dana. Godine 1916, posle razmene zarobljenih oficira dospeo je u Italiju, zatim u Francusku, u Pariz, gde je umro u bolnici Sv. Jovana Bogoslova. Sahranjen je na groblju Tije u Parizu, među srpskim ratnicima. Odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde 4. stepena.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! 79. str. 1931. god B. Sirola M. Gavazzi Milovan Gavazzi (Gospić, 18. ožujka 1895. – Zagreb, 20. siječnja 1992.) jedan je od najznačajnijih hrvatskih etnologa 20. stoljeća. Postavio je temelje etnološkomu znanstvenom radu u Hrvatskoj te odgojio mnoge naraštaje hrvatskih etnologa.[1] Životopis Studirao je slavistiku, germanistiku i filozofiju u Zagrebu i Pragu. Utemeljitelj je etnološkog znanstvenog rada kao i nastave etnologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za etnologiju. U razdoblju od 1923. do 1927. radio je kao kustos u Etnografskom muzeju u Zagrebu. Od 1927. godine profesor je na Katedri za etnologiju do umirovljenja 1965. godine. Nastavnim se je radom bavio još gotovo dva desetljeća nakon umirovljenja.[1] Bavio se poviješću etnologije, praslavenskom etnografskom baštinom, hrvatskom tradicijskom kulturom i kulturom drugih slavenskih naroda te ostalih europskih naroda kao i izvaneuropskim kulturama. Pored toga proučavao je folklornu glazbu, glazbala i ples. Uz nastavni i znanstveni rad pokrenuo je izdavačku i filmsku djelatnost te je započeo i etnološku kartografiju. Dobitnik je Herderove nagrade 1970. godine. Dvanaesti kongres Međunarodne unije antropoloških i etnoloških društava dodijelio mu je, kao etnologu svjetskoga značenja, 1988. posebnu plaketu. Autor je niza knjiga, studija i članaka.[2] Godišnja nagrada i nagrada za životno djelo Hrvatskog etnološkog društva koja se dodjeljuje za iznimna postignuća u etnologiji nazvana je njegovim imenom. Dr. Božidar Širola (Žakanje, 20. prosinca 1889. – Zagreb, 10. travnja 1956.), hrvatski skladatelj i glazbeni pisac, muzikolog i etnomuzikolog. U Karlovcu je završio pučku školu i pohađao glazbenu školu. Realnu gimnaziju, započetu u Karlovcu završio je u Zagrebu, gdje je nastavio i učenje violine kod Ladislava Miranova, a po završetku gimnazije upisao je studij matematike i fizike. Diplomirao je 1913. i odmah se zaposlio kao nastavnik, te nastavio kao privatni učenik Ivana pl. Zajca učiti glazbenu teoriju i instrumentaciju. Već tada je Širola skladao, i neke su njegove skladbe izvedene u Zagrebu. Kao zborovođa Akademskoga glazbenog društva Mladost putovao je po Austriji, Madžarskoj, Njemačkoj, upoznao značajne skladatelje, te nastavio glazbeno usavršavanje na Institutu za glazbene nauke Sveučilišta u Beču. Na osnovi disertacije Das istrische Volkslied stekao je 1921. naslov doktora filozofije, postavši tako prvi hrvatski školovani muzikolog. Božidar Širola bio je kustos, zatim ravnatelj Etnografskoga muzeja u Zagrebu. Poznat je kao skladatelj (gotovo svih glazbenih oblika), muzikolog (autor prvog sustavnog pregleda povijesti hrvatske glazbe) i etnomuzikolog (autor brojnih rasprava o hrvatskoj folklornoj glazbi). Umro je u Zagrebu 10. travnja 1956.

Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem Magyar ipar és kereskedelem SZERZŐ Dr. Dobsa László Dr. Kovalóczy Rezső Dr. Tahy István Dr. Rézler Gyula Dr. Móricz Miklós Borotvás Nagy Sándor Dr. Bányász Jenő Magyar Ipar és Kereskedelem Kiadóhivatala (Budapest) , 1941 Vászon , 781 oldal Sorozatcím: Kötetszám: Nyelv: Magyar Méret: 24 cm x 17 cm ISBN: Megjegyzés: Fekete-fehér ábrákkal, fotókkal illusztrált kiadás. Sárik Gyula és Géza Könyvnyomdai Műintézete nyomása, Budapest-Cegléd. ELŐSZÓ ELŐSZÓ Részlet a könyvből: Nagyon jól tudóm, nagy merészség, mikor ezt a címet írtam dolgozatom fölé, mert a világ történetét, egyes nemzetek történelmét, akár egyes korok, időközök, városok, társadalmi osztályok, vagy nagyobbszabású események történetét a hivatásos történetírók egész sokasága igyekezett több-kevesebb sikerrel megörökíteni; de a kézművesipar történetéről az egész világirodalomban sem` találunk olyan munkát, amelyik ennek a gazdasági ágazatnak, ennek az értékes társadalmi rendnek a történetét - ha csak vázlatosan is, - de a különböző korokra, fejlődési fokokra és népekre kiterjedőleg elénk tárná. A feladat tehát igen nehéz kell, hogy legyen. Mivel hivatásos történetíró nem vagyok s ipartörténeti tanulmányokkal csak mellékesen, kedvtelésből, hivatásom1 betöltése során foglalkoztam és foglalkozom, korántsem tartom magamat hívatottnak a most említett történeti hiány pótlására; e könyv rendeltetéséből és gyenge felkészültségemből folyólag csak arra vállalkozom, hogy ennek a kiadványnak iparos olvasóit nagy vonásokban megismertessem a kézműves mesterségek kifejlődésének és történetének` egyes főbb mozzanataival, hogy felhívjam az olvasók figyelmét az ipartörténet érdekes és tanulságos (voltára s beigazoljam előttük, hogy a kézművesipar milyen fontos szerepet játszik az emberiség művelődésének történetéiben; mennyire büszke lehet minden iparos arra, hogy az ő kezemunkája, kézügyessége, találékonysága, szépérzéke, tudása és szorgalma révén létrejött alkotások nélkül az emberi kultúra sohasem jutott volna el a repülőgépek és a rádió korszakáig. Horváth Mihály, aki a magyar ipar és kereskedés történetét elsőnek megírta, e nagyszabású és eredeti kútfőkre támaszkodó munkájának második része (Az ipar és kereskedés története Magyarországon a három utolsó század1 alatt, Budán, 1840-ben) előszavában találóan mondja: »Sajátsága az embernek, hogy a rendkívüli és csillogó, a szokatlan és zajtütő, bár belérték nélkül, mindig élénkebben leköti figyelmét, mint a csöndes és lassú, de magasztos és boldogító működése az életnek. Vissza

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, unutra potpis na najavnom listu, očuvanobez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez_ MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astronomska teorija klimatskih promena i druge rasprave Milutin Milanković Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, kao i popularizator nauke i fizičar. Vanredni profesor primenjene matematike bio je od 1909. do 1920. godine (osim 1914—1918), dok je kao redovni profesor nebeske mehanike radio od 1920. do 1955. (osim 1941—1945) na Univerzitetu u Beogradu. Bio je dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951, član i reosnivač Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. itd. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu), te Zemljinom prirodnom satelitu — Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra koautorom teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova. Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905—1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu — građevinarstvu, pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast. Detinjstvo Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstariji od sedmoro dece.[1] Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[2] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je i ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin je u svojim Uspomenama (autobiografija) posebno govorio o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokalnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i konzervativnih lokalnih plemića, te imao zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljene u delima Organizam sveta, Organizam vasione, Prosveta čoveka, Zastava slobode i pravde i Ogledalo istine. Umro je 1849. godine za vreme građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci. Međutim, staranje o Milutinu je preuzeo — u najvećoj meri — njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao.[3] Obrazovanje Osnovna škola Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja.[3] U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu. Srednja škola Dvanaestogodišnji Milutin Milanković u đačkim danima (cca 1890. godine) U Milutinovo vreme postojale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Realna gimnazija je pripremala učenike za studije tehnike i poljoprivrede, pa je tako Milutin 1889. godine započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u Realnoj gimnaziji u Osijeku.[4] Kada je krenuo u javnu školu, uvideo je nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Ostala deca su bila bolja od njega u čitanju, pisanju i računanju. Međutim, Milutin je ubrzo sustigao vršnjake i postao najbolji učenik. Svedočanstvo o završenoj realnoj gimnaziji dobio je 29. maja 1896. godine. Posle završetka gimnazije i položenog maturskog ispita, Milanković je sa grupom maturanata otputovao na đački izlet u Srbiju. Tada je pored Beograda posetio i druga mesta širom Srbije, a jedan deo puta od Kragujevca do Stalaća prešao je pešice.[5] Studije Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osječkoj realci, Vladimir Verićak.[6] U početku je želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka na Visokoj tehničkoj školi u Beču nije bilo. Zato se na nagovor profesora Verićaka Milutin na kraju opredelio za studiranje građevine.[7] Oktobra 1896. godine, u 17. godini, Milutin odlazi na studije u Beč koje uspešno završava 1902. godine, s najboljim ocenama. Milutin je kasnije o svojim studijama u Uspomenama napisao: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.”[8] Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova.[9] Doktorski ispit Milanković je položio u 25. godini, 12. decembra 1904. na Visokoj tehničkoj školi u Beču, i to raspravom pod nazivom Teorija linija pritiska (nem. Beitrag zur Theorie der Druck-kurven).[10] Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana: Johan Brik (predsednik komisije), Ludvig fon Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.[11] Srednje doba Građevinski inženjer Milutin Milanković kao student u Beču Početkom 1905. godine, na osnovu preporuke, Milanković je primljen u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou.[12] Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armirani beton bio je relativno nov građevinski materijal koji se počeo naglo koristiti u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana po zaposlenju, Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekata sastojala se u tome što nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča. Tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti, strpljivo radio na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod nazivom Prilog teoriji armiranobetonskih nosača. Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armiranobetonskog akvedukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inženjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je osim sebeškog akvedukta radio na sledećim objektima: projektovao je akvedukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, zatim beogradske kanalizacije, te Krupovu fabriku metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja čime je stekao slavu istaknutog izumitelja, kao i finansijsku dobit. Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine, kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta — na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika.[13] Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, mladi Milanković je ipak bio odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. 1910. godine postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora bila je deset puta manja od one koju je imao kao inženjer u Beču; stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv svog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da od armiranog betona izradi projekat mostova u rasponu od 30 m na stenovitim obalama na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja veoma dopala, brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje bilo je glavni razlog da Srpske državne železnice — SDŽ dodele posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove (1912. godine). Kao rezervni oficir, učestvovao je u Balkanskim ratovima. Bio je na dužnosti referenta za stranu korespondenciju u Štabu Dunavske divizije prvog poziva, a potom u Presbirou Vrhovne komande.[14] Osunčavanje planeta Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba, Filozofski fakultet, danas Rektorat BU; u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet”, danas Filološki fakultet), u kome je profesor Milanković od 1909. do 1955. imao radni kabinet Milanković se od 1911. godine počeo zanimati za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideju o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene prvi put je u obzir uzeo astronom Džon Heršel (1792—1871); kasnije, ideju je utemeljio geolog Lujs Agaši (1807—1873). Uporedo s tim, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija koju je postavio Džejms Krol 1870-ih).[15][16] Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejmsa Krola, čije su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi imali su preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okeana-vulkana. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bile van domašaja ovih nauka.[17] Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. On je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na proučavanjima 1912. godine, i to nakon što je uočio da je: „... meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...” Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako Sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad na ovu temu štampao je pod nazivom Prilog teoriji matematske klime u Beogradu, 5. aprila 1912. godine.[18] Njegov sledeći rad na istu temu objavljen je pod nazivom O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje, 5. juna 1913. godine.[19] Ispravno je izračunao intenzitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[20] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama s njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: „... takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati Zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama.” Nakon toga, počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio Zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu 1914. godine, pod nazivom O pitanju astronomskih teorija ledenih doba. Međutim, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije. U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. Milanković se 14. juna 1914. godine oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega odlaze na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu, a potom prebačen u logor Nežider na Balatonskom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima: „ Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeh da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Posle ponoći se obazrah po sobici, zapitah se de se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni. ” Tabela srednjih godišnjih temperatura Marsa objavljena u Milankovićevom delu Ispitivanje planete Mars 1916. godine; ova tabela je kasnije, 1920. godine, publikovana za svetsku naučnu javnost u Parizu; ovim radom, Milanković je teorijskim putem ukazao na izuzetno surove klimatske prilike koje onemogućavaju postojanje vode u tečnom stanju na ovoj planeti Njegova supruga Hristina je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da Milanković zarobljeništvo provede u Budimpešti s pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je decembra 1914. godine stigao u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja u policijsku stanicu jednom nedeljno. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa direktorom biblioteke Mađarske akademije nauke, Kolomanom fon Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio mu da nesmetano radi kako u biblioteci tako i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Nastavio je veoma studiozno raditi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na proučavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg Sunčevog sistema. 1916. godine objavio je rad pod nazivom Ispitivanje klime planete Mars.[21][22] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima Marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio sledeće: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana. Velika prozirnost Marsove atmosfere za Sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.” Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[23] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[24] U svakom slučaju, Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[25] Pored razmatranja Marsa, Milutin Milanković se bavio i klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i na Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, te da toliko iznosi i dužina noći. Potom je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu — tačnije, pre pojave Sunca nad horizontom — iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C. U Pešti se 1915. godine rodio Milutinov sin Vasilije (1915—2003), koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[26] Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu; izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Milanković je od 1912. do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model s kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i za predviđanje budućnosti, te je ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i osnove za budući rad postavljene, Milanković je završio knjigu koja je 1920. godine objavljena u Parizu na francuskom jeziku, pod nazivom Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire). Ubrzo nakon objavljivanja, meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Levisa Frija Ričardsona iz 1922. godine, kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine, predstavljaju temelj i pionirske radove iz kojih će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine. O brzini svetlosti Milanković je objavio dva rada o relativnosti. Prvi rad „O teoriji Majkelsonovog eksperimenta` publikovao je 1912. godine. Radio je istraživanja o ovoj teoriji i 1924. godine. U stvari, njegovi radovi bili su o specijalnoj teoriji relativnosti i oba rada na temu Majkelsonovog eksperimenta (sada poznatom kao Majkelson—Morlijev eksperiment) koji je dao snažan dokaz protiv teorije etra. U svetlu Majkelsonovog eksperimenta diskutovao je o validnosti drugog postulata Specijalne teorije relativnosti, da je brzina svetlosti ista u svim referentnim sistemima.[27] Do svoje smrti, ostao je ubeđen da brzina svetlosti u kosmičkim prostorima ne može biti konstantna.[28] Zanimljivo da se na prelazu iz 20. u 21. vek u nauci sve više navodi pojam varijabilna (promenljiva) brzina svetlosti.[29] Revizija julijanskog kalendara Milutin Milanković je 1923. godine predložio reformu julijanskog kalendara. Suština njegovog predloga je da su prestupne sve godine deljive sa 4, ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 900 daju ostatak ili 200 ili 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... su sekularne ali ipak prestupne). Prema gregorijanskom kalendaru, prestupne godine su sve one koje su deljive sa 4 ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 400 daju ostatak 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... su sekularne ali ipak prestupne). U maju 1923. godine, Pravoslavna crkva je u načelu prihvatila kalendar;[30][31] uklonjena je razlika od 13 dana (1—13. oktobar 1923) nastala od Nikejskog sabora do 20. veka, a takođe brojne crkve su usvojile izmenjeni algoritam prestupnih godina. Datumi Uskrsa i srodnih praznika i dalje bi se obračunavali po obrascu julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je izražavao sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan; međutim, ovo je bilo nemoguće dokazati i potvrditi sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[32] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok netačnosti kako gregorijanskog tako i revidiranog julijanskog (Milankovićevog) kalendara kada se posmatraju ogromni vremenski rasponi....

TWS Wireless Bluetooth 5.0 Headphones Headset Mini In-Ear Buds Stereo Earphone A TWS BHT-F9-5 Dobre wireless bezžične slušalice sa POWER BANK koja Vam obezbedjuje dodatno punjenje slušalica ili mobilnog telefona. Crne su boje komplet. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (dva para) Sve je apsolutno novo, kutija je otvorena samo za fotografisanje.

Ricard Dokins - Sebicni gen Jubilarno izdanje povodom 30. rodjendana knjige, sa novim poglavljima i uvodom Heliks, Beograd, 2010 Mek povez, trag presavijanja na prednjoj korici, dole desno, XXV+370 strana. RETKO! Sebični gen pripada malom broju literarnih dela koja imaju nesvakidašnju moć da promene svoje čitaoce. Nakon iščitavanja ove uzbudljive knjige bićete zadivljeni elegancijom pogleda na svet iz perspektive gena. Kada je Ričard Dokins 1976. godine objavio svoje prvo delo i naslovio ga Sebični gen, talasanju i polemikama u naučnoj i široj javnosti nije bilo kraja. Da li je moguće da geni koji umeju samo da prave sopstvene kopije, drugim rečima – `sebični` su, budu osnova za moralno, nesebično ili altruističko ponašanje koje je odlika ne samo ljudske vrste? Ukoliko se naša priroda može opisati genetikom, onda se to uklapa u širu sliku teorije evolucije, pa ni poreklo morala više ne moramo tražiti u natprirodnom Tvorcu koji je čoveka stvorio prema svom liku. Zapanjujuće je to da Dokins u godinama koje su sledile nije bio izložen samo napadima teologa. Mnogi naučnici takođe nisu mogli da prihvate ideje kojima je on bio privržen, razrađujući u svojoj knjizi teorijske postavke Edvarda Osborna Vilsona, tvorca sociobiologije. Dokins je postao i nepomirljivi protivnik ekstremnih levičara, jer po Marksu društvo ima ključnu ulogu u formiranju svesti pojedinca. Ričard Dokins je istrajno branio stanovište da koncept sebičnog gena nikako nije opravdanje za sebično i nemoralno ponašanje, već da civilizovani čovek ima tu privilegiju da se upozna i izbori sa `diktatom` vlastitih gena. Gradeći veličanstvenu intelektualnu građevinu sa izvanrednom snagom objašnjavanja, Dokins je uspeo da načela izložena u Sebičnom genu približi velikom broju ljudi. Život kakvim ga opisuje Ričard Dokins u svojoj prvoj knjizi, čudesan je i uzbudljiv, zasnovan na jednostavnim postulatima hemije i biologije koje sebični geni pretvaraju u naša htenja, težnje, instinkte, porive, strahove. To što najdublja i najsuptilnija osećanja imaju svoju biološku osnovu, ne čini ih manje vrednim. Ako su dobrota, požrtvovanje, vrlina, želja da pomognemo, utemeljeni u našim genima, ako se te osobine ili njihovi antipodi mogu objasniti na racionalan način, nauka je odnela još jednu pobedu, a radost saznanja je poklon koji nam Dokins nesebično daruje. Sebični gen se posle 30 godina ponovo pojavljuje na srpskom jeziku, u izdanju `Heliksa` (prevod Jelena Stakić). Sa dva potpuno nova poglavlja, novim predgovorom i napomenama, Sebični gen je pred novim generacijama čitalaca. Ova knjiga je nezaobilazna literatura za sve radoznale umove koji žele da proniknu u tanane niti najvećih filozofskih pitanja. Istina je ponekad tako očigledna i lepa. Klinton Ričard Dokins (engl. Clinton Richard Dawkins; Najrobi, 26. mart 1941) je britanski etolog, evolutivni biolog i naučno-popularni pisac. Profesor je na Oksfordskom univerzitetu i šef katedre za razumevanje nauke u javnosti. Dokins je poznati ateista, pokrovitelj britanskog Humanističkog Udruženja, pristalica pokreta Brajts i poznat je po svojoj kritici kreacionizma i inteligentnog dizajna. U svojoj knjizi 1986. godine, Slepi časovničar, tvrdi protiv časovničara u analogiji, argument za postojanje natprirodnog stvaraoca na osnovu složenosti živih organizama. Umesto toga, on opisuje evolucione procese kao analogne slepom časovničaru. Dokins je prvi put došao do izražaja sa svojim knjigom Sebičan gen (The Selfish Gene), kojom je popularizovao mišljenje gena u centru evolucije i uveo termin mem. Od tada je napisao nekoliko knjiga popularne nauke, i čini redovne televizijske i radio nastupa, uglavnom raspravlja o ovim temama. U svojoj knjizi 2006. Zabluda o Bogu (The God Delusion), Dokins tvrdi da je natprirodni tvorac gotovo sigurno ne postoji i da je religije- `fiksno pogrešno verovanje`. Od januara 2010. godine, verzija na engleskom jeziku je prodata u više od dva miliona primeraka i prevedena je na na 31 jezika, uključujući i srpski. Dokins je osnovao Ričard Dokins fondacija za nauku i razum, da bi promovisao učenje evolucije i da se suprotstave onima koji se zalažu za programe u učionici protiv evolucije. [1][2] Biografija Bil Mar i Dokins nakon Marovog govora Ričard Dokins rođen je u Najrobiju 1941. godine. Studirao je u Oksfordu, a nakon diplomiranja radio je na projektima Nika Tinbergena, koji je za svoj rad na području etiologije zajedno s Konradom Lorencom 1973. godine dobio Nobelovu nagradu. Krajem šezdesetih godina asistent je na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Godine 1970, vratio se u Oksford, a 1995. postao je redovni profesor na katedri za javno razumevanje nauke. Godine 1987, dobio je nagradu za literaturu Kraljevskog društva i nagradu Los Anđeles tajmsa za knjigu Slepi časovničar. Iste godine dobio je i nagradu za najbolji televizijski naučni program i scenario. Godine 1989, primio je srebrnu medalju Londonskog zoološkoga društva, 1990. nagradu Kraljevskoga društva Majkl Faradej, 1994. nagradu Nakajama za društvene nauke, a 1995. počasne doktorate univerziteta Sent Endruz i Kanbera. Godine 1997, postao je član kraljevskog društva za literaturu i dobio međunarodnu nagradu Kosmos. 2021. izjavio je da bi Katalin Kariko po njegovom mišljenju trebalo da dobije Nobelovu nagradu za svoj rad.[3] Bibliografija Dokins na predavanju u Teksasu Sebični gen (1969) Prošireni fenotip (1982) Slepi časovničar (1986) Reka iz raja (1995) Uspon uz planinu neverovatnosti (1996) Rasplitanje duge (1998) Đavolov kapelan (2003) Priče naših predaka (2004) Zabluda o Bogu (2006) Najveća predstava na Zemlji (2009) Čarolija stvarnosti (2011) Apetit za čudesnim (2013) Dokumentarni filmovi Dobri momci završavaju prvi (1986) Slepi časovničar (1987) Odrastati u Univerzumu (1991) Preći naučnu barijeru (1996) Veliko pitanje (2005) Koren svog zla? (2006) Neprijatelji razuma (2007) Genije Čarls Darvin (2008) Svrha svrhe (2009) Lepi umovi (april 2012) Seks, smrt i smisao života (2012) Nevernici (2013)

Unutra dobro očuvano kao na slikama, spolja se vidi stanje na slici jedan, samo fali zadnja korica Bio bi baš lep primerak kad bi se prekoričila Bogato ilustrovano Mnogo kvalitetnije nego neke novije monografije o Studenici Dr Vlad. R. Petković - Manastir Studenica, Narodni muzej: Srpski spomenici II, Izdavačka knjižarnica Napredak, Beograd 1924 godine Vladimir Petković (Donja Livadica, kod Velike Plane, 30. septembar 1874 — Beograd, 13. novembar 1956) bio je srpski istoričar umetnosti i arheolog. Vladimir Petković Vladimir Petković.JPG Vladimir Petković, srpski istoričar umetnosti Rođenje 30. septembar 1874. Donja Livadica, kod Velike Plane,, Kneževina Srbija Smrt 13. novembar 1956. (82 god.) Beograd, Socijalistička Republika Srbija NR Srbija, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Biografija Uredi Rođen je 30. septembra 1874. godine u selu Donja Livadica, kod Velike Plane.[1] Prof. dr Vladimir Petković je diplomirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1897). Godine 1900. odlazi u na studije u Minhen, potom 1902. u Hale gde 1905. stiče doktorat. Po povratku u Srbiju 1911. postaje docent, 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Od 1921. do 1935. godine bio je direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Od 1932. je član Srpske akademije nauka, a od 1947. do 1956. upravnik njenog Arheološkog instituta. Naučni rad Uredi Glavna oblast naučnog istraživanja Vladimira Petkovića bila je srpska srednjovekovna umetnost, posebno fresko-slikarstvo. U srpskoj istoriografiji postavio je temelje naučnog izučavanja spomeničke baštine. Znanja je sticao tokom velikog terenskog rada nakon koga je publikovao brojne članke i monografske studije o srpskim srednjovekovnim manastirima, crkvama i živopisu. Objavio je znamenite zbirke građe o srednjovekovnim freskama u Srbiji i Makedoniji, a posebno je značajan njegov pregled crkvenih spomenika. Pisao je o stilskim karakteristikama živopisa, posebno o ikonografiji kada je uočio postojanje posebnih škola u srpskom srednjovekovnom slikarstvu. Takođe je prvi obratio pažnju na značaj spomenika kasnog srednjeg veka - XVI i XVII stoleća, deo kojih istraživanja je i publikovao. Kao arheolog radio je u Stobima i Caričinom gradu. Bibliografija (izbor) Uredi 1906 „Žiča, arhitektura i živopis“, Starinar, Beograd 1908 „Freske iz unutrašnjeg narteksa crkve u Kaleniću“, Starinar, Beograd 1911 „Srpski spomenici VII-VIII veka“, Starinar, Beograd 1922 Manastir Ravanica, Beograd 1924 Manastir Studenica, Beograd 1926 Manastir Kalenić, Vršac 1933 Staro Nagoričino - Psača - Kalenić (ikonografija i živopis), Beograd 1937 „Antičke skulpture u Stobiju“, Starinar, Beograd 1939 „Iskopavanje Caričinog grada kod Lebana 1938. godine“, Starinar, Beograd 1941 Manastir Dečani, Beograd 1950 Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd Izvori Uredi „Vladimir R. Petković“, Starinar, V-VI, Beograd, 1954 — 1955 (kompletna bibliografija) Svetozar Radojčić, „Dr. Vladimir Petković“, Glasnik SAN, br. 2, 1957, Beograd Enciklopedija likovnih umjetnosti, knj. 3, pp. 662, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1964.

Izuzetno retko u ponudi!!! Naslov: ŠARENI OPNOKRILCI Stihovi: Vladimir Čerkez Prema crtežima L. V. Morpurgo Izdavač: „Polet“, Sarajevo Dimenzije: 11.5 x 13.5 cm Povez: tvrdi Broj stranica: 18 str. Stanje: korice malo iskrzane na rikni, potpis na predlistu, inače dobro očuvano. Vladimir Čerkez (Sarajevo, 26. novembar 1923 – 9. novembar 1990) bio je pesnik, romanopisac, dramski pisac, pisac za decu. Četiri razreda gimnazije i tri razreda Srednje tehničke škole završio je u Sarajevu. Od 1947. do 1952. radio je u listu Oslobođenje i bio urednik književnih časopisa Zora i Život. Od 1971. je savetnik Skupštine SR BiH. Prvu pesmu Braniocima Barcelone objavio je 1939. u listu Snaga. U partizanskim biltenima i listovima javljao se pesmama i aktovkama. Nakon rata bavio se književnim i publicističkim radom te objavljivao u Stvaranju, Republici, Životu, Književnosti, Kolu, Delu, Letopisu Matice srpske, Mogućnostima, Mostu, Književnim novinama, Odjeku, Forumu i dr. Jedan je od najplodnijih pisaca u BiH. Pisao je ljubavnu i rodoljubnu liriku, nastavio estradnim i revolucionarnim pesničkim ispovedima, te dodirnuo i neke probleme svakodnevnice. Objavio je više knjiga žanrovske proze za decu i omladinu s temama iz rata. Autor je više poučnih knjižica za decu. Pisao je i drame, a neke su i izvođene. Njegove su pesme uvrštene u više antologija svetske poezije. Prevodio je rusku liriku, od Puškina do savremenika. Bavio se i slikarstvom, a triput je samostalno izlagao u Sarajevu (1964, 1965, i 1966. godine). Umro je 9. novembra 1990. godine. Nagrade Nagradu Društva pisaca BiH za roman Sunce u dimu (1959) Nagradu Festivala Kurirček (1967. i 1976) Nagradu 4. jul za knjigu poema Sunčana zemlja (1976) Bibliografija Na livadama (pesme, 1948) Zastave Krajine (poema, 1949) Majska lirika (pesme, 1949) Ruže u oluji (pesme, 1951) Cvijeće (pesme, 1952) Poema o ljubavi 1953) Špijuni (drama, 1955) Dječja knjiga (stihovi, 1955) Bez povratka (kronika, 1955) 12 knjižica za decu (stihovi, 1956) Krv i ćudnje (pesme, 1958) Sunce u dimu (roman, 1958) Žuti zarobljenik (bajke, 1957) Arena (roman, 1961) Bajke (stihovi, 1964) Doba zrenja ( pesme, 1965) Orlovi i vuci (roman, 1965) Vino voća iz mog vrča (pesme, 1967) Breza među rovovima (roman, 1969) Stihovi (izbor, 1969) Svemir (poeme, 1971) San i život (pripovijetke, 1971) Hrabri vojnik Cvitan (roman, 1971) Zajedništvo/pojam i suština (separat, 1973) Lenjin o umjetnosti, umjetnost o Lenjinu (1974) Sunčana zemlja (poeme, 1975) Sjaj života, sjena smrti (pripovijetke, 1977) Zemlja sunca (poeme, 1979) Zlato iz stijene (pesme, 1981) Noć strepnje (drama, 1982) Espanja (poema, 1983) Brojevi i ljudi (poeme, 1984) MG75 (N)

Miško Međedović stihovi Buda Gudurić,crteži Radomir Perica *6008*07-2022 izdanje:Sreska Narodna štamparija Proleter Stari Bečej 1953.g, Tehnička redakcija Miroslav Borota Tvrd povez,latinica,32 stranice ,ilustrovana,format: 23,5 x17,5 cm, težina 200.grama Stanje: vrlo dobro, nema ispisivanja-stranice uredne Radomir Perica (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 20. septembar 1924 — Vašington, SAD, 23. decembar 2006) je bio srpski stripar, ilustrator, dizajner i slikar. Tvorac je prvih naučnofantastičnih parodija u srpskom stripu. Lik omladinca Kiće koji nosi tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina je oblikovan po Radomiru Perici. Profesionalno je debitovao u svojoj šesnaestoj godini stripom „Novi Tarcan“ (Mikijevo carstvo, br. 191, 8. januar 1941). Najpoznatiji stripovi su mu „Put na Mesec“, „Ivica i Marica“, „Doživljaji Džure Pacova“, „San mladog Jocka“, „Poslednji dani Pompeje“ i „Til Ojlenšpigel“. Sa početkom Drugog svetskog rata, Perica se sa nekoliko prijatelja pridružuje Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pod komandom generala Dragoljuba Mihailovića, sa kojim je inače bio u srodstvu po majčinoj liniji. Tokom ratnih godina crta lažne pasoše i ausvajse za američke pilote i saborce, ali i stripove od kojih su neki bili objavljeni u beogradskim novinama. Kada je partizanski pokret preuzeo vlast u Jugoslaviji, Perica nije uspeo da pobegne u Ameriku, već je uhapšen i suđeno mu je u okviru procesa Mihailoviću i saradnicima. Na robiji u Sremskoj Mitrovici je proveo šest godina, gde je često bio fizički zlostavljan i mučen. Nakon izlaska iz zatvora se bavi likovnim i primenjenim umetnostima, za šta je dobijao i međunarodne nagrade (nagrada „Rizoli“ za najbolju evropsku grafiku, Milano). Kao već formiran autor se 1960-ih seli sa porodicom u SAD, gde iznova počinje likovnu karijeru. Posle skoro sedam decenija zaborava, kulturna javnost u Srbiji se ponovo upoznala sa Peričinim opusom tek u septembru 2009. kada je izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada reprintovala njegova dva stripa u svesci „Put na Mesec“ i objavila u propratnom članku nepoznate detalje iz života ovog stvaraoca. Filmske reference Perica je imao višestruke veze sa filmskom umetnošću. U mladosti je radio stripove pod uticajem američkog animiranog filma, a deo karijere je proveo kao dizajner u beogradskom „Avala filmu“. U američkom filmu „Tesla: gospodar munje“ (engl. Tesla Master of Lightning, 2000) glumio je Nikolu Teslu. Ipak, široj publici je najpoznatiji lik Kiće, oblikovan po Radomiru Perici, koji nosi skrivenu tetovažu Mikija Mausa u filmu „Bal na vodi“ reditelja Jovana Aćina (bliskog Peričinog prijatelja). Ovo je zasnovano na anegdoti sa suđenja Radomiru Perici, kada je na pitanje komunističkog istražitelja u šta veruje, Perica odgovorio: „Verujem u Miki Mausa“. strip knjige za decu dečije knjige dečje slikovnice slikovnica antikvarne knjige

Milan Begović Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Milan Begović Biografske informacije Rođenje 19. januar 1876. Hrvatska Vrlika, Hrvatska (tada Austro-Ugarska) Smrt 13. maj 1948. (dob: 72) Hrvatska Zagreb, Hrvatska (tada Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje romanopisac, dramaturg, dramatičar, libretist Opus Književni pravac modernizam Znamenita djela Bez trećeg Pustolov pred vratima Dunja u kovčegu Amerikanska jahta u splitskoj luci Giga Barićeva Milan Begović (Vrlika, 19. siječnja 1876. - Zagreb, 13. svibnja 1948.), hrvatski književnik. Milan Begović rođen je u Vrlici, malom gradiću Dalmatinske zagore od oca Ivana, malog posjednika i majke Filomene rođ. Bressan. Školovanje nastavlja u Splitu u kojem je neko vrijeme (prije odlaska u Hamburg i Beč gdje se bavi dramaturgijom i režijom) radio kao nastavnik. Dobar dio života provodi u Zagrebu gdje živi i radi. Ovima trima sredinama Begović se bavi u svojim djelima, a djetinstvo i kasniji boravci u Vrlici ostavljaju snažan i upečatljiv trag u nekim njegovim najboljim djelima. Znalac europske književnosti, te jedan od stvaralaca hrvatske moderne, intenzivnu književnu djelatnost razvija 20-ih i 30-ih godina kada nastaju njegova ponajbolja djela - drame `Božji čovjek`, `Pustolov pred vratima` i `Bez trećega`, komedija `Amerikanska jahta u splitskoj luci`, libreto za operu `Ero s onoga svijeta`, zatim opsežan društveni psihološki roman `Giga Barićeva` i povijesni roman `Sablasti u dvorcu` te veći broj novela, putopisa i feljtona. Svakako, Begović je prvenstveno dramski pisac, a tek potom romanopisac i pjesnik. Umro je u Zagrebu 13. svibnja 1948. godine. Milan Begović autor je jednoga od žanrovski najraznovrsnijih i količinom najopsežnijih književnih opusa u prvoj polovici 20. stoljeća. U pedesetak godina dugom stvaralačkom vijeku pisao je mnogo i raznoliko, iz nadahnuća i `po zadatku`: od poezije i kritike, preko novela i romana, eseja i prijevoda, do drama i libreta... kao rijetko tko u njegovo doba, s iznimkom dominantnoga Miroslava Krleže, u čijoj je sjeni, iz mnogih razloga, književnih i izvanknjiževnih, ostao do kraja života. Temeljitu književnokritičku interpretaciju i konačan književnopovijesni sud Begovićevo djelo čeka sve do naših dana: tek prije koju godinu počeli su izlaziti prvi svesci potpunoga kritičkoga izdanja Sabranih djela Milana Begovića. Kad taj golemi znanstveni i nakladnički posao bude priveden kraju, bit će posve jasno da Begoviću, po stilskoj, žanrovskoj i tematskoj razvedenosti njegova opusa, ali i po antologijskim stranicama (osobito u novelistici, s paradigmatičnom novelom `Kvartet`, ili u romanu s opsežnom, složenom `Gigom Barićevom`), pripada jedno od najviših mjesta u povijesti moderne hrvatske književnosti. dobro očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst JUN.21/4

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Moguce da je prvo izdanje! Branislav Nušić (pravo ime Alkibijad Nuša) (Beograd, 20. oktobra 1864. – Beograd, 19. januara 1938.), srpski pisac romana, drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Nušić je rođen u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarinskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Kad je napunio 18 godina,zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu. Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu `Dva roba` u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana. Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini. Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom.Pisao je pod pseudonimom `Ben Akiba`. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, ali je tokom balkanskih ratova, u februaru 1913 godine smenjen, jer je smatran isuviše umerenim, a na njegovo mesto je postavljen službenik bliži nazorima vojne frakcije i Crne ruke.[1] 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio je u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali zadnja korica, sve ostalo uredno. Napisao: Mita Neskovic Dimitrije Mita Nešković (Novi Sad, 7. novembar 1846 — Zagreb, 23. maj 1907) bio je srpski učitelj, pedagog i publicista. Porodica Otac Petar bio je advokat, majka Katarina (rođ. Jovanović). Kada je imao deset godina umire mu otac, a ubrzo i majka. Ujak mu je bio poznati pesnik Jovan Jovanović Zmaj.[1] Obrazovanje Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Novom Sadu, a više razrede gimnazije u Segedinu i Sremskim Karlovcima. Na nagovor ujaka upisao je 1867. Učiteljsku školu u Somboru. Po završetku školovanja odlazi u Drezden na stručno usavršavanje kao pitomac Narodno-crkvenog sabora, gde je završio gimnastički kurs (1870—1871).[1] Učitelj Radio je kao učitelj u Rumi (1867-1868), Zemunu (1868-1880), Pavlovcima (1880-1888) i Irigu (1888). Za školskog nadzornika bjelovarske županije postavljen je 1889. godine. Godine 1907. raspoređen je u Odsek za bogoštovlje i nastavu Zemaljske vlade u Zagrebu, i iste godine je naprasno preminuo.[1] Političar Pod uticajem ideja Svetozara Markovića sedamdesetih godina 19. veka pridružio se grupi socijalistički orijentisanih učitelja. Oni su januara 1873. u Zemunu pokrenuli list Učitelj, čiji je Nešković bio prvi urednik. Zbog političkih pritisaka list je od drugog broja izlazio u Vršcu, sve do marta 1874, kada je zabranjen. Već sledeće godine Nešković pokreće u Zemunu Novu školu. U njoj je iznosio ideje da narodne škole treba da budu nezavisne, da srpski učitelji u Karlovačkoj mitropoliji moraju imati strukovno udruženje, kritikovao je crkvenu hijerarhiju i buržoaziju. Zbog prevedenog članka Ko da vaspitava? osuđen je na mesec dana zatvora.[1] Publicista Prvu pesmu objavio je u Danici 1864. godine. Pisao je pripovetke, prikaze knjiga, rasprave iz književnosti, nacionalne istorije i pedagogije. Objavio je nekoliko pedagoških knjiga, od kojih je Matica srpska nagradila tri. Radove je objavljivao je u Danici, Prijatelju srpske mladeži, Učitelju, Novoj školi, Srbinu, Zastavi, Letopisu Matice srpske, Javoru, Novom vaspitaču, Zori, Brankovom kolu, Radu i imeniku Matice srpske. Bio je urednik Učitelja, izdavač, urednik i odgovorni urednik Nove škole, odgovorni urednik Dečjeg prijatelja, vlasnik, izdavač i urednik Novog vaspitača i Pčelice, vlasnik i urednik Književnog pregleda Novog vaspitača. Član Matice srpske postao je 1866, a član njenog Književnog odeljenja 1893. godine. Govorio je mađarski i nemački. Autor je više udžbenika i bukvara za osnovne škole, a pisao je i udžbenike za učitelje. Oženio se 1868. Marijom, ćerkom Steve Kritovca, sa kojom je imao tri ćerke i dva sina. Sahranjen je na groblju Mirogoj u Zagrebu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DVA DUBROVAČKA JEZIČNA SPOMENIKA IZ XVI VIJEKA, za štampu priredili M. Rešetar i Ć. Đaneli, Beograd, 1938. Originalni meki kartonski povez. Jezik srpski, ćirilica, LXXI+206 str. + XVII tabli faksimila. Deo edicije: „Srpska kraljevska akademija, Posebna izdanja, knjiga CXXII, Filosofski i filološki spisi“, knjiga br. 32. Izdavač: „Zadužbina Milana Kujundžića“, izdanje br. 7. Milan Rešetar (1860-1942) Bio je hrvatski filolog, književni istoričar i numizmatičar. Završio je studije klasične filologije i slavistike u Beču i Gracu. Doktorirao je u Gracu 1891. godine disertacijom Čakavština i njezine nekadašnje i današnje granice (Die Čakavština und deren einstige und jetzige Grenzen), a 1895. u Beču habilitirao temom Dubrovačke isprave od XIII. do XV. stoljeća (Die ragusanischen Urkunden des XIII–XV. Jahrhunderts). Kao srednjoškolski profesor radio je u Kopru, Zadru i Splitu. Nakon toga nasledio je profesora Vatroslava Jagića i na slavističkoj katedri u Beču predavao 1908-1919. godine. Profesuru je nastavio i u Zagrebu gde je na Filozofskom fakultetu bio redovni profesor od 1919. godine sve do odlaska u penziju 1928. godine. Tada se preselio u Firencu. Od 1924. godine bio je član JAZU. Bio je urednik hrvatskog izdanja „Lista državnih zakona“ u Beču od 1891. godine. Proučavao je stariju hrvatsku književnost, bavio se dijalektologijom i akcentologijom. Odredio je položaj tri hrvatska dijalekata. Pisao je na četiri jezika i ostavio za sobom bogat naučni i stručni opus. Zahvaljujući njegovim istraživanjima udareni su temelji hrvatskoj dijalektologiji. Istraživao je mnoge pisane spomenike i puno je istraživao na terenu. Zanimao se za dubrovačku kulturu i književnost, i kao rođeni Dubrovčanin objavio je mnoge rukopise iz dubrovačke književnosti. Bio je uveren da su Srbi i Hrvati isti narod sa dva imena. Rešetar je smatrao da je i jezik jedan pa je zato objavio dvije inačice svoje gramatike, sa primerima na latinici i sa primerima na ćirilici: Elementar-Grammatik der kroatischen (serbischen) Sprache i Elementar-Grammatik der serbischen (kroatischen) Sprache (1916). Dopunio je numizmatičku zbirku dubrovačkoga novca svojega oca i pisao o numizmatici (Dubrovačka numizmatika, I–II, 1924–25). U Arhivskoj zbirci Joce Vujića nalazimo dva pisma dr Milana Rešetara. Prvo pismo poslato je iz Beča Ilarionu Ruvarcu 1899. godine. Saopštava mu mišljenje o njegovoj Montenegrini koju je dobio na poklon i Talociju koji boravi u Beču o kome kaže da je „Madžar i negdašnji Hrvat.“ Drugo pismo je takođe poslato iz Beča, najverovatnije Dimitriju Ruvarcu, 1902. godine. Zahvaljuje na knjizi koju mu je poslao i blagodari mu u ime svog tasta V. Jagića i profesora Jirečeka, kome je takođe poslao jedan primerak svoje knjige.

RETKO! Narodni front Jugoslavije izdanje AFŽ Jugoslavije 1945. odlično očuvano Desanka Maksimović (rođena 16.5. 1898. u Rabrovici kod Valjeva, preminula 11.2. 1993, u Beogradu) je bila srpska pesnikinja, profesorica književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj,te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo sve do kraja osnovne škole, a u Valjevu je završila gimnaziju. Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu je na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953. Početkom avgusta 1933. Desanka Maksimović se udala za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Oton Župančič i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana [[Srpska akademija nauka i umetnosti|Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana. Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva. Književna dela[uredi - уреди | uredi izvor] Spomenik Desanki Maksimović u Valjevu Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“. Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata. Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Prolećni sastanak (1954) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992)

Odlično stanje Majkl Faradej, FRS (engl. Michael Faraday; Njuington Bats, 22. septembar 1791 — London, 25. avgust 1867) bio je engleski eksperimentalni i optički fizičar i hemičar, član Kraljevskog društva. Značajan po mnogim naučnim otkrićima, prvenstveno u oblasti elektriciteta i magnetizma. Od 1903. godine eponim je Faradejevog društva (od 1980. spojeno u Kraljevsko hemijsko društvo). Majkl Faradej M Faraday Th Phillips oil 1842.jpg Majkl Faradej (1842, T. Filips) Rođenje 22. septembar 1791. Njuington Bats, Velika Britanija Smrt 25. avgust 1867. (75 god.) London, Ujedinjeno Kraljevstvo Polje eksperimentalna fizika, optička fizika; hemija Institucija Kraljevska institucija Poznat po 13 stavki Faradejev zakon EMI Elektrohemija Faradejev efekat Faradejev kavez Faradejeva konstanta Faradejev cilindar Faradejev zakon elektrolize Faradejev paradoks Faradejev rotator Faradejev učinak Faradejev talas Faradejev točak Faradejeve linije sile[1] Nagrade 4 značajne Kraljevska medalja (1835, 1846) Nagrada Kopli (1832, 1838) Ramfordova medalja (1846) Albertova medalja (1866) Potpis Michael Faraday signature.svg Život Majkla Faradeja vrlo je zanimljiv i bogat doživljajima. Kao mlad knjigovezački radnik zainteresovao se za fiziku i odlučio da se bavi izučavanjem prirodnih pojava. Najpre je radio u laboratoriji tada čuvenog engleskog hemičara Hamfrija Dejvija. Daroviti mladić bio je vrlo radoznao i dalje se sam usavršavao, neprekidno vršeći najraznovrsnije fizičke i hemijske oglede. Otkrio je dva osnovna zakona elektrolize, tada je radio u Kiculovoj laboratoriji. Ovi zakoni su postali osnov elektrohemije i učenja o elektricitetu, a poznati su kao Faradejevi zakoni elektrolize.[2] Ovaj marljivi naučnik prvi je otkrio i vezu između magnetskog polja i svetlosti.[3][4] Njegovo najznačajnije otkriće je poznati Faradejev zakon elektromagnetne indukcije koji je kasnije uvršćen i među Maksvelove osnovne jednačine elektrodinamike. Po Faradeju je dobila ime jedinica za merenje električnog kapaciteta — farad (F), kao i rotacija ravni polarizacije svetlosti u magnetskom polju — Faradejev efekat. Detinjstvo i početak karijere Uredi Majkl Faradej je rođen u malom mestu Njuington Bats (Newington Butts), danas južni London. Živeo je u siromašnoj porodici, pa se obrazovao sam. [5] S četrnaest godina postao je šegrt kod londonskog knjigovesca i prodavca knjiga Džordža Riboa (George Riebau). Za sedam godina rada pročitao je mnogo knjiga i razvio interes za nauku, a posebno za elektricitet.[6][7] Faradejeva laboratorija u Kraljevskoj instituciji (gravira, 1870) Sa 19 godina Faradej je studirao kod priznatih hemičara ser Hamfrija Dejvija, predsednika Kraljevskog društva i Džona Tejtuma, osnivača Građanskog filozofskog društva. Nakon što je Faradej poslao Dejviju knjigu od 300 strana sa beleškama sa predavanja, ovaj mu je odgovorio da će ga imati na umu, ali da se još uvek drži svog zanata knjigovesca. Nakon što je Dejvi oštetio vid pri eksperimentu sa azot-trihloridom, postavio je Faradeja za sekretara.[8] Kad je Džon Pejn iz Kraljevskog društva dobio otkaz, Dejvi je predložio Faradeja kao laboratorijskog asistenta. Naučna karijera Uredi Jedan od Faradejevih ekspe­rime­nata iz 1831. u kojem se demonstrira indukcija; tečna baterija (desno) šalje električnu struju kroz mali kalem (A) koji kada se pomera ka gore ili dole unutar velikog kalema (B) njegovo magnetno polje indukuje tre­nutni napon u kalemu, koji se može detektovati galvanometrom (G) Najveći i najpoznatiji Faradejevi radovi bili su vezani za elektricitet. Otkriće danskog hemičara Hansa Kristijana Ersteda da magnetna igla skreće ako se nađe blizu provodnika kroz koji protiče električna struja, potaknulo je Dejvija i Volastona da 1821. pomoću Erstedovog elektromagnetizma pokušaju konstruisati elektromotor, ali u tome nisu uspeli. Faradej je, nakon diskusije sa njima, počeo raditi na uređaju koji bi radio na principu elektromagnetske rotacije: ako se na polovinu magneta (sličnog potkovici) postavi pljosnata metalna čaša napunjena živom, a u čašu uvuče sa oba kraja bakarna žica, čija se sredina oko jednog šiljka oslanja na pol magneta i kada se kroz živu pusti električna struja iz električne baterije, ona će, prolazeći kroz žicu, prisiliti žicu da se okreće oko magneta. Ako se taj pribor postavi na drugi pol magneta, žica će početi da se okreće na suprotnu stranu. Taj izum poznat je kao homopolarni motor. Ovi su eksperimenti i izumi postavili osnove moderne elektromagnetske tehnologije. No onda je učinio grešku. Svoj eksperiment je objavio pre pokazivanja Volastonu i Dejviju, što je dovelo do kontroverze i bilo je uzrok njegovog povlačenja s područja elektromagnetizma na nekoliko godina. Majk Faradej (cca 1861) Portret Faradeja u njegovim kasnim tridesetim Nakon deset godina, 1831. započeo je seriju eksperimenata u kojima je otkrio elektromagnetnu indukciju. Moguće je da je Džozef Henri otkrio samoindukciju nekoliko meseci pre Faradeja, ali su oba otkrića zasenjena otkrićem Italijana Frančeska Zantedekija. On je otkrio da ako provuče magnet kroz krug od žice da će se magnet zadržati sredini kruga. Njegovi esperimenti su pokazali su da promenljivo magnetsko polje indukuje (uzrokuje) električnu struju. Ova je teorija matematički nazvana Faradejev zakon, a kasnije je postala jedna od četiri Maksvelove jednačine. Faradej je to iskoristirao da konstruiše električni dinamo, preteču modernog generatora. Faradej je tvrdio da se elektromagnetni talasi šire u praznom prostoru oko provodnika, ali taj eksperiment nikad nije dovršio. Njegove kolege naučnici su odbacile takvu ideju, a Faradej nije doživeo da vidi prihvatanje svoje ideje. Faradejev koncept linija fluksa koje izlaze iz naelektrisanih tela i magneta omogućio je način da se zamisli izgled električnih i magnetnih polja. Taj model bio je prekretnica za uspešne konstrukcije elektromehaničkih mašina koje su dominirale u inženjerstvu od 19. veka. Jednostavni dijagram Faradejevog aparatusa za indukovanje električne struje magnetnim poljem: baterija (levo), prsten i namotani kalem od gvožđa (u sredini) i galvanometar (desno) Faradej se bavio i hemijom, a tu je otkrio nove supstance, oksidacione brojeve i način kako gasove pretvoriti u tečnost. Takođe je otkrio zakone elektrolize i uveo pojmove anoda, katoda, elektroda i jon. Godine 1845. otkrio je ono što danas nazivamo Faradejev efekat i fenomen nazvan dijamagnetizam. Smer polarizacije linearno polarizovanog svetla propušten kroz meterijalnu sredinu može biti rotiran pomoću spoljašnjeg magnetskog polja postavljenog u pravom smeru. U svoju beležnicu je zapisao: „ Konačno sam uspeo osvetliti magnetske linije sile i da namagnetišem zrak svetla. ” To je dokazalo povezanost između magnetizma i svetlosti. U radu sa statičkim elektricitetom, Faradej je pokazao da se elektricitet u provodniku pomiče ka spoljašnjosti, odnosno da ne postoji u unutrašnjosti provodnika. To je zato što se u elektricitet raspoređuje po površini na način koji poništava električno polje u unutrašnjosti. Taj se efekt naziva Faradejev kavez. Ostalo Uredi Majkl Faradej (1917, A. Blejkli) Grob Majkla Faradeja na groblju „Hajgejt” u Londonu Imao je seriju uspešnih predavanja iz hemije i fizike na Royal Institution, nazvana The Chemical History of a Candle. To je bio početak božićnih predavanja omladini koja se i danas održavaju. Faradej je poznat po izumima i istraživanjima, ali nije bio obrazovan u matematici. No u saradnji sa Maksvelom njegovi su patenti prevedeni u metematički jezik. Poznat je po tome što je odbio titulu ser i predsedništvo u Kraljevskom društvu (predsedavanje britanskom kraljevskom akademijom). Njegov lik štampan je na novčanici od 20 funti. Njegov sponzor i učitelj bio je Džon Fuler, osnivač Fulerove profesorske katedre na katedri za hemiju kraljevskog instituta. Faradej je bio prvi i najpoznatiji nosilac te titule koju je dobio doživotno. Faradej je bio veoma pobožan i bio je član jedne male sekte unutar škotske crkve. Služio je crkvi kao stariji član i držao mise.[9] Faradej se 1821. oženio Sarom Bernar, ali nisu imali dece.[10] Kako se približavao pedesetoj godini smanjivao je rad i obaveze da bi u jesen 1841. primetio da rapidno gubi pamćenje i od tada njegov rad skoro potpuno prestaje. Preminuo je u svojoj kući u Hempton Kortu, 25. avgusta 1867. godine. Bibliografija Uredi Chemische Manipulation (1828) Faradeje knjige, sa izuzetkom Chemical Manipulation, bile su kolekcije naučnih radova ili transkripcije predavanja.[11] Nakon njegove smrti, objavljen je Faradejev dnevnik, kao zbirka nekoliko velikih svezaka njegovih pisama; te Faradejev žurnal, sa njegovim putovanjima sa Dejvi (1813—1815). Faraday, Michael (1827). Chemical Manipulation, Being Instructions to Students in Chemistry. John Murray. 2nd ed. 1830, 3rd ed. 1842 Faraday, Michael (1839). Experimental Researches in Electricity, vols. i. and ii. Richard and John Edward Taylor.; vol. iii. Richard Taylor and William Francis, 1855 Faraday, Michael (1859). Experimental Researches in Chemistry and Physics. Taylor and Francis. ISBN 978-0-85066-841-4. Faraday, Michael (1861). W. Crookes, ur. A Course of Six Lectures on the Chemical History of a Candle. Griffin, Bohn & Co. ISBN 978-1-4255-1974-2. Faraday, Michael (1873). W. Crookes, ur. On the Various Forces in Nature. Chatto and Windus. Faraday, Michael (1932—1936). T. Martin, ur. Diary. ISBN 978-0-7135-0439-2. – published in eight volumes; see also the 2009 publication of Faraday`s diary Faraday, Michael (1991). B. Bowers and L. Symons, ur. Curiosity Perfectly Satisfyed: Faraday`s Travels in Europe 1813–1815. Institution of Electrical Engineers. Faraday, Michael (1991). F. A. J. L. James, ur. The Correspondence of Michael Faraday. 1. INSPEC, Inc. ISBN 978-0-86341-248-6. – volume 2, 1993; volume 3, 1996; volume 4, 1999 Faraday, Michael (2008). Alice Jenkins, ur. Michael Faraday`s Mental Exercises: An Artisan Essay Circle in Regency London. Liverpool, UK: Liverpool University Press. Course of six lectures on the various forces of matter, and their relations to each other London; Glasgow: R. Griffin, 1860. The Liquefaction of Gases, Edinburgh: W. F. Clay, 1896. The letters of Faraday and Schoenbein 1836–1862. With notes, comments and references to contemporary letters London: Williams & Norgate 1899. (Digital edition by the University and State Library Düsseldorf)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! - Azurni princ - Ponjave koje trepte - Soneti Ceznje Pitigrilli je bio pseudonim Dina Segrea, (9. svibnja 1893. - 8. svibnja 1975.), talijanskog pisca koji je zarađivao za život kao novinar i romanopisac.[1] Njegov najzapaženiji roman bio je Cocaina (Kokain) (1921.), objavljen pod njegovim pseudonimom i stavljen na popis zabranjenih knjiga od strane Katoličke crkve zbog njegovog tretmana upotrebe droga i seksa. Prevedena je na nekoliko jezika i ponovno izdana u nekoliko izdanja. Pitigrilli je objavljivao romane do 1974. godine, godinu prije smrti. Osnovao je književni časopis Grandi Firme, koji je izlazio u Torinu od 1924. do 1938. godine, kada je bio zabranjen prema antisemitskim rasnim zakonima fašističke vlade. Iako je kršten kao katolik, Segre je u to vrijeme bio klasificiran kao Židov. Otac mu je bio Židov, a Pitigrilli se oženio Židovkom (iako su dugo živjeli odvojeno).[2] Radio je 1930-ih kao doušnik za OVRA-u, fašističku tajnu službu, ali je otpušten 1939. nakon što je razotkriven u Parizu. Pitigrilli je 1930-ih putovao Europom dok je održavao svoju kuću u Torinu. Njegovi napori, počevši od 1938., da promijeni svoj rasni status nisu bili uspješni, pa je interniran kao Židov 1940., nakon ulaska Italije u rat kao saveznika Njemačke. Pušten je iste godine, a anonimno je pisao u Rimu kako bi zaradio novac. Nakon što je 1943. pala Mussolinijeva vlada i Nijemci počeli okupirati Italiju, Pitigrilli je pobjegao u Švicarsku, gdje su mu se pridružile njegova druga žena (katolkinja) i njihova kći. Tamo su živjeli do 1947., a potom su se preselili u Argentinu. Segre i njegova obitelj vratili su se u Europu 1958. i nastanili se u Parizu, povremeno posjećujući Torino. Rani život i obitelj Dino Segre rođen je u Torinu. Majka mu je bila katolkinja, a otac Židov; kršten je kao katolik. Išao je u lokalne škole i na Sveučilište u Torinu, na Pravni fakultet, gdje je diplomirao 1916. Nakon sveučilišta provodio je vrijeme među književnim i umjetničkim krugovima u Parizu. Segre je imao kratkotrajnu vezu s pjesnikinjom Amalijom Guglielminetti. Godine 1932. oženio se Židovkom nakon što je zatrudnjela tijekom njihove veze. Vjenčali su se izvan Katoličke crkve. Imali su jednog sina Giannija Segrea. Do kasnih 1930-ih dugo su bili razdvojeni i živjeli su odvojeno, ali u Italiji nije bilo razvoda.[2] Pitigrillijev brak sa Židovkom bio je više od njegova vlastitog podrijetla ono što ga je u početku učinilo žarištem rasnih zakona iz 1938. godine. Do 1939. u dosjeima OVRA-e ga se spominje kao `židovski pisac.` [4] Tvrdeći da traži izuzeće od rasnih zakona za svog sina, Pitigrilli je 1938. tražio odluku o svom braku od Vatikana, koji je smatrao da nikada nije dogodilo, kao što se dogodilo izvan crkve. Presudili su da je njegova prva žena zapravo konkubina. U srpnju 1940. u Genovi, nakon što je već bio interniran kao Židov u Uscio, mali gradić u blizini, Pitigrilli se oženio odvjetnicom Linom Furlan iz Torina, koja je vodila njegov slučaj u Vatikanu. Katolkinja, kršila je zakone o rasnoj čistoći udajom za nekoga za koga se smatralo da je Židov.[2] Sredinom 1943. godine dobili su sina Piera Maria Furlana, koji je kršten kao katolik.[5] Karijera Kao mlada odrasla osoba, Segre je počeo raditi kao novinar i romanopisac u Torinu, centru književne kulture. Njegova rana iskustva u Parizu inspirirala su njegov najpoznatiji roman, Kokain (1921), objavljen na talijanskom jeziku pod pseudonimom `Pitigrilli`. Zbog njegovog prikaza upotrebe droga i seksa, Katolička crkva ju je navela kao `zabranjena knjiga`.[6] Prevedena je na brojne jezike, ponovno tiskana u novim izdanjima i postala klasik. Kokain je utvrdio Pitigrilija kao književnu figuru u Italiji. Na engleski je preveden tek 1933. godine; ponovno je izdano 1970-ih, a izdanje New Vessel Pressa zakazano je za rujan 2013. New York Times je napisao: “Ime autora Pitigrillija... toliko je poznato u Italiji da je gotovo sinonim za `zločest` … Čudimo se samo što neki poduzetni prevoditelj neke svoje knjige nije prije učinio dostupnima na engleskom.”[6] Alexander Stille, koji je dokumentirao kasniju suradnju Segrea s fašističkom vladom (vidi dolje), napisao je: Pitigrilli je vrlo amblematična zaboravljena ličnost, `poète maudit` Italije 1920 -ih; njegova cinična komična satira opisuje razočarani svijet koji je uslijedio nakon Prvog svjetskog rata i pokazao se plodnim za trijumf fašizma.`[6] Segre je 1924. osnovao književni časopis Grandi Firme, koji je privukao veliku čitateljsku publiku mladih literata. Mladi pisci i ilustratori u usponu imali su radove u časopisu. Redizajniran od strane Césara Civite, časopis je radio do 1938., kada je fašistička vlada Benita Mussolinija zabranila publikacije u vlasništvu Židova prema antisemitskim rasnim zakonima. Pitigrilli je bio zapažen kao aforističar. Među njegovim najpoznatijim aforizmima su `Fragmenti: providonosni izvor za pisce koji ne znaju kako sastaviti cijelu knjigu` i `Gramatika: komplicirana struktura koja poučava jezik, ali ometa govor`. Fašizam i Drugi svjetski rat Od 1930. Segre je počeo putovati po Europi, boraveći uglavnom u Parizu s kratkim razdobljima u Italiji. Godine 1936. fašistička je vlast spriječila pretisak njegovih knjiga iz moralnih razloga. U želji da se pridruži Fašističkoj stranci, pisao je izravno Mussoliniju 1938. godine.[2] U to vrijeme već je radio kao doušnik OVRA-e, tajne službe fašističke vlade. Davao je podatke o antifašističkim židovskim piscima u svom krugu, kao i o židovskoj rodbini. OVRA ga je razriješila 1939., nakon što je razotkriven u Parizu kada je francuska policija pronašla dosje s njegovim imenom u stanu Vincenza Bellavie, tamošnjeg direktora OVRA-e.[2] Unatoč svom radu za vladu, Pitigrilli je počeo biti proganjan kao Židov. Njegove knjige su bile zabranjene, kao i njegov časopis, a nije mogao pisati za druge časopise. U lipnju 1940. Italija je ušla u rat kao saveznica nacističke Njemačke. Torinska policija uvrstila je Pitigrilija na popis `opasnih Židova` koji će biti internirani na jugu Italije u Apuliji. On i njegov odvjetnik uspjeli su promijeniti mjesto zatočeništva u Uscio, gradić u blizini rivijere udaljen dva sata od Torina. [2] Pitigrilli je izravno apelirao na vladu za oslobađanje iz unutarnjeg izgnanstva, te je oslobođen do kraja godine. Do 1941. otišao je u Rim, gdje je anonimno napisao filmski dijalog kako bi zaobišao rasni zakon i na neki način zaradio za život. Ponovno je ponudio svoje usluge OVRA-i, rekavši da će mu status progonjenog Židova pružiti pokriće. Tražio je da mu se potvrdi arijevski status, budući da je kršten kao katolik. Nikada nije ponovno primljen, niti je dobio promjenu u svom rasnom statusu.[5] U srpnju 1943. pao je Mussolinijev fašistički režim. Šest tjedana kasnije Nijemci su okupirali Italiju, a Pitigrilli je pobjegao u neutralnu Švicarsku. Njegova žena i kći, koje su zabilježene kao katolkinje, mogle su otvoreno putovati i tamo su mu se pridružile. U Švicarskoj su živjeli do 1947. i nakon završetka rata.[5] Poslijeratne godine 1948. Segre i njegova obitelj preselili su se u Argentinu, tada pod vlašću Juana Peróna. Tu su ostali deset godina. Nastavio je pisati, ali nije imao romane objavljene u Italiji od 1938. do 1948. godine. Godine 1958. Pitigrilli se ponovno preselio s obitelji, vraćajući se u Europu živjeti u Pariz. Povremeno je posjećivao svoju kuću u Torinu koju je uspio zadržati. Nastavio je pisati i objavljivati ​​romane kao Pitigrilli do 1974. Umro je u Torinu 1975. godine. Nakon njegove smrti, njegovi Dolicocefala Bionda i L`Esperimento di Pott, dva rana romana, ponovno su izdani u jednom izdanju 1976. s uvodom poznatog talijanskog autora Umberta Eca. Eco je napisao: “Pitigrilli je bio ugodan pisac – pikantan i brz – poput munje.”[6] Suradnja s fašističkim režimom Godine 1991. Alexander Stille objavio je Dobrohotnost i izdaja: Pet talijanskih židovskih obitelji pod fašizmom. Stille dokumentira kako je Pitigrilli djelovao kao doušnik fašističke tajne policije OVRA tijekom 1930-ih, do 1939. godine.[3] Stille je primijetio da je fašistička tajna policija koristila obavještajne podatke iz tih razgovora kako bi uhitila i procesuirala antifašističke židovske prijatelje i rođake Pitigrillija.[2] Stille je koristio mnoge dokumente i izvještaje članova tajnog antifašističkog pokreta Giustizia e Libertà (Pravda i sloboda) koji je djelovao u Torinu. Talijanska poslijeratna vladina komisija koja istražuje suradnike i OVRA-u zaključila je o piscu: `...posljednja sumnja (da je Pitigrilli doušnik OVRA-e broj 373) nije mogla izdržati nakon nedvosmislenih i kategoričnih svjedočanstava... o susretima i povjerljivim razgovorima koji su se vodili isključivo s Pitigrilli.`[3] Djela Čovjek koji je tražio ljubav kokaina (1921.) Dolicocefala Bionda (1936.) Le Amanti. La Decadenza del Paradosso (1938.) La Piscina di Siloe (1948.) La moglie di Putifarre (1953.) L`esperimento di Pott Mammiferi di Lusso Amore a Prezzo Fesso (kratke priče, 1963.) [7] La Donna od 30, 40, 50, 60 godina (1967.)[7] L`Ombelico di Adamo. Peperoni dolci (1970.) [7] Sette delitti (1971.)[7] Nostra Signora di Miss Tif (1974.)[7]

Aleksandar Nenadovic- Mirko Tepavac Secanja i komentari Radio B92, 1998. Mek povez, 255 strana, ilustrovano. POSVETA I POTPIS MIRKA TEPAVCA! RETKO! Mirko Tepavac `Beli` (Zemun, 13. 8. 1922 – Beograd, 28. 8. 2014) je bio aktivista komunističke omladine u vreme kraljevine Jugoslavije, partizanski borac i ilegalac u drugom svetskom ratu, te visoki državni funkcioner SFRJ. Obavljao je funkciju jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, sa koje je smenjen tokom čistke `liberala` u Srbiji 1972. godine. Od 1990-ih godina piše knjige. Predratna biografija Glavni članak: SKOJ Rođen je 13. 8. 1922. godine u Zemunu. Kao šesnaestogodišnjak je 1939. prvi put uhapšen i batinan od strane policije, zbog veza sa komunističkom omladinom. Gimnaziju je učio u Zemunu, ali nakon odluke ministarstva Prosvete o `isterivanju iz svih škola na teritoriji Uprave grada Beograda` (zbog komunizma!) morao je nastavi školavanje u Sremskoj Mitrovici i Beloj Crkvi.[1] Drugi svetski rat Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije Ulazak jedinica 36. vojvođanske divizije u oslobođeni Irig novembra 1944. Wikiquote „U Partiji, koja je bila na čelu antifašističkog pokreta, vladao je partizanski, vojnički moral, a u domenu partizanskog uticaja – “ratni komunizam”. Bila su stroga merila požrtvovnosti i lične hrabrosti, rigidne discipline preuzete iz iskustva doratne ilegale. Na vrhu te skale vrednosti bilo je “držanje pred neprijateljem”. Sve po cenu života. Surovo, ali da tako nije bilo, teško da bismo pobedili.[2]“ Nakon napada Nemačke na SSSR, u julu 1941. godine iz Zemuna prelazi u okupiranu Srbiju i pridružuje se prvoj četi Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga po zadatku SKOJ-a ponovo prelazi u Zemun da radi na organizovanju pokreta otpora kao ilegalac. Odlazio je na ilegalne sastanke, smeštao i krio ljude, tehniku i oružje. Član je Komunističke partijae Jugoslavije od 1942. godine. Uhapšen je u noći 12. avgusta 1942. upadnom ustaške policije u porodični stan.[1] Isledovao ga je lično Nikola Francetić, veteran zagrebačke antikomunističke policije, brat Jure Francetića, komandanta zloglasne `Crne legije`.[1] Od njega je traženo da otkrije identitet vođe gradskog komiteta Skoja, `Cvikeraša`, što nije učinio: Wikiquote „Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali... Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce... pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio.[1]“ (Zapisnik sa saslušanja službenice ustaškog prekog suda Zdenke Vagnes pred organima UDB-e, juna 1952.) Nakon nekoliko meseci strahovitog mučenja u ustaškim zatvorima po Sremu, pušten je krajem decembra 1942, na intervenciju brata domobranskog oficira, koji potom i sam prelazi u partizane.[1] Početkom 1943. godine preko Srema je otišao u Bosnu u vojvođanske partizanske jedinice. Tepavac je, zbog `nejasnoća` oko njegovog puštanja, prvo raspoređen kao puškomitraljezac u sastavu vojvođanske brigade u Bosni. Potom je unapređen na dužnost zamenika političkog komesara odreda, brigade, a na kraju i 36. vojvođanske divizije. Njegova divizija je tokom 1943-1944. godine vodila teške borbe sa elitnom nemačkom SS divizijom Princ Eugen po Bosni, a septembra 1944. godine prelazi u Srbiju gde sa lakoćom razbija Kalabićeve četnike, `potpuno nesposobne da se suprotstave`.[1] Njegova jedinica je potom prešla Savu i nastavila sa oslobađanjem mesta po Vojvodini, nakon čega je učestvovala na Sremskom frontu. Nosilac je `Spomenice boraca 1941`. Period SFRJ Glavni članci: Savez komunista Vojvodine i Čistka liberala u Srbiji Posle rata se nalazi na funkcijama člana Glavnog odbora Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Zrenjaninu i Pančevu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, sekretara Saveta za prosvetu i kulturu NR Srbije. Sredinom 1952. godine predao je izveštaj o `nacionalnoj politici` i represivnoj politici UDB-e u Vojvodini, u kojem je naveo i neselektivno streljanje nekoliko stotina pripadnika nacionalnih manjina, najviše Mađara u nekoliko sela u Bačkoj, nakon oslobođenja. Ubrzo potom, o njemu je provedena opsežna policijska i partijska istraga kojom se pokušavala otkriti njegova `izdaja` u ustaškom zatvoru. Decembra 1952. godine oslobađajućim nalazom Centralnog komiteta KPJ odvačene su sve takve sumnje kao neosnovane.[1] Bio je direktor Radio Beograda u periodu od 1955. do 1959. godine. Ambasador FNRJ u NR Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969. godine. Direktor i glavni urednik lista „Politike“ i član CK SK Srbije, od 1965. do 1967. godine. Predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, od 1965. do 1967. godine i ministar inostranih poslova od 25. 4. 1969. do 1. 11. 1972. godine. Početkom sedamdesetih godina 20. stoljeća, Tepavac je u 50. godini života, nakon `čistke liberala`, odnosno srpskog republičkog rukovodstva, otišao u penziju, zajedno s Markom Nikezićem.[2] Tito je 1971. godine odbio njegovu prvu ostavku, a nakon druge ostavke, oktobra 1972. godine, tražio mu je da ostane na dužnosti do kraja mandata, na šta Tepavac nije pristao.[1] Postjugoslovenski period Glavni članak: Raspad SFRJ Povodom uloge Srbije u ratu u Hrvatskoj 1990-ih je rekao: Wikiquote „Srbija je očistila Hrvatsku od Srba. Sama Hrvatska, ako je i želela, to ne bi smela ni mogla da učini da Srbija nije podigla Srbe protiv njihove hrvatske domovine... Hrvatska ne može jedina odgovarati za taj greh Srbije, ali može i mora ispraviti vlastite grehe prema Srbima.[3]“ Nakon raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine sudjelovao je na više ex-jugoslavenskih antiratnih skupova u zemlji i inozemstvu. U tom je vremenu objavio više članaka u beogradskom časopisu Republika, Našoj Borbi i Danasu. Za predsjednika Evropskog pokreta u Srbiji bio je izabran 1994. godine. 2012. godine, u 91. godini života objavio je knjigu sećanja pod naslovom `Moj drugi svetski rat i mir`. Muž je glumice Renate Ulmanski.

Dr Danilo Gregoric - Samoubistvo Jugoslavije Poslednji cin jugoslovenske tragedije Drugo, nepromenjeno izdanje Jugoistok, Beograd, 1942. Mek povez, 295 strana, ilustrovano. RETKO! Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

45256) DEUTSCHLAND IM ORIENT NACH DEM BALKAN KRIEG , Dr. Ernst Jaeckh , Martin Morikes Velag Munchen 1913 , Der Balkankrieg hat wenige Monate gedauert und er scheint zu Ende zu gehen, ohne daß er zu einem Kontinentalkrieg aus gewachsen wäre und ohne daß er gar zu einem Weltkrieg lawinen artig sich fortgewälzt hätte. Und dennoch dürfen wir von diesem „lokalen Balkankrieg wiederholen, was Goethe unter dem Ein druck eines kontinentalen Kanonendonners vor 120 Jahren ge sprochen und geschrieben hat (am 19. September 1792 nach der Schlacht bei Valmy): „von hier aus und heute geht eine neue Epoche der Weltgeschichte aus, und ihr könnt sagen, ihr seid dabei gewesen! Von diesem „lokalisierten Balkan krieg gehen in Wirklichkeit weltgeschichtliche Entwicklungen und weltwirtschaftliche Verschiebungen aus glücklicherweise nicht zum Schaden, sondern zugunsten Deutschlands. Dieser Balkankrieg hat nicht zu einer gefährlichen Verschärfung der weltbewegenden Antithese geführt, sondern er hat im Gegen teil eine erfreuliche Synthese bisheriger Gegensatze gebracht. Rat na Balkanu trajao je nekoliko meseci i čini se da je završen, a da nije prerastao u kontinentalni rat, a da se čak i nije pretvorio u lavinu i u svetski rat. Pa ipak, iz ovog `lokalnog balkanskog rata možemo ponoviti ono što je Gete rekao i napisao pre 120 godina (19. septembar, 1792, nakon bitke kod Valmija):` odavde i danas je nova Epoha svetske istorije, i možete reći da ste bili tamo! Srećom, ovaj `lokalizovani balkanski rat` ne šteti svetsko-istorijskim kretanjima i pomacima u svetskoj ekonomiji, već u korist Nemačke. Ovaj balkanski rat nije doveo do opasnog intenziviranja antiteze koja trese svet, već naprotiv, doveo je do ugodne sinteze prethodnih suprotnosti. o autoru : Rođen je u Nemačkoj Tokom Prvog svetskog rata, Jaek je bio jedan od glavnih propagandista nemačko-turskog saveza i radio je za Eugena Mittvocha i njegovu Nachrichtenstelle fur den Orient. Godine 1920. osnovao je Deutsche Hochschule fur Politik, ključni liberalni think tank u Vajimarskoj Republici. Kao snažan anti-nacista, emigrirao je u Britaniju 1930-ih. Godine 1932. postao je međunarodni direktor novoosnovanog društva Nev Commonvealth. Godine 1940. preselio se u SAD, gdje je postao profesor na Kolumbijskom univerzitetu i 1948. osnovao Kolumbijski institut za Bliski istok. Zapamćen je kao autor i akademik. Promovisao je Nemacko-turski savez (1908-1914) i osnovao Nemačko- tursku asocijaciju 1912. godine. Postao je profesor turske istorije na Univerzitetu u Berlinu 1914. godine. Ernst Jackh bio je član diplomatske sluzbe tokom Prvog svetskog rata i sa Friedrich Naumann, organizovao je liberalni pokret u Nemačkoj (1902-1912). Jackh je emigrirao u Britaniju i bio na poziciji međunarodnog direktora Nev Commonvealth Instituta sve do 1940. godine, kada je postao profesor javnog prava i vlade na Columbia Univerzitetu , specijalizovan za politiku Nemačke na Balkanu i Bliskom istoku. mek povez, retko prvo izdanje , format 14 x 21,5 cm , nemački jezik, manje oštećenje u dnu naslovne korice , na marginama tragovi olovke, 159 strana,

predrag peđa milosavljević je ilustrovao ovo prvo izdanje: Prvo izdanje iz 1951. godine. Crteži, inicijali i naslovna strana . nadrealizam - ističnog pesnika u maniru avangarda zenit vinaver matić mikac tumbe vane bor oko 96 strana B5, POTPIS NA PRVIM STRANAMA, INAČE VRLO DOBRO Još prije priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine surađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umjetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umjetnina beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalijepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isječci. Iz 1930. godine potječe i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lijepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isječke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, surađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografirao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vrijeme Drugoga svjetskog rata neko je vrijeme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao ravnatelj filmskog poduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga djela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gdje je i umro 1985. godine.