Kabel od 3 metra Ocuvano

Neispravan! Odjednom prestao da radi. Nije nosen kod majstora. Kabl zasecen sto se vidi na jednoj od slika. Saljem najeftinijom varijantom po kupca. Ako imate dodatnih pitanja, rado cu vam odgovoriti.

VSEVOLOD JOVANOVIĆ - U SVETU ELEKTRONIKE RADIO, TELEVIZIJA, RADAR IZDAVAČ: NOVO POKOLJENJE BEOGRAD 1952 STRANA: 446 TVRDOG POVEZA SA POHABANIM ZAŠTINIM OMOTOM DIMENZIJA. 23 CM STANJE: FAKSIMIL, UNUTRAŠNJOST VEOMA OČUVANA, OCENA. 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, 338

Stanje: Novo

Stari kasetofon Kansai model KS-939 Prodaje se kao neispravan. Nema napojni kabl. Nije proban, mozda je i delimicno ispravan. Ima radio. Teleskopska antena se izvlaci ali joj vrh ispadne pa mora da se vrati. Dugmici OK. Nedostaje providna plastika preko dela koji pokazuje na kojoj stanici je radio. Ima mogucnost za baterije. Ide bez baterija. Boja crna - pogledati slike. kljucne reci za pretragu Kansai kansi kansaj cansai japan japanska tehnika japanski radio kasetofon japansko radio cassette casete recorder rekorder 50 watts wats vat vats p.m.p.o. pmpo xbs x b s wat vats fm modeli KS 939 k s am dc 6v adudio tehnika muzika muzicki stub kasetoffoni kasetofoni povoljna jeftino plastika plasticni radijo casetofon tehnike tehnika audio audijo zvuk zvucna muzika muzicka muzicko pesme za pesmu za pesme teleksopska antena antene crna crni

Velimir Živojinović : IZ KNJIŽEVNOSTI I POZORIŠTA , Knjižarnica Rajkovića i Ćukovića Beograd 1928, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 3; nedostaje prva korica. Велимир Живојиновић Масука, односно — како се сâм потписивао — Massuka (1886 — 1974) био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Својим позоришним радом Масука је задужио и ужи завичај — Доњу Јасеницу (Велику Плану и Смедеревску Паланку. (У Паланци био управник позоришта и режирао 18 представа до одласка у Ниш). Масукино име носи аматерско позориште у Великој Плани. Рођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани, од оца Мате и мајке Злате. Goдину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. Током Првог светског рата је радио у војној цензури и повлачио се са српском војском 1915. године преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Сан Ђованија. Опорављајући се од тежег запаљења плућа након повратка из Сан Ђованија 1916. бива заробљен у Улцињу и одведен у логор Болдогасоњ у Мађарској, данашњи Фрауенкирхен у Аустрији. У логору је остао до јесени 1918. године. Након рата радио је као наставник у Четвртој мушкој гимназији у Београду, а затим прешао у Народно позориште у Београду. Од 11. новембра 1924. до 21. августа 1925. био је управник Народног позоришта у Београду. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха“, а новембра 1919. са Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао“ у којем је објављивао позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Са Боривојем Недићем превео је Шекспирове „Зимску бајку“ и „Ромеа и Јулију“. Једно време био је директор драме Народног позоришта у Нишу, а током Другог светског рата радио је као редитељ Народног позоришта у Београду. Режирао је Молијеровог „Тартифа“, у којем су играли Страхиња Петровић, Олга Спиридоновић и Љубинка Бобић. У браку са супругом Даницом, рођеном Радмиловић 1893, имао је сина Бранимира Живојиновића, германисту и преводиоца. Књижевни рад збирка песама „Ведре и тамне ноћи“ (1922) драме „Станица“ и „Човек снује...“ (1927) песничка збирка „Одблесци у ноћи“ (1928) збирка критика „Из књижевности и позоришта“ (1928)

Strujni kabl (ili kabel/kabal,kako neko kaze) za razne kucne aparate,tipa kasetofona,radio aparata,televizora,Sony play station-a,punjaca za baterije (Canon,Casio,Fuji,Nikon,Olympus,Panasonic,Pentax,Sony...),neke stampace,skenere i drugu kompjutersku opremu,itd.Pogledajte ulaz (deluje kao dva spojena kruga). NIJE za manje aparate,tipa elektricnog brijaca,masinice za sisanje/trimera i slicno. Crne boje,duzine oko 150 cm (tj. jedan ipo metar). Ocuvan,ispravan. Svi kablovi su testirani (probani) i ispravni su (rade). Mozda jedan-dva imaju neku fleku od farbe.

Sta da radim Lenjin jako lepo ocuvana

Mark Twain : SKICE I PRIPOVETKE , Izdanje EOS Beograd 1938 , str. 96, mali format. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabano. Američki pisac Mark Tven rođen je 1835. godine, u saveznoj državi Misuri, pod imenom Samjuel Langhorn Klemens. Detinjstvo je proveo u gradu Hanibalu na obali reke Misisipi. Nakon očeve smrti napušta školu i počinje da uči štamparski zanat, a zatim kormilarski posao kojim će se baviti sve do početka građanskog rata 1861. godine. Pseudonim Mark Tven nastao je upravo u danima kada je kao kormilar plovio Misisipijem, a ova fraza se odnosila na termin koji su brodari koristili za označavanje dubine reke bezbedne za plovidbu parobroda. U građanskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac u konjici Konfederacije, radio je u rudniku srebra, a 1862. postaje novinski dopisnik i počinje da koristi pseudonim pod kojim će postati poznat. Pored brojnih književnih radova, Tven je ostao upamćen i kao jedan od najvećih američkih humorista. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se: Doživljaji Toma Sojera, Doživljaji Haklberija Fina, Jenki na dvoru kralja Artura i Kraljević i prosjak. Osim po književnim delima, Tven je ostao upamćen i kao borac za ljudska prava i veliki poštovalac nauke i tehnologije. Bio je veliki prijatelj Nikole Tesle, u čijoj su laboratoriji provodili mnogo vremena. Umro je 21. aprila 1910. godine u Njujorku, tri godine nakon što je primio počasni doktorat Oksfordskog univerziteta.

Nikola Šop : OD RANIH DO KASNIH PIJETLOVA, Srpska književna zadruga 1939, tvrdi povez, str. 96. Savremenik Srpske književne zadruge broj 33, kolo 9. Poezija. Očuvanost 4-; ima posvetu. Šop, Nikola, hrvatski književnik i prevoditelj (Jajce, BiH, 19. VIII. 1904 – Zagreb, 2. I. 1982). Diplomirao komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1931. Prve pjesme objavio je u Anđelu čuvaru (1918). Do II. svjetskog rata radio je u Beogradu kao gimnazijski profesor latinskog jezika. Za bombardiranja Beograda 1941. teško ranjen, preselio se u Zagreb, gdje je radio kao korektor, a od 1949. kao znanstveni suradnik JAZU sa zadaćom da prevodi hrvatske latiniste (preveo je djela Jana Panonca, J. Šižgorića, Đ. Ferića, I. Đurđevića, K. Pucića, M. P. Katančića i dr.). Nakon studije Knjiga o Horaciju (1935) objavio je i knjigu prepjeva Iz lirike starog Rima (1950) s prijevodima Katula, Propercija i Tibula. Vodio je korespondenciju s francuskim pjesnikom F. Jammesom i engleskim pjesnikom W. H. Audenom, koji je prevodio njegovu liriku. Djelo N. Šopa u znaku je intimističkih meditacija. U tom se tijeku mogu razdvojiti dvije različite, ali komplementarne faze. U prvom razdoblju, od Pjesama siromašnog sina (1926) do zbirke Za kasnim stolom (1943), Šop progovara o »prizemnoj egzistenciji« očitujući ljubav i razumijevanje za svijet malih stvari, bukoličkih ugođaja, običnih zbivanja i skromnih istina. Međutim, iza tog svijeta običnosti i prividne banalnosti sluti se viši, skriveni transcendentalni smisao, a obične i skromne stvari postaju znamen božanskoga reda. Takva ga duhovna dispozicija dovodi u vezu s koncepcijom religioznosti Franje Asiškoga. Stavljajući u središte lirskog interesa statične, kontemplativne slike, pastoralni repertoar motiva, asketski senzibilitet, duhovni ideal siromaštva i božansku antropologiju Isusa u dnevnim situacijama, u najboljoj zbirci toga razdoblja Isus i moja sjena (1934) Šop afirmira »čedni katolicizam«, jednostavna izraza, bez ukrasa i retoričkih bravura. Šopove kratke proze, okupljene u zbirci Tajanstvena prela (1943), tematiziraju fantastične ugođaje i čudesne doživljaje preuzimajući najčešće kôd legende, pučke predaje i bajke. Lirska proza Predavanje o dimovima iz knjige Tajanstvena prela prijelazna je u njegovu pjesništvu, pa se od 1950-ih sve intenzivnije upuštao u filozofske meditacije o fenomenologiji nastajanja stvari i dinamici beskraja svemira. U drugoj se fazi, od svijeta prizemnosti i gotovo pastoralnih ugođaja okreće astralnim prostorima, svemirskim visinama, beskonačnosti i vječnosti te spoznaji nepoznatih svjetova (Kućice u svemiru, 1957; Svemirski pohodi, 1957; Astralije, 1961; Dok svemiri venu, 1975; Nedohod, 1979). Izraz se mijenja i postaje hermetičniji i apstraktniji, u potrazi za novim riječima koje bi morale izražavati nova svemirska ostvarenja. Na tom putu otkriva i bezdan vlastitoga bića: put u nutrinu, u „nedoživljene samoće“. Spjev Tremenda (Mogućnosti, 1961; Kolo, 1964), „spjev jeze i grohota“, govori o doživljaju praznine i izgubljenosti te o rasapu puti i ideje ljepote. U poemama Osvajanje kocke (1974) i O kugli (1974) Šop mijenja prostornu koncepciju doživljaja, povezujući oblike i sfere s ljudskim stanjima i životnim situacijama. Lirika te faze nastavlja se na svemirske uzlete S. S. Kranjčevića i T. Ujevića, ali u hrvatsku kozmičku poeziju unosi i nove akcente: neobično bogatstvo imaginacije, jezičnu invenciju i originalnu simboliku. Izraz je reduciran, geometriziran; smislovi tek naslućeni. Dramski tekstovi i pjesnički dijalozi imaju više poetske nego scenske kvalitete (Pompejanska balada, 1961; Drijada, 1964; Vječni preludij, 1971; Izgubljeni Arijel, 1972; Pjesnikovi rasprodani prostori, 1974; Bosanska trilogija, 1980; Kroz vrevu stećaka, 1987). Djelujući izvan pomodnih struja i tendencija, Šop je izgradio originalan i prepoznatljiv pjesnički izraz koji ga uvrštava u vrh hrvatske poezije te privlači pozornost mnogih hrvatskih i inozemnih kritičara. Poezija mu je prevedena na više stranih jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo 1970.

SPUNK novosti 1 / 1984 Izdavač: Marketprint, Novi Sad Godina izdanja: 1984 Format: 200 x 295 mm Povez: Meki, broširano Pismo: Latinica Broj strana: 84 Napomena: Vanredno, tromesečno izdanje Stripoteke VRhunska strip revija Jgoslovenskih autora Izlazila od 1984 do 1985 BRANISLAV KERAC Branislav Kerac - Bane (rođen 7. septembra 1952. u Novom Sadu) je srpski crtač stripa, scenarista, ilustrator. Bio je jedan od prvih domaćih crtača stripova koji je bio zaposlen sa punim radnim vremenom u novosadskom Dnevniku. Stripovi mu se objavljuju širom sveta, a istoričari stripa ga smatraju za najuticajnijeg srpskog i jugoslovenskog crtača modernog doba. Dobitnik je Specijalnog priznanja za doprinos srpskom stripu 2005. na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu. Debitovao je serijalom „Poručnik Tara“ sa scenaristom Svetozarom Obradovićem u Zlatnom klikeru (1975). Enormnu popularnost je stekao tokom osamdesetih godina 20. veka kada je bio najznačajniji autor Ju strip magazina, Eks almanaha, kao i „Dnevnikovih“ i „Forumovih“ izdanja. Radio je najviše po scenarijima Svetozara Obradovića, Gordana Mihića, Petra Aladžića, Slavka Draginčića, Marka Hamila (Luk Skajvoker iz „Zvezdanih ratova“) i sopstvenim. Kerčevi najpoznatiji originalni stripski serijali su: „Poručnik Tara“, „Kobra“, „Bili D Pljuc“ („Billy The Pljuc“), „Ket Klou“ („Cat Claw“), „Oliver“, „Troje nesalomljivih“, „Partizan Goran“, „Balkan Ekspres“, „Keli Brando“ („Kelly Brando“) i „Nindža“. Licencno je crtao „Tarzana“ i „Velikog Bleka“,[1] a pod pseudonimom H. M. Baker za američke izdavače i serijale „Ghost“ i „The Black Pearl“. Sa „Ket Klou“ je osvojio skandinavske zemlje i pojavio se u još desetak zemalja širom sveta. Kerac je nacrtao ogroman broj naslovnih strana za druge strip junake (od kojih neke sam nikada nije crtao). Najveći broj strana objavljeni su u Lunov magnus stripu i Zlatnoj seriji za Malog rendžera, Kena Parkera, Kapetana Mikija i Velikog Bleka. ***Odlično očuvano***

Petar S. Petrović : ROĐA , Srpska književna zadruga 1934, tvrdi povez, str. 166. Roman. Očuvanost 4-; ima posvetu. Савременик Српске књижевне задруге. коло 4 ; књ. 15 Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) bio je književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata.

Frano Alfirević: PESME, SKZ Beograd 1934, tvrdi povez, str. 144. Očuvanost 4-; ima posvetu na predlistu. Savremenik Srpske književne zadruge. ALFIREVIĆ, Frano, pjesnik, prozni pisac i prevodilac (Zadar, 11. IX 1903 — Zagreb, 2. II 1956). Obitelj A. potječe iz sela Podgrađe (nekadašnja Poljička Republika) i nazivala se Gerončić. Njezin odvjetak preselio se u doba mletačke vladavine u Kaštel-Sućurac. U vrijeme francuske okupacije Dalmacije jedan član obitelji dobio je nadimak »alfiere« (tal. zastavnik), pa je po njemu cijela obitelj dobila ime. Franini roditelji su Josip, sudski činovnik, i Lucija, rođ. Gatić. A. je osnovnu školu polazio u Kotoru (1909–1913), gimnaziju s prekidima u Kotoru i Dubrovniku, a ispit zrelosti položio je 1922. u Kotoru. Poslije petog razreda gimnazije plovio je pola godine kao ložač na brodu. Od 1922. studirao je, a 1926. diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu slavistiku, francuski jezik i knjilževnost. Radio je kao činovnik u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu (1926/1927); bio je privremeni predmetni nastavnik na gimnaziji u Trebinju (1927) i I realnoj gimnaziji u Sarajevu (1928), gdje je doskora suplent te profesor (1929–1935). U međuvremenu je sa stipendijom francuske vlade boravio 9 mjeseci u Montpellieru, a 1934. je u Grenobleu, Parizu i Bretagni. Proučavao je život bretonskih ribara te je o njima napisao raspravu koja je u Francuskoj objavljena i nagrađena. God. 1935. predaje na gimnaziji u Beogradu, 1936. na gimnaziji u Zemunu, a od 1937. na ženskoj realnoj gimnaziji u Sarajevu. Uoči rata je na vojnoj dužnosti kao četni pisar. God. 1941. i 1942. je profesor na II ženskoj realnoj gimnaziji i Državnoj prvoj muškoj realnoj gimnaziji u Zagrebu. Od rujna 1942. do svibnja 1945. je upravitelj knjižnice pri Ministarstvu narodne prosvjete u Zagrebu. Od kraja 1945. do umirovljenja 1947. predaje na I muškoj gimnaziji, II klasičnoj i V nižoj gimnaziji u Zagrebu. — Književnim radom počeo se baviti već u višim razredima srednje škole. Prvu pjesmu Spleen objavio je u listu Mlada Jugoslavija (1922, 3), a prvu kritiku Pitigrilli u Savremeniku (1923, 3). God. 1934. izlazi mu u Beogradu prva zbirka Pesme, a drugu zbirku, More i daleki gradovi, objavio je u Zagrebu 1941. i za nju dobio nagradu Državnog zavoda za narodnu prosvjetu (1942). God. 1942. izlazi mu u Zagrebu knjiga Putopisi i eseji.

Spot BD n° 10 - avril 1987 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 84 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 5-. Vidi slike. Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spot BD n° 9 - mars 1987 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 84 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 4+. Vidi slike. Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spot BD n° 12 - juin 1987 Informativni francuski magazin o stripovima. Izdanje Dargaud Naslovnice radili čuveni autori stripa: Bilal, Jacobs, Morris, Mezieres... Izdavač: Dargaud Broj strana: 84 Meki povez Biblioteka: Spot BD Skladište: DU Ocena: 4+. Vidi slike. Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Strip album A4 formata,60 strana u boji, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi stripa rado ću vam odgovoriti ! Bube vam nikad nisu izgledale privlačnije... Biografija Tihomir Čelanović Tihomir Čelanović Tihomir Čelanović (rođen 1977. godine u Beogradu, a detinjstvo je proveo u Kotoru) diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Ilustrovao je na desetine knjiga, slikovnica i udžbenika, crta stripove, bavi se animiranim filmom i muzikom –sa suprugom Martom Vlahović svira u akustičnom bendu Alhambra. Njegove stripove i ilustracije objavljivali su časopisi Politikin zabavnik, Striper, Lavirint, Bager, Zvono, Patagonija, Politika, Veliko dvorište, Maxim, Grafička zavera, Strip Pressing, Strip Vilajet, Vreme, Aargh! (Češka), Nonzi (Italija). Radio je za izdavačke kuće Klett, Pčelica, Draganić, Kreativni centar, Mah, Odiseja, Medicina Nucleare (Italija), Soleil Productions (Francuska), Septième choc (Francuska), 12Bis (Francuska) i druge. Imao je nekoliko samostalnih izložbi, kao i veliki broj grupnih – u Kotoru, Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Parizu i Angulemu (Francuska). Nagrade i priznanja: prva nagrada na Međunarodnom konkursu za ilustraciju „La città del 2000“ za kratki strip Equinox, koju dodeljuje italijanska Accademia Pictor u Torinu; nagrada „Neven”, 2007, nevladine organizacije Prijatelji dece Srbije, za ilustracije knjige Radomira Putnikovića Basne (Kreativni centar, 2007); Gran pri beogradskog Salona stripa 2010, za kratki strip Boris Bagecki – A ti kao ne znaš. Neki od stripova koje je Čelanović crtao nisu objavljeni na srpskom jeziku. Najznačajniji pojedinačni stripovi i albumi su Kfatoliperazus (zbirka kratkih stripova, Medicina Nucleare, 2001); strip-album Eudora: svitanjem počinje zvuk (Mah; Medicina Nucleare, 2002); album Trum et l’oeuf de Tai (Soleil Productions, 2005), po scenariju Delfin Riu; strip-album Taxi (Septième choc, 2008), rađen po istoimenom filmu u produkciji Lika Besona; Vekovnici. 2, Pasji životi (System Comics, 2008), po scenariju Marka Stojanovića; Vekovnici. 0, Bajka i druge istine (System Comics, 2010), scenario Marko Stojanović; strip-album Le Diurne 1: Wölfel von Ulf (12Bis, 2011), po scenariju Erika Korbirana, kolorista Nikola Vitković. Za Odiseju je ilustrovao veliki broj knjiga, uglavnom romane: Majkl Lorens, Duh iz Piškilišta (2007); Džeklin Vilson, Ilustrovana mama (2008); Majkl Lorens, Ukleti klozet (2008); Majkl Lorens, Slindžac (2009); Džeklin Vilson, Tajne (2010); Majkl Lorens, Povampirena guska (2010); Robert Takarič, Šest i po najgorih muvanja od postanka sveta (2010), knjiga kratke proze; Ivona Bžezinova, Začarana učionica (2010); Majkl Lorens, Gologuzan (2010); Majkl Lorens, Vrag Miodrag (2011); Džeklin Vilson, Žurke u pidžamama (2011); Džeklin Vilson, Priča o Trejsi Biker (2012); Džeklin Vilson, Čik ako smeš: nova priča o jednoj jedinoj, neponovljivoj, nezaboravnoj Trejsi Biker (2012); Lorens, Zli mozak (2012); Ivona Bžezinova, Letovanje u praistoriji (2012); Majkl Lorens, Klempavi dvojnik (2013); Džeklin Vilson, Trejsi Biker u glavnoj ulozi (2013); Ivona Bžezinova, Vera, Nika i njihovih sedam baka (2014); Danijel Penak, Džukac Kucov (2014), Pipi Duga Čarapa na brodu (2019).

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova maska pruža izvanrednu zaštitu za tvoj Motorola Edge 20 Lite, čuvajući ga od ogrebotina, udaraca i prašine. • DIZAJN: Elegantan crni dizajn daje tvom telefonu moderan izgled, dok istovremeno zadržava njegovu originalnu liniju i oblik. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog materijala, maska osigurava dugotrajnost i otpornost na svakodnevno korišćenje. • PRISTUP: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima, bez potrebe za skidanjem maske. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, ova maska neće ostaviti tragove na tvom telefonu i može se brzo zamijeniti kada poželiš promenu. Zaštiti svoj Motorola Edge 20 Lite sa stilom koristeći MERCURY masku. Ova maska nije samo funkcionalna, već i estetski doprinosi izgledu tvog uređaja. Izrađena od izdržljivog materijala, ona će biti tvoj telefonov saputnik kroz sve avanture, čuvajući ga od neželjenih oštećenja. Elegantna crna boja i tanki dizajn čine da tvoj telefon izgleda sofisticirano, bez dodavanja nepotrebne težine ili zapremine. Maska je dizajnirana tako da ne zaklanja lepotu tvog Motorola Edge 20 Lite, već da je ističe. Svi portovi i dugmad su lako dostupni zahvaljujući precizno izrađenim izrezima. Nećeš imati problema sa punjenjem ili korišćenjem slušalica, a tvoj telefon će biti zaštićen u svakom trenutku. Instalacija maske je brza i jednostavna. Možeš je postaviti ili skinuti u samo nekoliko sekundi, bez straha da ćeš oštetiti telefon. Kada god poželiš promenu, možeš lako zameniti masku drugom, osvežavajući izgled svog uređaja. Ne čekaj da tvoj telefon doživi nezgode. Opremi ga MERCURY maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Naruči svoju masku još danas i daj svom telefonu zaštitu koju zaslužuje! Vidi još informacija

Autor Jakšić, Đura Naslov Celokupna dela. Knj. 4 / Đura Jakšić Vrsta/sadržaj type of material drama Jezik srpski Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] (Beograd : Narodna prosveta) Ostali autori Živanović, Jeremija Fizički opis LV, 437 str. ; 20 cm Zbirka Biblioteka srpskih pisaca Napomene Đorđe (Đura) Jakšić : život i rad / Jeremija Živanović: str. IX-LV. Predmetne odrednice Jakšić, Đura (1832-1878) stanje kao na slikama Đura Jakšić (8. avgust 1832. – 16. novembar 1878) Đura Jakšić (rođen u Srpskoj Crnji, preminuo u Beogradu) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem. Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika. U revoluciji od 1848–1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen. Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856. Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično. Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske. Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine. Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Književni rad Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura. U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima. Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike. Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija „Sirota Banaćanka”, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak. Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš”, „Seoba Srbalja” i „Jelisaveta”. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme”. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica”, „Nevesta Pivljanina Baja”, „Barjaktarovići”, „Mučenica” i „Pričest”. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih. Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo. Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu”, „Mila”, „Koga da ljubim”, „Put u Gornjak”, „Kroz ponoć nemu”, spadaju u najbolje stihove srpske poezije. Kritički osvrt Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta. On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler”. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara”, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima. Njegove najlepše pesme („Na Liparu”, „Padajte, braćo” i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana”, rekavši da je Jakšić „pesnik snage, ali bez mere i sklada”. Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja” je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta” i „Stanoje Glavaš” vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš” se i danas igra. Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.