Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Wiko Y61 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost tvog Wiko Y61 telefona. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Maska efikasno štiti tvoj uređaj od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRILAGOĐAVANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Wiko Y61, ova maska osigurava da tvoj telefon ostane siguran i zaštićen bez kompromisa na izgledu. Ako tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Wiko Y61 telefon, ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od materijala koji garantuju dugotrajnost, ova maska će biti tvoj telefonov najbolji saputnik. Njen moderan dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već ga i pretvara u modni dodatak koji se lako uklapa u sve tvoje kombinacije. Preciznost izrade je ključna, a ova maska to potvrđuje savršeno izrađenim otvorima za kamere i tastere koji omogućavaju nesmetano korišćenje tvog telefona. Ne moraš više da brineš o mogućim oštećenjima od svakodnevnog korišćenja; tvoj Wiko Y61 će biti zaštićen od grebanja i neočekivanih padova. Uz idealno prilagođavanje, ova maska obezbeđuje da tvoj telefon ostane siguran u svakom trenutku. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj uređaj zaštićen. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj Wiko Y61 na elegantan i efikasan način. Naruči svoju masku danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti! Vidi još informacija

Стеван Симић (Кратово, 9. мај 1882 — Скопље, 25. јун 1962) био је српски географ, просветни и национални радник у Старој Србији и народни посланик у Краљевини Југославији. Школовање Родио се у Кратову 1882. године. Основну школу завршио је у месту рођења а гимназију у Солуну и Цариграду.По завршеној гимназији био је учитељ у селу Тураљеву код Кратова. Одлази 1902. године на студије географије, етнографије и историје у Београд, где дипломира 1906. године на Филозофском факултету код чувеног географа Јована Цвијића. Члан четничкога покрета Веома брзо упознао се са оснивачима Српске одбране Милорадом Гођевцом, Јованом Атанацковићем и Васом Јовановићем. Постао је члан револуционарнога одбора. Био је активан члан српске четничке организације, користан као добар познавалац прилика у Јужној Србији и Македонији. Од 1906. до 1912. године био је наставник у српским гимназијама у Битољу, Пљевљима, Солуну и Скопљу. Показао се као ревносни професор, добар предавач који се уз пут бавио писањем, пре свега етнолошких и историјских радова. Док је радио у Солуну започео је велики истраживачки рад по Јужној Македонији, по којој је често путовао. Обиман рукопис о антропогеографским одликама Кратовске области наводно пропао је током Првог светског рата. Боравио је под бугарском окупацијом прикривен у Скопљу. За време Првог светског рата као полиглота служио је као преводилац при Британској команди. Након Првога светскога рата После рата био је директор гимназија у Велесу (1920-), Охриду и Призрену, награђиван као управник најбољих школских установа у држави.Због неслагања са партијским котеријама пензионисан је 1929. године, након чега је изабран за народног посланика Кратовског среза. Био је 1931. године уредник бановинског службеног листа у Скопљу. Касније је присталица режима, политичар посланик владајуће ЈНС па ЈРЗ 1936-1938. године. По почетку Другог светског рата враћа се у Београд где остаје до краја рата. Након рата одбија да промени презиме и да се изјасни као Македонац, због чега је трпео разне притиске. Разочарао се и у Србију, због њене све веће незаинтересованости за Србе у Јужној Србији. Као пензионер написао је Успомене о људима и догађајима у Македонији од 1912. до 1941. године.Умро је у Скопљу јуна 1962. године, у великој беди.Његова заоставштина похрањена у архиву САНУ представља прворазредни извор за историју Срба у данашњој Македонији. Научни рад Аутор је више стручних расправа из области етнологије, историје и археологије. Познатији рани историографски радови су му: `Босна и Херцеговина` (1909), `Наши писци и преписивачи од 14. до 18. века` (1911), `Лесновски манастир Св. Гаврила` (1913), `Историја Кратовске области` (1914), `Срби и Бугари у прошлости и садашњости` (1918), `Велешки манастир Св. Димитрија` (1923), `Охрид` (1925), и други. По пензионисању, а нарочито након Другог светског рата више се посветио географским и етнолошким истраживањима. Објавио је 1940. године `Кратовске куле`, а 1955. године `Кундинско језеро`, затим `Злетово` (1955), `Кратово` (1957). По Јовану Трифоноском: Стеван Симић је много урадио, али се мало истицао и више је значио него што је то изгледало. Дела Историја кратовске области, Београд 1914. Комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903-1912 Stevan Simić - TEŠKA ISKUŠENJA U CARSTVU DEMONA - Skoplje, 1933. Štamparija ` Južna Srbija ` - Skoplje Format: 21,1 x 15,2 cm Broj strana: 24 Zacepljena zadnja korica 0,6 cm.Solidno za godine ... Pogledajte uveličane slike, pitajte... Slanje posle uplate na račun - postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može i vrednosnim pismo-poštarina u zavisnosti od vrednosti... Preporučena tiskovina na rizik kupca... 2

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Huawei P20 Pro izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i očuvanje izgledatvogtelefona. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući svom modernom dizajnu koji dopunjuje estetikutvoguređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez kompromisa na zaštiti. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Huawei P20 Pro od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga sigurnim i neoštećenim. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Huawei P20 Pro, ova maska osigurava da tvoj telefon izgleda elegantno i zaštićeno. Zaštita i stil idu ruku pod ruku sa ovom maskom za Huawei P20 Pro. Izrađena da odoli vremenu, ova maska je tvoj pouzdan partner u očuvanju tvog telefona. Njen moderni dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već ga i ističe, dopunjujući tvoj lični stil. Preciznost izrade omogućava ti da bez brige koristiš sve funkcije telefona, dok istovremeno znaš da je on zaštićen od svakodnevnih nedaća. Ne dozvoli da tvoj dragoceni Huawei P20 Pro trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Ova maska pruža sigurnost bez kompromisa na funkcionalnost ili izgled. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon zaštićen. Uz ovu masku, tvoj Huawei P20 Pro će ostati kao nov, bez obzira na izazove koji te čekaju. Ne propusti priliku da spojiš zaštitu i stil - izaberi masku koja će pratiti tvoj tempo i učiniti da se tvoj telefon ističe. Zaštitite svoj Huawei P20 Pro i istaknite njegovu eleganciju. Naručite odmah i osigurajte da tvoj telefon ostane zaštićen i stilizovan dan za danom.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Samsung A426F Galaxy A42 je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnost i otpornost na svakodnevno korišćenje. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući modernom dizajnu koji dopunjuje izgled tvog uređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez ometanja korišćenja uređaja. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Samsung A426F Galaxy A42 od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom uređaju, maska osigurava da tvoj telefon ostane siguran i zaštićen u svakom trenutku. Kada je u pitanju zaštita tvog Samsung A426F Galaxy A42, važno je da imaš masku koja ne samo da štiti tvoj uređaj, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Ova maska je kreirana sa pažnjom prema detaljima, obezbeđujući da svaki aspekt tvog telefona ostane dostupan i funkcionalan. Precizni izrezi omogućavaju lako korišćenje svih tastera i kamera, dok moderni dizajn čini da tvoj uređaj izgleda stilizovano i sofisticirano. Zahvaljujući kvalitetnim materijalima, ova maska pruža pouzdanu zaštitu od svakodnevnih izazova, poput grebanja i slučajnih padova. Tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan znajući da je tvoj uređaj siguran. Idealno pristajanje maske za tvoj Samsung A426F Galaxy A42 znači da nema klizanja ni pomeranja - tvoj telefon ostaje na mestu, siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš se osloniti na ovu masku da će tvoj uređaj ostati u savršenom stanju. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj uređaj i istovremeno mu daš moderan izgled. Poruči svoju masku danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti!

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Huawei P20 Pro izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i očuvanje izgledatvogtelefona. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući svom modernom dizajnu koji dopunjuje estetikutvoguređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez kompromisa na zaštiti. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Huawei P20 Pro od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga sigurnim i neoštećenim. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Huawei P20 Pro, ova maska osigurava da tvoj telefon izgleda elegantno i zaštićeno. Zaštita i stil idu ruku pod ruku sa ovom maskom za Huawei P20 Pro. Izrađena da odoli vremenu, ova maska je tvoj pouzdan partner u očuvanju tvog telefona. Njen moderni dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već ga i ističe, dopunjujući tvoj lični stil. Preciznost izrade omogućava ti da bez brige koristiš sve funkcije telefona, dok istovremeno znaš da je on zaštićen od svakodnevnih nedaća. Ne dozvoli da tvoj dragoceni Huawei P20 Pro trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Ova maska pruža sigurnost bez kompromisa na funkcionalnost ili izgled. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon zaštićen. Uz ovu masku, tvoj Huawei P20 Pro će ostati kao nov, bez obzira na izazove koji te čekaju. Ne propusti priliku da spojiš zaštitu i stil - izaberi masku koja će pratiti tvoj tempo i učiniti da se tvoj telefon ističe. Zaštitite svoj Huawei P20 Pro i istaknite njegovu eleganciju. Naručite odmah i osigurajte da tvoj telefon ostane zaštićen i stilizovan dan za danom.

Odlično očuvano! 1. izdanje izabranih pesama iz 1937! Autor - osoba Ujević, Tin, 1891-1955 = Ujević, Tin, 1891-1955 Naslov Pesme / Tin Ujević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1937 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 176 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ40, ǂknj. ǂ269 ISBN (Karton) Ujević, Tin (Augustin), hrvatski književnik (Vrgorac, 5. VII. 1891 – Zagreb, 12. XI. 1955). Studirao je hrvatski jezik i književnost, klasičnu filologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Za studija se približio Matoševu književnom krugu, počeo objavljivati pjesme i kritike, ali se 1911. nakon oštre polemike razišao s Matošem. Napustio je i dotadašnja pravaška uvjerenja te se okrenuo jugoslavenskom integralizmu. S tih je pozicija nastupao u Beogradu 1912. pa je u Hrvatskoj uhićen i osuđen na desetogodišnji izgon. God. 1913. emigrirao je u Pariz, odakle je pjesme i članke slao hrvatskim časopisima pa mu je 1914. deset pjesma uvršteno u antologiju Hrvatska mlada lirika, a među mnogobrojnim političkim dopisima ističe se pomirljiv oproštajni članak Em smo Horvati u povodu Matoševe smrti. Nakon izbijanja rata priključio se političkim krugovima oko Jugoslavenskog odbora, ali je 1917. suradnja prekinuta, a Ujević ostao bez materijalnih sredstava i do 1919. živio u teškoj oskudici. Nakon povratka iz Pariza nakratko se zadržao u Zagrebu, odakle je otišao u Beograd, gdje je, s kraćim prekidima, ostao sve do 1929. i potpuno se integrirao u tamošnje književne i kulturne krugove. Ondje je objavio pjesničke zbirke Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926), nastale u tzv. pariškoj fazi, najvjerojatnije 1916–19. U njima se profilirao kao pjesnik simbolističkog i esteticističkog usmjerenja, a odmak od Matoševe poetike najčešće se pripisivao utjecaju Ch. Baudelairea, P. Verlainea i A. Rimbauda. Zbirke su mu donijele književni ugled, ali se istodobno utvrdila i predodžba o njegovu nekonvencionalnom boemskom životnom stilu koji podrazumijeva materijalnu oskudicu i prekomjerno uživanje alkohola, a koja je postala neodvojiva od njegove pjesničke osobnosti. Od 1921. potpisivao se isključivo skraćenim oblikom imena (»Tin«). U različitim je časopisima 1920-ih objavio i niz pjesama koje formom (slobodni stih), stilom i kompozicijom označavaju otvaranje prema avangardističkim postupcima (simultanizam, asocijativni skokovi, eufonijske atrakcije) te će od tada različiti pjesnički rukopisi koegzistirati u njegovoj produkciji. Plodnu poetsku djelatnost pratio je i velik broj kritičkih i političkih napisa, a svoje tadašnje književne i svjetonazorske poglede iznio je u esejima Oroz pred Endimionom (1926) i Sumrak poezije (1929). Nakon odlaska iz Beograda živio je u Sarajevu 1930–37. U tom su mu razdoblju objavljene dvije zbirke pjesama koje pripadaju zreloj fazi stvaralaštva (Auto na korzu, 1932; Ojađeno zvono, 1933) i potvrđuju mu status jednoga od najvažnijih pjesnika toga razdoblja. Potom je tri godine proveo u Splitu, a od 1940. do smrti živio je u Zagrebu. God. 1938. objavio je knjige eseja Ljudi za vratima gostionice i Skalpel kaosa. Prvi put prihvatio je stalno radno mjesto u »glasilu hrvatskih namještenika« Pravica, a nakon uspostave NDH radio je kao prevoditelj u Ministarstvu vanjskih poslova. God. 1945–50. bilo mu je zabranjeno javno djelovanje pa mu je posljednja i najopsežnija izvorna zbirka pjesama Žedan kamen na studencu, pripremljena 1944., izišla tek 1954. Premda iznimno plodan i svestran književnik koji je neprestano radio na vlastitom obrazovanju, ostao je upamćen, a najčešće i vrjednovan, prije svega po lirskom opusu. Objavio je pet lirskih zbirki, a velik broj pjesama ostao je do pojave Sabranih djela (1963–67) neobjavljen ili razasut po zbornicima, časopisima i dnevnom tisku. I nekoliko ciklusa pjesama u prozi ostalo je izvan zbirki. S obzirom na četrdesetogodišnje stvaralačko razdoblje, odlično poznavanje europske pjesničke tradicije te otvorenost prema različitim suvremenim književnim pojavama (esteticizam, simbolizam, avangarda, socijalna književnost) njegov je lirski opus periodično trpio određene, katkad i radikalne promjene. Započeo je u okvirima Matoševe poetike, a prva je faza obilježena akcenatsko-silabičkim stihom, strogim formama i pasatističkim motivima, nerijetko povezanima s temom ugrožene domovine i religioznom simbolikom. Zbirkama Lelek sebra i Kolajna Ujevićeva je poezija stekla mnogobrojne i istaknute simpatizere, a poslijeratni književni povjesničari svrstali su ih na vrh poetskih dostignuća toga doba. Zbog velikoga broja pjesama tiskane su zasebno, iako su bile zamišljene kao jedinstveno djelo. Poetski diskurs te faze, formalno i dalje uređen akcenatsko-silabičkim stihom i tradicionalnom strofikom, iznimno kompleksna stila, usredotočen je na ljubavne i introspektivne sadržaje, ali je Kolajna dosljedno monotematski izvedena kao ljubavni kanconijer s mnoštvom intertekstualnih reminiscencija na europsku pjesničku tradiciju od trubadurske lirike do simbolizma, dok se u Leleku sebra potencira persona »ukletoga pjesnika« suprotstavljena masi (Maštovita noć). Za obje je zbirke karakteristična polarizacija materijalnoga svijeta i duhovnog iskustva koja završava u pesimističnom ozračju, a katkad i u potpunoj skepsi prema smislenosti egzistencije i povjerenju u onostrano (Duhovna klepsidra, Suvišni epitaf). Zrela faza obilježena je zbirkama Auto na korzu i Ojađeno zvono, u kojima su pjesme sa svim značajkama simbolističkoga rukopisa pomiješane s verlibrističkim kompozicijama u koje prodiru neortodoksno shvaćeni elementi ekspresionističke, futurističke, a potom i nadrealističke poetike pa kritika od tada govori o pluralnom i polifonom karakteru Ujevićeve poezije. Tridesetih godina pojavljuju se prvi put i tekstovi koji više ili manje izravno tematiziraju predodžbe o ljudskoj veličini i emancipaciji proletarijata (Visoki jablani, Čin sputanih ruku, Pogledi u praskozorju) te označavaju autorovo približavanje socijalističkim idejama, ali se u poetiziranim verzijama zadržava esteticizam iz rane faze ili se zamisli o bratstvu i jednakosti prožimaju kozmičkim spiritualizmom (Pobratimstvo lica u svemiru). Sa sve većim udjelom pjesama o društvenim pitanjima i određenim stupnjem angažmana raste i broj tekstova pisanih tzv. »oslobođenim stihom« (redcima različite duljine u prepoznatljivim strofičkim uzorcima). S obzirom na to da i posljednja zbirka okuplja tekstove od sredine 1920-ih a dijelom i one iz sljedećega desetljeća, Ujevićev se izraz nije bitno mijenjao. Uočljiva je tendencija da se, s jedne strane, sublimiraju i pozitivna i negativna individualna i svjetskopovijesna iskustva, dok se, s druge strane, Ujevićeva poezija otvara mnoštvenosti predmetnoga pola te otuda velik broj pjesama iz kasne faze opijeva različite fenomene i čovjekov odnos prema njima (Sklonidbe ruku, Ushiti cigarete, Legenda svijeća). Usporedno s lirikom u stihu nastalo je i nekoliko opsežnih ciklusa pjesničke proze (Crteži s kavanskog mramora, Mamurne jamatve, Badnjaci) također u tradiciji francuskih modernista. U rasponu od feljtonistički zabilježene crtice do autobiografskoga lirskoga zapisa ili analitičkoga minieseja ti tekstovi proširuju spektar ionako bogata i generički raznovrsna Ujevićeva proznog izraza. Uz dvije knjige ukoričenih eseja napisao je velik broj kraćih tekstova na razmeđu publicistike, autobiografske proze i književne kritike. U nekoliko tekstova (Ispit savjesti, Mrsko ja, Fragmenat), slično kao i u svojim simultanističkim pjesmama, problematizira koncepciju jastva kao homogena subjekta. U mladosti stečenu erudiciju širio je ustrajnim interesom za istočnjačku, ponajviše indijsku, filozofiju, koju je smatrao nadopunom zapadnjačkom racionalizmu i scijentizmu pa je mnoge članke posvetio alternativnim smjerovima religiozne duhovnosti. U književnokritičkim spisima najviše je pozornosti posvetio francuskoj književnosti od Baudelairea do avangarde. Zbog egzistencijalnih potreba bavio se intenzivno i prevođenjem: prevodio je pjesnike koji su ostavili značajan trag u njegovoj poeziji (Baudelaire, Rimbaud, É. Verhaeren, W. Whitman), veći broj pjesama iz talijanske i kineske lirike, a okušao se i u nekoliko proznih prijevoda (M. Proust, J. Conrad, F. Schlegel). Od pojave prvih zbirki do danas Ujević je predmet kontinuirana čitateljskog i kritičkog interesa, a prosudbu kako je posrijedi jedan od najzanimljivijih hrvatskih, ali i europskih pjesničkih opusa u XX. st., koju je donijela kritika prijeratnoga razdoblja (S. Šimić, R. Marinković), potvrđuju i književnopovijesne studije u posljednjoj trećini XX. st. (A. Stamać, V. Pavletić, D. Jelčić). Opće je mišljenje da je, premda kvalitativno neujednačen, njegov poetski opus pokušaj sinteze klasičnog i modernog u hrvatskoj književnosti, pri čemu bogatstvom i kompleksnošću poetskih svjetova s M. Krležom dijeli položaj na vrhu hrvatskoga modernističkoga kanona. MG81 (N)

Odlično očuvano! 1. izdanje izabranih pesama iz 1937! Autor - osoba Ujević, Tin, 1891-1955 = Ujević, Tin, 1891-1955 Naslov Pesme / Tin Ujević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1937 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 176 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ40, ǂknj. ǂ269 ISBN (Karton) Ujević, Tin (Augustin), hrvatski književnik (Vrgorac, 5. VII. 1891 – Zagreb, 12. XI. 1955). Studirao je hrvatski jezik i književnost, klasičnu filologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Za studija se približio Matoševu književnom krugu, počeo objavljivati pjesme i kritike, ali se 1911. nakon oštre polemike razišao s Matošem. Napustio je i dotadašnja pravaška uvjerenja te se okrenuo jugoslavenskom integralizmu. S tih je pozicija nastupao u Beogradu 1912. pa je u Hrvatskoj uhićen i osuđen na desetogodišnji izgon. God. 1913. emigrirao je u Pariz, odakle je pjesme i članke slao hrvatskim časopisima pa mu je 1914. deset pjesma uvršteno u antologiju Hrvatska mlada lirika, a među mnogobrojnim političkim dopisima ističe se pomirljiv oproštajni članak Em smo Horvati u povodu Matoševe smrti. Nakon izbijanja rata priključio se političkim krugovima oko Jugoslavenskog odbora, ali je 1917. suradnja prekinuta, a Ujević ostao bez materijalnih sredstava i do 1919. živio u teškoj oskudici. Nakon povratka iz Pariza nakratko se zadržao u Zagrebu, odakle je otišao u Beograd, gdje je, s kraćim prekidima, ostao sve do 1929. i potpuno se integrirao u tamošnje književne i kulturne krugove. Ondje je objavio pjesničke zbirke Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926), nastale u tzv. pariškoj fazi, najvjerojatnije 1916–19. U njima se profilirao kao pjesnik simbolističkog i esteticističkog usmjerenja, a odmak od Matoševe poetike najčešće se pripisivao utjecaju Ch. Baudelairea, P. Verlainea i A. Rimbauda. Zbirke su mu donijele književni ugled, ali se istodobno utvrdila i predodžba o njegovu nekonvencionalnom boemskom životnom stilu koji podrazumijeva materijalnu oskudicu i prekomjerno uživanje alkohola, a koja je postala neodvojiva od njegove pjesničke osobnosti. Od 1921. potpisivao se isključivo skraćenim oblikom imena (»Tin«). U različitim je časopisima 1920-ih objavio i niz pjesama koje formom (slobodni stih), stilom i kompozicijom označavaju otvaranje prema avangardističkim postupcima (simultanizam, asocijativni skokovi, eufonijske atrakcije) te će od tada različiti pjesnički rukopisi koegzistirati u njegovoj produkciji. Plodnu poetsku djelatnost pratio je i velik broj kritičkih i političkih napisa, a svoje tadašnje književne i svjetonazorske poglede iznio je u esejima Oroz pred Endimionom (1926) i Sumrak poezije (1929). Nakon odlaska iz Beograda živio je u Sarajevu 1930–37. U tom su mu razdoblju objavljene dvije zbirke pjesama koje pripadaju zreloj fazi stvaralaštva (Auto na korzu, 1932; Ojađeno zvono, 1933) i potvrđuju mu status jednoga od najvažnijih pjesnika toga razdoblja. Potom je tri godine proveo u Splitu, a od 1940. do smrti živio je u Zagrebu. God. 1938. objavio je knjige eseja Ljudi za vratima gostionice i Skalpel kaosa. Prvi put prihvatio je stalno radno mjesto u »glasilu hrvatskih namještenika« Pravica, a nakon uspostave NDH radio je kao prevoditelj u Ministarstvu vanjskih poslova. God. 1945–50. bilo mu je zabranjeno javno djelovanje pa mu je posljednja i najopsežnija izvorna zbirka pjesama Žedan kamen na studencu, pripremljena 1944., izišla tek 1954. Premda iznimno plodan i svestran književnik koji je neprestano radio na vlastitom obrazovanju, ostao je upamćen, a najčešće i vrjednovan, prije svega po lirskom opusu. Objavio je pet lirskih zbirki, a velik broj pjesama ostao je do pojave Sabranih djela (1963–67) neobjavljen ili razasut po zbornicima, časopisima i dnevnom tisku. I nekoliko ciklusa pjesama u prozi ostalo je izvan zbirki. S obzirom na četrdesetogodišnje stvaralačko razdoblje, odlično poznavanje europske pjesničke tradicije te otvorenost prema različitim suvremenim književnim pojavama (esteticizam, simbolizam, avangarda, socijalna književnost) njegov je lirski opus periodično trpio određene, katkad i radikalne promjene. Započeo je u okvirima Matoševe poetike, a prva je faza obilježena akcenatsko-silabičkim stihom, strogim formama i pasatističkim motivima, nerijetko povezanima s temom ugrožene domovine i religioznom simbolikom. Zbirkama Lelek sebra i Kolajna Ujevićeva je poezija stekla mnogobrojne i istaknute simpatizere, a poslijeratni književni povjesničari svrstali su ih na vrh poetskih dostignuća toga doba. Zbog velikoga broja pjesama tiskane su zasebno, iako su bile zamišljene kao jedinstveno djelo. Poetski diskurs te faze, formalno i dalje uređen akcenatsko-silabičkim stihom i tradicionalnom strofikom, iznimno kompleksna stila, usredotočen je na ljubavne i introspektivne sadržaje, ali je Kolajna dosljedno monotematski izvedena kao ljubavni kanconijer s mnoštvom intertekstualnih reminiscencija na europsku pjesničku tradiciju od trubadurske lirike do simbolizma, dok se u Leleku sebra potencira persona »ukletoga pjesnika« suprotstavljena masi (Maštovita noć). Za obje je zbirke karakteristična polarizacija materijalnoga svijeta i duhovnog iskustva koja završava u pesimističnom ozračju, a katkad i u potpunoj skepsi prema smislenosti egzistencije i povjerenju u onostrano (Duhovna klepsidra, Suvišni epitaf). Zrela faza obilježena je zbirkama Auto na korzu i Ojađeno zvono, u kojima su pjesme sa svim značajkama simbolističkoga rukopisa pomiješane s verlibrističkim kompozicijama u koje prodiru neortodoksno shvaćeni elementi ekspresionističke, futurističke, a potom i nadrealističke poetike pa kritika od tada govori o pluralnom i polifonom karakteru Ujevićeve poezije. Tridesetih godina pojavljuju se prvi put i tekstovi koji više ili manje izravno tematiziraju predodžbe o ljudskoj veličini i emancipaciji proletarijata (Visoki jablani, Čin sputanih ruku, Pogledi u praskozorju) te označavaju autorovo približavanje socijalističkim idejama, ali se u poetiziranim verzijama zadržava esteticizam iz rane faze ili se zamisli o bratstvu i jednakosti prožimaju kozmičkim spiritualizmom (Pobratimstvo lica u svemiru). Sa sve većim udjelom pjesama o društvenim pitanjima i određenim stupnjem angažmana raste i broj tekstova pisanih tzv. »oslobođenim stihom« (redcima različite duljine u prepoznatljivim strofičkim uzorcima). S obzirom na to da i posljednja zbirka okuplja tekstove od sredine 1920-ih a dijelom i one iz sljedećega desetljeća, Ujevićev se izraz nije bitno mijenjao. Uočljiva je tendencija da se, s jedne strane, sublimiraju i pozitivna i negativna individualna i svjetskopovijesna iskustva, dok se, s druge strane, Ujevićeva poezija otvara mnoštvenosti predmetnoga pola te otuda velik broj pjesama iz kasne faze opijeva različite fenomene i čovjekov odnos prema njima (Sklonidbe ruku, Ushiti cigarete, Legenda svijeća). Usporedno s lirikom u stihu nastalo je i nekoliko opsežnih ciklusa pjesničke proze (Crteži s kavanskog mramora, Mamurne jamatve, Badnjaci) također u tradiciji francuskih modernista. U rasponu od feljtonistički zabilježene crtice do autobiografskoga lirskoga zapisa ili analitičkoga minieseja ti tekstovi proširuju spektar ionako bogata i generički raznovrsna Ujevićeva proznog izraza. Uz dvije knjige ukoričenih eseja napisao je velik broj kraćih tekstova na razmeđu publicistike, autobiografske proze i književne kritike. U nekoliko tekstova (Ispit savjesti, Mrsko ja, Fragmenat), slično kao i u svojim simultanističkim pjesmama, problematizira koncepciju jastva kao homogena subjekta. U mladosti stečenu erudiciju širio je ustrajnim interesom za istočnjačku, ponajviše indijsku, filozofiju, koju je smatrao nadopunom zapadnjačkom racionalizmu i scijentizmu pa je mnoge članke posvetio alternativnim smjerovima religiozne duhovnosti. U književnokritičkim spisima najviše je pozornosti posvetio francuskoj književnosti od Baudelairea do avangarde. Zbog egzistencijalnih potreba bavio se intenzivno i prevođenjem: prevodio je pjesnike koji su ostavili značajan trag u njegovoj poeziji (Baudelaire, Rimbaud, É. Verhaeren, W. Whitman), veći broj pjesama iz talijanske i kineske lirike, a okušao se i u nekoliko proznih prijevoda (M. Proust, J. Conrad, F. Schlegel). Od pojave prvih zbirki do danas Ujević je predmet kontinuirana čitateljskog i kritičkog interesa, a prosudbu kako je posrijedi jedan od najzanimljivijih hrvatskih, ali i europskih pjesničkih opusa u XX. st., koju je donijela kritika prijeratnoga razdoblja (S. Šimić, R. Marinković), potvrđuju i književnopovijesne studije u posljednjoj trećini XX. st. (A. Stamać, V. Pavletić, D. Jelčić). Opće je mišljenje da je, premda kvalitativno neujednačen, njegov poetski opus pokušaj sinteze klasičnog i modernog u hrvatskoj književnosti, pri čemu bogatstvom i kompleksnošću poetskih svjetova s M. Krležom dijeli položaj na vrhu hrvatskoga modernističkoga kanona. MG76

Pun naslov: Evanjelický FUNEBRÁL obsahující v sobě Písně Pohřební i jiné přihodné, staré i nové, které se zpi- vati mohou netoliko při pohřebu kterých- koli lidi vůbec, ale také i při pohřebu lidi rozličného véku, stavu, povoláni a Iosu, jako také i ně- kterých Pisma Sv, Řeči, Modliteb, Veršů, a Kollekt pohřebnich. K slávě Boži a k vzděléni Cirkve, a zvlášt k pronikavému zarmoucených a nad mrtvými plačicich potěšeni vydaný od jednoho snažného milovnika Pána Ježiše Hrista. (Luteranska PESMARICA koja sadrži pogrebne pesme i druge stare i nove pesme, koje se mogu pevati ne samo na sahranama, nego pesme za sve ljude na sahranama ljudi različite starosti statusa, zanimanja i bogatstva kao i neke delove Svetog Pisma stihove i pogrebne zbirke. Na Božju slavu a Crkvi na izgradnju, a posebno da dopru do ožaloščenih koji plaču za pokojnima na ohrabrenje koje daje brižljiv i taj koji voli Gospod Isus Hrist/ Izdavač: ..................Štamparija a.d. Petrovac, Bačka Mesto izdanja:.....(danas) Bački Petrovac Godina izdanja:...nije navedeno (prema starom crkvenom slovačkom jeziku koji je polu češki, verovatno je u pitanju prva polovina XX veka; štamparija u Bačkom Petrovcu radila je od 1919. do 1945. godine, s tim što od 1939. do 1945. godine verovatno nije ništa štampano) Format:...................džepni, 10,5 x 13 cm Povez:......................tvrdi, reljefan Broj strana:............528, na starom crkvenom slovačkom jeziku, s primesama češkog Težina:.....................230 g Stanje knjige:........korice, naročito prednje, su deformisane; ivice korica su mestimično iskrzane; žute mrlje na većini listova; na prvih 60 listova trag vlage pri dnu; papirni povez između strana 18 i 19 je razdvojen - končani je delom očuvan; listovi 19 do 36 drže se na delu končanog poveza; posle poslednje 528 strane, dodat je list sa tekstom otkucanim na pisaćoj mašini - sve je vidljivo na slikama (123/50)

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Tvoj iPhone 14 Pro zaslužuje najbolju zaštitu. TERACELL maska sa Shining Line dizajnom čuva tvoj telefon od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: Uživaj u elegantnom izgledu svog uređaja sa crnom TERACELL maskom. Sjajna linija dodaje sofisticiranu notu, a tanki profil ne narušava originalni oblik telefona. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog materijala, ova maska pruža izdržljivost i dugotrajnost, a istovremeno zadržava lakoću i udobnost pri držanju. • PRISTUP: Svi portovi i funkcije tvog iPhone-a su lako dostupni zahvaljujući precizno izrezanim otvorima. Nećeš imati problema sa punjenjem ili korišćenjem slušalica. • INSTALACIJA: Postavljanje maske je brzo i jednostavno. Bez obzira da li si često u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj iPhone 14 Pro siguran i zaštićen. Kada je u pitanju zaštita tvog iPhone 14 Pro, ne želiš praviti kompromise. TERACELL maska za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna je dizajnirana da pruži maksimalnu zaštitu bez žrtvovanja stila. Elegantna crna boja sa sjajnom linijom daje tvom telefonu jedinstven izgled, dok tanki dizajn osigurava da se lepota tvog iPhone-a ne skriva. Izrađena od premium materijala, ova maska je otporna na svakodnevno habanje i pruža pouzdanu zaštitu od neželjenih ogrebotina i udaraca. Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim portovima i funkcijama, tako da možeš koristiti svoj telefon bez ikakvih smetnji. Instalacija maske je intuitivna i ne oduzima puno vremena, što znači da ćeš brzo i lako osigurati svoj uređaj. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj iPhone 14 Pro zaštićen. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj iPhone 14 Pro sa stilom. Izaberi TERACELL masku za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna i budi siguran da je tvoj telefon zaštićen u svakom trenutku.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 8 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog Xiaomi Redmi Note 8. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj telefon od grebanja i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku Xiaomi Redmi Note 8, maska osigurava da tvoj uređaj izgleda elegantno i zaštićeno. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 8? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja, dok istovremeno uživaš u njegovom novom, elegantnom izgledu. Zaboravi na brige oko grebanja i padova. Ova maska je tu da pruži maksimalnu zaštitu, a tvoj Xiaomi Redmi Note 8 će ostati siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj telefon u dobrim rukama. Uz idealno pristajanje, maska se savršeno uklapa uz tvoj Xiaomi Redmi Note 8, čineći ga još privlačnijim i funkcionalnijim. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku koja će ga čuvati i istovremeno podići tvoj stil na viši nivo. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga ovom elegantnom i čvrstom maskom i uživaj u bezbrižnom korišćenju svakog dana. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Xiaomi Redmi Note 8 zaslužuje najbolje!

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Xiaomi Redmi 9C je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom telefonu. • MODERAN DIZAJN: Ovaj modni dodatak je kreiran da se savršeno uklapa u tvoj stil i daje tvom uređaju svež i atraktivan izgled. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su idealno pozicionirani i izrađeni tako da omogućavaju lako korišćenje svih funkcija tvog telefona bez skidanja maske. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Xiaomi Redmi 9C od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO USKLAĐIVANJE: Bez obzira na tvoj dnevni outfit, ova maska je odličan izbor za zaštitu i stil. Kada je u pitanju zaštita i stil za tvoj Xiaomi Redmi 9C, Maska Hanman Canvas ORG je pravi izbor. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Precizno dizajnirani otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije telefona, dok moderni dizajn osigurava da tvoj uređaj uvek izgleda atraktivno. Zaštita od grebanja i padova je ključna, a ova maska to pruža bez kompromisa. Tvoj telefon će ostati siguran i zaštićen, dok ti nastavljaš sa svojim aktivnim životnim stilom. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Xiaomi Redmi 9C u dobrim rukama. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi Maska Hanman Canvas ORG i daj svom uređaju zaštitu koju zaslužuje, uz dodatak stila koji se ne može ignorisati. Tvoj Xiaomi Redmi 9C će izgledati sjajno i biti zaštićen, bez obzira na izazove koji te čekaju. Zaštitna maska koja prati tvoj ritam života i stil – to je ono što ti nudi Maska Hanman Canvas ORG. Ne čekaj, učini svoj Xiaomi Redmi 9C sigurnim i stilizovanim danas!

Opis proizvoda • KVALITET: Izrađena od visokokvalitetnih materijala, ova maska pruža izvanrednu zaštitu tvog Huawei P50 Pocket telefona od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: RUFF Carbon maska dolazi u elegantnom crnom dizajnu, koji tvom uređaju daje moderan izgled, a istovremeno zadržava njegovu originalnu liniju i oblik. • FUNKCIONALNOST: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima, dok je maska dizajnirana tako da ne ometa upotrebu kamere ili bilo koje druge funkcije tvog telefona. • ZAŠTITA: Otporna na udarce, ova maska apsorbuje udarce i štiti tvoj telefon u svakom trenutku, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, maska ne zahteva nikakve dodatne alate, a savršeno pristaje tvom Huawei P50 Pocket, obezbeđujući čvrsto i sigurno prianjanje. Kada je u pitanju zaštita tvog Huawei P50 Pocket telefona, TELEMPIRE RUFF Carbon maska je izbor koji se ističe. Ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već mu pruža i elegantan izgled koji se neće izgubiti u masi. Sa ovom maskom, tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan. Dizajnirana sa pažnjom, ova maska neće ometati upotrebu tvog telefona, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš sve njegove funkcije. Precizni izrezi i tanki profil čine da je korišćenje telefona sa maskom jednako prijatno kao i bez nje. Zaštita koju pruža RUFF Carbon maska je neprocenjiva. Otporna na udarce, ona je kao štit koji čuva tvoj telefon od neželjenih oštećenja. Bez obzira na to da li si kod kuće, na poslu ili u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P50 Pocket siguran. Ne čekaj da tvoj telefon doživi nezgodu. Opremi ga TELEMPIRE RUFF Carbon maskom i uživaj u miru uma znajući da je tvoj dragoceni uređaj zaštićen. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu zaštitu za svoj Huawei P50 Pocket.

tvrd povez - udžbenički format, 255 strana, izdavač: Geca Kon - Beograd, sitna oštećenja korica i knjiga je uredna i dobro očuvana Etiopija, zvanično Savezna Demokratska Republika Etiopija, država je u istočnoj Africi[3] u regionu poznatom kao Rog Afrike. Ova velika afrička zemlja ima populaciju od više od 100 miliona stanovnika i po tome je 12. zemlja na svetu i druga u Africi posle Nigerije . Nema izlaza na more, a graniči na severu sa Eritrejom, na zapadu sa Sudanom i Južnim Sudanom, na jugu sa Kenijom i na istoku sa Somalijom i Džibutijem.[4] Istorija Glavni članak: Istorija Etiopije Istorija Etiopije je po mnogo čemu jedinstvena među afričkim zemljama. Sa izuzetkom kratkog razdoblja uoči Drugog svetskog rata 1936—1941. kada je bila pod italijanskom okupacijom, zemlja nikada nije bila evropska kolonija. Praistorija Homo sapiens idaltu hominidna lobanja. Postoji široko zastupljeno mišljenje da je Etiopija mesto nastanka anatomski modernog čoveka, Homo sapiens, tokom Srednjeg paleolita pre oko 200.000 godina. Najranije poznate kosti modernog čoveka su nađene u jugozapadnoj Etiopiji i nazivaju se Omo ostaci.[5] Dodatno, ostaci kostura Homo sapiens idaltu su nađeni na lokaciji u Srednji Avaš u Etiopiji. Datirani na pre oko 160.000 godina, oni predstavljaju predstavnika jedne izumrle podvrste Homo sapiens, ili neposrednog prethodnika anatomski modernih ljudi.[6] Po tvrdnjama lingvista, prva populacija koja je koristila Afroazijski jezik je došla u ovaj region nakon Neolitske ere iz doline Nila,[7] ili Bliskog istoka.[8] Drugi naučnici smatraju da se Afroazijska familija razvila in situ u oblasti Afričkog roga, i da je naknadno došlo do migracije u Etiopski region.[9] Antika Prva zabeležena zemlja na području Etiopije bilo je kraljevstvo Aksum, koje se u prvom veku nove ere razvilo u pomorsku i trgovačku silu na Crvenom moru. Zemlja je primila monofizitsko hrišćanstvo u četvrtom veku, a vrhunac snage dosegnulo je u šestom veku kada je kontrolisalo i južni deo Arapskog poluostrva. Sa širenjem Islama od sedmog veka, važnost Aksuma se smanjila, a arapsko osvajanje crvenomorske obale je odseklo državu od trgovačkih puteva. Ipak, zemlja nije osvojena i uključena u arapsko-islamsku sferu uticaja kao Egipat i Sudan na severu.[10] Srednji vek U 14. i 15. veku etiopska država je uspela da održi premoć nad muslimanskim sultanatima koji su nastali uz njenu južnu granicu, ali nakon nekoliko poraza u početku 16. veka njen opstanak je doveden u pitanje.[11] Tada je Portugal uputio vojnu pomoć Etiopiji i nakon početnih neuspeha 1543. pobeđen je muslimanski vojskovođa Ahmad Gran. Sa portugalskim vojnicima stigli su i misionari pa je Etiopija u kratkom razdoblju na početku 17. veka bila katolička zemlja. Ipak, 1632. učvršćena je tradicionalna monofizitska doktrina, a svi kontakti sa Evropljanima su prekinuti. U području južne Etiopije opustošene ratovima sa muslimanima počeo je tokom 16. veka počeo je da se u sve većem broju doseljava stočarski narod Oromo čije su pripadnike etiopski starosedeoci smatrali varvarima, delom i zbog njihovih animističkih verovanja. U 18. i prvoj polovini 19. veka dolazi do slabljenja centralne države u korist regionalnih vladara među kojima se ističu i plemići naroda Oromo koji su se postupno uključili u amharski hrišćanski kulturni krug. Anton Emmerich Zischka von Trochnov bio je austrijski novinar i jedan od najuspješnijih pisaca publicistike u 20. stoljeću. Rođen 14. rujna 1904., a umro 31. svibnja 1997.) Pisao je i pod pseudonimima Rupert Donkan, Thomas Daring, Darius Plecha i Antal Sorba. Njegovih 40-ak knjiga koje su uglavnom pokrivale nefiktivne ekonomske i tehničke teme prevedene su na 18 jezika. Život Višejezična Zischka radila je za Neue Freien Presse od 1924. do 1929. i od 1930. u Parizu kao dopisnica za različite europske i američke novine. Njegov veliki uspjeh kao novinara omogućio mu je npr. kupiti i koristiti privatni zrakoplov, što mu je omogućilo međunarodno izvještavanje. Njegove tekstove o katastrofi poplave u Kini 1931. objavile su gotovo sve europske novine. Zischka je radio kao slobodni autor od uspjeha svoje prve knjige Le Monde en Folie 1933. i ostao je sa svojom suprugom Nizozemkom od 1935. do svoje smrti 1997. na vlastitoj kući u San Vicenteu, Mallorca. Dijelovi Zischkine privatne arhive sada se nalaze u Deutsches Museum Münchenu. [1] Opisivanje putovanja i iskustva u industriji Početkom 1930-ih, Zischka izvještava o stranim zemljama i globalnim industrijama (Zischka je radio pod krinkom u belgijskim rudnicima ugljena i rumunjskim naftnim poljima) promiče poznavanje i autentičnost. Našao je široku publiku u nacističkoj Njemačkoj, ali iu inozemstvu. Rast i uspjeh izdavačke kuće Goldmann iz Leipziga uglavnom se temeljio na uspjehu Zischkinih bestselera koji se razlikuju od, na primjer, de:Karl Aloys Schenzinger, fiktivnijeg bestselera o sirovinama napisanog za vrijeme Trećeg Reicha. Zischka je ostala u Španjolskoj (i nepokolebljivo se držala nefikcije) te je također naišla na međunarodne pohvale. Zischka je konačno pronašao (nakon uzaludnih pokušaja) sponzora unutar nacističke elite, Fritza Todta. Potonji je uveo Wissenschaft bricht Monopole (1936.) kao udžbenik u srednjim školama i učinio Zischku poznatim imenom unutar režima. Knjiga je prevedena na 18 jezika i prodana diljem svijeta.[2] Služeći propagandnim naporima Trećeg Reicha Slično kao u `Ölkriegu`, Zischka je pozadinu rata i oružanih sukoba objasnio kao jednostavne borbe za zemlju i sirovine. Zischka je predstavio njemačke tehničke razvoje kao što su fluidizacija ugljena ili Haberov proces koji mogu jamčiti mir. Suprotstavio je pohlepni kapitalizam britanskih ili američkih monopola njemačkom urednom radu, organskom `Volksgemeinschaftu` spremnom dijeliti svoju tehnologiju. Protiv anglosaksonske demokratske javnosti, društva kojim dominiraju masovni mediji i stranačka politika, Zischka je stavio svoj (vrlo njemački) ideal organske sinteze, zajedničkog Gemeinschafta temeljenog na širokom masovnom pokretu predvođenom tehnokratima koji odlučuju o kriterijima učinkovitosti. Zischka je služio široko rasprostranjenim njemačkim vjerodajnicama.[3] Zischka je izbjegavao otvoreni antisemitizam i otvoreni šovinizam, što mu je omogućilo da nacrta miroljubivu i `modernu` sliku Trećeg Reicha, služeći upravo predratnim propagandnim ciljevima potonjeg. To je također olakšalo Zischkin poslijeratni stav nepolitičkog, miroljubivog tehnokrata. Međutim, Zischka se pridružio NSDAP-u 1940. i bio je član Deutsche Arbeitsfronta. Također je obučavao i podučavao snage Legije Condor te dostavljao dosjee o španjolskoj političkoj situaciji vlastima nacističke vlade. Utjecaj na javnu raspravu u Trećem Reichu Zischkine publikacije pojačale su javnu raspravu o mjerenjima za povećanje energetske autarkije i dovele do izgradnje (protiv volje njemačke petrokemijske industrije) nekoliko postrojenja za fluidizaciju ugljena u Njemačkoj.[4] U stvarnom životu, te elektrane nisu služile za globalni mir, već su davale benzin za Wehrmacht Blitzkriegs. Ponovno pokretanje i daljnji uspjeh nakon 1945 Saveznička naredba za repatrijaciju dovela je do Zischkine internacije nakon 1945. Zischka se uspio vratiti pisanju s Bertelsmannom (prvo je koristio pseudonim) i ponovno je uspostavio legalno uporište u Španjolskoj 1948. Slijedili su daljnji bestseleri, Zischka je postao poznat iu javnosti predavanja u Njemačkoj. Glavne teme ostale su mu energija i industrija, ali je pisao i o ulozi dolara u globalnoj ekonomiji. Potonju temu Zischka je predstavio kao kontroverzu između komentiranog anglosaksonskog profiterstva i ratnog huškanja protiv mirovne sile (ne više njemačkog) nego europskog podrijetla.[5] Zischka kao izvor ideja za kritičare globalizacije Zischkin uspjeh nije bio samo zahvaljujući izvrsnom stilu pisanja, osobnoj predanosti i ambiciji te dobro istraženim činjenicama. Bio je izvrstan u odabiru tema od nadolazećeg širokog interesa (kao što je opskrba energijom) i opisivanju istih provokativnom i zanimljivom prozom. Njegove novinarske metode našle su različite nasljednike, od Güntera Wallraffa do Petera Scholl-Latoura. Njegove točke i argumenti još uvijek se mogu pronaći i aktivni su u različitim dijelovima njemačkog političkog spektra i debate.[6] Kao primjer, Zischkina paradigma odolarski imperijalizam i rat oko nafte mogu se naći kod današnjih njemačkih autora publicistike različitog podrijetla: [7] F. William Engdahl, novinar vezan uz Büso i autor knjige `Mit der Ölwaffe zur Weltmacht` (`Naftno oružje koje vodi do globalne moći`) Hans Kronberger, bivši član Europskog parlamenta za austrijsku desničarsku stranku FPÖparty, autor knjige `Blut für Öl` (Krv za naftu), predgovora knjige koju je napisao SPD-Solar Guru Hermann Scheer Franz Alt, bivši član CDU-a, predvodnik Mirovnog pokreta i autor knjige `Krieg um Öl oder Frieden durch die Sonne` (`Rat oko nafte ili solarni mir`) Sličnost sa Zischkom je postava navodne (židovske) američke plutokracije pohlepne za naftom i ratnohuškačke globalizacije protiv buduće miroljubive europske tehnokracije. Umjesto Zischkine strasti za fluidizacijom ugljena, današnji autori promiču prelazak na opskrbu solarnom energijom i vodikovu ekonomiju kao tehnokratski deus-ex-machina koji vodi globalnom miru.[8]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi ustanak prema kazivanjima savremenika Božidar Kovačević Božidar Kovačević (Studenica, 26. avgust 1902 — Beograd, 21. maj 1990) bio je pesnik, esejista, prevodilac, profesor Druge muške gimnazije i upravnik arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegov legat i zaostavština nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija Rođen je u činovničkoj porodici koja se seli u Beograd kada je bio beba.[1] Njeogov otac Petar bio je činovnik u Upravi monopola. Petar je bio osuđen na 20 godina robije zbog veza sa Ivandanjskim atentatom na kralja Milana. Majka Leposava je završila domaćičku školu. Božidar je osnovnu školu završio u Beogradu, gde je 1921. godine završio i Treću mušku gimnaziju. Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade na Sorboni je studirao francusku književnost i rusku književnost, istoriju u sociologiju u periodu od 1930. do 1931. godine.[2] Za književnost se zanteresovao nakon što mu je komšija pisac Dragutin Ilić poklonio knjigu.[3] Kovačević je prvo radio kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1923-1928), a potom kao suplent beogradske Druge muške gimnazije (1928-1931) i muške realke u Kragujevcu (1931-1933). Godine 1933. postao je profesor Druge muške gimnazije. Od 1939. do 1941. bio je prvi put član uprave Srpskog književnog glasnika[2]. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra II Karađorđevića u periodu 1938–1939.[4] Za vreme nemačke okupacije, bio je u logoru na Banjici, zato što je odbio da potpiše „Apel srpskom narodu”.[4] O danima provedenim u logoru na Banjici zapisao je: Nisam osobito hrabar, ali pošto su 11 (jedanaest) Kovačevića pali u ratovima od 1912. do 1918. godine bio sam spreman i da izgubim život, ali nikako obraz. Bio sam uveren da pod jarmom neprijatelja ne treba svojim radom davati nikakav privid da je u zemlji sve normalno, a ovamo o kandelabrima nasred prestonice vise obešeni Srbi... Preživeo sam te godine veoma teško, uglavnom na kačamaku, pa i njega nije bilo dovoljno. Deca su mi jela i magareće meso, ali se nikad, mirno kažem, apsolutno nikad, nisam ogrešio o vernost otadžbini. Vodio me duh moga oca koji je, boreći se protiv tiranije kralja Aleksandra Obrenovića, osuđen na dvadeset godina robije, pošto je, u stvari izbegao streljanje samo intervencijom velikih sila.[5] Posle rata, tačnije 1946. godine, postao je referent za književnost i likovne umetnosti pri Ministarstvu prosvete. Dve godine kasnije postao je saradnik Instituta književnosti, a 1954. i saradnik Arhiva SANU. Od 1955. do 1968. bio je upravnik Arhiva SANU, noseći zvanje naučnog saradnika i naučnog savetnika.Po drugi put je postao član uprave Srpske književne zadruge 1945. godine i na tom položaju je ostao sve do 1958. godine. Bio je i sekretar Glasnika SAN, član Saveza književnika Srbije, član izdavačkog saveta Prosvete (1948-1956).[2] Još kao gimnazijalac bio je jedan od osnivača kluba beogradskih srednjoškolaca Novi naraštaj. Bio je i jedan od osnivača Akademskog pozorišta u Beogradu. Uređivao je sledeće časopise: Buktinja, Ferijalac, Srpski književni glasnik, Naša domovina, Književnost. Sarađivao je u gotovo svim književnim časopisima, često koristeći pseudonime. Pisao je pesme, pripovetke, romane, eseje. Njegov teorijski programski tekst Boj Apolonov sa Marsijem bio je vrlo zapažen između dva svetska rata. Prevodio je književna dela sa latinskog, francuskog, ruskog. Sa druge strane, njegova dela su prevođena na bugarski, češki, slovački, nemački, engleski, mađarski, ruski i slovenački jezik. Milan Bajšanski je komponovao melodije na tekst dve Kovačevićeve pesme: Mene je majka rodila i Dok ulica spi.[2][6][7] Pisao je o brojnim činostima iz kulturnog i književnog života, posebno o autorima koji su bili skrajnuti ili zaboravljeni. Pisao je i o: Đurđu Dragišiću, Marku Maruliću, Ahmetu Hercegoviću, Savi Vladislaviću, Stjepanu Zanoviću, mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, Gerasimu Zeliću, Petru Runjaninu, Antunu Sorkovčeviću, Stefanu Stefanoviću, pretečama beogradskog stila (Stefanu Živkoviću, proti Mateji Nenadoviću i njegovom sinu Ljubomiru), Nićiforu Ninkoviću, Đorđu Markoviću Koderu, Sofiji i Svetozaru Vujiću, Jovanu Subotiću, Jovanu Iliću, Lazaru Komarčiću, Luki Sariću, Dragiši Stanojeviću, Ljudevitu Vuličeviću, čiča Iliji Stanojeviću, Tadiji Kostiću, Belušu Jakšiću, Jaši Prodanoviću, Živojinu Balugdžiću, Todoru Popoviću, Danici Marković, Stojanu Živadinoviću, Delfi Ivanić, Stevanu Jakovljeviću, Siniši Kordiću, Milanu Jovanoviću Stojimiroviću, Zvonimiru Šubiću.

Michele Piccirillo - Mount Nebo 110 strana Jerusalim engleski bogato ilustrovana Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] .

Izdavač: Prva paraćinska električna štamparija i knjigoveznica kod „Hadži Laze“ K.H. Vidojkovića i sinova, Paraćin Autori: Alfred Binet, Th. Simon Godina izdanja: 1929 Povez: tvrd Broj strana: 64 + XIX (dodatak) Ilustrovano. Pečatirana, najavna strana malo skraćena pri vrhu, ispisana jedna prazna strana u dodatku. Uz nešto malo podvlačenja i poneku flekicu knjiga je lepo očuvana. Alfred Bine (1857-1911) bio je francuski psiholog, pedagog i grafolog, poznat po doprinosu eksperimentalnoj i diferencijalnoj psihologiji, psihometriji, a posebno po doprinosu razvoju obrazovanja. Smatra se ocem testa inteligencije. Među njegovim najistaknutijim delima i po kojima je najpriznatiji je to što je zajedno s Teodorom Simonom stvorio Test za predviđanje školskih uspeha. Ovaj test, dizajniran za merenje inteligencije, bio je osnova za ono što danas znamo kao testovi inteligencije, kao i za stvaranje koeficijenta inteligencije (IQ). Bine i Simon su svoj test upotrebili na uzorku od 50 dece, koji su radili zadatke namenjene svom uzrastu. Zadaci u testu su bili raznovrsni – njima se ispitivalo bogatstvo dečjeg rečnika, razumevanje apsurdnih situacija, sposobnost deteta da definiše pojmove, da zapamti neposredno date sadržaje, tumači slike, rešava probleme, uviđa sličnosti i razlike. Na osnovu postignutih rezultata na testu dolazilo se do podataka o umnom uzrastu deteta (UU). Ukoliko dete sa uspehom reši grupu zadataka koji su namenjeni deci od pet godina, smatra se da je na umnom uzrastu od pet godina. Ako to dete ima pet godina, zaključuje se da je intelektualno razvijeno kao sva normalna deca njegovog uzrasta. Ako dete ima samo četiri godine, to je znak da je u intelektualnom pogledu za godinu dana ispred svojih vršnjaka. Međutim, ukoliko ima šest godina, to znači da za svojim vršnjacima u intelektualnom razvoju zaostaje godinu dana. Na taj način se poređenjem umnog uzrasta (UU) i kalendarskog uzrasta (KU) dobija informacija o nivou intelektualnog razvoja deteta. Ovako izmerene sposobnosti izražavaju se količnikom inteligencije, odnosno koeficijentom inteligencije - IQ . Koeficijent inteligencije je veličina koja se dobija kada se umni uzrast podeli sa kalendarskim uzrastom pa se ovako dobijeni količnik pomnoži sa 100. Urađene su brojne revizije Bine-Simonove skale, od kojih je najpoznatija revizija američkog psihologa Luisa Termana pod nazivom Stanford-Bineova skala. (K-52)

Autor: August Šenoa Povez: broširan sa zaštitnim omotom Br. strana: 224 Format: 13x19 Jezik: hrvatski Izdanje: 1931. Uz obalu Save nalazilo se malo, prljavo selo Jelenje. Stanovnici su bili lijeni, nepošteni, voljeli se ići u krčmu, osim rijetkih ljudi koji su pošteno radili. Kroz to selo često je prolazio Luka. On je bio prosjak, a da bi stekao novac varao je i bavio se nutnim poslovima. Luka se zaljubio u bogatu i poštenu Maru. Poželo je biti pošten. Mara je voljela drugoga, svog susjeda Andru, ali su njihovi očevi bili u svađi. Luka je obećao pisaru Mikici 100 forinti ako Mara bude njegova. Stoga je Mikica nagovarao Andrinog oca da ne dozvoli da se Andro oženi Marom. Te je godine Marinog oca zadesila nesreća. Netko mu je ubio krave i spalio spremište za sijeno. Postali su veoma siromašni. Vidjevši njihovu nevolju Andrin otac je shvatio kako je bio nepošten prema Martinu, Marinom ocu, i prvom susjedu. Oni su se pomirili te su se Mara i Andro zaručili. Luka je skupio mnogo novca i želio je dati Martinu u zamijenu za Maru. Želio je živjeti kao običan čovjek. Saznavši da je Mara zaručena veoma se razočarao. Znao je da bi ga jedino ona vratila na pravi put, da bi jedino ona od njega učinila čovjeka. Kad su se Mara i Andro vjenčali i dobili dijete, Luka je bio zavidan. Htio se osvetiti, ali ga je pekla savijest. Kod njega je prevladao razum i otišao se ispovijedati. U krčmi je sreo Mikicu. On mu je nudio prijateljstvo, ali ga je Luka odbio. Znao je da je Mikica varalica i da želi samo novac, jer je takav i on bio. Luka je shvatio da je važnije biti siromašan i sretan čovjek, nego nečovječna varalica. Luka je otišao do rijeke Save i skočio u vodu gdje je umro. Oni koji se ga poznavali brzo su ga zaboravili. Nakon godinu dana Mara i njen otac morali su na sud. Luka im je ostavio 800 forinti i svečeniku je ostavio poruku za njih. Želio je da prime novac i da se svake godine pomole za njega.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iz zbirke zlatni danci knjiga II Jagoda Truhelka (Osijek, 5. februar 1864. — Zagreb, 17. decembar 1957) je bila hrvatska učiteljica i književnica za decu i omladinu češkog i nemačkog porekla. Posle završene učiteljske škole u Zagrebu, bila je nastavnica na devojačkim školama u Osijeku i Zagrebu, pa upravnica u Banjaluci i Sarajevu. Pisala je romane i pripovetke opisujući život žene, seljanke i malograđanke, patrijarhalno Sarajevo i ambijent starog Zagreba. Najvredniji deo njenog književnog stvaralašva je dečja literatura. Značajnija dela Tugomila, Zagreb (1894) Vojača (1899) U carstvu duše, Osijek (1910) Zlatko, roman jednog dečaka, Zagreb (1934) Trilogija Zlatni danci, Zagreb (1942) Gospine trešnje (1943) Crni i bijeli dani (1944) Truhelka, Jagoda, hrvatska pripovjedačica (Osijek, 5. II. 1864 – Zagreb, 17. XII. 1957). Završila Učiteljsku školu u Zagrebu, radila kao učiteljica u Osijeku, Gospiću i Zagrebu, bila je ravnateljica Više djevojačke škole u Banjoj Luci i nastavnica na sarajevskoj preparandiji. U njezinoj prozi za odrasle primjetno je zanimanje za svijet žene i odnose među spolovima, zbog čega je dio pripovijesti (objavljivanih u časopisima Vienac i Nada) objavljen pod pseudonimom A. M. Sandučić. U sarajevskoj Nadi 1897. objavljivala je u nastavcima psihološki roman Plein air, u kojem se bavi ženskim pravima, brakom, društvenim stereotipima i dr., što je jedan od prvih primjera »ženskoga pisma« u hrvatskoj književnosti. Pripada joj i mjesto prve pripovjedačice u čijem se romanu pojavljuje ženski lik s feminističkim preokupacijama koji je intelektualno superioran ostalima, ali i ukomponiran u čitljivu fabulu s elementima trivijalne proze. Roman Vojača (1899), također objavljivan u nastavcima u istom časopisu, pripada žanru povijesnog romana i tematizira život bosanskog plemstva polovicom XV. st. Povijesna fabula izmjenjuje se s pustolovnom i sentimentalnom, ljubavi kralja Stjepana Tome i seljanke Vojače, a u središtu je pozornosti ponovno ženski lik. Truhelka je najpoznatija po prozi za djecu, zbog koje je dobila status najznačajnije književnice za djecu između dvaju svjetskih ratova nakon I. Brlić-Mažuranić. Najpoznatije joj je djelo trilogija Zlatni danci (1918), Gospine trešnje (1943) i Crni i bijeli dani (1944), u kojoj se prepoznaju autobiografski elementi, o odrastanju u Osijeku u okrilju građanske obitelji. Naglasak je na ocrtavanju dječje svakidašnjice, pri čem je primjetna i didaktička komponenta u obliku etičke, vjerske i domoljubne pouke.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Francuski jezik! Doctrine de Confucius ou Les quatre livres de philosophie morale et politique de la Chine Konfucijeva doktrina ili Četiri knjige moralne i političke filozofije Kine Kung Fu Ce ili latinizovano Konfucije,[1] Konfučije (kin. 孔子,[2] oko 28. septembra 551. p. n. e. – 4. marta 479. p. n. e.)[3][4] je bio kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti. Konfučijeva filozofija, poznata kao konfučijanstvo, naglašava lični i vladin moral, ispravnost društvenih odnosa, pravdu i iskrenost. Njegovi sledbenici su se uspešno nadmetali sa mnogim drugim školama tokom ere Sto škola mišljenja, ali su bili potisnuti u korist legalista tokom dinastije Ćin. Posle pobede Hana nad Čuima nakon kolapsa dinastije Đin, Konfučijeva učenja su dobila zvaničnu podršku i bila su dalje razvijena u sistem poznat na Zapadu kao neokonfučijanizam, i kasnije novi konfučijanizam. Postoje tvrdnje da je Konfučije bio homoseksualac, te da se homoseksualnost u to vreme u Kini smatrala normalnim.[traži se izvor] Konfučiju se tradicionalno pripisuju zasluge za pisanje ili dopunu mnogih kineskih klasičnih tekstova uključujući svih Pet klasika, mada su moderni naučnici uglavnom uzdržani pri pripisivanju konkretnih tvrdnji samom Konfučiju. Aforizmi o njegovim učenjima su kompilovani u Razgovorima, mada je to urađeno mnogo godina nakon njegove smrti. Konfučijevi principi imaju mnogo zajedničkog sa kineskom tradicijom i verovanjima. On je zagovarao snažnu porodičnu lojalnost, poštovanje predaka, poštovanje starijih osoba od strane njihove dece, muževa od strane njihovih žena, preporučujući porodicu kao bazu za idealno vladanje. On je podržao dobro poznati princip „Ne čini drugima ono što ne želiš da bude učinjeno tebi”, kao zlatno pravilo. On je takođe tradicionalno božanstvo u daoizmu. Tokom istorije, Konfučije se široko smatran jednim od najvažnijih i najuticajnih pojedinaca koji su uticali na živote čovečanstva. Njegovo učenje i filozofija u velikoj meri su uticali na ljude širom sveta i još uvek su prisutni u današnjem društvu U Kini Konfučije se obično naziva: Učitelj Kung (孔子, pinjin: Kǒng Zǐ, srp. Kung C’; ili 孔夫子, pinjin: Kǒng Fū Zǐ, srp. Kung Fu C’). Njegovo je prezime bilo Kung (孔, pinjin: Kǒng), lično ime Ćiju (丘, pinjin: Qiū, bukv. breg), a nadimak Džung-ni (仲尼, pinjin: Zhòngní).[8][9] Neka od Konfučijevih posthumnih imena su: Vrhovni učitelj i mudrac (至聖先師, pinjin: Zhìshèng xiānshī), Gospodar propagator kulture, vrhovni mudrac i veliki ostvaritelj (大成至聖文宣王, pinjin: Dàchéng zhìshèng wénxuān wáng) i Uzorni učitelj deset hiljada generacija (万世师表, pinjin: Wànshì shībiǎo) Srpska transkripcija Konfučije ili Konfucije potiče od latinske transkripcije Confucius koju su načinili jezuiti u XVI veku. Biografija Prema tradicionalnom verovanju, Konfučije je rođen 28. septembra 551. godine pre nove ere, u mestu Ći-fu (曲阜, pinjin: Qūfù) u državi Lu (鲁, pinjin: Lǔ), u današnjoj provinciji Šandung.[3][10] Konfučijev otac, general Šu-lijang H’ (叔梁纥, pinjin: Shūliáng Hé) bio je poreklom iz plemićke porodice države Sung, koja se po padu države Sung u vreme Konfučijevog oca preselila u državu Lu.[11][12][13][14] General Šu-lijang je imao 66 godina kada se Konfučije rodio, a njegova majka samo petnaest. Ovaj brak nije bio u skladu sa ritualnim propisima tog vremena, po kojima muškarac stariji od 63 godine nije više smeo da stupi u brak. Kada mu je otac umro, Konfučiju je bilo samo tri godine i samohrana majka ga je odgajila u siromaštvu. Konfučije se u devetnaestoj godini oženio sa Ći Guan-š’ (亓官氏, pinjin: Qí Guānshì) i dobio sina kome je dao ime Li (鲤, pinjin: Lǐ, bukv. šaran) a nadimak Bo-ji (伯鱼, pinjin: Bóyú). Radio je kao činovnik u državi Lu, kao nadzornik kraljevskog blaga i kao nadzornik skladišta kraljevske robe, a proveo je neko vreme i na mestu ministra pravde, tj. vrhovnog sudije države Lu. Mesto ministra napustio je zbog neslaganja sa vladarem, i zbog toga kasnije nije mogao ponovo da napreduje u državnoj službi. U pedesetoj godini, zbog dvorskih spletki napušta u potpunosti državnu službu i kreće na putovanje po kineskim državama, podučavajući i obične ljude i vladare. Pred kraj života, vratio se u državu Lu, gde je nastavio da podučava mnogobrojne učenike. Umro je u 73. godini, 4. marta 479. godine pre nove ere.

Prvo izdanje iz 1947. u maestralnom prevodu Stanislava Vinavera. Spolja kao na slici, unutra malo staračkih pega, ali bez pisanja, podvlačenja, potpisa… Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Jenki na dvoru kralja Artura / Mark Tven ; [preveo s američkog originala Stanislav Vinaver ; crteži Dragan Savić ; inicijali Dida Demajo] Jedinstveni naslov ǂA ǂConnecticut yankee in King Arthur`s court. srpski jezik Ostali naslovi A Connecticut yankee at the court of King Arthur. Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1947 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Savez udruženja novinara FNRJ, 1947 (Beograd : Kultura) Fizički opis 448 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vinaver, Stanislav, 1891-1955 = Vinaver, Stanislav, 1891-1955 Savić, Dragan, 1923-2009 = Savić, Dragan, 1923-2009 Demajo, Dida Zbirka Humoristička biblioteka `Ježa` ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: A Connecticut yankee at the court of King Arthur. Tiraž 10.000 O piscu i delu: str. 447-[449]. Fantastični roman u kome je Tven kroz uzbudljivu i vedru priču opisao i kritikovao mračni i surovi srednji vek! Jenki, Amerikanac, rođen u XIX veku u državi Konektikat, budeći se iz nesvesti posle jakog udarca u glavu, postepeno shvata da se nalazi u Engleskoj, i to u VI veku, za vreme kralja Artura i Vitezova Okruglog Stola. Jenki doživljava komične, interesantne i uzbudljive avanture, a sama zamisao priče u kojoj se neprestano sukobljavaju staro i novo, pruža široke mogućnosti za humor. Tako ćete, pored ostalog, imati priliku da vidite kako izgleda kada aristokrate postanu kodukteri i mašinovođe ili kada vitezovi reklamiraju pastu za zube i prodaju šešire. Mark Twain (Florida, 30. studenog 1835 – Redding, 21. travnja 1910), američki književnik pravo ime – Samuel Langhorne Clemens Jedan je od najvećih humorista u svetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki književnik. U opsežnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpune beznadnosti. Nakon detinjstva provedenog na obalama Mississipija uči za tipografa, radi kao pilot na rečnom brodu, odlazi u potragu za zlatom u Kaliforniju, putuje po Srednjem istoku i Europi. Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i kćeri, što uvetuje pesimizam i teški očaj njegovih posljednjih radova. 1907. godine mu je uručen počasni doktorat sveučilišta Oxford. Kada je umro ostavio je nezavršen autobiografski rad, koji je naknadno uredila i objavila 1924. godine njegova tajnica Albert Bigelow Paine. Američki pisac i humorist, jedan od najvećih humorista u svjetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki pisac, Mark Twain ili pravim imenom – Samuel Langhorne Clemens, rođen je 30. studenog 1835. godine u mjestu Florida u Missouriju. Majka mu je bila Jane (rođena Lampton; 1803–1890), iz Kentuckya, a otac John Marshall Clemens (1798–1847) po rođenju iz Virginie. Roditelji su mu se sreli kad se otac preselio u Missouri, te se oženili nekoliko godina kasnije 1823. godine. Bio je šesto od sedmero djece, od kojih je samo troje preživjelo djetinjstvo: njegov brat Orion (1825–1897), pa Henry koji je preminuo u eksploziji riječnog broda (1838–1858), i sestra Pamela (1827–1904). Njegova sestra Margaret (1833–1839) umrla je u dobi od tri godine, brat Benjamin (1832–1842) umro je tri godine kasnije. Brat Pleasant (1828–1829) umro je u dobi od šest mjeseci. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se seli u mjesto Hannibal, lučki grad na rijeci Mississippi, gdje pohađa osnovnu školu. Otac mu je bio odvjetnik i sudac. Nakon što mu je otac preminuo od upale pluća 1847. godine kreće na tiskarski zanat. Kasnije je radio kao tiskar u Keokuku (Iowa), New Yorku, Philadelphiji, Pennsylvaniji i drugdje po SAD-u. Potom je bio kormilar na parobrodu na rijeci Mississippi sve do početka američkog građanskog rata 1861., kada je na kratko kao dragovoljac pristupio konjaništvu Konfederacije. Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gdje je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvjestitelj novina Territorial Enterprise u mjestu Virginia City u Nevadi, a 1863. počinje pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Twain. Na rijeci Mississippi ta fraza znači `dva hvata duboko`. Nakon preseljenja u Kaliforniju, točnije u San Francisco 1864. godine susreće američke pisce Artemusa Warda i Breta Hartea koji ga podupiru u njegovu radu. Godine 1865. preradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko mjeseci djelo je postalo veoma popularno. Godine 1867. predaje u New Yorku, a iste godine posjećuje Europu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte europske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) ženi s Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Buffalo (država New York) mladi bračni par seli se u mjesto Hartford u Connecticutu. Većina Twainovih najboljih djela napisana je tijekom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu, te u vrijeme ljeta na farmi Quarry pokraj mjesta Elmira (država New York). Djelo Roughing It (1872) potanko opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Pustolovine Toma Sawyera (1876) slave djetinjstvo u gradu na obali Mississippija, dok djelo A Tramp Abroad (1880.) opisuje putovanje kroz njemački Schwarzwald. Roman Kraljević i prosjak (1882.) knjiga je za djecu fokusirana na zamjenu identiteta u tudorskoj Engleskoj. Život na Mississippiju iz 1883. kombinira autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rječnog pilota. Roman Yankee na dvoru kralja Arthura iz 1889. godine satirično je djelo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Pustolovine Huckleberryja Finna (1884) nastavak su Toma Sawyera i općenito se smatra Twainovim najboljim djelom. U romanu je riječ o dječaku zvanom Huck koji bježi od svoga oca na splavi rijekom Mississippi s odbjeglim robom Jimom. Ovo djelo, između ostalog, daje čitatelju sliku života na rijeci Mississippi prije građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Huckleberry Finn, Twain osniva tvrtku Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja djela i djela drugih pisaca. Najpoznatije djelo koje je ta tvrtka objavila bili su Osobni memoari (dva sveska, 1885–1886) koje je napisao američki general i predsjednik Ulysses S. Grant. Loša investicija u automatski pisaći stroj dovela je tvrtku do bankrota (1894). Uspješna predavanja širom svijeta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Twainove dugove. Njegov rad u vrijeme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzročili njegov poslovni neuspjeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dvije njihove kćerke. Značajna djela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) – novela čija radnja je smještena na Jug SAD-a prije građanskog rata i u kojoj se kritizira rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Ivane Orleanske. Kasnija djela uključuju dvije kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Riječ je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis djela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a djelo je objavljeno posthumno 1916. godine. Twainov rad inspiriran je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih djela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingway i William Faulkner pozivali su se na Twaina kao na svoju inspiraciju. U posljednjim godinama svog života Twain je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odijelima s bijelim crtama koja je uvijek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oxfordskog sveučilišta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova tajnica Alberta Bigelow Paine. U prvoj polovici 1990. pronađen je izvorni rukopis Huckleberryja Finna u Hollywoodu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodijeljeni su Buffalo i Erie County (New York) javnoj knjižnici, 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Huckleberryja Finna uključujući i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Twain bio i jedan od rijetkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Twain preminuo je 21. travnja 1910. godine u mjestu Stormfieldu Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Huckleberry Finn, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i drištveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči `niger`, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virginia City tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“. On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvič ostrvima publici u gradu Washoe City, Nevada. Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje pradavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretničko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti is završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interest svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“ U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra. Tvenov prvi značajni rad, `The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra, 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Ward pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje pozeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostvrima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentirajući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg Istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakonevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam. Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman The Adventures of Tom Sawyer, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, John Briggs i Will Bowen. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Huklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihavaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično prisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (koji je konzistentno imao problema sa završavanjem), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Huckleberry Finn je proistekao iz romana Tom Sawyer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Huckleberry Finn je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Huckleberry Finn na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sawyer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Huckleberry Finn uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Huckleberry Finn je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marx izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingway je jednom rekao o romanu Huckleberry Finn: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Nigger Jim ugraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingway je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Huckleberry Finn. U blizini završetka romana Huckleberry Finn, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu. Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadestdvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. MG84 (N)

Autor - osoba Šop, Nikola Naslov Isus i moja sjena / Nikola Šop Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1934 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Matica Hrvatska, 1934 (Zagreb : Tisak Zaklade Tiskare Narodnih Novina) Fizički opis 80 str. ; 21 cm Stanje: rikna sa zadnje strane kao na slici, posveta na predlistu, inače unutra dobro očuvano. Miljenko Jergović: Prije više godina ljudi iz sarajevskog Hrvatskog kulturnog društva Napredak poželjeli su staviti spomen ploču na kuću u kojoj je u Zagrebu živio pjesnik Nikola Šop. Njihov zemljak iz Jajca, Bosanac rodom i inspiracijom, bogobojazni, trpeljivi i skromni katolik, Šop je za tu sve manju, posve skrajnutu zajednicu sarajevskih i bosanskih Hrvata bio i ostao, naravno uz Ivu Andrića, jedna od amblematskih figura. Međutim, izbio je jedan vrlo čudan, a nerješiv problem. Vlasnici kuće u kojoj je Šop živio nisu dopuštali da se na njihovu fasadu postavi bilo kakva spomen-ploča. A naročito ne takva koja bi ih podsjećala na Nikolu Šopa. Naime, Šop je, skupa sa ženom, bio desetljećima njihov podstanar. A gazdarice i gazde u pravilu ne vole se sjećati svojih podstanara. Pogotovu ako su kao pjesnik desetljećima samo ležali u postelji, bolovali, umirali. Mnoge im je jade, kažu, taj čovjek učinio. Ljudi iz Sarajeva morali su se snalaziti, što će sad s pločom, bila bi grehota da se ploča baci, ili da je vraćaju u Sarajevo i u Jajce. I tako je negdje na Zelenom valu, ili na Prilazu Gjure Deželića, ne želim se ni prisjećati gdje, nađena zgrada u kojoj Šop nikad nije živio niti je ikad u nju ušao, ali je pripadala nekom njegovu rođaku. I onda su na tu kuću prikucali spomen-ploču. Eno je, i sad tamo stoji, da prolaznike podsjeti na jednoga od najznačajnijih hrvatskih pjesnika dvadesetog stoljeća. Bosanca u Zagrebu. Nikola Šop (1904) bio je banjalučki gimnazijalac, ali je maturirao u Beogradu. Tamo je nastavio studije na Filozofskom fakultetu, te se zatim i sam zaposlio kao gimnazijski profesor. Pisao je pjesme ispunjene naivističkom kršćanskom inspiracijom, u duhu franjevaštva i zajedništva svih zemaljskih stvorenja. Objavljivao je tad, uglavnom, u Beogradu, te uglavnom po klerikalnim hrvatskim novinama i časopisima. Sve dok ga u jednom trenutku na zub nisu uzeli crkveni konzervativci, zbog načina na koji je, vedro, prostodušno i pomalo narodski, prikazivao Sina Božjeg. Jedno vrijeme njegove su pjesme o Isusu, iz knjige `Isus i moja sjena`, bile crkveno zabranjene, ali to pjesnika nimalo nije pokolebalo u njegovu nadahnuću, ali ni u njegovoj dosljednoj kršćanskoj i katoličkoj vjeri. Pritom, Šop nije bio od onih zatucanih ljudi, kakvih je danas mnogo, a sigurno ih ni u njegovo vrijeme nije bilo manje. Bio je vrlo obrazovan i otvoren, prevodio je Horacija, a prvog i najvećeg pjesničkog uzora našao je u Momčilu Nastasijeviću, svom beogradskom gimnazijskom profesoru, jednom od najvećih pjesnika srpskoga i svih naših jezika u dvadesetom stoljeću. U načinu Šopova pisanja, ali i u njegovu životnom stavu, Nastasijević se dobro prepoznaje, pa tko god bi Nikolu Šopa htio temeljito upoznati, morao bi se upoznavati i s Nastasijevićem. A tko god bi se, proučavajući Nastasijevića, htio baviti onima koji su tradirali ovoga srpskog pjesnika, nalazeći u njemu vlastite temeljce, morali bi taj posao započeti s hrvatskim pjesnikom, Bosancem Nikolom Šopom. Dobar primjer da se uvjerimo kako su fatalno i neizbježno povezane srpska i hrvatska kultura, srpska i hrvatska književnost. Tko zna kako bi izgledao život Nikole Šopa, a onda i kako bi izgledalo cjelokupno njegovo djelo, da nije 6. travnja 1941. Njemačka napala Kraljevinu Jugoslaviju, i da nije onako bezdušno bombardirala Beograd. Bombe je Šop dočekao u Zemunu, pa je u strahu i panici skakao s balkona u bezdan i teško povrijedio kralježnicu. Bilo mu je tek trideset i sedam, živjet će još punih četrdeset godina, ali taj će mu skok i lom sasvim promijeniti sve životne perspektive. Uglavnom će biti polupokretan ili nepokretan i nikad više neće biti zaposlen čovjek niti živjeti normalnim građanskim životom. Ne bi bilo sasvim krivo reći da je 1941., nakon tog loma, Nikola Šop došao u Zagreb i u Nezavisnu Državu Hrvatsku kao izbjeglica. Kao teško ozlijeđeni muhadžir, vrlo kompleksnog identiteta, koji se nikako nisu mogli uklopiti u to grdno i najgrdnije vrijeme, kad su postojali samo jednostavni i prosti identiteti. Nastavio je pisati i odmah bi objavljivao ono što napiše. Dakle, bio je jedan od onih pisaca koji se nisu libili da objavljuju u endehazijskim časopisima i publikacijama, što će ga, nakon oslobođenja 1945., činiti mrskim partizanskim vlastima. Ali čak i da nije objavljivao pod ustašama, bio bi Šop težak autsajder u vremenu tom općeprihvaćenog ateizma i komunističkog poleta. Oko Crkve, kao i oko pojedinih crkvenih hramova, u ta su se vremena povazdan vrzmali kojekakvi bogalji, nesretnici i sirotani, pa se miješali s kojekakvih uhodama i policijskim žbirovima, koji bi pazili govori li se u crkvi protiv države i Partije. Među crkvenim sirotanima tog optimističnog i ateističnog vremena bio je Nikola Šop. Krleža bi ga spomenuo samo s prezirom, o čemu mi je jednom, u povodu jednoga mog teksta o Šopu, pišući pisaćim strojem po dopisnici, kratko pripovijedao Josip Vaništa. Tako je to s njim bilo do pred kraj šezdesetih, kad je Šopa, zahvaljujući Zvonimiru Mrkonjiću, otkrila suvremena hrvatska književnost. Čak je 1970. dobio Nagradu Vladimir Nazor za životno djelo, u to vrijeme doista uglednu i ozbiljnu hrvatsku državnu nagradu, ali koju, ipak, nisu tako lako dobivali pisci i kulturni radnici koji nisu živjeli u skladu s vjerom i načelima socijalističkog samoupravnog sistema. Ali bez obzira na to, pjesnik i njegova supruga nastavili su živjeti u svom skromnom zagrebačkom podstanarstvu. On gotovo da se više i nije micao iz postelje. Nakon društvenog priznanja poživjet će još jedanaest godina. Umrijet će tiho, 2. siječnja 1982., i to baš u vrijeme dok su Zagreb, Hrvatska, a onda i cijela Jugoslavija, žalovali za velikim Miroslavom Krležom. U ponedjeljak, 4. siječnja, tog prvog radnog dana u novoj godini, na Mirogoju održana su dva sprovoda hrvatske književnosti. Za prvog, ateističkog, uz svečani lafet i vojnu paljbu, baš kao da se pokapa general, na lijepome mjestu, odmah uz stazu, pokopali smo Krležu. Drugi je sprovod bio malen, tih i sirotinjski, s drvenim križem na kojemu je limenim slovima bilo ispisano ime, uz svećenika i obitelj, zemlji smo predali Nikolu Šopa. Ovih dana, uz četrdesetu godišnjicu njihova odlaska, uz taj jubilej koji bio bi važan i velik i u neusporedivo značajnijoj i većoj kulturi nego što je to, u europskom kontekstu, mala i neznatna hrvatska kultura, s gotovo jednakim ignoriranjem hrvatske elite, svi ti predsjednici, premijeri, ministri i kulturtregeri tretiraju i Krležu i Šopa. Krleže će se netko, možda, još i sjetiti. A Šopa ne pamte na jednaki način na koji se zaboravlja i mrtva magarad. Zašto baš magarad, znat će u ovaj božićni dan onaj koji treba znati. Šop, Nikola, hrvatski književnik i prevoditelj (Jajce, BiH, 19. VIII. 1904 – Zagreb, 2. I. 1982). Diplomirao komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1931. Prve pjesme objavio je u Anđelu čuvaru (1918). Do II. svjetskog rata radio je u Beogradu kao gimnazijski profesor latinskog jezika. Za bombardiranja Beograda 1941. teško ranjen, preselio se u Zagreb, gdje je radio kao korektor, a od 1949. kao znanstveni suradnik JAZU sa zadaćom da prevodi hrvatske latiniste (preveo je djela Jana Panonca, J. Šižgorića, Đ. Ferića, I. Đurđevića, K. Pucića, M. P. Katančića i dr.). Nakon studije Knjiga o Horaciju (1935) objavio je i knjigu prepjeva Iz lirike starog Rima (1950) s prijevodima Katula, Propercija i Tibula. Vodio je korespondenciju s francuskim pjesnikom F. Jammesom i engleskim pjesnikom W. H. Audenom, koji je prevodio njegovu liriku. Djelo N. Šopa u znaku je intimističkih meditacija. U tom se tijeku mogu razdvojiti dvije različite, ali komplementarne faze. U prvom razdoblju, od Pjesama siromašnog sina (1926) do zbirke Za kasnim stolom (1943), Šop progovara o »prizemnoj egzistenciji« očitujući ljubav i razumijevanje za svijet malih stvari, bukoličkih ugođaja, običnih zbivanja i skromnih istina. Međutim, iza tog svijeta običnosti i prividne banalnosti sluti se viši, skriveni transcendentalni smisao, a obične i skromne stvari postaju znamen božanskoga reda. Takva ga duhovna dispozicija dovodi u vezu s koncepcijom religioznosti Franje Asiškoga. Stavljajući u središte lirskog interesa statične, kontemplativne slike, pastoralni repertoar motiva, asketski senzibilitet, duhovni ideal siromaštva i božansku antropologiju Isusa u dnevnim situacijama, u najboljoj zbirci toga razdoblja Isus i moja sjena (1934) Šop afirmira `čedni katolicizam`, jednostavna izraza, bez ukrasa i retoričkih bravura. Šopove kratke proze, okupljene u zbirci Tajanstvena prela (1943), tematiziraju fantastične ugođaje i čudesne doživljaje preuzimajući najčešće kôd legende, pučke predaje i bajke. Lirska proza Predavanje o dimovima iz knjige Tajanstvena prela prijelazna je u njegovu pjesništvu, pa se od 1950-ih sve intenzivnije upuštao u filozofske meditacije o fenomenologiji nastajanja stvari i dinamici beskraja svemira. U drugoj se fazi, od svijeta prizemnosti i gotovo pastoralnih ugođaja okreće astralnim prostorima, svemirskim visinama, beskonačnosti i vječnosti te spoznaji nepoznatih svjetova (Kućice u svemiru, 1957; Svemirski pohodi, 1957; Astralije, 1961; Dok svemiri venu, 1975; Nedohod, 1979). Izraz se mijenja i postaje hermetičniji i apstraktniji, u potrazi za novim riječima koje bi morale izražavati nova svemirska ostvarenja. Na tom putu otkriva i bezdan vlastitoga bića: put u nutrinu, u „nedoživljene samoće“. Spjev Tremenda (Mogućnosti, 1961; Kolo, 1964), „spjev jeze i grohota“, govori o doživljaju praznine i izgubljenosti te o rasapu puti i ideje ljepote. U poemama Osvajanje kocke (1974) i O kugli (1974) Šop mijenja prostornu koncepciju doživljaja, povezujući oblike i sfere s ljudskim stanjima i životnim situacijama. Lirika te faze nastavlja se na svemirske uzlete S. S. Kranjčevića i T. Ujevića, ali u hrvatsku kozmičku poeziju unosi i nove akcente: neobično bogatstvo imaginacije, jezičnu invenciju i originalnu simboliku. Izraz je reduciran, geometriziran; smislovi tek naslućeni. Dramski tekstovi i pjesnički dijalozi imaju više poetske nego scenske kvalitete (Pompejanska balada, 1961; Drijada, 1964; Vječni preludij, 1971; Izgubljeni Arijel, 1972; Pjesnikovi rasprodani prostori, 1974; Bosanska trilogija, 1980; Kroz vrevu stećaka, 1987). Djelujući izvan pomodnih struja i tendencija, Šop je izgradio originalan i prepoznatljiv pjesnički izraz koji ga uvrštava u vrh hrvatske poezije te privlači pozornost mnogih hrvatskih i inozemnih kritičara. Poezija mu je prevedena na više stranih jezika. Dobitnik je Nagrade „Vladimir Nazor“ za životno djelo 1970. MG79

Рођен је 1903. године у Мачви, у Штитару, у учитељској породици.[2] Породица је затим живела у хомољском месту Лазници, где је отац Драгомир службовао - био учитељ и управитељ лазничких школа. Бранимир је прерано остао без оца (1905)[3], па је читаво детињство и младост провео уз мајку Даринку. Мајка је пратила сваки његов интелектуални и мисаони корак. То је имало трагова у Ћосићевом идејном одређивању према прогресивним књижевним и политичким струјањима његовог времена. Веома рано оболео је од туберкулозе, што га је још више везивало за мајчине моралне назоре. Након пресељења у Београд, ту је завршио 1918. године основну школу и гимназију (1922),[4] а потом је једно време студирао права. Међутим, врло брзо је променио одлуку и определио се за књижевност. Болест га је отргла од студија и везала за болесничку постељу. Извесно време је провео у једном санаторијуму у Швајцарској, али материјалне неприлике су му онемогућиле трајније лечење. Вратио се у Србију и почео да ради као коректор културне рубрике београдске „Правде“;[1] сарађивао у готово свим београдским листовима. На том послу га је и смрт затекла, 29. јануара 1934. године, у тридесет првој години живота.[5] Иза њега су остали мајка и вереница - његова породица. Књижевни рад Уреди Ћосић је за живота објавио три књиге приповедака и три романа, као и збирку интервјуа са истакнутим писцима свога времена. Он припада групи писаца који су стварали у међуратном периоду. Међуратна књижевност је стварана са наглашеном, тенденциозном осећајношћу према животу обесправљених људи. Ћосић припада оној групи писаца која је дозревала у данима окупације у Првом светском рату, а која је своје идеале није видела у друштвено-политичком животу версајске Југославије. Ћосић је своје књижевне узоре првенствено налазио у страној књижевности: ту су сва Стендалова дела, дела Пруста, њихове монографије, као и монографије о Достојевском, Жиду и Флоберу. У књижевности се огласио 1922. године[6] причом „Убица сенке госпођице Марије“. Прве збирке приповедака „Приче о Бошковићу“ (прва књига, изашла 1924) и „Египћанка и друге романтичне приче“, обележене су почетничким слабостима и књишком исконструисаношћу. Међутим, трећа збирка приповедака „Као протекле воде“ (1933), показује сазревање Ћосићевог талента. Ћосићево књижевно дело показује колико је он напора улагао да, као писац, схвати пут свог идејног одређивања у односу на живот и његова кретања. Издао је и три романа у којима је сликао престонички живот свога времена. То су „Врзино коло“ (1925), „Два царства“ (1928) и „Покошено поље“ (1933). Такође је објавио и збирку интервјуа са истакнутим писцима свога времена „Десет писаца-десет разговора“. Након његове смрти, издати су и његови критичко-публицистички радови у књизи „Кроз књиге и књижевност“. Морална посрнулост београдске „златне младежи“ после Првог светског рата, насликана је у „Врзином колу“. Романом „Два царства“, Ћосић истиче конвенционалну хришћанску тезу о борби добра и зла, коју ће спровести до краја са моралистичким завршетком: несмотрени младић се заљубљује у удату жену, али под утицајем манастира и калуђера, он се одриче грешне љубави и враћа се у Београд. Под непосредним утицајем политичких догађаја у земљи, а нарочито после 1929. године, догодиле су се значајне измене у Ћосићевим схватањима и у књижевном стварању. Новинарски позив који га је све чешће суочавао са наличјем живота и људи, подстицао га је на критичко сагледавање политичких и друштвених проблема. Све више је бивао незадовољан оним што је до тада створио, па је 1930. године спалио рукопис романа „Безимени“, драме Вир, комедије Медвед и дневника вођеног од 1921. до 1924. године. Са измењеним животним уверењем, приступио је стварању свог најбољег дела, романа „Покошено поље“. Овим делом, српска међуратна књижевност је добила истински добар роман о животу Београда. Покошено поље“ је роман српског књижевника Бранимира Ћосића. Први пут је штампан у издању „Издавачког предузећа Геца Кон” 1933. Сматра се Ћосићевим најзрелијим и најбољим књижевним остварењем.[1] Уједно је и његов последњи роман, пошто је умро 1934. у својој 30. години живота. Покошено поље Аутор Бранимир Ћосић 1933: Издавачко предузеће Геца Кон Главни протагониста је Ненад Бајкић, млади идеалиста, чија је концепција блиска јунацима претходна два Ћосићева романа, Димитрију из „Врзиног кола” и Срби из „Два царства”, с тиме што је Ненадова карактеризација и психолошка мотивација реалније заснована.[2] Роман се састоји из два дела. Први део приповеда о Ненадовом одрастању у окупираном Београду за време Првог светског рата, док се у другом делу приповеда о његовом раду као новинару у новонасталој Југославији. Дело је написано у трећем лицу, реалистичким поступком и са снажним критичким освртом на друштвене неправде и неморалност елита. Ћосић је дуго радио на роману, градивши га дисциплиновано, са пуном свешћу о природи и захтевима романескног жанра. Од 1927. писао је, такозвану, „Књигу рада“, у којој је прикупљао грађу, обликовао ликове и развијао идеје за будуће остварење. У њој се види како је дело полако уобличавано и како се основна романескна замисао мењала. Првобитни наслов је био „Освајач“, односно „Освајачи“, затим „Несрећници“, нешто касније „Кућа од карата“, и на крају „Покошено поље“.[3] О пажњи и брижљивости аутора приликом писања овог романа сведочи и податак да је Ћосић поједине ликове, пре него што би их унео у свој рукопис, цртао, правио од картона, стављао у покрет и замишљао њихове гестове.[4] oštećena/iskrzana korica unutra dobro očuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo losije ostalo uredno! Džejms Oliver Kervud (na engleskom: James Oliver Curvood) je američki pisac avanturističkih romana i istaknuti ekolog. U Bugarskoj postoje neke publikacije kao što je James Oliver Currud. Biografija i kreativnost Džejms Oliver Kervud `Džim` rođen je 12. juna 1878. u Ovosu, Mičigen, SAD. Džejms je najmlađi od četvoro dece Džejmsa i Abigejl. Njegov otac je bio obućar i držao je prodavnicu u Vesttaunu kada je Kervudu bilo šest godina. Posao njegovog oca je propao i porodica se preselila na farmu u okrugu Erie, Ohajo. Rad na farmi izgradio je njegov karakter i podstakao njegov san o putovanju i pisanju. Počeo je da piše sa devet godina. Kada je imao trinaest godina, njegova porodica se vratila u Ovoso. Kervud je napustio srednju školu pre diplomiranja, ali je 1898. položio prijemni ispit na Univerzitetu u Mičigenu, gde je studirao novinarstvo. Posle dve godine, napustio je koledž da bi postao reporter za Detroit Nevs-Tribune. 1900. prodao je svoju prvu priču. Otpušten je iz novina posle šest meseci i počeo je da radi za proizvođača lekova. Godine 1902. vratio se u Detroit Nevs-Tribune, gde je radio do 1907, kada je napustio mesto pomoćnika urednika da bi se posvetio svom poslu. 21. januara 1900. oženio se Korom Leon Džonson od koje se razveo novembra 1908. Imali su dvoje dece, Karlotu i Violu. 27. septembra 1909. oženio se Etel Grinvud, sa kojom su dobili sina Džejmsa mlađeg. Kora dobija starateljstvo nad ćerkama, ali Karlota živi sa Ovosom sa ocem. Do 1909. uštedeo je dovoljno novca da otputuje na severozapad Kanade, putovanje koje je inspirisalo njegove priče o avanturama u divljini. Uspeh njegovih knjiga omogućio mu je da se vraća na Jukon i Aljasku na nekoliko meseci svake godine, istražujući, pišući i gradeći kolibe, omogućavajući mu da sakupi utiske i iskustva i napiše više od trideset knjiga. Njegove knjige su bile bestseleri u SAD ranih 1920-ih. Oni su osnova za dvadesetak filmova i inspiracija su za brojne romane i kratke priče. Nakon svoje smrti 1927. godine, bio je najplaćeniji pisac na svetu. Kervudov poslednji roman, Zeleno drvo, završen je u vreme njegove smrti. Uredila ga je njegova sekretarica Dorotea A. Brajant i objavila 1930. godine. Pored romana, Kervud je tokom svoje karijere napisao i preko 200 članaka, kratkih priča i dokumentarnih serijala za različite književne i popularne časopise. Kervudova dela su od 1910. pretvorena u 200 filmskih produkcija. Godine 1988. francuski reditelj Žan-Žak Ano adaptirao je Kervudov roman Grizli u film Medved, sa Džekom Volasom i Čekijem Kariom u glavnim ulogama. Uspeh filma obnovio je interesovanje za dela pisca i njegovo reizdanje. Curvood Castle Džejms Oliver Kervud je ispunio svoj san iz detinjstva tako što je 1922. i 1923. izgradio francuski kameni zamak iz 18. veka pored reke Šiauese u blizini svoje kuće u Ovosu. Spoljašnjost je napravljena od žute štukature koja sadrži tesano kamenje koje sam bira, a krov je obložen bakrom. U jednoj od sala napravio je filmski studio, au jednoj od dve velike kule zamka Kervud napravio je svoj atelje za pisanje. U zgradi nema trpezarije i spavaće sobe. Sada je palata sa dve kule pretvorena u muzej, gde se svake godine održava festival u čast velikog pisca. Kervud je takođe postao vlasnik velikog kampa u zabačenoj oblasti u okrugu Baraga u Mičigenu, blizu planine Huron, i kolibe u Roskomonu u Mičigenu. Kervud je u mladosti bio strastveni lovac, veliki zaljubljenik u lovačke trofeje, sve do desetak godina pre smrti. Dok je lovio u Stenovitim planinama, video je velikog medveda kome je dao ime Tor. Uhodi je i pokušava da je upuca tri puta u tri nedelje. Jednog dana, dok je vreba da mu priđe, on se oklizne, padne i polomi pušku. Medved ustaje pored njega, „smeje se“ i odlazi. Nakon ovog susreta sa divljim životinjama, Kervud je postao vatreni zaštitnik prirode i aktivno je vodio kampanju za očuvanje prirodnih resursa Mičigena. Radi na ograničavanju lova, razvoju rezervata divljači i reka stoke. 1. januara 1926. imenovan je za člana Komisije za očuvanje Mičigena. U svom romanu Grizli kaže „Najveće uzbuđenje nije ubiti, već pustiti druge da žive“. Nakon njegove smrti, većina mera je ukinuta. Zaštitnik prirode Karvud takođe vodi život koji je prihvatljiv za životnu sredinu, jede malo mesa, ne pije alkohol i redovno vežba. Međutim, sudbina odlučuje drugačije. Godine 1927, dok je bio na pecanju na Floridi, Džejmsa Olivera Kervuda je ugrizao pauk i imao je alergijsku reakciju. Umro je u Ovosu nekoliko meseci kasnije 13. avgusta 1927. od trovanja krvi. Sahranjen je na groblju Ouk Hil u Ovosu. U njegovu čast, najviši vrh L`Anse Tovnship u Mičigenu je preimenovan u Curvood Peak (604 m), a L`Anse Tovnship Park je preimenovan u Curvood Park. Kervud za sebe kaže: „Priroda je moja religija, a moja želja, moja ambicija i veliki cilj koji želim da postignem je da povedem svoje čitaoce sa sobom u srce te prirode.

Retko! Omot nije sačuvan u potpunosti nego je na prekoričenu knjigu zalepljena originalna prednja korica sa fotomontažom Pavla Bihaljija Autor - osoba Бромфилд, Луис Naslov Gorki lotos : roman / Louis Bromfield ; [preveo s engleskog originala Jovan Popović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1941 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1941 Fizički opis 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Поповић, Јован Zbirka Biblioteka Zenit : beletristika Napomene Prevod dela: Bitter lotus. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 — 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. — Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska - Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine, - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. MG20

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena sve ostalo uredno i u dobrom stanju! Prvo izdanje! Korice i ilustracije: Radomir Stevic Ras Stevan Raičković smatra se jednim od najznačajnijih srpskih savremenih književnika. Bio je pesnik, prozaik, pisac za decu i prevodilac. Njegov pesnički svet čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. `Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme plavetnilom i prozračnošću. Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka `Veliko dvorište`, a zatim zbirka pesama `Družina pod suncem` za koju je 1960. godine dobio nagradu `Neven`. Poema `Gurije` bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Stevan Raičković (5. jul 1928 — 6. maj 2007) bio je srpski pesnik i akademik. Biografija Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je 1947. i maturirao. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti”, „Mladosti”, „Književnim novinama” i „Politici”. Od 1949. godine počinje da objavljuje pesme po beogradskim listovima i časopisima; iste godine postao je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda, a na tom zaposlenju je ostao do 1959. godine, kada počinje da radi kao urednik u izdavačkoj kući „Prosveta”.[1] Raičković je bio urednik u „Prosveti” do 1980. godine. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. Objavio je više od dvadeset zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo” objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine”, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika” i antologiji „Slovenske rime” predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i „Deset ljubavnih soneta” Frančeska Petrarke. Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Pesnik o poeziji „Zamislio sam bio kako jednoga jutra sve novine u svetu, pa naravno i kod nas, objavljuju na prvim stranicama, sitnim slovima, kratku, ali senzacionalnu informaciju — da od tog dana više neće biti pesnika i da poeziju više niko neće pisati! Zamislio sam bio i reakciju na sve ovo: Bila bi to jedna takva vest koju bi ljudi (čak i oni koji nikada nisu čitali poeziju, nikada videli živog pesnika) primili možda isprva i sa lakim smeškom, a već malo zatim — sa ogromnim iznenađenjem i nevericom, pa čak i sa neskrivenom jezom: kao neki zlokobni alarm da je u svetu, nešto nevidljivo, ali u samim njegovim temeljima, eto, zauvek puklo… (Kao da je naglo, preko noći, izumrla neka pitoma vrsta ili iščileo neki plemeniti plod, na koje je svet, otkada zna za sebe, bio navikao…) Sledeći ovu naivnu sliku-uobrazilju zamišljam da bi se u njoj možda mogao napipati i neki realniji smisao, neka bar simbolična poruka: poezija ima neki svoj tačno određeni povesni i civilizacijski značaj, pa i neko svoje bar kakvo-takvo mesto čak i u našoj ciničnoj savremenosti, inače, ruku na srce, ne bi ni postojala, niti bi se održala do naših dana. (A postoji, koliko se zna, u različitim oblicima, otkada se zna i o čoveku.) Druga je pak stvar ona ignorantska činjenica što se o njenom postojanju i prisustvu među nama ne razmišlja baš mnogo, pa da budem još konsekventniji: poezija se zapravo i ne opaža u svakodnevnom životu. Ali, ona se ne primećuje (naravno, u jednoj sasvim drugačijoj srazmeri) na onaj način kao što se ne opaža ni vazduh koji svakoga trena udišemo, niti se oseća sopstveno zdravlje sve dok ga još uveliko imamo…”[2] Iz književne kritike o pesnikovom delu Raičkovićeva poezija je autentična slika njegovog bića. Otmena i dostojanstvena, ona je izraz pesnikove otmenosti i dostojanstvenosti, jer, veli Tin Ujević, ko nema stila u životu, ne može da ga ima ni u literaturi, kako nema velikoga pesnika bez dostojna čoveka. Poezija sama bira svoga pesnika, a ne pesnik poeziju. U slučaju Stevana Raičkovića čini nam se da raskola nema: postignuta je potpuna ravnoteža između dva izuzetna bića, bića poezije i bića pesnika. (…) U čemu je tajna Raičkovićevog otkrića? Najverovatnije u doslednosti, asketskoj doslednosti, i svojoj opsesiji i svojoj viziji. Pre svega, u tome. Uspostavivši osnovicu i stožer svoje poezije, Raičković je odmah na početku odredio i svoj put. Sve je u njegovoj poeziji smireno, u ravnoteži, bez erupcije i bura, osenčeno blagom i bolnom rezignacijom. Sve što se događa, događa se iznutra, u samim suštinama. — Slobodan Rakitić[3] Element koji je zajednički velikom broju pesama Stevana Raičkovića je, svakako, to što je perspektiva iz koje se gleda na neku pojavu, neku stvar ili neko biće povezana sa duševnim stanjem samog lirskog subjekta, sa onim što se starinski nazivalo raspoloženje, pesnikova emocija. Zahvaljujući tome, u poeziji ovog pesnika ćemo sretati vrlo raznolike perspektive iz kojih se oblikuje lirski opis. — Radivoje Mikić, Motivacija pesme[4] Postavljanje pesme, poezije, na sâm vrh vrednosne lestvice, posvećenje pesmi i posvećenje pesme, htenje da se poeziji, njenoj estetskoj i smislodavnoj meri saobrazi život sâm, predstavlja temelj Raičkovićeve lirske pozicije. — Dragan Hamović, S očima što vide i ono čeg nema[4] U poeziji Stevana Raičkovića, jedan od najznačajnijih motiva je motiv pesme, odnosno, poezije. Smisao poezije, ali i života — jer su oni u neraskidivoj vezi — pesnik sagledava iz različitih pozicija i, gotovo uvek, u vezi sa drugim motivima svog pevanja poput kamena, trava, prolaznosti, smrti, detinjstva, tišine, usamljenosti ili Tise. — Jasmina Tonić, Dve Tise ili o smislu pevanja...