Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Huawei P20 Pro izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i očuvanje izgledatvogtelefona. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući svom modernom dizajnu koji dopunjuje estetikutvoguređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez kompromisa na zaštiti. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Huawei P20 Pro od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga sigurnim i neoštećenim. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Huawei P20 Pro, ova maska osigurava da tvoj telefon izgleda elegantno i zaštićeno. Zaštita i stil idu ruku pod ruku sa ovom maskom za Huawei P20 Pro. Izrađena da odoli vremenu, ova maska je tvoj pouzdan partner u očuvanju tvog telefona. Njen moderni dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već ga i ističe, dopunjujući tvoj lični stil. Preciznost izrade omogućava ti da bez brige koristiš sve funkcije telefona, dok istovremeno znaš da je on zaštićen od svakodnevnih nedaća. Ne dozvoli da tvoj dragoceni Huawei P20 Pro trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Ova maska pruža sigurnost bez kompromisa na funkcionalnost ili izgled. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon zaštićen. Uz ovu masku, tvoj Huawei P20 Pro će ostati kao nov, bez obzira na izazove koji te čekaju. Ne propusti priliku da spojiš zaštitu i stil - izaberi masku koja će pratiti tvoj tempo i učiniti da se tvoj telefon ističe. Zaštitite svoj Huawei P20 Pro i istaknite njegovu eleganciju. Naručite odmah i osigurajte da tvoj telefon ostane zaštićen i stilizovan dan za danom.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Samsung A426F Galaxy A42 je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnost i otpornost na svakodnevno korišćenje. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući modernom dizajnu koji dopunjuje izgled tvog uređaja bez obzira na modnu kombinaciju. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost bez ometanja korišćenja uređaja. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Samsung A426F Galaxy A42 od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom uređaju, maska osigurava da tvoj telefon ostane siguran i zaštićen u svakom trenutku. Kada je u pitanju zaštita tvog Samsung A426F Galaxy A42, važno je da imaš masku koja ne samo da štiti tvoj uređaj, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Ova maska je kreirana sa pažnjom prema detaljima, obezbeđujući da svaki aspekt tvog telefona ostane dostupan i funkcionalan. Precizni izrezi omogućavaju lako korišćenje svih tastera i kamera, dok moderni dizajn čini da tvoj uređaj izgleda stilizovano i sofisticirano. Zahvaljujući kvalitetnim materijalima, ova maska pruža pouzdanu zaštitu od svakodnevnih izazova, poput grebanja i slučajnih padova. Tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan znajući da je tvoj uređaj siguran. Idealno pristajanje maske za tvoj Samsung A426F Galaxy A42 znači da nema klizanja ni pomeranja - tvoj telefon ostaje na mestu, siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš se osloniti na ovu masku da će tvoj uređaj ostati u savršenom stanju. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj uređaj i istovremeno mu daš moderan izgled. Poruči svoju masku danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti!

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском. Намера Хафиз-паше После убиства дахија српски устаници су инсистирали да нека страна сила буде гарант њихове аутономије, што је био уступак који Порта није била вољна да пружи. У Русију је отишла делегација предвођена протом Матејом Ненадовићем да избори руску подршку. Делегацију је новембра 1804. примио министар спољних послова кнез Адам Чарторијски. Пошто је Русија сарађивала са Османским царством против Наполеона, Чарторијски је српској делегацији саветовао да уступке тражи директно од Порте.[1] Устаници су савез за будуће акције сада морали да траже од других хришћанских група у Босни и Херцеговини, грчких клепта и гувернера Влашке и Молдавије. Са друге стране, јаничари и одметници од султана су такође намеравали да поврате свој положај. Тако су током зиме и пролећа и даље вођене борбе у пашалуку. Султан Селим III је под притиском променио своју политику измирења са Србима и до пролећа 1805. их је почео сматрати одметницима. Стога је нишког Хафиз пашу поставио за београдског пашу[1]. У муслиманском свету титулу Хафиз носили су само они људи који су меморисали цео Куран напамет, што је значило да се радило о преданом и религиозном османском команданту који је био цењен и поштован. Хафиз-пашина војска се крајем јула упутила из Ниша у Београдски пашалук са око 15.000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду. Знак разликовања српских од турских војника била је коса, јер су Срби дугу косу везивали у перчин, док су Турци бријали главе. odlično očuvana kao nova posveta direktora muzeja ROOM.9

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Tvoj iPhone 14 Pro zaslužuje najbolju zaštitu. TERACELL maska sa Shining Line dizajnom čuva tvoj telefon od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: Uživaj u elegantnom izgledu svog uređaja sa crnom TERACELL maskom. Sjajna linija dodaje sofisticiranu notu, a tanki profil ne narušava originalni oblik telefona. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog materijala, ova maska pruža izdržljivost i dugotrajnost, a istovremeno zadržava lakoću i udobnost pri držanju. • PRISTUP: Svi portovi i funkcije tvog iPhone-a su lako dostupni zahvaljujući precizno izrezanim otvorima. Nećeš imati problema sa punjenjem ili korišćenjem slušalica. • INSTALACIJA: Postavljanje maske je brzo i jednostavno. Bez obzira da li si često u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj iPhone 14 Pro siguran i zaštićen. Kada je u pitanju zaštita tvog iPhone 14 Pro, ne želiš praviti kompromise. TERACELL maska za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna je dizajnirana da pruži maksimalnu zaštitu bez žrtvovanja stila. Elegantna crna boja sa sjajnom linijom daje tvom telefonu jedinstven izgled, dok tanki dizajn osigurava da se lepota tvog iPhone-a ne skriva. Izrađena od premium materijala, ova maska je otporna na svakodnevno habanje i pruža pouzdanu zaštitu od neželjenih ogrebotina i udaraca. Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim portovima i funkcijama, tako da možeš koristiti svoj telefon bez ikakvih smetnji. Instalacija maske je intuitivna i ne oduzima puno vremena, što znači da ćeš brzo i lako osigurati svoj uređaj. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj iPhone 14 Pro zaštićen. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj iPhone 14 Pro sa stilom. Izaberi TERACELL masku za iPhone 14 Pro 6.1 Shining Line crna i budi siguran da je tvoj telefon zaštićen u svakom trenutku.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 8 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog Xiaomi Redmi Note 8. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj telefon od grebanja i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku Xiaomi Redmi Note 8, maska osigurava da tvoj uređaj izgleda elegantno i zaštićeno. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 8? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja, dok istovremeno uživaš u njegovom novom, elegantnom izgledu. Zaboravi na brige oko grebanja i padova. Ova maska je tu da pruži maksimalnu zaštitu, a tvoj Xiaomi Redmi Note 8 će ostati siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj telefon u dobrim rukama. Uz idealno pristajanje, maska se savršeno uklapa uz tvoj Xiaomi Redmi Note 8, čineći ga još privlačnijim i funkcionalnijim. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku koja će ga čuvati i istovremeno podići tvoj stil na viši nivo. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga ovom elegantnom i čvrstom maskom i uživaj u bezbrižnom korišćenju svakog dana. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Xiaomi Redmi Note 8 zaslužuje najbolje!

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Xiaomi Redmi 9C je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom telefonu. • MODERAN DIZAJN: Ovaj modni dodatak je kreiran da se savršeno uklapa u tvoj stil i daje tvom uređaju svež i atraktivan izgled. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su idealno pozicionirani i izrađeni tako da omogućavaju lako korišćenje svih funkcija tvog telefona bez skidanja maske. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Xiaomi Redmi 9C od svakodnevnih izazova kao što su grebanje i padovi, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO USKLAĐIVANJE: Bez obzira na tvoj dnevni outfit, ova maska je odličan izbor za zaštitu i stil. Kada je u pitanju zaštita i stil za tvoj Xiaomi Redmi 9C, Maska Hanman Canvas ORG je pravi izbor. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom ličnom stilu. Precizno dizajnirani otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije telefona, dok moderni dizajn osigurava da tvoj uređaj uvek izgleda atraktivno. Zaštita od grebanja i padova je ključna, a ova maska to pruža bez kompromisa. Tvoj telefon će ostati siguran i zaštićen, dok ti nastavljaš sa svojim aktivnim životnim stilom. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Xiaomi Redmi 9C u dobrim rukama. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi Maska Hanman Canvas ORG i daj svom uređaju zaštitu koju zaslužuje, uz dodatak stila koji se ne može ignorisati. Tvoj Xiaomi Redmi 9C će izgledati sjajno i biti zaštićen, bez obzira na izazove koji te čekaju. Zaštitna maska koja prati tvoj ritam života i stil – to je ono što ti nudi Maska Hanman Canvas ORG. Ne čekaj, učini svoj Xiaomi Redmi 9C sigurnim i stilizovanim danas!

Opis proizvoda • KVALITET: Izrađena od visokokvalitetnih materijala, ova maska pruža izvanrednu zaštitu tvog Huawei P50 Pocket telefona od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: RUFF Carbon maska dolazi u elegantnom crnom dizajnu, koji tvom uređaju daje moderan izgled, a istovremeno zadržava njegovu originalnu liniju i oblik. • FUNKCIONALNOST: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima, dok je maska dizajnirana tako da ne ometa upotrebu kamere ili bilo koje druge funkcije tvog telefona. • ZAŠTITA: Otporna na udarce, ova maska apsorbuje udarce i štiti tvoj telefon u svakom trenutku, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, maska ne zahteva nikakve dodatne alate, a savršeno pristaje tvom Huawei P50 Pocket, obezbeđujući čvrsto i sigurno prianjanje. Kada je u pitanju zaštita tvog Huawei P50 Pocket telefona, TELEMPIRE RUFF Carbon maska je izbor koji se ističe. Ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već mu pruža i elegantan izgled koji se neće izgubiti u masi. Sa ovom maskom, tvoj telefon će biti zaštićen, a ti možeš biti bezbrižan. Dizajnirana sa pažnjom, ova maska neće ometati upotrebu tvog telefona, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš sve njegove funkcije. Precizni izrezi i tanki profil čine da je korišćenje telefona sa maskom jednako prijatno kao i bez nje. Zaštita koju pruža RUFF Carbon maska je neprocenjiva. Otporna na udarce, ona je kao štit koji čuva tvoj telefon od neželjenih oštećenja. Bez obzira na to da li si kod kuće, na poslu ili u pokretu, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P50 Pocket siguran. Ne čekaj da tvoj telefon doživi nezgodu. Opremi ga TELEMPIRE RUFF Carbon maskom i uživaj u miru uma znajući da je tvoj dragoceni uređaj zaštićen. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu zaštitu za svoj Huawei P50 Pocket.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga, koja izlazi povodom trideset godina od rušenja jedne od najvećih svetinja srpskog naroda, Njegoševe kapele na Lovćenu, zaokružuje borbu Komnena Bećirovića, vođenu tokom tog perioda, prvo da se Njegoševa kapela sa vrhom Lovćena spase, a zatim, nakon njihovog razaranja 1972. od strane komunističke vlasti, da se dovede u prvobitno stanje, uklanjanjem sadašnjeg zdanja sa Lovćena. Sve što autor tvrdi, bilo donoseći negativne reakcije nekih velikih evropskih umova, kao Andrea Malroa, na anticivilizacijski poduhvat protiv Lovćena, bilo pokazujući u „Prologu za povratak Njegoševe kapele na Lovćen“, njenu neuništivost u duši srpskog naroda, bilo pak iskazujući se u svojim člancima, besjedama, obraćanjima i polemikama, nastalim od 1989. do 1991. – on to potvrđuje kroz obilje pisanih i ikonografskih dokaza. Ovima, kao i svojim zapravo propovjedničkim žarom, koji vrijeme nije nimalo zgaslo, Komnen Bećirović potpuno obara i čini besmislenom svu priču o tome kako je kralj Aleksandar, obnovivši Njegoševu zadužbinu na Lovćenu, navodno ukinuo Crnogorcima njihovu samobitnost, dok je Josip Broz, srušivši je i navalivši na Lovćen 40 hiljada tona grdila i prokletstva, tu samobitnost im tobože povratio. Naprotiv, Komnen Bećirović pokazuje sve strahotne razmjere nepočinstva na Lovćenu po prirodno, istorijsko, kulturno i uopšte duhovno nasleđe Crne Gore. Poslije knjige na francuskom jeziku „U duši Kosovo“, te „Odbrane Morače od potopa“, „Borba za Lovćen Njegošev“ je treće djelo Komnena Bećirovića u posljednju godinu i po dana na još jedno u nizu sudbinskih pitanja današnjeg Srpstva. Komnen Bećirović (5. april 1936, Ljevišta, pod samim izvorom Morače) srpski je književnik, publicista i novinar iz Crne Gore. Biografija Završio je Gimnaziju u Nikšiću. Diplomirao 1960. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (svetska književnost/francuski jezik). Kao stipendista francuske vlade magistrirao na Evropskom Univerzitetskom centru u Nansiju gde je dve godine radio kao predavač srpsko-hrvatskog jezika i književnosti na Slovenskoj katedri (uklonjen sa te pozicije od strane Komisije za kulturne veze s inostranstvom iz Beograda jer navodno nije imao njihovu saglasnost za to mesto). Zbog problema sa Udbom vraća se u Francusku gde upoznaje pesnike Žaka Prevera i Luja Aragona, filozofa Žan-Pol Sartra i otpočinje sa njima i drugim autorima (nobelovac Fransoa Morijak, Andre Malro) seriju razgovora za nedeljnik NIN. Razgovor sa Morijakom objavljen je povodom stogodišnjice Morijakovog rođenja u Mondu od 13-14. oktobra 1985. Osnovao svesrpski Odbor za obnovu lovćenskog vrha i svetilišta. Odbor nije uspeo zbog raspada Jugoslavije i ratova koji su usledili (opisano u knjizi Borba za Lovćen Njegošev, 2002). Objavljivao pisma iz srpskih svetiliša u Mondu. Još 1990. člankom u Mondu Justice pour les Serbes (Pravda za Srbe) započeo svoje angažovanje za istinu o srpskom narodu, posebno za Kosovo i Metohiju. Pod pritiskom Mond ubrzo prestaje da objavljuje njegove apele. Objavljuje u Le Quotidien de Paris, Pariski dnevnik, od 1992-1994, niz članaka kojima nastavlja svoju borbu (L’Occident et la rumeur anti-serbe, Zapad i antisrpska graja; Yougoslavie: le naufrage de la conscience, Jugoslavija: brodolom savjesti; Kosovo: une question de civilisation, Kosovo: pitanje civilizacije; La tentation du mal, Iskušenje zla...). U ruskoj Pravdi 13. aprila 1993. objavljuje proglas ruskom narodu pod naslovom: Rusijo, usliši našu muku! Le Quotidien de Paris prestaje da izlazi te učestvuje u osnivanju mesečnika Balkans-Infos koji zajedno sa pretplatnicima, finansiraju osnivači. Godine 1999. objavljuje u Figaru 15. marta 1999, devet dana prije bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO, proglas pod naslovom Kosovo: le patrimoine culturel, i podnaslovom Des frappes aériennes de l’Otan seraient un crime contre l’humanité et la civilisation, Kosovo: Kulturno nasleđe, Vazdušni udari Natoa bili bi zločin protiv čovječnosti i civilizacije. Proglas potpisuju pisac Vladimir Volkov i vizantolog Andre Giju. Danas objavljuje na sajtovima Mitropolije crnogorsko-primorske, IN4S, Stanje stvari... Živi i radi u Parizu, a deo godine provodi u rodnim Ljevištima.

Beograd 2016. Mek povez, ćirilica, 262 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). J4 Nikola N. Tomić rođen je u selu Bukovici, pod Durmitorom, 7. februara 1907. g. Svršio je osnovnu školu u svom rodnom mestu, gimnaziju u Pljevljima i Pravni fakultetu Beogradu 1934. g. Kao student bio je pitomac Kralja Aleksandra, uživao blagodejanje u Njegovom Domu, sve do završetka studija, kada je postavljen za pristava u Ojridskom srezu, gde je ostao do marta 1938. godine, kada je premešten u Orahovac, a odatle ubrzo u Kuršumliju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat. U mesecu julu bio je premešten na rad u Banskoj upravi u Užicu. Kada su komunisti zauzeli Užice 1941. godine, Nikola je stupio u Četničke odrede Koste Pećanca, a po dolasku đenerala Milana Nedića za predsednika Srpske vlade narodnog spasa, krajem avtsta 1941. godine, vratio se na svoju redovnu dužnost u Užice, odakle je premešten u Bajinu Baštu na prihvatanje izbeglica iz Bosne. U aprilu 1942. godine premešten je u Prokuplje gde je na dužnosti sreskog podnačelnika „neovlašteno davao propusnice Jevrejima` da beže iz Srbije pošto su ih Nemci kupili i streljali. Za to je Nikola krajem jula 1942. godine bio uhapšen od strane Nemaca i oteran u nemačko zarobljeništvo gde je ostao do svršetka rata 1945. godine. Pet godina docenje došao je kao „raseljeno lice” u Kaliforniju, gde je iscrpljen i bolestan radio slabo plaćene poslove do kraja života. Nikola N. Tomić je bio, po mnogo čemu, poseban slučaj u našoj političkoj emigraciji. Iako je u okupiranoj Srbiji pomagao četnike on je imao puno razumevanje za generala Milana Nedića i za njegov rad, koji je i odobravao i branio: u paraleli između dva generala, Mihailovića i Nedića, on je bio više na Nedićevoj. Tome je dao izraza i u svojoj knjizi o Nediću. Sadržaj: Uvod Da li je Nedić izdajnik? Otvorenost karaktera Milana Nedića Đački štrajk kao mjerilo Nedićevog karaktera Neučestvovanje u ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage kao mjerilo karaktera Milana Nedića Da li su zavjerenici imali namjeru da ubiju kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu? Zašto Nedić nije prokazao zavjeru protivu kralja Aleksandra Obrenovića Upoređenje Milana Nedića s knezom Đokom Malovićem Nedić kao ratnik Nedić kao komandant pristaništa u San Đovani di Medua Proganjanje kao mjerilo Nedićevog karaktera Rad na unutrašnjoj bezbijednosti, sređivanju političkih prilika i materijalnom napretku Države kao mjerilo Nedićevog karaktera General Milan Nedić kao načelnik glavnog generalštaba i ministar vojske Tobožnja partijska politika kao mjerilo Nedićevog karaktera Kažnjavanje Draže Mihailovića kao mjerilo Nedićevog karaktera Nedićev memorandum knezu Pavlu Nedićev odnos prema vojnim obveznicima Nedićev stav prema Grčkoj i Solunu Da li je Nedić vjerovao u Hitlerovu pobjedu i da li se takvo vjerovanje može uzeti za mjerilo časti i karaktera jednog čovjeka Razlog Nedićeve ostavke na položaj ministra vojske Nedić i bombardovanje Bitolja Nedić i bečki pakt Zašto je i kako Nedić obrazovao srpsku vladu narodnog spasa? Kome je Nedić kao predsjednik vlade položio zakletvu? Da li je Milan Nedić kriv za masovna strijeljanja Srba koja su Nijemci izvršili u Srbiji Milan Nedić i sprska omladina Staranje Milana Nedića o izbjeglicama i njegovi odnosi sa narodom Da li je Nedić spasavao Srbe? Da li je Nedić pomagao ratne zarobljenike? Pitanje saradnje Milana Nedića s Dražom Mihailovićem i upoređenje njih dvojice i odnosi među njima Kako je i zašto Nedić napustio Srbiju 1944. Upoređivanje Milana Nedića s Vukom Brankovićem Opredjeljenje Milana Nedića za zemaljsko carstvo Upoređenje Milana Nedića s caricom Milicom i Stevanom Visokim Upoređenje Milana Nedića s Markom Kraljevićem Upoređenje Milana Nedića s knezom Ivom od Semberije Zašto Jovan Trišić mrzi i kleveta Milana Nedića? Šta mjerodavni kažu o Milanu Nediću Šta mjerodavni kažu o klevetnicima Milana Nedića Nedićevi klevetnici demantuju sami sebe Zaključak Beleška o piscu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šarl Dil (franc. Charles Diehl; Strazbur, 19. januar 1859 — Pariz, 1. novembar 1944) je bio francuski vizantolog i istoričar. Posle završenih univerzitetskih studija nekoliko godina (1881 — 1885) radio je u Francuskoj školi u Rimu. Potom je izabran za profesora istorije u Nansiju, a 1899. na Sorboni u Parizu gde je pored predavanja iz opšte istorije držao i poseban kurs iz istorije Vizantije. Probuđeno zanimanje za povest romejske države uslovilo je da se 1907. na Sorboni osnuje specijalna katedra za vizantijsku istoriju. Dil je na ovoj katedri više od trideset godina držao nastavu i ostao je upamćen kao izvanredan i izuzetno duhovit predavač. Za svoje nesvakidašnje naučne zasluge stekao je veliko priznanje ne samo u Francuskoj nego daleko van njenih granica. Izabran je za dopisnog člana mnogih akademija i za počasnog doktora većeg broja univerziteta., između ostalih i Beogradskog. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 1936. godine. Naučni rad Pored radova iz klasične arheologije, kojom se uglavnom bavio u svojim ranim naučnim godinama i studija iz opšte istorije umetnosti, kao što su one o Botičeliju (1906) Dil je neizmerno zadužio istoriju vizantijske umetnosti. Naročito je važno njegovo delo Manuel d`art byzantin (prvo izdanje 1910, drugo u dva toma 1925/1926), a napisao je i niz radova o pojedinim spomenicima vizantijske umetnosti, među njima i o srpskim srednjovekovnim manastirima (Aux vieux monastères de Serbie, 1930). Još značajniji je njegov rad na polju vizantijske istorije gde se s podjednakim uspehom ogledao kako u minucioznim analitičkim istraživanjima tako i u oblikovanju širokih sinteza. Ove osobine pokazao je još u svojoj doktorskoj disertaciji o Ravenskom egzarhatu (Etudes sur l`exarchat de Revenne, Pariz 1888), kao i u opširnom delu o vizantijskoj upravi u severnoj Africi (L`Afrique Byzantine, Histoire de la domination dyzantine en Afrique, Pariz 1896). Veliku slavu donela mu je knjiga o Justinijanu I (Justinien et la civilisation byzantine au VIe siècle, Pariz 1901), a i popularna monografija o carici Teodori (Théodore,impératrice de Byzance, Pariz 1904). U knjizi Etudes byzantines (Vizantijske studije) sabrani su njegovi radovi koji se odnose na vrlo različita pitanja političke i kulturne istorije. Dil je napisao i nekoliko sinteza koja osvetljavaju pojedina razdoblja iz istorije Vizantije, najpre kratak pregled političke istorije Histoire de l`empire byzantin, Pariz, 1919. godine (srpski prevod Istorija Vizantijskog carstva, Beograd 1933), a zatim i istoriju kulture Byzance, Grandeur et Décadence. Obradio je i pojedina poglavlja kako iz političke tako i iz kulturne istorije u poznatoj engleskoj ediciji The Cambridge Medieval History. Kasnije je takođe u seriji za svetsku istoriju napisao prilično obimnu istoriju vizantijskog carstva. Dil je posedovao i nesvakidašnju obdarenost literate koja je na pravi način došla do izražaja u njegovim naučnim esejima. Čuvena je dvotomna zbirka Figures byzantines u kojoj se predstavio kao nenadmašan majstor istorijskog portreta. Ova zbirka je doživela veliki broj izdanja i prevedena je na mnoge jezike (srpski prevod: Vizantijske slike I–II u izdanju Srpske književne zadruge, Beograd 1927 — 1929, reprint 1991). Značaj U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjovekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Nikica Pilipović (Vrtoče, kod Petrovca, 17. mart 1922 — London, 1. avgusta 2021) bio je srpski pisac i hroničar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, pukovnik JNA i nosilac Partizanske spomenice. Biografija Nikica Pilipović Dajanović rođen je 17. marta 1922. godine u Vrtoču (zaselak Redžin kraj),[1] kod Petrovca, od oca Pere i majke Savke Ćurguz.[2][3] Potiče iz radničke porodice. Otac Pero bio je radnik. Djed po ocu David Dada bio je zemljoradnik i zanatlija, a učestvovao je u borbama protiv Turaka skupa sa Golubom Babićem. Majka Savka potiče iz vođeničke svešteničke porodice Ćurguza. Blizak rod joj je general Ljubiša Ćurguz. Djed po majci Marko Marke Ćurguz Simišić bio je pismen. Doselio je iz Vođenice u Vrtoče. Bio je cestar, koji je službu dobio u Vrtoču, gdje je zasnovao i porodicu. Nikica je odrastao u višečlanoj porodici, sa ocem, majkom, četiri brata i četiri sestre.[3] Osnovnu školu završio je u Vrtoču. Prije rata bio je radnik i konobar u Kraljevskom dvoru na Dedinju. Nakon bombardovanja Beograda, vratio se u rodno Vrtoče.[1] Bio je oženjen Bosom Bosnić Peričić iz Drvara i sa njom dobio ćerke Dragicu i Gordanu. Dragica je udata za Džemsa Čefija (James Chaffey). Bila je generalni direktor kompanije SBB i visoko rangirani službenik EBRD-a.[4] Gordana je udata za prof. dr Branka Kirigina.[3] Po okupaciji Jugoslavije, Nikica se uključio u pripreme oružanog ustanka 27. jula 1941. Od prvih dana učestvovao je u ustaničkim i gerilskim akcijama. Rat je proveo kao pripadnik Treće krajiške brigade.[5] Član KPJ postao je 1942. godine.[6] Učesnik je Bitke na Neretvi,[1] Bitke na Sutjesci,[7] Beogradske operacije, proboja Sremskog fronta, te bitaka za oslobođenje Pleternice i Zagreba.[1] O svojim ratnim iskustvima pisao je u zbornicima sjećanja Petrovac u NOB, Treća krajiška brigada i Sutjeska.[5][8][9][10] U ratu je obavljao više dužnosti. Početkom rata bio je borac vrtočke čete. Nakon osnivanja Treće krajiške brigade, postavljen je za intendanta.[2] Prvo je bio intendant u Prvom bataljonu,[11] a potom intendant u Drugom bataljonu Treće krajiške brigade. Nakon toga obavljao je dužnosti obavještajnog oficira,[2] te dužnost operativnog oficira u brigadi.[11] Krajem rata bio je načelnik operativnog odsjeka Treće krajiške brigade.[11] Iz rata je izišao sa činom kapetana.[1] Nakon rata služio je kao oficir u JNA. Završio je Višu vojnu akademiju JNA sa odličnim uspjehom, a potom i generalštabnu školu Velike Britanije. Jedanaest godina je radio u Generalštabu JNA, a 13 godina je bio načelnik Škole stranih jezika JNA. Bio je izaslanik vlade SFRJ pri komandi UN na Sinaju. Penzionisan je u činu pukovnika.[1][2] Više puta je odlikovan. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[2] Urednik je zbornika sjećanja Treća krajiška brigada.[5][8][9] Supruga Bosa je umrla par godina prije njega. Veliki dio vremena on i supruga su provodili kod kćeri Gordane i Dragice. Živio je na relaciji Beograd – Split – London, a često je posjećivao Republiku Srpsku i rodni kraj. Umro je u Londonu 1. avgusta 2021. godine. Literarni rad U toku službe Nikica je pisao za naučno-stručne časopise, kao što su Vojno delo,[12] Istorijski glasnik,[13] Vojno-istorijski glasnik[14] i drugi, a o svojim ratnim iskustvima pisao je u zbornicima sjećanja Petrovac u NOB, Treća krajiška brigada i Sutjeska itd.[5][8][9][10] Nakon penzionisanja, Nikica Pilipović se posvetio pisanju knjiga o zavičaju.[15] Napisao je nekoliko knjiga i hronika sa ovom tematikom. Pisao je članke za različite novine, časopise i portale, a njegovim književnim radom bavio se i poznati srpski pisac Muharem Bazdulj.[16] Govorio je engleski, francuski i ruski jezik.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiski blok ima staracke pegice, nista strasno! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara....

Izveštaji o velikom zločinu: Dokumenti o austrougarskim zločinima uoči i posle Cerske bitke / Slađana Bojković, Miloje Pršić Beograd 2014. Mek povez, ilustrovano, ćirilica, 128 strana. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R22 Posle veličanstvene pobede vojske Kraljevine Srbije nad nadmenim neprijateljem — Austrougarskom — u Cerskoj bici, napadač je, najpre u nastupanju na srpskoj teritoriji, a kasnije u bežaniji, nad civilnim stanovništvom i zarobljenim vojnicima učinio zločine kakvi nisu zapamćeni ni u turskim vremenima. Videvši brojne nečuveno grozne prizore, srpski oficiri su o svemu tome izveštavali više komande, a oni državnu vlast. Znatan deo te prepiske je sačuvan i dostupan javnosti, a samo jedan mali deo je objavljen. Teško je razjasniti zašto još u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca kasnije Jugoslaviji nije bilo smelosti da se na odgovarajući način istraže i obelodane zločini okupatora (Austrougara, Nemaca i Bugara) nad srpskim stanovništvom i objave naučno-istraživački radovi i publikacije koje bi upozoravale na potrebu da se takvo zlo nikad ne ponovi. Zbog toga ni danas ne možemo da utvrdimo ni približno precizne podatke o stradalnicima, vojnicima i civilnom stanovništvu. Istovremeno, mogli bismo reći da se u svemu tome nalazi i odgovor zašto vlasti komunističke Jugoslavije nisu dozvoljavale ozbiljnija istraživanja o zločinima u periodu 1941—1945. godina, već su to „nadoknadile” podacima u koje „niko nije smeo da sumnja”. Sadržaji izabranih dokumenata pružaju mogućnost da se formira slika o načinu i razmerama stradanja srpskog naroda u Srbiji 1914. godine. Dokumenta koja objavljujemo su izveštaji, dopisi, telegrami, šifrovane depeše, note, raspisi, predstavke i sl. Sva ona su, osim nekoliko prepisa, originali. Autori dokumenata su starešine srpske vojske (komandanti i komandiri jedinica, načelnici štabo va i odeljenja), predstavnici lokalnih organa vlasti (predsednici opštinskih sudova, načelnici srezova i okruga), članovi srpske vlade i diplomatski predstavnici Srbije, zatim članovi Glavnog istražnog odbora za utvrđivanje zločinstava i šteta pričinjenih od austrougarske vojske, srpski sveštenici, učitelji, sanitetsko osoblje, članovi raznih komisija koje su radile na utvrđivanju počinjenih zločina, razna lica i dr. Svi oni su svoje izveštaje, pisma i druga akta upućivali nadležnim ustanovama, komandama i ministarstvima, odnosno diplomatskim predstavnicima stranih zemalja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mustafa Golubić (24. oktobar 1889 - 11. juni 1941), poznat i po nadimku Mujko, rođen u Stocu, tajni agent i obavještajac Sovjetskog Saveza, član Četvrte uprave sovjetskog generalštaba GRU,[1] pukovnik[1] (general)[2] sovjetske tajne službe NKVD, koordinator operativnih akcija Kominterne u Evropi i Americi. Bio je i član Mlade Bosne i surađivao je sa oficirima, članovima militarističke organizacije `Ujedinjenje ili smrt` (Crne ruke), koji su učestvovali u Majskom prevratu 1903. godine.[1][3][4] Biografija Rođen je u siromašnoj bošnjačkoj[nedostaje referenca] porodici u Stocu, Bosna i Hercegovina, tada u sastavu Austro-Ugarske. Njegov otac Muhamed je umro dok je Mustafa još bio dijete. Njegova majka Nura živjela je 102 godine, a umrla je 1953.[5] Kao najboljeg đaka osnovne škole, opština Stolac ga je poslala u gimnaziju u Sarajevo. Tu je tokom svog školovanja postao član ilegalne revolucionare organizacije Mlada Bosna[6], moguće od 1908. godine. Sarađivao je sa Bogdanom Žerajićem, Vladimirom Gaćinovićem, Danilom Ilićem[1] i drugim istaknutim `mladobosancima`. U Sarajevu je završio pet razreda gimnazije, a onda nakon austrijske aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine prelazi da živi u Kraljevina Srbiju. Nastavlja školovanje u Beogradu, gdje ga je zatekao Prvi balkanski rat. Balkanski ratovi Mustafa Golubić (drugi s lijeva u srednjem redu) sa Mišom Živanovićem, Ristom Toholjem, Vladom Voskarom, Jevremom Gerasimovićem, Đurom Šarcem, Vojislavom Tankosićem, Smajom Ferovićem, Dušanom Dučićem, Boškom Arežinom i Milanom Miloševićem. Kao dobrovoljac učestvuje u Balkanskim ratovima odlazi na ratište i pridružuje se četničkom dobrovoljačkom odredu vojvode Vojislava Tankosića, gdje se ističe hrabrošću u borbi na Merdaru. Tokom trajanja vojnih operacija šalje članke za časopise `Ilustrovana ratna hronika`[7] i `Balkanski rat u slici i reči`.[8] Po završetku rata izlazi sa činom narednika u srpskoj kraljevskoj vojsci. Tadašnji prijestolonasljednik Aleksandar Karađorđević ga je nagradio Medaljom `Miloša Obilića` za pokazanu hrabrost. Zagrebački Srbobran je objavio dezinformaciju o pogibiji Mustafe Golubića 1913. u Drugom balkanskom ratu. u velikim bojevima kod Krivolaka. List ga je nazvao čestitim i oduševljenim muslimanskim Srbinom i navodi njegove zasluge što se kao srpski komita borio za oslobođenje srpske zemlje u Prvom balkanskom ratu. U tom ratu se istakao u boju na Bosiljevcu, a kasnije se opet prijavio kao dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu.[9] Studij Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji 1913. godine. Upisao je najprije Tehnički, a zatim i Pravni fakultet u Beogradu. Kao najbolji učenik gimnazije, dobio je stipendiju vlade Kraljevine Srbije da studira prava u Lozanu i Ženevi, a onda u Parizu. Od kraja Drugog balkanskog rata, pa do početka Prvog svjetskog rata studirao je pravo u Toulousu u Francuskoj.[1] U Švicarskoj se za vrijeme svog školovanja upoznao sa mnogima iz ruske kolonije, moguće i sa Lenjinom. Na taj način se povezao sa kominternovskom organizacijom i počeo je da radi za nju. Vjerovatno je u Parizu stupio u tajnu oficirsku organizaciju `Crna ruka` kojom je rukovodio Dragutin Dimitrijević Apis. U arhivskim materijalima austro-ugarske istrage o djelovanju `Crne ruke`, Golubić se označava kao jedan od najaktivnijih članova. U ovoj policijskoj istrazi označen je kao učesnik u poznatima akcijama ove organizacije, uključujući Sarajevski atentat. Prvi svjetski rat Za vrijeme Prvog svjetskog rata, prekinuo je studije i vratio se u Kraljevinu Srbiju. Kao član `Crne ruke`[nedostaje referenca] pridružio se vojsci. Unaprijeđen je u čin poručnika i prebačen u Kraljevu gardu. Učestvovao je u bici na Kolubari i nagrađen ordenom. General Apis ga 1915, uz podršku Vrhovne komande, šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslavenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Iz Rusije se vraća sa oko hiljadu dobrovoljaca, u trenutku kada se srpska vojska već uveliko povlači preko Albanije. Mustafa Golubić učestvuje u svim borbama, te zajedno sa srpskom vojskom prelazi Albaniju, da bi kasnije učestvovao u probijanju Solunskog fronta. U Solunu se sprijateljio sa generalom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i odbio je da svjedoči protiv njega na Solunskom procesu. Zbog toga je osuđen na godinu dana zatvora i izbačen iz vojne službe. Interniran je na grčko ostrvo Krf, odakle mu je uspjelo da pobjegne. Uz novčanu pomoć dr. Jefta Dedijera odlazi u Francusku. Kraljevina SHS Poslije rata dolazi u Beograd, gdje je bio pod stalnim nazdorom policije. Ubrzo postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Juna 1919. je bio uhapšen zbog učešća u studentskim demonstracijama. Biva interniran u rodni Stolac, gdje provodi neko vrijeme, ali se tajno vratio u Beograd. 1921. godine Golubić je uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u pripremanju atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića, pa je zbog toga bio interniran u manastir Rakovica. Emigracija u Beču Bečki emigrantski list Balkanska federacija, za koji je Golubović pisao. Srp i čekić, ilegalni komunistički list koji je Golubić pokrenuo u Beču. Nakon protjerivanja iz Francuske i Švicarske 1921. godine odlazi u Beč, gdje 1923. godine postaje i član Komunističke partije Austrije. U Beču je živio narednih osam godina, te bio član jugoslavenskog `Kluba studenata marksista` i kao novinar sarađivao u međunarodnom listu `La fédération balkanique` od 1924-27. Člankom `Tajna beogradska kamarila` koji je pod pseudonimom Nikola Nenadović objavio u broju od 1. decembra 1924., Golubić je u listu `La fédération balkanique` pokrenuo međunarodnu kampanju za reviziju Solunskog procesa. Godine 1925. je inicirao pokretanje komunističkog lista `Srp i čekić`, u čijoj se redakciji nalazio duže vremena. Ovaj list su rasturali ilegalnim putem u Kraljevinu Jugoslaviju, najviše Dunavom preko radnika na brodovima. Iste godine je napisao i ilegalno izdao brošuru Lenjin o vojnim pitanjima. Učestvovao je kao delegat 1926. godine na Trećem kongresu KPJ u Beču. U Beču je živio oskudno i bez stalnih prihoda. Potpomagao ga je pukovnik Božin Simić, član `Crne ruke` koji je živio u Nici, ali najveću pomoć imao je od svog zemljaka Alije Mujkića, obućara kod kog su studenti popravljali cipele. On je bio član Kluba, volio je studente i kuhao im je bosanski lonac. Učestvovao je u Julskim protestima u Beču, kao jedan od organizatora.[1] U Leskovcu je Mustafa boravio u više navrata tokom 1920-ih i 1930-ih. Kretao se sa lažnim ispravama, kao Milorad Nikolić i bio aktivan u Sindikatu. Smatrali su ga za obućara jer je izrađivao moderne ženske sandale `na štiklu` i rukotvorine prodavao radnicama u Radničkom domu i na drugim nmjestima. U Leskovcu je Mustafa otvorio radnju za izradu sandala koja se zvala `Venera` i zaposlio pedesetak radnika. Mustafa Golubić je u Beču na zahtjev tadašnjih jugoslavenskih vlasti bio četiri puta hapšen, da bi na kraju bio protjeran u Berlin. U Berlinu se obraća `Crvenoj pomoći` i od te organizacije dobija 10 njemačkih rentnih maraka sedmično. Pomagao mu je Kosta Novaković koji je poznavao šefa organizacije `Crvena pomoć`. Do januara 1931. je u Berlinu, a u isto vrijeme boravi u Parizu, Moskvi i Pragu. Zvanično, u Parizu je po nalogu `Crvene pomoći`, nabavljao falsifikovane pasoše za komuniste. Sovjetski obavještajac Početkom 1930-ih Golubić radi kao sovjetski obaveštajac i često boravi u Moskvi, u hotelu Luks, gdje su stanovali strani funkcioneri Kominterne. Tu se školovao za oficira NKVD i izlazi sa činom general-majora. U to vrijeme je dobio i rusko državljanstvo. Radio je u Četvrtom odjeljenju GPU (politička policija), čiji je jedan od poslova bio i uklanjanje političkih protivnika. Za vrijeme rada u Kominterni, kao čovjek NKVD služio je za objedinjavanje komunističkih organizacija koje su potpadale pod Kominternu. U zvaničnoj karakteristici sovjetske službe GPU stoji da je negativna osobina Golubića što uporno insistira `da nas poveže sa organizacijom Crna ruka`, prema kojoj gaji određene simpatije, te da se `u svom poslu oslanja isključivo na ljude sa jugoslavenskog područja. Prema memoarima Rodoljuba Čolakovića, Golubić ga je 1932. odveo u Kremaljski dvorac, gde su se sastajali sovjetski rukovodioci i upoznao ga sa Staljinom. Kapiju su prošli bez legitimisanja. Rodoljub Čolaković opisuje Golubića kao fanatičnog izvršioca Staljinovih naloga, ali i kao čovjeka koji u trenucima slabosti čezne za rodnim Stocem. 1934. godine Mustava Golubić je već bio značajan sovjetski obaveštajac u Pragu.[10] U to vreme za njega je radio Ivo Vejvoda, ne znajući njegov identitet: Za vrijeme studija arhitekture u Pragu, radio sam za Mustafu Golubića. Nosio sam njegove šifrovane poruke u Beograd. O njemu, takoreći, nisam znao ništa, nisam imao pojma čime se zapravo bavi. Ali da sam znao tko je Mustafa Golubić - da je jedan od najvećih sovjetskih obavještajaca, kome su vrata Kremaljskog dvorca, gdje se sastajao sa Staljinom, uvijek bila otvorena - ja bih sebe smatrao aristokratom komunističkog pokreta. Jer, raditi za sovjetsku obavještajnu službu, za Kominternu i Staljina, bila je tada najveća čast koja je mogla zadesiti jednog komunistu. Mustafa je posjedovao nevjerojatan lični šarm. Od prvog sam ga dana zavolio kao rođenog oca.[11] – Ivo Vejvoda Radeći kao sovjetski operativac, Golubić je pod lažnim imenima obišao pola svijeta, od Rusije, Kine i Japana na istoku, do Sjedinjenih Država i Meksika na zapadu, dok su mu Beč, Moskva, Prag, Pariz, London i Berlin bile `kućne adrese`. U zimu 1934-35, preselio se u Kanadu, gdje je ostao dvije godine, operišući u Sjedinjenim Državama i Meksiku. Prema tvrdnjama Stevana Dedijera, Mustafa Golubić je bio jako aktivan, ako ne i glavni agent NKVD-a u SAD-u tokom 1930-ih. Nekoliko puta je kao `slijepi putnik` putovao u SAD. U New Yorku je kidnapovao jednog sovjetskog dvostrukog agenta koji je počeo saradnju sa američkim tajnim službama. Uspio ga je oteti i organizovati njegov transport u Moskvu. Digao se na noge cijeli FBI I nastala je potjera za Golubićem, kome je Stevan Dedijer pomogao da umakne i vrati se u Evropu. Prisjećajući se Golubića, Dedijer je rekao: `Mustafa je jedan od svetaca u mome životu.` Godine 1937. odlazi u Španiju, gdje je bjesnio Španski građanski rat, ali mu je bilo naređeno da se naseli neko vrijeme u Parizu da identifikuje `trockiste` u redovima jugoslavenskih komunista. Tih godina u Moskvi je upoznao budućeg vođu jugoslavenskih komunista Josipa Broza Tita i imao je zadatak da vodi računa o njemu. Golubić je, kao i Tito, preživio Staljinovu Veliku čistku 1936-38. u kojoj je ubijeno gotovo cijelo vođstvo KPJ. Godine 1938. novo Titovo rukovodstvo je povelo kampanju protiv njega i drugih istaknutih komunista (Rajko Jovanović, Pavle Bastajić, Labud Kusovac...) optužujući ih da su `špijuni, provokatori i dupli agenti`.[12] Više puta je po zadatku putovao u Meksiko. Tamo je u izbjeglištvu boravio Lav Trocki, najveći i najopasniji Staljinov neprijatelj, koji ga je u svojim veoma čitanim tekstovima raskrinkavao kao komunističkog diktatora.Postoje indicije da je Mustafa Golubić bio jedan od organizatora ubistva Lava Trockog. Povratak u Jugoslaviju U martu 1940. Mustafa Golubić se vraća u Beograd. U to vrijeme, nakon uspostavljanja sovjetsko-jugoslavenskih odnosa 10. juna 1940. godine, uspostavljane su veze sovjetskih predstavnika i jugoslavenskih oficira u cilju saradnje protiv Hitlera.[13] Mustafa Golubić je 1940. ili 1941. uspostavio u Beogradu kontakt sa Dragišom Vasićem i Mladenom Žujovićem, koji su kasnije postali bliski politički savjetnici Draže Mihailovića.[14] Golubić je sa bivšim pripadnicima `Crne ruke` učestvovao u pripremanju vojnog puča 27. marta 1941. godine, protiv prostupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. On je preko Božina Simića bio u dosluhu sa generalom Dušanom Simovićem. Božin Simić je posjetio generala Simovića 26. marta i obavijestio ga je o raspoloženju Sovjeta da sa Jugoslavijom zaključe sporazum. Nakon uspješnog prevrata, Golubić je po zadatku sovjetske službe, pomoću svojih saradnika iz `Crne ruke`, inicirao obraćanje nove vlade generala Simovića sovjetskom rukovodstvu. Odmah poslije Vojni puč od 27. marta 1941.|vojnog puča 27. marta, on i Božin Simić, su zajedno iz Beograda, avionom otputovali za Moskvu kako bi prisustvovali potpisivanju Sporazuma o prijateljstvu Jugoslavije i SSSR-a (potpisan prekasno u zoru 6. aprila 1941. godine).[15] Po izbijanju Drugog svjetskog rata, nalazi se u Moskvi. Kao specijalni povjerenik Kominterne dolazi u Beograd aprila 1941, za vrijeme trajanje aprilskog rata, da izvrši konsolidovanje u redovima KPJ, a zatim da se uputi za Grčku i da utvrdi odgovornost zamjenika generalnog sekretara tamošnje komunističke partije. Kad je Rodoljub Čolaković 15. aprila 1941. godine sreo Mustafu u okupiranom Sarajevu ovaj mu je navodno rekao: `Valter neće dugo trajati i moraće da bude maknut`. Čolaković u svojim memoarima piše da je to odmah javio Titu, čije je konspirativno ime u to doba bilo Valter. Milovan Đilas je kasnije tvrdio da je postojala odluka da se Mustafa Golubić ukloni, jer su dobili podatke da se on sprema lividirati Tita. Titovi najbliži saradnici tada su počeli govoriti o Golubiću kao neprijatelju i `trockisti`, ali on se nije uzrujavao jer je imao podršku SSSR. U predustaničkim danima, u maju 1941. godine Golubić se sastajao sa Titom, koji je tada boravio u Beogradu, i sa još nekim članovima Politbiroa KPJ. Neki autori vjeruju da je između njih postojala tenzija ili konkurencija oko vođstva u predstojećim događajima. Neki publicisti vjeruju da je 5. juna 1941. godine Mustafa Golubić organizovao dizanje u vazduh tvrđave u Smederevu, gdje su Nijemci uskladištili municiju poražene vojske Kraljevine Jugoslavije. Međutim, za tako nešto ne postoje dokazi, niti se takve optužbe pominju u dokumentima sa njegovog saslušanja u Gestapou. Hapšenje i smrt Spomen ploča Mustafe Golubića u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beogradu. Golubić je stigao u Beograd odmah nakon njemačkog zauzimanja, kada se njihova uprava tek uspostavljala. Međutim, neko je u Beogradu 10. juna 1941. obavijestio novooformljeni Gestapo i Specijalnu policiju da se u jednom ilegalnom stanu nalazi veliki boljševički agent i general NKVD Golubić. Gestapo je odmah provalio u stan na adresi Mirijevski put 97, gdje se smjestio Mustafa Golubić i uhapsio ga. Tom prilikom je ubijena kćerka vlasnika stana pod sumnjom da je špijun NKVD. Uhapšeni Golubić je sproveden do zatvora Gestapoa, na današnjem Trgu Nikole Pašića. Tu je bio mučen i pod batinama, ali unatoč svemu ništa nije priznao. 11. juna 1941, Nijemci su ga slomljenih ruku i nogu vezali za stolicu, streljali u dvorištu zgrade Gestapoa, raskomadali i zakopali pod velom noći na nekoliko lokacija u Pionirskom parku. Vojnici Crvene Armije su odmah po oslobođenju Beograda 1944. godine, po Staljinovoj direktivi pronašli njegove ostatke, otkopali, a zatim poslali u Moskvu gdje je i sahranjen sa najvišim vojnim počastima. Đurica Labović (Andrijevica, 20. mart 1930 — Beograd, 7. avgust 2004) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, pravnik, književnik, novinar i publicista. Biografija Rođen je 20. marta 1930. godine u Andrijevici. Njegov otac Staniša bio je kapetan Jugoslovenske vojske, a majka Milena, rođena Aletić, domaćica. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Godine 1943, sa svega trinaest godina, otišao je u partizane — bio je najpre u Četvrtoj crnogorskoj proleterskoj brigadi, a potom u Komskom partizanskom odredu. Godine 1946. primljen je u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) i poslat na doškolovanje. Godine 1948. je maturirao, a potom je upisao i Pravni fakultet u Beogradu, na kome je diplomirao 1969. godine. U Službi državne bezbednosti (SDB) je ostao sve do 1979. godine, kada je penzionisan. Od 1960. do 1979. bio je glavni savetnik u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove (SSUP), a od 1971. do 1974. glavni urednik lista „Džudo“. Godine 1948. počeo je da se bavi književnošću. Autor je preko 30 romana, dve knjige pripovedaka, 19 feljtona, 22 romansirane hronike, dva stručna rada, više studija i dr. Godine 1975. zajedno sa Zdravkom Velimirovićem i Mladenom Oljačom učestvovao je u pisanju scenarija za film „Vrhovi Zelengore“, za koji su bili nagrađeni Zlatnom arenom za najbolji scenario na Pulskom festivalu, 1976. godine. Pored Zlatne arene, dobitnik je i Nagrade SUBNOR-a „4. jul“, 1989. godine i Nagrade „21. jul“, 1976. i Nagrade „22. oktobar“, 1981. godine. U braku sa suprugom Verom, rođenom Tančić, imao je četvoro dece — ćerke Tatjanu i Natašu i sinove Andreja i Marka. Umro je 7. avgusta 2004. godine u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač - Otokar Keršovani, Rijeka tvrd povez 23 cm, 358 strana Pu Ji (Chun Mansion, 7. februar 1906- Peking, 17. oktobar 1967) je bio poslednji vladar iz dinastije Ćing i poslednji kineski car. Bio je sin Zaifeng, Prince Chun i Youlan. na tron je došao 2. decembra 1908. godine, sa samo dvije godine te, preko svojih regenta Vladao je od 2. decembar 1908. godine, kao maloletan uz pomoć svoga strica Zaifenga, a njegov vladajući naslov Xuantong (kineski: 宣統), po kojem je takođe poznat, objavljen je na kinesku Novu godinu 22. januar 1909. godine. Posle Sinhajske revolucije 1911. godine, Pu Ji je bio prisiljen da abdicira 12. februara 1912. godine i odrekne se svoga prava da bude car, ali zadržavajući samo nominalno naslov vladara dinastije Ćing i carskog klana Aisin Gioro. Od 1. do 12. jula 1917. bio je nakratko vraćen na carski presto od strane vojskovođe Čan Suna. U Zabranjenom gradu ostao je sve do 5. novembra 1924. godine, kada ga je vojskovođa Fen Jusjan proterao. Godine 1932, nakon što je Japan formirao marionetsku tvorevinu Mandžukuo, Pu Ji je postavljen na čelo tvorevine pod imenom Datong (Ta-tung). Dve godine kasnije, 1. marta 1934. godine Japan ga je proglasio carem Kangdeom od Mandžukuoa, kojim je vladao sve do 1945. godine. Pu Jiova carica bila je Vanrong, ali pored nje imao je i nekoliko konkubina. Posle kapitulacije Japana, Pu Ji je završio prvo u sovjetskom zatočeništvu 1945.–1950. godine. Nakon uspostave Narodne Republike Kine 1949. godine, Pu Ji je deset godina proveo u pritvoru kao kolaboracionista, gde je napisao svoje memoare. Do kraja života je bio pod stalnim nadzorom, ali nije doživeo i javno sramoćenje kao neki njegovi savremenici. Nakon prekvalifikacije Pu Ji je počeo raditi kao običan vrtlar i oženio se medicinskom sestrom. Godine 1964. postaje član Narodne političke konsultativne konferencije Kine i ostaje član sve do svoje smrti. Umro od komplikacija uzrokovanih karcinomom bubrega i srčanom manom, 17. oktobra 1967. godine u Pekingu. Sahranjen je kao običan građanin u Kini i stoga nije dobio tradicionalno posthumno ime koje su svi dotadašnji carevi imali. Izvan Kine je Pu Ji danas najpoznatiji po filmu Bernarda Bertolučija Poslednji kineski car iz 1987. godine, koji je temeljen na Pu Jiovoj autobiografiji.

Brzojavka za Valdhajma: Operacija za spas ratnog zločinca / Antun Miletić Beograd 1993. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 293 strane. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. J2 Ova knjiga dobila je naziv Brzojavka za Valdhajma iz prostog razloga što sva prikupljena i proučena dokumenta omogućuju da se zaključi kako su scenaristi Valdhajmovog jugoslovenskog lobija, ustašku brzojavku namenili za njegov spas. Reč je o brojnim moćnicima, uglavnom političarima i ljudima na vlasti od 1980. do 1989. Oni su angažovali još neke osobe sklone da ih bez rezerve podrže, i da čak budu uverene da to rade u interesu države. U stvari, radili su protiv nje, a u prilog šićardžija za ambasadorsku, konzularnu ili neku drugu fotelju. Neki su u svemu videli dobar biznis, Sve su to, naravno, dobro proučile zainteresovane obaveštajne službe. One su direktno ili indirektno u celoj aferi koristile i moćnike iz Valdhajmovog lobija. Uostalom, ove službe su imale u rukama i samog Kurt Valdhajma. Ali, one su i zavisile od njega. U protivnom, tako moćne obaveštajne i diplomatske službe (SSSR, SAD, pa i Jugoslavije), svakako ne bi tek tako propustile da se Valdhajm uzdigne do položaja generalnog sekretara OUN, i to u dva mandata (1972 - 1982 ) ... Sadržaj: Predgovor - Slobodan Kljakić DEO PRVI: SKRIVENA ISTINA O RATNOM ZLOČINCU KURT VALDHAJMU Kratki životopis Kurt Valdhajma Ratni zločinac Aleksander Ler, komandant Grupe armija `E` Kažnjavanje ratnih zločinaca Štampa se pita ko je novi generalni sekretar UN Ratni zločinac iz dosijea F-25572 Predsedništvo SFRJ traži elaborat o Valdhajmu Sadržaj i zaključak Elaborata: `Valdhajm je kriv` SFRJ odbacuje zaključak iz Elaborata SSIP pravi svoj dosije o Valdhajmu Ukloniti neke zabeleške iz 1947. godine Stavovi Valdhajmovog lobija u Jugoslaviji Jugoslovenska vlada štiti Vladhajma Skupštinska pitanja bez odgovora Prilozi (od 1 do 49) DEO DRUGI: USTAŠKA BRZOJAVKA ZA KURT VALDHAJMA Svi putevi vode u Jugoslaviju Istražuje Robert Hercštajn za Svetski jevrejski kongres Edgar Bronfman: Kurt Valdhajm amoralan lažljivac” Specijalna istraga Ministarstva pravosuda SAD Valdhajmova komisija u Arhivu OS Međunarodna komisija istoričara: ”Valdhajm je moralno kriv` Valdhajm ne sme pred Raselov sud Otkrića sedme sile Josip Broz Tito i Kurt Falsifikat ustaške `brzojavke` u `Špiglu` `Kome je to bilo potrebno` Dušan u aferi Valdhajm Prilozi (od 1 do 41) Pogovor Summary O autoru Abouth the Author Contents Registar ličnih imena Index of names

Naziv: Jugoslavija 1 Autor: Gojko Jakovčev Godina izdanja: 2002 Izdavač: Patriotski Savez Jugoslavije, Beograd Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Neke stranice su podvlačene i nešto je dopisivano, većina je čista. Opis: PREDGOVOR U svom životu bavio sam se, pored ostaloga, i pisanjem članaka, raznih tekstova, studija i dr. za sredstva javnih informacija (uglavnom štampe), o temama koje su se odnosile na život, trajanje i perspektive razvoja naše domovine Jugoslavije. Mnogi takvi radovi objavljivani su u štampi u vremenskom razdoblju od 20 do 50- tak godina. Suština, takve moje pismene grade u skladu je sa naprednim stavovima u pogledima drugih javnih političkih, naučnih i dr. radnika, koji su kao i ja - bili orijentirani na progresivni razvoj države Jugoslavije. Ulazio sam u polemike, nesaglasnosti i borbu s drugima, naročito sa onim retrogradnim snagama, koje su na ma kakav način, bili protiv Jugoslavije i njenih interesa, jugoslovenstva, bratstva i jedinstva njenih naroda, tendencija da Jugoslavija bude potčinjena bilo kom drugom državnom subjektu i interesima drugih, blokovima sila i sl. Odgovarajući n.pr. na neki aktuelan članak u zadnjih 50-tak godina, nisam mogao znati kako će i što će biti nakon tadašnjeg javljanja u štampi desetak ili više godina nakon toga. Zato su u ponekim člancima, naknadno napisanim, moguća ponavljanja onog iz nekog prvobitnog članka itd. To se može ukloniti mehanički izostavljanjem takvog teksta iz novog članka ili djelomično da se samo naglasi da ono šta se ponavlja nije prisutno i u ovoj mojoj zbirci članaka i sl. Čitalac je svakako u pravu da primjeti kako u jednoj knjizi sa tako raznolikom problematikom, u masi sakupljenih članaka i dr., da se ponešto na ovom ili onom mjestu, pa i maloj mjeri, ipak ponavlja! Inače teško je bilo raspodjeliti obimnu gradu na izvjesne logične cjeline, baš radi raznolikosti napisa, kako mojih, tako i onih koje sam podvrgavao svojoj pozitivnoj ili negativnoj kritici. Uslovno sam gradu raspodjelio na nekoliko tematski i toliko-toliko logičkih cjelina i to: Prvo: moja borba za Jugoslaviju, pod takvim naslovom. Drugo: moja borba protiv tendencija i aktivnosti destruktivnih i neprijateljskih snaga, koje su radile na razbijanju Jugoslavije, u zemlji i inostranstvu. Treće: moja aktivnost na liniji borbe za očuvanje jugoslavenske državne zajednice. Četvrto: moji članci u Antifašističkoj NOB-i naroda Jugoslavije 1941-1945. godine i uloga JNA u stvaranju i očuvanju SFRJ.

Autor - osoba Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Prepiska. 3, 1826-1828 / [Vuk Stef. Кaradžić ; priredio Golub Dobrašinović sa saradnicima] Vrsta građe pisma Jezik srpski, nemački, francuski, ruski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1989 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 944 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Dobrašinović, Golub, 1925-2008 = Dobrašinović, Golub, 1925-2008 Zbirka Sabrana dela Vuka Кaradžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ22 ISBN 86-07-00038-1 (za izdavačku celinu) (pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Кaradžića 1864-1964 i dvestagodišnjici njegova rođenja 1787-1987` --> str. 3 Tiraž 3.000 Pisma na srp., nem., franc. i rus. jeziku Skraćenice i oznake: str. 941-942 Pisma u ovoj knjizi priredili: str. 943-945. Predmetne odrednice Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 – Prepiska Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG131 (L)

Naslov: Državna druga muška realna gimnazija u Beogradu : izveštaj za školsku 1934-35 godinu Pismo: ćirilica Br. strana: 89 Format: 23 cm Povez: meki Knjiga je vrlo lepo očuvana iako je stara skoro 90 godina: listovi su čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja i sl.; na zadnjoj strani korica stari, neupadljiv trag kvašenja. Te školske 1934-35 godine su u ovoj gimnaziji predavali Nikola Bešević, slikar, Josip Slavenski, kompozitor... Iz sadržaja (kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko treću sliku uvećate do pune veličine): ◾ Nastavno i službeno osoblje ◾ Klasifikacija redovnih učenika (spiskovi učenika po razredima i odeljenjima i uspeh) ◾ Klasifikacija privatnih učenika (spiskovi učenika po razredima i uspeh) ◾ Tečajni ispit (niži i viši) Štampano 1935. godine u štampariji `Radenković` Pavlovića i druga - Beograd, Kosmajska 35 Istorijat ove gimnazije: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0_%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D0%B8%D0%BC%D0%BD%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0 Druga beogradska gimnazija, danas Filološka gimnazija, osnovana je ukazom Namesništva, a u ime maloletnog kneza Milana Obrenovića, 11. avgusta 1870. godine pod nazivom Palilulska polugimnazija. ... Državna Druga muška realna gimnazija (1930–1944) Škola je zajedno sa imenom menjala i lokacije na kojima se nalazila. ...Godine 1910, preseljena je u veoma lepu novopodignutu zgradu u Makedonskoj ulici, gde je ostala do 1941. godine. Zgrada je tada oštećena za vreme aprilskog bombardovanja, a škola preseljena u zgradu Realke u Uzun Mirkovoj. U međuvremenu, decembra 1938, zgrada je imala manji požar na tavanu. Posle Drugog svetskog rata škola je pola godine radila u prostorijama Prve ženske gimnazije kod Tašmajdana, a zatim u Trećoj muškoj u Njegoševoj. Zgrada u Makedonskoj je delimično obnovljena i gimnazija se vratila u svoju kuću septembra 1947. godine, ali je srušena 1961. godine i na njenom mestu je podignut soliter „Politike“. To je ponovo dovelo do serije seoba gimnazije. Jedno vreme se nalazila u zgradi Pete beogradske gimnazije na Tašmajdanu (1961—1964), potom u zgradi srednje elektrotehničke škole „Nikola Tesla“ u ulici narodnog fronta (1964—1965), da bi se na kraju preselila u zgradu Osnovne škole „Boris Kidrič” u Kameničkoj 2, na Zelenom vencu. Pogledajte i ostale izveštaje raznih predratnih prosvetnih ustanova koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=1&Pretraga=izve%C5%A1taj+za&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Vasilije Krestic: Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu i Bosnu i Hercegovinu Током више од једног столећа из Хрватске су све до наших дана ширени гласови о тежњи Срба за стварањем Велике Србије и о великосрпским хегемонистичким намерама. То је био стални припев свих противсрпских иступа не само пред југословенском већ и пред светском јавношћу. Њима се Срби и Србија приказују као агресори великих територијалних апетита, а намера им је да прикрију сопствену агресију и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне и историјске територије. Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али у српској и иностраној историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више деценијама демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је било српско проглашавано је за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће. Следећи традицију и тактику аустроугарске политике, у којој су Хрвати учествовали, а неретко у њој и предњачили, у свим историјским раздобљима, од револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску политику редовно јој додајући епитет великосрпске политике. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само сневали о Великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба. Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: „алпински или планински Хрвати” (Словенци), „православни Хрвати” (Срби), „непријепорни Хрвати” или „цвијет хрватског народа” (муслимани), затим „Турска Хрватска”, „Црвена Хрватска” „Бијела Хрватска” и „Карантанска Хрватска”, који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и током више од стотине година усађивани су у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата. Овим двема студијама показујем и доказујем кад, како, на којим основама и с којим циљевима су Хрвати од револуције 1848/49. до наших дана покушавали да се домогну појединих делова или читаве територије Војводине, Босне и Херцеговине. (двојезично српско-енглеско издање, тврд повез, заштитни омот, 24 цм, 140 стр, илустровано мапама)

Harriet Tubman: Conductor on the Underground Railroad Paperback – by Ann Petry Novoizabrani američki predsednik Džozef Bajden obećao je da će nastaviti proces redizajna novčanice od 20 dolara, na kojoj bi umesto 7. predsednika SAD Endrua Džeksona trebalo da se nađe Harijet Tabman, koja je tokom života od robinje postala aktivistkinja i oslobodila više od tri stotine robova. U aprilu 2016. godine, Trezor SAD najavio je da će lik Harijet Tabman biti na redizajniranoj novčanici od 20 dolara, koja će biti predstavljena 2020. Lik Endrua Džeksona biće prebačen na drugu stranu. Međutim, administracija Donalda Trampa nije nastavila sa inicijativom, a bivši predsednik je rekao da je najavljena promena „čista politička korektnost“ i predložio da se Harijet Tabman nađe na novčanici od 2 dolara. Robinja i robovlasnik Harijet Tabman je rođena kao Araminta Minti Ros u Merilendu 1822. godine. Bila je robinja u vlasništvu Edvarda Brodesa i njen rani život je bio pun poteškoća. Brodes je prodao njene tri starije sestre i ona nikad više nije čula za njih. Kasnije je pokušao da proda i njenog najmlađeg brata, ali njena majka je hrabro pružila otpor dajući time moćan primer svojoj ćerki. Sa 12 godina doživela je i tešku povredu glave koja je izazvala vrtoglavice, glavobolju, epilepsiju i nakrolepsiju, koje su je pratile tokom celog života. Posledice su bile i čudne vizije i živopisni snovi koje je ona tumačila kao poruke od Boga. Do trenutka kada je odrasla oko polovina Afroamerikanaca na istočnoj obali Merilenda je bilo slobodno. Nije bilo neuobičajeno da se sklapaju brakovi između slobodnih i porobljenih crnaca. Takav je bio i brak koji je Harijet sklopila sa slobodnim crncem Džonom Tabmanom 1844. godine, i odmah posle venčanja promenila je svoje ime. Malo se zna o ovom braku, ali neki istoričari pretpostavljaju da su ovim potezom pokušali da kupe njenu slobodu. Pogledaj i: Rut Bejder Ginsberg – Dama koja se, uprkos diskriminaciji, borila za prava žena do poslednjeg dana života Harijet Tabman je na Sever pobegla 1849. godine. Koristila je tzv. „podzemnu železnicu“ – mreža koju su činili slobodni crnci i beli abolicionisti. Put je bio jako težak i mučan, dug čak 145 kilometara, a da bi izbegla goniče kretala se noću i spavala u močvarama. U Filaderfiju je stigla posle 26 dana hoda i umesto da uživa na sigurnom i gleda samo sebe, ona je mislila na svoju porodicu i sunarodnike koji su patili u ropstvu. Radila je neobične poslove i skupljala novac sve sa ciljem da ih izvuče i prebaci na slobodni Sever. Tokom jedanaest godina organizovala je 13 ekspedicija, i uspela da spasi svoju porodicu i još oko 300 drugih robova (neki procenjuju da ih je bilo i 3.000). Zahvaljujući ogromnoj hrabrosti koju je posedovala mnogima je postala simbol slobode i njihov crni Mojsije, kako su je kasnije nazvali.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjevekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope. Istorija Vizantije nije dostojna zaborava. U knjizi su predstavljeni svi vizantijski carevi, sa svojim manama i vrlinama i svi hronološki događaji. S A D R Ž AJ: - Osnivanje Carigrada i postanak istočnog rimskog carstva (330-518) - Justinijanova vladavina i grčko carstvo u VI veku (518-610) - Iraklijeva dinastija. Arabljanska opasnost i preobražaj carstva u VI veku (610-717) - Isavrijanski (sirijski) carevi i ikonoborstvo (717-867) - Vrhunac carstva pod makedonskom dinastijom (867-1081) - Vek Komnina (1081-1204) - Latinsko carigradsko carstvo i grčko nikejsko carstvo (1204-1261) - Vizantijsko carstvo pod Paleolozima (1261-1453) Šarl Dil (franc. Charles Diehl; Strazbur, 19. januar 1859 — Pariz, 1. novembar 1944) je bio francuski vizantolog i istoričar.[1][2] Akademska karijera Posle završenih univerzitetskih studija nekoliko godina (1881 — 1885) radio je u Francuskoj školi u Rimu. Potom je izabran za profesora istorije u Nansiju, a 1899. na Sorboni u Parizu gde je pored predavanja iz opšte istorije držao i poseban kurs iz istorije Vizantije. Probuđeno zanimanje za povest romejske države uslovilo je da se 1907. na Sorboni osnuje specijalna katedra za vizantijsku istoriju. Dil je na ovoj katedri više od trideset godina držao nastavu i ostao je upamćen kao izvanredan i izuzetno duhovit predavač. Za svoje nesvakidašnje naučne zasluge stekao je veliko priznanje ne samo u Francuskoj nego daleko van njenih granica. Izabran je za dopisnog člana mnogih akademija i za počasnog doktora većeg broja univerziteta., između ostalih i Beogradskog. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 1936. godine. Naučni rad Pored radova iz klasične arheologije, kojom se uglavnom bavio u svojim ranim naučnim godinama i studija iz opšte istorije umetnosti, kao što su one o Botičeliju (1906) Dil je neizmerno zadužio istoriju vizantijske umetnosti. Naročito je važno njegovo delo Manuel d`art byzantin (prvo izdanje 1910, drugo u dva toma 1925/1926), a napisao je i niz radova o pojedinim spomenicima vizantijske umetnosti, među njima i o srpskim srednjovekovnim manastirima (Aux vieux monastères de Serbie, 1930). Još značajniji je njegov rad na polju vizantijske istorije gde se s podjednakim uspehom ogledao kako u minucioznim analitičkim istraživanjima tako i u oblikovanju širokih sinteza. Ove osobine pokazao je još u svojoj doktorskoj disertaciji o Ravenskom egzarhatu (Etudes sur l`exarchat de Revenne, Pariz 1888), kao i u opširnom delu o vizantijskoj upravi u severnoj Africi (L`Afrique Byzantine, Histoire de la domination dyzantine en Afrique, Pariz 1896). Veliku slavu donela mu je knjiga o Justinijanu I (Justinien et la civilisation byzantine au VIe siècle, Pariz 1901), a i popularna monografija o carici Teodori (Théodore,impératrice de Byzance, Pariz 1904). U knjizi Etudes byzantines (Vizantijske studije) sabrani su njegovi radovi koji se odnose na vrlo različita pitanja političke i kulturne istorije. Dil je napisao i nekoliko sinteza koja osvetljavaju pojedina razdoblja iz istorije Vizantije, najpre kratak pregled političke istorije Histoire de l`empire byzantin, Pariz, 1919. godine (srpski prevod Istorija Vizantijskog carstva, Beograd 1933), a zatim i istoriju kulture Byzance, Grandeur et Décadence. Obradio je i pojedina poglavlja kako iz političke tako i iz kulturne istorije u poznatoj engleskoj ediciji The Cambridge Medieval History. Kasnije je takođe u seriji za svetsku istoriju napisao prilično obimnu istoriju vizantijskog carstva. Dil je posedovao i nesvakidašnju obdarenost literate koja je na pravi način došla do izražaja u njegovim naučnim esejima. Čuvena je dvotomna zbirka Figures byzantines u kojoj se predstavio kao nenadmašan majstor istorijskog portreta. Ova zbirka je doživela veliki broj izdanja i prevedena je na mnoge jezike (srpski prevod: Vizantijske slike I–II u izdanju Srpske književne zadruge, Beograd 1927 — 1929, reprint 1991). Značaj U evropskoj istoriografiji Dil je odigrao jednu od presudnih uloga u konačnom razbijanju nipodaštavajućeg stava ne samo prema vizantijskoj nego i prema sveukupnoj srednjovekovnoj istoriji kao periodu mračnjaštva i neprekidnog opadanja. Ovaj stav, koji su inaugurisali francuski prosvetitelji a praktično ga uobličio Edvard Gibon, vodeći istoričar XVIII stoleća, za dugo vremena je prekinuo razvoj vizantijskih studija. Dil je započeo svoj rad kada je moderna vizantologija, još uvek u senci nataloženih predrasuda, tek počela da se kreće stazom uspona. Stoga je on morao ne samo da osvetljava jednu gotovo nepoznatu granu istorijske nauke, nego da i kod širih krugova pobuđuje zanimanje za njene probleme. Podjednako je uspeo i u jednom i u drugom poslu. U modernoj vizantologiji Dil zauzima jedno od najuglednijih mesta kako zbog visokog kvaliteta svojih studija tako i zbog velikog uticaja na docnija pokoljenja istraživača širom Evrope....

AVANTURA NA BALKANU 1915 Daglas Meriveder Dold Str 207 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Knjiga “Avanture na Balkanu, 1915.” po prvi put je sada prevedena na srpski jezik, i opisuje iskustvo jednog Amerikanca u Srbiji u potpuno vanrednim okolnostima. Ali „avanture“ doktora Dolda su na neki način i simbol za sve nas kakvi su bili naši odnosi, kakvi treba da budu naši odnosi i kakvi mogu biti u budućnosti – rekao je Skat i dodao svoje viđenje ove priče: – Doktora Dolda vidim kao deo jednog šireg mozaika Amerikanaca, iz svih sfera života, koji su se odazvali na poziv “Srbiji je potrebna vaša pomoć,” sa čuvenog postera vajarke Malvine Hofman iz tog ratnog vremena. Zaista, veliki broj Amerikanaca srpskog porekla javio se u dobrovoljce da bi se borili rame uz rame sa svojim rođacime s ove strane okeana, sve do dalekog Solunskog fronta. Ali i drugi Amerikanci su pomagali na razne načine. Amerikanka Mabel Grujić, udata za srpskog diplomatu Slavka Grujića, pomagala je prikupljajući američku finansijsku pomoć za Srbiju. Ovi hrabri Amerikanci srpskog porekla ili Amerikanka udata za srpskog diplomatu, očito su bili vezani za ovu zemlju i imali su razlog što žele da joj pomognu. Ali, priča o dr Doldu svedoči o brojnim Amerikancima koji su pritekli u pomoć Srbiji kada joj je bila potrebna, iako nisu imali na oko nikakve veze sa ovom zemljom. Bili su to ljudi poput dr. Rosalie Morton, koja je nosila potrepštine na Solunski front i tamo radila u poljskim bolnicama. Bili su to ljudi poput dr. Ričarda Stronga, koji je aprila 1915-te predvodio mešovitu medicinsku misiju u organizaciji Rockefeller Fondacije i Američkog crvenog krsta, u cilju obuzda vanja epidemije tifusa. Čak i bivši predsednik Teddy Roosevelt je priložio deo novca od svoje Nobelove nagrade za pomoć srpskom narodu. Mnoge ljude su nadahnule priče o hrabrosti i požrtvovanosti koje su čitali u novinama i izveštajima iz ratom zahvaćenog regiona. Ali još više njih je inspirisao jedan čovek, Mihajlo Pupin, koji je u to vreme bio počasni konzul Srbije i osnovao svoju humanitarnu organizaciju na Univerzitetu Kolumbija (takozvanu Columbia Relief Expedition). Douglas Meriweather Dold bio je tek diplomirao na Koledžu za lekare i hirurge Kolumbijskog univerziteta kada se, zajedno sa svojim mlađim bratom Eliotom (tada još uvek studentom medicine), pridružio timu od pedesetak Amerikanaca na opasnom putu do Balkana kako bi pružili pomoć ranjenim vojnicima i civilima u nevolji. Doldov idealizam i saosećanje bili su odraz osećanja koja su Srbiji privlačila obične ljude širom Sjedinjenih Država koje su u to vreme, 1915-te, još uvek bile vojno neutralne. Čitajući Avanture na Balkanu shvatamo da je dr. Dold morao da napusti Srbiju zbog daljeg pogoršanja vida oštećenog u ratu, što je još jedan snažan primer zajedničkog žrtvovanja koje povezuje istoriju naših naroda i povezuje Amerikance i Srbe.

Izdavač: Beograd : BIGZ, 1985 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Godina: 1985 Izdanje: 2. izd. 2 knjige. (391; 323 str.) : ilustr. ; 25 cm Zbirka Istorijsko-memoarska delaTiraž 25.000. Knj. 2, bibliografija: str.317-324 Tvrdi povez sa plastifikacijom Registar. Predmetne odrednice Putnik, Radomir, 1847-1917 Srpsko-turski rat 1876-1878 -- U uspomenama Srpsko-bugarski rat 1885 -- U uspomenama Balkanski ratovi 1912-1913 -- U uspomenama Prvi svetski rat 1914-1918 -- U uspomenama PREDGOVOR Vojvoda Putnik spada u red najvećih i najmarkantnijih ličnosti u srpskoj ratnoj prošlosti, ličnosti koje su neizbrisivo utkale sebe u nacionalnooslobodilačka stremljenja svoga naroda. Pedeset šest godina je nosio oficirski mundir u najburnijem periodu srpske nacionalne istorije, periodu u kome je zemlja pokidala okove vekovnog ropstva i napravila krupan korak na putu od zaostale seljačke zemlje do moderne države evropskog tipa. Udeo vojvode Putnika u tome je, tako reći, nemerljiv i to ne samo u šest ratova, od kojih su tri vođena pod njegovim neposrednim rukovodstvom, već i prethodno u miru kada je strpljivo i znalački stvarao vojsku koja će do nogu potući moderno opremljene armije osmanske i habsburške carevine, uspešno okončati stoletnu borbu srpskog naroda za svoje nacionalno oslobođenje i utrti put stvaranju zajedničke države svih jugoslovenskih naroda. Putnikov uticaj na mirnodopski razvoj srpskih oružanih snaga u celini, vidno se osetio znatno pre nego što je početkom juna 1903. godine postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. On seže u šezdesete godine XIX veka kada je kao potporučnik napisao uputstvo za obuku trupa, da bi se nastavio neposredno posle završetka srpsko-turskih ratova 1876–1878, u radu komisije koja je imala zadatak da srpsku vojsku no organizacionoj strukturi što više približi savremenim evropskim armijama, zatim u objavljivanju priručnika „Artiljerija u gradskoj vojni“, a naročito početkom devedesetih godina toga veka kada je kao pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba i profesor na Višoj školi Vojne akademije u program obuke starešinskog kadra uveo rešavanje taktičkih zadataka i kada je njegov uticaj, u smislu ujednačavanja pogleda na osnovne principe organizacije i upotrebe oružanih snaga, bio veoma snažan. To će se nastaviti čak i posle preranog i neopravdanog penzionisanja, jer je on, pripremajući kapetane za majorski ispit i završavajući svoje kapitalno delo o generalštabnoj službi u mirno i ratno doba, koje će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira, produžio sa intenzivnim radom na jačanju borbene moći srpske vojske. Kada je posle gotovo punih sedam godina provedenih u penziji reaktiviran i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba, srpska vojska se nalazila na ivici rasula. Uprkos tome, neumorni Putnik je, zahvaljujući besprekornoj moralnoj reputaciji i izvrsnom poznavanju vojne teorije i prakse, za samo ne- koliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz vojske razoran uticaj unutrašnjih međupartijskih trvenja, naoruža je savremenim oružjem, saobrazi vojna pravila sa svojstvima tog naoružanja u specifičnim srpskim uslovima, lično obuči više generacija generalštabnih oficira i najtalentovanije postavi na ključne komandne položaje, uzdigne rezervni oficirski i podoficirski kadar svih rodova i službi, zameni kasarnski dril praktičnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspešno nosi sa najsavremenije opremljenim i obučenim armijama razvijenih evropskih zemalja, da bi je potom pobedonosno vodio kroz sva iskušenja. Ratni put ovog proslavljenog srpskog vojskovođe počeo je juna 1876. godine izgubljenim bojem kod Kalipolja, u kome je srpska Ibarska vojska, kojom je komandovao general Franjo Zah, pretrpela osetne gubitke. Ha taj neuspeh nadovezale su se nedaće u bojevima i bitkama na Adrovcu, Šiljegovcu, Krevetu, Đunisu i Nišoru, da bi tek posle toga bili zabeleženi prvi značajni uspesi u borbama za oslobođenje Pirota, Niša i Vranja, na koje su ubrzo pale senke poraza na Slivnici. Ti neuspesi su se duboko urezali u dušu srpskog oficirskog kora i označili korenit preokret u razvoju srpskih oružanih snaga i srpske vojne misli uopšte, u čemu je Putnik odigrao prvorazrednu ulogu. Mada je Putnik još u ratovima Srbije XIX veka stasao u izvanrednog vojnog starešinu, ispoljivši se ne samo kao sposoban i vrlo hrabar oficir, koji sa isukanom sabljom u ruci predvodi svoje trupe u jurišima, već i kao komandant bogate stvaralačke inicijative – njegov vojnički talenat je zablistao punim sjajem tek u balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu, u kojima je srpska vojska, pod njegovim rukovodstvom, ispisala najslavnije stranice svoje bogate ratne istorije, izvojevala slavne pobede na Kumanovu, Bitolju, Bregalnici, Ceru II Kolubari i stala u red najboljih evropskih i svetskih armija svoga doba. Pa ipak, sticajem nesrećnih okolnosti blistava ratna staza vojvode Putnika završena je krajem 1915. godine na Albanskom primorju, posle gubitka cele državne teritorije, kada je nepobeđena srpska vojska stigla do dna svoje velike nesreće. I u toj tragičnoj ratnoj godini, Putnik je, savlađujući fizičku nemoć čudesnom duhovnom snagom, uspeo da izvuče svoje premorene trupe iz tri smrtonosna zagrljaja broj- no i tehnički znatno nadmoćnijih protivničkih snaga, ali nije dočekao oživotvorenje svoje poslednje strategijsko-operativne zamisli – trijumfalan povratak u otadžbinu, ujedinjenu sa svim jugoslovenskim zemljama. Putnik je, dakle, doista bio „najzaslužnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama`. U redovima koji slede govori se o svim tim i drugim pitanjima vezanim za život i pregalački rad vojvode Radomira Putnika. Posebna pažnja posvećena je njegovim operativnim odlukama, jer se on upravo kroz te odluke ispoljio kao nenadmašiv strateg i krupna istorijska ličnost, čije je ime ušlo u udžbenike ratne istorije gotovo svih zemalja sveta. Te kratke, razumne i nadasve kristalno jasne odluke, frapiraju dubinom misli i gvozdenom logikom, neposredno izviru iz konkretnih ratnih situacija i skladno se uklapaju u delotvornu celinu Putnikove strategije. Iako iskazane u samo nekoliko redaka, poput matematičkih formula, svaka za sebe predstavlja originalno, a u najvećem broju slučajeva i najcelishodnije rešenje. Vojvoda Putnik je no prirodi bio miran, povučen, metodičan. Ako je skromnost jedna od najvećih ljudskih vrlina, nje je kod Putnika bilo i napretek. Prezirao je svaku razmetljivost i poze na pozornici javnog mnjenja, na i preterano dekorisanje odlikovanjima. Kada je postao prvi vojvoda srpske vojske kategorično je odbio da njegova dnevnica bude veća od potporučničke, ističući da potporučnik ima zdraviji stomak na mu više treba. Od zemlje u čiju je budućnost ugradio svoju mladost, ogromnu radnu energiju, ceo svoj život nije tražio nikakvu posebnu nagradu, čak ni novac za banjsko lečenje, koje mu je bilo neophodno. Imajući u vidu sve te okolnosti, na ovoj knjizi sam radio više godina sa velikim zadovoljstvom, ali i uz neprestanu bojazan da mi ne izmakne neka od bitnih odrednica grandiozne Putnikove ličnosti.

Beograd 2010. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 207 strana. Napomena: sitnije oštećenje donje ivice prednjih korica; knjiga je veoma dobro očuvana. R1 Živeli smo u Prištini. Posle bombardovanja 1999. godine i ulaska UMNIK-a i KFOR-a na Kosovo i Metohiju za Srbe nije bilo opstanka. Otimačine, uništavanje imovine, maltretiranja, ubistva. Sve pred očima KFOR-a i UMNIK-a. Srbi su morali da beže, očekivajući da će se situacija brzo srediti i oni uskoro vratiti. Dejan i Nataša su oklevali. Najzad su rešili da krenu u Grgure. Ujutru, rano u petak 23. jula su krenuli i srećno stigli pre podne istog dana. Odahnuli smo. Sada smo Rade i ja mogli da razmišljamo šta da radimo. Stan smo izdali jednom diplomati iz UMNIK-a i krenuli. Iz Prištine smo pošli 29. jula 1999. u 11.30 časova, starim, rasklimatanim šiptarskim „taksijem” do Kosovog Polja. „Taksi” je bio pun Šiptara, koji su se drsko smejali i stalno okretali traku jedne iste šiptarske pesme u kojoj su se Srbi pogrdno pominjali. Ćutali smo i jedva čekali da izađemo. U rukama smo imali tri torbe za pijacu sa stvarima i mali kofer koji sam koristila na đačkim ekskurzijama. Na nesreću, svi koferi i putne torbe bili su u Grguru. Izašli smo na ulasku u Kosovo Polje. Autobusa koji je „dovozio povratnike na Kosovo” i vraćao se prazan u Niš nije bilo. Nije smeo da primi putnike. Krenuli smo vozom do Leposavića. Tu smo dugo čekali, do 8 časova uveče, dok nismo našli jednog prijatelja, koji nas je zajedno sa svojom suprugom prebacio šumskim putem do Blaževa. Tu smo se odmorili i nastavili put preko Brusa i Blaca u Grgure. Na putu od Leposavića do Blaževa policija KFOR-a (Francuzi) nas je zaustavljala, pregledala kola i isprave. Na pojedinim mestima put je sa strane bio okrečen belim trakama kao „granica”. U Grgure smo stigli u sat noću 30. jula 1999. godine. Pošto smo se dugo zadržali na putu, među rodbinom i prijateljima nastala je uzbuna. Niko nije znao gde smo i štaje sa nama. Dejan je rekao: „Već sam vas prežalio”. U Grguru nas je dočekalo četiri kuće Simića i strina Mira. Stric je umro u januaru iste godine, moj svekar 1995. a svekrva 1996. godine. Njihovi potomci su se razišli po celoj Srbiji. Najviše ih je u Beogradu. Godine 1960. bilo je 15 članova i jedno domaćinstvo. Sada četiri kuće i jedna stara žena. Stalno mi je bilo u mislima: seobe, razne migracije su sudbina Srba. Starije generacije i njihova deca znaće odažle su, gde im je zavičaj. Unuci već neće. Krajem 2002. godine sam rešila da tražim i sistematizujem podatke o familiji Simić iz Donjeg Grgura i svima koji potiču iz te familije. Znala sam da neće biti lako. Za mnoge porodice nismo ni znali gde su, gde žive. Otežavajuća okolnost je bila što sam ja iz sasvim drugog kraja poreklom i što smo dugo živeli u Prištini te sam ovu sredinu slabo poznavala. Zatim, imala sam dosta porodičnih obaveza. Živeli smo u Grguru i Beogradu. Rešila sam da budem uporna u istraživanju i pisanju. Iz predgovora Sadržaj: Selo Grgure — Ime sela Grgure — Šta kaže istorija — Grgure u prošlosti Upravna podela topličkog okruga Familija Simić iz Donjeg Grgura Porod Dimitrija (1844-1904) i Bosiljke (1845-1923) Milomir Simić Domaćinstvo Dimitrija i njegovih potomaka — Kuća — Voda i vodenica — Krsna slava u Donjem Grguru Potomstvo Milomira i Magdalene (Mice) (III) Josif (Josa) Simić — Lojze — „Kod koliba”- Bačije Porod Josifa (Jose) i Aleksije Milosava (Misa) Milan — Ćuprija — Jedan dan u raspadu SFRJ — Jedno veče u Prištini pod NATO okupacijom Milosav (Midža) Marija Marta Bogosav Simić Porod Bogosava i Ranđije Potomstvo kćeri Dimitrija i Bosiljke Stamenka Petrovo potomstvo Marija Aleksandra (Leka) Stamena — „Prunum” Stojanka — Jedan život Mladen Simić Iz života — Kuća — Kumstvo — Stari zavičaj — Mladen — Bogdan — Bogdanova smrt (po pričanju Mire Simić i Milke Radovanović) — Bogosav (Naja) Radovanović — Sećanje iz detinjstva — Rat — Milojeva priča Literatura Zahvalnost Beleška o autoru