IZDAVAC OVOG DRAGOCENOG IZDANJA JE MUZEJ PRIMENJENIH UMETNOSTI 2007g. 270 str. radi se o ktalogu,prilicno masivnom,i u boji,u kome je dto mesto i recju i crtezom svima koji su u dgpoj istoriji Politikinog Zabavnika radili stripove,ilustracije... odlicno stanje.. veci format..

Apokalipsa, Gradac 57/58 Izdavač: Gradac, Čačak 1984 Časopis za književnost, umetnost i kulturu Žan Bije - Duhovnost snažnih Dragoš Kalajić - Ispit katastrofe Žan Ševalije - Milenarizam, mesijanstvo, eshatologija Radoslav Petković - Lica apokalipse Svetislav Basara - zver koja proždire samu sebe Konrad Lorenc - Osma smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva Tomas Maltus - O zlu koje proističe iz principa naseljavanja Živojin Pavlović - Nosi se! V.Abramčik - Šta ćemo raditi kada svet propadne... stanje vrlo dobro.

fanzin THE VAULT No. 4/5 (proleće 2004, Beograd) Serbian metal zine - na ENGLESKOM 96 strana, A4, c/b fotokopirano, heftano sa strane, štampane c/b korice U PONUDI IMAM NEKOLIKO BROJEVA OVOG FENOMENALNOG FANZINA (2, 3, 4/5 i 6), pa ih potražite u mojoj ponudi na Kupindu. Teško mi je da pišem o ovom fanzinu, možda i najboljem srpskom svih vremena. Njegov autor, Boško `Rna` Radišić je bio jedan od nekoliko mladih metalaca koje sam zavoleo, uključio ih u rad Rock i Metal Expressa, i pored muzike, usmeravao ih i u svakodnevnom životu, kao neki stariji brat. Boško je bio sa Uba i došao je u Beograd da studira veterinu, i to je radio veoma uspešno. Živeo je sa sestrom, i zajedno su nesretno preminuli 2013, kada se u zgradi desio požar, a njih dvoje se ugušili u dimu. Boško je bio odličan novinar, i neke njegove intervjue sa velikim svetskim zvezdama (npr. Max Cavalerom) sam objavio u MEX-u. Bio je i odličan pevač u svom bendu SPACE EATER. Prvenstveno je voleo thrash metal, ali je podržavao i sve druge podžanrove. Njegov zine THE VAULT sam pratio i podržavao od početka, predstavljajući ga širokoj javnosti na stranama mojih časopisa. Boško je ostvario brojne kontakte sa bendovima i izdavačkim kućama, pa je njegov zine vremenom `narastao` i `udebljao` se preko svih granica, pa smo ga čitali pažljivo mesecima. THE VAULT je bio cenjen i u Evropi, jer ga je Boško pisao na dobrom i jasnom engleskom, pa je njegov domet daleko prevazilazio granice Balkana. Ovaj broj su maestralno sastavili: Rna, Maja, Dachaz, Duško i Franquelli - sve istinski metal fanatici i poznavaoci. IZ SADRŽAJA: TWISTED TOWER DIRE, Alex Skolnick, WITCHBURNER, BLACK STEEL, EXILED, PANZER, PARAGON, SKULLVIEW, MORNINGSTAR, AUDIOPAIN, WARNING, TONKA, DEW SCENTED, HANGAR 18, WITCHTOWER, SOLITAIRE, DOMAĆA SCENA: AZAZEL, INTERFECTOR, M.A.D./GOYA, TOXIC DEATH, recenzije (Acroholia, Amentes, Apocalypse, Bad Blood, Dark Carnival, Deaf Auditorium, Divlje Jagode, Dusk Delight, E.N.D, GORTHAUR`S WRATH, Hexagram, Infernal Tenebra, Kaoz, Interfector, Draconic, Amaranth, Kraljevski Apartman, Omnimors, Porfiria, Psychoparadox, Punished, Retaliation, Royal Blue, Sarcasm, Southern Storm, Tornado, Toxic Death. Fanzini (Metal Revolution, Vampir, Storberg, Ravenlord, Demise, Hornburg, Explosive. Koncerti: Simargal, Hellhammer Festival Pančevo: Posmrtna Liturgija, Heretical Guilt, Embriotomy, Sacramental Blood, Interfector, All My Sins, Maroth, The Stone, Sindrom, Midgard, Kramp... Danas sa nevericom gledamo ovoliku količinu bendova, albuma, izdavača, fanzina, koncerata... Sa ponosom mogu da kažem da je tu i mnogo mog truda i znoja da napravim jednu respektabilnu metal scenu i da povežem njene karike. Sa druge strane, sa tugom gledam današnje stanje koje je mnogo lošije nego što je to bilo pre 15-ak godina kada je Rna radio ovaj fanzin, a ja Metal Express, Rock Express... Ostaje nam samo da se nadamo da će se pojaviti jedna nova, agilna i sposobna generacija koja će se približiti vrhuncu srpske metal scene sa početka XXI veka. Ovaj raritetni primerak čeka svog novog vlasnika, koji shvata njegovu vrednost, i koji će ga čitati, ali i sačuvati, i time obradovati Boška koji je u onom delu pakla gde odlaze dobri metalci, gde se pušta glasna muzika, gde piva ima u izobilju, a raznose ga sisate konobarice. Ovaj oglas ilustrujem albumom Rninog benda SPACE EATER... Poslušajmo Boška Radišića i prisetimo se svih srpskih metal muzičara koji nisu više sa nama.

Samsung YP-T10 - Bluetooth MP3 Player ... 4Gb u crno-sivom kućištu, u kompletu sa original Samsung USB kablom preko koga se puni i ostvaruje vezu sa računarom, polovan i provereno ispravan sa dobrom baterijom koja je poslednji put držala 9 sati u režimu slušanja muzike FM radia, detaljne karakteristike i uputstvo pogledajte na net-u po navedenom modelu, stanje kao na slikama ... slušalice nisu uključene u cenu i koristite sopstvene ! Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

Laser Light Za Unutrasnje i Vanjske Prostore Sa Mnogo Raznih Motiva LED Laser Light Show - Odlican laser za dekoraciju-ukrašavanje objekata ili prostora za slavlja, praznike. U potpunosti prekriva objekte kombinacijom crvenih i zelenih zraka sa mnogo raznih motiva Pokriva do 300 m2 prostora 100% otporan na vremenske nepogode (sneg, kiša, magla) i može raditi besprekorno na temperaturi od -35do 40 stepeni U pakovanju se dobija: -LASER -dodatak za postavku u zemlji -postolje za sto, pod ili gde god zelite da ga stavite -uputstvo -daljinski upravljac -adapter za struju -usb kabl Cena je 2600 dinara Saljem Brzom Postom a Moze Preuzimanje kod mene na Novom Beogradu.

Holokaust, rat i transnacionalno sećanje - Stejn Vervat svedočanstvo iz jugoslovenske i postjugoslovenske književnosti Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2020 Broj strana: 271 Format: 20 cm Povez: Broširani Ova knjiga ispituje nastanak i transformacije pamćenja Holokausta u socijalističkoj Jugoslaviji i na postjugoslovenskim prostorima. Razmatra književne tekstove o Holokaustu jugoslovenskih i postjugoslovenskih autora, smeštajući njihova dela u istorijski i diskurzivni kontekst u kome su nastala, s naglaskom na njihovoj tadašnjoj recepciji. Knjiga pokazuje kako pisci koji pripadaju različitim generacijama (generacija preživelih, međugeneracija i druga i treća generacija) Holokaust koriste kao motiv za razumevanje ekstremnog nasilja, jednako lokalnog kao i globalnog. Sadrži iuporedne studije radova, kako međunarodno poznatih i prevođenih autora poput Danila Kiša i Davida Albaharija, tako i nekoliko zaboravljenih autora, koje ova studija nanovo otkriva. Usredsređujući se na dela jevrejskih i nejevrejskih autora triju naraštaja, knjiga baca svetlost na etičke i estetske ravni transgeneracijskog prenošenja sećanja na Holokaust u jugoslovenskom kontekstu. Stejn Vervat (Stijn Vervaet) vanredni je profesor bosanskog/hrvatskog/srpskog jezika i književnosti na Odseku za književnost, regionalne studije i evropske jezike na Univerzitetu u Oslu. Diplomirao je i doktorirao na Univerzitetu u Gentu s temom o izgradnji nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini tokom austrougarske uprave. Radio je kao postdoktorand na Univerzitetu u Gentu i postdoktorski istraživač (stipendista „Marije Kiri“) na Univerzitetu u Utrehtu. Njegova naučna interesovanja obuhvataju savremenu bosansku, hrvatsku i srpsku književnost i kulturu, kulturnu istoriju Balkana (od XIX do XXI veka), uporednu književnost i studije pamćenja. Autor je monografije Centar i periferija u Austrougarskoj: dinamika izgradnje nacionalnih identiteta u Bosni i Hercegovini od 1878. do 1918. godine na primjeru književnih tekstova (2013), kao i niza naučnih radova o predstavljanju ratova devedesetih godina prošlog veka u (post)jugoslovenskoj prozi. Jedan je od urednika zbornika Post-Yugoslav Constellations: Archive, Memory and Trauma in Contemporary Bosnian, Croatian, and Serbian Literature and Culture. Odlicno ocuvana knjiga bez podvlačenja i posvete. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 15102022K

fanzin THE VAULT No. 3 (2002, Beograd) Serbian metal zine - na ENGLESKOM 72 strane, A4, c/b fotokopirano, heftano sa strane U PONUDI IMAM NEKOLIKO BROJEVA OVOG FENOMENALNOG FANZINA (2, 3, 4/5 i 6), pa ih potražite u mojoj ponudi na Kupindu. Teško mi je da pišem o ovom fanzinu, možda i najboljem srpskom svih vremena. Njegov autor, Boško `Rna` Radišić je bio jedan od nekoliko mladih metalaca koje sam zavoleo, uključio ih u rad Rock i Metal Expressa, i pored muzike, usmeravao ih i u svakodnevnom životu, kao neki stariji brat. Boško je bio sa Uba i došao je u Beograd da studira veterinu, i to je radio veoma uspešno. Živeo je sa sestrom, i zajedno su nesretno preminuli 2013, kada se u zgradi desio požar, a njih dvoje se ugušili u dimu. Boško je bio odličan novinar, i neke njegove intervjue sa velikim svetskim zvezdama (npr. Max Cavalerom) sam objavio u MEX-u. Bio je i odličan pevač u svom bendu SPACE EATER. Prvenstveno je voleo thrash metal, ali je podržavao i sve druge podžanrove. Njegov zine THE VAULT sam pratio i podržavao od početka, predstavljajući ga širokoj javnosti na stranama mojih časopisa. Boško je ostvario brojne kontakte sa bendovima i izdavačkim kućama, pa je njegov zine vremenom `narastao` i `udebljao` se preko svih granica, pa smo ga čitali pažljivo mesecima. THE VAULT je bio cenjen i u Evropi, jer ga je Boško pisao na dobrom i jasnom engleskom, pa je njegov domet daleko prevazilazio granice Balkana. Sa setom sam prelistavao ovaj broj, gde mi se Boško zahvaljuje u uvodniku, kao i mojoj kući Rock Express Records... Huuh. Iz sadržaja: ARTISAN, HOLY MOSES, FALCONER, MINOTAUR, TEUTONIC, WOLVERINE, DESASTER, ABATTOIR, SAVATAGE, BALLISTIC, OCTOBER 31, AGENT STEEL, UNDER COMMAND, LOGAR`S DIARY, HAMMERFALL, PARADOX, EIDOLON, BRUJERIA... DOMAĆA SCENA: recenzije (DR STEEL, DOGMA; ALISTER, AZAZEL, ALOGIA, GRIVA, PSYCHOPARADOX, PAVIĆ, koncerti: Oddium, Black Abbys, Spirit Of Destruction, Kraljevski Apartman, Abonos, Apocalypse, Amon Din, Sacramental Blood, Murder, Azazel, Krampm All My Sins, Nocturnal, Simargal, Acrocholia, Rapid Force...). Ovaj raritetni primerak čeka svog novog vlasnika, koji shvata njegovu vrednost, i koji će ga čitati, ali i sačuvati, i time obradovati Boška koji je u onom delu pakla gde odlaze dobri metalci, gde se pušta glasna muzika, gde piva ima u izobilju, a raznose ga sisate konobarice. Ovaj oglas ilustrujem albumom Rninog benda SPACE EATER... Poslušajmo Boška Radišića i prisetimo se svih srpskih metal muzičara koji nisu više sa nama.

TWS Wireless Bluetooth 5.0 Headphones Headset Mini In-Ear Buds Stereo Earphone A TWS BHT-F9-5 Dobre wireless bezžične slušalice sa POWER BANK koja Vam obezbedjuje dodatno punjenje slušalica ili mobilnog telefona. Crne su boje komplet. Sve je lagano, pogodno za nošenje. Lako za korišćenje: treba samo bluetoot vašeg mobilnog telefona da uparite sa ovim slušalicama. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno je slušalice prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom). Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica ce nastaviti da svetli, a druga ne i to je znak da su povezane. POWER BANK punite punjačem Vašeg mobilnog telefona a digitalno pokazuje (na led display-u) kada se slušalice pune ili kada je POWER BANK i koliko napunjen (super novina). Dobijate: -dve slušalice -punjač - POWER BANK -kablić za punjač -silkonske navlake za vrhove slušalica (dva para) Sve je apsolutno novo, kutija je otvorena samo za fotografisanje.

Polovne knjige, korice pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Potpis prethodnog vlasnika na predlistu. Izdavač: Parna štamparija Đorđa Ivkovića - Novi Sad, 1913. god. Tvrd povez, 22,5 cm. 177 str. Kvint Horacije Flak - Život i pesnički mu umotvori Kvint Horacije Flak rođen je poslednjih decenija pre nove ere kao sin roba, ali se učenošću i pesničkim genijem uspeo do vrha rimskog društva. Dok je još bio siromašan i nepoznat, radio je kao pisar u kvesturi, a na glas je došao pevajući o ljubavima i prijateljstvima. Prelomni trenutak bio je kada ga je prijatelj pesnik Vergilije upoznao sa Mecenom, moćnim zaštitnikom umetnika, a ovaj sa samim Oktavijanom Avgustom. Ipak, zalažući se za život u zlatnoj sredini, Horacije je odbio ponudu rimskog cara da mu bude sekretar. Nastojao je da zadrži svoju pesničku, duhovnu, mislilačku samostalnost. Najvažnija Horacijeva dela su `Epode`, `Satire`, `Ode` i `Poslanice`. Ističe se i čuvenom poslanicom `O pesničkom umeću`, na kojoj su se vekovima odgajali Evropljani koji bi se latili pera. O Jovanu Jovanoviću Zmaju kao pesniku ispisane su mnoge stranice, ali se o njemu kao prevodicu malo zna. Tako su gotovo nepoznati prevodi oda, pesama pohvalnica čuvenog antičkog pesnika Horacija, pali u senku njegove poezije. U tome ne bi bilo mnogo toga neobičnog, pošto su se učeni ljudi 19. veka vremena često bavili raznovrsnim zanimanjima, da sam Zmaj u svom latinskom kolegi po peru nije video dosta zajedničkog. Pre svega, prevodeći Horacija, prevodio je pesnika koji je, kao i on, imao dosta iskustva u preovlađivanju razuma nad osećanjima. Daleke 1911. godine dr Đorđe Dera u Letopisu Matice srpske pohvalio se da se znameniti pesnik prevođenjem Horacija pozabavio na njegovu inicijativu. Naime, dr Dera, kao profesor klasične filologije, nameravao je da o Horaciju napiše studiju. A da bi ga kao pesnika prikazao što potpunije, bili su mu potrebni njegovi stihovi na srpskom jeziku, pa se za uslugu obratio Zmaju. On se, međutim, isprva ustezao, ali je ipak, u pismu 9. novembra 1900. godine, poslao dr Deri prevod ode `Melpomeni`. Pismom od 13. novembra zatražio od Zmaja prevod druge dve Horacijeve pesme. Sedam dana kasnije Zmaj je poslao i te dva prevoda, zahtevajući najstrožu anonimnost. Ode koje je preveo Zmaj spadaju među najlepše i najpoznatije, te ih je dr Đorđe Dera zato i izabrao kao najdostojnije da ukrase delo o Horaciju. Poznati filolog Julije Cezar Skaliger reći će da je oda Melpomeni, kako se izrazio, `slađa od ambrozije i nektara`, rekavši pri tom kako bi više voleo da je pesnik koji je napisao takve pesme no kralj od Aragonije. Stevan Josifović, saradnik `Srpskog književnog glasnika`, baveći se Zmajem kao prevodiocem, primetiće kako je treća prevedena oda `Bandusija` uvek izazivala dopadanje svojom lepotom i ljupkošću, dok je oda Lidiji prevodiocu sigurno zadala mnogo glavobolja.

fanzin THE VAULT No. 6 (jesen 2006, Beograd) Serbian metal zine - na ENGLESKOM 168 strana, A4, c/b fotokopirano, heftano sa strane U PONUDI IMAM NEKOLIKO BROJEVA OVOG FENOMENALNOG FANZINA (2, 3, 4/5 i 6), pa ih potražite u mojoj ponudi na Kupindu. Teško mi je da pišem o ovom fanzinu, možda i najboljem srpskom svih vremena, a svakako najobimnijem (ovaj broj ima čak 168 strana!!!). Njegov autor, Boško `Rna` Radišić je bio jedan od nekoliko mladih metalaca koje sam zavoleo, uključio ih u rad Rock i Metal Expressa, i pored muzike, usmeravao ih i u svakodnevnom životu, kao neki stariji brat. Boško je bio sa Uba i došao je u Beograd da studira veterinu, i to je radio veoma uspešno. Živeo je sa sestrom, i zajedno su nesretno preminuli 2013, kada se u zgradi desio požar, a njih dvoje se ugušili u dimu. Boško je bio odličan novinar, i neke njegove intervjue sa velikim svetskim zvezdama (npr. Max Cavalerom) sam objavio u MEX-u. Bio je i odličan pevač u svom bendu SPACE EATER. Prvenstveno je voleo thrash metal, ali je podržavao i sve druge podžanrove. Njegov zine THE VAULT sam pratio i podržavao od početka, predstavljajući ga širokoj javnosti na stranama mojih časopisa. Boško je ostvario brojne kontakte sa bendovima i izdavačkim kućama, pa je njegov zine `narastao` i `udebljao` se preko svih granica, pa smo ga čitali pažljivo mesecima. THE VAULT je bio cenjen i u Evropi, jer ga je Boško pisao na dobrom i jasnom engleskom, pa je njegov domet daleko prevazilazio granice Balkana. Na naslovnoj strani ovog broja su se razbaškarile beer`n`thrash legende - TANKARD (zato njihovom pesmom i ilustrujem ovaj oglas - pogledajte video), a unutra ćete naći intervjue sa metal legendama CYNIC, EXCITER, POSSESSED, EXUMER, ONSLAUGHT kao i opakim bendovima poput DEATHROW, HOLY TERROR, STORMWARRIOR, IMAGIKA, WOTAN.. -primećujete, većinom su to thrash bendovi. I po tome se Boškov zin izdvajao među hiljadama onih koji su podržavali death i black scenu. No, ono što je bio Rnin specijalitet - zaslužuje posebnu pažnju - RECENZIJE. Njih ima na stotine, na 70-ak strana, a na svakoj 5-10 recenzija, pa množite i sabirajte. Ako pažljivo čitate svaki tekst, a pisani su sitnim slovima, trebaće vam makar 6 meseci da `savladate gradivo`. Ovaj raritetni primerak čeka svog novog vlasnika, koji shvata njegovu vrednost, i koji će ga čitati, ali i sačuvati, i time obradovati Boška koji je u onom delu pakla gde odlaze dobri metalci, gde se pušta glasna muzika, gde piva ima u izobilju, a raznose ga sisate konobarice. ===================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova NILLKIN maska za iPhone 14 Plus pruža izvanrednu zaštitu od udaraca i ogrebotina, zahvaljujući svojoj izdržljivoj konstrukciji. • MATERIJAL: Izrađena od kombinacije TPU i polikarbonata, maska je dizajnirana da izdrži svakodnevno korišćenje i sačuva tvoj telefon u besprekornom stanju. • DIZAJN: CamShield Armor Pro serija dolazi sa elegantnim maslinastim finišem i ugrađenim držačem, što čini korišćenje telefona još praktičnijim. • FUNKCIONALNOST: Bez obzira na robustnost, maska omogućava lagan pristup svim dugmićima i portovima, uključujući i punjač, što znači da funkcionalnost tvog iPhone-a ostaje netaknuta. • GRIP: Površina maske je dizajnirana tako da sprečava klizanje, što ti omogućava sigurno držanje telefona u svakom trenutku. Kada je u pitanju zaštita tvog iPhone 14 Plus, ne želiš praviti kompromise. NILLKIN CamShield Armor Pro maska je tu da ti pruži bezbrižnost. Izrađena od otpornih materijala, ova maska štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, dok maslinasta boja dodaje stilski pečat. Ergonomski dizajn i ugrađeni držač čine korišćenje telefona lakšim nego ikada, bilo da je reč o gledanju video sadržaja ili surfovanju internetom. Uz to, maska je dizajnirana da ne ometa pristup portovima i kontrolama, što znači da ćeš moći da koristiš svoj telefon bez ikakvih ograničenja. Sigurnost u rukama ti je zagarantovana zahvaljujući posebnoj teksturi koja sprečava klizanje. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da ti iPhone 14 Plus neće izmaći iz ruku. Zaštiti svoj iPhone 14 Plus sa stilom i funkcionalnošću koju nudi NILLKIN CamShield Armor Pro maska.

Extra Povoljno UNIVERZALAN NOV USB Type C 4K HDMI Adapter za Apple IPHONE 15, Apple Macbook Pro, Ipad Pro, Nintendo Switch, Huawei Matebook, Honor MagicBook,Xiaomi notebook, Asus, Oppo, LG, Samsung . . . Specifikacija: USB C to HDMI Cable Adapter Rezulucija: 4K UHD ( Ultra HD ) / 30Hz, FullHD / 60Hz ! Konektori: USB-C , USB 3.0 , HDMI Samsung DeX je interfejs u okviru kog možeš neometano da radiš, gledaš i igraš se. Kada poželiš veći ekran, poveži ga na mobilni uređaj pomoću kabla i koristi ga kao računar. Mobilni uređaj možeš da koristiš i kao miša i tastaturu. Stoga, sve je spremno, pa možeš da promeniš način obavljanja više zadataka i korišćenja svakodnevnih aplikacija. Gledaj filmove na monitoru dok proveravaš poruke ili odgovaraš na pozive dok pregledaš dokumente ne remeteći fokus. Uz Samsung DeX imaš dva ekrana koja ti omogućavaju da uradiš duplo više. Samsung DeX je podržan na uređajima Samsung Galaxy S24 , Samsung Galaxy S24 Plus, Samsung Galaxy S24 Ultra, Samsung Galaxy S23 , Samsung Galaxy S23 Plus, Samsung Galaxy S23 Ultra, Samsung Galaxy S22, Samsung Galaxy S22 Plus, Samsung Galaxy S22 Ultra, Samsung Galaxy S21 , Samsung Galaxy S21 Plus, Samsung Galaxy S21 Ultra, Samsung Galaxy Note20 Ultra, Samsung Galaxy Note20, SAMSUNG Galaxy S21, S21+, S21 Ultra, S20, S20+, S20 Ultra, Note 10/10+, S10/S10+/S10e, Note9, S9/S9+, Note8, S8/S8+ i Tab S4, Tab S6 . . TESTIRANO, 100% ISPRAVNO ! *** Moguće plaćanje u kripto valutama *** + LIČNO PREUZIMANJE NA RELACIJI POŽEGA - ČAČAK - KRAGUJEVAC !

TWS WIRELESS MUSIC HEADSET V5.0+EDR BT V5.0 TWS EARPHONE Otvorene bezžične slušalice za sve mobilne telefone koji imaju bluetoot. Treba samo upariti bluetoot mobilnog telefona sa njima. Treba u mobilni instalirati `Things` program. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno ih je prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom) . Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica će nastaviti da svetli, a druga ne, i to je znak da su međusobno povezane. Zatim uključite bluetoot mobilnog i pustite da on identifikuje slušalice. Onda pritisnuti upari i telefon je povezan sa slušalicama. To je potrebno samo jednom. Svaki sledeći put telefon i slušalice će se odmah upariti i možete da pustite muziku. Na slušalicama imate mogućnost: da ih uključite/isključite, da isključite muziku kada vas neko zove na mobilnom, da puštate muziku izpočetka, da puštatu sledeću, da pauzirate (pritiskom na slušalicu). Sasvim su nove, neotvarane i u kutiji. Proizvodnja Kina. Ove su bele i crne boje. Težina: 26g sa portabl punjačem kojim možete da dopunjujete i vaš mobilni telefon. Bluetoot verzija: V5.0 Bluetoot protokol: A2DP HFP HSP Kapacitet portabl punjača: 3000mAh Boja: bela Model: V5.0-TWS Auto power-On Auto Paring 5.0 Veličina: 53x48x23mm (komplet sa punjačem) Connectivity: Wireless (bluetoot)9 Punjač EARPHONE se puni u vremenu od 2,5 sata punjačem vaševg mobilnog telefona. Muzika do 4 sata do sledećeg dopunjavanja iz accu-punjača.

Model: 5.0 BT Version CVC8.0 Otvorena kutija samo za fotografisanje. Odlične slušalice. Dobijene iz Nemačke na poklon. Prodajem jer ih već imam takve i koristim ih. 2200mAh. Otvorene bezžične slušalice za sve mobilne telefone koji imaju bluetoot. Treba samo upariti bluetoot mobilnog telefona sa njima. Treba u mobilni instalirati `Things` program. Da bi slušalice radile obe u isto vreme potrebno ih je prvo povezati medjusobno pa tek onda sa uredjajem (telefonom) . Prvo se uključe obe slušalice koje će svetleti kada se uključe, zatim kliknete dva puta na dugmence jedne slušalice i tada će se slušalice medjusobno povezati, jedna slušalica će nastaviti da svetli, a druga ne, i to je znak da su međusobno povezane. Zatim uključite bluetoot mobilnog i pustite da on identifikuje slušalice. Onda pritisnuti upari i telefon je povezan sa slušalicama. To je potrebno samo jednom. Svaki sledeći put telefon i slušalice će se odmah upariti i možete da pustite muziku. Na slušalicama imate mogućnost: da ih uključite/isključite, da isključite muziku kada vas neko zove na mobilnom, da puštate muziku izpočetka, da puštatu sledeću, da pauzirate (pritiskom na slušalicu). Sasvim su nove, neotvarane i u kutiji. Proizvodnja Kina. Ove su crne boje. Težina: 26g sa portabl punjačem kojim možete da dopunjujete i vaš mobilni telefon. Bluetoot verzija: V5.0 Bluetoot protokol: A2DP HFP HSP Kapacitet portabl punjača: 2200mAh Boja: bela Auto power-On Auto Paring 5.0 Veličina: 53x48x23mm (komplet sa punjačem) Connectivity: Wireless (bluetoot) Punjač EARPHONE se puni u vremenu od 2,5 sata punjačem vaševg mobilnog telefona. Muzika do 4 sata do sledećeg dopunjavanja iz accu-punjača. Nekorišćene 120 sati.

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova futrola pruža izvanrednu zaštitu za tvoj Samsung X205 Galaxy Tab A8 10.5 2021, čuvajući ga od ogrebotina, udaraca i prašine. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog canvas materijala, ova crna futrola daje tvom uređaju elegantan izgled uz dodatnu izdržljivost. • DIZAJN: Savršeno pristaje tvom uređaju, sa preciznim izrezima za sve dugmiće i portove, omogućavajući lako korišćenje bez skidanja futrole. • FUNKCIONALNOST: Futrola se može koristiti i kao postolje za tvoj tablet, što ti omogućava udobno gledanje videa ili tipkanje. • PORTABILNOST: Lagana i tanka, ova futrola neće dodati nepotrebnu težinu tvom uređaju, čineći ga jednostavnim za nošenje svuda sa sobom. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Samsung X205 Galaxy Tab A8 10.5 2021? Hanman Canvas ORG futrola je pravi izbor za tebe. Ne samo da štiti tvoj uređaj od svakodnevnih izazova, već mu pruža i stilski izgled zahvaljujući kvalitetnom canvas materijalu. Elegantan dizajn i funkcionalnost idu ruku pod ruku sa ovom futrolom. Precizni izrezi omogućavaju ti da lako pristupiš svim funkcijama uređaja, dok istovremeno možeš uživati u komforu gledanja omiljenih serija ili filmova zahvaljujući mogućnosti da se futrola koristi kao postolje. Ne dozvoli da tvoj tablet trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Ova futrola će ga održati sigurnim i stilskim, a njena portabilnost znači da tvoj uređaj može biti sa tobom gde god da kreneš, bez brige o dodatnom teretu. Zaštiti svoj Samsung X205 Galaxy Tab A8 10.5 2021 sa Hanman Canvas ORG futrolom i budi bezbrižan dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Dodaj futrolu u svoju kolekciju dodataka i osiguraj dugotrajnost i eleganciju svog uređaja.

Uz dzojstik se dobija kabl za punjenje, uputstvo, poklon drzac za telefon . Андроид компатибилност, подржава Андроид 3.2 или више системске уређаје Блуетоотх 3.0, бежични пренос може радити у кругу од 10 метара Преузмите подржане игре (Андоид систем без коријена), мобилни телефон се повезује директно без коријена, без потребе за инсталирањем управљачких програма или подешавањем мапирања кључева Удобни тастери, двоструки аналогни џојстик, прецизан укрштени кључ и 14 акционих тастера Паметан режим спавања који штеди енергију, ефективно повећава ефикасност батерије До више стотина игара, не само да може подржавати Андроид платформске игре, већ и класични аркадни емулатор Уграђена батерија од 500мАх, једноставна за пуњење Белешка: Како користити контролер за повезивање ТВ кутије, ПЦ-а и Смартпхоне-а, Убацивање пријемник , а затим дуго притисните Селецт + Ген ИГРА дугме Истовремено од Гаме Цонтроллер за око 2 секунде , може повезати ТВ Бок или ПЦ; Андроид систем: притисните дугме Кс + ХОМЕ , ИОС систем: И + ХОМЕ дугме Т3 Бежични Блуетоотх 3.0 Гамепад Гаминг контролер за Андроид Смартпхоне Овај Т3 бежични Блуетоотх 3.0 Гамепад је бежични Блуетоотх контролер који је дизајниран за коришћење на више платформи на Андроид паметним телефонима и таблетима . Ова нова врста контролера за играње доноси компактан и лаган дизајн са најбољим могућностима у индустрији. Додајте класични, познати распоред и пуњиву батерију, имате слободу да играте. Играјте у било ком тренутку и на било ком месту Универзално, Блуетоотх повезивање значи да можете да играте игру на својим Андроид телефонима и таблет рачунарима са Блуетоотх технологијом. Такође компатибилан са иОС системом, ваш телефон не треба да прави јаилбреакинг. Ако желите да контролер ради на ПЦ-у, плс користите пријемник носач: Подесива ширина, распон ширине 5 - 8.5 цм Белешка: Штанд и телефон на сликама нису укључени. Модель: Т3 / Т3 + Функције: Блуетоотх Блуетоотх верзија: В3.0 Компатибилан са: Смартпхоне, Таблет Карактеристике: Пуњач Капацитет: 500мАх Арраи време пуњења: 2 сата време играња: 5-8 сати Тежина пакета: 0.220 кг Садржај пакета: 1 к Т3 Блуетоотх Гамепад 1 к УСБ кабл 1 к Кориснички приручник на енглеском и кинеском језику , poklon drzac za telefon

Plavi jahač, 1995. Drugo izdanje ove zbirke eseja, dopunjeno (u odnosu na prvo) intervjuom sa autorkom. Praktično nekorišćeno. “Godine 1993. u vlastitom predgovoru zbirci eseja po nazivom Američki fikcionar ističe da se radi o jednoj ‘nepristojnoj knjizi’ u kojoj se u potpunosti izbjegava autobiografsko pisanje. Kroz eseje u Američkom fikcionaru daje kritiku američkog proizvođačkog društva iz svoje pozicije marginalca i egzilanta. Prilikom tipkanja, došlo je do slučajne greške u naslovu knjige, kad je Ugrešićka umjesto tipke ‘d’ pritisnula ‘f’ te se ‘dictionary’ pretvorio u ‘fictionary’, potvrdivši tako njen unutarnji košmar, kako sama navodi.” (Anela Senčar, 5. 2. 2008.) Dubravka Ugrešić (1949., Kutina) na Filozofskom fakultetu u Zagrebu završila je studij ruskog jezika i komparativne književnosti, gdje je kasnije i nastavila raditi u sklopu Zavoda za znanost o književnosti. Kroz njeno književno djelovanje isprepliće se nekoliko osnovnih preokupacija, kao što su propitkivanje prirode pisanja i književnosti kao takve, suprotstavljanje popularne (ili pak trivijalne) literature visokoj ili kanonskoj, te kasnije problematiziranje egzila i pitanje identiteta. U Globusu 1993. godine objavljen je članak `Hrvatske feministice siluju Hrvatsku` koji je napisao Slaven Letica, uz odobrenje tadašnjeg urednika, Denisa Kuljiša, u kojem on optužuje Dubravku Ugrešić, Slavenku Drakulić, Radu Iveković, Jelenu Lovrić i Vesnu Kesić da su kao hrvatske feministice `bitno pridonijele prikrivanju istine o seksualnom nasilju kao instrumentu srpske rasističke i imperijalne politike`, proglasivši ih ujedno i `vješticama`, te prouzročio pravi medijski linč koji je trajao mjesecima, prisilivši tako navedene spisateljice da napuste Hrvatsku. Dubravka Ugrešić emigrirala je u Amsterdam, gdje je nastavila sa spisateljskim radom, predavajući povremeno na nekim američkim sveučilištima. Djela: Romani: Baba Jaga je snijela jaje, Beograd: Geopoetika; Zagreb: Vuković-Runjić 2008; Ministarstvo boli, Beograd: Fabrika knjiga; Zagreb: Faust Vrančić 2004; Muzej bezuvjetne predaje, Beograd: Samizdat B92; Zagreb: Konzor 2001-2002; Forsiranje romana-reke, Zagreb: August Cesarec 1988; Štefica Cvek u raljama života, Zagreb: GZH 1981. Pripovijetke: Život je bajka, Zagreb: GZH 1983; Poza za prozu, Zagreb: CDD 1978. Eseji: Europa u sepiji, Beograd: Fabrika knjiga 2013; Zagreb: Profil 2014; Napad na minibar, Beograd: Fabrika knjiga; Zagreb:Fraktura 2010; Nikog nema doma, Beograd: Fabrika knjiga; Zagreb: Faust Vrancic 2005; Zabranjeno čitanje, Sarajevo-Beograd: Omnibus-Geopoetika 2001; Kultura laži, Zagreb: Arkzin 1996; Američki fikcionar, Zagreb: Durieux 1993. Knjige za djecu: Kućni duhovi, Zagreb: August Cesarec 1988; Filip i Srećica, Zagreb: Mladost 1976; Mali plamen, Zagreb: Mladost 1971. Stručne studije: Nova ruska proza, Zagreb: SNL 1980.

fanzin TEMPLE OF THE DOOM No. 1 (1995, Svilajnac) 16 strana, A4, štampani metal fanzin - NA SRPSKOM Ovo je jedan od prvih, ako ne i prvi (morao bih da proverim) srpski štampani metal fanzin, iza koga je, kao izdavač i autor, stajao Dejan Ilić - Ilke. Ako ste makar `umočili prste` u metal vode, nemoguće je da negde niste naleteli na Ilketa. Pisao je za Rex i MEX, objavljivao albume, bio menadžer brojnih bendova, bavio se i bavi se distribucijom metal muzike na svim formatima... i još mnogo toga drugog vezanog za metal. Već 20-ak godina živi u Ingolštatu, ali na dnevnoj bazi održava kontakte sa ovdašnjim metalcima, uključujući i moju malenkost, iako se poslednjih godina ređe čujemo i vidimo. Ovaj istorijski fanzin donosi informacije o sceni pre 25 godina. Pored brojnih novosti sa inostrane scene (pa i intervjua, npr. sa OBITUARY, SLAYER, PANTERA), koje su bile važne tadašnjim čitaocima u svojevrsnoj medijskoj blokadi i nedostatku informacija o svetskoj metal sceni (bilo je to doba narodnjaka i turbo-folka), a nama danas su sasvim beznačajne, broj donosi vesti sa domaće scene i informacije o srpskim bendovima KATARZA (info o kaseti), DEAD JOKER (tu je i intervju sa bendom), PURE (intervju), SUSPIRIA (intervju), STENTOR (recenzija), TOTALNI PROMAŠAJ (info o demo kaseti), NECROPHILIAC TERROR (prvi bend Zombija iz SIMARGALA, koji ću kasnije objaviti na mojoj REX Records etiketi), SAVRŠENSTVO KROZ PATNJU (band info). Tu su i reklame za druge fanzine, muzičke studije, kao i izdanja Ilketove kuće i/ili distribucije West Force (DEE ANDREA, MORTUS vs. SUSPPIRIA, DEAD JOKER, MORTUARY). Bitno je naglasiti da je fanzin podjednako podržavao i metal i HC pa i punk scenu. I to govori sa jedne strane da je postojalo određeno jedinstvo u undergroundu, ali i sa druge da nije bilo dovoljno bendova, pa su `svi podržavali sve`. Već 4-5 godina kasnije, u Srbiji će raditi makar 100 dobrih i odličnih metal bendova... Istorijski važan fanzin, za kolekcionare i metal istoričare. Ovaj primerak sam dobio od autora Ilketa, i 20-ak godina je bio u kolekcijo urednika Rock i Metal Expressa, tj. mojoj, što broju daje dodatnu vrednost i zanimljivost, o čemu, ako kupac to bude zahtevao, mogu izdati i pisani sertifikat. ===================================================================== Brojna izdanja srpskog i ex-YU metala, na pločama, kasetama, CD-ima.., fanzini, časopisi... kao i memorabilia (fotke, ulaznice, i sve ostalo vezano za scenu), možete pronaći u mojoj ponudi na Kupindu. Polako ubacujem artifakte iz lične kolekcije, u kojoj se svašta nakupilo tokom godina provedenih na sceni, u ovom ili onom statusu. Pratite moje oglase... https://www.kupindo.com/Clan/REX_3x3/SpisakPredmeta

Autor: Miranda Levanat Peričić Izdavač: AGM d.o.o. za izdavaštvo i usluge Povez: meki s klapnama Godina izdanja: 2014 Broj stranica: 311 Format: 24 x 15 cm O knjizi UVOD U TEORIJU ČUDOVIŠTA – OD HUMBABE DO KALIBANA U radu M. Levanat-Peričić pod morfologijom čudovišnosti misli se na elemente od kojih se diskurs čudovišnosti sastoji, kao i na uzajamne odnose tih sastavnica. Morfologija se, dakle, odnosi na građu, odnosno strukturu diskursa, kao i na sve elemente od kojih je konstruirana diskurzivna čudovišnost. Iako je naglasak djela na klasičnim i judeokršćanskim izvorima eurocentrične slike čudovišta, autorica u tematiziranju borbi i razvoju čudovišta kreće u potragu od starih mezopotamskih tekstova. Preko njih stiže do starozavjetnih čudovišta, posebno problematizirajući demonizaciju koja na religijskom planu prerasta u demoniziranje neprijateljskih bogova. Demonizirana božanstva teže će steći sljedbenike. Razvoj čudovišnog u srednjovjekovlju, u odnosu prema demonskom, u jednom dijelu predaje (povijesnih kronika) kretao se tako da se čudovišno povezivalo s demonskim (određene čudovišne vrste ljudi koristile su se kao metafore za nevjernike, te su se naknadno povezale i s kategorijom Zloduha). Autorica prati put kojim se pretkršćanska predaja inkorporirala u rano kršćanstvo anglosaskog srednjovjekovlja (Anglosaski imaginarij i Beowulf); utvrđuje da je borba Beowulfa s Grendelom i njegovom majkom ujedno i borba kršćanske predaje s poganskim slikama, koja vodi njihovim preinakama i prilagodbama, te konačnom uklapanju u kršćansku kozmogoniju. U posebnom poglavlju autorica interpretira Shakespeareove drame Mletački trgovac, Othello i Oluja iz aspekta čudovišnosti dramskih likova Shylocka, Othella i Kalibana U zaključnom poglavlju obrazlaže se mitološki model u kojemu čudovište predstavlja kategoriju posredovanja između načela reda (Kozmos) i načela nereda (Kaos). Etnocentrični model čudovišnosti pokušava se usustaviti obzirom na znakove čudovišnosti iskazane u prostoru koji nastanjuju (ili iz kojega potječu), obilježjima jezika/govora, tijelu, prehrani i porijeklu, iščitavajući u tim znakovima prekomjernost (u višku ili nedostatku) u odnosu na vladajuću konstrukciju ljudskosti. O autorici: Miranda Levanat-Peričić (Rijeka, 1966), osnovnu školu završila je na Pelješcu, a srednju u Dubrovniku. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1992. diplomirala je komparativnu književnosti i indologiju. Magistarski rad Kategorija vida i ergativna konstrukcija s posebnim osvrtom na hindski jezik, obranila je 2003. na poslijediplomskom studiju lingvistike Filozofskog fakulteta u Zadru. Radila je kao profesorica hrvatskoga jezika i književnosti u Poljoprivredno-prehrambenoj školi u Zadru; od 2003. do 2006. surađivala na Studiju za humanističke znanosti (danas Filozofski fakultet) u Splitu u zvanju asistentice na kolegiju Teorija književnosti. Kao asistentica u naslovnom zvanju surađivala je na kolegijima iz Svjetske književnosti na Odjelu za kroatistiku i slavistiku Sveučilišta u Zadru od 2006. do 2008. Od 2009. godine stalno je zaposlena na Sveučilištu u Zadru. Surađivala je u časopisima Suvremena lingvistika, Croatica et Slavica Iadertina i Zarez. Članica je uredništva Zadarske smotre. MG66

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov O jeziku i književnosti. 1 / [Vuk Stef. Karadžić ; priredio Berislav Nikolić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski, nemački Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 442 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Berislav M., 1928-1976 = Nikolić, Berislav M., 1928-1976 Zbirka Sabrana dela Vuka Stefanovića Karadžića ; 12 ISBN (Pl.) Napomene Podatak o autoru preuzet sa kor. Ćir. i lat. Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića : 1864-1964 Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Srpska književnost Srpski jezik Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov O jeziku i književnosti. Knj. 2 / [Vuk Stefanović Karadžić ; priredio Milorad Pavić] Jedinstveni naslov Sabrana dela Vuka Stefanovića Karadžića Vrsta građe knjiga Jezik srpski, nemački Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1986 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 660 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića : faks. ; 23 cm Drugi autori - osoba Pavić, Milorad, 1929-2009 = Pavić, Milorad, 1929-2009 Zbirka Sabrana dela Vuka Stefanovića Karadžića ; ǂknj. ǂ13 ISBN (pl.) 86-07-00039-X (za izdavačku celinu) Napomene Podatak o autoru preuzet sa kor. Ćir. i lat. `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964`--> str. [3] Str. 643-647: Beleška o ovom izdanju / Milorad Pavić Registar. Predmetne odrednice Srpska književnost Srpski jezik MG130 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG130 (L)

str. 225 do 252 naslovna strana ANTUN TOMMASEO -- ART NOUVEAU Jadranska straža osnovana je 1922. Društveni znak bio je buzdovan Kraljevića Marka izvučen napola iz mora. Posle Prvog svetskog rata Jadranska straža radila je na tome da što više njenih članova a posebno dece iz unutrašnjosti letuje na Primorju. Sem oporavka njihov cilj bio je da izletnici što bolje upoznaju svoju zemlju i njenu istoriju. Narod koji je vekovima živeo razdvojeno u više država trebalo je da se upozna i zbliži. Jadranska straža je smatrala da će boravak dece privući njihove roditelje. Izvršni odbor J.S. odlučio je da pošalje predavače da održe predavanja omladini u letovalištima Jadranske Straže. Predavali su o kulturno-istorijskim, geofrafskim i privrednim temama. Predavači su posetili koloniju iz Sarajeva u Sukošanu i Budvi, koloniju iz Kragujevca u Milni, iz Beograda u Makarskoj i Supetru i koloniju iz Osjeka u Trpnju. U Dubrovnik je 30. maja 1931. stiglo posebnim vozovima preko 600 izletnika Jadranske straže iz svih krajeva Južne Srbije (Makedonije). Izletnici su predvođeni sokolskom i građanskom kumanovskom muzikom (u živopisnoj narodnoj nošnji svoga kraja) u povorci došli u grad, pozdravljeni burnim pljeskanjem. Ispred gradske opštine pozdravio ih je u ime dubrovačke Jadranske straže Dušan Bašić istakavši: „…dolaskom u drevni slavenski grad obnavljaju one veze , koje su i u davnoj prošlosti usko vezivale stari slobodni Dubrovnik sa carskim Skopljem.“ U počast izletnicima vojna muzika otsvirala je na Šetalištu Kralja Aleksandra birani program. Jadranska straža u Dubrovniku ovom prilikom poklonila je pevačkom društvu „Vardar“ lovor vijenac sa natpisom „Jadranska straža u Dubrovniku 30 V 1931. Srpskom Pjevačkom Društvu „Vardar“ u Skoplju“. Izletnici su produžili za Zeleniku. Oblasni odbor Dubrovnik u svojim prostorijama u Dubrovniku uredio je društvenu biblioteku. Prilikom održanja Oblasne skupštine u Korčuli 1933. priređene su velike svečanosti. Iza svečanosti osnovana je u Korčuli muzika Jadranske straže. Februara 1934. održana je revija jugoslavenskih narodnih nošnji sa igrankom. Prilikom Oblasne skupštine u Kotoru juna 1934. priređen je društveni izlet u Kotor, Cetinje i Budvu. Mjesni odbor Korčula priredio je sa muzikom izlet u Trpanj, Lumbardu i u Lovište, a učestvovao je na proslavi Js u Bitolju. Mjesni odbor Trpanj priredio je izlete do Drvenika, Dube i Drače. Mjesni odbor Blato na Korčuli priredilo je izlet u Prigradicu, a Mjesni odbor Tivat u Cetinje. Oblasni odbor Dubrovnik priredio je 31. 10. 1934. komemoraciju kralju Aleksandru uz učestvovanje svih društava grada Dubrovnika. Oblasni odbor Dubrovnik radio je 1934. na nacionalizaciji imena sa nenarodnim oblikom. Prilikom otkrivanja spomenika NJegošu u Trebinju, izaslanstvo Oblasnog odbora Dubrovnik položilo je venac. Novi ogranci Js osnovani su 1934. u Dunavima, Županjem Selu, Kuni, Lumbardi, Poljicima, Pupnatu, Smokvici i Herceg Novom. Ogranci Čilipi, Kameno, Koločep, Lopud, Mrcine, Ston i Trsteno nisu bili aktivni. Delatnost odbora u Tivtu protezala se na ratnu mornaricu i arsenalske radnike. Oblasni odbor Dubrovnik 1934. imao je 10 Mjesnih odbora : Dubrovnik I, Dubrovnik II, Blato na Korčuli, Duba, Đenović, Korčula, Kotor, Orebić, Tivat, Trpanj. Povjereništava 13 i to: Babino Polje, Blato (Mljet), Goveđari, Drvenik, Kuna, Lovišće, Mlini, Poljice, Risan, Trebinje, Cavtat, Žrnovo i Pomorska vojna akademija. Brojno stanje članstva bilo je 31.12.1933. 1.584, a 31.12.1934. bilo je 1.608. U Dubrovniku podmladak Js delovao je u Muškoj i Ženskoj građanskoj školi, Gimnaziji, Privatnoj franjevačkoj gimnaziji i Pomorskoj trgovačkoj akademiji. Brojno stanje podmlatka 1933. bilo je 1.364. Oblasni odbor Jadranske straže iz Bečkereka (Zrenjanin) organizovao je letovanje u svom domu u Omišu u junu, julu i avgustu 1934. za 3 grupe podmlatka od 177 članova. Oblasni odbor Beograd priredio je sa 100 članova Uskršnji izlet 1933. u Dubrovnik i Boku. Oblasni odbor Beograd Jadranske straže organizovao je svoje letovalište u Savini (Meljine) u zgradi Lučke kapetanije. U Savini je 1933. letovalo 245 lica i to 179 učenika i 66 odraslih članova. Zgradu je morao da ustupi Komandi ratne mornarice. Organizovao je privremeno letovalište jula i avgusta 1934. za 171 osobu u zgradi Građanske škole u Makarskoj. Uprava letovališta priredila je dva izleta i to prvi u Orebić i Korčulu a drugi u Biševo, Kominu i Hvar. Akademska sekcija iz Beograda letovala je u Supetru, a srednjoškolska u Makarskoj. Oblasni odbor Beograd kupio je u januaru 1935. vilu i imanje u Bijeloj za izgradnju svog doma. Preduzeli su dograđivanje vile da bi je osposobili za letovanja. Gosti su dolazili iz raznih krajeva Srbije. Vozili su ih brodom do Herceg Novog, dalje lokalnim parobrodom do Baošića, a iz Baošića peške do doma. Po statistici letovalo je u domu u Bijeloj 1935. 88 omladinaca i 22 odrasla; 1936. 123 omladinca i 59 odraslih; 1937. 156 omladinaca i 174 odraslih; i 1938. 200 omladinaca i 180 odraslih. Odrasli gosti su večim delom bili rodbina omladine. Iz doma su organizovali izlete po Boki, u Dubrovnik, preko Lovčena na Cetinje i u Budvu. Sekcija podmlatka Mjesnog odbora Jadranske straže iz Novog Sada letovala je u Baškoj Vodi kod Makarske. Oblasni odbor Sarajevo primio je 1933. na letovanje 54 člana podmlatka a u 1934. 75 članova podmlatka. Ženski podmladak Jadranske straže iz Sarajeva (učenice sarajevskih srednjih škola) letovale su 1934. u domu u Budvi. Bile su dve grupe, prva grupa od 40 učenica letovala je u julu, a druga od 35 učenica u avgustu. Budva je odala poštu svom velikanu Stjepanu M. LJubiši. Vođe grupa upoznale su omladinu sa LJubišinim delima i krvavom istorijom kraja. Učenice su videle poprsje koje je izradio umetnik Dolinar. Jadranska straža u Dubrovniku održala je 23.maja 1937. svoju redovnu godišnju oblasnu skupštinu, kojoj su prisustvovali članovi uprave kao i delegati mjesnih odbora Kotora, Tivta, Baošića, Dubrovnika 2 (Gruž), Korčule i Blata na Korčuli, te Povjereništava Cavtata, Veleluke i Suđurđa. Zaključeno je da se otvori prenoćište za članove i podmladak Jadranske straže koji iz unutrašnjosti u velikom broju silazi na more. Zaključeno je da se omogući štampanje knjige „Vodić kroz Boku-Kotorsku” od Petra Šerovića osobitog poznavaoca i pisca istorije Boke-Kotorske, u interesu turizma na Jadranu. Jadranska straža u Dubrovniku proslavila je 30. oktobra 1938. svoju slavu „Jadranski dan”. U Oficirskom domu održana je akademija, koju je pozdravnom riječi otvorio predsednik Dušan Bašić, nakon čega je održano predavanje o oslobođenju jadranske obale i o važnosti mora za napredak i veličinu države i naroda. Akademija se nastavila prigodnim deklamacijama i dvema koncertnim tačkama koje je izvršio Podmladak Jadranske Straže posle čega je sledila igranka. Proslavi su prisustvovali vojne i civilne vlasti, te nacionalna i kulturna društva i mnogobrojno građanstvo. Oblasni odbor Jadranske straže u Dubrovniku održao je 1939. „Jadransku večer” sa muzičko-zabavnim delom i plesom u Oficirskom domu u Dubrovniku. Dvorana je bila ukrašena u vidu ratnog broda. Koncertni deo večeri izveli su muzičari J. Šlaus, Grazio Maruči i D. Trojanović, poljski kompozitor L. M. Rogovski, A. Safanov i T. Koš. Posle koncerta održana je ritmičkla igra „Galija” pod vođstvom nastavnice M. Crnčević. Oblasni odbor Jadranske straže iz Novog Sada podigao je svoj dom u Dobroti. Prilikom svečanog otvaranja Doma Jadranske straže u Dobroti 23. jula 1939. Dubrovački Oblasni odbor Js. održao je glavnu skupštinu u Kotoru. Skupštinu je otvorio pretsjednik Mjesnog odbora Js. u Kotoru Marko komodor Dabčević. Sporazumom Cvetković-Maček 1939. Dubrovnik i okolina odvojeni su od Zetske banovine i pripojeni novosnovanoj Banovini Hrvatskoj. Na podsticaj iz Hercegovine i pomoći pristalica Narodne odbrane, članstva Sokola i Jadranske straže, a pod rukovodstvom Mirka Stankovića, održan je 16. decembra 1939. „javni dogovor” u cilju „okupljanja srpstva kao naroda” i podsticanja „nacionalne akcije” u cilju „beskompromisnog održavanja svih ustanova koje su bitne za čuvanje i održavanje narodnog jedinstva”. IZVOR : Saša Nedeljković - član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije split hrvatska

Lepo očuvano 1914 Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1] rođ. Marković (iz Pešte), u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2] Imao je suprugu Klaru i kći Ljiljanu.[3], one su kasnije živele u Francuskoj.[4] Njegov životni moto glasio je: „Živeti — znači raditi!“. Život mu je bio neprekidan, naporan rad. On nije znao za odmor, niti je mario za umor, „sve dokle njegov premoreni i u radu sagoreli organizam nije klonuo pred čeljustima smrti“.[5] Preminuo je Jovan iznenada u 37. godini, 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914. Obrazovanje i prosvetni rad[uredi | uredi izvor] Jovan Skerlić sa roditeljima i sestrama Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6] Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Književni i nacionalno-politički rad[uredi | uredi izvor] Jovan Skerlić I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod. Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku). Lazar Tomanović je o tome zapisao: ...a Skerlić je bio gotov da i ćirilicu batali.[7] Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam. Imao je dara jednog romanopisca. Objavio je dva nastavka dela Beogradske romanse, potpisujući se sa pseudonimom „Beograđanin“.[8] Kritički osvrt[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi gde je živeo Jovan Skerlić, ulica Gospodar Jovanova. Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Bista Jovana Skerlića, na Kalemegdanu. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane. Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome. Prvu naučnu monografiju o njemu napisala je 1937. godine Vukosava Milojević.[9] Dela[uredi | uredi izvor] Njegova sabrana dela u četrnaest knjiga uključuju: Pisci i knjige 1 Naslovna strana knjige Jakov Ignjatović književna studija (1904) Jovana Skerlića Pisci i knjige 2 Pisci i knjige 3 Pisci i knjige 4 Pisci i knjige 5 Pisci i knjige 6 Feljtoni skice i govori Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911 Javno mnenje u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848. Srpska književnost u XVIII veku Omladina i njena književnost (1848—1871) izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba Svetozar Marković njegov život, rad i ideje Jakov Ignjatović književna studija Istorija nove srpske književnosti Jovan Skerlić čovek i dela by dr Midhat Begić

GLAS / GODINA 1942-1944. / REPRINT RATNIH BROJEVA list `GLAS` JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE Godina 1942-1944. Reprint ratnih brojeva Izdanje: Beograd, 1975. Povez: tvrd Veliki format. Stanje kao na slici. Veoma dobro očuvana. Korice požutele, unutrašnjost u odličnom stanju. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE broj 1 / 30. avgust 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina I broj 2-3 / novembar 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 1-2 / januar-februar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 3-4 / mart-april 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 5 / maj 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 6 / septembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 7 / decembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 1-2 / januar-februar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 3 / mart 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 5 / semptembar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 6 / oktobar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 7 / nobembar 1944. Polazeći od potrebe za podizanjem borbenog raspoloženja naroda, u uslovima kada je NOP u Srbiji preživljavao teške trenutke, kao i od potrebe za ponovnom što širom mobilizacijom naroda na platformi narodnooslobodilačkog pokreta, PK KPJ za Srbiju odlučio je da pokrene jedan list za Srbiju. V početku se smatralo da to treba da bude „Komunist`, ali se ubrzo, početkom jula 1942, došlo do zaključka da taj list treba da izgleda „nešto kao vesnik zagrebački`. Od ideje o pokretanju lista „Glas`, do njegovog izlaska nije proteklo mnogo vremena. Već sredinom avgusta PK KPJ za Srbiju najavio je okružnim komitetima KPJ izlazak lista: „.. . U najskorije vreme počeće da izlazi list koji će celom narodu javno otkriti ulogu Draže Mihailovića i koji će kao organ jedinstvenog fronta Srbije dati mogućnost da se učvrsti, proširi i dobije organizacionu formu kroz narodnooslobodilačke odbore široko jedinstvo srpskog naroda.` Ova najava govorila je jasno da će list biti organ Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije i da će biti „ideološka i organizaciona osnovina` na kojoj će se narodnooslobodilački front izgraćivati. Kao informativno-politički organ, list je imao zadatak da služi stvaranju i razvoju Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta. Istovremeno sa pripremama koje su obavljane za pokretanje lista, PK KPJ za Srbiju pokušao je da stvori ilegalni odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije. U tom cilju voćeni ou razgovori sa nekim istaknutim ličnostima koje su ranije pripadale graćanskim strankama, a nisu se kompromigovale saradnjom sa okupatorom. Mećutim, ti razgovori, kao i mnogi drugi koje su do tada voćeni sa tim snagama o raznim nitanjima vezanim za razvoj oslobodilačke borbe, nisu doveli do željenih rezultata, jer još nisu bili sazreli uslovi da se osnuje JNOF u Srbiji. Na pripremanju prvog broja novog lista „Glas` učestvovali su svi članovi Pokrajinskog komiteta koji su se nalazili u Beogradu: Blagoje Nešković, Mirko Tomić i Vasilije Buha. Oni su bili prvi urednici i pisci tekstova. Prvi broj „Glasa` izašao je u Beogradu 30. avgusta 1942. godine u 400 primeraka, štampanih na geštetneru V tehnici Pokrajinskog komiteta u skloništu u kući Slobodanke-Danke Savić, u Cvetkovoj ulici br. 15. U uvodniku prvog broja Blagoje Nešković je obrazložio cilj njegovog pokretanja rečima da će „Glas` predstavljati tribnnu sa koje će . . . „pošteni i pravi rodoljubi, bez obzira na politička ubećenja, iznositi svoja mišljenja kojima će pomagati da se naš narod oslobodi okupatora i njegovih najamnika`. Osim toga, „Glas` je trebalo da omogući organizaciono povezivanje „svih snaga srpskog naroda koji se sada sgapaju u jedinstvenu želju — osloboćenje našeg naroda ispred ropstva okupatora i njegovih najamnika, i da štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače bratoubilačkog graćanskog rata`. Pored uvodnika, Nešković je napisao i članak „Kako hitlerovci zamišljaju novi poredak i koje su mesto u njemu odredili Srbiji`. Komentarišući nacionalsocijalističke koncepcije o tzv. novom poretku u Evropi, koje su bile objavljene u listu „Časopis za politiku`, istakao je da Srbiju, ako ostane pod nemačkom okupacijom, očekuje „robovski kolonijalni režim`. U članku „Nedić i srpstvo` Vasilije Buha je pokazao u čemu je suština kvislinške uloge Milana Nedića. Treći članak u ovom broju „Ko vodi borbu protpv okupatora i njegovih plaćenika u Srbiji` napisao je Mirko Tomić, razotkrivajući izdajničku ulogu čegničkog pokreta i njegovog voće Draže Mihailovića u Srbiji i Jugoslaviji. Ovaj prvi broj, kao i druge brojeve „Glasa`, u toku narodnooslobodilačkog rata i revolucije, distribuirala je tehnika Pokrajinskog komiteta, kojom je rukovodio Svetislav Kanački, španski borac. Tehnika PK bila je organizaciono odvojena od Pokrajinskog komiteta. Pored Kanačkog u tehnici PK je radila Slavka Morić i Slobodanka Savić, kao i kurirke, koje su držale vezu sa kuririma okružnih komiteta i predavale odgovore i materijal Pokrajinskog komiteta. Centralna ekspedicija tehnike PK nalazila se u stanu Miroslava i Olivere Parezanović, u Lastinoj ulici br. Pakovanje materijala i lista „Glas` za distribuciju obavljao je Kanački, koji je imao tačnu evidenciju dolaska i odlaska kurira. Materijal i „Glas` prenošeni su u raznovrsnoj ambalaži, koja je bila najpogodnija u odrećeno vreme, a koju je po zadatku Pokrajinskog komitega izraćivao Vučko Ivković. U cilju obezbećenja maksimalne sigurnosti, prijem i isporuka pošte vršili su se na različitim mestima, a bio je zabranjen i svaki kontakt među kuririma, osim po zadacima Partije. Funkcionisanje tehnike Pokrajinskog komiteta i distribucija materijala bili su uveliko uhodani u vreme šgampanja ,,Glasa`, što je omogućilo njegovo rasturanje. Pojava prvog broja „Glasa` imala je višestruki društveno-politički i agitaciono-propagandni značaj. Pokrenut u teškim uslovima u kojima se nalazio oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu, list ,,Gllas` pokazao je prijateljima i neprnjateljima narodnooslobodilačke borbe da oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu deluje, da je neuništiv. Pisana reč u „Glasu`, već od njegovog prvog broja, bila je ubojita kao vatreno oružje na frontu, s kojim su se NOP odredi pod rukovodstvom KPJ borili protiv okupatora i domaćih izdajnika za osloboćenje zemlje. Pisana reč u „Glasu` podizala je borbeni moral naroda i bila dokaz, uprkos neprijateljskoj propagandi o unišgenju komunista u Srbiji, da Komunistička partija postoji i deluje i da je neuništiva. Ubrzo posle izlaska iz štampe prvog broja „Glasa`, pala je u ruke specijalne policije SloG odanka Savić. Zahvaljujući njenom hrabrom držanju pred polgcijom, nije otkrivena tehnika Pokrajinskog komiteta. Nasgojeći da list i tehnički bude lepo urećen, Pokrajinski komitet je odlučio da se br. 2 i 3 za 1942. štampaju u štampgriji Centralnog komiteta KPJ, koja je raspolagala boljim tehničkim sredstvima za štampanje. Tehničku opremu lista uradio je Borće Andrejević-Kun, koji je u to vreme stanovao u štampariji CK KPJ. Slaganje i štampanje ovog dvobroja obavili su Slobodan Jović, slovoslagač, i Branko Bonović, mašinista, koji su od 1941. godine radili u štampariji CK KPJ, a rasturanje su vršili svi stanari te kuće: Milo Bošković, Zaga Jovanović, Ljubica Bonović, zatim Milada Rajter, Brana Perović i drugi. Sadržaj broja 2 i 3 za 1942. bio je znatno bogatiji u odnosu na prvi broj, jer je u njemu bilo više saradnika. U ovom dvobroju objavljen je članak Josipa Broza Tita „Mećunarodni značaj narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i zamaskirani izdajnici`, zatim nekoliko članaka Neškovića, meću kojima i članak posvećen 25-godišnjici velike oktobarske socijalističke revolucije, kao uvodnik, i članci: „Ustavotvorna skupština Antifašističkog veća narodnog osloboćenja Jugoslavije`, „Osloboćena teritorpja`, „Za zimsku pomoć partizanima` i dr. U njemu su objavljena i dva članka Mirka Tomića, od kojih je od posebnog značaja: „Saradnja Mihailovića sa Nedićem i nemačkim okupatorom posle gubljenja slobodne teritorije u Srbiji`, u kome je dokumentovano prikazao izdajnički rad Draže Mihailovića i njegovih saradnika. U tom članku Tomić je predlagao da se ujedini ceo srpski narod u Jedinstveni narodnooslobodilački front za borbu protiv okupatora, kao što je to učinio slovenački narod u Osvobodilnoj fronti, Jedan od novih saradnika „Glasa` bio je i Borće Jovanović-Jarac, koji je za broj 2 i 3 napisao članak „Dva lica izdaje`. Brojevi 1—2 i 3—4 i broj 5 za 1943. štampani su u kući na Banjičkom vencu i u njima je saraćivao veći broj saradnika, a obezbećeni su dopisi iz raznih krajeva Srbije. Većinu članaka za prvi dvobroj za 1943. i dalje su pisali uglavnom članovp Pokrajiskog komigeta MeškoviN, Moma Marković i Vasilije Buha, dok je Mirko Tomić, kad je ovaj dvobroj pripreman za štampu, poginuo u borbi sa policijom januara 1943. U objavljenim člancima pisano je o aktuelnim pitanjima narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije. Nešković je za ovaj dvobroj napisao članke: ,,Na putu pobede, „Jedna pegina je naša`, „Svetli grobovi` i dr.; Moma Marković: „Drumovi će poželeti Turaka`, „Mi nismo sami`, „Mi smo ponosni`, nekrolog o Mirku Tomiću i dr.; Vasilije Buha: „Ko stoji iza Milana Nedića`, Borće Jovanović: „Štuka — kultura` i drugi. Ovaj dvobroj „Glasa` imao je 12 stranica teksta. U dvobroju 3—4 za 1943. koji je bio obima 8 stranica, osim tekstova Neškovića: „27. mart`, „Ofanziva i protivofanziva`, „Janko JTisjak-Puška` i drugih, štampani su i prilozi novih saradnika: Radivoja Jovanovića-Bradonje „Dražinovci kolju po Šumadiji`, Jovana Šerganovića „Kaznena ekspedicija u okrugu požarevačkom i smrt fašističkog zlikovca Henzela`, Vere Miletić „8. mart` i drugi. U broju 5 za 1943. ponovo je povećan broj stranica na 12, kao i broj saradnika. Tako su u ovom broju svoje članke objavili Petar Stambolić „Peta fašistička ofanziva — Peta velika pobeda narodnooslobodilačke vojske`, „Zadušnica krvopilaca`; Dragoslav Marković „Odjek sa Drine`, „Dražinovci po Kosmaju`; Marko Vranješević objavio je pesmu „U verigama`; Božidarka Dahmjanović-Kika „Kosmajski partizani se svete`; Milovan Milosavljević „Napad na Aranćelovac` i Dušan Petrović-Šane „Dražinovci i dalje kolju i pale po Šumadiji` i nekrolog Stanislavu Sremčeviću. Kao što se vidi, ovaj broj „Glasa` bio je raznovrsniji od svih prethodnih. Izdavanje „Glasa` u šgampariji CK KPJ moralo je krajem avgusta 1943. da bude obustavljeno, jer su Nemci kuću u kojoj se ona nalazila uzeli za smeštaj svojih vojnika. Svi stanari te kuće morali su biti iseljeni. Prilikom iseljavanja, Branko Bonović i Slobodan Jović noneli su sa sobom malu štamparsku mašinu marke „boston` i preneli je u sklonište koje se nalazilo u kući Milutina i Ratke Blagojević u Krajinskoj ulici broj 24, gde je pre toga bilo sklonište materijala za tehniku Pokrajinskog komiteta. U no vom skloništu je ubrzo montirapa štamparija, a mali „tigl` za njene potrebe izradio je Vučko Ivković prema nacrtu inženjera Jovana Jankovića. Na tom tiglu Jović i Bonović štampali su ostale brojeve „Glasa`, koji su izdavani u Beogradu krajem 1943. i tokom 1944. godine. Ovi brojevi su bili formata 24 X 30 cm. Iako se oskudevalo u hartiji, a bile su znatno smanjene i tehničke mogućnosti, broj 6 za 1943. izašao je na 6 strana u tiražu od 2.000 primeraka. I u ovom broju najviše priloga napisali su članovi Pokrajinskog komiteta: Petar Stambolić, Nešković i Buha. Stambolić je napisao članke: „Veliki uspesi naše narodnooslobodilačke vojske` i „Pobedonosni put Crvene armije na zapad`, Nešković „Davljenici` i „Akcije partnzanskih odreda u Srbiji`, a Buha „Omladinska tamniia u Smederevskoj Palanci`. To je bio i poslednji članak Buhe objavljen u „Glasu`, jer je početkom oktobra 1943. uhapšen od specijalne policije. U broju 6 objavljena je i jedna pesma Miloša Savkovića i njegov članak o Nediću, zatim nekrolog o Milošu Savkoviću, koji je napnsao Dušan Petrović-Šane, kratak osvrt Mome Markovića na poginule istaknute borce narodnooslobodilačke vojske i borce partpzanskih odreda u Srbnji i dva priloga Vere Miletić. Poslednji broj „Glasa`, 7 za 1943, izašao je na 4 strane. Ovaj broj i sledeće za 1944. uredio je Petar Stambolić, jer je Nešković otišao na teren u južnu Srbiju. Osim urećiva- 441 nja, Stambolić je broj 7 uglavnom popunio svojim člancima. Izmeću ostalog, pripremio je opširan komentar o Drugom zasedanju AVNOJ-a i stvaranju Nacionalnog komiteta narodnog osloboćenja Jugoslavije. Vesti o Drugom zasedanju AVNOJ-a koje je emitovala radio-stanica „Slobodna Jugoslavija` slušao je i zapisivao Marko Ristić, književnik, a prenosila ih je do Stambolića Krista Borćević. Samo dva priloga u ovom broju napisali su drugi autori. To je članak „Nacionalizam u okviru današnjice` Dušana Bogdanovića, potpredsednika Narodne seljačke stranke, koji je od 1941. saraćivao sa KPJ. U tom članku Bogdanović je razobličavao srpski nacionalizam i njegove predstavnike Nedića, Dimitrija Ljotića, Kostu Milovanovića-Pećanca i Dražu Mihailovića, koji su se stavili u službu okupatora, i nasuprot njima isticao borce narodnooslobodilačkog pokreta kao istinske borce za narodnu slobodu. Drugi članak je napisao Predrag Marković-Alimpije, pod naslovom „Jablanica i Toplica se dižu na oružje`. U toku 1944. izašla su u okupiranom Beogradu četiri broja „Glasa`. Dvobroj 1—2 za 1944. godinu štampan je na 8 strana, treći je izašao u martu, a četvrti u maju. Sve brojeve „Glasa` izdate u Beogradu, osim broja 1, složili su, prelomili i štampali Slobodan Jović i Branko Bonović, koji su 29. jula 1944. posle žestokog otpora izvršili samoubčstvo da ne bi pali policiji V ruke, kada je otkrila sklonište u Krajinskoj ulici. Sledeći brojevi „Glasa`, 5. i 6. za 1944, štampani su na slobodnoj teritoriji u južnoj Srbiji. Redakcija ovih brojeva imala je novi sasgav, a sačinjavali su je: Bogdan Pešić, Slobodan Ivanović-Lale, Tanasije Mladenović, Marko Vranješević, Sava Vučković i Milivoje Stefanović. Redakcija je bila smeštena u selu Gornji Statovci, u kome se nalazio Glavni štab narodiooslobodilačke vojske za Srbiju. Štampanje ova dva broja obavljeno je u štampariji Okružnog komiteta KPJ za Leskovac u selu Ivanju pod Radan-planinom, a svi člancn bili su potipisani punim imenima i prezimenima, za razliku od brojeva izdatih u Beogradu, koji su izlazili nepotpisani ili sa inicijalima ili pseudonimima. Osloboćenjem Beograda, „Glas` je ponovo štampan u glavnom gradu 7. novembra 1944. n nosio je broj 7. U izdanju „Glasa` pojavio se 24. oktobra list „20. oktobar`, u čast osloboćenja Beograda, u kome je stanovništvo šire obavešteno o borbama za osloboćenje Srbije i Jugoslavije.

Glas jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije Reprint ratnih brojeva 1942-1944 Urednik: Radojko Mrlješ Izdavač: Glas, Beograd 1975 Veliki format. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE broj 1 / 30. avgust 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina I broj 2-3 / novembar 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 1-2 / januar-februar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 3-4 / mart-april 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 5 / maj 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 6 / septembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 7 / decembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 1-2 / januar-februar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 3 / mart 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 5 / semptembar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 6 / oktobar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 7 / nobembar 1944. Polazeći od potrebe za podizanjem borbenog raspoloženja naroda, u uslovima kada je NOP u Srbiji preživljavao teške trenutke, kao i od potrebe za ponovnom što širom mobilizacijom naroda na platformi narodnooslobodilačkog pokreta, PK KPJ za Srbiju odlučio je da pokrene jedan list za Srbiju. V početku se smatralo da to treba da bude „Komunist`, ali se ubrzo, početkom jula 1942, došlo do zaključka da taj list treba da izgleda „nešto kao vesnik zagrebački`. Od ideje o pokretanju lista „Glas`, do njegovog izlaska nije proteklo mnogo vremena. Već sredinom avgusta PK KPJ za Srbiju najavio je okružnim komitetima KPJ izlazak lista: „.. . U najskorije vreme počeće da izlazi list koji će celom narodu javno otkriti ulogu Draže Mihailovića i koji će kao organ jedinstvenog fronta Srbije dati mogućnost da se učvrsti, proširi i dobije organizacionu formu kroz narodnooslobodilačke odbore široko jedinstvo srpskog naroda.` Ova najava govorila je jasno da će list biti organ Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije i da će biti „ideološka i organizaciona osnovina` na kojoj će se narodnooslobodilački front izgraćivati. Kao informativno-politički organ, list je imao zadatak da služi stvaranju i razvoju Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta. Istovremeno sa pripremama koje su obavljane za pokretanje lista, PK KPJ za Srbiju pokušao je da stvori ilegalni odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije. U tom cilju voćeni ou razgovori sa nekim istaknutim ličnostima koje su ranije pripadale graćanskim strankama, a nisu se kompromigovale saradnjom sa okupatorom. Mećutim, ti razgovori, kao i mnogi drugi koje su do tada voćeni sa tim snagama o raznim nitanjima vezanim za razvoj oslobodilačke borbe, nisu doveli do željenih rezultata, jer još nisu bili sazreli uslovi da se osnuje JNOF u Srbiji. Na pripremanju prvog broja novog lista „Glas` učestvovali su svi članovi Pokrajinskog komiteta koji su se nalazili u Beogradu: Blagoje Nešković, Mirko Tomić i Vasilije Buha. Oni su bili prvi urednici i pisci tekstova. Prvi broj „Glasa` izašao je u Beogradu 30. avgusta 1942. godine u 400 primeraka, štampanih na geštetneru V tehnici Pokrajinskog komiteta u skloništu u kući Slobodanke-Danke Savić, u Cvetkovoj ulici br. 15. U uvodniku prvog broja Blagoje Nešković je obrazložio cilj njegovog pokretanja rečima da će „Glas` predstavljati tribnnu sa koje će . . . „pošteni i pravi rodoljubi, bez obzira na politička ubećenja, iznositi svoja mišljenja kojima će pomagati da se naš narod oslobodi okupatora i njegovih najamnika`. Osim toga, „Glas` je trebalo da omogući organizaciono povezivanje „svih snaga srpskog naroda koji se sada sgapaju u jedinstvenu želju — osloboćenje našeg naroda ispred ropstva okupatora i njegovih najamnika, i da štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače bratoubilačkog graćanskog rata`. Pored uvodnika, Nešković je napisao i članak „Kako hitlerovci zamišljaju novi poredak i koje su mesto u njemu odredili Srbiji`. Komentarišući nacionalsocijalističke koncepcije o tzv. novom poretku u Evropi, koje su bile objavljene u listu „Časopis za politiku`, istakao je da Srbiju, ako ostane pod nemačkom okupacijom, očekuje „robovski kolonijalni režim`. U članku „Nedić i srpstvo` Vasilije Buha je pokazao u čemu je suština kvislinške uloge Milana Nedića. Treći članak u ovom broju „Ko vodi borbu protpv okupatora i njegovih plaćenika u Srbiji` napisao je Mirko Tomić, razotkrivajući izdajničku ulogu čegničkog pokreta i njegovog voće Draže Mihailovića u Srbiji i Jugoslaviji. Ovaj prvi broj, kao i druge brojeve „Glasa`, u toku narodnooslobodilačkog rata i revolucije, distribuirala je tehnika Pokrajinskog komiteta, kojom je rukovodio Svetislav Kanački, španski borac. Tehnika PK bila je organizaciono odvojena od Pokrajinskog komiteta. Pored Kanačkog u tehnici PK je radila Slavka Morić i Slobodanka Savić, kao i kurirke, koje su držale vezu sa kuririma okružnih komiteta i predavale odgovore i materijal Pokrajinskog komiteta. Centralna ekspedicija tehnike PK nalazila se u stanu Miroslava i Olivere Parezanović, u Lastinoj ulici br. Pakovanje materijala i lista „Glas` za distribuciju obavljao je Kanački, koji je imao tačnu evidenciju dolaska i odlaska kurira. Materijal i „Glas` prenošeni su u raznovrsnoj ambalaži, koja je bila najpogodnija u odrećeno vreme, a koju je po zadatku Pokrajinskog komitega izraćivao Vučko Ivković. U cilju obezbećenja maksimalne sigurnosti, prijem i isporuka pošte vršili su se na različitim mestima, a bio je zabranjen i svaki kontakt među kuririma, osim po zadacima Partije. Funkcionisanje tehnike Pokrajinskog komiteta i distribucija materijala bili su uveliko uhodani u vreme šgampanja ,,Glasa`, što je omogućilo njegovo rasturanje. Pojava prvog broja „Glasa` imala je višestruki društveno-politički i agitaciono-propagandni značaj. Pokrenut u teškim uslovima u kojima se nalazio oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu, list ,,Gllas` pokazao je prijateljima i neprnjateljima narodnooslobodilačke borbe da oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu deluje, da je neuništiv. Pisana reč u „Glasu`, već od njegovog prvog broja, bila je ubojita kao vatreno oružje na frontu, s kojim su se NOP odredi pod rukovodstvom KPJ borili protiv okupatora i domaćih izdajnika za osloboćenje zemlje. Pisana reč u „Glasu` podizala je borbeni moral naroda i bila dokaz, uprkos neprijateljskoj propagandi o unišgenju komunista u Srbiji, da Komunistička partija postoji i deluje i da je neuništiva. Ubrzo posle izlaska iz štampe prvog broja „Glasa`, pala je u ruke specijalne policije SloG odanka Savić. Zahvaljujući njenom hrabrom držanju pred polgcijom, nije otkrivena tehnika Pokrajinskog komiteta. Nasgojeći da list i tehnički bude lepo urećen, Pokrajinski komitet je odlučio da se br. 2 i 3 za 1942. štampaju u štampgriji Centralnog komiteta KPJ, koja je raspolagala boljim tehničkim sredstvima za štampanje. Tehničku opremu lista uradio je Borće Andrejević-Kun, koji je u to vreme stanovao u štampariji CK KPJ. Slaganje i štampanje ovog dvobroja obavili su Slobodan Jović, slovoslagač, i Branko Bonović, mašinista, koji su od 1941. godine radili u štampariji CK KPJ, a rasturanje su vršili svi stanari te kuće: Milo Bošković, Zaga Jovanović, Ljubica Bonović, zatim Milada Rajter, Brana Perović i drugi. Sadržaj broja 2 i 3 za 1942. bio je znatno bogatiji u odnosu na prvi broj, jer je u njemu bilo više saradnika. U ovom dvobroju objavljen je članak Josipa Broza Tita „Mećunarodni značaj narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i zamaskirani izdajnici`, zatim nekoliko članaka Neškovića, meću kojima i članak posvećen 25-godišnjici velike oktobarske socijalističke revolucije, kao uvodnik, i članci: „Ustavotvorna skupština Antifašističkog veća narodnog osloboćenja Jugoslavije`, „Osloboćena teritorpja`, „Za zimsku pomoć partizanima` i dr. U njemu su objavljena i dva članka Mirka Tomića, od kojih je od posebnog značaja: „Saradnja Mihailovića sa Nedićem i nemačkim okupatorom posle gubljenja slobodne teritorije u Srbiji`, u kome je dokumentovano prikazao izdajnički rad Draže Mihailovića i njegovih saradnika. U tom članku Tomić je predlagao da se ujedini ceo srpski narod u Jedinstveni narodnooslobodilački front za borbu protiv okupatora, kao što je to učinio slovenački narod u Osvobodilnoj fronti, Jedan od novih saradnika „Glasa` bio je i Borće Jovanović-Jarac, koji je za broj 2 i 3 napisao članak „Dva lica izdaje`. Brojevi 1—2 i 3—4 i broj 5 za 1943. štampani su u kući na Banjičkom vencu i u njima je saraćivao veći broj saradnika, a obezbećeni su dopisi iz raznih krajeva Srbije. Većinu članaka za prvi dvobroj za 1943. i dalje su pisali uglavnom članovp Pokrajiskog komigeta MeškoviN, Moma Marković i Vasilije Buha, dok je Mirko Tomić, kad je ovaj dvobroj pripreman za štampu, poginuo u borbi sa policijom januara 1943. U objavljenim člancima pisano je o aktuelnim pitanjima narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije. Nešković je za ovaj dvobroj napisao članke: ,,Na putu pobede, „Jedna pegina je naša`, „Svetli grobovi` i dr.; Moma Marković: „Drumovi će poželeti Turaka`, „Mi nismo sami`, „Mi smo ponosni`, nekrolog o Mirku Tomiću i dr.; Vasilije Buha: „Ko stoji iza Milana Nedića`, Borće Jovanović: „Štuka — kultura` i drugi. Ovaj dvobroj „Glasa` imao je 12 stranica teksta. U dvobroju 3—4 za 1943. koji je bio obima 8 stranica, osim tekstova Neškovića: „27. mart`, „Ofanziva i protivofanziva`, „Janko JTisjak-Puška` i drugih, štampani su i prilozi novih saradnika: Radivoja Jovanovića-Bradonje „Dražinovci kolju po Šumadiji`, Jovana Šerganovića „Kaznena ekspedicija u okrugu požarevačkom i smrt fašističkog zlikovca Henzela`, Vere Miletić „8. mart` i drugi. U broju 5 za 1943. ponovo je povećan broj stranica na 12, kao i broj saradnika. Tako su u ovom broju svoje članke objavili Petar Stambolić „Peta fašistička ofanziva — Peta velika pobeda narodnooslobodilačke vojske`, „Zadušnica krvopilaca`; Dragoslav Marković „Odjek sa Drine`, „Dražinovci po Kosmaju`; Marko Vranješević objavio je pesmu „U verigama`; Božidarka Dahmjanović-Kika „Kosmajski partizani se svete`; Milovan Milosavljević „Napad na Aranćelovac` i Dušan Petrović-Šane „Dražinovci i dalje kolju i pale po Šumadiji` i nekrolog Stanislavu Sremčeviću. Kao što se vidi, ovaj broj „Glasa` bio je raznovrsniji od svih prethodnih. Izdavanje „Glasa` u šgampariji CK KPJ moralo je krajem avgusta 1943. da bude obustavljeno, jer su Nemci kuću u kojoj se ona nalazila uzeli za smeštaj svojih vojnika. Svi stanari te kuće morali su biti iseljeni. Prilikom iseljavanja, Branko Bonović i Slobodan Jović noneli su sa sobom malu štamparsku mašinu marke „boston` i preneli je u sklonište koje se nalazilo u kući Milutina i Ratke Blagojević u Krajinskoj ulici broj 24, gde je pre toga bilo sklonište materijala za tehniku Pokrajinskog komiteta. U no vom skloništu je ubrzo montirapa štamparija, a mali „tigl` za njene potrebe izradio je Vučko Ivković prema nacrtu inženjera Jovana Jankovića. Na tom tiglu Jović i Bonović štampali su ostale brojeve „Glasa`, koji su izdavani u Beogradu krajem 1943. i tokom 1944. godine. Ovi brojevi su bili formata 24 X 30 cm. Iako se oskudevalo u hartiji, a bile su znatno smanjene i tehničke mogućnosti, broj 6 za 1943. izašao je na 6 strana u tiražu od 2.000 primeraka. I u ovom broju najviše priloga napisali su članovi Pokrajinskog komiteta: Petar Stambolić, Nešković i Buha. Stambolić je napisao članke: „Veliki uspesi naše narodnooslobodilačke vojske` i „Pobedonosni put Crvene armije na zapad`, Nešković „Davljenici` i „Akcije partnzanskih odreda u Srbiji`, a Buha „Omladinska tamniia u Smederevskoj Palanci`. To je bio i poslednji članak Buhe objavljen u „Glasu`, jer je početkom oktobra 1943. uhapšen od specijalne policije. U broju 6 objavljena je i jedna pesma Miloša Savkovića i njegov članak o Nediću, zatim nekrolog o Milošu Savkoviću, koji je napnsao Dušan Petrović-Šane, kratak osvrt Mome Markovića na poginule istaknute borce narodnooslobodilačke vojske i borce partpzanskih odreda u Srbnji i dva priloga Vere Miletić. Poslednji broj „Glasa`, 7 za 1943, izašao je na 4 strane. Ovaj broj i sledeće za 1944. uredio je Petar Stambolić, jer je Nešković otišao na teren u južnu Srbiju. Osim urećiva- 441 nja, Stambolić je broj 7 uglavnom popunio svojim člancima. Izmeću ostalog, pripremio je opširan komentar o Drugom zasedanju AVNOJ-a i stvaranju Nacionalnog komiteta narodnog osloboćenja Jugoslavije. Vesti o Drugom zasedanju AVNOJ-a koje je emitovala radio-stanica „Slobodna Jugoslavija` slušao je i zapisivao Marko Ristić, književnik, a prenosila ih je do Stambolića Krista Borćević. Samo dva priloga u ovom broju napisali su drugi autori. To je članak „Nacionalizam u okviru današnjice` Dušana Bogdanovića, potpredsednika Narodne seljačke stranke, koji je od 1941. saraćivao sa KPJ. U tom članku Bogdanović je razobličavao srpski nacionalizam i njegove predstavnike Nedića, Dimitrija Ljotića, Kostu Milovanovića-Pećanca i Dražu Mihailovića, koji su se stavili u službu okupatora, i nasuprot njima isticao borce narodnooslobodilačkog pokreta kao istinske borce za narodnu slobodu. Drugi članak je napisao Predrag Marković-Alimpije, pod naslovom „Jablanica i Toplica se dižu na oružje`. U toku 1944. izašla su u okupiranom Beogradu četiri broja „Glasa`. Dvobroj 1—2 za 1944. godinu štampan je na 8 strana, treći je izašao u martu, a četvrti u maju. Sve brojeve „Glasa` izdate u Beogradu, osim broja 1, složili su, prelomili i štampali Slobodan Jović i Branko Bonović, koji su 29. jula 1944. posle žestokog otpora izvršili samoubčstvo da ne bi pali policiji V ruke, kada je otkrila sklonište u Krajinskoj ulici. Sledeći brojevi „Glasa`, 5. i 6. za 1944, štampani su na slobodnoj teritoriji u južnoj Srbiji. Redakcija ovih brojeva imala je novi sasgav, a sačinjavali su je: Bogdan Pešić, Slobodan Ivanović-Lale, Tanasije Mladenović, Marko Vranješević, Sava Vučković i Milivoje Stefanović. Redakcija je bila smeštena u selu Gornji Statovci, u kome se nalazio Glavni štab narodiooslobodilačke vojske za Srbiju. Štampanje ova dva broja obavljeno je u štampariji Okružnog komiteta KPJ za Leskovac u selu Ivanju pod Radan-planinom, a svi člancn bili su potipisani punim imenima i prezimenima, za razliku od brojeva izdatih u Beogradu, koji su izlazili nepotpisani ili sa inicijalima ili pseudonimima. Osloboćenjem Beograda, „Glas` je ponovo štampan u glavnom gradu 7. novembra 1944. n nosio je broj 7. U izdanju „Glasa` pojavio se 24. oktobra list „20. oktobar`, u čast osloboćenja Beograda, u kome je stanovništvo šire obavešteno o borbama za osloboćenje Srbije i Jugoslavije.

Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Lib24 Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.