Zivorad Zika Stojkovic 1922-1998 Spomenica Priredio Radovan Popovic Nas dom, Beograd/Lozana, 2003. Mek povez, 220 strana, ilustrovano. Za istoriju jedne knjizevnosti sudbinu autora nisu važna samo dela nego i kontekst u kome se cela stvar odvijala. Ako o okolnostima i duhu vremena naših starih pisaca saznajemo iz retkih sačuvanih papirića, onda bar o savremenicima imamo priliku da se obavestimo iz izvora prve vrste. Jedini je problem što i oni mogu, danas, biti nepouzdani. No jedno je jasno: odsustvo bilo kakve kulturne politike naročito je porazno za književnost i na njoj su se kola prelomila, bar do naredne prilike. Svi su dobili kakav takav deo, a književnost i izdavaštvo necivilizacijski porez... Znamo tu priču. Nismo znali mnogo o onome što je bilo par decenija ranije. Zato su tu jedinstvene biografije i spomenice Radovana Popovića. ŽIVORAD ŽIKA STOJKOVIĆ ( 1922 – 1998), SPOMENICA, PRIREDIO RADOVAN POPOVIĆ, NAŠ DOM, BEOGRAD, 2003, STR. 220 Svi se slažu da je bio instutucija, lovac na ljudske duše, neponovljiva ličnost naše posleratne kulture. Titov politički komesar iz 1945. brzo je skinuo uniformu i, razočaran, otišao da se bavi učiteljskim poslom, bar za prvi period. Karlovački đak nije lako prihvatao gvozdenu disciplinu. Izabrao je da radi i deluje iz senke. Tako je to dobro radio da se isti Broz sedamdesetih godina javno upitao: - Ko je taj Žika Stojković, za koga radi? Oni iz najobaveštenije službe nisu tada mogli mnogo da mu kažu. Dovoljan je, ipak, bio samo komesarski period, da Žika sačuva glavu i krene u nove poslove. A ko je u stvari Stojković bio, odgovor dobijamo tek ovom dragocenom knjigom/ spomenicom koju je sa pijetetom i prijateljskim simpatijama uradio novinar i urednik “«Politike”» Radovan Popović. Držeći se kolažne strategije Popović je pustio da o Stojkoviću govore njegovi savremenici, pisma, razglednice, dokumenti, posvete, fotografije. Onaj koji je presudno doprineo oživljavanju srpske književne baštine, u vreme kada je to bila prava jeres i opasnost, prvi je priredio knjigu, a zatim i dela zabranjenog pisca Slobodana Jovanovića, dela Dučića, Crnjanskog, Stankovića, Isidore Sekulić... Poznata je njegova monumentalna monografija „Zadužbina Kosovo” (1989). Svoj intelektualni testament ostavio je u svojoj knjizi «„Otisci” « (BIGZ,1996). Tvrdio je da su intelektualci potrebni jednom društvu zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma i konformizma. A on je mislio i delao, bio posmatrač i sudija u koga su svi gledali i onda kada on nije imao nikakvu funkciju/ položaj. O tome najbolje svedoče prepiske sa Andrićem, Mihizom, Isakovićem, Đilasom, Bećkovićem, Raičkovićem, Medakovićem, Leskovcem, Davičom, Kulenovićem, Konstantinovićem, Mićom Popovićem, Pavlom Ivićem i celom plejadom korifeja srpske kulture. Sve to zaslugom Radovana Popovića čitamo danas kao senzacije prve vrste i pravi prilog kontekstu, sa početka teksta. O Stojkoviću svedoče: Ivo Andrić, Matija Bećković, Miodrag Bulatović, Oskar Davičo, Milovan Danojlić, Milovan Đilas, Antonije Isaković, Skender Kulenović, Dejan Medaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Pavlović, Boško Petrović, Stevan Raičković, Žan Pol Sartr, Isidora Sekulić, Meša Selimović, Dobrica Ćosić... Dobrica Ćosić je, 1988. godine, kazao: `Šta sve taj čovek nije radio i uradio, a njegova dela, verovatno, neće niko popisati i sabrati. Uman, eodan, dragocen i težak prijatlj.

Preobraženi hram Hram preobražennij Transfigured church - Muhin Nikolaj tvrdi povez ,veliki format ,masivna knjiga Autor: Muhin Nikolaj Izdavač: Eparhijski upravni odbor Eparhije zagrebačko-ljubljanske, Zagreb Godina izdanja: 2008 retko ,mali tiraz ,samo 500 primeraka Dimenzije: 24,50 x 31,00 cm. Opseg: 240 stranica. Uvez: tvrdi, platneni sa plastificiranim zaštitnim ovitkom. Stanje knjige: kao nova. Tekst na srpskom, ruskom i engleskom jeziku. Knjiga govori o utemeljenju i radu Srpske pravoslavne crkvene općine u Zagrebu, te o povijesti gradnje i opremanja pravoslavne zagrebačke crkve Preobraženja Gospodnjega koja danas služi kao katedralna crkva Zagrebačko-ljubljanske mitropolije. Najviše je pažnje posvećeno okolnostima gradnje crkve 60 – tih godina 19. stoljeća pod vodstvom graditelja Franje Kleina, te obnovama koje je na građevini u tri navrata izvršio arhitekt Herman Bollé (osamdesetih i devedesetih godina 19. stoljeća, te neposredno pred Prvi svjetski rat). Zagrebačka pravoslavna crkva jedan je od najreprezentativnijih primjera neobizantske arhitekture u Hrvatskoj u 19. stoljeću kako arhitekturom tako i unutrašnjom opremom. Arhitekturu ikonostasa crkve, izvedenu od kovanog željeza, što je rijetkost u onodobnoj umjetnosti, izveo je zagrebački bravar Anton Mesić prema projektima Hermana Bolléa. Ikone na ikonostasu radio je slikar iz Bukovine Epaminondas Bučevski, dok su vitraji na prozorima naručeni kod tvrtke Tiroler Glasmalerei und Kathedral-Glashütte Neuhauser, Dr. Jele & Comp. u Innsbrucku Iz sadržaja: Dragan Damjanović: Srpska pravoslavna crkvena opština i saborna crkva Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu (Serbskaja pravoslavnaja cerkovnaja občina u Sobornij hram / Serbian Orthodox Community and Transfiguration of Our Lord Cathedral in Zagreb ) (veliki beli ormar ,u sobi)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Iz dnevničkih belešaka Borislava Pekića u periodu od 1948. do 1982. godine. Sačinjen je ovaj izbor pod nazivom Skinuto sa trake. Da li će se ova priča shvatiti kao tragedija ili farsa, zavisi od dnevnika koji tek treba da budu napisani. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jurij Mihailovič Lotman (rus. Ю́рий Миха́йлович Ло́тман; 28. februar 1922 — 28. oktobar 1993) bio je prominentni semiotičar, istoričar kulture i teoretičar literature, koji je radio na Univerzitetu u Tartuu. Član je Estonske Akademije Nauka. Bio je osnivač Tartu-moskovske škole semiotike i smatra se prvim sovjetskim strukturalistom, zbog svog ranog eseja `Razgraničavanje lingvističkih i filoloških koncepata strukture` (1963) i radova o strukturalnoj poetici. Objavljeno je više od 800 njegovih naslova, i ogromna arhiva (koja se sada nalazi na Talinskom Univerzitetu i u biblioteci Univerziteta u Tartuu) uključuje njegovu korespondenciju sa raznim ruskim intelektualcima. Biografija Jurij Lotman je rođen u jevrejskoj intelektualnoj porodici, u Petrogradu u Rusiji. Njegov otac je bio advokat Mikhail Lotman, a majka Aleksandra Lotman, koja je završila stomatologiju na Sorboni. Njegova starija sestra Ina Obraztsova je diplomirala na Lenjingradskom konzervatorijumu i postala kompozitor i predavač muzičke teorije, mlađa sestra Viktorija Lotman je prominentni kardiolog, a treća sestra Lidija Lotman je bila teoretičarka ruske književnosti druge polovine 19. veka i radila je na Institutu za Rusku Književnost na Ruskoj Akademiji Nauka (Puškinova Kuća), i živela je u Sankt-Petersburgu. Lotman je završio srednju školu 1939. sa odličnim ocenama i primljen je na Lenjingradski Državni Univerzitet bez polaganja prijemnog. Tu je studirao filologiju, za šta se odlučio zahvaljujući prijateljima sa univerziteta Lidije Lotman (prisustvovao je predavanjima na filologiji dok je još bio u srednjoj školi). Na univerzitetu su mu predavali slavni profesori i akademici - Gurovski, Azadovski, Tomaševski i Prop. 1940. je pozvan u vojsku i za vreme Drugog svetskog rata je služio kao radio operater u artiljeriji. Demobilizovan je iz vojske 1946, i vratio se svojim studijama na univerzitetu i konačno diplomirao sa posebnim pohvalama 1950. Njegovo prvo objavljeno istraživanje bavilo se ruskom književnošću i društvenom misli 18. i 19. veka. Pošto zbog antisemitizma nije mogao da nastavi sa akademskom karijerom u Lenjingradu (nije mogao da se prijavi na doktorski program), Lotman je otišao u Estoniju 1950. godine i od 1954. je počeo da radi kao predavač na Odeljenju za ruski jezik i književnost na Univerzitetu u Tartuu i kasnije je postao i direktor odeljenja. U Tartuu je osnovao svoju školu, danas poznatu kao Tartu-moskovska škola semiotike. Među članovima ove škole našli su se Boris Uspenski, Vjačeslav Ivanov, Vladimir Toporov, Mihail Gasparov, Aleksander Pjatigorski, Isak Revzin, Georgi Leskis i drugi. Kao rezultat kolektivnog rada, osnovali su teorijski okvir za semiotiku kulture. Škola je poznata po naučnom časopisu Sign System Studies, koji i danas objavljuje Univerzitet u Tartuu (prethodno ime časopisa je bilo na ruskom, „Труды по знаковым системам“). Danas je to najstariji semiotički časopis na svetu, osnovan 1964. Lotman se bavio teorijom kulture, ruskom književnošću, istorijom, semiotikom i semiologijom (generalnom teorijom znakova i znakovnih sistema), semiotikom filma, umetnošću, književnošću, robotikom i nizom drugih disciplina. U ovim poljima je Lotman jedan od najcitiranijih autora. Njegova glavna studija iz ruske književnosti je posvećena Puškinu, a među najuticajnijim delima iz semiotike i strukturalizma su „Semiotika filma“, „Analiza poetskog teksta“, „Struktura umetničkog teksta“, „Kultura i eksplozija“, „Univerzum uma“, i tekstovi o semiotičkom modelu koji je napravio 1984. godine - semiosfera. Žena Jurija Lotmana, Zara Minc, je takođe bila poznata teoretičarka ruske književnosti i profesorka u Tartuu. Imaju tri sina: Mihail Lotman (rođen 1952.) je profesor semiotike i književne teorije na Talinskom i Univerzitetu u Tartuu, politički je aktivan i član je estonskog parlamenta (konzervativna Res Publica partija); Grigorij Lotman (rođen 1953. godine) je umetnik, živi i radi u Tartuu; Aleksej Lotman (rođen 1960. godine) je biolog, od 2006. se takođe bavi politikom i član je parlamenta ispred estonske Zelene partije (2007-2011).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jurij Mihailovič Lotman (rus. Ю́рий Миха́йлович Ло́тман; 28. februar 1922 — 28. oktobar 1993) bio je prominentni semiotičar, istoričar kulture i teoretičar literature, koji je radio na Univerzitetu u Tartuu. Član je Estonske Akademije Nauka. Bio je osnivač Tartu-moskovske škole semiotike i smatra se prvim sovjetskim strukturalistom, zbog svog ranog eseja `Razgraničavanje lingvističkih i filoloških koncepata strukture` (1963) i radova o strukturalnoj poetici. Objavljeno je više od 800 njegovih naslova, i ogromna arhiva (koja se sada nalazi na Talinskom Univerzitetu i u biblioteci Univerziteta u Tartuu) uključuje njegovu korespondenciju sa raznim ruskim intelektualcima. Biografija Jurij Lotman je rođen u jevrejskoj intelektualnoj porodici, u Petrogradu u Rusiji. Njegov otac je bio advokat Mikhail Lotman, a majka Aleksandra Lotman, koja je završila stomatologiju na Sorboni. Njegova starija sestra Ina Obraztsova je diplomirala na Lenjingradskom konzervatorijumu i postala kompozitor i predavač muzičke teorije, mlađa sestra Viktorija Lotman je prominentni kardiolog, a treća sestra Lidija Lotman je bila teoretičarka ruske književnosti druge polovine 19. veka i radila je na Institutu za Rusku Književnost na Ruskoj Akademiji Nauka (Puškinova Kuća), i živela je u Sankt-Petersburgu. Lotman je završio srednju školu 1939. sa odličnim ocenama i primljen je na Lenjingradski Državni Univerzitet bez polaganja prijemnog. Tu je studirao filologiju, za šta se odlučio zahvaljujući prijateljima sa univerziteta Lidije Lotman (prisustvovao je predavanjima na filologiji dok je još bio u srednjoj školi). Na univerzitetu su mu predavali slavni profesori i akademici - Gurovski, Azadovski, Tomaševski i Prop. 1940. je pozvan u vojsku i za vreme Drugog svetskog rata je služio kao radio operater u artiljeriji. Demobilizovan je iz vojske 1946, i vratio se svojim studijama na univerzitetu i konačno diplomirao sa posebnim pohvalama 1950. Njegovo prvo objavljeno istraživanje bavilo se ruskom književnošću i društvenom misli 18. i 19. veka. Pošto zbog antisemitizma nije mogao da nastavi sa akademskom karijerom u Lenjingradu (nije mogao da se prijavi na doktorski program), Lotman je otišao u Estoniju 1950. godine i od 1954. je počeo da radi kao predavač na Odeljenju za ruski jezik i književnost na Univerzitetu u Tartuu i kasnije je postao i direktor odeljenja. U Tartuu je osnovao svoju školu, danas poznatu kao Tartu-moskovska škola semiotike. Među članovima ove škole našli su se Boris Uspenski, Vjačeslav Ivanov, Vladimir Toporov, Mihail Gasparov, Aleksander Pjatigorski, Isak Revzin, Georgi Leskis i drugi. Kao rezultat kolektivnog rada, osnovali su teorijski okvir za semiotiku kulture. Škola je poznata po naučnom časopisu Sign System Studies, koji i danas objavljuje Univerzitet u Tartuu (prethodno ime časopisa je bilo na ruskom, „Труды по знаковым системам“). Danas je to najstariji semiotički časopis na svetu, osnovan 1964. Lotman se bavio teorijom kulture, ruskom književnošću, istorijom, semiotikom i semiologijom (generalnom teorijom znakova i znakovnih sistema), semiotikom filma, umetnošću, književnošću, robotikom i nizom drugih disciplina. U ovim poljima je Lotman jedan od najcitiranijih autora. Njegova glavna studija iz ruske književnosti je posvećena Puškinu, a među najuticajnijim delima iz semiotike i strukturalizma su „Semiotika filma“, „Analiza poetskog teksta“, „Struktura umetničkog teksta“, „Kultura i eksplozija“, „Univerzum uma“, i tekstovi o semiotičkom modelu koji je napravio 1984. godine - semiosfera. Žena Jurija Lotmana, Zara Minc, je takođe bila poznata teoretičarka ruske književnosti i profesorka u Tartuu. Imaju tri sina: Mihail Lotman (rođen 1952.) je profesor semiotike i književne teorije na Talinskom i Univerzitetu u Tartuu, politički je aktivan i član je estonskog parlamenta (konzervativna Res Publica partija); Grigorij Lotman (rođen 1953. godine) je umetnik, živi i radi u Tartuu; Aleksej Lotman (rođen 1960. godine) je biolog, od 2006. se takođe bavi politikom i član je parlamenta ispred estonske Zelene partije (2007-2011).

Srpski filoloski program Sistem srpske književnosti odlično očuvane knjige RETKO u ponudi Petar Milosavljević (Donje Svarče, Toplica, Kraljevina Jugoslavija, 6. septembar 1937) srpski je filolog, pedagog, filozof i književnik.[1] Inicijator je Pokreta za obnovu srbistike i koautor Slova o srpskom jeziku (1998).[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Gimnaziju je učio u Prokuplju i Novom Sadu. Studirao je filozofiju u Beogradu (1957—58). Diplomirao je na Katedri za jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1964). Boravio je 1969. na studijama u Parizu kao stipendista francuske vlade. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa tezom Poetika Momčila Nastasijevića (1974). Radio je kao novinar u novosadskom Dnevniku (1958—59) i Sremskim novinama (1960—62). Bio je jedan od urednika književnog časopisa Polja (od 1958. do 1964, s prekidima) i glavni i odgovorni urednik Polja (1965—1968). Bio je jedan od urednika Letopisa Matice srpske (1969—1979). Od 1998. je glavni i odgovorni urednik časopisa Srbistika koji je počeo da izlazi u Prištini. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radio je od 1971. kao asistent, zatim kao docent (1975), vanredni profesor (1983) i redovni profesor (1988). Bio je direktor Instituta za jugoslovenske književnosti i Šef Katedre za jugoslovenske književnosti i opštu književnost (1976—1979). Na svom Fakultetu predavao je Metodologiju proučavanja književnosti od 1973. Predavao je i Teoriju književnosti (1986—1990). Održao je i više kurseva studentima postdiplomskih studija. Od 2003. je u penziji. Držao je kurseve iz metodologije proučavanja književnosti na postdiplomskim studijama na Filološkom fakultetu u Prištini, na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i na Filozofskom fakultetu u Banjoj Luci. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Srpskom Sarajevu (Pale) držao je nastavu iz predmeta Istorija srpske kulture i Teorija književnosti. Od godine 2002. drži i nastavu na postdiplomskim studijama na istom fakultetu. Delo[uredi | uredi izvor] Knjige Petra Milosavljevića posvećene nauci o književnosti: Tradicija i avangardizam (1968), Poetika Momčila Nastasijevića (1978), Metodologija proučavanja književnosti (1985), Triptih o Lazi Kostiću (1990), Teorijska misao o književnosti (1991), Teorija beletristike (1993) i Teorija književnosti (1997, 2006, 2009). Milosavljević je inicijator Pokreta za obnovu srbistike i jedan je od značajnijih književnih teoretičara.[3] Objavio je više knjiga posvećenih povratku srpskoj filološkoj tradiciji prekinutoj u periodu serbokroatistike: Sistem srpske književnosti (1996, 2001), Srbi i njihov jezik (1997, 2001), Srpski filološki program (2000), Uvod u srbistiku (2002, 2003), Srpska pisma (2006, 2009), Ideje jugoslovenstva i srpska misao (2007), Srpsko pitanje i srbistika (2007).[4] BIGZ i SKZ počele su 2004. da izdaju Antologiju srpske poezije u osam knjiga Petra Milosavljevića. Povodom Novosadskog skupa 2007. u organizaciji Pokreta za obnovu srbistike, koji je anulirao Novosadski dogovor iz 1954. objavljena je knjiga razgovora sa Petrom Milosavljevićem (Bojan Radić: O Novosadskom skupu „Srpsko pitanje i srbistika“ - Razgovori sa Petrom Milosavljevićem, 2008). Objavio je i dve knjige filozofske prirode: Logos i paradigma (2000) i Obnova logocentrizma (2009). Milosavljević se bavio i književnim stvaralaštvom, objavio je zbirku pesama Blokada (1967, 2009), roman Novi Sad na vatri (1989) i Drame (1991). Izbor iz bibliografije[uredi | uredi izvor] Milosavljević, Petar (1997). Srbi i njihov jezik: Hrestomatija (1. izd.). Priština: Narodna i univerzitetska biblioteka. Milosavljević, Petar (2002). Srbi i njihov jezik: Hrestomatija (2. izd.). Beograd: Trebnik. Milosavljević, Petar (2019). O obnavljanju srbistike. Beograd: Institut za političke studije: Matica srpska u Dubrovniku; Gračanica: Logos, 331 str. ISBN 978-86-7419-311-2.

Muhamed Huković : ALHAMIJADO KNJIŽEVNOST I NJENI STVARAOCI , Svjetlost Sarajevo 1986, tvrdi povez, str. 344. Očuvanost 4. Muhamed Huković rođen u Čajniču 6. maja 1922. godine, gdje je stekao osnovno obrazovanje. Školovanje je nastavio na Šerijatskoj gimnaziji u Sarajevu, nakon toga se upisuje na Višu islamsku šerijatsko-teološku školu. Usljed njena ukidanja 1945. godine, kad je bio završio tri godine studija, upisuje studij slavistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (1946.), gdje diplomira 1952. godine. Jedno je vrijeme radio kao nastavnik u Zagrebu, pa na Šumarskoj školi u Banjoj Luci, Ženskoj gimnaziji u Sarajevu, te, kao direktor, u sarajevskoj Zubotehničkoj školi. Penzionisan je 1985. godine kao savjetnik za prosvjetu Prosvjetno-pedagoškog zavoda u Sarajevu. Magistrirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, tema je bila: “Književni rad Alije Sadikovića”, a doktorsku tezu “Alhamijado književnost i njeni stvaraoci” odbranio na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Alhamijado književnost, divanska književnost, Osmanlije, mevlud, nasihat, jezik, pismo, kultura Alhamijado književnost javlja se kao civilizacijski fenomen preplitanja Istoka i Zapada, slovenskih jezika i semitskog pisma. Preplitanje ovih kultura i pisama u nizu slučajeva proizvelo je značajna dela književnosti južnoslovenskih naroda, a i književna kritika im je u malobrojnim radovima posvetila izvesnu pažnju. Međutim, alhamijado književnost na našim prostorima do danas nije istražena u meri u kojoj to zaslužuje i napisi o njoj su veoma skromni, te se i danas pojavljuju novi primerci dela ove književne vrste širom prstora nekadašnjeg Osmanskog carstva. Poezija i u manjoj meri proza alhamijado književnosti, koja vuče korene iz Španije, predstavlja svojevrstan spoj kultura i civilizacija balkanskih, odnosno evropskih i azijskih naroda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ala Tatarenko - Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma Postmodernistička književnost, o kojoj se često govori kao o delu homo ludens-a, u ništa manjoj meri jeste delo homo legens-a. Uz korišćenje i adaptaciju već postojećih literarnih modela, išli su stvaralački eksperimenti usmereni na razvoj postmodernističke poetike i njeno unapređivanje. Problem forme je jedan od glavnih problema estetike stvaralaštva XX veka i upravo u toj sferi koncentrisane su dominantne osobine postmodernističke umetnosti. Principijelno novi prilaz tom problemu čini književno iskustvo pisaca postmodernista veoma zanimljivim za teoriju književnosti. Ala Tatarenko Roćena je 1962. u gradu Mogiliv-Podiljski (Ukrajina), gde se i školovala. Studirala je slavistiku (srpskohrvatski jezik i književnost) na Filološkom fakultetu univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu (1979-1984). Doktorirala je 1989. (Miloš Crnjanski i njegov roman “Seobe” (problematika i poetika”). Od 1984. predaje na univerzitetu “Ivan Franko”. 1988-1993. -asistent katedre svetske književnosti, od 1993. docent katedre za slavistiku univerziteta “Ivan Franko” u Lavovu. Predaje srpsku i hrvatsku književnost, a takođe postmodernizam u slovenskim književnostima. Član je uredništva ukrajinskog nezavisnog kulturološkog časopisa “Ї” (Lavov), uredništva ukrajinsko-srpskog zbornika UKRAS, naučnog časopisa “Nasleđe”. Više godina bila je honorarni dopisnik kulturne redakcije Drugog programa Radio Beograda. Bila je učesnik Međunarodnih Književnih kolonija u Sićevu (2004) i Čortanovcima (2005), bila je moderator i prevodilac na književnim večerima ukrajinskih pisaca u okviru Festivala proze (Proza Fest) (Novi Sad, 2007) i festivala „Pisci u fokusu“ (Subotica, 2010). Učestvovala je na promocijama za vreme Beogradskog Sajma knjige (2002., 2005.), bila je gost Sajma knjige 2009. i 2010. Učestvovala je u radu Međunarodnih susreta prevodilaca (Beograd, 2005), Međunarodnih susreta pisaca (Beograd, 2005), Međunarodne Dunavske konferencije ( 2003). Piše književnu kritiku, naučne radove iz književnosti. Prevodi sa srpskog i hrvatskog na ukrajinski, sa ukrajinskog – na srpski. Živi u Lavovu.

Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu. Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu.

Autor:: Aleksandar Genis Žanrovi:: Publicistika Izdavač:: Geopoetika Godina izdanja:: Oktobar 2017. Broj strana: 380 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Nova knjiga Aleksandra Genisa nije kao njegove prethodne knjige. U njoj je manje književnosti, više života, a humora je isto koliko i ranije. Povratna adresa je odiseja po arhipelagu sećanja. Na svakom ostrvu (Lugansk, Kijev, Rjazanj, Riga, Pariz, Njujork i cela `Ruska Amerika`) čekaju nas autorovi preci, prijatelji i idoli. Među njima su Petar Vajl i Sergej Dovlatov, Aleksej German i Andrej Bitov, Sinjavski i Bahčanjan, Brodski i Barišnjikov, Tatjana Tolstoj i Sorokin, Hvostenko i Grebenščikov, Neizvestni i Šemjakin, Akunjin i Čhartišvili, Komar i Melamid, Novi Amerikanac i Radio Sloboda. Lutajući kao nomad po sopstvenom životu, Genis taj život sagledava kroz vitraž jedinstvenog stila: tačno, živopisno, smešno – i bez ičeg suvišnog. - Jelena Šhubina (AST) Iza prividno lakog stila (uzgred, strašno je i pomisliti koliko rada i talenta zahteva ta lakoća) Genis skriva fenomenalnu sposobnost da uoči čak i najsitnije, ali veoma važne detalje i fantastičnu analitičku sposobnost koja je u stanju da od tih detalja sintetizuje živu i sveobuhvatnu sliku, sliku koja, pored drugih vrlina, objašnjava i interpretira stvarnost mnogo tačnije i suptilnije nego neka `ozbiljna` dela. - Galina Juzefovič Ovo je vesela i korisna knjiga, zato što Genis voli ono što je smešno i korisno, a on je majstor kratkih scena, od dve rečenice, nimalo zamornih istorijskih skica i mini-anegdota koje su maksimalno nalik na aforizam. Ovo je tužna knjiga, zato što je Genisu zapala u deo najtužnija od svih časnih uloga – da bude letopisac trodecenijske književne emigracije. - Tatjana Tolstoj Svaku knjigu pišem kao da mi je poslednja, tako je to odavno krenulo. Knjigu Časovi čitanja, Kamasutra zaljubljenika u knjigu takođe sam pisao kao završnu. Ali Povratna adresa se razlikuje od ostalih po tome što je u njoj manje knjiga, a više ljudi. Postoji razlika između književnosti o književnosti i književnosti o životu. U prvom slučaju plovimo duž obale, zato što je neko drugi napisao knjige po kojima mi putujemo. U drugom slučaju – krećemo u slobodnu plovidbu, ne znajući kuda će nas ona odvesti. - Aleksandar Genis p.is.st.d.3

Opis proizvoda • UNIVERZALNA VELIČINA: Maska oko struka Romix RH01 prilagođava se svim oblicima tela zahvaljujući svojoj univerzalnoj veličini. Idealna je za svakodnevno nošenje i neće te ograničavati tokom tvojih aktivnosti. • SPORTSKA UPOTREBA: Ova maska je odličan izbor za sve tvoje sportske aktivnosti, bilo da treniraš napolju ili u teretani. Pruža ti slobodu pokreta i podršku koja ti je potrebna dok se baviš omiljenim sportom. • JEDNOSTAVNOST UPOTREBE: Veoma je lako staviti i skinuti masku oko struka Romix RH01, što je čini praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Njena jednostavnost osigurava da možeš brzo nastaviti sa svojim aktivnostima bez komplikacija. • KOMFOR I PODRŠKA: Dizajnirana da pruži maksimalan komfor i podršku, ova maska oko struka će postati neizostavan deo tvoje sportske opreme. Osećaj se udobno i sigurno dok postižeš svoje fitnes ciljeve. • STILSKI DIZAJN: Crna boja daje maski oko struka elegantan i stilski izgled, što znači da ćeš izgledati dobro dok radiš na svom zdravlju i formi. Osim funkcionalnosti, Romix RH01 donosi i estetski užitak. Maska oko struka Romix RH01 je dizajnirana da ti pruži udobnost i podršku tokom svih tvojih sportskih izazova. Sa univerzalnom veličinom koja odgovara svima, ova maska je idealna za nošenje u različitim situacijama, bilo da se radi o trčanju, vežbanju u teretani ili bilo kojoj drugoj fizičkoj aktivnosti. Njena jednostavnost upotrebe omogućava ti da se brzo prilagodiš i nastaviš sa svojim treningom bez prekida. Osim što je praktična, maska oko struka Romix RH01 je i veoma stilski dizajnirana. Crna boja joj daje moderan izgled koji se lako uklapa u tvoj sportski ormar. Bilo da si na trčanju ili u teretani, ova maska će se istaknuti svojim izgledom i funkcionalnošću. Za one koji traže kombinaciju stila, komfora i funkcionalnosti, maska oko struka Romix RH01 je odličan izbor. Ne dozvoli da ti bilo šta stane na put ka ostvarenju tvojih fitnes ciljeva. Opremi se ovom maskom i uživaj u svakom trenutku dok radiš na sebi. Ne čekaj više, dodaj masku oko struka Romix RH01 u svoju sportsku kolekciju i osiguraj sebi partnera koji će pratiti tvoj ritam. Budi spreman za sve izazove i postavi nove granice sa ovom neophodnom sportskom opremom. Vidi još informacija

Opis proizvoda • UNIVERZALNA VELIČINA: Maska oko struka Romix RH01 prilagođava se svim oblicima tela zahvaljujući svojoj univerzalnoj veličini. Idealna je za svakodnevno nošenje i neće te ograničavati tokom tvojih aktivnosti. • SPORTSKA UPOTREBA: Ova maska je odličan izbor za sve tvoje sportske aktivnosti, bilo da treniraš napolju ili u teretani. Pruža ti slobodu pokreta i podršku koja ti je potrebna dok se baviš omiljenim sportom. • JEDNOSTAVNOST UPOTREBE: Veoma je lako staviti i skinuti masku oko struka Romix RH01, što je čini praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Njena jednostavnost osigurava da možeš brzo nastaviti sa svojim aktivnostima bez komplikacija. • KOMFOR I PODRŠKA: Dizajnirana da pruži maksimalan komfor i podršku, ova maska oko struka će postati neizostavan deo tvoje sportske opreme. Osećaj se udobno i sigurno dok postižeš svoje fitnes ciljeve. • STILSKI DIZAJN: Crna boja daje maski oko struka elegantan i stilski izgled, što znači da ćeš izgledati dobro dok radiš na svom zdravlju i formi. Osim funkcionalnosti, Romix RH01 donosi i estetski užitak. Maska oko struka Romix RH01 je dizajnirana da ti pruži udobnost i podršku tokom svih tvojih sportskih izazova. Sa univerzalnom veličinom koja odgovara svima, ova maska je idealna za nošenje u različitim situacijama, bilo da se radi o trčanju, vežbanju u teretani ili bilo kojoj drugoj fizičkoj aktivnosti. Njena jednostavnost upotrebe omogućava ti da se brzo prilagodiš i nastaviš sa svojim treningom bez prekida. Osim što je praktična, maska oko struka Romix RH01 je i veoma stilski dizajnirana. Crna boja joj daje moderan izgled koji se lako uklapa u tvoj sportski ormar. Bilo da si na trčanju ili u teretani, ova maska će se istaknuti svojim izgledom i funkcionalnošću. Za one koji traže kombinaciju stila, komfora i funkcionalnosti, maska oko struka Romix RH01 je odličan izbor. Ne dozvoli da ti bilo šta stane na put ka ostvarenju tvojih fitnes ciljeva. Opremi se ovom maskom i uživaj u svakom trenutku dok radiš na sebi. Ne čekaj više, dodaj masku oko struka Romix RH01 u svoju sportsku kolekciju i osiguraj sebi partnera koji će pratiti tvoj ritam. Budi spreman za sve izazove i postavi nove granice sa ovom neophodnom sportskom opremom.

z1 Miroslava Otašević (1944) bila je dramaturg, scenarista, književnik, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U RTS-u je radila od 1971. do 2001. Autor je i urednik više drama, među kojim se izdvajaju: `Vreme praznih stranica`, `Osmeh Margaret Jursenar`, `Splav meduza`, `Petrijin venac`, `Slučaj Harms`, `Šumanović-komedija umetnika`. Koautor je serije `Teveteka` kao i inicijator osnivanja Muzeja televizije. Bila je član međunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Pri Evropa, Pri Futura i član žirija Bitefa. U redakcijama književnih časopisa uređivala je pozorišnu rubriku. Bavila se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. Autor je knjige multižanrovskih eseja `Spojni sudovi` (1980) i šest romana `Magamal` (Geopoetika, 1994), `Ničeova sestra` (Geopoetika, 1999), `Beket i jastog` (Geopolitika, 2005), `Zmajevi od papira` (Geopoetika, 2008), `Zoja` (Geopoetika, 2012) i poslednji objavljen `Gorgone`, 2017. Romani `Gorgone` i `Zoja` našli su se u najužem izboru za Ninovu nagradu 2012. odnosno 2016 godine. Preminula je u Beogradu 30. avgusta 2019.

Unutra lepo očuvano Korice kao na slici 67 1985 Самјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906 — Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.[6][7] Биографија[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет је рођен у Даблину, на Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година. Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тениским тереном, коју је 1903. године изградио Самјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем. Око 1919. или 1920. отишао је у Краљевску школу Портора у Енискилену, коју је похађао и Оскар Вајлд. Отишао је 1923. године и похађао Тринити Колеџ у Даблину, где је проучавао модерну књижевност. Природни спортиста, у крикету је бриљирао као леворуки ударач и куглаш средње брзине леве руке. Касније је играо за Даблински универзитет и одиграо две првокласне утакмице против Нортхемптоншира.[8] Као резултат, постао је једини нобеловац за књижевност који је играо првокласни крикет.[9] Први записи[уреди | уреди извор] Бекет је студирао француски, италијански и енглески на Тринити Колеџу у Даблину од 1923. до 1927. године. Изабран је за научника модерних језика 1926. Бекет је дипломирао и, након кратког предавања на колеџу Кембел у Белфасту, заузео је место предавача енглеског у школи у Паризу од новембра 1928. до 1930.[10] Док је био тамо, са познатим ирским аутором Џејмсом Џојсом, упознао га је Томас МекГрејви, песник и блиски Бекетов поузданик који је такође тамо радио. Овај састанак је дубоко утицао на младића. Бекет је помагао Џојсу на разне начине, од којих је једно било истраживање књиге која је постала Finnegans Wake.[11] Самјуел Бекет, 1920-их. Године 1930. Бекет се вратио на Тринити Колеџ као предавач. У новембру 1930. представио је рад на француском језику Друштву савремених језика Тројства о тулушком песнику Жан ду Шасу, оснивачу покрета под називом le Concentrisme. Била је то књижевна пародија, јер је Бекет у ствари изумео песника и његов покрет који су тврдили да су „у супротности са свим оним што је код Декарта јасно“. Бекет је касније инсистирао да није намеравао да заварава своју публику.[12] Када је Бекет дао отказ у Тринитију крајем 1931, његова кратка академска каријера била је на крају. Обележио га је песмом Gnome, која је инспирисана његовим читањем Wilhelm Meister`s Apprenticeship од Јохана Волфганга Гетеа и објављена у часопису The Dublin Magazine 1934:[13] `Проведите године учења траћењем Храброст за године лутања Кроз свет који се уљудно окреће Из лудости учења.` Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[14] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре. Други светски рат[уреди | уреди извор] Самјуел Бекет, 1970. године. После нацистичке окупације Француске 1940. године, Бекет се придружио француском Отпору, у којем је радио као курир.[15] У неколико наврата током следеће две године Гестапо га је скоро ухватио. У августу 1942, његова јединица је издана и он и Сузан побегли су пешице на југ у безбедност малог села Русилон, у департману Воклиз. Тамо је наставио да помаже Отпору чувајући наоружање у дворишту свог дома. Током две године колико је Бекет боравио у Русилону, индиректно је помагао герилама да саботирају немачку војску у планинама Воклиза, иако је ретко говорио о свом ратном раду у каснијем животу. Француска влада га је одликовала са две медаље, за напоре у борби против немачке окупације; до краја свог живота, међутим, Бекет би свој рад у Француском отпору називао „извиђачким стварима“.[16][17] Док се скривао у Русилону, Бекет је наставио рад на роману Watt. Роман је започео 1941. године, а довршио га 1945. године, али је објављен тек 1953. године; међутим, извод се појавио у изасланику даблинске књижевне штампе. После рата, вратио се у Француску 1946. године где је радио као управник продавница[18] у ирској болници Црвеног крста са седиштем у Сент-Лу. Послератни период[уреди | уреди извор] 1945. Бекет се вратио у Даблин на кратко време. Током боравка имао је откриће у мајчиној соби: указао му се читав његов будући смер у књижевности. Бекет је осећао да ће заувек остати у сенци Џојса, сигуран да га никада неће победити у својој игри. Његово откривење подстакло га је да промени правац и призна и сопствену глупост и интерес за незнање и немоћ:[19] „ Схватио сам да је Џојс отишао колико год је могао у правцу да сазна више, [контролишући] свој материјал. Увек је томе додавао; само треба да погледате његове доказе да бисте то видели. Схватио сам да је мој начин био осиромашен, недостатак знања и одузимање, одузимање, а не додавање. ” Самјуел Бекет, 1977. године. Бекет је најпознатији по представи En attendant Godot (Чекајући Годоа; 1953). Као и већина његових дела после 1947. године, и драма је први пут написана на француском језику. Бекет је на представи радио између октобра 1948. и јануара 1949.[20] Његова партнерка, Сузан Дево-Думеснил, била је саставни део његовог успеха. Дево-Думеснил је постала његов агент и слала је рукопис вишеструким продуцентима док нису упознали Роџера Блина, ускоро режисера представе.[21] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама. У то време, педесетих година, Бекет је постао један од неколико одраслих који су понекад возили локалну децу у школу; једно такво дете био је Андре Русимоф, који ће касније постати познати професионални рвач под именом Андре Џин.[22] Имали су изненађујућу количину заједничког језика и повезали су се с љубављу према крикету, а Русимоф се касније присетио да су њих двоје ретко разговарали о било чему другом.[23] Бекет је и сам превео сва своја дела на енглески језик, са изузетком Molloy-ја, за који је сарађивао са Патриком Бовлесом. Успех Чекајући Годоа отворио му је каријеру у позоришту. Бекет је написао успешне целовечерње драме, укључујући Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, написано на енглеском), Happy Days (1961, такође написано на енглеском) и Play (1963). 1961. Бекет је добио Међународну награду издавача Форментор као признање за свој рад који је те године поделио са Хорхеом Луисом Борхесом. Од краја 1950-их до своје смрти, Бекет је имао везу са Барбаром Бреј, удовицом која је радила као уредница сценарија за ББЦ. Новлсон је о њима написао: `Била је мала и привлачна, али, пре свега, изузетно интелигентна и начитана. Чини се да су се обоје одмах привукли. Њихов сусрет био је изузетно важан за њих обоје, јер је представљао почетак везе која је требало да траје паралелно са оном са Сузан, до краја свог живота.“[24] Барбара Бреј умрла је у Единбургу, 25. фебруара 2010. У октобру 1969. године, док је био на одмору у Тунису са Сузан, Бекет је чуо да је добио Нобелову награду за књижевност. Предвиђајући да ће њен интензивно приватни супруг од тог тренутка бити оптерећен славом, Сузан је награду назвала „катастрофом“.[25] Иако Бекет није посвећивао пуно времена интервјуима, понекад је сретао уметнике, научнике и поштоваоце који су га тражили у анонимном предворју хотела ПЛМ Сент Жак у Паризу у близини његове куће у Монпарнас.[16] Иако је Бекет био изузетно приватни човек, преглед другог тома његових писама Роја Фостера од 15. децембра 2011. у издању The New Republic открива да је Бекет не само неочекивано љубазан већ често спреман да говори о свом раду и процесу који стоји иза њега.[26] Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[27] Књижевни рад[уреди | уреди извор] Слика из представе Чекајући Годоа, најпознатијег Бекетовог дела. Бекетова писачка каријера може се грубо поделити у три периода: његова рана дела, све до краја Другог светског рата 1945. године; његов средњи период, протежући се од 1945. до раних 1960-их, током којег је написао оно што су вероватно његова најпознатија дела; и његов касни период, од раних 1960-их до Бекетове смрти 1989. године, током којег су његова дела тендирала да постају краћа, а стил минималистички. Рани рад[уреди | уреди извор] Генерално се сматра да су Бекетови најранији радови под великим утицајем дела његовог пријатеља Џејмса Џојса. Они су ерудити и чини се да приказују ауторово учење само због себе, што резултира са неколико нејасних одломака. Уводне фразе збирке кратких прича More Pricks than Kicks (1934) дају репрезентативан узорак овог стила:[28] „ Било је јутро и Белаква је запео у првој кантици на месецу. Био је толико замућен да није могао да се креће ни уназад ни напред. Блажена Беатриче је била тамо, Данте такође, и објаснила му је места на месецу. Прво му је показала где је он крив, а онда је изнела своје објашњење. Имала га је од Бога, зато се могао поуздати у то да је тачан у сваком случају. ” Одломак упућује на Дантеову Комедију, која може збунити читаоце који нису упознати са тим делом. Такође предвиђа аспекте Бекетовог каснијег дела: физичку неактивност лика Белаква; уроњење лика у сопствену главу и мисли; помало нечасна комедија завршне реченице. Слични елементи присутни су у првом Бекетовом објављеном роману, Murphy (1938), који такође истражује теме лудила и шаха (што би оба била понављајући елементи у Бекетовим каснијим делима). Уводна реченица романа наговештава помало песимистичне призвуке и црни хумор који анимирају многа Бекетова дела: „Сунце је сијало, немајући алтернативу, ни на чему новом“.[29] Watt, написан док се Бекет скривао у Русилону током Другог светског рата, сличан је по темама, али мање бујан у свом стилу. Истражује људско кретање као да је математичка пермутација, наговештавајући прецизним покретом Бекетову каснију преокупацију - и у његовим романима и у драмским делима. Бекетов есеј Proust из 1930. био је под снажним утицајем Шопенхауровог песимизма и похвалних описа светог подвига. У то време Бекет почиње креативно писати на француском језику. Крајем 1930-их написао је низ кратких песама на том језику и њихова оскудност - за разлику од густине његових енглеских песама отприлике истог периода, сакупљених у Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - изгледа да показује да је Бекет, иако посредством другог језика, био је у процесу поједностављења свог стила, промена такође евидентна у делу Watt. Средњи период[уреди | уреди извор] После Другог светског рата, Бекет се дефинитивно окренуо француском језику као примарном за писање. Управо би то, заједно са „откровењем“ које је доживео у мајчиној соби у Даблину - у којем је схватио да његова уметност мора бити субјективна и у потпуности повучена из његовог унутрашњег света, резултирало би делима по којима се Бекет данас највише памти. ... Ко ће можда испричати причу старца? Одмерити одсуство у ваги? Гранични камен желите са распоном? Збир процене светских невоља? Ништавило речима приложити? Из Бекетовог дела Watt (1953) Током 15 година након рата, Бекет је израдио четири главне целовечерње драмске представе: Чекајући Годоа (написано 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Ендгаме), Krapp`s Last Tape (1958), и Happy Days (1961). Ове представе - за које се често, с правом или не, сматрају да су биле инструменталне у такозваном „Позоришту апсурда“ - мрачно се баве темама сличним темама приближно савремених егзистенцијалистичких мислилаца. Израз „Позориште апсурда“ смислио је Мартин Еслин у истоименој књизи; Бекет и Годо били су главни елементи књиге. Еслин је тврдио да су ове представе испуњење концепта `апсурда` Албера Камија;[30] ово је један од разлога због којег је Бекет често лажно етикетиран као егзистенцијалиста (ово се заснива на претпоставци да је Ками био егзистенцијалиста, иако је у ствари удаљен од егзистенцијалистичког покрета и основао је сопствену филозофију). Иако су многе теме сличне, Бекет је имао мало афинитета према егзистенцијализму у целини.[31] Широко говорећи, представе се баве темом очаја и вољом за преживљавањем упркос том очајању, пред неразумевајућим и неразумљивим светом. Речи Нел - једног од два лика у Endgame који су заробљени у ашбинима, из којих повремено провирују да би говорили - могу најбоље сумирати теме представа из Бекетовог средњег периода: „Ништа није смешније од несреће, кажем ти... Да, да, то је најкомичнија ствар на свету. И ми се смејемо, смејемо се, с вољом, у почетку. Али то је увек иста ствар. Да, то је као смешна прича коју имамо, чујемо пречесто, и даље нам је смешна, али више се не смејемо.`[32] Каснији рад[уреди | уреди извор] Током 1960-их и током 1970-их, Бекетова дела показивала су све већу тенденцију - која се већ видела у већини његових дела 1950-их - ка компактности. То је довело до тога да се његов рад понекад описује као минималистички. Крајњи пример овога, међу његовим драмским делима, је Breath из 1969. године који траје само 35 секунди и нема ликове (мада је вероватно требало да пружи ироничан коментар на Oh! Calcutta!, позоришну ревију за коју је служио као уводни део).[33] У његовом позоришту из касног периода, Бекетови ликови - којих је већ било мало у ранијим представама - сведени су на битне елементе. Иронично насловљена Play (1962), на пример, састоји се од три лика уроњена до врата у велике погребне урне. Телевизијска драма Eh Joe (1963), која је написана за глумца Џека МекГоврана, анимирана је камером која се непрекидно затвара уским фокусом на лице насловног јунака. Представа Not I (1972) састоји се готово искључиво од Бекетових речи, „покретна уста са остатком позорнице у мраку“.[34] У болници и старачком дому у којима је провео последње дане, Бекет је написао своје последње дело, песму What is the Word из 1988. Песма се суочава са немогућношћу проналажења речи да се изрази, што је тема која одражава Бекетово раније дело, мада је вероватно појачана болешћу коју је доживео касно у животу. Карактеристике Бекетове поетике[уреди | уреди извор] Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору. Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла. Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија) У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“ Награде[уреди | уреди извор] Ратни крст 1939–1945. Медаља Резистенције 1969. Нобелова награда за књижевност[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (подељено са Хорхе Луис Борхесом). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Ирска) Дела[уреди | уреди извор] Преведена на српски језик[уреди | уреди извор] Марфи (1938), изворно Murphy Молој (1938), изворно Molloy Малоун умире (1952), изворно Malone meurt Чекајући Годоа (1952), изворно En attendant Godot Сви који падају (1956), изворно All That Fall. Крај игре (1957), изворно Fin de partie, Endgame Крапова последња трака (1959), изворно Krapp`s Last Tape Дивни дани (1960), изворно Happy Days Позориште[уреди | уреди извор] Human Wishes (c. 1936; објављено1984) Eleutheria (written 1947 на француском; објављено in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (објављено1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (објављено 1957); Endgame (објављено 1957) Krapp`s Last Tape (објављено 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (први пут изведено 1961) Play Come and Go (први пут изведено на немачком, затим на енглеском 1966) Breath (први пут изведено1969) Not I (први пут изведено 1972) That Time (први пут изведено 1976) Footfalls (први пут изведено 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (први пут изведено 1979) Rockaby (први пут изведено 1981) Ohio Impromptu (први пут изведено 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, први пут изведено1982) What Where (први пут изведено 1983) Радио[уреди | уреди извор] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (објављено 1976) (на француском1961. као Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (објављено 1976) (на француском 1961. као Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 француска верзија; 1964. енглески превод) Телевизија[уреди | уреди извор] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, објављено 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Филмови[уреди | уреди извор] Film (1965) Проза[уреди | уреди извор] Трилогија[уреди | уреди извор] Molloy (1951); енглеска верзија (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Романи[уреди | уреди извор] Dream of Fair to Middling Women (написано 1932; објављено 1992) Murphy (1938); 1947. француска верзија Watt (1953); 1968, француска верзија Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (написано 1946, објављено 1970); енглеска верзија (1974) Кратка проза[уреди | уреди извор] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (написано 1933, објављено 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, објављено у Les Temps Modernes у 1946 као `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Не-фикција[уреди | уреди извор] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm

Strana: 111 Povez: meki Pismo: ćirilica Format: 20,5 cm Ovaj veliki, sveti otac crkve pravoslavne beše znamenita roda; otac mu beše carski namesnik Galije i Španije, no verom neznabožac, a majka hrišćanka. Dok još beše u kolevci, jednom se spusti roj pčela na njega, izli med na usta njegova i odlete. I još kao dete pružao je ruku i govorio proročki: „Celujte, jer ću i ja biti episkop”. Po smrti oca svoga car ga postavi za svog namesnika Ligurijske oblasti, u kojoj Mediolan beše glavni grad. Kada umre episkop toga grada, bi velika raspra među pravoslavnim i jereticima arijevcima oko izbora novog episkopa. Amvrosije po dužnosti uđe u crkvu da održava red. Utom neko dete na grudima materinim uzviknu: „Amvrosije – episkop!” Ovo ceo narod primi kao glas Božji i, nasuprot volji Amvrosijevoj, izabraše jednoglasno njega za episkopa. Amvrosije se krsti i kroz nedelju dana prođe sve prethodne činove i bi rukopoložen za episkopa. Kao episkop Amvrosije utvrdi veru pravoslavnu, potisne jeretike, ukrasi crkve, rasprostre veru među neznabošcima, napisa mnoge poučne knjige i posluži primerom pravog hrišćanina i hrišćanskog pastira. On je sastavio i poznatu blagodarstvenu pesmu: “Tebe Boga hvalim.” Ovaj slavni jerarh, zbog čije su mudrosti i slatkorečivosti posećivali ga ljudi iz dalekih zemalja, bio je veoma uzdržljiv, trudoljubiv i bodrstven. Spavao je malo, radio je i molio se Bogu neprestano, postio je sve dane izuzev subote i nedelje. Zato mu je Bog dao i da vidi mnoga čudesa Božja i da ih sam učini. Otkrio je mošti svetih mučenika Protasija, Gervasija, Nazarija i Kelsija (v. 14. oktobar). Krotak prema malim ljudima, on je bio neustrašiv pred velikim. Izobličio je caricu Justinu kao jeretkinju, Maksima tiranina i ubicu prokleo, caru Teodosiju zabranio pristup u hram sve dok nije pokajao svoj greh, s Evgenijem nasilnim i samozvanim carem ne hte se susresti. Ovom bogougodnom mužu darova Bog toliku blagodat, da je i mrtve vaskrsavao, demone iz ljudi izgonio, bolesnike od svake bolesti isceljivao, i u budućnost prozirao. Skončao mirno na osvitku Vaskrsa 397. godine. U delu De Incarnationis Dominicae Sacramento, čiji najverovatniji datum sastavljanja jeste godina 382, Sveti amvrosije Milanski pobija učenje arijanaca koji su poricali svojstveno Božanstvo našeg Gospoda, odbacujući istovremeno učenje doketa i apolinarista koji su poricali Hristovo puno Čovečanstvo. Delo je podeljeno u tri poglavlja, na šta je Amvrosije kasnije dodao jedan appendix, u kome su odgovori na prigovore Paladija iz Rigijarija posle Sabora u Akvileji, a koje je Amvrosiju preneo car Gracijan. U ovom sastavu može se prepoznati karakterističan postupak katiheze Otaca, naročito u IV veku, čiji se tragovi mogu sresti i kod Atanasija i Grigorija Bogoslova…

Autor - osoba Rem, Goran Naslov Zadovoljština u tekstu / Goran Rem Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : RZ RK SSOH, 1989 Fizički opis 251 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂQuorum ; ǂkolo ǂ5 Napomene Slika autora na zadnjem kor. listu Želeći naznačiti imanentni raster manifestiranja modernog stiha, raster koji, dakako, ne podliježe dnevnim, često samo snishodljivim i u osnovi nevažnim ideologizacijama, Rem je obradio, po vlastitom izboru, neke osnovne (mlađe i srednje mlade) moderniste unutar zajedničkog prostora jugoslavenske moderne poezije. – Branko Maleš metajezik, dekonstrukcija, strukturalizam, poststrukturalizam, Žak Derida, Rolan Bart, neoavangarda, postmoderna, avangarda... ivan slamnig luko paljetak boro pavlovic josip sever milorad stojevic branko males branko cegec zvonko makovic branimir bosnjak zvonko kovac ... hrvatska književnost xx veka vizuelna poezija konkretna poezija Goran je Rem rođen 1958. u Slavonskom Brodu. Gimnaziju je završio 1977. u Vinkovcima. Na odsjeku je jugoslavistike Pedagoškoga fakulteta u Osijeku, diplomskim radom O Tinu ili o Tinovu pjesništvu?, stekao naziv profesora hrvatskoga ili srpskog jezika i književnosti 1981. Na postdiplomskom je studiju književnosti Filozofskoga fakulteta u Zagrebu 1988. znanstveno magistrirao temom Aspekti metajezičnosti u suvremenome hrvatskom pjesništvu i stekao naziv magistra društveno-humanističkih znanosti, iz područja filologije. Doktorirao je tezom Intermedijalnost suvremenog hrvatskoga pjesništva 1998. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu u Osijeku radi od 5. srpnja 1992, redoviti je profesor u trajnom zvanju od 2014. voditelj je dislociranoga studija hrvatskog jezika i književnosti u Vinkovcima od 2003. do 2008., voditeljem je odsjeka za hrvatski jezik i književnost 2008, prodekan za međunarodnu i znanstvenu djelatnost 2009, a od 2012. do 2022. je voditeljem katedre za hrvatsku književnost. Radio, od 1981. do 1992, u osnovnim školama Vinkovaca, gimnazijama u Vinkovcima i Osijeku te Tekstilnom školskom centru u Osijeku, a od 1990. do 1992. upraviteljem je SKUC Osijek gdje od 1982. u naslovnom zvanju razvija široku postmoderno kulturnu scenu Osijeka i regije te sveukupnoga prostora bivše države. Urednikom je prvoga osječkog studentskog književnog časopisa Rijek (1980.-1981.), urednik tribine Centra mladih (kasnije SKUC) SC Osijek (1982, a od 1984. imenovane Tribina Quorum do 1997), urednik fanzinskog projekta Noise Slawonische Kunst i sa sedamnaest radova - komplementarnoga dokumentacijskog znanstvenog projekta Sveučilišta u Osijeku: Dokumenti, 27. lipnja, raskrižje na Klajnovoj (1991–1992); urednik eseja i studija u časopisu Quorum od 1985. do 1990. i Književnoj reviji od 1990. do 2000. U Matici hrvatskoj, ogranak Osijek, je urednik projektne biblioteke Neotradicija gdje urednički potpisuje petnaest naslova, a u Slavonici – biblioteci u 100 knjiga prinosa Slavonije hrvatskoj književnosti i povijesti uređuje i studijama potpisuje 9 naslova, jedan u Croatici, 3 u Brodskim piscima, gdje je i članom uredništva niza od 29 knjiga, a u knjižnici Pannonius uređuje 4 knjige kao i u knjižnici Matošev milenij. U knjižnici Stoljeća hrvatske književnosti potpisuje prirediteljstvo dvaju svezaka: Vlado Gotovac i Boro Pavlović. MG24 (L)

Opis proizvoda • KOMPATIBILNOST: NILLKIN maska je dizajnirana specifično za Google Pixel 7 Pro, obezbeđujući savršeno pristajanje i neometan pristup svim funkcijama telefona. • MATERIJALI: Izrađena od kombinacije tvrde plastike i TPU materijala, maska pruža izdržljivost i otpornost na udarce, štiteći tvoj telefon u svakodnevnim situacijama. • ZAŠTITA KAMERE: CamShield Pro serija dolazi sa inovativnim mehanizmom za zaštitu kamere koji lako klizi preko objektiva, čuvajući ga od ogrebotina i oštećenja. • QI KOMPATIBILNOST: Bez brige o punjenju, jer je maska kompatibilna sa Qi bežičnim punjenjem, omogućavajući ti da napuniš telefon bez skidanja maske. • BREND: NILLKIN je poznat po kvalitetu i inovacijama, a ova maska za telefon je još jedan u nizu proizvoda koji potvrđuje njihovu posvećenost izvrsnosti. Tražiš pouzdanu zaštitu za tvoj Google Pixel 7 Pro? NILLKIN CamShield Pro maska je pravi izbor. Sa precizno dizajniranim dimenzijama, ova maska obezbeđuje savršeno pristajanje, omogućavajući lako korišćenje svih dugmadi i portova. Izrađena od kvalitetnih materijala, štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, dok inovativni mehanizam zaštite kamere pruža dodatni mir. Uživaj u funkcionalnosti i stilu bez kompromisa. Qi kompatibilnost omogućava ti da zadržiš masku na telefonu dok se puni, a pouzdan brend kao što je NILLKIN garantuje da dobijaš proizvod na koji možeš da se osloniš. Ne dozvoli da tvoj telefon bude izložen riziku - zaštiti ga stilizovanom i funkcionalnom NILLKIN CamShield Pro maskom. Zaštiti svoj Google Pixel 7 Pro sa stilom i sigurnošću. Odaberi NILLKIN CamShield Pro masku i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se igraš.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 133 str. Milivoj Nenin je književni istoričar, kritičar i profesor. Rođen je 1956. godine u Loku, Šajkaška. Magistrirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odsjeku Jugoslovenske književnosti. Milivoj Nenin je redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, od 2005. godine. U svom plodnom radu književnog istoričara i kritičara naviše se bazira na književnost 20. veka. Prva njegova autorska knjiga nosi naslov „ Slučajna knjiga - kolaž o Todoru Manojloviću“ . Njegova najpoznatija dela su: „ S-aveti kritike, s-okovi poezije“ , „ S merom i bez nje“ , „ Suočavanja“ , „ Stari lisac“ , „ Slatka knjiga“ , „ Slučajna knjiga“ , „ Stvari koje su prošle“ , „ Srpska pesnička moderna“ , „ Sitne knjige“ , „ Sedam beležaka“ , „ Savičenta“ , „ Sveti miris pamtiveka“ i „ Savić Milan“ . Nenin je dobitnik nagrade „ Dani Nikolaja Timčenka“ , 2016. godine. Zbirku naslova „ Između mašte i stvarnosti“ napisao je na osnovu pripovedaka više pisaca. Njegovo pisanje je uvod u savremenu jugoslovensku pripovetku. Knjiga „ Srpska pesnička moderna“ nudi prikaz modernističkog pesništva na početku 20. veka. Pisac ističe temu sećanja i života u prošlosti. Neninu je uručeno ugledno priznanje za književnu kritiku srbijanske knjige u vidu nagrade „ Milan Bogdanović“ . Kritika nosi naslov „ Odbrane Ljubomira Simovića“ , a objavljena je „ Beogradskom književnom časopisu“ . Kritika se odnosi na knjigu Ljubomira Simovića „ Titanik u akvarijumu“ , objavljene 2013. godine. Ovaj njegov nagrađeni rad je u isto vreme i kritika i esej. Nenin je izjavio: „ Imao sam prilike da mi, pre nego što počnem da pišem tekst, traže rezultate istraživanja. Odgovorio sam da ja, kada bih znao do čega će me pisanje dovesti, ne bih ni pisao“ . Nenin je osim kritičara knjige „ Titanik u akvarijumu“ bio i njen urednik. Međutim, kada je pisao o delu, izjašnjavao se kao kritičar, a ne kao urednik. Pisao je o pozadini polemike između Milana Bogdanovića i Miloša Crnjanskog. Crnjanski je pisao o tome kako srpska književnost postaje kolonija strane knjige. Nenin je izjavio da je on uvek na strani Crnjanskog. Priredio je za štampu knjigu književnih kritika Ilije Ivačkovića „ O srpskoj književnosti“ , 1998. godine. isto tako, priredio je za štampu „ Lirika Itake i druge pesme“ Miloša Crnjanskog, 2002. godine. Sabrane pesme Todora Manojlovića „ Pesme“ , priredio je zajedno sa Zoricom Hadžić, 2005. godine. Godine 2005. objavio izbor iz poezije Milete Jakšića „ Velika tišina“ , dok je sa Zoricom Hadžić priredio „ Sudari Mileta Jakšića“ . „ Stvari koje su prošle“ je knjiga eseja Milivoja Nenina iz 2003. godine, a koja je naslovljena po antologijskoj pesmi Mileta Jakšića. Priredio je „ Sabrana dela Jovana Popovića“ . Pisao je o poeziji mnogih pesnika kao što su: Jovan Sterija Popović, Vasko Popa, Milan Ćurčin, Dušan Radak, Nedeljko Mamula, Bogdan Mrvoš, Jovan Zivlak. Pisao je o Vasi Pavkoviću, putopisima Milorada Grujića, o Jovici Aćinu, o kritici Vujice Rešina Tucića, kao i o Raši Popovu. Radio je recenzije za neke knjige kao što je knjiga Gordane Đilas i Čurganova. Delo naslova „ Svi moji banatski pisci: prikaze i prikazi“ je izbor tekstova o srpskim piscima vezanih za Banat. Nakon studioznog proučavanja srpske književnosti Nenin je ciljano napisao knjigu o banatskim piscima. U knjigu su uključeni pisci Jovan Sterija Popović, Miloš Crnjanski, Vasko Popa, Mileta Jakšić, Todor Manojlović, Vasa Živković, Ilija Ivačković i drugi. ..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ukrštajući nekoliko kriterijuma, Dragoljub Perić izdvaja tipove junaka srpske usmene epike prema njihovoj prirodi, vodeći računa o temeljnim segmentima folklornog modela sveta […] U svim studijama u okviru šest pomenutih poglavlja prisutan je i napor da se kroz figuru epskog junaka teorijski prelome i detektuju žanrovske norme, što je nešto naglašenije u prva tri odeljka, u kojima se pored proučavanja strukture junaka intenzivno uspostavlja dijalektika između epike i tužbalice, pripovednih pesama i balada, te mitološke i klasične epike. Кnjiga Dragoljuba Perića Pramen magle polje pritisnuo. Neobični junaci srpske usmene epike plod je višegodišnjeg bavljenja autora usmenom epikom i usmenim folklorom šire […], a ujedno je koherentno osmišljeno koncipirana i fokusirana na figuru epskog junaka koji je uvek pod pritiskom istorije, žanra i mita. Lidija Delić Izdvajajući pet tipova neobičnih junaka, Dragoljub Perić […] polazi od konkretne poetske građe i pored „iskliznuća u natprirodno“ – fitomorfnosti, zoomorfnosti, animalizacije – ukazuje na osobenosti poetike usmenog epskog pevanja, koje čine da se kao vid oneobičenja javlja i smrt […], kao i uloga pripovedača, koja otvara uvid u odnos homodijegeze i heterodijegeze […] Svi ovi vidovi oneobičenja sagledavaju se, u konačnom ishodu, kao dramatični izlazak epskog junaka na polje zbivanja iz onog pramena magle / tame koji bi mogao biti metafora svekolikog zaborava, kao vid idealizacije i ideologizacije istorijskih i pseudoistorijskih ličnosti […] i vid efektne poetske konceptualizacije „istorijskog“ i „biografskog“, zagubljenog u magli vremena i zaborava. Ljiljana Pešikan Ljuštanović Prof. dr Dragoljub Ž. Perić (Smederevo, 1976) završio je Gimnaziju u Smederevu 1995, a diplomirao na grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2000. Magistarsku tezu Кomparativno-tipološko ispitivanje mitskih predstava u pesmama o Zmaj-Ognjenom Vuku i ruske epske tradicije o Volhu Vseslavjeviču odbranio je juna 2007. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a doktorsku disertaciju Poetika vremena usmenih epskih pesama predvukovskog beleženja i Vukovih zbirki na Filološkom fakultetu u Beogradu 2013. Radio je u Gimnaziji Smederevu, kao profesor Srpskog Jezika i književnosti, Кnjiževnosti i Retorike i besedništva. Bio je zaposlen na Pedagoškom fakultetu u Somboru kao asistent, a potom i docent za užu naučnu oblast Metodika nastave srpskog jezika i književnosti, dok trenutno radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kao vanredni profesor za užu naučnu oblast Srpska i južnoslovenske književnosti sa teorijom književnosti (Narodna književnost). Nagrade: „Prva knjiga Matice srpske“ za najbolji rukopis iz oblasti esejistike i kritike za 2005. godinu i prva nagrada za kritiku na književnom konkursu „Andra Gavrilović“ za 2008. godinu. Primarna oblast istraživanja mu je folkloristika. Bavi se poetikom usmene književnosti, sakupljanjem verbalnog folklora, književnošću za decu, epskom i horor fantastikom, kao i metodikom nastave srpskog jezika i književnosti. Autor je tri monografije (Tragom drevne priče, Novi Sad: Matica srpska, 2006, Teriomorfni junaci slovenske epike: Volh Vseslavjevič i Zmaj Ognjeni Vuk – komparativno tipološka analiza, Beograd: Beogradska knjiga, 2008. i Poetika vremena srpskih usmenih epskih pesama, Novi Sad: Akademska knjiga, 2020), kao i stotinak Naučnih radova i prikaza, vezanih za aktuelnu književnu produkciju. Učesnik je republičkog projekta koji se realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti (br. 178005) pri Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Autor: Alan Watts Izdavač: Književne novine Broj strana: 181 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Zen budizam je vrlo zanimljiv zbog više razloga, a poseban je što osoba bez obzir na svoja religijska uverenja kroz njega može dobiti priliku za rast. Zen budisti cene meditaciju i fokusiraju se na svoju intuiciju mnogo više nego što većina ljudi to čini. Zen je nešto što bismo svi u nekom trenutku svoga života trebali iskusiti. Ako tražite mir ili jednostavno želite isprobati nešto novo biće dobro da čujete i razmislite o savetima zen budista. 1. Nikad nemoj žuriti, uvek uzmi vremena - za najbolje stvari u životu treba vremena. Trebamo se uneti u sve što radimo. Ako žuriš, napravićeš mnogo više grešaka. 2. Postoji vreme i mesto za sve - iako se čini lakše požurivati stvari nego ih pustiti da se same dogode kada za to dođe vreme, to nije način. Sve što se treba dogoditi, dogodiće se kada za to budeš spreman. Što više požuruješ stvari, napravieš više grešaka. 3. Uvek treba biti što je moguće više u ovom trenutku - živi kao da ne postoji sutra i uživaj u svakoj sekundi kao da će ti biti poslednja. Učini ono za šta znaš da bi požalio što nisi, kada bi ti ostalo još par dana života. 4. Bez poniznosti nemamo ništa - svi mi moramo biti ponizni. I dok to svakome od nas znači različite stvari, kroz poniznost dolazimo do istine. Ne smemo dopustiti da ponos i snaga ega zasenjuju našu sposobnost da činimo dobro na ovome svetu. Moramo vratiti onima koji nam daju. 5. Čini dobro radi dobrobiti, a ne zbog nagrade - nemoj činiti samo stvari koje će ti doneti blagodeti, nego pomozi drugima bez da imaš neke lične interese. Budi ljubazan prema drugima i bolje ćeš se osećati. Ako si stigao do najvišeg vrha, a nisi se usput zaustavio na tuđim vratima, bićeš najusamljenija osoba na svetu. 6. Ako želiš pronaći mir, prestani razmišljati - iako je preterano razmišljanje nešto što svi radimo i teško je odustati od toga, to će doneti mnogo više mira nego što možeš zamisliti. Tvoj um je zastrašujuće mesto i ako mu dopustiš da luta to nije dobra ideja. Naravno da treba razmišljati, ali tako da kontrolišeš svoje misli. 7. Spavaj dovoljno - naša tela su važna, ako ih ne negujemo pravilno priuštiće nam dodatnu bol. Brini se o sebi i spavaj koliko ti je potrebno. 8. Uvek razmisli pre nego što nešto učiniš - ne čini stvari bez razmišljanja. Nikada nemoj delovati a da ne razmisliš o mogućim posledicama svoga dela. 9. Budi svestan reči koje izgovaraš - stvari o kojima govorimo bitne su i kad ih jednom izgovorimo nikada ih ne možemo vratiti. Nikada ne smemo pričati samo radi govorenja. Naše riječi mogu povrediti mnogo više nego što to možemo shvatiti. 10. Meditiraj svakodnevno - meditacija je nešto što našoj duši treba. Nikada ne smemo preskočiti dan i trebamo se truditi što češće meditirati. To će ti pomoći da očistiš svoj um i ostvariš mir. 11. Nikada ne žali za prošlošću - tvoja prošlost te ne definiše, ali pokazuje koliko si jači. Ne žališ zbog stvari koje ne možeš promeniti. Odmakni se od prošlosti i postani bolja osoba, sposobna si za mnogo više. 12. Odnosi se prema onima oko sebe sa saosećanjem, uvek - drugi ljudi zaslužuju da budu tretirani sa saosećanjem. Ne gledaj s prezirom ni na koga ili na bilo šta, nikad ne znaš zašto su takvi. Život je nepredvidljiv. Knjiga je dobro očuvana, izuzev što su korice ponegde pri krajevima pohabane i što je 5-6 rečenica na početku knjige podvučeno. Na srednjoj slici prikazan sadržaj.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Samsung G998B Galaxy S21 Ultra je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu i stilski izgled. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući modernom dizajnu koji će tvoj Samsung G998B Galaxy S21 Ultra učiniti još atraktivnijim. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi se osigurala laka dostupnost i funkcionalnost tvog pametnog telefona. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj uređaj od grebanja i padova, čuvajući ga sigurnim i očuvanim tokom svakodnevne upotrebe. • IDEALNO USKLAĐIVANJE: Kreirana da se savršeno slaže uz tvoje modne kombinacije, ova maska je idealan izbor za one koji cene stil i zaštitu. Kada je u pitanju zaštita i stil za tvoj Samsung G998B Galaxy S21 Ultra, Maska Hanman Canvas ORG je pravi izbor. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da će tvoj telefon biti zaštićen od svakodnevnih izazova, već će i izgledati moderno i šik. Precizna izrada osigurava da su svi neophodni otvori lako dostupni, omogućavajući ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja. Ne brini više o grebanju ili padovima; ova maska je tu da pruži potrebnu zaštitu bez kompromisa na izgledu. Tvoj pametni telefon će ostati siguran i stilski upadljiv, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. Uz idealno usklađivanje sa tvojim modnim izborima, Maska Hanman Canvas ORG je savršen dodatak koji će tvoj Samsung G998B Galaxy S21 Ultra učiniti još privlačnijim. Ne propusti priliku da spojiš funkcionalnost i stil u jednom proizvodu. Zaštiti svoj uređaj i istakni se u masi – izaberi Maska Hanman Canvas ORG za Samsung G998B Galaxy S21 Ultra. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu masku za svoj telefon.

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska Hanman Canvas ORG za Samsung A217F Galaxy A21s je izrađena od visokokvalitetnih materijala koji osiguravaju dugotrajnost i otpornost na svakodnevno korišćenje. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana s posebnom pažnjom prema estetici, tako da se savršeno uklapa u tvoj stil i dopunjuje tvoje modne kombinacije. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su idealno pozicionirani i izrađeni tako da maksimalno odgovaraju tvom Samsung A217F Galaxy A21s, omogućavajući lako korišćenje svih funkcija. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska pruža pouzdanu zaštitu tvog uređaja od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga u besprekornom stanju. • IDEALNO PRILAGOĐAVANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom Samsung A217F Galaxy A21s, maska obezbeđuje sigurno prianjanje i štiti tvoj telefon bez kompromisa na funkcionalnosti. Dizajnirana da odgovara tvom dinamičnom načinu života, Maska Hanman Canvas ORG za Samsung A217F Galaxy A21s je odličan izbor za zaštitu tvog dragocenog uređaja. Njena robusna konstrukcija štiti od svakodnevnih izazova, dok moderni izgled osigurava da tvoj telefon uvek izgleda stilski. Precizni izrezi omogućavaju lako pristupanje svim funkcijama, a maska se savršeno uklapa uz tvoj telefon, pružajući mu elegantan izgled bez dodatne zapremine. Zaštita tvog telefona nikada nije izgledala bolje. Uz Maska Hanman Canvas ORG, tvoj Samsung A217F Galaxy A21s će biti zaštićen i stilizovan. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj telefon siguran i u trendu. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Opremi ga Maskom Hanman Canvas ORG i budi bez brige dok istovremeno ističeš svoj jedinstveni stil. Ova maska nije samo funkcionalna, već i modni dodatak koji govori o tvom ukusu. Zaštiti svoj Samsung A217F Galaxy A21s sa stilom i samopouzdanjem. Naruči svoju Maska Hanman Canvas ORG danas i uživaj u kombinaciji stila i sigurnosti!

Opis proizvoda • ATRAKTIVAN DIZAJN: Ova maska za iPhone 11 pruža tvom uređaju moderan izgled, zahvaljujući svom fenomenalnom dizajnu koji se ističe u masi. • ODLIČNO prianjanje: Sigurno držanje tvog iPhone-a 11 je zagarantovano sa Teracell Flip Cover maskom koja se savršeno uklapa i pruža stabilnost u svakodnevnoj upotrebi. • ZAŠTITA UREĐAJA: Tvoj iPhone 11 će biti zaštićen od udaraca, ogrebotina i prašine, zahvaljujući kvalitetnoj izradi ove maske. • ORIGINALAN IZGLED: Sa ovom maskom, tvoj iPhone 11 će zadržati svoj originalni izgled, dok istovremeno dobija dodatnu zaštitu. • KVALITETNI MATERIJALI: Izrađena od visokokvalitetnih materijala, Teracell Flip Cover maska osigurava dugotrajnost i otpornost, čuvajući tvoj uređaj kao novim. Zaštiti svoj iPhone 11 sa stilom uz Teracell Flip Cover masku. Ovaj elegantan dodatak ne samo da će tvoj uređaj učiniti atraktivnijim, već će pružiti i neophodnu zaštitu od svakodnevnih izazova. Zahvaljujući precizno dizajniranim otvorima, svi tasteri i funkcije telefona biće lako dostupni, što znači da nećeš morati da žrtvuješ funkcionalnost zarad stila. Maska je izrađena tako da se savršeno uklapa oko tvog iPhone-a 11, obezbeđujući da se uređaj ne kliza i ne izmiče iz ruke dok ga koristiš. Njen kvalitetan materijal garantuje otpornost na habanje, što znači da će tvoj telefon duže izgledati besprekorno. Ne dozvoli da tvoj iPhone 11 trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Teracell Flip Cover maska je tu da pruži ne samo zaštitu već i da doda dašak elegancije tvom uređaju. Uz ovu masku, tvoj iPhone će ostati siguran i stilizovan, bez obzira na izazove koji te očekuju tokom dana. Zaštitna maska koja ne kompromituje izgled tvog iPhone-a 11 je samo par klikova od tebe. Opremi svoj uređaj i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Naruči svoju Teracell Flip Cover masku danas! Vidi još informacija

dobro očuvano kao na slikama Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Škreb, Zdenko, hrvatski književni teoretičar i povjesničar (Zagreb, 20. IX. 1904 – Novi Vinodolski, 26. IX. 1985). Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao 1927. germanistiku i romanistiku te 1931. doktorirao tezom Grillparzerovi epigrami. Radio je kao srednjoškolski profesor, a zatim kao lektor za njemački jezik te profesor njemačke književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU od 1977. i dopisni član Österreichische Akademie der Wissenschaften od 1972. Dobio je Nagradu za životno djelo 1978. Njegov je znanstveni interes bio usmjeren na interpretacije djela hrvatskih književnika (A. Šenoa, V. Vidrić, D. Cesarić, S. S. Kranjčević, T. Ujević), kao i njemačkih i austrijskih (F. Grillparzer, J. W. Goethe, Th. Mann), te komparativno proučavanje hrvatske i njemačke književnosti (Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima, 1952). Hrvatsku znanost o književnosti osobito je zadužio pokretanjem časopisa Umjetnost riječi (1957), u kojem se književni tekst počeo proučavati autonomno, uvelike pod utjecajem tzv. teorije interpretacije W. Kaysera i E. Staigera. U hrvatskom je kontekstu otvorio raspravu o suodnosu književnih stilova i razdoblja (Stilovi i razdoblja, s A. Flakerom, 1964), te se među prvima bavio problematikom znanosti o književnosti i književnoznanstvene terminologije (Studij književnosti, 1976), a poslije se bavio i povijesnim i društvenim aspektima književnosti te tzv. trivijalnom književnosti i kriminalističkim romanom (Književnost i povijesni svijet, 1981). S F. Petrèom, a poslije s A. Stamaćem, uredio je prva tri izdanja zbornika Uvod u književnost (1961., 1969., 1983), jednog od temeljnih udžbenika za studij književnosti na hrvatskim sveučilištima. Stamać, Ante, hrvatski književnik, prevoditelj, književni kritičar i teoretičar (Molat, 9. X. 1939 – Zagreb, 30. XI. 2016). Studij komparativne književnosti i engleskoga jezika završio 1963. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gdje je 1977. doktorirao temom Metafora u suvremenom hrvatskom pjesništvu te do umirovljenja 2003. bio redoviti profesor teorije književnosti na Odsjeku za kroatistiku. Bio je predsjednik Društva hrvatskih književnika (1995–99). Uređivao je časopise Razlog, Telegram, Most, Umjetnost riječi, Croatica, bio glavni urednik Republike (2003–16). Od 2002. bio je redoviti član HAZU-a. U njegovim znanstvenim i esejističkim djelima uočava se metodologija strukturalnoga proučavanja književnosti uz približavanje fenomenologiji i egzistencijalizmu (Ujević, 1971; Slikovno i pojmovno pjesništvo, 1977; Teorija metafore, 1978; Kritika ili teorija?, 1984; Passim, 1989; Tema Mihalić, 1996; Ranjivi opis sustava, 1996; Vrijednosti, 1998; Pogled unatrag, 1999; Tema Kaštelan, 2002; Moje motrište, 2005; Zapravo, Šoljan, 2005; Tragovi, otisci i lica, 2009; Književnoteorijski fragmenti, 2012; Predgovori/Pogovori, 2013). Istaknuo se i kao prevoditelj ključnih radova iz književne teorije i lingvistike (Temeljni pojmovi poetike Emila Staigera, Prolegomena teoriji jezika Louisa Hjelmsleva, Manirizam u književnosti Gustava Renéa Hockea) te kao prevoditelj poezije Jamesa Joycea, Friedricha Nietzschea i Johanna Wolfganga Goethea. S Trudom Stamać preveo je s njemačkoga drame Bertolta Brechta, Friedricha Schillera i Petera Weissa te pjesništvo Gottfrieda Benna, Novalisa i Rainera Marie Rilkea, kao i djela Huga Friedricha, Güntera Grassa i Johana Huizinge. Knjiga Germanica & anglica (2007) okuplja tekstove o djelima što ih je prevodio. S Vjeranom Zuppom priredio je zbornik Nova europska kritika I–III (1968–71), sa Zdenkom Škrebom čitanku teorijskih tekstova Uvod u književnost (1983), a s Ivom Sanaderom antologiju hrvatskoga ratnog pjesništva U ovom strašnom času (1992. i 1994), koja je prevedena na više svjetskih jezika. Autor je i opsežne Antologije hrvatskoga pjesništva (2007). – Kao predstavnik naraštaja razlogovaca, Stamać je bio usmjeren prema filozofičnomu pjesništvu. Njegovo pjesništvo obilježava zgusnuta metaforičnost, prodorna misaonost, slobodni se stih javlja u različitim varijacijama, a kadšto se smjenjuje i s tradicionalnim oblicima pjesničkog izražavanja, npr. sonetom. Prva zbirka pjesama Rasap (1962) bavi se temeljnim egzistencijalnim pitanjima, razmatranjem položaja čovjeka u svijetu, katastrofičnim vizijama i krhotinama kao jedinom mogućom zbiljom. Sličnim se problemima bave i sljedeće zbirke (Sa svijetom jedno, 1965; Doba prisjećanja, 1968; Smjer, 1968; Odronske poredbe, 1982; Žalostinke, 1991), a zbirka Crne rupe, mračni soneti (1995) donosi viziju Boga kao spasitelja i obnovitelja poljuljane ravnoteže svijeta. Zbirka Vrijeme, vrijeme (2006) tematizira individualno ljudsko vrijeme.