Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stevan Bugarski (Srpski Semarton, 25. septembar 1939) srpski je pisac, prevodilac, naučnik, istraživač srpske kulturne i duhovne baštine Srba u Rumuniji. Biografija Stevan Bugarski je jedna od najmarkantnijih ličnosti kulturnog života Srba u Temišvaru. Školovanje je započeo u svom rodnom mestu Srpskom Semartonu. Završio je zatim Srpsku gimnaziju u Temišvaru (1956), a potom je upisao Fakultet ruskog jezika[1] na Pedagoškom institutu „Maksim Gorki“ u Bukureštu, odakle je isključen zbog „antipartijskog i antidržavnog stava“. Kao student druge godine filologije, osuđen je na kaznu zatvora.[2] Zbog „verbalnog delikta“ od 1958. do 1962. godine bio je zatvoren, pa pomilovan. Po izlasku iz tamnice stekao je fakultetsku diplomu, na Mašinskom fakultetu Univerziteta politehnike u Temišvaru (1971). Kao mnogi njegovi vršnjaci i Stevan Bugarski je prošao `pakao` Baragana (rumunskog `Sibira` ili `Golog otoka`). Počev od 1951. godine Bugarski se predaje izučavanju srpskog kulturnog nasleđa u Rumuniji. Bio je profesor-zamenik u Parcu i Malom Bečkereku. Radio je zatim kao nekvalifikovani radnik i bravar u Mašinskom preduzeću u Temišvaru. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu Politehnike u Temišvaru 1971. godine. Kao inženjer nastavio je da radi u istom preduzeću odakle je otišao u penziju 1991. godine. Živi i stvara u Temišvaru. Radio je godinama kao novinar u Srpskoj emisiji Radio Temišvara. Počev od 1950. godine pisao je poeziju. Pored brojnih naučnih radova, prikaza knjiga i članaka u srpskoj štampi u Rumuniji, a takođe i u Srbiji, Stevan Bugarski je pisao i pripovetke. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika na srpski. Ipak, njegovo ime je zabeleženo po neumornom i studioznom istraživačkom radu srpske prošlosti u Rumuniji. Žiri Dositejeve zadužbine je 2017. godine napisao o svom laureatu: Stevan Bugarski je vodeći naučni i kulturni poslenik među Srbima u Rumuniji, ugledni proučavalac gotovo svih oblasti srpske baštine, od znamenitih ličnostipoput grofa Đorđa Brankovića, Dositeja Obradovića, Save Tekelije, Miloša Crnjanskog, do srpske štampe, crkvene umetnosti, istorije srpskih svetinja, letopisne tradicije i političke istorije...on je svojim pregalaštvom postao čuvar srpske baštine i samosvojnosti Srba u Rumuniji.[3] Društveni angažman Temišvarac Bugarski je od osnivanja aktivan u Savezu Srba u Rumuniji `krovnoj organizaciji srpstva u toj državi`. Za njega su rekli njegovi poštovaoci iz Dositejeve zadužbine (2017) da je delujujući u Rumuniji, ali i matici Srbiji: srušio ograde koje su nas delile i izgradio mostove koji nas spajaju. Stevan Bugarski je član Upravnog odbora Matice srpske i Uređivačkog odbora `Vukove zadužbine`. Zamenik je glavnog urednika publikacije „Temišvarski zbornik“. Saradnik je Srpske akademije nauka i umetnosti. Član je Udruženja književnika Srbije. Nagrade Dobitnik je nagrade Saveza pisaca Rumunije i Temišvarske filijale Saveza pisaca Rumunije. Dobio je nagradu „Laza Kostić“, nagradu „Guščije pero“ i dobitnik je Srpske književne nagrade. Matica iseljenika Srbije je 8. marta 2008. godine za višedecenijski rad Stevanu Bugarskom dodelila prestižnu nagradu „Rastko Petrović“. Krajem godine 2008. dodeljena mu je prestižna nagrada Pro cultura Temiške županijske direkcije za kulturu. 2009. dobitnik je nagrade Srpske književne zadruge zajedno sa Ljubomirom Stepanovim za knjigu „Istorijski i kulturni spomenici Srba u rumunskom Banatu“. Nagradu `Dositej Obradović`,[4] koja se dodeljuje kulturnim radnicima Srbima, od strane Zadužbine Dositejeve, dobio je Bugarski 2017. godine u Beogradu.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Opis proizvoda Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

DOPISI I OKRUŽICE KAO SLIKE ŽIVOTA-Vjekoslav Bakašun Preventivnomedicinske ustanove Sušaka i Rijeke u vremeplovu 1945.-1950. Rijeka,2012.god,350.stramna,ilustrovana. Vjekoslav Bakašun o sebi kaže da je jedan od dvojice Kostrenjanina iz generacije koji nije postao pomorac. Ističe i kako je gotovo čitav staž (43 godine i 11 mjeseci) radio u istoj ustanovi koja je za to vrijeme sedam puta promijenila naziv (današnji Nastavni zavod za javno zdravstvo Primorsko-goranske županije). U svojoj knjizi `Dopisi i okružnice kao slike života: preventivnomedicinske ustanove Sušaka i Rijeke u vremeplovu 1945. – 1950.` bavi se razdobljem neposredno nakon Drugoga svjetskoga rata, koje je obilježila neimaština, ali i rušenje jednoga i formiranja potpuno novoga društvenoga uređenja u kojemu se, kako kaže Bakašun, možda nisu mogli snaći niti sami njegovi tvorci. Više doznajte iz priloga. ---------------------------- ⭐️Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```,najviša moguca ocena⭐️ M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lekiskon Srba knjizevnika sa danasnje teritorije Rumunije 1705-2015 Autor (i): Stevan Bugarski, Zivko Milin Format: 24x17 cm Broj strana: 250 Izdavač: Savez Srba Rumunije Godina izdanja: 2016 Tvrd povez Pismo: Cirilica Stevan Bugarski (Srpski Semarton, 25. septembar 1939) srpski je pisac, prevodilac, naučnik, istraživač srpske kulturne i duhovne baštine Srba u Rumuniji. Biografija Stevan Bugarski je jedna od najmarkantnijih ličnosti kulturnog života Srba u Temišvaru. Školovanje je započeo u svom rodnom mestu Srpskom Semartonu. Završio je zatim Srpsku gimnaziju u Temišvaru (1956), a potom je upisao Fakultet ruskog jezika[1] na Pedagoškom institutu „Maksim Gorki“ u Bukureštu, odakle je isključen zbog „antipartijskog i antidržavnog stava“. Kao student druge godine filologije, osuđen je na kaznu zatvora.[2] Zbog „verbalnog delikta“ od 1958. do 1962. godine bio je zatvoren, pa pomilovan. Po izlasku iz tamnice stekao je fakultetsku diplomu, na Mašinskom fakultetu Univerziteta politehnike u Temišvaru (1971). Kao mnogi njegovi vršnjaci i Stevan Bugarski je prošao `pakao` Baragana (rumunskog `Sibira` ili `Golog otoka`). Počev od 1951. godine Bugarski se predaje izučavanju srpskog kulturnog nasleđa u Rumuniji. Bio je profesor-zamenik u Parcu i Malom Bečkereku. Radio je zatim kao nekvalifikovani radnik i bravar u Mašinskom preduzeću u Temišvaru. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu Politehnike u Temišvaru 1971. godine. Kao inženjer nastavio je da radi u istom preduzeću odakle je otišao u penziju 1991. godine. Živi i stvara u Temišvaru. Radio je godinama kao novinar u Srpskoj emisiji Radio Temišvara. Počev od 1950. godine pisao je poeziju. Pored brojnih naučnih radova, prikaza knjiga i članaka u srpskoj štampi u Rumuniji, a takođe i u Srbiji, Stevan Bugarski je pisao i pripovetke. Bavi se prevođenjem sa rumunskog jezika na srpski. Ipak, njegovo ime je zabeleženo po neumornom i studioznom istraživačkom radu srpske prošlosti u Rumuniji. Žiri Dositejeve zadužbine je 2017. godine napisao o svom laureatu: Stevan Bugarski je vodeći naučni i kulturni poslenik među Srbima u Rumuniji, ugledni proučavalac gotovo svih oblasti srpske baštine, od znamenitih ličnostipoput grofa Đorđa Brankovića, Dositeja Obradovića, Save Tekelije, Miloša Crnjanskog, do srpske štampe, crkvene umetnosti, istorije srpskih svetinja, letopisne tradicije i političke istorije...on je svojim pregalaštvom postao čuvar srpske baštine i samosvojnosti Srba u Rumuniji.[3] Društveni angažman Temišvarac Bugarski je od osnivanja aktivan u Savezu Srba u Rumuniji `krovnoj organizaciji srpstva u toj državi`. Za njega su rekli njegovi poštovaoci iz Dositejeve zadužbine (2017) da je delujujući u Rumuniji, ali i matici Srbiji: srušio ograde koje su nas delile i izgradio mostove koji nas spajaju. Stevan Bugarski je član Upravnog odbora Matice srpske i Uređivačkog odbora `Vukove zadužbine`. Zamenik je glavnog urednika publikacije „Temišvarski zbornik“. Saradnik je Srpske akademije nauka i umetnosti. Član je Udruženja književnika Srbije. Nagrade Dobitnik je nagrade Saveza pisaca Rumunije i Temišvarske filijale Saveza pisaca Rumunije. Dobio je nagradu „Laza Kostić“, nagradu „Guščije pero“ i dobitnik je Srpske književne nagrade. Matica iseljenika Srbije je 8. marta 2008. godine za višedecenijski rad Stevanu Bugarskom dodelila prestižnu nagradu „Rastko Petrović“. Krajem godine 2008. dodeljena mu je prestižna nagrada Pro cultura Temiške županijske direkcije za kulturu. 2009. dobitnik je nagrade Srpske književne zadruge zajedno sa Ljubomirom Stepanovim za knjigu „Istorijski i kulturni spomenici Srba u rumunskom Banatu“. Nagradu `Dositej Obradović`,[4] koja se dodeljuje kulturnim radnicima Srbima, od strane Zadužbine Dositejeve, dobio je Bugarski 2017. godine u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Orson Welles, Che Guevara i Winston Churchill možda se nisu slagali oko političkih pitanja, ali imali su jednu zajedničku stvar: svi su uživali u dobroj cigari. Datira još od Arawak Indijanaca koji su dočekali Kolumba po njegovom dolasku u Zapadnu Indiju, cigara je za mnoge simbol dobrih stvari u životu. Mala knjiga o cigarama je informativan i praktičan vodič, koji pokriva širok raspon pitanja vezanih uz cigaru, u lako razumljivom abecednom formatu s ekstenzivnim križnim referencama. Od dodataka (svih dodataka osmišljenih za poboljšanje užitka pušenja) do Vuelte Abajo (navodno izvora najfinijeg duhana na svijetu), uz Malu knjigu o cigarama otkrijte povijest cigara, nepovratno povezanu s kubanskom , gdje je cigara uzdignuta u oblik umjetnosti. Knjiga uključuje bibliografiju i korisnički priručnik za one koji žele otkriti više. Temeljito istražena, s ilustracijama u boji na svakoj stranici i jedinstvenim sustavom kodiranja boja za lakše snalaženje, Mala knjiga o cigarama oduševit će sve one koji uživaju u aromi finog Monte Crista ili Romea y Juliete. Éric Deschodt (rođen 30. ožujka 1937.) francuski je novinar, pisac i prevoditelj. Pisao je policijske romane napisane u suradnji pod pseudonimom Bernard-Paul Lallier. Biografija Éric Deschodt je bio brat Anne-Marie Deschodt.[1] Nakon završene srednje škole i diplome iz filozofije, postaje novinar Radio Francea, potom radi na raznim poslovima: prodavač poljoprivrednih strojeva, zastupnik slikarstva, izdavač umjetnina, uzgajivač ribe u Camargueu. Na kraju se vratio novinarstvu i sukcesivno je radio za nekoliko publikacija, uključujući Jours de France, Valeurs actuelles i Le Figaro. U suradnji s Christianom Charrièreom, pod pseudonimom Bernard-Paul Lallier, objavio je Le Saut de l`ange (1968.), detektivski roman koji je te godine osvojio Prix du Quai des Orfèvres i koji je pod istoimenim naslovom kinematografski adaptirao Yves Boisset 1971. Nakon ovog romana uslijedio je nastavak L`Ange du paradis, objavljen 1969. Godine 1977. Deschodt je pod istim pseudonimom napisao triler Terreur à Nantes u suradnji s Philippeom Heduyem. Sam, Éric Deschodt objavio je eseje o francuskom zrakoplovstvu i proizvodnji cigara pod svojim patronimom, 10-ak romana i biografije Antoinea de Saint-Exupéryja, Octavea Mirbeaua, Andréa Gidea, Agrippa d`Aubignéa, Gustava Eiffela i Attile. Pisao je i prijevode, uključujući Ceux de Falesa Roberta Louisa Stevensona i detektivske romane Mickeya Spillanea.

Knjiga je dobro očuvana.na nekoliko strana ima podvučenih delova tankim flomasterom i običnom olovkom(ne mnogo). Filip Višnjić,Beograd,1999,387 strana,21cm ,,Клаус Офе (нем. Claus Offe; рођен 16. марта 1940. у Берлину) је политички социолог марксистичке оријентације. Докторирао је на Универзитету у Франкфурту и хабилатацију на Универзитету у Констанци. У Немачкој, он је држао седнице политичких наука и политичке социологије на универзитетима у Билефелду (1975–1989) и Бремену (1989–1995), као и на Хумболтовом универзитету у Берлину (1995–2005). Он је радио као сарадник и гостујући професор на институтима за напредне студије у Станфорду и Националном универзитету Аустралије, као и на Универзитету Харвард, Универзитету Калифорнија у Берклију и универзитету New Scholl у Њујорку. Једном студент Jirgena Habermarsa, лево оријентисаних немачких академија води се међу другом генерацијом Франкфуртске школе. Тренутно предаје политичку социологију на приватном универзитету у Берлину, Херти школа владавине. Он је направио материјални допринос у разуевању односа демократије и капитализма.``

Naslov: Srbi : Istorija, mit i razaranje Jugoslavije Autor: Tim Džuda Izdavač: Beograd : Dan Graf Pismo: latinica Br. strana: XVI, 334 Format: 24cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma dobro očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni (osim poslednjih nekoliko listova na kojima postoji trag savijanja što se može zanemariti u odnosu na sveukupno stanje knjige), nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama. Više o knjizi možete da pročitate ukoliko drugu sliku uvećate do pune veličine Tim Džuda je novinar uglednog britanskog časopisa `Ekonomist`. Završio je `London School of Economics` i `Fletcher School of Law and Diplomacy`. Radio je kao dopisnik BBC i The Times, a za vreme rata na Kosovu 1999. godine, pisao je za The Observer, The Sunday Telegraph i The Guardian. Autor je više puta nagrađivane knjige `Srbi : istorija, mit i razaranje Jugoslavije`. a) Srbi - istorija b) Građanski rat - Jugoslavija c) Jugoslavija - istorija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! a) Jevrejska religija b) Jevreji - narodni običaji .......................................................... R e f e r e n c e Religija Obredi Blagoslovi Praznici Ishrana Životni ciklus Pojmovi iz Judaistike Tanah Verske grupacije Talmud Simboli Pavle Šosberger je rođen je u Budimpešti, 1920. godine. Počev od 1966. godine, bio je predsednik Jevrejske opštine Novi Sad u tri mandata. Bavio se istorijskim radom i spisateljstvom. Napisao je 11 knjiga o Jevrejima Novog Sada i Vojvodine. Objavio je niz članaka o starom Novom Sadu. Učestvovao je u izradi Enciklopedije Novog Sada kao i mnogih TV i radio emisija, kao dokumentarnih filmova. Sarađivao je sa mnogim institucijama i pojedincima na proučavanju Holokausta na prostorima Vojvodine. Za imenik žrtava – Jevreja u Vojvodini, 1990. godine mu je od strane Jad Vašema uručena Zlatna menora. Nosilac je tri ordena, Megile zahvalnice Saveza JOJ (1969), plakete JONS (1985), Novembarske povelje Grada Novog Sada (2001). Umro je u Novom Sadu 27. marta 2012. godine.

SA SRPSKOM VOJSKOM TRAGIČNA EPOPEJA JEDNOG NARODA: Anri Barbi Naslov Sa srpskom vojskom : tragična epopeja jednog naroda / Anri Barbi ; [prevela s francuskog Anđelka Cvijić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2015 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 385 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Cvijić, Anđelka Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1026-0 (karton) Napomene Prevod dela: Avec l`armée serbe / Henry Barby Čuveni francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala sa srpskog ratišta, ovom knjigom dao je nezamenljivu i skoro neprevaziđenu dokumentaciju o srpsko-austrougarskom ratu 1914. Barbi je, idući za našom vojskom, upoznao i pobude i ciljeve Srbije, video i doživeo srpske vojnike izbliza, proučio njihove ratničke, ali i moralne i psihičke osobine. Pokazalo se da je briljantan, hrabar i savestan pisac i svojim delom zadužio je i našu istoriografiju i nacionalnu kulturu uopšte. Odlično očuvana knjiga.

Beograd 1998. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 596 strana + strane sa mapama i ilustracijama. Napomena: na predlistu trag flomastera; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Georgije Ostrogorski rođen je u Sankt-Peterburgu, školovao se u velikim univerzitetskim centrima Nemačke i Francuske. 1933. godine, nakon nekoliko godina profesure na univerzitetu u Vroclavu, doselio se u Srbiju, tadašnju Jugoslaviju. Dobio je mesto na Beogradskom univerzitetu, na Filozofskom fakultetu, Odeljenje za istoriju, gde je na predmetu Istorija Vizantije radio čitavog života. Osnovao je Vizantološki institut SANU, koji je, zahvaljujući njegovom ugledu, postao važna institucija svetske vizantologije. Georgije Ostrogorski je napisao Istoriju Vizantije publikovanu 1963. godine u Monaku. Ha nemačkom jeziku izašla je u čuvenoj Milerovoj seriji „Handbuch der Altertumswissenschaft“. Ovo delo ima nekoliko srpskih izdanja, a prevedeno je i na sve svetske jezike i danas se još uvek smatra jednim od najsveobuhvatnijih jednotomnih pregleda vizantijske istorije. U svojim mnogobrojnim delima proučavao je gotovo sve vidove života Vizantije: političku istoriju, socijalno-ekonomsku istoriju, istoriju ideja i odnose sa slovenskim svetom.

U dobrom stanju! Izdavač: RAD, BEOGRAD 1987g. 761str. ilustrovano Tvrd povez Papa Pije XII primio je na dan 3. septembra 1943.godine u audijenciju 110 ustaša,ustaških policajaca,domobrana i oružnika (žandarma).Posle susreta sa Pijom XII ovih 110 pripadnika vojnih i policijskih snaga NDH fotografisalo se sa vatikanskim velikodostojnikom za uspomenu.Ustaški list `Hrvatski narod` objavio je na dan 5. septembra 1943. godine sledeću vest iz Rima: `HRVATSKI ORUŽNICI KOD SV. OCA Papa Pije XII primio je u audijenciju hrvatske oružnike,koji su bili na izobrazbi u Italiji.` (Od našeg redovnog dopisnika) Rim, 4.rujna.`U četvrtak poslijepodne primio je Sv. Otac Pije XII u posebničku audijenciju od 110 hrvatskih oružnika što su bili na oružničkoj izobrazbi u Italiji.Njih su predvodili mons.Mađerec,rektor zavoda Sv. Jeronima u Rimu i četiri hrvatska časnika.Sv. Otac se zadržao s hrvatskim oružnicima u razgovoru,oslovivši svakog pojedinca,zanimajući se za njegov rad i boravak u Italiji.Izjavio je,kako pozna Poglavnika dra Antu Pavelića.Na kraju je Sv.Otac podjelio svima oružnicima prigodne darove te apostolski blagoslov. Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Vlado je rođen 4. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za „Politiku“. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda, što je podrazumevalo i zversku torturu i ubistva „neprijatelja“ (uključujući i razočarane bivše komuniste kao Živojin Pavlović).[1] [2] Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. U Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Verom Dedijer. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat – „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada preminuo od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, oženio se po drugi put sa Slovenkom Verom Križman i sa njom dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1958) i Branko (poginuo 1966), su tragično preminula i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi.

Description Reč je o portretu 25 najvećih tajnih agenata koji su poslednjih 300 godina radili u korist države i srpskog naroda.

Opis proizvoda SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

U dobrom stanju! PUTEVI SRPSKOG BAROKA , Dejan Medaković , Nolit Beograd 1971 , tvrd povez, zaštitni omot , zlatotisak, bogato ilustrovano crno belim fotografijama , ćirilica, 322 strane Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

Od deformacije SDB do MASPOKA i liberalizma - Zdravko Vuković Moji stenografski zapisi 1966 - 1972. godine SADRŽAJ Povodom Mojih stenografskih zapisa GODINA 1966 I- Aleksandar Ranković o srpskom nacionalizmu II- Četvrti plenum CK SKJ na Brionima- veliko iznenađenje III- Posle Brionskog plenuma IV- Razgovor direktora Radio-televizije Beograd sa Titom V- Razgovor predstavnika Radio-televizije Beograd sa Kardeljom VI- Svet o događajima u Jugoslaviji VII- Odjeci Brionskog plenama i nedoumice GODINA 1967 I- Delegacija Kosmeta kod Tita II- Predstavnici Kometa kod Kardeljaa III- Štampa i privredna reforma IV- Društvena i politička previranja u zemlji V- Izraelsko-egipatski rat i Jugoslavija VI- Pred težom fazom reforme VII- Spoljnopolitičke informacije VIII- Da li je u kulturi moguć nacionalan sistem samoupravljanja CODINA 1968 I- Pogledi na političke prilike u zemlji II- Iz domena međunarodnih odnosa III- Teškoće u zemlji se gomilaju, problemi se ne rešavaju IV- Događaji u Čehoslovačkoj i reagovanja socjalistikih zemalja V- Stanje zemlji se komplikuje VI- Studentske demonstracije uzbudile čitavu jugoslovensku javnost VII- `Smernice` i Titovo istupanje na televiziji VIII- Vladimir Bakarić i Petar Stambolić u Radio televiziji Beograd IX- Zbivanja u Čehoslovačkoj X- Intervencija u Čehoslovačkoj uznemirila svet XI- Posle sovjetsko-čehoslovačkog sporazuma XII- Događaji u zemlji u senci međunarodnih zbivanja XIII- Prepiska Brežnjev-Tito XIV- Demonstracije na Kosovu XV- Tri sata sa predsednikom Titim na Brionima GODINA 1969 I- Na Kosovu međunacionalni odnosi pogoršani II- Povodom IX kongresa SKJ III- Tito za konferenciju nesvrstanih IV- Iz spoljnopolitičkih informacija V- `Cestna afera` u Sloveniji VI- Aktuelnosti na domaćoj političkoj sceni VII- Kardelj o unutrašnjoj i spoljnoj politici GODINA 1970 I- X sednica CK SK Hrvatske - burna reagovanja II- Plenum CK SK Srbije o međunarodnoj situaciji III_ Povodom trodnevne sednice Izvršnog biroa IV- U SKJ velike razlike u gledanju na razvoj društva V- Mitja Ribičič loše primljen u Moskvi VI- Razlike u gledanjima na promene u sistemu VII- Tito razgovarao sa predstavnicima Srbije VIII- Iz spoljnopolitičkih informacija IX- Teški razgovori između delegacija SFRJ i Bugarske X- Srbija utvrđuje svoj identitet XI- Položaj Jugoslavije u Evropi XII- Izvršni komitet CK Hrvatske kritikuje štampu GODINA 1971 I- Rasprave o ustavnom položaju pokrajina II- Rasprave o ustavnim amandmanima III- III konferencija SKS o političkom sistemu IV- Izvršni biro o radu obaveštajnih službi V- Politički faktori Srbije o stenogramu Izvršnog biroa VI- Demanti tvrdnji o zaveri protiv rukovodstva Hrvatske VII- Tito sumnjiči Mijalka Todorovića VIII- Pogoršanje sovjetsko-jugoslovenskih odnosa IX- Titov razgovor sa generalima. X- Iz prepiske Brežnjev-Tito XI- Konfrontacije i previranja u Hrvatskoj XII- Razgovori Brežnjev-Tito u Beogradu XIII- Pogoršanje političke situacije XIV Štrajk studenata u Zagrebu XV- XXI sednica Predsedništva SKJ u Karađorđevu XVI- Titovi razgovori sa Izvršnim komitetom CK SK Hrvatske u noći uoči XXI sednice XVII- Ostavke u CK SK Hrvatske XVIII- Posle raspleta u Hrvatskoj GODINA 1972. I- Odjeci XXI sednice II- Počinju razmimoilaženja među rukovodećim ljudima Srbije III- Titov razgovor sa rukovodećim ljudima Srbije IV- U Hrvatskoj raščišćavnje, u Srbiji zaplitanje V- Politički i državni vrh Srbije o razlikama VI- Pokušaji da se razlike prevaziđu VII Titov razgovor sa političkim aktivom Srbije VIII- Smena u CK SK Srbije Izdavač: Narodna knjiga, Beograd Godina: 1989 Tvrdi povez sa omotom Broj strana: 745 Biblioteka: Memoari, dnevnici, sećanja Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 1200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Rukopis Ivana Ristića o diplomatskom delovanju Milana Rakića u Sofiji nastao je kao rezultat njegovog iscrpnog istraživanja jugoslovensko-bugarskih odnosa u prvoj deceniji posle Prvog svetskog rata. Rakićev boravak u Sofiji s razlogom je kod savremenika smatran za jedan od najsloženijih diplomatskih zadataka. Temeljno poznavanje domaće i strane arhivske građe, srpske i bugarske istoriografije, omogućilo je autoru da ukaže na složene okolnosti u kojima je Milan Rakić, pesnik i diplomata, neposredno po okončanju rata u kojem su se Srbi i Bugari nalazili na suprotnim stranama, radio na sređivanju odnosa dve države. Pored sažete književne i diplomatske biografije Rakića, posebna pažnja poklonjena je njegovim analizama prilika u Sofiji, kontaktima sa bugarskim političarima i političkim previranjima u Bugarskoj početkom 1920-ih godina. Sačuvana diplomatska korespondencija Milana Rakića iz Sofije, koju je Ivan Ristić sakupio i stručno obradio, čini osnovni deo knjige, važan je i zanimljiv doprinos, kako našoj političkoj istoriji međuratnog perioda, jugoslovensko – bugarskih odnosa, tako i poznavanju delovanja pesnika, kao savesnog, izuzetno posvećenog i obrazovanog diplomate, u složenim prilikama kakve su vladale u odnosima Kraljevine SHS i Bugarske.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pero Čimbur (Knin, 1930. - Zagreb, 4. februara 2002.) je bio hrvatski novinar i književnik. U Kninu je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je književnost na zagrebačkom Filozofskom fakultetu, a od 1957. do umirovljenja 1992. radio je na Hrvatskom radiju. Pisao je dječju literaturu, putopise, eseje i scenarije, a posebnu pozornost svratio je svojim knjigama o fenomenu mucanja inspiriranim vlastitim traumatskim iskustvom. Posebno je volio heraldiku, kreiravši više grbova za općine i gradove, te zaštitnih znakova za razne ustanove. Sudjelovao je na nekoliko skupnih izložaba, a samostalno je izlagao u Karlovcu, Zagrebu i Crikvenici. Dobitnik je nagrade Društva novinara Hrvatske (1961.), nagrade za esej časopisa »Žena« (1976.), nagrada »Školske knjige« (1983., 1988. i 1990.) za djela znanstveno-popularnog ili znanstveno-fantastičnog sadržaja, te nagrade beogradskih Večernjih novosti za feljton »Sve naše zastave« (1989.). Objavio je više knjiga, među kojima, »Iz putne torbe«, »Marko na Bemixu«, »Brod nad kojim nisu letjeli galebovi«, »Lady Machbet IV«, »Kako sam izliječio Pppetra«, »Zbogom mucanje« te knjige o Domovinskom ratu »E, moj sine« i »Vior«.

Nova knjiga Glavaš : kronika jedne destrukcije - Drago Hedl Izdavač: Samizdat Godina izdanja: 2013 Broj strana: 294 Format: 22 cm Povez: Broširani Knjiga dugogodišnjeg novinara “ Feral Tribunea” Drage Hedla “Glavaš – Kronika jedne destrukcije” kruna je višegodišnjeg istraživanja ratnih zločina koje su hrvatske snage počinile nad Srbima u Osijeku. Predstavlja dvodecenijski izuzetno naporan, i na momente po život opasan istraživački novinarski rad. Drago Hedl je veći deo svog profesionalnog rada posvetio otkrivanju ratnih zločina u Osijeku, a 18 godina posle prvih tekstova, glavni junak njegovih priča konačno je smešten iza rešetaka. Drugi junak, Tomislav Merčep, nalazi se u istražnom zatvoru zbog ubistva 43 civila, a Vladimira Šeksa, koji im je bio u zapovednom lancu, pominje Amnesty International. Pravi glavni junak ove knjige nije Branimir Glavaš nego njen autor, mada on taj status nikad ne bi prihvatio. Drago Hedl je samostanskom predanošću radio svoj posao i beležio svako zločinstvo, svaki relevantan podatak. Neustrašivo i strpljivo, slažući raskošni mozaik tog destruktivnog političkog opusa, ovaj tihi junak je, zanemarujući mač nad sopstvenom glavom, ispisao možda najveći spomenik hrvatskom angažovanom novinarstvu ikada. L2

VLADIMIR DEDIJER VATIKAN I JASENOVAC Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Владимир Владо Дедијер (Београд, 4. фебруар 1914 — Бостон, 30. новембар 1990) био је академик, историчар, публициста новинар и учесник Народноослободилачке борбе. Биографија Владо је рођен 4. фебруара 1914. године. Отац му је био Јевто Дедијер,[1] а старији брат Стеван Дедијер. Детињство и младост проводи у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Уписује Правни факултет у Београду, када због немаштине и немогућности да плаћа студије почиње да ради као дописник из земље, а касније и света за „Политику“. Био је члан КПЈ и радио је у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Јосипа Броза Тита по доласку у Београд 1941. године. У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство. Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу. После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије. После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој дневник, који је после рата објављен. У Београду се по други пут оженио, овога пута Вером Дедијер. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“. За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“. Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године.[1] На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Иво Политео, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку. Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године. После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других. Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године. После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу. Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941—1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла смрт. Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, сахрањена је 21. децембра 1990. године у Љубљани. Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941—1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав. Носилац је Партизанске споменице 1941, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви. Породица Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету и први асистент истакнутог српског географа Јована Цвијића. Поред Владе он је имао још два сина, Боривоја-Бору и Стевана, који је био нуклеарни физичар и социјални теоретичар и који је од 1961. године живео у Шведској. Владо Дедијер се два пута женио. Први пут лекарком Олгом Поповић из Земуна и са њом је у годинама уочи Другог светског рата добио ћерку Милицу. У току рата, она је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије и погинула је јуна 1943. године за време битке на Сутјесци. После делимичног ослобођења земље, 1944. године, оженио се по други пут Словенком Вером Крижман и са њом добио ћерку Бојану и синове Боривоја-Бору, Бранимира-Бранка и Марка. Његова два сина Боривоје (умро 1958) и Бранко (погинуо 1966), су трагично преминула и он је сахрањен поред њих у Љубљани. Библиографија Од његових многобројних књига, најважније су следеће:[2] Дневник 1941—1945, Београд I 1945, Београд II 1946, Београд III 1950 (друго издање 1951.) Партизанске штампарије, Београд, 1945. Белешке из Америке, Београд 1951. Париска мировна конференција, Београд, 1947. и Загреб 1948. Југословенско-албански односи (1939—1948), Београд 1949. Дневник 1941—1945 (II издање, Београд, 1951. Сарајево 1914. године, Београд, 1966. Тито говори, Њујорк, 1953. Тито против Москве, Милано, 1953. Јосип Броз Тито, Прилози за биографију, Љубљана 1953, Београд 1953, и 1972, Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969. Љубљана 1969, Београд 1978. Историја Југославије (заједно са Иваном Божићем, Милорадом Екмечићем и Симом Ћирковићем), Београд, 1972. Једна војна конвенција: Есеји развитка међународног права, Лондон, 1974. Интересне сфере, Београд 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 1, Ријека, 1980. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 2, Ријека, 1981. Пут за Сарајево, Загреб, 1983. Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 3, Београд, 1984. Вољена земља, Лондон, 1985. Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad. Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta. Геноцид над Муслиманима, Љубљана, 1990. Дедијер, Владимир; Милетић, Антун (1991). Против заборава и табуа: Јасеновац 1941-1991. Сарајево-Београд: Прогрес, Удружење за истраживање геноцида и ратних злочина.

Odlicno stanje USPON I PAD TRECEG REICHA 2 - WILLIAM L. SHIRER Put u rat Znanje, 1977 485 str. Tom 2 Drugi tom Knjiga je zasebna celina inače je deo kompleta u 4 knjige Iako je od njenog prvog pojavljivanja prošlo više od pedeset godina, Širerovo delo i dalje predstavlja referentno štivo i najbolji prikaz nastanka i sloma Trećeg rajha, zamišljenog da traje hiljadama, a okončanog nakon samo dvanaest godina, krcatih kataklizmičnim nizom dešavanja koja su bezmalo survala u ponor čitavu zapadnu civilizaciju. Širer je zapravo živeo i radio kao reporter u nacističkoj Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka, imao je pristup tajnim nemačkim arhivima koje su Saveznici pronašli nedirnute (oko 485 tona dokumenata u vidu velikog broja dnevnika, telefonskih transkripta i ostalih spisa), a takođe je prisustvovao suđenjima u Nirnbergu. Zato njegov autoritativni pregled godina 1933–1945, kada su nacisti pod vođstvom svog Firera vladali Nemačkom, organizovali Holokaust, gurnuli svet u ludilo Drugog svetskog rata i zauvek izmenili tok moderne istorije i izgled Evrope, predstavlja monumentalnu studiju najstravičnijih trenutaka naše civilizacije. Vilijam Sirer rajha treci rajh hitlerova nemacka nacisti ss divizije drugi svetski rat himler