Istrajavanje Gorazdevca Priredili Blagoje Radunovic, Milijanko Portic, Ljubomir Grujic Udruzenje `Zavicaj`, Gorazdevac, ogranak u Beogradu, 2006. Mek povez, 169 strana, ilustrovano. Istorija Gorazdevca i tog dela Metohije. Goraždevac (alb. Gorazhdec) je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Peć. Administrativno pripada Kosovu i Metohiji, odnosno Pećkom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 570 stanovnika.[a] Geografija Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji. U naselju se nalazi i sedište SO Peć i Pećkog okruga izmešteno posle rata u pokrajini 1999. godine. Do 1999. godine postojala je i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu KFOR-u. Ali od 2008. ostala je pusta kada su se vojnici KFOR-a premestili u najveću bazu u Pećkom okrugu u Belom Polju. U selu sada se nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara. Nalazi se i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska Škola (takođe izmeštene iz Peći), Pošta (pod upravom privremenih vlasti iz Prištine), policijska stanica (u kojoj se nalaze policajci KPS). Istorija Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine zabeleženo je da u selu ima 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od strane Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece dok su se kupala na improvizovanoj plaži reke Bistrice.[1] Počinioci zločina nisu pronađeni.[2] Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015.[3] U selu postoje nekoliko izvora pijaće vode, spomenik stradalima u ratu na Kosovu, i deci kojoj je presečena mladost na Bistrici. Stanovništvo Prema popisu iz 1981. godine mesto je bilo većinski naseljeno Srbima. Nakon rata 1999. godine većina Srba nije napuštala Goraždevac. Etnički sastav prema popisu iz 1981.[4]‍ Srbi 1.038 72,1% Crnogorci 124 8,6% Albanci 113 7,8% Romi 65 4,5% Muslimani 60 4,2% Jugosloveni 38 2,6% Ukupno: 1.440 Etnički sastav prema popisu iz 2011.[5]‍ Srbi 255 44,7% Albanci 148 25,9% Romi 80 14% Egipćani 59 10,3% Bošnjaci 26 4,6% Ukupno: 570 Broj stanovnika na popisima: Demografija[6] Godina Stanovnika 1948. 889 1953. 1.012 1961. 1.235 1971. 1.411 1981. 1.440 1991. 1.690 Kultura Crkva brvnara Svetog Jeremije U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova crkva, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“ u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela sv. prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Istog dana litije kruže selom pevajući pesme o postojbini svog naroda. U Goraždevcu od 2000. godine funkcioniše jedini srpski medij u Metohiji koji predstavlja centar okupljanja mladih i informiše srpsko stanovništvo. Zahvaljujući KOSMA mreži i ostalih medijskih partnera radio Goraždevac plasira informacije iz ovog kraja i u ostale delove Srbije i regiona. Sport FK Omladinac je osnovan 1966. Klub je funkcionisao sve do 1999, a nastavio je sa radom 2008. godine. Najveći uspesi kluba su šesnaestine kupa SFR Jugoslavije gde je izgubio od FK Borac Čačak rezultatom 2:1 utakmici u Goraždevcu i učešće u trećoj državnoj ligi. tags: kosovo, metohija, pec, enklava...

Милан Булајић: УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА 4 Издавач: РАД, Београд, 1989.год. Тврди повез, заштитни омот, 693 стране (657-1350), илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама. `Др Милан Булајић (Вилуси, код Никшића, 6. септембар 1928 — Београд, 29. новембар 2009) био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић био је покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са проф. др. Бернардом Клајном организатор Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. године. У својству стручњака за геноцид је учествовао на суђењима хрватским и њемачким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата, те на суђењима хрватским усташким организацијама и појединцима за тероризам почињен против Југославије у иностранству у периоду између 1945—1992. године. Рођен је 6. септембра 1928. године у угледној српској породици у Вилусима код Никшића. Његов отац Крсто био је образовни радник, а његов ђед Тодор био је барјактар у војсци Црне Горе, а касније и народни посланик. Као дјечак од само 13 година, Милан Булајић одлази у партизане 1941. године (првоборац, носилац партизанске споменице), а до краја Другог свјетског рата стиче чин капетана. Дипломирао је 1951. године на Правном факултету у Београду, а магистрирао на тадашњој Новинарско-дипломатској школи 1952. године, као најбољи студент. Одбраном своје докторске тезе „Право на самоопредјељење“, 1953. године стиче звање доктора „Међународног права и дипломатске историје“. Најзначајнији сегмент његовог интересовања био је истраживање геноцида са аспекта међународног права. Др Милан Булајић је у периоду између 1949—1987. године, пуних 38 година провео радећи у Министарству иностраних послова Југославије. Између осталог, радио је као главни секретар при представништву Југославије у Вашингтону, Сједињене Америчке Државе, и као изасланик Министарства иностраних послова Југославије при представништву Југославије у Џакарти, Индонезија. Пензионисан је 1987. године као главни правни савјетник за међународне односе у Министарству иностраних послова Југославије. Био је носилац многобројних домаћих и међународних признања. Преминуо је у 81. години живота на Војномедицинској академији у Београду у недељу 29. новембра 2009. године. Сахрањен је у свом родном мјесту Вилуси код Никшића у суботу 5. децембра 2009. године. Др Милан Булајић је читав свој радни и животни вијек посветио истраживању и проучавању феномена геноцида са домаћег и међународног аспекта, првенствено усташког геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Његов рад је тежио историографском биљежењу истине о дешавањима у Другом свјетском рату на подручју НДХ, са циљем чувања од заборава да се зло таквих размјера више никад не понови и не заборави, те у циљу јавног објављивања и привођења усташких ратних злочинаца пред лице правде. Појавио се у јавности када су малобројне преживјеле жртве усташког геноцида у НДХ биле још живе, те је са тог гледишта његово деценијско истраживање геноцида својеврсно и неизмјерно важно за историју. Иза себе је оставио велики архив грађе о геноциду у НДХ сакупљене током више од пола вијека рада. Као дипломатски представник и заступник Југославије и њених институција, те као стручњак за геноцид, учествовао је на суђењима хрватским и њемачким нацистичким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата: Др Милан Булајић је био представник Југославије у својству посматрача пред судом у Лос Анђелесу, Јужна Калифорнија, 1958. године, у процесу који је покренула Југославија за изручење бившег нацистичко-усташког министра унутрашњих послова НДХ, усташког ратног злочинца Андрије Артуковића. Као (лат. Amicus curiae - „пријатељ суда“ - независна страна која помаже својим стручним знањем у процесу) учествовао је на суђењу нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману 1961. године у Јерусалиму. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за напад на Југословенску војну мисију у Западном Берлину, Западна Њемачка 1970. године. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за убиство Владимира Роловића амбасадора Југославије у Стокхолму 1971. године. Као посматрач САНУ учествовао је на суђењу усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтјева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, усташком ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године.`

Милан Булајић: УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА 3 Издавач: РАД, Београд, 1978.год. Тврди повез, заштитни омот, 656 страна, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама. `Др Милан Булајић (Вилуси, код Никшића, 6. септембар 1928 — Београд, 29. новембар 2009) био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић био је покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са проф. др. Бернардом Клајном организатор Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. године. У својству стручњака за геноцид је учествовао на суђењима хрватским и њемачким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата, те на суђењима хрватским усташким организацијама и појединцима за тероризам почињен против Југославије у иностранству у периоду између 1945—1992. године. Рођен је 6. септембра 1928. године у угледној српској породици у Вилусима код Никшића. Његов отац Крсто био је образовни радник, а његов ђед Тодор био је барјактар у војсци Црне Горе, а касније и народни посланик. Као дјечак од само 13 година, Милан Булајић одлази у партизане 1941. године (првоборац, носилац партизанске споменице), а до краја Другог свјетског рата стиче чин капетана. Дипломирао је 1951. године на Правном факултету у Београду, а магистрирао на тадашњој Новинарско-дипломатској школи 1952. године, као најбољи студент. Одбраном своје докторске тезе „Право на самоопредјељење“, 1953. године стиче звање доктора „Међународног права и дипломатске историје“. Најзначајнији сегмент његовог интересовања био је истраживање геноцида са аспекта међународног права. Др Милан Булајић је у периоду између 1949—1987. године, пуних 38 година провео радећи у Министарству иностраних послова Југославије. Између осталог, радио је као главни секретар при представништву Југославије у Вашингтону, Сједињене Америчке Државе, и као изасланик Министарства иностраних послова Југославије при представништву Југославије у Џакарти, Индонезија. Пензионисан је 1987. године као главни правни савјетник за међународне односе у Министарству иностраних послова Југославије. Био је носилац многобројних домаћих и међународних признања. Преминуо је у 81. години живота на Војномедицинској академији у Београду у недељу 29. новембра 2009. године. Сахрањен је у свом родном мјесту Вилуси код Никшића у суботу 5. децембра 2009. године. Истраживање геноцида Др Милан Булајић је читав свој радни и животни вијек посветио истраживању и проучавању феномена геноцида са домаћег и међународног аспекта, првенствено усташког геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Његов рад је тежио историографском биљежењу истине о дешавањима у Другом свјетском рату на подручју НДХ, са циљем чувања од заборава да се зло таквих размјера више никад не понови и не заборави, те у циљу јавног објављивања и привођења усташких ратних злочинаца пред лице правде. Појавио се у јавности када су малобројне преживјеле жртве усташког геноцида у НДХ биле још живе, те је са тог гледишта његово деценијско истраживање геноцида својеврсно и неизмјерно важно за историју. Иза себе је оставио велики архив грађе о геноциду у НДХ сакупљене током више од пола вијека рада. Суђења ратним злочинцима Као дипломатски представник и заступник Југославије и њених институција, те као стручњак за геноцид, учествовао је на суђењима хрватским и њемачким нацистичким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата: Др Милан Булајић је био представник Југославије у својству посматрача пред судом у Лос Анђелесу, Јужна Калифорнија, 1958. године, у процесу који је покренула Југославија за изручење бившег нацистичко-усташког министра унутрашњих послова НДХ, усташког ратног злочинца Андрије Артуковића. Као (лат. Amicus curiae - „пријатељ суда“ - независна страна која помаже својим стручним знањем у процесу) учествовао је на суђењу нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману 1961. године у Јерусалиму. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за напад на Југословенску војну мисију у Западном Берлину, Западна Њемачка 1970. године. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за убиство Владимира Роловића амбасадора Југославије у Стокхолму 1971. године . Као посматрач САНУ учествовао је на суђењу усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтјева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, усташком ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године.

U dobrom stanju! ISTORIJA SRBA I - II Slovo ljubve Beograd 1978 Tvrd povez, kožni povez sa zlatotiskom , 2 knjige , preko 1100 strana, Prva knjiga: Politička istorija do 1537 godine Druga knjiga: Kulturna istorija Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 — Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[2][3] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[4], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma.[5], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[6] Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo,[7] posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao.... Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ukezecila se malo zbog losijeg polozaja na polici, nista starsno! Radoš Ljušić (Istok, 22. novembar 1949) srpski je istoričar i univerzitetski profesor na katedri za istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. U više navrata je bio direktor Zavoda za udžbenike i direktor Službenog glasnika. Autor je mnogobrojnih udžbenika i knjiga za istoriju, koju koriste đaci u osnovnom i u srednjem obrazovanju, gde se izučava i obrađuje predmet i oblast istorija. Biografija Radoš Ljušić je rođen 22. novembra 1949. godine u Istoku (Metohija). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u mestu rođenja, a studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (15. februar 1974). Studije istorije prekinuo je na šest meseci radi učenja francuskog jezika u Parizu. Od 1975. godine radi na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na odsluženju vojnog roka bio je 1976–1977. godine. Magistrirao je 1978. godine na temi „Namesništvo prve vlade kneza Mihaila (1839–1840)“. Doktorsku disertaciju „Kneževina Srbija (1830–1839)“ odbranio je 1984. godine. Izabran je u zvanje docenta 1985, vanrednog profesora 1990, a redovnog 1996. godine. Profesor je na Katedri za Nacionalnu istoriju u Novom veku (preimenovana u Katedra za srpsku istoriju u Novom veku). Bio je predsednik Društva istoričara Srbije (1985 – 1996), bio je, i sada je član redakcija nekoliko istorijskih časopisa (Istorijski glasnik, Istorijski časopis, Viminacijum, Glasnik međuopštinskog istorijskog arhiva Valjeva), glavni i odgovorni urednik je časopisa Srpske studije, zatim član Odbora za proučavanje Srpske revolucije i Odbora za 19. vek SANU. Bio je urednik biblioteke Srpski memoari u SKZ i Srpskog biografskog leksikona Matice srpske. Kao direktor Zavoda za udžbenike osmislio je i uredio Školsko sveznanje (2007), Enciklopediju srpskog naroda (2008), biblioteku u kojoj su objavljene knjige: Drina, Morava, Fruška gora, Vlade Srbije, i u Službenom glasniku knjiga – Rudnik (iako to u impresumu ne piše) i Zavodovu biblioteku „Biografije“. Osnovao je sa Aleksandrom Ljušić izdavačku kuću „Freska“ koja se bavila izdavanjem udžbenika iz istorije, geografije i veronauke (2009–2014) i istoriografskom literaturom. Osnovao je sa svojim postdiplomcima, doktorantima i kolegama nevladine organizacije: Udruženje za proučavanje srpske povesnice (1997) i Centar za Srpske studije. Udruženje za srpsku povesnicu publikovao je zbornike radova: Srpske političke generacije (1788–1918), Beograd 1998; Pero i povest. Srpsko društvo u sećanjima, Beograd 1999. i Pismo, Beograd 2001. i knjigu Ane Stolić, Kraljica Draga, Beograd 2000. Centar za srpske studije objavljuje časopis Srpske studije od 2010. godine i organizuje akreditovani seminar za nastavnike i profesore istorije svake godine pod nazivom – Svetosavski dan istoričara od 2011. godine. Kao upravnik ovih nevladinih organizacija osmišljavao je njihov program i rad. Bio je upravnik Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta (1999–2001), direktor Zavoda za udžbenike (2004–2008) i v. d. direktor Službenog glasnika (2013–2014). Bio je član komisije koja je uradila nacrt Zakona o državnim znamenjima (njegov je predlog da Sretenje gospodnje 1804. godine bude državni praznik kao i prihvatanje zastave i grba Kraljevine Srbije, 2002) i pisac nacrta zakona o Srpskoj enciklopediji, sa Vasilijem Krestićem i Čedomirom Popovim (2005). Bio je predsednik UO Institut za savremenu istoriju (2004–2010), i Predsednik skupštine Prosvetnog pregleda (2015). Za diplomski rad „Srbija u revoluciji 1848. godine“ dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za stručne radove studenata, za knjigu Vožd Karađorđe Nagradu za nauku Vukove zadužbine (1993) i nagradu „Vladimir Ćorović“ (2004), a za Knjigu o Načertaniju Oktobarsku nagradu grada Beograda (1994). Zlatnu značku dodelila mu je Kulturno–prosvetna zajednica Srbije (1990), Zlatan beočug Kulturno-prosvetna zajednica Beograda (2000), a nosilac je Srebrnog ordena sv. Sveštenomučenika Petra Dabrobosanskog Dabro-bosanske mitropolije (2004), Ordena svetog Save drugog stepena Srpske pravoslavne crkve (2006), Zlatne plakete i Zahvalnice „Takovski ustanak“ SO Gornji Milanovac (1995), Sretenjske povelje Srpske samouprave, kluba i instituta Srba u Budimpešti (2015), Vidovdanske povelje Odbora za obeležavanje šest vekova Kosovske bitke (1989), Povelja: Zadužbine Nikola Pašić, Zaječar (1995), Radio Beograda 2 (2008), SO Titovo Užice, i Zahvalnica: Istorijskog muzeja Srbije (1994), Studenice Hvostanske (1995), Kola srpskih sestara (1997), Manastira Đurđevi stupovi. Radoš Ljušić je jedan od osnivača Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS) – član Izvršnog odbora i Saveta ove političke organizacije (1992). Dužnost narodnog poslanika obavljao je 2004. godine kao član Demokratske stranke Srbije i bio predsednik skupštinskog Odbora za prosvetu. Bio je član Republičkog saveta za visokoškolsko obrazovanje (2004–2007). Jedan je od osnivača Srpske napredne stranke, član Predsedništva (2008–2013) i Glavnog odbora stranke (2008). Radoš Ljušić bavi se istorijom srpskog naroda u 19. i 20. veku. Istorija srpske drzavnosti - Rados Ljusic, Srbija i Crna Gora

SADRŽAJ ZASTAVE 1871-1875: Triva Militar Naslov Sadržaj Zastave : 1871-1875 / Triva Militar ; u redakciji Duška Vrtunskog Vrsta građe bibliografija Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1985 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 381 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vrtunski, Duško, 1936-2002 = Vrtunski, Duško, 1936-2002 Zbirka Bibliografije / Matica srpska, Rukopisno odeljenje ISBN (Pl.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 5-7: Predgovor / Duško Vrtunski Registri. Predmetne odrednice Zastava (list) -- Bibliografije -- 1871-1875 Zastava je bila politički list Srba u Vojvodini koji je izlazio u periodu od 1866. do 1929. godine. Pokrenuo ga je i uređivao Svetozar Miletić, vođa srpskog narodnog pokreta u Vojvodini. Prvi broj izašao je u Pešti 9/21. februara 1866. Do maja 1867. objavljeno je 45 brojeva. List od juna 1867. nastavlja da izlazi u Novom Sadu. Prvobitno izlazio dva puta, pa tri i četiri puta nedeljno, a od 1900. svaki dan sem ponedeljka i dana nakon praznika. Sve do 1884. i pokretanja Srbobrana bio i glasilo Srba u Hrvatskoj. Od septembra 1904. bio je jedini srpski list koji je imao dva izdanja - večernje i jutarnje. Tokom Prvog svetskog rata je zabranjen od austrougarskih vlasti, a njegov upravnik Jaša Tomić je zatvoren i osuđen za veleizdaju. Nakon rata nastavlja redovno da izlazi kao dnevnik počevši od 1/14. januara 1919. godine. Nakon zavođenja Šestojanuarske diktature 1929. godine Zastava prestala da izlazi. List se zalagao za nacionalnu ravnopravnost u Austrougarskoj, za ujedinjenje i oslobođenje Srba (kako od austrijske, tako i od turske vlasti), kao i za stvaranje nezavisnih balkanskih država. Bio kritički nastrojen prema onim elementima srpskog građanstva sklonog potčinjavanju Pešti, ali i prema crkvenoj hijerarhiji kada nije radila u interesu naroda. Svetozar Miletić je zbog tekstova objavljenih u Zastavi 1870. osuđen na godinu dana, a 1876. na četiri godine zatvora. Kada je u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci 1887. došlo do rascepa na radikalno i liberalno krilo, Zastava je postala list Srpske narodne radikalne stranke, dok je Branik zastupao stavove Srpske narodne liberalne stranke. Trvenja između dva lista kulminirala su ubistvom Miše Dimitrijevića od strane Jaše Tomića. Nakon prisajedinjenja Vojvodine Srbiji 1918. godine Zastava je kritikovala centralizaciju Kraljevine SHS i zanemarivanje interesa Vojvodine. Uglavnom je vezivana za sitno srpsko građanstvo u Austrougarskoj: sitne zanatlije, trgovce i seljake, niže službenike... Poznati odgovorni urednici, sem Svetozara Miletića, bili su Miša Dimitrijević, Jaša Tomić, Laza Nančić i Jovan Paču. Odlično očuvana knjiga. md

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Francuska revolucija (1789.—1799.) je bila važan deo istorije Francuske, Evrope i zapadne civilizacije. Tokom tog perioda, republika je zamenila apsolutističku monarhiju, a Rimokatolička crkva je bila primorana da izvrši radikalnu reorganizaciju. Dok je Francuska oscilovala između republike i carstva 75 godina nakon što je Prva republika pala posle državnog udara, revolucija se smatra glavnom prekretnicom u istoriji zapadne demokratije - od vremena apsolutizma i aristokratije do doba građanstva kao glavne političke snage. Albert Marius Soboul (27. travnja 1914. - 11. rujna 1982.) bio je povjesničar francuskog revolucionarnog i napoleonskog razdoblja. Profesor na Sorbonni, bio je predsjedavajući Povijesti Francuske revolucije i autor brojnih utjecajnih djela iz povijesti i povijesnih interpretacija. Za života je bio međunarodno priznat kao najistaknutiji francuski autoritet revolucionarnog doba. Rani život Soboul je rođen u Ammi Moussa, francuski Alžir, u proljeće 1914. [1] Njegov otac, tekstilni radnik, poginuo je kasnije te iste godine na fronti u Prvom svjetskom ratu. On i njegova starija sestra Gisèle prvo su odrasli u ruralnoj zajednici u Ardècheu u južnoj Francuskoj prije nego što su se s majkom preselili natrag u Alžir. Kad je i ona umrla 1922. godine, djeca su poslana na odgoj teti Marie u Nîmes.[2][3] Obrazovanje Dječja teta bila je učiteljica u osnovnoj školi i pod njezinom skrbi Soboul je procvjetao u svom obrazovanju u liceju u Nîmesu (1924. – 1931.). Bio je jedinstveno inspiriran pedagogom Jeanom Morini-Combyjem, koji je i sam bio objavljeni povjesničar revolucije.[4] Soboul je bio izvrstan u svojim studijama i razvio je doživotnu strast prema povijesti i filozofiji.[2] Nakon Nîmesa, Soboul je studirao godinu dana na sveučilištu u Montpellieru, a zatim je prebačen u Lycée Louis-le-Grand u Parizu. Objavio je svoje prvo djelo iz povijesti, ispitivanje ideja revolucionarnog vođe Saint-Justa, [2] koji je izvorno pripisan pseudonimu, Pierre Derocles. [5] [6] Soboul je 1938. završio studij povijesti i geografije.[1] Karijera Pozvan u vojnu službu iste godine, Soboul je služio u konjskom topništvu prije nego što je demobiliziran 1940. Već je postao član Francuske komunističke partije i ostao joj je predan tijekom njemačke okupacije.[3] Dobio je mjesto učitelja u liceju u Montpellieru, ali ga je vichyjevski režim otpustio 1942. zbog podupiranja aktivnosti Pokreta otpora.[3] Soboul je proveo ostatak ratnih godina baveći se povijesnim istraživanjem pod vodstvom Georgesa Henrija Rivièrea za Musée national des Arts et Traditions Populaires u Parizu.[3] Nakon završetka rata, Soboul se ponovno vratio u Montpellier da predaje, zatim se preselio u Lycée Marcelin Berthelot i konačno Lycée Henri-IV. Postao je blizak prijatelj s eminentnim povjesničarom Georgesom Lefebvreom i pod njegovim je vodstvom napisao svoju doktorsku disertaciju na 1100 stranica o revolucionarnim sans-culottes, Pariški Sans-culottes u godini II.[3] Soboul je kasnije unaprijeđen na Sveučilište Clermont-Ferrand.[3] Nakon desetljeća borbene akademske prisutnosti i plodnog autora, 1967. godine postavljen je za predstojnika Povijesti Francuske revolucije na Sorbonni. [3][7] Radio je i kao urednik Annales historiques de la Rèvolution française i često je držao predavanja diljem svijeta, stekavši reputaciju `vodećeg francuskog autoriteta za revoluciju`.[3] U svojim spisima Soboul je promicao koncept sveobuhvatne klasne borbe kao temelja revolucije.[3] Prenio je mnoga središnja stajališta ranijih povjesničara poput Françoisa Victora Alphonsea Aularda i Alberta Mathieza[1], a njegov opsežan opus karakterizira jasan, nesputan stil pisanja i duboko detaljno istraživanje.[2] Uvijek je odbijao etiketiranje svog rada kao marksističkog ili komunističkog, opisujući sebe kao `dijela `klasične` i `znanstvene` škole historiografije koju predstavljaju Tocqueville, Jaurès i Lefebvre`.[3] Bez obzira na to, Soboul se i dalje smatra glavnim arhitektom marksističke škole povijesne analize.[8][9] Soboul je iznio marksističko tumačenje tvrdeći da je vladavina terora bila nužan odgovor na vanjske prijetnje (u smislu da druge zemlje idu u rat s Francuskom) i unutarnje prijetnje (izdajnika unutar Francuske koji prijete osujetiti revoluciju). U ovom tumačenju, Maximilien Robespierre i sans-culottes opravdano su branili revoluciju od njezinih neprijatelja. Soboulovo stajalište i cijeli marksistički model Francuske revolucije bili su pod žestokom kritikom od 1990-ih. François Furet i njegovi sljedbenici odbacili su Soboula i tvrdili da strane prijetnje nemaju mnogo veze s terorom.[10] Umjesto toga, ekstremno nasilje bilo je sastavni dio intenzivne ideološke predanosti revolucionara - bilo je neizbježno i nužno za njih da postignu svoje utopijske ciljeve da ubiju svoje protivnike. Drugi pak, poput Paula Hansona, zauzimaju srednju poziciju, prepoznajući važnost stranih neprijatelja i gledajući na teror kao na nepredviđenu pojavu koju je uzrokovala interakcija niza složenih događaja i vanjske prijetnje. Hanson kaže da teror nije bio svojstven ideologiji revolucije, ali da su ga okolnosti učinile nužnim.[11] Soboul je naglašavao važnost sans-culottes kao društvene klase, svojevrsnog proto-proletarijata koji je igrao središnju ulogu. To gledište je također oštro napadnuto od strane učenjaka koji kažu da sansculottes uopće nisu bile klasa. Doista, kao što jedan povjesničar ističe, Soboulov koncept sans-culottes nije koristio znanstvenici ni u jednom drugom razdoblju francuske povijesti.

Autor - osoba Blagojević, Miloš, 1930-2012 = Blagojević, Miloš, 1930-2012 Naslov Srbija u doba Nemanjića : od kneževine do carstva : 1168-1371 : ilustrovana hronika / Miloš Blagojević ; tekst uz slike i poglavlje Umetnost u doba Nemanjića Sreten Petković ; predgovor Sima Ćirković Vrsta građe knjiga odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca `Vajat` : `Beograd`, 1989 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis 283 str., [10] str. s geogr. kartama : ilustr. ; 27 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima M., 1929-2009 = Ćirković, Sima M., 1929-2009 Petković, Sreten Zbirka Hronike srpske ; ǂknj. ǂ1 (karton s omotom) Napomene Predgovor: str. 8-9 Bibliografija: str. 271 Registri. Predmetne odrednice Nemanjić (dinastija) -- 12-14v Srbija -- Istorija -- 1168-1371 Srbija u doba Nemanjića od kneževine do carstva 1168-1371 ilustrovana hronika Hronike Srpske, knjiga prva Dr. Miloš Blagojević, Dr. Sreten Petković, Dr Sima Ćirković Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca Vajat Beograd 1991, strana 283, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, ilustrovano Devet geografskih karata srednjovekovne Srbije u boji na kraju knjige (mali atlas Srbije u doba Nemanjića), veoma dobro očuvano Tags: Nemanjići Kneževina Kraljevina Carstvo Miloš Blagojević (Miletićevo, kod Plandišta, 17. oktobar 1930 – Beograd, 27. jun 2012) bio je srpski istoričar, član SANU. Bavio se proučavanjem srpske istorije srednjeg veka, sa težištem na proučavanju istorijske geografije i društveno-ekonomskih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Gimnaziju je pohađao u Vršcu a Vojno pomorsku akademiju u Splitu završio je 1951. godine. Oktobra iste godine uhapšen je zbog navodne delatnosti po liniji Informbiroa i osuđen na šest godina strogog zatvora. Kaznu je izdržavao u koncentracionim logorima za oficire u Bileći i na Golom otoku. Kazna mu je smanjena za dve godine pa je sa Golog otoka pušten uslovno krajem 1955. godine. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Odeljenju za istoriju, diplomirao je 1960. godine sa srednjom ocenom 9,40 ali zbog pomenute kazne nije mu omogućeno da bude primljen za asistenta, niti da se odmah upiše na postdiplomske studije. Radio je dve godine u osnovnoj školi u Miletićevu, da bi 1962. godine postao asistent Istorijskog instituta SANU u Beogradu u kojem je radio do 1972. godine. Opredelio se da proučava srpsku srednjovekovnu istoriju, posebno privrednu i društvenu istoriju. Magistarski rad Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, odbranio je 1966. a doktorsku tezu Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji 1970. godine. Za naučnog saradnika Istorijskog instituta izabran je 1971, a za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, za predmet Istorijska geografija, 1972. Za vanrednog profesora izabran je 1977, a za redovnog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1983. godine. Kao nastavnik Filozofskog fakulteta učestvovao je u radu mnogih konisija kao član ili predsednik. U više saziva bio je član saveta fakulteta a od 1994. i predsednik Saveta. Školske 1994–1995. izabran je za šefa Katedre za nacionalnu istoriju srednjeg veka. Penzionisan je 1996. Naučni rad U toku svog naučno-istraživačkog rada objavio je više od 50 naučnih radova, ne računajući brojne priloge u enciklopedijama, istorijske karte, prikaze i članke u novinama. Najobimnija istraživanja je izvršio u oblasti poljoprivredne proizvodnje i agrarnih odnosa u srednjovekovnoj Srbiji. Rezultate do kojih je došao objavio je u studijama: Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji, Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji, Zakon sv. Simeona i sv. Save, kao i u nekoliko manjih članaka. U nastojanju da što vernije prikaže sistem obaveza i dažbina, bio je upućen da se pozabavi proučavanjem starih mera. Ogledao se u nekoliko mahova i na području diplomatike, utvrdivši ili ispravivši datiranje pojedinih povelja. Nekoliko manjih ili većih priloga objavio je iz istorijske geografije. Među njima posebno se izdvaja sintetičko delo: Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije. Učestvovao je u izradi velikih sinteza, kao što je Istorija srpskog naroda u izdanju Srpske književne zadruge i posebnih, namenjenih širokoj čitalačkoj publici: Srbija u doba Nemanjića, Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku. Poslednjih godina posvetio je veću pažnju doktrini srpske srednjovekovne državnosti i vladarskoj ideologiji. Kao rezultat ovih interesovanja nastali su radovi: Studenica-manastir zaštitnika srpske države, O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana, Arhiepiskop Sava-vožd otačastva. Važniji radovi Blagojević, Miloš (1965). „Srednjovekovni zabel”. Istorijski časopis. 14–15 (1963–1965): 1–17. Blagojević, Miloš (1966). „Planine i pašnjaci u srednjovekovnoj Srbiji (XIII i XIV vek)”. Istorijski glasnik. 2–3: 3–95. Blagojević, Miloš (1969). „Lukno po stonskoj meri”. Istorijski glasnik. 1: 41–50. Blagojević, Miloš (1970). „Kada je kralj Dušan potvrdio Dečansku hrisovulju?”. Istorijski časopis. 16–17 (1966-1967): 79–86. Blagojević, Miloš (1971). „Obrok i priselica”. Istorijski časopis. 18: 165–188. Blagojević, Miloš (1972). „Manastirski posedi kruševačkog kraja”. Kruševac kroz vekove. Kruševac: Narodni muzej. str. 25–48. Blagojević, Miloš (1972). „Prilog proučavanju srednjovekovnih mera: Kotorski star i kvadranjol, korčulanski gonjaj i kvarta”. Istorijski glasnik. 1: 95–110. Blagojević, Miloš (1973). Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (1. izd.). Beograd: Istorijski institut. Blagojević, Miloš (2004) [1973]. Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji (2. izd.). Beograd: Službeni list SCG. Blagojević, Miloš (1973). „Veličina delova u Slanskom primorju”. Istorijski časopis. 20: 139–147. Blagojević, Miloš (1976). „Tepčije u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Hrvatskoj”. Istorijski glasnik. 1–2: 7–47. Blagojević, Miloš (1979). „Zakon svetoga Simeona i svetoga Save”. Sava Nemanjić-sveti Sava: Istorija i predanje. Beograd: SANU. str. 129–166. Blagojević, Miloš (1982). „Savladarstvo u srpskim zemljama posle smrti cara Uroša”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 21: 183–212. Blagojević, Miloš (1982). „Vrhovna vlast i državna uprava”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 109–127. Blagojević, Miloš; Spremić, Momčilo (1982). „Slom Crnojevića”. Istorija srpskog naroda. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 414–430. Blagojević, Miloš (1983). „Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije”. Zbornik Istorijskog muzeja Srbije. 20: 45–126. Blagojević, Miloš (1983). „Gospodari Srba i Podunavlja: Prilog srpskoj diplomatici”. Istorijski glasnik. 1–2: 43–52. Blagojević, Miloš (1985). „Vladanije kneza Lazara u Primorju”. Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu. 15 (1): 97–114. Blagojević, Miloš (1987). „Krajišta srednjovekovne Srbije od 1371. do 1459. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 29–42. Blagojević, Miloš (1989). „Studenica - manastir zaštitnika srpske države”. Studenica i vizantijska umetnost oko 1200. godine. Beograd: SANU. str. 51–66. Blagojević, Miloš (1989). Srbija u doba Nemanjića: Od kneževine do carstva 1168–1371. Beograd: Vajat. Blagojević, Miloš (1989). „Krajišta srednjovekovne Srbije”. Vojne Krajine u jugoslovenskim zemljama u novom veku do Karlovačkog mira 1699. Beograd: SANU. str. 27–46. Blagojević, Miloš (1992). „Srpski narod i srpske zemlje u srednjem veku”. Vekovi Srba: Srbi, srpske države i zemlje. Gornji Milanovac: Dankomerc. str. 9–92. Blagojević, Miloš (1994). „O nacionalnim i državnim interesima u delima Domentijana: Srbi izabrani narod”. Istorijski glasnik. 1–2: 15–28. Blagojević, Miloš (1995). „Istočna granica despotovine od 1428. do 1439. godine”. Istorijski glasnik. 1–2: 23–36. Blagojević, Miloš (1997). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (1. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (2001) [1997]. Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama (2. izd.). Beograd: Službeni list SRJ. Blagojević, Miloš (1997). „Srpske udeone kneževine”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 36: 45–62. Blagojević, Miloš (1998). Srbija Nemanjića i Hilandar. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Blagojević, Miloš (2000). „Reforma državne uprave i Dušanov zakonik”. Dušanov zakonik – 650 godina od njegovog donošenja. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 51–70. Blagojević, Miloš (2003). „O agrarnim odnosima u Polimlju krajem XII i početkom XIII veka”. Kralj Vladislav i Srbija XIII veka. Beograd: Istorijski institut. str. 7–23. Blagojević, Miloš (2003). „Državnost zemlje Pavlovića”. Zemlja Pavlovića: Srednji vijek i period turske vladavine. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 113–144. Blagojević, Miloš (2004). Nemanjići i Lazarevići i srpska srednjovekovna državnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2004). „Veliki knez i zemaljski knez”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 41: 293–318. Blagojević, Miloš (2004). „Srpske vladarke – ktitori Hilandara”. Hilandarski zbornik. 11: 7–26. Blagojević, Miloš (2004). „Meropsi i otroci – baštinici i posadnici u Grbaljskom rukopisu Dušanovog zakonika”. Glas SANU. 396 (12): 21–60. Blagojević, Miloš (2005). „Terminologija Dušanovog zakonika i savremeni jezik”. Zakonik cara Stefana Dušana: Zbornik radova. Beograd: SANU. str. 2–20. Blagojević, Miloš (2005). „Vlaški knezovi, premićuri i čelnici u državi Nemanjića i Kotromanića (XIII-XIV vek)”. Spomenica Milana Vasića. Banja Luka: Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. str. 43—77. Blagojević, Miloš (2005). „Baštinici i posadnici u Grblju u XIV i XV veku”. Grbalj kroz vjekove. Grbalj: Društvo za obnovu Manastira Podlastva. str. 147–156. Blagojević, Miloš (2005). „Sporovi oko srednjovekovnih međa” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 71-72: 7–28. Blagojević, Miloš (2006). Posedi manastira Hilandara na Kosovu i Metohiji (XII-XV vek): The Estates of Chilandar Monastery in Kosovo and Metohija (12th-15th centuries). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Blagojević, Miloš (2006). „Srpska administrativna podela Kosova i Metohije u XII veku” (PDF). Srbi na Kosovu i u Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 125–138. Arhivirano iz originala na datum 27. 7. 2011. Pristupljeno 19. 4. 2021. Blagojević, Miloš (2006). „Titule prinčeva iz kuće Nemanjića u XII i XIII veku”. Manastir Morača. Beograd: Balkanološki institut SANU. str. 33–44. Blagojević, Miloš (2007). Zemljoradnički zakon: Srednjovekovni rukopis. Beograd: SANU. Blagojević, Miloš (2007). „Teritorije kneza Lazara na Kosovu i Metohiji”. Kosovo i Metohija: Prošlost, sadašnjost, budućnost. Beograd: SANU. str. 5–18. Blagojević, Miloš (2007). „Arbanasi u svetlosti nastarijih srpskih izvora” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 75-76: 7–22. Blagojević, Miloš (2007). „Zakon gospodina Konstantina i carice Jevdokije”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 44: 447–458. Blagojević, Miloš (2008). „Srpski sabori i sabori otačastva Nemanjića i Lazarevića” (PDF). Glas SANU. 410 (14): 1–40. Blagojević, Miloš (2008). „Hilandarski posedi na Kosovu i Metohiji (XII–XV vek)”. Hilandarski zbornik. 12: 11–34. Blagojević, Miloš (2009). „O jednakim obavezama stanovništva u hrisovuljama manastira Sv. Georgija kod Skoplja”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 46: 149–165. Blagojević, Miloš (2009). „O izdaji ili neveri Vuka Brankovića” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 79-80: 7–42. Blagojević, Miloš (2009). „Posebni zakoni na manastirskim vlastelinstvima”. Srednjovekovno pravo u Srba u ogledalu istorijskih izvora. Beograd: SANU. str. 21–33. Blagojević, Miloš (2009). Zahumsko-hercegovačka episkopija i mitropolija od osnivanja do kraja XIX veka. Beograd: Svet knjige. Blagojević, Miloš (2010). „O predaji Beograda kralju Žigmundu 1427. godine”. Zbornik Matice srpske za istoriju. 82: 7–22. Blagojević, Miloš (2010). „Istorijska geografija u delima Ljubomira Kovačevića: Brskovo i Oblast Brankovića”. Glas SANU. 414 (15): 29–41. Blagojević, Miloš (2010). „Sima Ćirković - istoričar i akademik”. Glas SANU. 414 (15): 249–254. Blagojević, Miloš (2011). Srpska državnost u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Blagojević, Miloš (2011). „Despot Đurađ Vuković i srpska državnost”. Pad Srpske despotovine 1459. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 33–55. Blagojević, Miloš (2011). „Nemanjići i državnost Duklje-Zete-Crne Gore” (PDF). Zbornik Matice srpske za istoriju. 83: 7–24. Blagojević, Miloš (2012). „Uticaj Vizantije na agrarne odnose u srednjovekovnoj Srbiji” (PDF). Vizantijski svet na Balkanu. 2. Beograd: Vizantološki institu. str. 235–252.

Beata Niman - Moj dobri otac Zivot sa njegovom prosloscu Biografija mog oca zlocinca Sluzbeni glasnik, Beograd, 2012. Mek povez, 202 strane. ilustrovano. RETKO! Zanimljiva knjiga u kojoj kćerka opisuje svoje detinjstvo pored oca pripadnika SS-a i visokog oficira koji je bio komandant Sajmišta i odgovoran je za ubistva i deportacije. U knjizi se opisuju šokovi koje je autorka doživljavala proučavajući ratnu biografiju i kretanje u službi svog oca kao i pretvaranje slike o ocu kao blagom, brižnom i mirnom roditelju u ratnog zločinca. Potresna i izuzetno iskrena ispovest i istraživanje gospođe Niman. „Moj dobri otac“ knjiga Nemice Beate Niman o njenom ocu Brunu Zatleru, šefu Gestapoa u Beogradu tokom Drugog svetskog rata koji je odgovoran za smrt hiljada Jevreja, Roma i Srba u koncentracionom logoru Staro Sajmište, predstavljena je u Srbiji. Skoro 15 godina Niman je istraživala Zatlerove zločine koje je pretočila u potresnu književnu ispovest. Šest decenija vojnički život Bruna Zatlera, šefa Gestapoa u Beogradu u Drugom svetskom ratu, bio je tajna za porodicu Niman. Sve dok njegova kćerka Beata, koja je odrastala uz majčine priče o ocu heroju i savesnom berlinskom policajcu, 1997. godine nije odlučila da istraži njegovu prošlost. Pročešljala je stotine arhiva u Srbiji i Nemačkoj i kada je posle 15 godina sklopila mozaik došla je do spoznaje da je njen otac bio ratni zločinac. Svoja saznanja i utiske pretočila je u knjigu, a danas kaže da joj je bilo najteže da se suoči sa istinom: „Još imam problem da prihvatim činjenicu da sam i ja žrtva svog oca. Jer se uvek pitam kako je moguće da neko od normalnog i dobrog gradjanina postane ratni zločinac. Tražila sam i odgovor da li je on ikada dao neko objašnjenje za to. Jedina izjava Bruna Zatlera koju sam pronašla u njegovim dokumentima je da je samo slušao naredjenja sa kojima se ustvari nije slagao. To za mene znači da moj otac nikada do kraja nije priznao svoju krivicu čak ni samom sebi. Teško mi je da živim sa tim.“ Prve surove činjenice o Brunu Zatleru, SS majoru i jednom od najvernijih pratilaca Adolfa Hitlera, otkrila je kada joj je u ruke dospela knjiga Valtera Manošeka „Srbija je oslobođena Jevreja” u kojoj je čitala o svom ocu kao šefu Gestapoa i ubijanju ljudi gasom u kamionima, zloglasnim dušegubkama. Saznala je i da su su Jevreji, Romi i Srbi u holokaustu na najsurovije načine masovno ubijani u logorima na beogradskom Sajmištu, Topovskim šupama, Jajincima, na Banjici, Crvenom krstu u Nišu, Šapcu i u novosadskoj raciji. „Nedeljama sam bila bolesna kada sam shvatila da je odgovoran za smrt hiljada ljudi“, rekla je Beate koja svog oca nije poznavala jer je od 1952. nakon presude na doživotnu robiju bio u zatvoru u Istočnoj Nemačkoj gde je umro 1972. Po njenoj knjizi „Moj dobri otac“ snimljen je i dokumentarni film na čijim se projekcijama autorka susrela sa brojnim potomcima žrtava. Jedan od njih je i pisac Goran Babić koji kaže da je delo Beate Niman važna ostavština za budućnost i čin velike lične hrabrosti. „U ovoj knjizi u prvom planu je sudbina jednog čoveka koga je vlastiti izbor odveo u zločin. Ovo je surova i strašna priča. Od mnogobrojnih mračnih mesta ove žalosne pripovesti izdvojio bih onih nekoliko redaka u kojima autorka citira svog dobrog oca koji za izdaju optužuje svoju vlastitu petogodišnju kćer“, kaže Babić. Neodobravanje u Nemačkoj Tokom petnaestogodišnjeg istraživanja u raznim arhivama, državnim ustanovama i bibliotekama Beata Niman pronašla je i spiskove ubijenih logoraša za čiju smrt je odgovoran Zatler, što se kosilo sa pričama koje je u mladosti slušala o tome da je nevin ležao u zatvoru. Upozoravajuće je, kako sama kaže, da ni danas njen angažman uglavnom ne nailazi na odobravanje u rodnoj Nemačkoj zbog čega na predavanjima u memorijalnim centrima ili na univerzitetima uvek ima zaštitu policije: „Trećina ljudi ne govori sa mnom jer misle, kako kažu, da prljam sopstveno gnezdo i da smo dovoljno platili za ono što je činjeno“, kaže Beate Niman. „Trećina ljudi ne govori sa mnom jer misle, kako kažu, da prljam sopstveno gnezdo i da smo dovoljno platili za ono što je činjeno. Pominju da sada živi treća ili četvrta posleratna generacija i da ne bi trebalo više da se priča o tome. Druge uopšte ne zanima to što radim. Dok treći imaju stav da ja činim nešto u ime svih tako da oni ne moraju da urade ništa. I tako se prosto kriju iza mene.“ Književnik Goran Babić, čiji su preci u strašnim mukama skončali u kamionu dušegubki koji je sa Sajmišta žrtve vozio ka logoru na Banjici, smatra da je suočavanje sa prošlošću od suštinske važnosti i da je stoga knjiga Beate Niman dragocena. „Sve sam uvereniji da moderna literatura biva neka vrsta parafraze stvarnosti. Da u svom korenu ima stvarni dogadjaj a ne uobrazilju. Kako ništa nije od danas nije to ni ova pojava, ali smo nju najčešće vezivali za rat u kojem bi se dogadjale upravo nezamislive stvari“, navodi Babić. Hrabrost i upornost Beate Niman dirnula je sve koji su pročitali njenu ispovest ili pogledali film. Ona poručuje da će nastaviti suočavanje sa istinom kako se ratni zločini nikada ne bi ponovili: „Danas ima sve više knjiga koje su pisali unuci generacije koja je učestvovala u Drugom svetskom ratu. Ali one se najčešće završavaju porukama da bi oni koji su ratovali trebalo da počivaju u miru. Ja ne mislim tako. Svaka porodica bi trebalo da se upita šta su tada radili njeni preci.“ U Holokaustu tokom Drugog svetskog rata više od 80 odsto pripadnika jevrejske zajednice u Srbiji ubijeno je u nacističkim logorima. Do nemačke okupacije u Beogradu je živelo oko 12.000 Jevreja, a holokaust je preživelo samo njih 1.500 iz mešanih porodica. tags: holokaust, logor staro sajmiste, gestapo, dusegupka, konacno resenje, istrebljenje jevreja, beograd, bruno zatler, avgust majzner...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Postherojski rat zapada protiv Jugoslavije Smilja Avramov Jugoslavija je od 1945. do smrti Josipa Broza bila teatar geopolitičke borbe, najpre do 1948. protiv Zapada, kao moćna poluga Istočnog bloka, a potom nekoliko godina protiv Istoka kao prva linija antisovjetskog bloka, da bi zatim, krajem pedesetih, otvorila front i protiv Istoka i protiv Zapada, ali istovremeno prihvatala pomoć i saradnju, čas sa jednom ili drugom stranom. Sadržina titoističke politike svodila se na proizvodnju neprijatelja različitih boja, da bi se nakon smrti Josipa Broza SFR Jugoslavija našla kao neprijatelj svih: Istoka, Zapada i nesvrstanog sveta. Ironijom sudbine, kao poražen biće srpski narod, iako je on bio najveća žrtva titoističke politike.Zapad je vodio rat protiv Jugoslavije na nekoliko paralelnih koloseka: na diplomatskom planu – priznavanjem secesionističkih republika, na ekonomskom – izolacijom i kolektivnim kažnjavanjem preostalog dela Jugoslavije, i konačno na vojnom planu. Svi ti oblici praćeni su psihološkim ratom protiv srpskog naroda; satanizacija je imala za cilj da se razori samopoštovanje, da se narod dovede u takvo stanje svesti u kome bi se okrenuo protiv sebe. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Opširni katastarski popis za oblast Hercegovinu iz 1585.1-2 godine -Ahmed S. Aličić Dokumenti Banja Luka 2016 483+ 560 str U Velikoj Sali Gazi Husrev-begove biblioteke 14.05.2014, u 18 sati održana je promocija ,,Opširnog katastarskog popisa za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ koji je sa osmansko-turskog na bosanski jezik preveo i obradio Ahmed S. Aličić. Djelo je izašlo u izdanju Dobre knjige iz Sarajeva. Promotori ovog izdanja bili su dr. Edin Radušić, profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu i dr. Aladin Husić, naučni saradnik Orijentalnog instituta. Uz promotore, prisutnima se obratio i ministar kulture i sporta u Vladi Federacije Salmir Kaplan, kao i sam autor dr. Ahmed S. Aličić, a u ime izdavača direktor Izedin Šikalo. O naučnom dopirnosu u izučavanju historije osmanskog perioda i sistema govorio je dr. Edin Radušić. On se posebno osvrnuo na kritički pristup i kritički odnos dr. Ahmeda S. Aličića spram historografije ali i njegov pristup izučavanja historije kroz sistem kao polazište za razumijevanje povijesti naših krajeva. Premda se najznačajnija djela odnose na 19. stoljeće, dr. Ahmed S. Aličić podjednako se uspješno bavio i klasičnim razdobljem osmanske uprave. Osim mnogih studija koje se odnose na osmanski sistem i njegovu uspostavu u Bosni, taj period u znanstvenom doprinosu dr. Aličića poznatiji je po izdavanju osmanskih izvora, među koje spada i ovo najnovije izdanje. O samom katastarskom popisu, njegovom sadržaju i značaju za historijsku nauku govorio je dr. Aladin Husić. ,,Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ izvorno pisan na osmansko-turskom jeziku, zaprema dva sveska. Prvi (Sveska I) volumena 483 stranice formata A 4, dok drugi tom (Sveska II) volumena je 565 stranica istoga formata. Ova dva toma popisa obuhvataju 27 nahija ili radi lakšeg razumijevanja mogli bi reći okruga. To znači da obuhvataju geografski prostor od Prijepolja na istoku, u današnjoj Srbiji, približno do linije Duvno-Imotski na zapadu, te prostor južno od vrhova Jahorine i Bjelašnice, gotovo do obale Jadranskoga mora. To podrazumijeva dokumentiranje svih gradskih i seoskih naselja na navedenom teritorijalnom okviru, sa svim fiskalnim obavezama stanovništva po osnovu agrarne proizvodnje te njihovom distribucijom vojničkoj klasi. Ovaj kao i drugi slični izvori imaju iznimno veliki značaj za neka važna historijska pitanja, poput agrarnih, konfesionalnih, društvenih, ekonomskih odnosa, a poseban značaj imaju sa stanovišta izučavanja pitanja širenja islama u našim krajevima i konfesionalnih prilika općenito. Za sva navedena pitanja izvor ima regionalni značaj. To dakle, nije samo izvor od značaja za Bosnu i Hercegovinu, nego i susjedne joj zemlje, Srbiju, Crnu Goru i Hrvatsku, makar se radilo i o graničnim dijelovima njihovog teritorija. Objavljivanje ovog izvora za prošlost područja koja su predmet ovog popisa znači nove pretpostavke za njeno izučavanje u svim navedenim aspektima. Stoga ovaj značajan prevodilački i obrađivački poduhvat predstavlja važan doprinos našoj osmanistici i historiografiji. L. 1

Autor - osoba Niemann, Beate, 1942- = Niman, Beata, 1942- Naslov Moj dobri otac : život sa njegovom prošlošću : biografija moga oca zločinca / Beata Niman ; [prevod Ljiljana Glišović] Jedinstveni naslov Mein guter Vater. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni Glasnik, 2012 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 202 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Glišović, Ljiljana, 1952- = Glišović, Ljiljana, 1952- Zbirka ǂBiblioteka ǂDruštvo i nauka. ǂEdicija ǂIstorija / [Službeni Glasnik, Beograd] (broš.) Napomene Prevod dela: Mein guter Vater / Beate Niemann Tiraž 500 Biografski podaci o Brunu Zatleru: str. [191]-192 Spisak skraćenica: str. [193]-194 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. [195]-202. Predmetne odrednice Zatler, Bruno, 1898-1972 – Biografije Zanimljiva knjiga u kojoj kćerka opisuje svoje detinjstvo pored oca pripadnika SS-a i visokog oficira koji je bio komandant Sajmišta i odgovoran je za ubistva i deportacije. U knjizi se opisuju šokovi koje je autorka doživljavala proučavajući ratnu biografiju i kretanje u službi svog oca kao i pretvaranje slike o ocu kao blagom, brižnom i mirnom roditelju u ratnog zločinca. Potresna i izuzetno iskrena ispovest i istraživanje gospođe Niman. „Moj dobri otac“ knjiga Nemice Beate Niman o njenom ocu Brunu Zatleru, šefu Gestapoa u Beogradu tokom Drugog svetskog rata koji je odgovoran za smrt hiljada Jevreja, Roma i Srba u koncentracionom logoru Staro Sajmište, predstavljena je u Srbiji. Skoro 15 godina Niman je istraživala Zatlerove zločine koje je pretočila u potresnu književnu ispovest. Šest decenija vojnički život Bruna Zatlera, šefa Gestapoa u Beogradu u Drugom svetskom ratu, bio je tajna za porodicu Niman. Sve dok njegova kćerka Beata, koja je odrastala uz majčine priče o ocu heroju i savesnom berlinskom policajcu, 1997. godine nije odlučila da istraži njegovu prošlost. Pročešljala je stotine arhiva u Srbiji i Nemačkoj i kada je posle 15 godina sklopila mozaik došla je do spoznaje da je njen otac bio ratni zločinac. Svoja saznanja i utiske pretočila je u knjigu, a danas kaže da joj je bilo najteže da se suoči sa istinom: „Još imam problem da prihvatim činjenicu da sam i ja žrtva svog oca. Jer se uvek pitam kako je moguće da neko od normalnog i dobrog gradjanina postane ratni zločinac. Tražila sam i odgovor da li je on ikada dao neko objašnjenje za to. Jedina izjava Bruna Zatlera koju sam pronašla u njegovim dokumentima je da je samo slušao naredjenja sa kojima se ustvari nije slagao. To za mene znači da moj otac nikada do kraja nije priznao svoju krivicu čak ni samom sebi. Teško mi je da živim sa tim.“ Prve surove činjenice o Brunu Zatleru, SS majoru i jednom od najvernijih pratilaca Adolfa Hitlera, otkrila je kada joj je u ruke dospela knjiga Valtera Manošeka „Srbija je oslobođena Jevreja” u kojoj je čitala o svom ocu kao šefu Gestapoa i ubijanju ljudi gasom u kamionima, zloglasnim dušegubkama. Saznala je i da su su Jevreji, Romi i Srbi u holokaustu na najsurovije načine masovno ubijani u logorima na beogradskom Sajmištu, Topovskim šupama, Jajincima, na Banjici, Crvenom krstu u Nišu, Šapcu i u novosadskoj raciji. „Nedeljama sam bila bolesna kada sam shvatila da je odgovoran za smrt hiljada ljudi“, rekla je Beate koja svog oca nije poznavala jer je od 1952. nakon presude na doživotnu robiju bio u zatvoru u Istočnoj Nemačkoj gde je umro 1972. Po njenoj knjizi „Moj dobri otac“ snimljen je i dokumentarni film na čijim se projekcijama autorka susrela sa brojnim potomcima žrtava. Jedan od njih je i pisac Goran Babić koji kaže da je delo Beate Niman važna ostavština za budućnost i čin velike lične hrabrosti. „U ovoj knjizi u prvom planu je sudbina jednog čoveka koga je vlastiti izbor odveo u zločin. Ovo je surova i strašna priča. Od mnogobrojnih mračnih mesta ove žalosne pripovesti izdvojio bih onih nekoliko redaka u kojima autorka citira svog dobrog oca koji za izdaju optužuje svoju vlastitu petogodišnju kćer“, kaže Babić. Neodobravanje u Nemačkoj Tokom petnaestogodišnjeg istraživanja u raznim arhivama, državnim ustanovama i bibliotekama Beata Niman pronašla je i spiskove ubijenih logoraša za čiju smrt je odgovoran Zatler, što se kosilo sa pričama koje je u mladosti slušala o tome da je nevin ležao u zatvoru. Upozoravajuće je, kako sama kaže, da ni danas njen angažman uglavnom ne nailazi na odobravanje u rodnoj Nemačkoj zbog čega na predavanjima u memorijalnim centrima ili na univerzitetima uvek ima zaštitu policije: „Trećina ljudi ne govori sa mnom jer misle, kako kažu, da prljam sopstveno gnezdo i da smo dovoljno platili za ono što je činjeno“, kaže Beate Niman. „Trećina ljudi ne govori sa mnom jer misle, kako kažu, da prljam sopstveno gnezdo i da smo dovoljno platili za ono što je činjeno. Pominju da sada živi treća ili četvrta posleratna generacija i da ne bi trebalo više da se priča o tome. Druge uopšte ne zanima to što radim. Dok treći imaju stav da ja činim nešto u ime svih tako da oni ne moraju da urade ništa. I tako se prosto kriju iza mene.“ Književnik Goran Babić, čiji su preci u strašnim mukama skončali u kamionu dušegubki koji je sa Sajmišta žrtve vozio ka logoru na Banjici, smatra da je suočavanje sa prošlošću od suštinske važnosti i da je stoga knjiga Beate Niman dragocena. „Sve sam uvereniji da moderna literatura biva neka vrsta parafraze stvarnosti. Da u svom korenu ima stvarni dogadjaj a ne uobrazilju. Kako ništa nije od danas nije to ni ova pojava, ali smo nju najčešće vezivali za rat u kojem bi se dogadjale upravo nezamislive stvari“, navodi Babić. Hrabrost i upornost Beate Niman dirnula je sve koji su pročitali njenu ispovest ili pogledali film. Ona poručuje da će nastaviti suočavanje sa istinom kako se ratni zločini nikada ne bi ponovili: „Danas ima sve više knjiga koje su pisali unuci generacije koja je učestvovala u Drugom svetskom ratu. Ali one se najčešće završavaju porukama da bi oni koji su ratovali trebalo da počivaju u miru. Ja ne mislim tako. Svaka porodica bi trebalo da se upita šta su tada radili njeni preci.“ U Holokaustu tokom Drugog svetskog rata više od 80 odsto pripadnika jevrejske zajednice u Srbiji ubijeno je u nacističkim logorima. Do nemačke okupacije u Beogradu je živelo oko 12.000 Jevreja, a holokaust je preživelo samo njih 1.500 iz mešanih porodica. MG62 (N)

U dobrom stanju Tom I Jugoslovenski federalizam : ideje i stvarnost : tematska zbirka dokumenata. Tom 1 : 1914-1943 / Branko Petranović, Momčilo Zečević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Beograd : Prosveta, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 840 str. ; 24 cm Tiraž 10.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Federalizam – Jugoslavija – 1914-1943 – Istorijska građa Tom II Jugoslovenski federalizam : ideje i stvarnost : tematska zbirka dokumenata. Tom 2 : 1943-1986 / Branko Petranović, Momčilo Zečević Jezik srpski Godina 1987 Beograd : Prosveta, 1987 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 796 str. ; 24 cm Tiraž 10.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Federalizam – Jugoslavija – 1943-1986 – Istorijska građa BRANKO PETRANOVIĆ (1927—1994) Sa svojom ogromnom radnom energijom i velikom zaljubljenošću u istoriju, više od dve decenije, Branko Petranović bio je doajen jugoslovenske istoriografije 20. veka. Dominirao je istoriografskom produkcijom među jugoslovenskim istoričarima: objavio je 26 knjiga u 36 tomova i preko šest stotina ćlanaka, rasprava, eseja, prikaza i drugih priloga u periodici. Bio je član brojnih redakcija, naučnih i stručnih časopisa. U prostorima veoma bogate istoriografije savremene istorije, istraživač će se uvek susresti s naučnim rezultatima velikog erudite Branka Petranovića. Sa prof. Jovanom Marjanovićem, bio je utemeljivač predmeta najnovije istorije Jugoslavije (od 1945) na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Direktni je učesnik u formiranju jugoslovenske istoriografske škole savremene istorije. Učesnik je mnogih okruglih stolova i naučnih skupova, za koje je pisao idejne skice ili direktno donosio otkucane obimne tekstove; idejni je začetnik mnogih naučnih projekata. Njegova višegodišnja saradnja sa radiom i televizijom u njihovim naučnim i dokumentarnim programima, ostavila je dubok trag na popularizaciji istoriografije u ovim medijima i doprinela širenju istorijske kulture o našoj novijoj prošlosti. Neumorno je, na predavanjima, u diskusijama, u pauzama naučnih skupova ili okruglih stolova, razgovarao o istoriji, ali i o živoj, tekućoj problematici. Bio je pionir u pomeranju istorijske distance u izučavanju istorije novije Jugoslavije, tj. najnovijih zbivanja, gde procesi nisu još završeni, za šta mu je trebala, u našim uslovima, velika profesionalna hrabrost i istrajnost. Petranović je bio neumorni istraživač u jugoslovenskim i stranim arhivima, duboko uveren da samo nove činjenice mogu voditi ka objektivnim predstavama o minulim događajima i omogućiti njihovu optimalnu istoriografsku analizu. Njegovo ogromno poznavanje istorijskih činjenica iz moderne jugoslovenske istorije, uvrstilo ga je u nezaobilaznog arbitra svih važnijih poduhvata, kako pojedinaca, tako i institucija na izdavanju istorijske građe. Pored toga što je priredio više izdanja istorijskih izvora (samostalno ili u koautorstvu) po najvišim standardima moderne istoriografije, kao što su: »Istorija socijalističke Jugoslavije«, knj. 1—2 (Beograd 1977), »Jugoslovenske izbegličke vlade«, knj. 2, Dokumenti (Beograd, Zagreb 1981), »Jugoslovenski federalizam — ideje i stvarnost«, Tematska zbirka dokumenata, tom 1—2, (Beograd 1987), »Jugoslavija 1918—1988«, Tematska zbirka dokumenata, (2. izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd 1988) i dr., kao član redakcija dao je kreativni doprinos pokretanju i izdavanju višetomnih edicija, kao što su »Sabrana djela« Josipa Broza Tita, istorijski izvori SKJ, diplomatska građa SFRJ i dr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Trilateralna komisija je privatna organizacija, ustanovljena da gaji bliske odnose između Amerike, Evrope i Japana. Osnovana je na inicijativu Dejvida Rokfelera, a na ideju Zbignjeva Bžežinskog. Organizacioni sastanak Trilateralne komisije održan je 23. i 24. jula 1973. godine na imanju Dejvida Rokfelera, predsedavajućeg Saveta za inostrane odnose. Osmorica predstavnika na osnivačkom sastanku bili su članovi tog Saveta. Pored Amerikanaca, sastanku su prisustvovali i predstavnici Japana i zapadnoevropskih zemalja, predstavnici tri regiona, iz čega potiče ime: Trilateralna komisija. Na samom početku rada komisije, 1973. godine je objavljena svrha ove komisije: Bliska trilateralna saradnja u cilju očuvanja mira, upravljanja svetskom ekonomijom, podsticanja ekonomske rekonstrukcije i ublažavanja svetskog siromaštva, što će povećati šanse za glatku i mirnu evoluciju globolnog sistema. Istorija osnivanja Govoreći početkom 1972. na međunarodnim finansijskim forumima Čeiz Manhattan u Londonu, Briselu, Montrealu i Parizu Djevid Rokfeler, koji je bio na čelu tada uticajne nevladine organizacije `Savet za inostrane odnose“ predložio je stvaranje „Međunarodne komisije za mir i prosperitet“, koja je kasnije postala poznata i kao Trilateralna komisija. 1972. godine na sastanku Bilderberg grupe data je široka podrška toj ideji. Prema rečima Dejvida Rokfelera, organizacija bi mogla „pomoći vladama zemalja učesnica (SAD, Evropi i Japanu) pružajući im uravnoteženo prosuđivanje“. Komisiju čini ukupno oko 200 članova, od kojih su 1/3 Japanci, 1/3 Amerikanci, a 1/3 Evropljani. Sredstva za organizaciju obezbeđuju su David Rokefeller, Fondacija Čarls F. Ketering i Ford Fondacija. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 302 strane MEK POVEZ LDIJ Veternik 2000 - Terminološka objašnjenja - Predgovor - Uvod - Obnavljanje univerzalne dimenzije Rimokatoličke crkve - Mit i stvarnost - Nove inicijative - Planetarna strategija pape Jovana Pavla ll - Pojava i evolucija Opus Dei - Katoličke organizacije u sistemu crkve - Nastanak, i struktura OPUS Del - Promena statusa prelatura personalis - Opus Dei -Avangarda Svete stolice - Teologija oslobođenja - Istočna politika Vatikana Ekumenizam ili prozelitizam`) . - Zaključak - Epilog - Imenski registar - Literatura Enciklike Knjige i članci Prilozi Prilog I Svešteničko društvo časnog krsta Prilog II Pismo mojim saputnicma na Putu nade Prilog III Latino-Američko Episkopsko Veće (CELAM) Prilog IV Sveta kongregacija za doktrinu vere: uputstvo za određenje aspekte `Teologije oslobođenja` (Vatikan, 1984) Prilog V Tajni sporazum zaključen između Svete stolice i Sovjetske vlade 1922. godine Razumevanje mehanizma moći kojim raspolaže nana kao vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve od izuzetnog je značaja za zbunjujuća posthladnoratovska događanja. Tokom milenijumske istorije Rimokatolička crkva doživela je mnogobrojne promene, preživela je mnoge krize. ali je u pogledu sistema odlučivanja ostala nepromenjena od vremena svog konstituisanja; zadržala je papsko--monarhistički sistem, uz represivni teokratski režim. U operativnoj sferi Rimokatolička crkva prihvatila je modernu tehniku, koju koriste svetovne transnacionalne organizacije, tehniku masmedija, formiranja lobija, grupa za pritisak... Uključena je u glavne finansijske tokove Zapada. U savremenim uslovima funkcionisanje Rimokatoličke crkve kao transnacionalne institucije predstavlja spoj krutog dogmatizma i tehničkih inovacija, sa naglašenim političkim ciljevima. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

PODGORICA do početka XIX veka Bogumil Hrabak BOGUMIL HRABAK PODGORICA DO POČETKA XIX VIJEKA Izdavač - B. Hrabak, Beograd Godina - 2000 224 strana 24 cm Povez - Broširan SADRŽAJ: Predgovor ZETA I NASELJE NA UŠĆU RIBNICE U MORAČU DO XIV VIJEKA PODGORICA U XIV I XV VIJEKU - od prvog pomena od utvrđivanja Turaka 1. Politička zbivanja i dnevna događajnost 2. Privreda Zete i poslovni ljudi Zete i Podgorice u Kotoru i Dubrovniku PODGORICA U XVI VIJEKU 1. Opšti uslovi života i političke prilike 2. Podgorica u sklopu timarsko-spahijskog sistema od popisa 1485. do prvih čiftluka 3. Privreda Podgorice u XVI vijeku 4. Populacija Podgorice u XVI vijeku i njen etnički i vjerski sastav PODGORICA U XVII VIJEKU 1. Politička zbivanja i svakodnevica u Podgorici tokom XVII stoljeća 2. Privreda i trgovina Podgorice u XVII vijeku PODGORICA U XVIII VIJEKU 1. Dnevna događajnost i političke okolnosti Podgorice - vojni logor 2. Društvena struktura Podgorice u XVIII stoljeću 3. Privreda Podgorice u XVIII vijeku 4. Konfesionalno-nacionalitetni momenti u Podgorici u XVIII vijeku 5. Podgorica u prelomnim godinama 1797-1814. ZARAZE KUGE I DRUGE BOLESTI U PODGORICI I ŠIROJ OKOLINI (XV-XVIII v.) Skraćenice `Crnogorska istoriografija se dosad bavila uglavnom političkom istorijom novijih perioda. Mnogobrojni okršaji sa raznim neprijateljima i borba za nezavisnost u znatnoj mjeri opravdavaju takvu usmjerenost. Istorijska nauka svih balkanskih zemalja ima, pored drugih obaveza, i zadatak da prikazivanje prošlosti znatno tematski obogati i približi svoju nauku stepenu istorijskih saznanja vodećih evropskih država i kultura. U pomenutim sredinama se već od vremena poslije Prvog svjetskog rata uveliko obrađuju i druge grane istorije u tumačenju prošlosti. Ekonomska, društvena, kulturna, zdravstvena, mentalitetna i druge strane narodne minulosti najbolje se sjedinjuju i prožimaju njegovanjem lokalne događajnosti i procesa. Samo na užem geografskom prostoru i vremenskom obuhvatanju pomenuti žanrovi istoriopisanja imaju šansi da budu istraživačke djelatnosti, jer su veliki geografsko-istorijski pregledi obično vezani za kompiliranje postignutih rezultata istraživanja, od čega posebno pati savremena istoriografska produkcija Crne Gore. Do takvog ishoda naročito dovodi pretencioznost pojedinaca da u vlastitoj režiji sačine tzv. sinteze, koje se po pravilu ograničavaju na političkoistorijski pregled na osnovu tuđeg rada. Takvi suviše hrabri zahvati obilaze timski rad, čime se uklanja multidisciplinarni pristup, pa i uporedna obrada raznih grana i vidova same istoriografije, koja u neku ruku može nadomjestiti multidisciplinarnost u malom. Istoriopisanje u Crnoj Gori pokazuje još jednu primjetno negativnu osobinu: ona je ograničena na neke periode (od kraja XVIII vijeka do 1918, na NOB i sindikalno-radnički pokret) dok posebno stariju prošlost obrađuju naučni radnici iz susjedstva. Zreliji odgovori na neke probleme, koji prijete da se ograniče na solipsističko-nacionalistička rješenja, moraju izostati ako se ne poznaje balkanski a kamoli evropski razvitak. U Crnoj Gori nema iskusnijih stručnjaka koji bi istraživački radili na starijim razdobljima, kao ni na opštoj istoriji bez obzira na period. Kao što je poznato, istoričari nemaju nikakav instrumentari za proučavanje stvarnosti koja je proxyjala (s vihorom ili bez njega), osim tragova te protekle prošlosti. Ti tragovi se stručnim jezikom nazivaju istorijski izvori. Ako njih nema ili su fragmentarni, teško je pisati pravu istoriju, te se primjenjuju pretpostavke obično koristeći komparativni metod.` Knjiga je NOVA --------------------------- M

Jugoslavija stupa na Bliski istok: stvaranje jugoslovenske bliskoistočne politike 1946-1956 / Vladimir Petrović Beograd 2007. Tvrd povez, ilustrovano, 261 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). R5 Socijalistička Jugoslavija je decenijama vodila prepoznatljivu bliskoistočnu politiku, karakterisanu podrškom arapskim zemljama i pokretima, osudom Izraela, ekonomskim prodorom u region i kritikom zapadnog imperijalizma. Radilo se o orijentaciji koja je jednu udaljenu oblast približila iskustvu velikog broja Jugoslovena, uvodeći u njihov mentalni prostor figure poput Gamala Abdula Nasera, Jasera Arafata, Reze Pahlavija i Sadama Huseina, menjajući život mnogih porodica obezbedivanjem učešća u unosnim investicionim projektima, dražeći maštu predstavama o nafti i pesku, interesima i krvi. Ova politika se, zajedno sa samom državom koja ju je sprovodila, osula oktobra 1991. obnovom odnosa sa Izraelom. Medutim, njen nestanak je lakše datirati i objasniti od nastanka. Nestala u dahu, jugoslovenska bliskoistočna politika je nastajala godinama. Upravo je taj nastanak predmet interesovanja ove studije. Potraga za nastankom jugoslovenske bliskoistočne politike vodi u prvu posleratnu deceniju, tokom koje se jasno može pratiti prerastanje jugoslovenskog interesovanja za Bliski istok od gotovo nikakvog do veoma zapaženog. Uporednim prelistavanjem bilo kojeg jugoslovenskog glasila iz 1946. i 1956, pada u oči velika razlika u obimu i kvalitetu informacija vezanih za Bliski istok. U štampi, koja je sredinom 50-ih godina bila puna egzotičnih putopisa i političkih analiza bliskoistočne problematike, sredinom 40-ih bi se sa mukom našao poneki napis o regionu. Ovaj uzlet je primetan i u dokumentima koji presecaju pomenuti period: Titov spoljnopolitički referat sa Šestog kongresa SKJ (1952) ne pominje Bliski istok, a na Sedmom kongresu (1958) počinje njegovom analizom. Jugoslavija je 1945. u regionu bila predstavljena samo po slanstvom u Kairu i ambasadom u Ankari. Deset godina kasnije ambasade ili poslanstva postoje u Egiptu, Siriji, Libanu, Izraelu i Turskoj. Krajem 40-ih godina ambiciozni diplomata upućen u ovu oblast verovatno bi se osetio kažnjenim, krajem 50-ih polaskanim. U tom periodu politika prema Bliskom istoku sa potpune periferije zauzela je važno mesto u međunarodnim odnosima socijalističke Jugoslavije i od nekoherentnih, iskidanih, katkad protivrečnih predstava prerasla u prepoznatljivu erijentaciju. Sadržaj: PREDGOVOR Uvod : JUGOSLAVIJA I BLISKI ISTOK POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA Jugoslovenski pogled iz lagera Sukob sa Informbiroom: mogućnosti nove politike Bliski istok: progresivne države ili progresivni pokreti Prva glava : BILATERALNE OSNOVE JUGOSLOVENSKE BLISKOISTOČNE POLITIKE Jugoslavija i nastanak Izraela — Rat na Bliskom istoku „Nastanak” jugoslovensko-egipatskih odnosa — Kraj Farukovog režima — Promena? — Približavanje Najvažnija bliskoistočna bilaterala: Velika Britanija — Ka izboru regionalnog partnera Druga glava : OD REGIONALNE INTEGRACIJE KA AKTIVNOJ MIROLJUBIVOJ KOEGZISTENCIJI Jugoslavija i Bliski istok u globalnoj politici paktova — Odraz promene: ideološka osnova saradnje — Sastanak Tito—Naser Politikom koegzistencije protiv politike paktova — Incident u Gazi i Bagdadski pakt — Partner pronađen? Treća glava : HLADNI RAT NA BLISKOM ISTOKU Sovjetska penetracija na Bliski istok — Jugoslavija, SSSR i oružje — Naoružavanje Egipta i razvoj krize Formiranje jugoslovenske politike — Putnici: Dales na Brionima, Kardelj u Londonu, Tito u Kairu — Britanska reakcija i jugoslovensko prihvatanje izazova Četvrta glava : OBZNANA JUGOSLOVENSKE BLISKOISTOČNE POLITIKE Igra u anglo-američkom raskoraku — Napetosti u regionu — Moskovski ugao Brionski samit — Inicijativa i očekivanja — Tok i ishod — Američki udarac Peta glava:ODBRANA JUGOSLOVENSKE BLISKOISTOČNE POLITIKE Otvaranje krize — Jugoslavija se postavlja — Praktični potezi Posledice Sueca — Rat — Mađarska kriza — Rasplet suecke krize — Jugoslavija i pristup regionu ZAKLJUČAK ILUSTRACIJE POLITIČKO PRIJATELJSTVO TITA I NASERA Uloga ličnosti od teologije do teleologije Tito i Naser: Od političkog prijateljstva do prijateljske politike Političko prijateljstvo i strukturiranje medudržavnih odnosa Ka reflektovanoj posredničkoj ulozi istoriografije DOKUMENTA PRILOZI Ekscerpti iz Sajks-Pikoovog ugovora Protokol iz Sevra DOSIJE SUEC ILUSTRACIJE IZVORI I LITERATURA SUMMARY REGISTER LIČNIH IMENA BELEŠKA O AUTORU

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jugoslavija u plamenu Miomir Krsmanović, Radomir Smiljanić Sadržaj: - Izdanak iz jedne strogo poverljive okružnice hrvatskog narodnog pokreta - Šta su o Srbiji govorili naviši jugoslovenski državnici - Dragutin Minić Karlo: Šta su o Srbiji govorili strani državnici - Radomir Smiljanić: Otvoreno pismo prvom `demokratskom` premijeru dr Zoranu Đinđiću - Ivan Miladinović: Peko Dapčević traži da se bombarduje Nikšić - Akademik Vasilije Đ. Krestić: Gde stanuje genocidnost u hrvatskoj politici - Radomir Smiljanić: Rat i mir na Balkanu - Veselin P. Dželatović: Srpsko srce Johanovo - Momir Krsmanović: Ustaški pokolj Srba u Vlasenici u Drugom svetskom ratu - Prof. dr Smilja Avramov: Predstavljanje dokumenata o ubijanju Srbije - Radomir Smiljanić: Mi Hrvati smo započeli rat - Jugoslavije više nema Momir Krsmanović (Bursići, kod Višegrada, 1933) srpski je pisac. Autor je više istorijskih romana o genocidu nad srpskim narodom.[1]Godine 2013. objavljuje knjigu Golgota srpskog naroda 1941-1957. u sedam tomova, knjiga je skup usmenih svjedočenja o stradanju srpskog naroda iz istočne Bosne. Biografija Rođen je u srpskom selu Bursići u opštini Višegrad, Kraljevina Jugoslavija. Početkom Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji, 3. oktobra 1941. godine kada je imao devet godina, preživeo je ustaški pokolj u Klisuri podno Sjemeća (između Sjemeća, Borika i Međeđe) nad srpskim zbjegovima u Podrinju. U ovom ustaškom pokolju mu je ubijena majka Joka, šestogodišnji brat Radomir i mnogobrojna rodbina. Otac Milivoje je preživio zajedno sa 40 stanovnika koji su branili selo od ustaša, ali su bili potisnuti i selo su zauzele ustaše. Momir Krsmanović je neposredno prije pokolja pobjegao u brdo iznad sela, a kada se nakon pokolja vratio, zatekao je rasporenu majku. Jedini koji je preživio pokolj je bio njegov šestogodišnji brat Milorad koji se nalazio sakriven ispod ponjave.[1] „ Majku su mi ustaše rasporile nožem. Izašla su joj creva i ona se onesvestila. Kada je došla sebi, u tom nekom podrumu, u planinskoj kući gde su zatvorili žene i decu, koljači su već bili otišli uvereni da žive svedoke iza sebe nisu ostavili. Dve žene su, ipak, preživele. Savka Planinčić je uskočila u sanduk sa brašnom, a Marija Furtula je, iako i sama ranjena, zatrpana leševima drugih žena uspela da prevari ustaše da još daje znake života. One su mi mnogo godina kasnije prepričavale poslednje sate moje sirote majke. Pričale su mi kako je, kada je došla svesti, vlastitim rukama vraćala creva u stomak i molila jednu od njih da joj ga zašiju. Kada joj je uplašena žena drhtavim glasom rekla da ne sme, ona je samo odmahnu glavom: „Daj mi iglu, sama ću“. Tako se, jadna, sama zašivala. Sa njom su tada bili moja devetomesečna sestrica Dragica i mlađa braća, četvorogodišnji Milorad i šestogodišnji Radomir. Kada su crnokošuljaši otišli, uvereni da krvavi pir niko nije preživeo, onako majušni, su se iskobeljali ispod ponjave. Sestrica je plakala od gladi, a majka se ponovo onesvestila. Konci koje je sama prišivala popucali su. Više joj nije bilo spasa... baš kao ni malom Radomiru kojeg su ustaše izbole nožem.[1][2] ” — Momir Krsmanović U martu 1942. godine se pod naletom ofanzive Crne legije Jure Francetića ponovo našao u srpskim zbjegovima na Drini u Podrinju sa ocem Milivojem i preživjelim bratom Miloradom. Zbjeg je sačinjavalo 10.000 Srba. Na molbu Milana Nedića, njemačke trupe su spasile jedan dio Srba, tako što su krenule prema Drini i preuzele jedan dio zbjega koji se nalazio u okruženju Crne legije. Pošto su Momir i Milorad izgubili majku, Nijemci su dozvolili da se i otac Milivoje ukrca na teretni voz koji ih je odveo u logor Sajmište u Zemun. U logoru Sajmište ih prihvata Nedićev Crveni krst, te Momir osnovnu školu završava pri Nedićevoj vojsci u domu za srpske izbjeglice. Nakon završetka Drugog svjetskog rata završava mašinbravarski zanat i višu metalsku školu.[1] Svoju prvu priču „Deca oko mrtve majke“ je objavio u listu „Omladina Jugoslavije“. Momir Krsmanović je potpredsednik upravnog odbora Akademije „Ivo Andrić“, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Srpske. Penzionisan je i živi u Beogradu. Djela Njegovo prvo djelo „Teče krvava Drina“ izdato je 1983. Štampanje romana je finansiralo devet stotina zaposlenih preduzeća „Bora Kečić“ u Železniku, gdje je Momir Krsmanović u to vrijeme bio zaposlen. Za ovaj istoriografski roman u kome su sve ličnosti autentične, materijal je sakupljao punih deset godina. Roman je baziran na činjenicama, istinskim ličnostima i svjedočenjima preživjelih. Roman Teče krvava Drina zbog svoje tematike koja obrađuje zločine nad Srbima je 1983. godine izazvao mnoštvo reagovanja u javnosti tadašnje Jugoslavije. Roman je nazvan „atak na bratstvo i jedinstvo“, a u Beogradu je osnovana je i komisija za „slučaj Krsmanović“. Djelo Teče krvava Drina je posvetio svojoj majci Joki. Tokom raspada Jugoslavije 1992. godine objavio je prvi dio trilogije Krvave ruke islama, koji je preveden i na engleski jezik. Roman je napisan u manastiru Velika Remeta na Fruškoj gori. Ova trilogija je upotpunjena romanima Tragovi mrtve braće i Kletva mrtve braće. Roman I bog je zaplakao nad Bosnom, u kome opisuje stradanja srpskog naroda u periodu Rata u Bosni 1992-1994, objavljuje 1994. godine. Za pisanje ovoga romana je koristio 120 audio-kaseta koje sadrže svjedočenja o stradanju Srba na prostoru od Brčkog do Nevesinja. Nagrade Za roman Teče krvava Drina koje je prevedeno na engleski jezik je dobio zahvalnicu od Simona Vizentala i Margaret Tačer. Dobio je i zahvalnicu od Patrijarha srpskog Pavla.[1] Orden Svetog Save 2. reda uručio mu je 22. oktobra 2019. patrijarh srpski Irinej. Radomir Smiljanić (Jagodina, 20. april 1934 — Beograd, 19. jul 2019)[1] bio je srpski pisac, publicista i prevodilac. Smiljanić pripada među najprevođenije srpske književnike i svrstava se među 20 najznačajnijih srpskih pisaca dvadesetog veka koji se ogledao u svim žanrovima književnosti, od pripovetke, satire do romana i od dramskih dela i pisanja scenarija za televiziju i film do poezije za decu i odrasle i satiričnih aforizama. Biografija Radomir Smiljanić je rođen 1934. godine u Jagodini, u porodici Uglješe (profesora muzike i kompozitora) i Danice Smiljanić.[2] Za vreme rata je njegov otac Uglješa, kao patriota, zajedno sa mnogima izgubio život u zloglasnom logoru Jasenovac, (istovremeno je zaplenjeno i uništeno i njegovo muzičko delo: kantate, sonate, pesme za solo glas i instrument).[2] Smiljanić od devete godine živi u Beogradu, gde je završio Filozofski fakultet, Odsek za nemački jezik i književnost.[3] Studirao je i muziku. Posle studija R. Smiljanić je postavljen za stručnog saradnika u Institutu društvenih nauka gde je izazvao pažnju svojim istraživanjem o čitanosti knjiga u Jugoslaviji. Zatim je postao urednik za pitanja kulture, prevodilac i spiker u emisijama na nemačkom jeziku (Radio Beograd 1965-69. g). Posle je prešao u status slobodnog umetnika, uz intenzivno bavljenje književnim radom i kulturnim angažmanom, radio je kao simultani i konsekutivni prevodilac za nemački jezik na važnim skupovima u zemlji i inostranstvu, sve do 1981. kada je oboljeo od mišićne slabosti i dobio invalidsku penziju. Kao književnik pojavio se 1964. godine knjigom pripovedaka „Alkarski dan” (Nolit).[4] Ova proza je dočekana sa nepodeljenim oduševljenjem kritike, a Dragan M. Jeremić piše u „Borbi”: “Radomir Smiljanić je već ovom svojom prvom knjigom dospeo, uz Miodraga Bulatovića , Mirka Kovača, i Danila Kiša u sam vrh mladih srpskih pripovedača.” Sledi roman “Martinov izlazak” 1965. koji dobija i nagradu nedeljnika “Telegram” kao “najbolji moderni roman godine u Jugoslaviji”. Smiljanićev roman “Vojnikov put” 1967. istaknut je u anketi „Književnih novina” kao jedno od najboljih dela te godine. U izdanju „Prosvete”, 1969. izlazi roman „Mirno doba” (akademik Predrag Palavestra u svojoj istoriji književnosti ističe Smiljanića kao “osnivača književnog pravca –„neutralna temporalnost” („Posleratna srpska književnost”, Prosveta, 1972. pp. 306–307). Tri romana – (trilogija), u izdanju „Prosvete” (1971 -75.), (kao i kod drugih naših i inostranih izdavača) -“Neko je oklevetao Hegela”, “U Andima Hegelovo telo” i “Bekstvo na Helgoland”- bili su pozdravljeni kao događaj u našoj i stranoj književnoj javnosti. Akademik Nikola Milošević, Pavle Zorić, dr Zoran Gluščević, zatim ugledni inostrani kritičari, kao Peter Jokostra, Vitold Virpsa, Lars Frei, uvrstili su ovu trilogiju romana u značajna dela književnosti u 20. veku. Nikola Milošević u svojoj studiji (“Hegel Miliradović i njegovi apostoli”) piše: ”Radomir Smiljanić je otvorio neke nove vidike u našoj i evropskoj književnosti.” Za treći roman trilogije “ U Andima Hegelovo telo” on je utvrdio da je to “naš najbolji satirični roman.” Igor Mandić ističe da su romani Smiljanićeve trilogije “nešto potpuno samorodno kod nas i u svijetu” („VUS”, Zagreb). Sa trilogijom ovih romana Smiljanić je dva puta bio u najužem izboru za NIN-ovu i Goranovu nagradu. U izdanju Prosvete, Beograd 1982. godine izašla su „Odabrana dela Radomira Smiljanića” (u njegovoj generaciji to su ostvarili još Danilo Kiš, Borislav Pekić i Mirko Kovač) a obuhvatila su sledeća dela: „Neko je oklevetao Hegela”, „U Andima Hegelovo telo” i „Bekstvo na Helgoland” , „Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić”, „Mihailov povratak Mariji” i „Kako uništiti Beograd”. „Požar na trgu Marksa i Engelsa”, Nova knjiga, 1989, predvideo je rasulo Jugoslavije i sunovrat jednog sistema (“snažna kritika doktrinarnog totalitarizma” - dr Zoran Gluščević). Roman „Stanje prirodnog nereda” (1991, „Dečje novine”), po mišljenju Rastka Zakića: ”Čitajući uzbudljive i duboko misaone stranice ovog angažovanog, smelog i neobičnog literarnog projekta, čitalac se pridružuje razmatranjima o krahu epohe, ali i neugasloj nadi i veri u jedno bolje sutra koje se probija kroz košmar prirodnog nereda.” O romanu „Bendžamin, nagoveštaji mogućeg života”, (2001. Skc Kragujevac, „Teovid” Bgd), Dragoljub Stojadinović je pisao da je Smiljanić začetnik „nove fantastike” kod nas i u svetu, mnogo pre Milorada Pavića i Davida Albaharija. Godine 2002. izašlo je izuzetno zapaženo delo „Reč zaveštanja” („Narodna knjiga”, Beograd) koje je dopunilo trilogiju o Hegelu Miliradoviću i za koje je Smiljanić dobio Nagradu za životno delo Udruženja književnika Srbije, deo obrazloženja akademika Dragoljuba Nedeljkovića glasi: ”Briljantan stilist, Smiljanić nas svojim delom kroz vratolomije i senzacije jezika, govora, mišljenja i čudesnih situacija i slika, kroz neobičnu atmosferu, vodi u svet koji tek što nismo zaboravili”.[5] Ugled Radomira Smiljanića u inostranstvu potvrđuje se godine 2001. kada je čuvena banja Baden iz Švajcarske, poručila da Smiljanić napiše roman čija se radnja događa u ovom poznatom lečilištu. Tako je nastalo delo pisano na nemačkom jeziku, „Ein Bad fur das Gluck” („Mesto za sreću”). Smiljanićevi istorijski romani : „Karađorđe, vožd serbski” i „Viteški kralj ujedinitelj” i danas su bestseler. Smiljanićevi romani o velikanima srpske kulture: „Pozorište Beograd” (o Ivi Andriću); „Borin povratak u Vranje” (o Bori Stankoviću) i „Mihajlo Pupin, Srbin za ceo svet”. Po oceni nekih uglednih kritičara Smiljanić je najizrazitiji stvaralac srpskog političkog romana i tu spadaju sledeća dela: „Peter Handeke, nemačko-srpska rapsodija”, „Kolekcionar”, „Post scriptum: Target”; „Reč zaveštanja” i poseban novum, roman-polemika „Pad nacizma”, (sučeljavanje sa stavovima Gintera Grasa). „Pas bez zavičaja” je jedina Smiljanićeva knjiga u satiričnim stihovima.[6] Radomir Smiljanić i Milovan Vitezović objavili su jedinstvenu „Antologiju savremene jugoslovenske priče i pesme za decu i mlade” u četiri toma izdvač „”Zapis i „Inter - literararna zajednica”, 1984. Ovaj dragoceni izbor književnih ostvarenja je i danas u upotrebi.[7] Sa uspehom su igrana sledeća dramska dela Radomira Smiljanića: „Isidore, gde si?” u Narodnom pozorištu u Beogradu, „Ubistvo u kafani Dardaneli”, Narodno pozorište Beograd, „Slučaj šampiona”, Beogradsko dramsko pozorište ( Sterijina nagrada za glavni lik), „Ispovesti Sofije Malovrazić” (Nagrada na Festivalu Monodrame). Bibliografija Radomira Smiljanića Knjige Alkarski dan, (knjiga priča, Nolit, Beograd, 1964.) Pas bez zavičaja, (knjiga za celu porodicu, Beograd, 1987.)[8] Srbi, Nemci i Hrvati, (knjiga o političkim temama, Dečije novine, Gornji Milanovac, 1991.) Srbi i svet, (knjiga o političkim temama, Beograd) Peter Handke, nemačko-srpska rapsodija, (Nova Evropa, Beograd, 1996.) Romani Martinov izlazak (roman, Otokar Keršovani, Rijeka, 1965.) `Neko je oklevetao Hegela` (satirični roman, Beograd, 1965, 1973. 1980. 1986. rasprodat u 50 000 primeraka) Verleumdet Hegel nicht, (roman, 1973. 1975.) U Andima Hegelovo telo (satirični roman, Beograd, 1965, 1975, 1977. .) Vojnikov put (roman, Beograd, 1966.) Mirno doba (roman, Prosveta, Beograd, 1969.) Bekstvo na Helgoland (roman, Beograd, 1977.) Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić (roman, Beograd, 1978.) Hegels flucht nach Helgoland, (roman, Štutgart, 1979.) Ubistvo u kafani Dardaneli (roman, Zagreb, 1980.) Ljubavni slučaj šampiona (roman, Gornji Milanovac, 1980.) Mihaelov povratak Mariji (roman, Beograd, 1982.) Kako uništiti Beograd (roman, Beograd, 1982.) Lepa Lena (roman, Beograd, 1984.) Der Untergang von Paris, (roman, Dorsten, 1984.) Ubistvo na Dedinju, (romam, Beograd, 1986.) Karađorđe, vožd srpski (istorijski roman, Beograd, 1988, bestseler) Ein Bad für das Glück, (roman,) Stanje prirodnog nereda, (postmoderni roman-antologija, Beograd, 1991.) Viteški kralj Ujedinitelj, (istorijski roman, Beograd, 1993, bestseler) Pozorište Beograd, (istorijski roman, Beograd, 1997.) Post scriptum: Target, (roman-traktat, Beograd, 1999.) Požar na Trgu Marksa i Engelsa, (roman, 1989.) Ludi svet droge i para-ljubavi, (roman, Beograd, 1995.) Sva Borina žal, (roman, Beograd, 1998.) Post skriptum: TARGET, (roman, Beograd, 1999.) Pevač protiv svog naroda, (roman, Beograd, 2000.) Kolekcionar, (roman, Beograd, 2001.) Reč zaveštanja, (roman, Beograd, 2002.) Mihailo Pupin, Srbin za ceo svet, (roman, Beograd, 2005.) Dramska dela Isidore, gde si?, (Narodno Pozorište, Beograd,) Slučaj šampiona, (elegična komedija, Beogradsko dramsko pozorište,) Pisma Sofije Malovrazić, (monodrama, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd,)

Autor - osoba Đuković, Isidor, 1927- = Đuković, Isidor, 1927- Naslov Nađmeđer : austrougarski logor za Srbe : 1914-1918. / Isidor Đuković Ostali naslovi Nađmeđer - austrougarski logor za Srbe Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Bratislava : Udruženje Srba u Slovačkoj = Spolok Srbov na Slovensku ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 398 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Stojančević, Vladimir Matijašević, Maša Pavlović, Vladimir, 1950- = Pavlović, Vladimir, 1950- Micić, Snežana ISBN 978-80-972279-0-6 (USS; karton) Napomene Prema predgovoru, ovo je 2. izd. Autorova slika Tiraž 500 O Isidoru Đukoviću: str. 397-398 Iz recenzije akademika Vladimira Stojančević[a]: str. [399] Napomene i bibliografske reference uz tekst Summary / translated by Maša Matijašević ; Le résumé / traduit par Vladimir Pavlović ; Rezюme / perevela Snežana Micić Bibliografija: 389-392 Registar. Predmetne odrednice Nađmeđer (koncentracioni logor) -- Slovačka -- 1914-1918 Prvi svetski rat (1914-1918) -- Ratni zarobljenici -- Srbi -- Nađmeđer Srbi -- Žrtve rata -- Nađmeđer -- 1914-1918 – Spiskovi Isidor Đuković (1927) vrstan je znalac istorije našeg naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu, o čemu je napisao više knjiga, među kojima je i „Nađmeđer – austrougarski logor za Srbe 1914–1918“. Autor navodi da je da je knjiga nastala posle dugog istraživanja po arhivama, literature ali i boravka u Nađmeđeru – logor je pod vedrim nebom formiran krajem leta 1914. godine, bio je najveći i nalazio se između Bratislave i Komorana. U Nađmeđeru je sahranjeno oko 6.000 Srba. Đuković je u knjizi objavio podatke o umrlim i sahranjenim u ovom startištu Srba, danas u Slovačkoj. Prema rečima recenzenta Vladimira Stojančevića, ova knjiga je dragoceni doprinos priznavanju istorijske prošlosti Srba u jednom od najsudbonosnijih trenutaka celokupne njegove dotadašnje istorije. Delo Isidora Đukovića jedno je „od najdokumentovanijih i najuspelijih, kako po uvodnoj studiji, tako i po spisku nastradalih Srba u Nađmeđeru.“ Logor Nađmeđer (Veliki Međer, mađ. Nagy Megyer, slov. Velký Meder) je prvi osnovani austrougarski logor za Srbe. Zvanični naziv mu je bio „Carski i kraljevski logor za ratne zarobljenike Nađmeđer” (Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Nagymegyer). Osnovan je u avgustu 1914. a rasformiran u oktobru 1918. godine. U njemu je privremeno ili stalno boravilo oko 21000 interniranih osoba, a broj procenjuje se da je broj srpskih žrtava između 6000 i 7000. U logor je takođe interniran i značajan broj civilnih i vojnih lica Kraljevine Crne Gore, od kojih je ubijeno ili je umrlo od loših uslova oko šest stotina. Broj interniranih osoba koje su boravile u logoru je u svakom trenutku bio između 5000 i 10000 ljudi. Nalazio se na adi na Dunavu u blizini varoši Nađmeđer (danas Veljki Medjer u Slovačkoj). Osnivanje logora i uslovi u njemu Logor je osnovan na goloj ledini ograđenoj bodljikavom žicom. Obezbeđenje logora je koristilo 15 metara visoke stražarnice i reflektore za noćno osmatranje. Prvih nekoliko meseci su ratni zarobljenici živeli na otvorenom u vlazi i blatu bez tople odeće i obuće, uz lošu ishranu i grub odnos stražara. Krajem oktobra su zarobljenici počeli sa izgradnjom prizemnih baraka koje su završene po velikom snegu koji je pao već početkom novembra. U 36 tipskih baraka bilo je predviđeno da se smesti 6000-12000 ljudi. Veliki broj logoraša nije ni dočekao useljenje u barake već su umrli i sahranjeni na logorskom groblju. Loša uslovi i loša kolektivna higijena su ubrzo uzrokovali pojavu zaraznih bolesti, dizenterije, trbušnog i pegavog tifusa kao i tuberkuloze. Svi logorski lekari odgovorni za zdravstveno stanje logoraša su ubrzo pod raznim izgovorima napustili svoje dužnosti, a tri lekara logoraša (dr. Dragomirović, dr. Martinović i dr. Zarubica) su preuzeli brigu o zdravstvenom stanju logoraša. Tri lekara na više hiljada izmorenih i bolesnih ljudi su bili nedovoljni da suzbiju epidemije koje su svakodnevno odnosile ljudske živote. Od decembra 1914. do maja 1915. su logoraši masovno umirali, a dnevni broj umrlih dostizao je i broj od 80 ljudi. Preživeli logoraši su decembra 1915. preseljeni u neke od drugih logora, a na njihovo mesto su dovedeni novi zarobljenici i internirani civili iz Srbije. Uslovi za život u logoru su bili očajni, a logoraši u oskudnoj odeći i obući stalno izloženi gladi i lošim postupcima stražara. Upućivani su na teške poslove u kamenolome, rudnike, fabrike, seču šuma i poljoprivredna imanja. Osim ovih radova često su ih slali na Tirolski front da u opasnim uslovima kopaju rovove i rade druge teške i opasne poslove, a za greške su kažnjavani smrću. Grupe za front su imale po 1000 ljudi koji su bili upućivani na šest meseci, od kojih je polovina redovno stradala. Iscrpljeni i izranjavani ostaci ovih grupa su internirani u logor Ašah na Dunavu. Broj stradalih Arhiva logora Nađmeđer je izgorela u požaru, pa je naknadno formirana nova u kojoj je broj interniranih civila sveden na simboličnu meru. Izostavljena su imena žena, dece i staraca koji nisu bili vojni obveznici, iako ih je, prema svedočenju preživelih, bilo znatno više koji su umirali. Spisak sahranjenih na groblju Nađmeđer je sastavio I. Đurković (2002) na osnovu više izvora, U ovom spisku je evidentirano 5927 umorenih Srba i 73 ruska logoraša, a procenjuje se da bi ovaj broj trebalo da je značajno veći, jer je obnovljena logorska evidencija bila nepotpuna. Poslednji preminuli logoraš Bogdan Nikolić sahranjen je 29, oktobra 1918. godine. Veliki logor Nađmeđer je bio povezan sa nizom manjih logora na teritoriji današnje Slovačke republike, u kojima je takođe bilo srpskih interniraca, na čijim grobljima je sahranjen veći broj logoraša, kao što su Komarno (361 osoba), Šamorin, Trnava (183 osobe), Trenčin (171 osoba), Ilava, Žilna (84 osobe), Banska Bistrica itd. Logorsko groblje Logorsko groblje Nađmeđera sa malom kapelom je čuvano i održavano do 1938. godine kada je ova teritorija pod pritiskom nacističke Nemačke prešla u ruke Mađara. Od 1938 do 1945. godine groblje je oskrnavljeno i rastureno, od strane tadašnjih mađarskih vlasti, a ograda i većina spomenika su uništeni. Posle Drugog svetskog rata su Čehoslovačke vlasti podigle novu ogradu i uredile centralni deo groblja, da bi po osamostaljivanju Slovačke republike sa polovine groblja uklonjeni spomenici i napravljen poligon za trening pasa. Isidor Đuković je rođen 12. avgusta 1927. godine u selu Kriva Reka, Gornji Milanovac. Osnovnu školu je završio u Šilopaju, a gimnaziju učio u Gornjem Milanovcu. U JNA je napredovao do čina potpukovnika i na lični zahtev, 1978. godine, penzionisan. Za vreme službe u JNA objavljivao je u: Narodnoj armiji, Frontu, Vojnotehničkom glasniku, Mornaričkom glasniku i Vojnom delu. Krajem 1967. dobio je nagradu “22. decembar” za rad objavljen u Vojnom glasniku koji je ocenjen kao najbolji u svim vojnim časopisima te godine. Po penzionisanju je nastavio da piše o istorijskim temama iz Prvog svetskog rata, u kome je izgubio više predaka, i Drugog svetskog rata, čime je povezivao tradiciju generacija. MG147 (N)

O Česima i njihovim potomcima u Srbiji južno od Save i Dunava / Vuk Petrović Beograd 2015. Mek povez, ilustrovano, 266 strana. Knjiga je odlično očuvana. V1 Knjiga donosi životne priče više od 100 Čeha, koji su svojim radom doprineli razvoju Beograda i Srbije. `Počeci masovnijeg doseljavanja Čeha u Srbiju južno od Save i Dunava mogu se datirati negde posle 1850. godine. Osnovni motivi doseljavanja Čeha bili su težnja za boljim i slobodnijim životom, što je Srbija toga vremena omogućavala kao jedina slobodna država Slovena, osim Rusije, kojoj su stručni radnici svih struka bili neophodni... Drugi talas doseljavanja Čeha u Srbiju, tada Kraljevinu SHS, bio je oko 1920. godine. U to vreme dolazili su uglavnom stručnjaci iz različitih struka. U Beogradu i ostalim delovima Srbije, otvarana su predstavništva čeških firmi, a češki kapital je u sve većoj meri bio prisutan u srpskoj privredi. Veliki broj Čeha se upravo u ovom periodu doselio u Srbiju. Treći talas su predstavljale izbeglice koje su se doselile u Srbiju, posle 1939. godine i okupacije Čehoslovačke od strane Nemačke. Deo izbeglica je ostao u Srbiji, a veći deo, naročito češki Jevreji, izbegao je dalje u Sjedinjene Američke Države, Veliku Britaniju i druge zemlje. Između 1946. i 1950. godine veliki broj Čeha napušta Srbiju i vraća se u Čehoslovačku, bežeći od komunizma u Jugoslaviji i pod pritiskom čehoslovačkih komunističkih vlasti, posle 1948. godine. Četvrti talas doseljavanja u Srbiju bio je između 1960. i 1980. godine. Radilo se uglavnom o Čehinjama koje su se udavale za Srbe, kako iz ljubavi, tako i da bi pobegle od komunističkih vlasti u Čehoslovačkoj. Peti, i najmanji talas Čeha koji su ostali u Jugoslaviji, bio je 1968. godine, pri upadu snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačku. Deo čeških turista, koji se u Jugoslaviji zatekao na letovanju, ostao je u našoj zemlji, neki su ostali u Srbiji, a neki su produžili dalje u Evropu i u Sjedinjene američke države. Od 1990. godine dolazi do obratne situacije, dosta Čeha i njihovih potomaka kao i Srba, prelazi u Čehoslovačku (kasnije Češku i Slovačku) bežeći od krvoprolića u Jugoslaviji i tražeći bolji život i sigurniju perspektivu.` Sadržaj: Uvod Alin Jovan i porodica Bajloni Ignjat i porodica Bah Ferdinand Bah František Benda Adolf Benjišek Hilarion Blažek Dragutin Bleha Matija Brodil Josif Brož Miloš Budimski Franja i porodica Burian Franc Ce Josif/Jozef Čermak Jaroslav Černi Jaroslav Češka kolonija Čižek Dragutin Daum Maks Debeljković Dragutin i porodica Doubek Hugo Doubek Božena Dubovi Jan Dusil Jozef Dvoržaček Emil Ekert Miloš i porodica Feliks Ignjat i porodica Frajt Vaclav i porodica Frič A. Fusek Johan i porodica Gabler Vilem Hajek Emil Hajek Ljubica Hajek Jozef Hajek Vitjeslav Holeček Jozef Holub Bohumil Hvoj Josif i porodica Jarolimek Josif i porodica Jeržabek Aleksandar Jireček J Kašper Karel Kolaček Franja i porodica Kruta Vaclav i porodica Kuba Ludvik Kubeš Ferdinand Kučera Jaroslav Lambl Jan Baptista Lanjik Ivan Mehler Ferdinand Matjejka Karlo Martinka Anton Maržinec Hinko Maržinec Ljubica Matjejovski Teodor Mašin Jovan i porodica Milčinski Alojz Minh Samuilo i porodica Miranov Ladislav Nejedli Emanuel Nekvasil Franja Njemeček Franc Nepomuk Karel Novaček Martin Nevole Jan Nigrinova Augusta-Vela Novak Jovan i porodica Njemec Anton Pokorni Dragutin Prohaska Raha (Rajheni) Jozef Raušar Jozef Zdenjek Rendla Vitjeslav Ribnikar Jara Rosulek Bogoljub i porodica . Ružička Jovan Sava Hilandarac (Slavibor Brajer) Stanjek Jozef i Karel Svoboda Josif Svoboda Bohumil Šistek Franja Šistek Vojtjeh Šistek-Đordević Mirjana Škarka Alojz i porodica Šlehta Vladislav Štirski Nikolajević Vladislav Šuster Anton i porodica Titelbah Stojan Titelbah Vladislav Tolinger Robert Topčiderski park Tuna Osvald Anton Urban Jovan Valenta Aleksandar Valožić Velimir i porodica Vedral Vaclav Vinš Jindržih Voves Josif/Jozef Voves Đorđević Antonije Všetečka Franja Zah Franja Zikova Zdenka Živković (Kortusova) Zdenka Literatura Saradnici Fotografije Registar

Књигу Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера приредили су и издали Јожа Хорват и Зденко Штамбук (Загреб: Рожанкоwски, 1946, 520 стр.). Књига садржи преко 100 факсимила докумената и изјава истражним и правосудним органима и материјала комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, преко 40 факсимила новинских чланака из времена НДХ, преко 70 фотографија и других извора који сведоче о терору, упућивању у логоре, масовном покрштавању Срба, злочинима над српским становништвом и колаборацији дела католичког клера с усташким режимом, као и директном учешћу појединих припадника Римокатоличке цркве у овим злоделима. Приређивачи књиге, Јожа Хорват и Зденко Штамбук, били су хрватски књижевници и публицисти, предратни чланови КПЈ и првоборци, после рата први члан Агитпропа ЦК КПХ, задужен за сектор културе, а други члан Агитпропа Обласног комитета КПХ за Истру. Први репринт издања из 1946. објављен је 1989. у Хановеру, други 2007. у Бања Луци, а трећи репринт објавила је Заклада Аугуст Цесарец у Загребу 2008. Према речима професора из Загреба, Светозара Ливаде, штампање ове књиге одбио је чак 21 хрватски издавач, а кардинал Божанић претио је државним тужилаштвом. Католички теолог и новинар, Драго Пилсел, у предговору за овај репринт, пише између осталог: „… Црква (је) нападала саму себе садржајем онога што је изговарала, не само у доба НДХ (и тај се напад наставља јер правог ограђивања и правог кајања какво су, примјерице, показали тијеком минулих десетљећа њемачки католици, али и други кршћани, у нас није било)…“. Објављивање репринта 2008. изазвало је бурне реакције у једном делу хрватске јавности. Католички теолози и историчари тврдили су да се ради о „провали мржње према Католичкој цркви“, да је књига „окрвављени комунистички пропагандистички памфлет“, „Ознина измишљотина и подвала“, „збирка фалсификата и препарираних изјава“, које „ниједан сувремени повјесничар, без обзира на политичку или идеолошку опредијељеност, ту ’књигу’ не узима као релевантан повијесни извор“, која је постала „… моделом за ’хисториографска истраживања’, као и за ’повијесну истину’ о Католичкој цркви у цијелом комунистичком времену“. Уредник Гласа концила написао је и да се у Хрватској „догодила злоупораба демокрације и да баш они који су своје идејне противнике и неистомишљенике без суђења или на лажним суђењима осуђивали на смрт и робију користе демокрацију за поновно буђење опасне идеолошке мржње која трује односе међу људима“. Доведен је у питање и целокупан рад комисија за ратне злочине, а затим и историографских студија које су се на њихове налазе ослањале, истражујући делатност Римокатоличке цркве. Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, као целину, свакако треба посматрати у контексту припрема и суђења кардиналу Алојзију Степинцу 1946. године, како каже историчар Иво Голдштајн, али то не умањује важност објављеног материјала. Много година касније неки од чланова Политбироа КПЈ и организатора суђења тврдили су да се радило о политичком суђењу, као одговору власти на континуирани отпор бискупа и Пастирско писмо. Милован Ђилас је у својим сећањима писао да Степинац сигурно не би био изведен пред суд због свог понашања за време рата да није наставио да се опире новом режиму, али додаје да то не значи да није било основа за оптужбу против њега. А да је било, поред ове књиге, потврђује још читав низ зборника грађе, чланака, студија и монографија, објављених у послератним годинама. Поновно објављивање репринта ове књиге важно је из више разлога. Први и свакако најважнији је да се не забораве жртве. Други је да се, у таласу ревизионизма, подсети на изворе који сведоче о злочинима и омогући даљи рад на истраживањима јер се историјско истраживање, како каже Џон Тош, „не своди на проналажење једног поузданог извора да би се из њега извукло све што он може да пружи“, већ на анализу и упоређивање што више различитих извора, „најбоље из свих извора који се односе на тему истраживања“, што подразумева и проверу аутентичности, веродостојности и поузданости. „На тај начин ће се лакше уочити све нетачности и искривљавања одређеног извора и историчар ће поткрепити своје закључке.“ Др Радмила Радић Б5 формат, мек повез, 520 страна

Polovna knjiga, zaštitni omot blago pohaban, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: IP Naša priča plus - Beograd, 2011. god. Tvrd povez, 31 cm. 512 str. Kunstdruk, ilustrovano Knjiga Evropska Srbija i svet prof. dr Slobodana Brankovića plod je desetogodišnjeg istraživanja autora i bavi se jednim od najznačajnijih problema iz vremena Velike istočne krize, obuhvatajući vreme od Hercegovačko-bosanskog ustanka do Berlinskog kongresa i dobijanja nezavisnosti Srbije. Delo je zasnovano na opsežnom opusu domaćih i stranih izvora, od kojih se neki prvi put objavljuju i svedoče o komunikaciji učesnika događaja na više od 20 jezika. Vreme Velike istočne krize, vreme pada i podele Osmanskog carstva, jedno je od najkompleksnijih perioda u istoriji sveta. Kako je kraljica Viktorija rekla, prekorevajući Dizraelija, nije se radilo samo o o Istočnom konfliktu, nego o tome ko će vladati svetom u budućnosti! Sloveni ili Britanci? Kako su igre velikih sila i njihovi interesi za podelom interesnih sfera uticali na položaj Srbije? U zategnutim odnosima između velikih sila, Hercegovački ustanak bio je varnica koja je zapalila svet. Srbija je prva otpočela svoj samooslobodilački poduhvat, a velike sile su trgovale njenim granicama onako kako je kojoj i kada odgovaralo. Kako je svojom veštom diplomatijom, uprkos početnim tajnim dogovorima velikih sila Srbija dobila svoju nezavisnost? Kakva je bila vojna taktika srpskih snaga? Kako je i od koga proglašeno nezavisno kraljestvo na Moravi? Da li je ruski general Černjajev, glavnokomandujući na Moravskom frontu svojevoljno došao u Srbiju, ili ga je zapravno tajno poslao ruski prestolonaslednik? Saznajte gde je i zašto veliki kancelar Bizmark uzviknuo: „Dobro, zar će mir sveta zavisiti od Srba!“ Šta su stranci pisali o Srbima i srpskom narodu? Kakvi su bili odnosi Srbije i Crne Gore? Kakav je vešt diplomata bio Jovan Ristić! Zašto je Sarajevski atentat i početak Prvog svetskog rata i morao da počne baš iz Bosne i Hercegovine, kao posledica nepravednog rešenja Istočnog pitanja? Pročitajte kako su i pored zakulisnih igara velikih sila pomoć i podrška naroda Evrope i sveta stizala Srbima sa svih strana. Dok je britanska zvanična politika bila na strani Turske, kako bi sprečila Rusiju da zagospodari Carigradom i moreuzima, britanski narod je spontano održao mitinge u Londonu za pomoć i podršku braći Srbima. Upućena je i adresa srpskom narodu, čiji prevod je dat u knjizi. Još tada, 1876. godine u Londonu je objavljeno Srbija, najmlađi član evropske porodice, a iste godine je i NJujork tajms objavio tekst o Srbiji pod nazivom Najmlađa evropska država. U celoj Evropi održani su mitinzi podrške srpskom narodu, na Moravski front stizali su dobrovoljci iz celog sveta, da se rame uz rame, bore sa srpskim narodom. Posebnu draž knjizi daju originalne ilustracije – grafike iz 19.v. U vreme kada nije bilo televizije, ratni ilustratoti beležili su događaje i ličnosti s Moravskog fronta i svoje ilustracije slali redakcijama u svet. Deo tih ilustracija nalazi se i u knjizi. Jedna od njih je i ona koju je nacrtao Čarls Iziart koja prikazuje kako Srbi, na vest o primirju, igraju kolo. Knjiga sadrži originalne dokumente, proklamacije kneza a potom i kralja Milana, adrese srpskom narodu, zapise učesnika-stranaca, deo Berlinskog ugovora koji se odnosi na Srbiju, odjeke Velike istočne krize u književnosti, nauci, umetnosti, beleži i sudbine idealista i pojedinaca koji su sa svih strana sveta došli u Srbiju. Velikani duha ovekovečili su sudbine ljudi iz velikog broja zemalja na srpskom tlu, užarenom komadiću Evrope, okrenutih idealima kao nikad ranije! Tolstoj se oglasio: Valja pomoći Srbima! Viktor Igo, slavni pisac, predsednik Svetskog kongresa prijatelja mira: Za Srbiju(PourLaSerbie), kao paradigmi humanog čovečanstva. Dostojevski je pisao o Srbima kako vole svoju kuću, a ne rat. Čarls Darvin je svog srpskog prijatelja uveravao o univerzalnim simpatijama engleskog naroda za Srbe. Petar Iljič Čajkovski je posvetio odvažnima u susretima i sukobima civilizacija Serbsko-ruski marš, inspirisan srpskim melodijama (Sunce jarko, Dom je ovo Srba milog...). Evropska Srbija i svet, kako je istakao autor, otkriva ono što ne bi smeli da ne znamo, a kad saznamo ne možemo da zaboravimo.

Praške godine : zapisi 1996-1999 / Danka Nikolić ; Beograd : S. Mašić, 2000 , tvrdi povez, Fizički opis 268 str. : ilustr. ; 18 cm Zbirka Nova ; 158 Tiraž 1.000. Праг -- Културни живот -- 1996-1999 Nikolić, Danka, 1931-2020 = Očuvanost 4. Feliks Pašić : Dok ispisuje hroniku praških kulturnih događaja, radoznala pogleda i otvorenih čula, Danka Nikolić neprestano pokušava da dokuči `duh naroda koji umesto oružja koristi ključeve` (zveckajući njima u slavu `plišane revolucije`). Otkriva ga katkada u nekom naoko uzgrednom detalju, a u svakom slučaju, u onome što je duh češke umetnosti. Da bi razumela Čehe, među koje ju je pre pet godina doveo splet nepredvidivih životnih okolnosti, nekadašnja novinarka Televizije Beograd, specijalizovana za film, ne bira zaobilazne staze: dušu Praga i njegovih ljudi pronalazi u izrazima njihove posebnosti, u `tipično češkom`, bilo da se ovo manifestuje u literaturi, u muzici, na filmu, u pozorištu, u slikarstvu ili u arhitekturi, bilo da se prepoznaje u oblicima ponašanja, u mentalitetu, u odnosu prema istoriji. Kao tipično češka može se, recimo, uzeti afera oko smene glavnog dirigenta Češke filharmonije, koja toliko uzburka javnost da se u slučaj moraju uplesti predsednik vlade i šef države. Ili priča o mladom reditelju koji mišljenje o svom scenariju traži od predsednika Republike da bi, uz njegovu preporuku, snimio film koji se Česima neće dopasti, ali hoće predsedniku. S druge strane, ta ista priča dotiče ranjivu temu savremenog češkog društva: rasizam i ksenofobiju. Danka Nikolić pozabaviće se njome raznim povodima da bi pokazala kako Česi nisu baš ono što bi voleli da o njima drugi misle, dakle `nesvadljivi, neutralni, distancirani, uzdržani`. Iza slikovitog opisa slavlja povodom trijumfa hokejaša na olimpijadi, kad su Česima popustile sve kočnice, sledi vest o sahrani mlade Romkinje koju su pretukli skinhedsi. Jedan pisac će, povodom bezočnih napada na autore filma `Kolja`, a posle Oskara, otvoreno upozoriti na `zavidljivu, zlobnu češku uskogrudost`. Izveštaji koje Danka Nikolić šalje iz Praga od januara 1996, pisani za novine, primer su novinarske jezgrovitosti, ali i široke obaveštenosti, lucidnih opservacija, majstorskog odabira i rasporeda podataka. Sabrani u knjizi, oni ne gube od zanimljivosti i svežine, naprotiv: u njima se još plastičnije uočava napor da se kockice kulturnih zbivanja sklope u živ, raznobojan mozaik, da se u tom mozaiku ogledaju i jedno duhovno podneblje i ljudi koji ga čine, da se slikovito dočara bogatstvo raznolikosti, da se prenese atmosfera događaja koji sustižu jedan drugi, da se sadašnjost i istorija dovedu u skladnu ravnotežu, da se, na kraju krajeva, osvetle i ona blistava i ona zatamnjena lica grada, da se Prag prikaže bez pozlata, u svome prirodnom ramu. Pri tom, Danka Nikolić nije u ulozi sudije niti ravnodušnog posmatrača. Ona dopušta da je ponesu i emocije, ali samo koliko da neki doživljaj podeli sa čitaocem. Čitalac je, uostalom, njeno uporedno, budno oko. Danica Danka Nikolić rođena je u Beogradu 15. maja 1931. godine. Bila je arheolog po obrazovanju, a novinarka po opredeljenju. Završila je i magistrirala arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kratko vreme se bavila arheologijom i odlazila na iskopavanja, a onda se zaposlila u Kulturnoj rubrici Televizije Beograd. Skoro 20 godina je bila filmski kritičar i izveštavala sa mnogih svetskih festivala. Dobitnica je jugoslovenske nagrade Zlatno pero da najbolju filmsku kritiku. Autorka je nagrađene televizijske drame “Oglas” koja je emitovana na Prvom programu televizije Beograd sa Batom Stojkovićem i Stevom Žigonom u glavnim ulogama. U Televiziji Beograd radila je do 1993, godine, kada je otpuštena zajedno sa stotinama novinara i televizijskih radnika koji nisu hteli da služe Miloševićevom režimu. Od 1995, godine živela je u Pragu i za beogradske novine izveštavala o kulturnim događajima u Češkoj. Objavila je ratnu prozu „Pisma iz dva Sarajeva“ i knjigu tekstova o kulturnom životu Praga.