ccc Izabrani radovi - Risto Radulović Hrestomatija radova Riste Radulovića I - Programski problemski tekstovi II - Društvo i društveni staleži III - Nacionalizam, jugoslovenstvo i socijalizam IV - Nacije i nacionalni odnosi u Bosni i Hercegovini V - Politički život u Bosni i Hercegovini VI - Sabor Bosne i Hercegovine VII - Austro-ugarska i njen režim u BiH VIII - Lultura i književnost, Registar, Ćirilica. Povez: tvrd Broj str: 270 sa ilustracijama Format: 24 cm Godina: 1988. Izdavač: VESELIN MASLEŠA iz Sarajeva Risto Radulović `Rinda` (srpska ćirilica: Risto Radulović; 21. septembar 1880. - 15. mart 1915. [1]) [2] [3] bio je novinar i političar koji je promovisao englesku političku misao i sociologiju u Bosni i Hercegovini pod kontrolom Austro-Ugarske. Radulovićev pradjed je odlučio da napusti svoj naporan radni vek u Tulji kod Trebinja i preseli se u Mostar kako bi radio kao kamenjar. Njegova dva sina Jovo i Lazo započeli su trgovinski posao i uspostavili trgovačke veze sa Trstom. Njihovi potomci nastavili su trgovati, ali bili su i aktivni u političkom i kulturnom životu, od kojih su neki bili glumci u pozorištu. [5] Članovi Radulovićeve porodice učestvovali su u ustancima 1875. i 1882., tako da je Radulović odgojen kao neprijatelj Austro-Ugarske. [6] Urednički rad Godine 1897. Radulović je bio urednik školskog časopisa `srpstvo` (srpsko: srpsko) koji je od leta 1896. objavio `Srpska svest`, tajno učeničko društvo gimnazije u Mostaru, osnovano u jesen 1895. [7] [8] Radulović je 1897. bio prvi učenik koji je proteran iz mostarske škole. [9] Početkom 1907. Grupa srpskih intelektualaca u Mostaru počela je sa izdavanjem časopisa „Narod“ (srpski: Narod) koji je uredio Radulović. [10] Radulović je blisko surađivao s Aleksa Šantićem, Svetozarom Ćorovićem, Atanasijem Šolom i drugim uglednim mostarskim intelektualcima, a bio je vrlo aktivan i u Gusle Singing Societi. [11] Radulović je bio urednik časopisa `Pregled` od avgusta 1910. [12] [13] U svojim tekstovima Radulović je izrazio naklonost prema jugoslavizmu kao načinu prevazilaženja destruktivnih nacionalnih antagonizama. [14] Mlada Bosna Bogdan Žerajić odlučio je ubiti generala Marijana Varešanina, guvernera Bosne i Hercegovine, nakon što je pročitao članak koji je napisao Risto Radulović, koji se zalagao za nepoštivanje u javnom životu Bosne i Hercegovine. [15] Radulović je u svom članku objasnio da nije video sjajne momente nacije, niti jednu tragiku za koju je smatrao da je potrebna za ublažavanje borbe. Kad je Žerajić pročitao ove reči, viknuo je `Dogodit će se tragedija!`. [16] Radulović je bio centralna figura protiv okupacionog pokreta prije ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda iz Austrije [17] Članovi Mlade Bosne slijedili su njegov politički tok. Ipak, nije se složio sa njihovim veličanjem seljaštva. Verovao je da je autentični nacionalizam kulturni fenomen povezan sa obrazovanim ljudima u prosvećenim građanskim društvima. [18] Radulović je pripadao velikoj grupi uglednih Srba koji su zatvoreni nakon ubistva. [19] Radulović je prvi put zatvoren u Tuzli do kraja decembra 1914. godine, kada je premešten u koncentracioni logor Arad [20] gde je upoznao oca i tamo umro 15. marta 1915. [21] 1922. godine ostaci su

Autor - osoba Boarov, Dimitrije Naslov Politička istorija Vojvodine : u trideset tri priloga / Dimitrije Boarov ; [prevod rezimea Biljana Simurdić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2001 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Agencija CUP, 2001 (Novi Sad : Offset ideal štampa) Fizički opis 264 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Simurdić, Biljana (Broš.) Napomene Tiraž 400 Beleške uz tekst Summary: str. 241-251 Bibliografija: str. 253-255 Imenski registar: str. 257-263. Predmetne odrednice Vojvodina -- Politička istorija Predgovor autora Ovi prilozi za političku istoriju Vojvodine nastali su na podlozi novinskog feljtona pod naslovom »Svi vojvođanski izbori – od Carnojevića do danas«, koji je novosadski dnevni list „Vojvodina“ objavljivao između 5. septembra i 29. novembra 2000. godine, a koji sam pisao iz dana u dan gotovo tri meseca. Feljton je poručen prigodom priprema za savezne, pokrajinske i lokalne izbore u SRJ, Vojvodini i Srbiji, 24. septembra 2000. godine - koji će se 5. oktobra završiti „demokratskim preokretom“ u zemlji i rušenjem Miloševićevog režima – pa je trebalo i da se privede kraju nakon njihovog okončanja. No, kako do samog datuma izbora nisam uspeo da vojvođansku neverovatno bogatu, dramatičnu i zanimljivu istoriju sintetizujem u desetak nastavaka, a da ne ostanem na nivou generalnih trivijalnosti, nastavio sam pisanje feljtona još neko vreme – pa sam, na nagovor prijatelja izdavača, od njega, sa najnužnijim dopunama i korekcijama, sačinio ovu knjigu. Pišući praktično skraćenu političku istoriju Vojvodine u vreme velikih i nervoznih društvenih gibanja i produktivne istorijske konfuzije, a kasnije i u neugodnim uslovima stalnih nestašica struje, bio sam prinuđen da u veoma kratkom razdoblju prođem kroz ogromnu literaturu, ne stižući uvek do baš svih najboljih izvora relevantnih za događaje o kojima sam pisao. No, pošto sam osetio da sam pisao o onome što ljude u Vojvodini zanima i što sam uveren da se nijedna istorija ne može savršeno napisati, jednom i zauvek, odvažujem se da svoju priču o političkoj prošlosti (a sigurno, na neki način, i o njenoj sadašnjosti) ponudim čitaocima. Dakle, njena glavna mana ili možda čak i vrlina je - da ju je pisao ne profesionalni istoričar, nego samo profesionalni novinar. U Novom Sadu, 29. decembra 2000. Dimitrije Boarov Dimitrije Boarov (Bečej, 1946) je srpski novinar, bivši predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (1998–2002), te predavač na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Dimitrije Boarov je rođen 1946. godine u Bečeju. Profesionalnu novinarsku karijeru je započeo 1971. godine u beogradskoj Ekonomskoj politici. U Televiziji Novi Sad radio je od 1974. do 1989. godine. Jedan je od deset osnivača beogradskog nedeljnika Vreme. Od 1996. do 1998. bio je zamenik urednika lista Naša Borba, a od 1998. do 2002. godine bio je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, najstarijeg nezavisnog udruženja novinara na prostoru bivše SFR Jugoslavije. Za predavača na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, izabran je 2006. godine. Bibliografija Apostoli srpskih finansija Doktor Laza Paču: Legenda srpskih finansija Ima li još Vojvodine (1996) Politička istorija Vojvodine (2002) Kako je Novi Sad pobedio (sa Milenom Putnik, 2004) Nagrade 2007. Nagrada Stanislav Staša Marinković 2008. Nagrada Jug Grizelj MG36

U dobrom stanju, bez godine izdanja (verovatno 1922) Naslov Marjan Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja Zagreb : [s. n., s. a.] (Zagreb : Tipografije) Fizički opis 52 str, 7 listova s tablama : 3 geogr. karte ; 20 cm Sadržaj Misli i pogledi sa Marjana . Dio 1 / Ivo Dellalle . Priroda Marjana . Dio 2 / U. Girometta. DELALLE, Ivo, povjesničar umjetnosti i publicist (Trogir, 13. XI. 1892 — Trogir, 31. I. 1962). Potječe od trogirske plemićke obitelji, koja se prvi put javlja u dokumentima potkraj XVI. st. pod imenom Gregliutica (Kreljutić po krilima koja su se nalazila u njezinu grbu), a na poč. XVII. st u talijaniziranom obliku Dell Ale, Delalle. Klasičnu gimnaziju završio u Biskupskom sjemeništu u Splitu 1911, a teološke studije u Zadru 1915. Kao svećenik službuje 1916–18. u Trogiru, zatim je od 1919. na dužnosti pri katedrali Sv. Dujma u Splitu. Za službovanja u Splitu predaje u biskupskoj gimnaziji. Od kraja 1926. pitomac je Zavoda Sv. Jeronima u Rimu i na poticaj F. Bulića studira kršćansku arheologiju u Papinskom institutu (Pontificio istituto di archeologia cristiana). Diplomirao 1929, doktorirao 1930. temom Kapela solinskih mučenika u Sv. Ivanu Lateranskom. Iste godine vraća se u Trogir na dužnost upravitelja župe, 1933. imenovan kanonikom zborno-opatskoga Kaptola u Trogiru te povjerenikom Galerije umjetnina u Splitu za grad Trogir. God. 1936. predsjednikom je prvoga Interdijecezanskoga liturgijskog odbora, a 1955. članom istoga obnovljenog odbora pri Biskupskoj konferenciji. — Pisao je eseje, studije, prikaze, književne i likovne kritike, ponajviše o trogirskim i splitskim spomenicima, crkvenoj arhitekturi, umjetničkim izložbama. Objavljivao putopise iz Italije i Nizozemske, a u svojim napisima bavio se i drugim kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. U Splitu je 1921. pokrenuo književnu reviju Renesansa, a u Trogiru osniva društvo za proučavanje i zaštitu starina »Radovan«, kojemu je od 1930. predsjednikom. Urednik je revije Život s crkvom, koja je pokrenuta 1936. Sudjelovao je u mnogim kulturnim i društvenim akcijama u Splitu. Jedan je od inicijatora prvoga izložbenog salona »Galić« te društva »Marjan«. Nakon II. svjetskog rata uz potporu splitskoga Konzervatorskog zavoda radio na zaštiti splitske katedrale i ratom oštećenih spomenika u Trogiru. Prilozima surađivao u novinama i časopisima Luč (1913–14), Jadran (1919–20), Novo doba (1919, 1921, 1929, 1932–33, 1936–40), Renesansa (1921), Jutarnji list (1925–26), Jadran (kalendar, 1927, 1933), Narodna politika (1927–29), Hrvatska straža (1931, 1936, 1938), Selo i grad (1931, 1933), Katolička riječ (1935–36, 1940), Život s crkvom (1936–37, 1939), Dom i svijet (1939–40), List Biskupije splitsko-makarske (1941), Blagovest (1948) i Službeni vjesnik Biskupije splitsko-makarske (1964). Njegov vodič Trogir izišao je 1936; dva skraćena izdanja izlaze 1953. i 1966. na više stranih jezika, a ono iz 1973. prerađeno je, skraćeno i prevedeno. DJELA: Misli i pogledi na Marjana (u knjizi: Marjan. Zagreb 1922, 1–18). — Trogir. Vodič po njegovoj historiji, umjetnosti i životu. Trogir 1936, Beograd 1952, Trogir 1963; Trogir i okolica (suautori: M. Slade-Šilović i S. Geić). Zagreb 1973.

U prihvatljivom stanju, podvlačena kao na slici Autor - osoba Tomašić, Dinko, 1902-1975 Politički razvitak Hrvata / Dinko Tomašić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1938 Zagreb : Hrvatska književna naklada neovisnih književnika, 1938 Fizički opis 223 str. ; 21 cm Hrvatska savremena biblioteka ; knj. 1 Predmetne odrednice Hrvati -- Istorija Hrvati -- Nacionalno pitanje Tomašić, Dinko, hrvatski sociolog (Smokvica na Korčuli, 23. IV. 1902 – Bloomington, SAD, 7. VIII. 1975). Doktorirao na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu (1926), na kojem je od 1935. bio voditelj Katedre za sociologiju i statistiku. Bavio se i publicističkom djelatnosti, bio je suradnik Zavoda za proučavanje narodnoga gospodarstva. U drugoj polovici 1930-ih bio je politički sljedbenik lijevoga krila Hrvatske seljačke stranke, zbog čega je od 1937. bio izložen napadima hrvatske desnice, pa i fizičkomu napadu usred javnoga predavanja. God. 1940. otišao u SAD; od 1943. do umirovljenja 1972. profesor sociologije na Sveučilištu Indiane. Tijekom II. svjetskog rata kraće je vrijeme bio osobni savjetnik I. Šubašića, a 1950-ih savjetnik Državnoga tajništva SAD-a za južnoslavenski prostor, voditelj nekoliko strateških istraživanja o prilikama u Jugoslaviji, voditelj istraživačkoga odjela Radio-stanice Slobodna Europa (1957–58). – S obzirom na to da su Tomašićevi tekstovi objavljeni tijekom II. svjetskog rata i nakon njega Titovu vlast opisivali kao autokratsku te zagovarali uvoz demokracije (a tijekom rata i konfederalizaciju Jugoslavije), on je već 1950. bio označen pseudoznanstvenikom »u službi hrvatske buržoazije«, a njegov je opus u poslijeratnoj hrvatskoj sociologiji ostao gotovo potpuno zaboravljen do početka 1990-ih, kada je revaloriziran i označen vrhuncem suvremene hrvatske znanosti o društvu. Tomašićev se opus može podijeliti u dvije faze. U prvoj, koja obuhvaća razdoblje do kraja 1940-ih, Tomašić je položio temelje etnokulturnoj sociologiji. Polemizirajući s J. Cvijićem, izložio je svoj model sukoba plemenske i zadružne kulture, što ga je poslije primijenio i u analizi komunističkih režima u Europi i Aziji. U knjizi Društveni razvitak Hrvata (1937) bavi se povijesnim, antropološkim i sociopsihološkim definiranjem dualnoga modela. Osporavajući tezu o superiornosti »dinaraca«, secirajući duboko patrijarhalno nomadsko-pljačkaško naslijeđe plemenske kulture, Tomašić ističe demokratičnost i egalitarnost »panonaca«, odn. zadružne kulture i zajednice. Sukob između plemenske i zadružne kulture, autoritarnosti i demokratičnosti, ratobornosti i miroljubivosti, obilježava, prema Tomašiću, cijelu hrvatsku povijest (Politički razvitak Hrvata, 1938). Od brojnih radova, nastalih u SAD-u, ističe se knjiga Ličnost i kultura u istočnoeuropskoj politici (Personality and Culture in Eastern European Politics, 1948), izvrsno primljena u američkim sociološkim krugovima. Temeljena na obilju etnografskoga i povijesnoga materijala, studija sugerira izravnu vezu između dinarskoga mentaliteta i pobjede komunizma u Jugoslaviji i istočnom dijelu Europe. Knjiga Utjecaj ruske kulture na sovjetski komunizam (The Impact of Russian Culture on Soviet Communism, 1953) zamišljena je kao analiza »međuutjecaja ličnosti, kulture, socijalne strukture i ideologije«, a u Nacionalnom komunizmu i sovjetskoj strategiji (National Communism and Soviet Strategy, 1957) kritički je analizirao titoizam. Citiranje: Tomašić, Dinko. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.

Dr Đoko D. Pejović: PROSVJETNI I KULTURNI RAD U CRNOJ GORI 1918 - 1941, Istorijski institut SR Crne Gore Titograd/Obod Cetinje 1982, str. 283. Istorijska studija. Očuvanost 4. Ђорђије Ђоко Пејовић (29. октобар 1914, Горњи Цеклин код Цетиња—28. децембар 1983, Титоград) је био црногорски историчар чије је главно истраживачко поље била црногорска историја у 19. и 20. веку. Школовао се у родном месту, затим је похађао нижу гимназију у Подгорици и шесторазредну богословију на Цетињу. Дипломирао је на Теолошком факултету у Београду где је дипломирао 1940. године. Докторску дисертацију је одбранио на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду 1961. године. Претходно је радио као гимназијски професор у Беранама и даниловграду. једно време је био ангажован као начелник Савета за просвету и културу НР Црне Горе. Од 1952. године био је на челу Архива Црне Горе. свој рад у Историјском институту Црне Горе отпочео је 1964. године и у овој институцији прошао је кроз сва научна звања, од научног сарадника до научног саветника. Био је биран за дописног члана ЦАНУ. Велику пажњу у свом раду посвећивао је организацији научне делатности и издавању историографских публикација. Пејовићев научни рад односи се махом на историју Црне Горе у 19. и 20. веку. У првом периоду научног рада заокупљале су га теме из области економске историје а посебно питање исељавања Црногораца у 19. веку. Миграције Црногораца настојао је да испита у оквиру привредне, политичке и дипломатске историје. своје бављење овом темом заокружио је монографијом Исељавање Црногораца у XIX вијеку (1962). Истраживао је аграрне односе у крајевима који су Црој Гори присаједињени на Берлинском конгресу 1878. године и у Балканским ратовима 1912—1913. године. Низ радова са овом тематиком објавио је претежно у Историјским записима али и у другим историјским часописима (Политика Црне Горе у Затарју и Горњем Полимљу 1878—1912 (1973), Насељавање Горњег Колашина и Поља (1879—1886) (1961), Насељавање Никшића послије 1878. год (1969). Пејовићева истраживања у знатној мери су унапредила познавање политичке историје Црне Горе у 19. веку. Он се убраја у најзначајније истраживаче у овој области , поред Петра Поповића и Бранка Павићевића. Главни део његових истраживачких радова објављен је у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Оснивање државе и услови њеног развитка (1981). Књига је објављена у издању београдског издавача Народна књига а по својој методологији и начину излагања представља део Историје Црне Горе, едиције чије је издавање нешто раније прекинуто. Пејовића су такође привлачиле теме из културне и просветне историје Црне горе у 19. и 20. веку и у овој области је такође дао значајне истраживачке резултате (Просвјетни и културни рад у Црној Гори: 1918—1941, 1982). Поред поглавља у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II о Петру II Петровићу Његошу објавио је и неколико краћих прилога у другим публикацијама. Библиографију његових радова приредио је Новица Ракочевић (Др. Ђоко Пејовић, ИЗ 3—4 (1974), 209—211) а потпуније издање објављено је у Споменици Историјског института Црне Горе 1948—1988, Подгорица 1992.

DC 6-18V TDA 7297 Audio Power Amplifier Module Double Channel 10-50W 2X15W 100% novi brend u izradi pojačala. Uređaj je izrađen u A klasi. Visok kvalitet na ploči sa ugrađenim pojačivačem TDA7297 sa 2 x po 15W izlazima i sinusnom snagom od 50W (iz iskustva tvrdim da možete staviti mnogo jače zvučnike i to po 2 na izlazima-ukupno 4 zvučnika i ono će lepo raditi - provereno - ugrađeno je u auto kao pojačalo i radi savršeno). Na ploči imate potenciometar, gde izlaznom veličinom signala može podesiti jačinu zvuka (može biti nezavisno od uređaja sa kog dovodite signal, što je još jedna prednost). DC radni napon: 6 do 18 V (idealno 13 volti koliko ima u automobilima sa alternatora) Veličina pločice: 4.5 x 3.3 x 2.7cm The onboard TDA7297 audio power amplifier chip, double track + 15 w, 15 w for four to eight European 10-50 w speakers use Main pin has led chip, convenient external control device, the onboard 5.08 (mm) distance between two p terminal 2 road, around a track connection output respectively The onboard dial potentiometer, output size can adjust the volume Support DC, terminal blocks, row needles 3 power input mode, the default for the DC, working voltage: 6 to 18 v Saljem sve PostExpressom pouzecem u sve gradove i sela Srbije.

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Pruža izuzetnu zaštitu tvog Vivo Y01 telefona od svakodnevnih ogrebotina i udaraca. • DIZAJN: Elegantan crni dizajn koji se savršeno uklapa sa stilom tvog uređaja. • MATERIJAL: Izrađena od kvalitetnog materijala koji garantuje dugotrajnost i otpornost. • FUNKCIONALNOST: Omogućava lagan pristup svim dugmićima i funkcijama telefona bez potrebe za skidanjem maske. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja telefona. Zaštiti svoj Vivo Y01 sa stilom uz MERCURY Masku za telefon. Ova maska nije samo praktična, već i doprinosi elegantnom izgledu tvog uređaja. Crna boja maske daje sofisticiranu notu, a kvalitetan materijal osigurava da je tvoj telefon zaštićen od neželjenih ogrebotina i udaraca. Maska je dizajnirana tako da ne ometa korišćenje telefona, omogućavajući ti da bez problema koristiš sve funkcije i dugmad. Bez obzira na to da li fotografišeš, šalješ poruke ili obavljaš pozive, MERCURY Maska za telefon omogućava ti da to radiš bez ikakvih smetnji. Instalacija maske je brza i jednostavna. Možeš je postaviti ili skinuti u trenu, bez straha da ćeš oštetiti svoj telefon. Osim toga, maska je izdržljiva i napravljena da traje, što znači da nećeš morati često da je menjaš. Uz MERCURY Masku za telefon, tvoj Vivo Y01 će biti zaštićen i stilizovan. Ne dozvoli da svakodnevno korišćenje ostavi trag na tvom uređaju. Nabavi svoju masku danas i uživaj u kombinaciji funkcionalnosti i stila!

JEZIK NAŠ NASUŠNI - Stanislav Vinaver (1952. godina) Autor: Stanislav Vinaver Izdavač: MATICA SRPSKA Godina izdanja: 1952. Broj strana: 188 Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice iskrzane. Korice i listovi požuteli od starosti. Tekst podvlačen na par mesta. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac. Vinaver je rođen u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona, a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa. Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine. Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine. Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine. Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine. Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande. I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet. Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine. Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj, cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću. U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine. Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru. Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine. Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine. Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije. Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora. Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića. Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik. Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Poslednje godine (1945—1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama), Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov. U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću. Nasleđe Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.

U dobrom stanju, na koricama sitne fleke, kao na slici Ernest Bauer - Štampa evropskih velevlasti i Amerike Autor: Ernest Bauer Izdavač: Matica hrvatska Godina izdanja: 1940. Mjesto izdanja: Zagreb Broj stranica: 110 Format: 17x12.5 cm Uvez: tvrdi Ernest Bauer rođen je u Zagrebu 1910. godine. U Zagrebu je zavšio pučku školu, gimnaziju i diplomirao na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Poslijediplomski studij je nastavio kao stipendist francuskog Ministarstva vanjskih poslova u Parizu i Strassbourgu. Službovaoje kao gimnazijski profesor u Varaždinu (1934.), Zagrebu (1935.) i Vinkovcima (1935.-1937.). Godine 1937. dobiva njemačku stipendiju (Alexander v. Humboldt-Stiftung), odlazi u Leipzig i doktorira filozofiju 1939. godine. Nakon povratka u Hrvatsku postaje ravnateljem njemačke novinske agencije `Europa-Press`. Nakon Simovićeva puča 1941. godine biva uhićen, ali dolaskom NDH oslobođen i imenovan pročelnikom Ureda za novinstvo Ministarstva za vanjske poslove. Nekoliko mjeseci poslije biva premješten za savjetnika i novinskog atašea u poslanstvu NDH u Bukureštu. Sljedeće godine vraća se ponovno u Zagreb i radi u različitim službama u Ministarstvu za vanjske poslove, između ostalog i kao pročelnik za germanske zemlje u političkom odjelu. Godine 1943. Bauer je imenovan docentom na slavistici na Sveučilištu u Zagrebu.[1] Od 1945. do 1954. godine živi u Austriji. Studirao je u Grazu i ovaj put doktorirao iz političkih znanosti (1948.). Nakon toga preselio se je u München, gdje je bio imenovan višim činovnikom njemačke savezne vlade i radio do umirovljenja, 1975. godine, otkad se više bavi publicistikom i znanošću. Bio je glavni urednik hrvatskog časopisa na njemačkom jeziku Kroatische Berichte u Mainzu, predsjednik Društva za proučavanje hrvatskog pitanja te vijećnik Hrvatskoga narodnog vijeća u New Yorku i predsjednik Hrvatskoga narodnog odbora u Münchenu. Bauer se desetljećima plodno bavio znanstvenim i publicističkim radom napisavši više od četiri stotine različitih rasprava i prikaza u brojnim publikacijama na hrvatskom, njemačkom, engleskom, francuskom, talijanskom i španjolskom jeziku. Brojna djela koja je zasebice objavio većinom su povijesno-političkog sadržaja, ali su protkana nedvojbenim literarnim crtama. Njihovi naslovi najbolje predočuju problematiku kojom se bavio. Današnja Njemačka, Zagreb, 1937. Štampa europskih velevlasti i Amerike, Zagreb, 1940. Hrvati u Tridesetgodišnjem ratu, Zagreb, 1941. Novo lice Rumunjske, Zagreb, 1943. Die Entwicklung der Publizistik in Kroatien, Zagreb, 1944. Glanz und Tragik der Kroaten, Wien-München. 1969. Zwischen Halbmond und Doppeladler: 40 Jahre österreichischer Verwaltung in Bosnien und Herzegowina, Wien-München, 1971. Drei Leopardenkoepfe in Gold: Oesterreich in Dalmatien, Wien-München, 1973. Slava i tragika Hrvata, Wien-München, 1973. Joseph Graf Jellachich, Banus von Kroatien, Wien, 1975. (na hrv. jeziku Hrvatski ban Jelačić, München, 1981.) Aloisius Kardinal Stepinac. Ein Leben fuer Wahrheit, Recht und Gerechtigkeit, Recklinghausen, 1984. Der Löwe vom Isonzo. Feldmarschall Svetozar Boroević de Bojna, Graz, 1985. (2. izd. 1986.; tal. izd. Boroevic il leone dell`Isonzo, Gorica, 1986., 2. tal. izd. 1987., 3. tal. izd. 2006., 4. tal. izd. 2010.[2]) Život je kratak san (sjećanja), München-Barcelona, 1987. Der letzte Paladin des Reiches. Stjepan pl. Sarkotić, Graz, 1988. (tal. izd. L`ultimo paladino dell`impero: il colonnello generale Stefan Sarkotić barone von Lovćen, Trst, 1989.[2]) Sjaj i tragika hrvatskog oružja, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1991.

U dobrom stanju, osim mrlja na koricama, kao na slici Petrović Nјegoš, Petar II, 1813-1851 = Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Gorski vijenac : istoričesko sobitije pri svršetku XVII vijeka / sočinenije Petra Petrovića Nјegoša Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1940 Beograd : Zadruga Profesorskoga društva, 1940 Fizički opis LXV, 197 str. : autorove slike ; 19 cm Drugi autori - osoba Kovačević, Božidar Zbirka Luča ; 37-38 Str. VII-XXXVII: Nјegoš / Božidar Kovačević Bibliografija: str. XL-LXV. Predmetne odrednice Petrović Njegoš, Petar, 1813-1851 -- `Gorski vijenac` `Ovo je treći komentar „Gorskoga vijenca“: prvi je Stjepana Mitrova Ljubiše (1868), a drugi M. Rešetara (1890; deseti put objavlјen i dopunjen 1940). Sem toga bilo je još nekih pokušaja tumačenja: Nepoznatoga (v. Jedan rani komentar G. v. od D. Vuksana, Prilozi P. Popovića 1936, `s. 299); takođe od Nepoznatoga, po Rešetaru, u izdanju Braće Popovića (1901) i U. Džonića, opet po Rešetaru (ženevsko izdanje 1917), a izgleda da je posle smrti moga neprežalјenoga školskoga druga i odličnoga znaoca Njegoševa jezika Dra Danila Vušovića ostala znatna građa za komentar koji je pok. Vušović nameravao da objavi (v. Sjećanje na. Dr. D. Vušovića, od LJ. Nikčevića, Slobodna misao, 12. maj 1940). Iz razgovora sa prof. Stankom Perunovićem (kome blagodarim što je usrdno pratio ovaj moj rad) doznao sam da je porodica Vušovićeva zamolila jednog njegovog zemlјaka da taj komentar sredi, te će po svoj prilici i Vušovićev rad biti objavlјen, što će svakoga, koji ga je poznavao, radovati. Svoja tumačenja ja sam radio, uglavnom za jugoslovensku omladinu i za šire redove čitalaca. Kao nastavnik video sam da i najbolјi učenici često ne razumeju stihove koji se čine jasni, pa sam se stoga trudio da ukratko i jasno objasnim sve što sam mislio da treba objašnjavati čitaocu obična obrazovanja. Prirodno je što sam se često slagao sa g, Rešetarem koji se pedeset godina bavi Nјegošem i kome neka je za to svaka slava, čast i hvala. Ali hotimičio nisam išao za njim, pa ako se na nekim mestima slažemo to je proizišlo iz same suštine stihova koji se drukčije nisu mogli ni razumeti nego kako su ih dosadašnji komentatori shvatili. Ali ima dosta stihova koje sam protumačio drukčije ili kojima sam ja jedini tumač, jer su ih raniji komentatori obilazili ili previđali. Danteovu „Božansku komediju“ tumačili su mnogi, i svaki je komentar koristio kojom novinom, pa se nadam da će i moja tumačenja olakšati čitanje i razumevanje „Gorskoga vijenca“. Namenjujući ga omladini i narodu, ja sam ga podelio na pojave radi lakšeg shvatanja, a uvod o životu i radu Nјegoševu dao sam u krupnim crtama, bez naučnoga balasta, da bi bio jasniji i čitlјiviji. Za one čitaoce koji hoće dublјe da proučavaju Nјegoša dodajem bibliografske beleške. Bilo bi ih mnogo više da se nisam ograničio na spise i građu o Nјegošu kao pesniku, vladaru i čoveku; i tako shvaćene, one su ipak dopuna ranijIm podacima (Dragović M. Pokušaj za bibliografiju C. G. Cetinje 1892; Chotch P. La Bibliografia del Montenegro. PHM 1925; Durkowicz- Jakszicz L. Petar II Petrović-Njegoš. Varšava 1938, c. XV-XXXII). Nјegoševa sva dela po hronološkom redu postanka popisao je D. Vušović (Cjelokupna djela P. II P. Nјegoša. Drugo izdanje. B. 1936; s. XI); ja ih zbog toga ovde neću navoditi.`

OD VITLEJEMA DO JASENOVCA - Jugoslav Petrušić, Vladan Divović Romantičari pseudoistoričari i humanisti Autor: Jugoslav Petrušić, Vladan Divović Broj strana: 204 Format: A4 Povez: broširano Pismo: latinica Stanje kao na sici. Novo!!! Nekorišćena. Da li je tačna činjenica da je na teritoriji NDH UBIJENO 54000 hiljade ,SRPSKE DECE ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA Jedno od najspornijih pitanja u svetskoj, Jugoslovenskoj, Hrvatskoj ili srpskoj istoriografiji jeste ZLOČIN HRVATSKOG ,,IRODA ANTE PAVELIĆA” protiv te dece. Čija je to ideja? DA LI SU ТО ORGANIZOVALI tzv “ PANHELENISTI “ ? Ko i zašto je počinio taj zločin? Ovde se radilo o manjoj grupi ljudi koja mi je više ličila na familiju nego na prave fašiste. Da je ubistvo izvedeno iz istih pobuda kao pre dve hiljade godina , kada je Irod pobio Vitlajemsku decu. Ko i zašto filozofira o broju žrtava a ne o delu ,,Hrvatskog Iroda Anta Pavelića,, ? Ovo je bio zločin jedne grupe ljudi koji smatra da su oni iznad ljudske rase, u kojoj su Srbi ,,Divljaci,Varvari,, I zauzimaju poslednje mesto na društvenoj lestvici svetskog društva. Proces njihovog uništenja se nastavlja, tako da sam u ovoj knjizi, pokušao bar malo da vam približim fenomen ko su te familije koje se igraju sa Srpskim narodom. Oni su infiltrirani u Srpski narod više od 200 god. Predstavljaju se kao nosioci i zaštitnici prema Srbima, kod nas se vode kao Neodređeni ljudi, mogu bilo šta Srbi, Rumuni, Bugari, Grci, Nemci, Rusi, Englezi, Vlasi, Grkovlasi, Hrvati, Albanci, Crnogorci, Bošnjaci, Turci, Austrijanci…

Nova, nekorišćena Pisac u svom raju : trideset velikih pisaca koji su bili bibliotekari / Anhel Esteban prevod sa španskog Vesna Vidaković predgovor Mario Vargas Ljosa Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. Deretino izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 2016 (Beograd : Dereta) Fizički opis 228 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vidaković, Vesna, 1980- = Vidaković, Vesna, 1980- Vargas Llosa, Mario, 1936- = Vargas Ljosa, Mario, 1936- Biblioteka Posebna izdanja / [Dereta] Prevod dela: El escritor en su paraíso / Ángel Esteban Tiraž 1.000 Str. 5-10: Predgovor / Mario Vargas Ljosa Na presav. delu kor. lista beleška o autoru Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Književnici -- Biografije Bibliotekari -- Biografije Trideset pisaca otvara vrata svoje „druge kuće”, onih tihih mesta u kojima su radili kao upravnici, bibliotekari ili arhivisti, provodeći duge sate u čitanju i istraživanju. Anhel Esteban nas vodi kroz istoriju prašnjavih polica, kroz vekove nagomilanog znanja i upoznaje nas sa (ne)radnim navikama slavnih ljudi od pera poput Getea, Helderlina, Prusta, Borhesa, Ljose, Kerola, Pereka i Stivena Kinga. Čar ove knjige nije samo u raznolikosti sudbina njenih junaka, anegdotama i mitovima koji su se pleli oko njih, već i u istorijsko-geografskim skokovima kojima obilazimo biblioteke iz epohe baroka do savremenog doba, od Buenos Ajresa preko Londona, Madrida pa sve do ruskih pustahija. Anhel Esteban je uspeo da sumira ogromnu građu koja po pavilu prati ovakve knjige i da zakletim knjiškim moljcima pruži uzbudljivo i edukativno štivo, puno dragocenih podataka. Gete, Helderlin, Prust, Borhes, Ljosa, Kerol, Perek, Stiven King.

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova maska pruža pouzdanu zaštitu tvog Honor X8 telefona od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • DIZAJN: Moderni Cube Ring dizajn ne samo da štiti tvoj uređaj, već mu daje i atraktivan izgled. • FUNKCIONALNOST: Ugrađeni prsten na poleđini maske omogućava ti da držiš telefon stabilno i sigurno jednom rukom. • MATERIJAL: Izrađena od kvalitetnih materijala, ova maska osigurava dugotrajnost i otpornost na svakodnevnu upotrebu. • PRISTUP: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima bez potrebe za skidanjem maske. Zaštiti svoj Honor X8 telefon sa TERACELL Cube Ring maskom koja kombinuje stil i funkcionalnost. Ova crna maska nije samo praktična, već i doprinosi modernom izgledu tvog uređaja. Uz ugrađeni prsten, telefon će ti uvek biti čvrsto i sigurno u ruci, spreman za sve izazove koji te čekaju tokom dana. Izrađena od izdržljivih materijala, TERACELL maska je otporna na habanje i pruža dugotrajnu zaštitu. Precizni izrezi omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije telefona, uključujući kamere, dugmad i portove, bez potrebe za skidanjem maske. Ne dozvoli da svakodnevno korišćenje ostavi trag na tvom telefonu. TERACELL maska je tu da sačuva tvoj uređaj i da mu pritom da dodatnu dozu stila. Uživaj u kombinaciji elegancije i praktičnosti koju ti nudi ovaj dodatak. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjene ogrebotine ili udarce. Opremi ga TERACELL Cube Ring maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Dodaj masku u korpu i osiguraj dugotrajnost i stil tvog Honor X8 telefona.

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova maska pruža odličnu zaštitu tvog Huawei P20 lite telefona od udaraca, ogrebotina i prašine. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog i izdržljivog materijala koji garantuje dugotrajnost i očuvanje izgleda tvog telefona. • DIZAJN: Elegantan crni dizajn koji se savršeno uklapa sa stilom tvog Huawei P20 lite, dajući mu moderan i sofisticiran izgled. • FUNKCIONALNOST: Precizni izrezi omogućavaju lako pristupanje svim dugmićima i portovima bez potrebe za skidanjem maske. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, ova maska neće dodati dodatnu težinu tvom telefonu, čuvajući njegovu originalnu liniju i formu. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Huawei P20 lite? MERCURY maska je pravi izbor za tebe. Ne samo da će tvoj telefon biti zaštićen od svakodnevnih izazova, već će zadržati i svoj elegantan izgled. Izrađena od kvalitetnog materijala, ova maska obećava dugotrajnost i otpornost na habanje. Elegantan crni dizajn maske se savršeno stapa sa tvojim uređajem, doprinoseći njegovom stilu bez kompromisa na funkcionalnosti. Precizni izrezi omogućavaju ti da bez muke koristiš sve funkcije telefona, dok istovremeno štitiš njegovu spoljašnjost. Instalacija maske je brza i jednostavna, a njena lagana konstrukcija znači da nećeš ni osetiti da je tu. Zadrži svoj Huawei P20 lite sigurnim i stilizovanim bez dodatnog opterećenja. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjene ogrebotine ili udarce. Opremi ga MERCURY maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Huawei P20 lite će ti biti zahvalan! Vidi još informacija

Izdavači: Čigoja štampa, Beograd / Kulturni centar, Gornji Milanovac Povez: broširan Broj strana: 231 Ilustrovano. Sadržaj priložen na slici. Sa zalepljenom posvetom na predlistu inače odlično očuvana. Premalo je pažnje posvećeno evropskim godinama kneza Miloša (1839–1858) i kneza Mihaila (1842–1860), koje su oni proveli u internaciji u evropskim metropolama (najviše u Beču), odakle su stalno radili za svoj povratak na kneževski presto u Srbiji, ali gde su se i sami evropeizovali i gde su, kao mecene, dali veliki doprinos uzdizanju srpske kulture, da tako ona u samom svome prepočinjanju bude u evropskim tokovima i nađe svoje mesto u evropskim razmerama. Posebno je ostalo malo poznato njihovo delanje u 1848. godini, istorijskoj godini Evrope, kad su se uobličavale i ujedinjavale nacije koje će dovesti do stvaranja novih velikih država (Italije i Nemačke), pogotovo što je ta godina imala svoje ratne događaje na prostoru Austrijskog carstva, između Mađara i Srba i Hrvata, koji će imati velike istorijske raboše i teške posledice u istoriji Balkana, koja ih još uvek namiruje. Rukopis Bečke godine kneza Miloša (koji je posredni doprinos jubilejima Dva veka srpske revolucije i Sto devedesetoj godišnjici Drugog srpskog ustanka) samo je skroman prilog poznavanju toga perioda. Rukopis je dat uz obilje likovnih priloga, do sada svuda rasutih, prvi put ovako grupisanih. Likovni prilozi su ponajviše u slavu Anastasa Jovanovića, slikara i litografa, jednog od prvih svetskih fotografa i prvih srpskih slikara portretista, i ponekog svetskog, kojima su mecene, pa često i modeli, bili knezovi Miloš i Mihailo. (K-121)

Opis proizvoda • KVALITET: Izrađena od visokokvalitetnih materijala, ova MERCURY maska pruža izvanrednu zaštitu tvom Samsung J500F Galaxy J5 telefonu. Otporna je na habanje i dugotrajna, što znači da će tvoj telefon ostati zaštićen od svakodnevnih izazova. • DIZAJN: Elegantna crna boja i minimalistički dizajn čine ovu masku savršenim dodatkom za tvoj uređaj. Njena tanka konstrukcija neće dodati nepotrebnu težinu ili obim, zadržavajući originalni izgled i osećaj tvog telefona. • FUNKCIONALNOST: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima, dok je kamera i dalje potpuno funkcionalna. Maska je dizajnirana tako da ne ometa upotrebu ekrana ili bilo koje druge funkcije tvog Samsung Galaxy J5. • ZAŠTITA: Ova maska pruža odličnu zaštitu od udaraca, ogrebotina i prašine. Tvoj telefon će biti siguran u svakom trenutku, bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš. • INSTALACIJA: Jednostavna za postavljanje i skidanje, ova MERCURY maska ne zahteva nikakve dodatne alate. Možeš je brzo i lako postaviti na svoj telefon, a isto tako i skinuti kada poželiš promenu. Kada je u pitanju zaštita tvog Samsung J500F Galaxy J5 telefona, želiš nešto pouzdano i stilizovano. MERCURY maska je upravo to - pouzdan štit protiv svakodnevnih nedaća, sa dozom elegancije. Njena crna boja i tanki dizajn čine da tvoj telefon izgleda sofisticirano, dok istovremeno pruža maksimalnu zaštitu bez kompromisa na funkcionalnosti. Instalacija je brza i jednostavna, što znači da možeš bez muke da nastaviš sa svojim dnevnim aktivnostima, znajući da je tvoj telefon siguran. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi - odaberi MERCURY masku i budi bez brige.

Opis proizvoda • ULTRA TANKA: Ova maska za Samsung G985F Galaxy S20 Plus je dizajnirana da bude ultra tanka, ne dodaje dodatnu težinu tvom uređaju, čineći ga i dalje elegantnim i lako prenosivim. • FLEKSIBILNOST: Fleksibilna struktura maske omogućava jednostavno postavljanje i skidanje, bez rizika od oštećenja tvog telefona ili same maske. • ZAŠTITA: Izrađena od kvalitetnog materijala, maska pruža pouzdanu zaštitu od ogrebotina, udaraca i drugih svakodnevnih oštećenja, čuvajući tvoj Samsung G985F Galaxy S20 Plus u savršenom stanju. • TAKTILNI DOŽIVLJAJ: Maska je prijatna na dodir, omogućavajući ti da zadržiš prirodan osećaj dok koristiš svoj uređaj, uz dodatnu sigurnost koju pruža. • PRAKTIČNOST: Dizajnirana da bude praktična za svakodnevnu upotrebu, ova maska neće ometati pristup portovima i dugmićima tvog Samsung Galaxy S20 Plus, omogućavajući ti nesmetano korišćenje. Zaštiti svoj Samsung G985F Galaxy S20 Plus sa stilom uz ultra tanku i fleksibilnu masku brenda Teracell. Ova maska je pažljivo dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku tvog telefona, pružajući mu elegantan izgled bez dodatne težine. Fleksibilnost maske omogućava ti lako postavljanje i skidanje, što je čini idealnom za svakodnevnu upotrebu. Ne brini više o ogrebotinama i udarcima - tvoj uređaj će biti zaštićen u svakom trenutku. Prijatna na dodir, ova maska neće promeniti tvoj taktički doživljaj korišćenja telefona, a istovremeno će pružiti dodatnu sigurnost. Njena praktičnost se ogleda u tome što neće ometati pristup portovima i dugmićima, omogućavajući ti da maksimalno iskoristiš potencijal svog Samsung Galaxy S20 Plus. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnih izazova. Izaberi Teracell masku i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš sa svojim telefonom. Dodaj masku u korpu i osiguraj dugotrajnu zaštitu za svoj Samsung G985F Galaxy S20 Plus.

DIJANINA LISTA - Vilhelm Kues Odlično očuvana Knjiga Vilhelma Kuesa Dijanina lista priča istinitu priču o izuzetnoj ženi Dijani Budisavljević, koja je tokom Drugog svetskog rata sprovela jednu od najvećih humanitarnih akcija ne samo na tlu podeljene i okupirane Jugoslavije nego i u Evropi pod okupacijom ili dominacijom nacističke Nemačke. Reč je o akciji spasavanja više hiljada srpske dece iz logora Nezavisne Države Hrvatske. Akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora u svom punom obimu otpočela je posle operacije nemačkih i snaga NDH u Bosanskoj Krajini i na Kozari, u junu i julu 1942. Posle užasnih pokolja tokom same operacije, desetine hiljada osoba svih uzrasta je deportovano u Jasenovac, najveći ustaški koncentracioni logor. Veliki broj zatočenika je odmah ubijen, dok je jedan broj muškaraca i žena upućen u logore u Nemačkoj ili Norveškoj, direktno ili preko logora na Beogradskom sajmištu. Od žena su pre deportovanja oduzeta deca, čak iako se radilo o sasvim malim bebama. Tako se početkom leta 1942. u ustaškim logorima u Jasenovcu, Staroj Gradiški i okolini našlo više hiljada srpske dece odvojene od roditelja, među kojom je ubrzo nastao pomor od gladi i bolesti. Velika grupa dece je usmrćena otrovnim gasom u logoru Stara Gradiška. Potpuno uništenje ovih malih zatočenika sprečila je akcija koju je vodila Dijana Budisavljević, tada već sa širokim krugom saradnika. Odmah nakon rata pripadnici OZNA-e od Dijane Budisavljević oduzimaju kompletnu brižljivo vođenu kartoteku s fotografijama, te joj zabranjuju dalji rad. Vilhelm Kues je uspeo verno da dočara ono što je bilo osnovno: atmosferu masovnih progona i smrti. Njegova knjiga ima izuzetan značaj za upoznavanje široke javnosti s jednim tako važnim humanitarnim poduhvatom kakav je spasavanje srpske dece iz ustaških logora.

Ernst Nolte FAŠIZAM U SVOJOJ EPOHI Autor: Ernst Nolte Izdavač: Prosveta Beograd Godina izdanja: 1990 Broj strana: 476 Format: 24 x 17,5cm Povez: Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Opis i stanje: Dosta podvlačeno običnom olovkom ostalo veoma dobro očuvano Način definisanja središnjeg pojma u teoriji o fašizmu od ključnog je značaja za izbor istraživačkih prioriteta i domašaj celokupnog objašnjenja. Razlike u pristupu između teorija o totalitarizmu i teorija o fašizmu donekle se mogu uočiti i u načinu određenja središnjeg pojma. Teorije o totalitarizmu čine prilično široku i uticajnu struju u savremenoj misli o društvu, a u sociologiji i nauci o politici naročito. Uopšteno govoreći, reč je o različitim pokušajima utvrđivanja sličnosti između fašizma i socijalizma uz pomoć pojma totalitarizam. Neretko se radilo o pokušaju izjednačavanja ovih društava… Pored najopštijih razlika izmedju teorija o totalitarizmu i teorija o fašizmu u shvatanju društvenog determinizma, odnosno objašnjenju uloge i funkcije fašističkih pokreta i sistema, prisutne su i osobenije isključivosti uslovljene konkretnijim idejnim opredeljenjem. Tako se napr. u opštem nastojanju da se umanji značaj istraživanja kapitalizma za razumevanje fašizma u teorijama o totalitarizmu često sreće jasan aristokratski (podjenako liberalni) stav: bojazan od „gluposti“, „razornog besa“ i „zavisti“ masa raširenih u fašizmu i socijalizmu podjedanko. Fašizam se javlja kao spoj svevlasnog vođe i razularene mase, a rasprava o ulozi vladajuće klase postaje izlišna… Uprkos slabostima koja su potonja istraživanja otkrila u Nolteovim radovima, njegova dela će u istorji teorija o fašizmu ostati zabeležena kao relativno originalna sinteza koja je u jednom prelomnom trenutku podstakla smelije poduhvate u uporednom istraživanju fašizma širom sveta…iz Pogovora/Todor Kuljić Tags: drugi svetski rat fašizam Filozofija francuska akcija globalizam hitler istorija musolini nacionalsocijalizam nacizam... 11.07.2023.

IST8 06996) SRPSKI VOJNIK U VELIKOM RATU 1914 - 1918 , Dušan Babac , Prometej Novi Sad /RTS Beograd 2021 , Kada se govori o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik. U potpuno agrarnoj zemlji, seljaci su postali prvi borci a iz iste klase izrastao je i prvi komandni kadar. Bez obzira na nagli napredak zemlje tokom devetnaestog veka, glavna karakteristika oficirskog kadra bila je to što je većinom poticao iz ruralnih krajeva. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i subordinacija prihvatane su kao nešto potpuno prirodno. Veliki značaj u lancu komandovanja imao je i rezervni oficirski kadar. Rezervni oficiri još su bolje razumevali mentalitet i potrebe svojih vojnika jer su i u miru radili i živeli sa njima i među njima. Kako bi se bolje razumeo podvig ove, po brojnosti male, ali po junaštvu velike vojske, možda je najbolje pogledati šta su o njoj rekli savremenici. Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja: „Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.“ „Srpska vojska prva je i najslavnija vojska u Evropi. Posle borbe koja je trajala svega pola časa, Srbi su uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su potpuno zbrisani užasnom srpskom vatrom“, glasile su reči mađarskog maršala Jozefa Habzburškog. NOVO , tvrd povez, format 14 x 21 cm , ilustrovano, ćirilica, 157 strana

Odlično očuvano! 1. izdanje izabranih pesama iz 1937! Autor - osoba Ujević, Tin, 1891-1955 = Ujević, Tin, 1891-1955 Naslov Pesme / Tin Ujević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1937 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1937 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 176 str. ; 20 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ40, ǂknj. ǂ269 ISBN (Karton) Ujević, Tin (Augustin), hrvatski književnik (Vrgorac, 5. VII. 1891 – Zagreb, 12. XI. 1955). Studirao je hrvatski jezik i književnost, klasičnu filologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Za studija se približio Matoševu književnom krugu, počeo objavljivati pjesme i kritike, ali se 1911. nakon oštre polemike razišao s Matošem. Napustio je i dotadašnja pravaška uvjerenja te se okrenuo jugoslavenskom integralizmu. S tih je pozicija nastupao u Beogradu 1912. pa je u Hrvatskoj uhićen i osuđen na desetogodišnji izgon. God. 1913. emigrirao je u Pariz, odakle je pjesme i članke slao hrvatskim časopisima pa mu je 1914. deset pjesma uvršteno u antologiju Hrvatska mlada lirika, a među mnogobrojnim političkim dopisima ističe se pomirljiv oproštajni članak Em smo Horvati u povodu Matoševe smrti. Nakon izbijanja rata priključio se političkim krugovima oko Jugoslavenskog odbora, ali je 1917. suradnja prekinuta, a Ujević ostao bez materijalnih sredstava i do 1919. živio u teškoj oskudici. Nakon povratka iz Pariza nakratko se zadržao u Zagrebu, odakle je otišao u Beograd, gdje je, s kraćim prekidima, ostao sve do 1929. i potpuno se integrirao u tamošnje književne i kulturne krugove. Ondje je objavio pjesničke zbirke Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926), nastale u tzv. pariškoj fazi, najvjerojatnije 1916–19. U njima se profilirao kao pjesnik simbolističkog i esteticističkog usmjerenja, a odmak od Matoševe poetike najčešće se pripisivao utjecaju Ch. Baudelairea, P. Verlainea i A. Rimbauda. Zbirke su mu donijele književni ugled, ali se istodobno utvrdila i predodžba o njegovu nekonvencionalnom boemskom životnom stilu koji podrazumijeva materijalnu oskudicu i prekomjerno uživanje alkohola, a koja je postala neodvojiva od njegove pjesničke osobnosti. Od 1921. potpisivao se isključivo skraćenim oblikom imena (»Tin«). U različitim je časopisima 1920-ih objavio i niz pjesama koje formom (slobodni stih), stilom i kompozicijom označavaju otvaranje prema avangardističkim postupcima (simultanizam, asocijativni skokovi, eufonijske atrakcije) te će od tada različiti pjesnički rukopisi koegzistirati u njegovoj produkciji. Plodnu poetsku djelatnost pratio je i velik broj kritičkih i političkih napisa, a svoje tadašnje književne i svjetonazorske poglede iznio je u esejima Oroz pred Endimionom (1926) i Sumrak poezije (1929). Nakon odlaska iz Beograda živio je u Sarajevu 1930–37. U tom su mu razdoblju objavljene dvije zbirke pjesama koje pripadaju zreloj fazi stvaralaštva (Auto na korzu, 1932; Ojađeno zvono, 1933) i potvrđuju mu status jednoga od najvažnijih pjesnika toga razdoblja. Potom je tri godine proveo u Splitu, a od 1940. do smrti živio je u Zagrebu. God. 1938. objavio je knjige eseja Ljudi za vratima gostionice i Skalpel kaosa. Prvi put prihvatio je stalno radno mjesto u »glasilu hrvatskih namještenika« Pravica, a nakon uspostave NDH radio je kao prevoditelj u Ministarstvu vanjskih poslova. God. 1945–50. bilo mu je zabranjeno javno djelovanje pa mu je posljednja i najopsežnija izvorna zbirka pjesama Žedan kamen na studencu, pripremljena 1944., izišla tek 1954. Premda iznimno plodan i svestran književnik koji je neprestano radio na vlastitom obrazovanju, ostao je upamćen, a najčešće i vrjednovan, prije svega po lirskom opusu. Objavio je pet lirskih zbirki, a velik broj pjesama ostao je do pojave Sabranih djela (1963–67) neobjavljen ili razasut po zbornicima, časopisima i dnevnom tisku. I nekoliko ciklusa pjesama u prozi ostalo je izvan zbirki. S obzirom na četrdesetogodišnje stvaralačko razdoblje, odlično poznavanje europske pjesničke tradicije te otvorenost prema različitim suvremenim književnim pojavama (esteticizam, simbolizam, avangarda, socijalna književnost) njegov je lirski opus periodično trpio određene, katkad i radikalne promjene. Započeo je u okvirima Matoševe poetike, a prva je faza obilježena akcenatsko-silabičkim stihom, strogim formama i pasatističkim motivima, nerijetko povezanima s temom ugrožene domovine i religioznom simbolikom. Zbirkama Lelek sebra i Kolajna Ujevićeva je poezija stekla mnogobrojne i istaknute simpatizere, a poslijeratni književni povjesničari svrstali su ih na vrh poetskih dostignuća toga doba. Zbog velikoga broja pjesama tiskane su zasebno, iako su bile zamišljene kao jedinstveno djelo. Poetski diskurs te faze, formalno i dalje uređen akcenatsko-silabičkim stihom i tradicionalnom strofikom, iznimno kompleksna stila, usredotočen je na ljubavne i introspektivne sadržaje, ali je Kolajna dosljedno monotematski izvedena kao ljubavni kanconijer s mnoštvom intertekstualnih reminiscencija na europsku pjesničku tradiciju od trubadurske lirike do simbolizma, dok se u Leleku sebra potencira persona »ukletoga pjesnika« suprotstavljena masi (Maštovita noć). Za obje je zbirke karakteristična polarizacija materijalnoga svijeta i duhovnog iskustva koja završava u pesimističnom ozračju, a katkad i u potpunoj skepsi prema smislenosti egzistencije i povjerenju u onostrano (Duhovna klepsidra, Suvišni epitaf). Zrela faza obilježena je zbirkama Auto na korzu i Ojađeno zvono, u kojima su pjesme sa svim značajkama simbolističkoga rukopisa pomiješane s verlibrističkim kompozicijama u koje prodiru neortodoksno shvaćeni elementi ekspresionističke, futurističke, a potom i nadrealističke poetike pa kritika od tada govori o pluralnom i polifonom karakteru Ujevićeve poezije. Tridesetih godina pojavljuju se prvi put i tekstovi koji više ili manje izravno tematiziraju predodžbe o ljudskoj veličini i emancipaciji proletarijata (Visoki jablani, Čin sputanih ruku, Pogledi u praskozorju) te označavaju autorovo približavanje socijalističkim idejama, ali se u poetiziranim verzijama zadržava esteticizam iz rane faze ili se zamisli o bratstvu i jednakosti prožimaju kozmičkim spiritualizmom (Pobratimstvo lica u svemiru). Sa sve većim udjelom pjesama o društvenim pitanjima i određenim stupnjem angažmana raste i broj tekstova pisanih tzv. »oslobođenim stihom« (redcima različite duljine u prepoznatljivim strofičkim uzorcima). S obzirom na to da i posljednja zbirka okuplja tekstove od sredine 1920-ih a dijelom i one iz sljedećega desetljeća, Ujevićev se izraz nije bitno mijenjao. Uočljiva je tendencija da se, s jedne strane, sublimiraju i pozitivna i negativna individualna i svjetskopovijesna iskustva, dok se, s druge strane, Ujevićeva poezija otvara mnoštvenosti predmetnoga pola te otuda velik broj pjesama iz kasne faze opijeva različite fenomene i čovjekov odnos prema njima (Sklonidbe ruku, Ushiti cigarete, Legenda svijeća). Usporedno s lirikom u stihu nastalo je i nekoliko opsežnih ciklusa pjesničke proze (Crteži s kavanskog mramora, Mamurne jamatve, Badnjaci) također u tradiciji francuskih modernista. U rasponu od feljtonistički zabilježene crtice do autobiografskoga lirskoga zapisa ili analitičkoga minieseja ti tekstovi proširuju spektar ionako bogata i generički raznovrsna Ujevićeva proznog izraza. Uz dvije knjige ukoričenih eseja napisao je velik broj kraćih tekstova na razmeđu publicistike, autobiografske proze i književne kritike. U nekoliko tekstova (Ispit savjesti, Mrsko ja, Fragmenat), slično kao i u svojim simultanističkim pjesmama, problematizira koncepciju jastva kao homogena subjekta. U mladosti stečenu erudiciju širio je ustrajnim interesom za istočnjačku, ponajviše indijsku, filozofiju, koju je smatrao nadopunom zapadnjačkom racionalizmu i scijentizmu pa je mnoge članke posvetio alternativnim smjerovima religiozne duhovnosti. U književnokritičkim spisima najviše je pozornosti posvetio francuskoj književnosti od Baudelairea do avangarde. Zbog egzistencijalnih potreba bavio se intenzivno i prevođenjem: prevodio je pjesnike koji su ostavili značajan trag u njegovoj poeziji (Baudelaire, Rimbaud, É. Verhaeren, W. Whitman), veći broj pjesama iz talijanske i kineske lirike, a okušao se i u nekoliko proznih prijevoda (M. Proust, J. Conrad, F. Schlegel). Od pojave prvih zbirki do danas Ujević je predmet kontinuirana čitateljskog i kritičkog interesa, a prosudbu kako je posrijedi jedan od najzanimljivijih hrvatskih, ali i europskih pjesničkih opusa u XX. st., koju je donijela kritika prijeratnoga razdoblja (S. Šimić, R. Marinković), potvrđuju i književnopovijesne studije u posljednjoj trećini XX. st. (A. Stamać, V. Pavletić, D. Jelčić). Opće je mišljenje da je, premda kvalitativno neujednačen, njegov poetski opus pokušaj sinteze klasičnog i modernog u hrvatskoj književnosti, pri čemu bogatstvom i kompleksnošću poetskih svjetova s M. Krležom dijeli položaj na vrhu hrvatskoga modernističkoga kanona. MG76

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском. Намера Хафиз-паше После убиства дахија српски устаници су инсистирали да нека страна сила буде гарант њихове аутономије, што је био уступак који Порта није била вољна да пружи. У Русију је отишла делегација предвођена протом Матејом Ненадовићем да избори руску подршку. Делегацију је новембра 1804. примио министар спољних послова кнез Адам Чарторијски. Пошто је Русија сарађивала са Османским царством против Наполеона, Чарторијски је српској делегацији саветовао да уступке тражи директно од Порте.[1] Устаници су савез за будуће акције сада морали да траже од других хришћанских група у Босни и Херцеговини, грчких клепта и гувернера Влашке и Молдавије. Са друге стране, јаничари и одметници од султана су такође намеравали да поврате свој положај. Тако су током зиме и пролећа и даље вођене борбе у пашалуку. Султан Селим III је под притиском променио своју политику измирења са Србима и до пролећа 1805. их је почео сматрати одметницима. Стога је нишког Хафиз пашу поставио за београдског пашу[1]. У муслиманском свету титулу Хафиз носили су само они људи који су меморисали цео Куран напамет, што је значило да се радило о преданом и религиозном османском команданту који је био цењен и поштован. Хафиз-пашина војска се крајем јула упутила из Ниша у Београдски пашалук са око 15.000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду. Знак разликовања српских од турских војника била је коса, јер су Срби дугу косу везивали у перчин, док су Турци бријали главе. odlično očuvana kao nova posveta direktora muzeja ROOM.9

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Xiaomi Redmi Note 8 izrađena je od visokokvalitetnih materijala koji pružaju dugotrajnu zaštitu tvom uređaju. • MODERAN DIZAJN: Ova maska je kreirana da se savršeno uklapa u tvoj stil i da tvoj telefon učini modernim i stilizovanim dodatkom. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog Xiaomi Redmi Note 8. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj telefon od grebanja i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da se savršeno prilagodi obliku Xiaomi Redmi Note 8, maska osigurava da tvoj uređaj izgleda elegantno i zaštićeno. Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj Xiaomi Redmi Note 8? Ova maska je pravi izbor za tebe. Izrađena od kvalitetnih materijala, ne samo da štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, već i doprinosi tvom stilu zahvaljujući svom modernom dizajnu. Precizno izrađeni otvori omogućavaju ti da bez problema koristiš sve funkcije uređaja, dok istovremeno uživaš u njegovom novom, elegantnom izgledu. Zaboravi na brige oko grebanja i padova. Ova maska je tu da pruži maksimalnu zaštitu, a tvoj Xiaomi Redmi Note 8 će ostati siguran i zaštićen. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti miran znajući da je tvoj telefon u dobrim rukama. Uz idealno pristajanje, maska se savršeno uklapa uz tvoj Xiaomi Redmi Note 8, čineći ga još privlačnijim i funkcionalnijim. Ne dozvoli da tvoj dragoceni uređaj trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Izaberi masku koja će ga čuvati i istovremeno podići tvoj stil na viši nivo. Ne čekaj da tvoj telefon doživi neželjena oštećenja. Opremi ga ovom elegantnom i čvrstom maskom i uživaj u bezbrižnom korišćenju svakog dana. Klikni i dodaj masku u korpu - tvoj Xiaomi Redmi Note 8 zaslužuje najbolje!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga, koja izlazi povodom trideset godina od rušenja jedne od najvećih svetinja srpskog naroda, Njegoševe kapele na Lovćenu, zaokružuje borbu Komnena Bećirovića, vođenu tokom tog perioda, prvo da se Njegoševa kapela sa vrhom Lovćena spase, a zatim, nakon njihovog razaranja 1972. od strane komunističke vlasti, da se dovede u prvobitno stanje, uklanjanjem sadašnjeg zdanja sa Lovćena. Sve što autor tvrdi, bilo donoseći negativne reakcije nekih velikih evropskih umova, kao Andrea Malroa, na anticivilizacijski poduhvat protiv Lovćena, bilo pokazujući u „Prologu za povratak Njegoševe kapele na Lovćen“, njenu neuništivost u duši srpskog naroda, bilo pak iskazujući se u svojim člancima, besjedama, obraćanjima i polemikama, nastalim od 1989. do 1991. – on to potvrđuje kroz obilje pisanih i ikonografskih dokaza. Ovima, kao i svojim zapravo propovjedničkim žarom, koji vrijeme nije nimalo zgaslo, Komnen Bećirović potpuno obara i čini besmislenom svu priču o tome kako je kralj Aleksandar, obnovivši Njegoševu zadužbinu na Lovćenu, navodno ukinuo Crnogorcima njihovu samobitnost, dok je Josip Broz, srušivši je i navalivši na Lovćen 40 hiljada tona grdila i prokletstva, tu samobitnost im tobože povratio. Naprotiv, Komnen Bećirović pokazuje sve strahotne razmjere nepočinstva na Lovćenu po prirodno, istorijsko, kulturno i uopšte duhovno nasleđe Crne Gore. Poslije knjige na francuskom jeziku „U duši Kosovo“, te „Odbrane Morače od potopa“, „Borba za Lovćen Njegošev“ je treće djelo Komnena Bećirovića u posljednju godinu i po dana na još jedno u nizu sudbinskih pitanja današnjeg Srpstva. Komnen Bećirović (5. april 1936, Ljevišta, pod samim izvorom Morače) srpski je književnik, publicista i novinar iz Crne Gore. Biografija Završio je Gimnaziju u Nikšiću. Diplomirao 1960. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (svetska književnost/francuski jezik). Kao stipendista francuske vlade magistrirao na Evropskom Univerzitetskom centru u Nansiju gde je dve godine radio kao predavač srpsko-hrvatskog jezika i književnosti na Slovenskoj katedri (uklonjen sa te pozicije od strane Komisije za kulturne veze s inostranstvom iz Beograda jer navodno nije imao njihovu saglasnost za to mesto). Zbog problema sa Udbom vraća se u Francusku gde upoznaje pesnike Žaka Prevera i Luja Aragona, filozofa Žan-Pol Sartra i otpočinje sa njima i drugim autorima (nobelovac Fransoa Morijak, Andre Malro) seriju razgovora za nedeljnik NIN. Razgovor sa Morijakom objavljen je povodom stogodišnjice Morijakovog rođenja u Mondu od 13-14. oktobra 1985. Osnovao svesrpski Odbor za obnovu lovćenskog vrha i svetilišta. Odbor nije uspeo zbog raspada Jugoslavije i ratova koji su usledili (opisano u knjizi Borba za Lovćen Njegošev, 2002). Objavljivao pisma iz srpskih svetiliša u Mondu. Još 1990. člankom u Mondu Justice pour les Serbes (Pravda za Srbe) započeo svoje angažovanje za istinu o srpskom narodu, posebno za Kosovo i Metohiju. Pod pritiskom Mond ubrzo prestaje da objavljuje njegove apele. Objavljuje u Le Quotidien de Paris, Pariski dnevnik, od 1992-1994, niz članaka kojima nastavlja svoju borbu (L’Occident et la rumeur anti-serbe, Zapad i antisrpska graja; Yougoslavie: le naufrage de la conscience, Jugoslavija: brodolom savjesti; Kosovo: une question de civilisation, Kosovo: pitanje civilizacije; La tentation du mal, Iskušenje zla...). U ruskoj Pravdi 13. aprila 1993. objavljuje proglas ruskom narodu pod naslovom: Rusijo, usliši našu muku! Le Quotidien de Paris prestaje da izlazi te učestvuje u osnivanju mesečnika Balkans-Infos koji zajedno sa pretplatnicima, finansiraju osnivači. Godine 1999. objavljuje u Figaru 15. marta 1999, devet dana prije bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO, proglas pod naslovom Kosovo: le patrimoine culturel, i podnaslovom Des frappes aériennes de l’Otan seraient un crime contre l’humanité et la civilisation, Kosovo: Kulturno nasleđe, Vazdušni udari Natoa bili bi zločin protiv čovječnosti i civilizacije. Proglas potpisuju pisac Vladimir Volkov i vizantolog Andre Giju. Danas objavljuje na sajtovima Mitropolije crnogorsko-primorske, IN4S, Stanje stvari... Živi i radi u Parizu, a deo godine provodi u rodnim Ljevištima.

Beograd 2016. Mek povez, ćirilica, 262 strane. Knjiga je nekorišćena (nova). J4 Nikola N. Tomić rođen je u selu Bukovici, pod Durmitorom, 7. februara 1907. g. Svršio je osnovnu školu u svom rodnom mestu, gimnaziju u Pljevljima i Pravni fakultetu Beogradu 1934. g. Kao student bio je pitomac Kralja Aleksandra, uživao blagodejanje u Njegovom Domu, sve do završetka studija, kada je postavljen za pristava u Ojridskom srezu, gde je ostao do marta 1938. godine, kada je premešten u Orahovac, a odatle ubrzo u Kuršumliju, gde ga je zatekao Drugi svetski rat. U mesecu julu bio je premešten na rad u Banskoj upravi u Užicu. Kada su komunisti zauzeli Užice 1941. godine, Nikola je stupio u Četničke odrede Koste Pećanca, a po dolasku đenerala Milana Nedića za predsednika Srpske vlade narodnog spasa, krajem avtsta 1941. godine, vratio se na svoju redovnu dužnost u Užice, odakle je premešten u Bajinu Baštu na prihvatanje izbeglica iz Bosne. U aprilu 1942. godine premešten je u Prokuplje gde je na dužnosti sreskog podnačelnika „neovlašteno davao propusnice Jevrejima` da beže iz Srbije pošto su ih Nemci kupili i streljali. Za to je Nikola krajem jula 1942. godine bio uhapšen od strane Nemaca i oteran u nemačko zarobljeništvo gde je ostao do svršetka rata 1945. godine. Pet godina docenje došao je kao „raseljeno lice” u Kaliforniju, gde je iscrpljen i bolestan radio slabo plaćene poslove do kraja života. Nikola N. Tomić je bio, po mnogo čemu, poseban slučaj u našoj političkoj emigraciji. Iako je u okupiranoj Srbiji pomagao četnike on je imao puno razumevanje za generala Milana Nedića i za njegov rad, koji je i odobravao i branio: u paraleli između dva generala, Mihailovića i Nedića, on je bio više na Nedićevoj. Tome je dao izraza i u svojoj knjizi o Nediću. Sadržaj: Uvod Da li je Nedić izdajnik? Otvorenost karaktera Milana Nedića Đački štrajk kao mjerilo Nedićevog karaktera Neučestvovanje u ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage kao mjerilo karaktera Milana Nedića Da li su zavjerenici imali namjeru da ubiju kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu? Zašto Nedić nije prokazao zavjeru protivu kralja Aleksandra Obrenovića Upoređenje Milana Nedića s knezom Đokom Malovićem Nedić kao ratnik Nedić kao komandant pristaništa u San Đovani di Medua Proganjanje kao mjerilo Nedićevog karaktera Rad na unutrašnjoj bezbijednosti, sređivanju političkih prilika i materijalnom napretku Države kao mjerilo Nedićevog karaktera General Milan Nedić kao načelnik glavnog generalštaba i ministar vojske Tobožnja partijska politika kao mjerilo Nedićevog karaktera Kažnjavanje Draže Mihailovića kao mjerilo Nedićevog karaktera Nedićev memorandum knezu Pavlu Nedićev odnos prema vojnim obveznicima Nedićev stav prema Grčkoj i Solunu Da li je Nedić vjerovao u Hitlerovu pobjedu i da li se takvo vjerovanje može uzeti za mjerilo časti i karaktera jednog čovjeka Razlog Nedićeve ostavke na položaj ministra vojske Nedić i bombardovanje Bitolja Nedić i bečki pakt Zašto je i kako Nedić obrazovao srpsku vladu narodnog spasa? Kome je Nedić kao predsjednik vlade položio zakletvu? Da li je Milan Nedić kriv za masovna strijeljanja Srba koja su Nijemci izvršili u Srbiji Milan Nedić i sprska omladina Staranje Milana Nedića o izbjeglicama i njegovi odnosi sa narodom Da li je Nedić spasavao Srbe? Da li je Nedić pomagao ratne zarobljenike? Pitanje saradnje Milana Nedića s Dražom Mihailovićem i upoređenje njih dvojice i odnosi među njima Kako je i zašto Nedić napustio Srbiju 1944. Upoređivanje Milana Nedića s Vukom Brankovićem Opredjeljenje Milana Nedića za zemaljsko carstvo Upoređenje Milana Nedića s caricom Milicom i Stevanom Visokim Upoređenje Milana Nedića s Markom Kraljevićem Upoređenje Milana Nedića s knezom Ivom od Semberije Zašto Jovan Trišić mrzi i kleveta Milana Nedića? Šta mjerodavni kažu o Milanu Nediću Šta mjerodavni kažu o klevetnicima Milana Nedića Nedićevi klevetnici demantuju sami sebe Zaključak Beleška o piscu