PLAMENI MAČ U SRBIJI I DRUGDE: Mejbel Sinkler Stobart Naslov Plameni mač u Srbiji i drugde / Mejbel Sinkler Stobart ; [preveo s engleskog Branko Momčilović] Jedinstveni naslov The flaming sword in Serbia and elsewhere. srpski jezik Ostali naslovi Plameni mač The flaming sword Vrsta građe dokumentar.lit. URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 336 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Momčilović, Branko, 1937- = Momčilović, Branko, 1937- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-1150-2 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: The flaming sword in Serbia and elsewhere / St. Clair Stobart Autorkina slika Oba forzeca ilustr. Tiraž 1.000 Predgovor: str. 7-8 Str. 331-336: Zaboravljena heroina Velikog rata - g-đa Mejbel Sinkler Stobart / Branko Momčilović. Predmetne odredniceSrbija -- Prvi svetski rat 1914-1916 -- Memoari Knjiga je uzbudljivo svedočanstvo o Srbiji 1915. godine engleske autorke Mejbel Sinkler Stobart, učesnice dramatičnih zbivanja te godine. Bila je upravnica engleske bolnice u Kragujevcu od aprila 1915. do početka povlačenja. Izvanredan organizator, učinila je mnogo za zbrinjavanje ranjenika i lečenje civila. Organizovala je nekoliko dispanzera u Šumadiji za civile i spasila hiljade života, žena, staraca i dece. Posle obnove neprijateljstava povlačila se zajedno sa srpskom vojskom preko Crne Gore i Albanije sve do Skadra. O svojim doživljajima ostavila je uzbudljivo svedočanstvo, ratni dnevnik objavljen nekoliko meseci po povratku u Englesku, 1916. godine. Knjiga je i delo talentovane književnice, pisana sa smislom za dramatičnost i tragičnost događaja čiji je svedok autorka bila. Potpuno nova, nekorišćena knjiga. ss

- Ovaj mini stoni držač za tablete pruža bezbednost i sigurnost za vaše pametne telefone i tablete, - Pametan izbor za postavljanje mobilnog uređaja u portretni ili pejzažni režim, pružajući rukama odmor kad uživate u video zapisima, čitanju ili gledanju filma, - Od 15 ° do 100 °, možete se prilagoditi željenom uglu i gledati video zapise u ugodnijem položaju, jednostavnom za upotrebu, - Ovo postolje za tablete nema otvor za punjenje, - Kada radite sa većim tabletom, kao što je iPad Pro 11 `, preporučuje se da uređaj postavite vodoravno na ovo postolje, - Dimenzije nosača 120mm x 107mm x 26mm.

- Ovaj mini stoni držač za tablete pruža bezbednost i sigurnost za vaše pametne telefone i tablete, - Pametan izbor za postavljanje mobilnog uređaja u portretni ili pejzažni režim, pružajući rukama odmor kad uživate u video zapisima, čitanju ili gledanju filma, - Od 15 ° do 100 °, možete se prilagoditi željenom uglu i gledati video zapise u ugodnijem položaju, jednostavnom za upotrebu, - Ovo postolje za tablete nema otvor za punjenje, - Kada radite sa većim tabletom, kao što je iPad Pro 11 `, preporučuje se da uređaj postavite vodoravno na ovo postolje, - Dimenzije nosača 120mm x 107mm x 26mm.

THEODOR PLIEVIER - KOMPLET OD 6 KNJIGA IZDAVAČ: GLOBUS ZAGREB tvrd povez,omot Lepo očuvane, omoti iskrzani, po neka bleda flekica sa spoljašnje strane listova ili na stranicama 1. BERLIN 1 2. BERLIN 2 3. MOSKVA 1 4. MOSKVA 2 5. STALJINGRAD 1 6. STALJINGRAD 2 MOSKVA BERLIN STALJINGRAD 1-6 komplet Theodor Plievier Biblioteka ratni romani Plivijeva dela su dramatičan i potresan umetnički izveštaj ne samo o umiranju i propasti jedne armije nego i o svanuću u glavama i srcima jednog znatnog dela nemačkog naroda, koji je do tada bio slepo oruđe u rukama strašnog manijaka. Plivijevo izlaganje je autentično i lično doživljeno, zato je ono puno slika o užasnoj istini, o pokolebanosti vojničkog morala kod napadača, o ritama i skitama jedne propale, poživotinjene vojske. .. Teodor Plivije (do 1933. Plivier), njemački pripovjedač (Berlin, 12. II. 1892 - Avegno, Švicarska, 12. III. 1955). Potomak radničke obitelji; u mladosti proputovao je Australiju i Južnu Ameriku, radio kao mornar, rudar, gonič stoke. God. 1918. sudjelovao je u ustanku mornara u Wilhelmshavenu. U to je doba došao u dodir s anarhističkim skupinama i pisao propagandne spise u duhu P. A. Kropotkina i M. Stirnera. Nakon spaljivanja njegovih ranih djela za Trećega Reicha, emigrirao je preko Praga, Pariza i Švedske u Sovjetski Savez, gdje je djelovao u nizu prognaničkih časopisa. U svojim mnogo čitanim djelima Plievier na dokumentaristički način iz društvenokritičke perspektive opisuje događaje iz njemačke povijesti, posebice iz I. i II. svjetskog rata. Najpoznatiji su mu romani Carevi kuliji (Der Kaisers Kulis, 1929), Car pobjegao, generali ostali (Der Kaiser ging, die Generä le bleiben, 1932) te trilogija Staljingrad (Stalingrad, 1945), Moskva (Moskau, 1952), Berlin (1954). Izdavač Globus, Zagreb 1978 god, ukupno 1392 str, ilustrovano, tvrd povez,

Vasa Stajić - Saša Marković Izdavac: Prometej - Radio-televizija Vojvodine Tvrd povez 315 str. 24 cm SADRZAJ: UVOD - Vasa Stajic, ideje, idealizam, i srpski identitet do 1918. Biografski osvrt Zamke samoodbrana u tumacenju stvaralastva Vasa Stajic Socijalni humanista i nacionalni pedagog Epilog prepoznatog Beleske Literatura IZABRANI CLANCI I RUKOPISI Nazarenstvo sa gledista moderne drustvene nauke Mederna proizvodnja i zanat Zemljoradnicke zadruge Revolucionarna uloga masinerije Osmocasovni radni dan O radu - Nekoliko misli posvecene citaocima Privrednog dela Kako sam postao socijalista Dodatak Karakter mog socijalizma Kako sam doznao za Svetozara Markovica O napadu na Srbe u Zagrebu Kroz blato kapitalizma u kulturu socijalizma Ateista na katedri Slepi nacionalizam Narodno obrazovanje Zadaca i organizacija omladine Srpska citaonica u Somboru Nekoliko rapsodija pred godisnju skupstinu Jovan Skerlic Pisci i knjig, III, Beograd, 1908. Jedna sveta duznost srpske inteligencije Borba za opstu slobodu u otadzbini Srpska narodna skola u Ugarskoj Borba za narodni opstanak Nasa avtonomna politika Klerikalizam u nasoj avtonomiji Borba o opce, jednako i trajno Pismo mladom ucitelju Pesnistvo i rodoljublje Pismo iz Sombora Narodna odbrana u Vojvodini- pregrst uspomena Cuvaj i njegovi atentatori Dr Nikolaj Velimirovic, Besede pod gorom Prvi pozdrav Novi Srbin Djaci i politika Novi Srbin i Madjari Svetli dani Srbi i Turci Omladinski zivot Djaci u radu za narod Beleske o popularnoj knjizevnosti Budite veliki! Nase namere Srbi u Ugarskoj Srpska prosveta i stranke Vasa Stajic o Jovanu Skerlicu Smisao za pomirljivost Velikosrpska propaganda u Juznoj Ugarskoj Nasa inteligencija - razgovor o ratarima Nasa pesma Zivot u misiji Nekoliko dokumenata o Vojvodini u Svetskom ratu Ucesce srpskog drustva u mojoj sudbini Pouka od robovanja Preboleti imperijalizam Javni radnik i nacin udruzivanja Socijalno i zensko pitanje Zena kao drug i naucnik MOje unutrasnje borbe Moje ucesce u jugoslovenskom ujedinjenju Podoljubi sto govore Sloboda i pravda Predavanje Vase Stajica Socijalizam i nacionalizam Beleske o autoru

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vlado Šegrt (18. decembar 1907, Aranđelovo, Trebinje, - 1991. Aranđelovo, Trebinje, SR Bosna i Hercegovina), bosanskohercegovački partizan i narodni heroj. Osnovnu školu završio je u Lastvi, i do 1941. bavio se zemljoradnjom, a često je radio i kao sezonski radnik gdje se upoznao sa revolucionarnim radničkim pokretom. Član SKOJ-a postao je 1928, a KPJ 1931, nakon čega učestvovuje u raznim akcijama. Kao stari komunista, postao je poslije aprilske ratne okupacije zemlje jedan od glavnih organizatora oružanog ustanka. U svom selu organizovao je prvu partizansku četu i s njom izveo prve akcije protiv neprijatelja. Bio je neobično hrabar i postao čuven zbog svog junaštva. Sa Savom Kovačevićem izvodio je napade na italijanske kolone na granici Hercegovine i Crne Gore. Ostale su upamćene pobjede partizana koje je Šegrt predvodio na Italijane i četnike u Gacku i Nevesinju. U teškoj i slavnoj borbi za Prozor izveo je niz podviga. Šegrtova Deseta hercegovačka brigada i njen mostarski bataljon prvi su prodrli u grad. Prošao je gotovo sve veće bitke NOB-a, od rodnog Trebinja, do Bosne, Hrvatske i Slovenije. O hrabrosti i vojničkoj umješnosti ovog slavnog Hercegovca, jedne od najlegendarnijih ličnosti u BiH iz Drugog svjetskog rata, pisali su, između ostalih, Vladimir Dedijer i Koča Popović.[1] Šegrt je za vrijeme rata bio komandir čete, komandant bataljona `Luka Vukasović`, komandant odreda, kasnije komandant 10.hercegovačke brigade i komandant Dvadeset i devete hercegovačke divizije. Iz rata je izašao kao general, a za narodnog heroja proglašen je 20. decembra 1951. godine. Poslije oslobođenja, obavljao je niz funkcija: ministar poljoprivrede u prvoj vladi Bosne i Hercegovine (1945—1948), predsjednik Prezidijuma Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (1948-1953), član Izvršnog vijeća Bosne i Hercegovine (od 1953) i potpredsjednik Narodne skupštine Bosne i Hercegovine (od 1953). Biran je za poslanika Savezne i Republičke skupštine Bosne i Hercegovine.

Beograd 1996. Mek povez, ćirilica, 198 strana. Napomena: na predlistu posveta; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R7 U poslednjih nekoliko godina napisana je obimna literatura o raznim pitanjima savremene Rusije, likvidiranju KPSS, tržišnoj privredi, privatizaciji i organizovanju (ne)nacionalne ruske države. I ova knjiga Ivana Saveljeva, ruskog književnika, na jedan osoben način bavi se ruskom državom, njenim parlamentom i ljudima koji zauzimaju najodgovornija mesta u administraciji. Saveljev je od 9. oktobra 1990. godine radio u Komisiji Saveta nacionalnosti Vrhovnog sovjeta za kulturno i prirodno nasleđe naroda RSFSR. Stoga je mogao iznutra da vidi nasrtaj neprijatelja Rusije na rusku kulturu jer, kako sam kaže, likvidiranjem kulture ubija se i narod. Svoju knjigu nazvao je, s blagom ironijom na sopstveni račun, „letimičnim zapisima aparatčika, ni memoarima ni esejem“. Sedeći u ruskom parlamentu, pomno prateći raspravu o bitnim državnim pitanjima, a posle proveravajući stenografske zapise, Saveljev je nesvesno postao hroničar ruskog parlamenta na prelomu RSFSR u RF (Rusku Federaciju), a posebno VI kongresa narodnih deputata Rusije 1992, godine. Svojim zapisima autor je opisao atmosferu u parlament, sudar reformatora — Gajdarova vlada s patriotskim deputatskim blokom i udaljavanje predsednika parlamenta Hazbulatova od predsednika države Jeljcina. Sve stranice ove knjige, pisane rukom angažovanog umetnika, u krajnjem ishodu ostaće vredno istorijsko vrelo za naučnu, tj. objektivnu analizu nastanka RF. Sadržaj: Predgovor Ubijaju zemlju U kontaktu s politikom Na sredini distance Ubiti kulturu — ubiti Rusiju - Hasidi, Hasidi - Rat u parlamentu . . - „Postavljanje pitanja o izglasavanju nepoverenja vladi” - „U tom mnogo širem kontekstu” - Prilozi U traganju za izgubljenim vremenom Neplodno seme Tajno veće ili Otvoreni izazov vladi Skok u provaliju Kongres progledavanja - Jutro pred izbor - Prva runda - Predsednik na tapetu - Crni dan predsednika - Damoklov mač šahrajevskog ustava - „Predsednika treba spasavati” - Vlada minira Kongres - Statistika za koju ne zna narod - Okršaj Preporod države ruske i ruska ideja Na putu Beleška o piscu

Nazovi NATO radi umorstva: Pariski kolateralni dnevnik (proljeće 1999.) / Frano Cetinić Beograd 2000. Mek povez, 288 strana. Knjiga je odlično očuvana. D5 `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put osjetio kovitlanje događaja koji su neodoljivo podsećali na ono što je De Ružmon tokom Drugog svjetskog rata nazivao `udjelom đavla`. To je moj privatni kalendar o susretima i razgovorima sa ljudima koji su bili zanimljivi i podsticajni za razmišljanje`, objašnjava ovaj Korčulanin koji je nakon završene gimnazije u Dubrovniku diplomirao na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Frano Cetinić rođen je 1947. u Blatu na Korčuli. Nakon gimnazije u Dubrovniku (1962-1966) studira u Beogradu na Filozofskom fakultetu, na grupi za sociologiju, gde diplomira 1971. godine na temu: Društveno-politički aspekti ujedinjene Evrope. Iste godine počinje da radi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Školske 1977/78. godine kao stipendista švajcarske vlade boravi u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi. Tokom boravka u Ženevi upoznao se s velikim Evropljaninom, švajcarskim misliocem Denijem Ruzmanom i prijateljevao s njim. Školske 1983/84. godine kao stipendista francuske vlade boravi u Visokoj školi za društevene studije, na postdiplomskim studijama kod profesora Alena Benzasona. Od 1986. godine živi u Parizu gde radi kao urednik na Radio France Internationale. Sarađuje sa brojnim časopisima i još od studentskih dana s francuskog prevodi dela Borisa Suvarina, Denija de Ruzmona, Kornelijusa Kostarijadisa, Alena Benzansona i dr. Osnivač jugoslovenskog veća Evropskog pokreta 1989. godine i, dve godine kasnije, Hrvatskog vijeća Evropskog pokreta. Od 1992. udaljava se od svake aktivnosti u okviru Međunarodnog veća Evropskog pokreta ili njegovih nacionalnih organizacija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reginald William Winchester Wilmot (21. lipnja 1911. - 10. siječnja 1954.) bio je australski ratni dopisnik koji je izvještavao za BBC i ABC tijekom Drugog svjetskog rata. Nakon rata nastavio je raditi kao televizijski reporter, a napisao je i zapaženu knjigu o oslobođenju Europe. Poginuo je u padu BOAC kometa (Joke Petar) iznad Sredozemnog mora. Rani život Wilmot je rođen u Brightonu, predgrađu Melbournea; bio je sin Reginalda Wilmota, sportskog novinara, i unuk geodeta JGW Wilmota. Pohađao je gimnaziju u Melbourneu, a potom je studirao povijest, politiku i pravo kod Sir Ernesta Scotta na Sveučilištu u Melbourneu, gdje je boravio na Trinity Collegeu i počeo se zanimati za debatu; nakon što je diplomirao 1936., otišao je na međunarodnu debatnu turneju. Jedna od stanica bila je u nacističkoj Njemačkoj gdje je otišao na Nürnberški skup. Wilmot je počeo raditi kao pravni činovnik 1939. Ratni izvjestitelj Nakon što je samo nekoliko mjeseci radio kao pravni činovnik, izbijanje Drugog svjetskog rata navelo je Wilmota da se pridruži Australian Broadcasting Corporation. Poslan je na Bliski istok 1940. i izvještavao je iz Sjeverne Afrike, Grčke i Sirije; bio je u Tobruku tijekom opsade 1941. Kad je Japan ušao u rat, Wilmot se vratio u Australiju, a zatim je otišao izvještavati o ratu na Pacifiku. Izvještavao je iz Papue tijekom japanske invazije 1942., uključujući kampanju Kokoda Track, gdje je hodao do prednjeg područja, oko Abuarija i Isurave, s kolegom ratnim dopisnikom Osmarom Whiteom i snimateljem Damienom Parerom. Wilmot je smatrao generala Sir Thomasa Blameyja nesposobnim i protestirao je zbog njegove smjene general-pukovnika Sydneya Rowella. Blamey je otkazao Wilmotovu akreditaciju kao ratnog izvjestitelja u listopadu 1942. zbog širenja lažnih glasina da je Blamey primao isplate od poduzetnika za pranje rublja u Puckapunyalu [potreban citat] Wilmot je vraćen na posao, ali 1. studenog 1942. Blamey je ponovno ukinuo Wilmotovu akreditaciju, ovaj put zauvijek.[1] rad BBC-ja Tamo je Wilmot napisao knjigu o svojim iskustvima u Tobruku i ispričao dokumentarni film pod nazivom Sinovi ANZAC-a. Godine 1944. Wilmot je prešao na BBC gdje je bio jedan od glavnih izvjestitelja za Dan D, leteći jedrilicom sa 6. zračno-desantnom divizijom. Bio je prisutan i izvještavao s terena za većinu akcija tijekom oslobađanja Europe. Kada se njemačko vrhovno zapovjedništvo predalo, Wilmot je bio prisutan da izvijesti o tome. Vojni povjesničar Nakon završetka rata Wilmot je ostao u Engleskoj, gdje je pisao članke o nedavnom ratu, kao i knjigu o Drugom svjetskom ratu, The Struggle for Europe. Kada se pojavila 1952. godine, knjiga je bila povoljno ocijenjena, a vojni povjesničari je dobro cijene (John Keegan je napisao: `Wilmot je zapravo izumio modernu metodu pisanja suvremene vojne povijesti`). Jedan od njegovih članaka u kojima je kritizirao saveznički plan okupacije Njemačke pojavio se u časopisu Life.[2] Wilmot je namjeravao napisati knjigu o opsadi Tobruka i bitci kod El Alameina za australsku službenu povijest rata, ali je poginuo u padu Cometa; vidi Australija u ratu 1939–1945.

Moj životni put - Milica Miletic Milica Mica Miletić ( 1890 – 1972) bila je dete predsednika Okružnog suda u Negotinu Milana Miletića. Obrazovana za to vreme, radila je kao državni službenik, pohađala školu slikarstva kod Riste i Bete Vukanović, bila član ženskog feminističkog društva. – Svojim bližnjima, direktnih potomaka nije imala, kao zaostavštinu je ostavila svoju biografiju u rukopisu, kao i crteže. Taj rukopis na 88 stranica svedočanstvo je ne samo o njenom životu, već slika događaja čiji je bila savremenik. Opisala je Majski prevrat, život u okupaciji u vreme Prvog svetskog rata, Beograd u vreme ubistva Aleksandra Karađorđevića u Marseju, Drugi svetski rat. Rukopis se završava 1944. godine metg

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tihomir Ostojić Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju.[1] Mladost i obrazovanje Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski)[2], koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće.[3] Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnik Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”.[4]Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića.[5] Fotografija I razreda Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu sa razrednim starešinom Tihomirom Ostojićem (1892) Prosvetni i javni rad U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici[6], teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom.[7] Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne.[8] Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu.[9] U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”.[10] Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju.[11] Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Intelektualni krug „Pokret” Krajem 19. veka doktor filozofije[12] Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Matica srpska Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[5]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine.[13] Srpsko narodno pozorište U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi kontakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta.[13] Prvi svetski rat Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se uključuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Odlazak u Skoplje Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske.[14] Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao.[15] Smrt Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine.[16] „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Naslov: Prilozi o nacionalnom pitanju Autor: Enver Redžić Izdavač: Sarajevo : Svjetlost Pismo: latinica Br. strana: 290 Format: 20 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma dobro očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama; korice su mestimično minimalno pohabane po slobodnim ivicama od pomeranja po biblioteci. U vrhu predlista posveta i potpis autora! https://bs.wikipedia.org/wiki/Enver_Red%C5%BEi%C4%87 Enver Redžić, bosanskohercegovački istoričar i kulturni djelatnik. Rođen je 4. maja 1915. godine u Starom Majdanu, općina Sanski Most. Osnovnu i srednju školu završio je u Bihaću. Diplomirao germanistiku, jugoslavensku književnost i historiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1940. godine. Aktivno je učestvovao u NOB-u od 1941-1945. Bio je i vijećnik ZAVNOBiH-a i AVNOJ-a. Bio je sekretar i podpredsjednik Okružnog Narodno-oslobodilačkog odbora Bihać 1944-1945, član ONO Banja Luka 1946-1947, sekretar komiteta za visoke škole, fakultete i naučne ustanove pri Vladi NRBiH 1947-1948. Radio je kao docent na predmetu Osnovi društvenih nauka na Filozofskom fakultetu u Sarajevu od 1950. do 1952. godine. Bio je i direktor izdavačkog preduzeća Svjetlost od 1952. do 1959, kao i direktor Instituta za istoriju radničkog pokreta od 1960. do 1971. godine. U penziji je od 1972, nakon čega je biran u ANU BiH, prvo za dopisnog 1978, a zatim i za redovnog člana 1984. godine. Enver Redžić je višestruko odlikovan i nagrađivan za svoj društveni, kulturni i naučni angažman. Nosilac je Partizanske Spomenice iz 1941, Ordena za hrabrost, Ordena Bratstva i jedinstva II reda, Ordena zasluga za narod II reda, Ordena Crvene zastave, Ordena Republike sa zlatnim vijencem. Godina 1983. i 1987. nagrađen je od strane izdavačkog preduzeća Svjetlost, a 1988. godine i od izdavačkog preduzeća Veselin Masleša za doprinos nauci. Nosilac je nagrade 27. juli (1985), kao i nagrade ZAVNOBiH-a (1979) i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva (2001). Nacije - Bosna i Hercegovina autogram

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jirgen Elzeser RATNE LAŽI od Kosovskog sukoba do suđenja Miloševiću Pišući o ratu na Balkanu, autor se hrabro i argumentovano suprotstavlja medijskoj propagandi na Zapadu. Kritikuje nemačku politiku u odnosu na ovaj deo Evrope. Koristeći zapadne izvore, on iznosi istinu o dešavanjima u Bosni i na Kosovu, sa željom da ta istina dopre i do srpskog i do nemačkog čitaoca. U ovoj knjizi se mogu naći argumentovane istine o Račku, navodnom broju žrtava na Kosovu, Operciji Potkova, itd. Jürgen Elsässer (* 1957. u Pforzheimu) njemački je novinar i autor brojnih knjiga o vanjskoj politici Njemačke. Od sredine 1970-ih godina bio je član njemačkog Saveza Komunista (KB) do njegova raspada 1991. Jedan je od od utjecajnih komentatora njemačke političke ljevice. Elsässer je jedan od utemeljitelja tzv. Protu-Njemačke, i smatra se antiimperialistom.Od 1990-ih do 2002/03 redovito je pisao članke. Elsässer je maturirao u Pforzheimu i kasnije radio kao učitelj u Baden-Württembergu. Tijekom 4 godina imao je razred koje je bio sačinjen uglavnom od djece iz bivše SFR Jugoslavije. Kasnije je izjavio da je u to vrijeme počeo cijeniti `mentalitet srpskog naroda`[1] Nakon 14 godina rada 1994. napušta posao kao učitelj i seli se u Berlin. U siječnju 2009. Elsässer je pozvao na stvaranje `inicijative protiv financijskog kapitala`. Smatra da je Gospodarska i financijska kriza nastala kao `namjeran napad od strane anglo-američkog financijskog kapitala`, od kojeg se treba braniti. Pozicije Elsässer se izjašnjava polemočno primjerice o razlozima za raspad SFRJ, Domovinski rat i o Genocidu u Srebrenici gdje opovrgava broj ubijenih žrtava[2] Relativizira genocid između ostalog objašnavajući događaje srpskim žrtvama rata.[3] i izjavljuje da se ne radi o genocidu i izjavljuje da je to „laž“[4] i „mit“.[5] Tvrdi da je velik broj ubijenih muslimana iz ljeta 1995 zapravo žrtve likvidacija koje su počinili drugi muslimani.[6] Naglasio je da zločini u Srebrenici nisu počinjeni namjerno i sustavno, nego da su samo djela pljačkaša.[7] Smatra se ljubiteljem Srba i Slobodana Miloševića.

Ronald Regan Biografija američkog predsednika Ronalda Regana. Solidno očuvana Kutija3 The author reveals the values and behavior patterns Ronald Reagan brought to his terms as Governor and President. Ambitious and insightful, this study examines aspects of Ronald Reagan`s life and career that account for his extraordinary popularity with the American public. Wills, author of Nixon Agonistes and Inventing America, portrays a Reagan whose optimistic personality is in harmony with the deep instincts of Americans. The President, he maintains, embodies the country`s values and its collective dreams and memories. In his show-business years, Reagan was `the voice of midwestern baseball` and `the plain-spoken hero of horse epics`; later, as Hollywood union leader and California governor, he was the complete `company man.` As President, his simple answers in the face of troubling complexities have let Americans feel positive about themselves. While sometimes overdetailed, Wills`s study succeeds admirably in isolating the sources of Reagan`s appeal. Photos not seen by PW. BOMC, QPBC and History Book Club alternate. Copyright 1986 Reed Business Information, Inc. Wills has written the first major social biography about Ronald Reagan. He focuses largely on the institutions that have molded the man rather than on Reagan himself. Parents, alma mater Eureka College, and the industries that provided employmentjournalism, radio, and motion pituresinstilled in Reagan views about life both real and stereotypical. According to Wills, roiling institutional contradictions have molded Reagan into a believing and believable bearer of modern myths. In turn, Wills explodes many of the myths that pervade the Reagan persona, including his evocations of an idyllic childhood, the virtues of the Wild West, and his distrust of government. As eloquent and provocative as the author`s Nixon Agonistes , Reagan`s America will receive a wide readership. Highly recommended. BOMC, Quality Paperback Book Club, and History Book Club alternates.Karl Helicher, Wolfsohn Memorial Lib., King of Prussia, Pa. Copyright 1987 Reed Business Information, Inc.

Univerzalni držač UGREEN LP113 dizajniran za telefone i tablete 3,7-10,6″ će raditi u mnogim različitim situacijama. Mogućnost podešavanja njegovog ugla nagiba i rotacije olakšava prilagođavanje vašim potrebama. Uz pomoć praktične kopče sigurno ćete ga pričvrstiti za nameštaj, a zahvaljujući dobro osmišljenom dizajnu udobno ćete ga koristiti u svakoj situaciji. Držač je dizajniran da vam pruži mogućnost da slobodno podesite njegovu poziciju. Savitljiva ruka se odlikuje izuzetnom fleksibilnošću i snagom. Jedan deo ruke je napravljen od tvrdog materijala koji obezbeđuje neophodnu stabilnost, a drugi od mekog materijala koji vam omogućava da slobodno podešavate njen položaj. Držač telefona ili tableta je rotirajući za 360°. Dakle, možete ga postaviti tačno onako kako želite i gledati filmove iz bilo kog ugla. Ništa vas ne ograničava - prilagodite položaj dodatka svojim željama i uživajte u slobodi! Opremljen neklizajućim silikonskim preklopima, izdržljiva stega vam omogućava da bezbedno pričvrstite držač na policu ili sto debljine do 7,6 cm. Ovo praktično rešenje vam daje izuzetnu slobodu. Možete lako da montirate držač tamo gde vam je potreban i uživaćete u udobnosti iz snova. Držač je dizajniran sa velikom pažnjom na detalje. Rupe na postolju vam omogućavaju da povežete kabl za napajanje i slušalice za praktično punjenje telefona ili tableta dok gledate i uživate u odličnom kvalitetu zvuka. Silikonske kapice štite vaše uređaje i nameštaj od oštećenja, istovremeno obezbeđujući stabilan nosač i sigurnost. Koristite ovaj funkcionalni držač da oslobodite ruke i udobno gledate filmove, dok se odmarate ili radite nešto drugo. Postavite ga u kuhinju kada kuvate ili u spavaću sobu kada želite da se opustite pre spavanja. Na vama je kako ćete koristiti ovaj univerzalni dodatak - mogućnosti su beskrajne! Brend:UGREEN Model:LP113 Dužina:80 cm Pogodno za telefone i tablete Boja: Bela

Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu. Konektor: Jack Mono Male 6.35mm Kabl: 5m Osetljivost: -72 ±3 dB(A) Frekventni opseg: 80 - 12.000 Hz Tip mikrofona: Unidirectional, Cardioid Materijal plastika/aluminijum RECENZIJA: Kabl se sa mikrofonom spaja posebnim 3-pinskim konektorom, i treba ga sacuvati da ne bi morao da se traži neki rezervni, pošto ipak nije u pitanju tako cest interfejs. Inace, sa dužinom od 5m, ovaj mikrofon je kao stvoren za Karaoke, pošto ce moci sasvim slobodno da se šeta okolo. Ovaj mikrofon spada u dinamicke modele, takozvane unidirekcione, sa Cardioid pattern-om hvatanja zvuka. U prevodu, ovo znaci da ce najviše hvatati zvuk neposredno ispred sebe, malo iza i zanemarljivo sa strane, što i odgovara upotrebi prosecnog korisnika. Jasno je da ce oni koji se bave nekom amaterskom produkcijom potražiti model veceg opsega i malo boljih performansi, no vecini ce ovako nešto raditi posao sjajno, i u startu dosta bolje od vecine onoga što se može kupiti na tržištu.

U MILOSTI ANĐELA Autor: Goran Matić Izdavač: Mediagraf - Beograd, 2005. Mek povez, 461 str. U milosti anđela Onima koji su branili otadžbinu Politička propaganda u masovnim komunikacijama zapadnih zemalja tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. Knjiga iz pera bivšeg saveznog ministra za informacije, koja baca novo svetlo na jedan od, do sada malom broju ljudi, znani oblik otpora NATO propagandi o koordinaciono-operativnoj grupi za informisanje strane javnosti, koja je radila tokom NATO bombardovanja naše zemlje, a na čijem se čelu autor nalazio. Nakon Prologa i uvoda, knjiga po danima prati aktivnosti grupe propagandnih eksperata koji su pokušali da pariraju propagandi NATO protivnika sa i sa neuporedivo manjim resursima omogućili da svet ipak vidi slike ratnih razaranja Srbije. Knjiga je NOVA.... ------------------------------ M2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Memoarski i politički eseji Dušan Čkrebić (Niš, 7. avgust 1927 — Beograd, 7. april 2022) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i društveno-politički radnik SR Srbije i SFR Jugoslavije. U periodu od 1984. do 1986. obavljao je dužnost predsednika Predsedništva SR Srbije, a u periodu pre toga nalazio se i na funkcijama predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije, od 1974 do 1978, Skupštine SR Srbije, od 1978. do 1982. i Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, od 1982. do 1984. godine. Biografija Rođen je 7. avgusta 1927. godine u Nišu, u siromašnoj zanatlijskoj porodici. Otac mu je bio obućar, a majka domaćica. Osnovnu školu pohađao je u Vrnjačkoj Banji i Kragujevcu. U Kragujevac iz Vrnjačke Banje doselio se u jesen 1937. godine. Bio je đak Kragujevačke gimnazije i u njoj je maturirao 1947. godine. Učestvovao je kao dobrovoljac na Sremskom frontu, kao i u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, u Trećem kragujevačkom bataljonu Prve proleterske udarne brigade. Iz rata se vratio odlikovan Ordenom za hrabrost i oficirskim činom. Imao je čin rezervnog majora JNA.[1] Studije aeronautike počeo je 1947. u Sovjetskom Savezu na Moskovskom avijacionom institutu (MAI), kao stipendista jugoslovenske vlade. U leto 1948, zbog Rezolucije Informbiroa, prekinuo je studije u Moskvi i nastavio ih iste godine u jesen u Beogradu. Diplomirao je juna 1953. na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Uža struka mu je elektro-energetika. Radio je kao diplomirani elektroinženjer-energetičar u Vojnom vazduhoplovnom institutu u Žarkovu, kako na održavanju elektromotornog pogona, tako i na automatskoj regulaciji aerodinamičkih tunela u povoju. Bio je direktor tehničke službe održavanja u Koksari u Lukavcu, NR BiH. Izabran je za generalnog direktora „Fabrike sode” u Lukavcu u jesen 1958. godine. U ovim fabrikama radio na pripremama za gradnju fabrike azotnih đubriva u Koksari i fabrike cementa u Fabrici sode. Obe ove fabrike su u međuvremenu izgrađene i uspešno posluju. Bio je kao stipendista Ujedinjenih nacija na usavršavanju i specijalizaciji u termoelektranama velikih kapaciteta u sistemu RWE (Rajnsko-Vestfalske elektrane) u Zapadnoj Nemačkoj, kao i u fabrikama sa sinhronim elektromotornim pogonima velikih snaga, i proučavao njihov uticaj na elektroenergetsku mrežu. Položio je državni ispit za ovlašćenog diplomiranog inženjera elektrotehnike.[2] U Socijalističkoj Republici Srbiji bio je podsekretar u Republičkom sekretarijatu za privredu, pri čemu se posebno bavio energetskim razvojem SR Srbije. Bio je predsednik Privredne komore Srbije. Predsednik Izvršnog veća Skupštine SR Srbije je bio u periodu 1974—1978, a u periodu 1978—1982. i predsednik Skupštine SR Srbije.[3] U vreme njegovog mandata, izgrađen je autoput Beograd—Batočina (115km), završena je izgradnja pruge Beograd—Bar i Čačak—Požega, okončani su radovi na kanalu Dunav—Tisa—Dunav, osnovan je Univerzitet u Kragujevcu i Pedagoško-tehnički fakultet u Čačku, u Beogradu je izgrađen Sava centar. Otpočela je izgradnja Kliničkog centra Srbije u Beogradu, doneta je odluka za početak izgradnje TE NIKOLA TESLA B, snage 2 x 620 MW, i HE ĐERDAP II, puštena je u rad satelitska stanica u Prilikama, kod Ivanjice, izgrađen most na Dunavu Smederevo—Kovin i most na Moravi na putu za Požarevac, otvoren je u Kolubarskom ugljenom basenu ugljenokop Tamnava. Bio je izabran za predsednika Centralnog komiteta SK Srbije za period 1982—1984, a predsednika Predsedništva SR Srbije 1984—1986. godine. Bio je član Centralnog komiteta SKJ od 1982. do 1990, a Predsedništva CK SKJ od 1982. do 1984. i od 1986. do juna 1990. godine. Nakon promene vlasti u Srbiji, u jesen 1987. bio je član Predsedništva CK SKJ. Na 17. sednici CK SKJ oktobra 1988. na nestatutarnom glasanju o poverenju članovima Predsedništva koje je organizovao Stipe Šuvar, jedino njemu nije izglasano poverenje, a što je potom potaklo Vasila Tupurkovskog da to objasni delovanjem, tzv. neprincipijelne koalicije u CK SKJ. On je podneo ostavku, ali je na intervenciju Slobodana Miloševića povukao. U vreme dok je bio predsednik Predsedništva SR Srbije, juna 1984, potpisao je akt o odobrenju nastavka gradnje hrama Svetog Save u Beogradu. Zbog politike koju je vodio Milošević, razišao se sa njim sredinom 1990, kada je ovaj bio u zenitu svoje političke popularnosti, i od tada nije učestvovao u političkom životu.[3] Bavio se, po odlasku u penziju juna 1990. godine, memoaristikom, publicistikom, savremenom političkom istorijom i sarađivao u političkim i kulturnim časopisima.[3] Preminuo je 7. aprila 2022. godine u Beogradu, u 95. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Odlično Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 12. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je od oca Nikole i majke Vasilije Vaje, rođene Radenović. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti—đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je bio oficir, a tokom 1917. godine je bio u zarobljeništvu. Po uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslovenske vojske, priznat mu je čin majora u oružanim snagama nove jugoslovenske države. Bio je nosilac Albanske spomenice i Medalje Miloša Obilića. Nikola Đilas je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi, smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Nije u bliskom srodstvu sa Draganom Đilasom. Po intervjuu koji je Dragan dao za portal Poreklo, Đilasi su poreklom iz Istre, pa su migrirali u Bosnu, a deo se odvojio i otišao u Crnu Goru. Crnogorski Đilasi tvrde da su svi zapravo iz Crne Gore.[3] Porodica Đilas brojala je sedmoro dece. Milovan je imao starijeg brata Aleksu, kao i dva mlađa, Milivoja i Akima. Imao je i tri sestre — Dobranu, Dragu i Milku. Osnovnu školu Đilas je završio 1921. godine u rodnom selu. Nižu gimnaziju je učio tri godine u Kolašinu, a potom 1924. otišao za Berane i tamo završio gimnaziju, 1929. godine. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.[4] Posle završetka gimnazije, 1929. godine odlazi u Beograd. Upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, gde počinje da studira jugoslovensku književnost. Bavio se pisanjem i objavljivao svoje priče u beogradskim novinama i časopisima, kao i u publikacijama širom zemlje. Koristio se svojim imenom, ali je ponekad koristio i pseudonim Milo Nikolić. Po dolasku na studije, Đilas se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. U međuvremenu se upisuje i na Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.[5] Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas oktobra 1932. godine primljen u KPJ. Prvi put je uhapšen u februaru 1933. godine, kada je usled nedostatka dokaza posle šest dana pušten. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u aprilu 1933. godine, u stanu u Dalmatinskoj ulici.[6] Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata[uredi | uredi izvor] Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor] Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[7] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Prema rečima Vladimira Dedijera, Josip Broz Tito mu je poverio da je Đilas bio jedan od kandidata za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZN). Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1924—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[8][9][10] Borba sa Informbiroom[uredi | uredi izvor] Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao[uredi | uredi izvor] Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ) i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ[uredi | uredi izvor] U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[11] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici[uredi | uredi izvor] Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[12] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[13] U inostranstvu[uredi | uredi izvor] Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča.[14] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Ispraćaj Milovana Đilasa priređen je 22. aprila na beogradskom Novom groblju. Sahranjen je dva dana kasnije u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede.[15][16] Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji[uredi | uredi izvor] Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[17] On se takođe verbalno obrušavao na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.[18] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[19] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta[20]. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno[21] i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti.[22] U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje.[23] Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin.[24] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: New Class. An Analysis of the Communist System, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine Nova klasa. Beograd, 1990. godine. „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga Nova klasa je od strane „Njujork tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute.[25] Tags: Nova klasa komunizam komunisti srpska istorija xx veka srbije srpskog naroda jugoslavije

KAO NOVO Str 447 Burne godine raspada Sovjetskog Saveza, „epoha Gorbačova” i „era Jeljcina”, nestanak Varšavskog ugovora, jačanje i prodor Severnoatlantske vojne alijanse na Istok – to je okvirna priča memoarske knjige ruskog akademika i političara Jevgenija Primakova (s ruskog prevela Ivana Sekicki). Taj okvir ispunilo je traganje za odgovorom na suštinska pitanja koja su nametali međunarodni odnosi u drugoj polovini prošlog stoleća. Ova pitanja odredila su ne samo sudbinu pojedinaca, već i istorijsku sudbinu mnogih naroda, i ne samo u nedavnoj prošlosti, već, po svemu sudeći, i u doglednoj budućnosti. Dramatični događaji u bivšoj Jugoslaviji, s posebnim težištem na zbivanjima sa srpskim narodom, našli su svoje mesto u ovom Primakovljevom svedočanstvu. Ali, za razliku od mnogih zapadnih momoarista i krunskih aktera savremene svetske politike, zapenušanih od pristrasnosti, Primakov ni jednog časa nije smetnuo s uma vrednost i značaj nacionalne kulture i tradicije iz koje potiče, pa je i ovo delo veoma redak primer kako je, umesto sa spektakularnim obračunima i optužbama, istinska senzacija vezana sa strasnim traganjem za univerzalnim obrascem međuljudskog i međunarodnog razumevanja i sporazumevanja. Primakov je rođen 1929. u Kijevu odakle se njegova porodica preselila u Tbilisi (Gruzija) gde je Primakov proveo detinjstvo. Diplomirao je na moskovskom državnom univerzitetu. Karijeru je započeo kao novinar, prošavši put od izveštača Državnog radija i televizije do komentatora u listu „Pravda”. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, u vreme arapsko-izraelskog sukoba na Bliskom istoku, radio je kao dopisnik iz ratom zahvaćenog područja. U to doba svoju sudbinu tesno je povezao sa naukom. Pošto je doktorirao iz oblasti ekonomskih nauka, s dobrim znanjem engleskog i arapskog jezika, postao je dopisni, a potom i redovni član Akademije nauka, zatim stupio na čelo Instituta za orijentalistiku i Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose. Krajem 80-tih aktivno se uključio u politiku. U vreme vladavine Mihaila Gorbačova član je najviših državnih institucija. U vreme vladavine Borisa Jeljcina bio je na čelu ruske spoljne obaveštajne službe, zatim na čelu ministarstva inostranih poslova. Od septembra 1998. do maja 1999. vršio je funkciju premijera Ruske Federacije. Početkom novembra 2004. svedočio je pred haškim tribunalom u korist odbrane Slobodana Miloševića.

Repata zvezda - Magazin - priče i fotografije staroga Beograda 7 brojeva Nekorišćene 2013g Svaki broj ima 15 strana Само један човек у стању је да буде писац, аутор, уредник и дистрибутер часописа „Репата звезда“, у којем упорно скупља приче и фотографије старог Београда. Овај ентузијаста живи у времеплову на улицама старог Београда Наш саговорник Драган Перић себе зове „намћором овдашњим“ и „капетаном времеплова“, а нама за љубав отворио је архиву својих фотографија, као и срце, и испричао неке несвакидашње приче. – „Репата звезда“ добила је име по кафани која се налазила на месту данашње Народне банке у Улици краља Петра – почиње причу Перић. – Поред те кафане налазила се и кућа у којој је рођен Бранислав Нушић, а затим је изградња банке отпремила ова здања у историју. Многа истраживања Перића су враћала у кафану, институцију у којој је настајала српска историја. За њега је најлепша она приповест о томе како је велики песник Војислав Илић написао Светосавску химну, коју малишани и данас сваке године рецитују о дану Светог Саве. Уредник и писац Наш саговорник је више од 30 година радио као технички уредник у различитим дневним и недељним новинама, у којима је и објавио значајан број текстова. Тренутно је незапослен, али уз огроман ентузијазам „живи“ на трговима старог Београда и у његовим кафанама. Аутор је романа „Обична прича“ у којем читаоца води улицама Београда из 1926. године. – Ова песма написана је у легендарној кафани „Дарданели“ која се налазила на данашњем Тргу републике у близини Народног позоришта. Песник је написао буквално за десетак минута, док је дечко којег су послали из штампарије цупкао поред стола стежући банку (десетодинарку), коју није смео да да Војиславу пре него што добије песму у руку. То је била наредба уредника, а банка је, узгред, већ увелико била попијена. Перић помиње и да је иницијатива за оснивање друштва „Цвијета Зузорић“ које је касније подигло велики уметнички павиљон на Калемегдану такође рођена у кафани, овог пута Позоришној кафани на Тргу републике, а не у Академији наука, како би неко помислио. – Кафане су биле и прави војни добровољачки штабови у доба балканских и Првог светског рата – наставља Перић.

Zločini vlasti (o Mesiću, Ćosiću, kravama i komunistima): članci i polemike / Borislav Radosavljević Beograd 1997. Mek povez, ćirilica, 320 strana. Knjiga je odlično očuvana. F1 Ovi napisi jesu jedno novinsko, a katkad i književno svedočanstvo. Ne govori li o tome i sam naslov ovog rukopisa? Isto onako kao što se o zločinima komunista može grvoriti u vreme kada su dograbili vlast, može se govoriti možda još i više danas kada zarad te vlasti, na izdisaju komunističke ideje, pokušavaju da spreče neminovne demokratske promene. Vojislav Koštunica Sadržaj: Uvodne napomene Izneverena očekivanja Kablovski lažni raj Zanosni sjaj iluzija Ne iz mržnje, već iz ljubavi Ceo Komitet u jednoj rečenici Kablovski sejači magle Kablovi u Rusiju, provizija na Kipar Kablovi u ambulanti Šta je Miladin radio u Italiji Boj Ćupričana i Jagodinaca Komunisti isti, isti ... Sutra, na žalost, oblačno Kašike Petra Stambolića Divovi i bubice Velika firma i mali ludi Otvoreno o Jugoslaviji Diverzanti su među nama Ko zamajava narod Razvoj kao zanimacija Ulica slika despotije Loto i Tito Srpski bidža u Parlamentu Majmunska pamet komunizma Zapomagali smo i Bog nas je čuo Čovek koga su mrzeli Profesorski ispeglana istorija Poslednja petokraka Evrope Igre sa Koviljkom Armijom komanduju izdajice Sramotni valcer Joža Smolea Laži i parade vode u smrt Kablovi - muzej komunizma Poslednja komunistička laž Koliko staju iluzije Generalske neprozirne magle Delegati pakla Strašna stvar, došao kralj Dostojanstvo srpskog čaira Pegokraka crkveno znamenje Veliki napori propadanja Priča o rođaku Marinku Mirelje sa porazom Takozvana prokleta vlast Metode Golog otoka Gde su srpski boljševici Vladino lepo vladanje Guliver zemlji divova Naši voljeni nas lažu Šta ne zna Raša Smiljanić Vitezovi nišči duhom `Đeneral Nedić` - politička podvala Saveznici za rat Vođa ide dalje Ko je ubio Marka Dalje zavlačenje naroda Poslednja smotra naroda Tamo neki popovi Miloševića će smeniti kamarati Sreća gospodina Panića Orhan Nevzati stupa na scenu Gospođa bez portfelja Ko odlikuje predsednika Parlament i ”Politika” Nove magle starih komunista Tenkovi su krenuli iz Beograda Upornost da se uništi Srbija Gde su granice Prevrat pretvoren u cirkus Tri priče o Srbima Kako da pobedimo Hrvate Greše i doktori agitpropa Naše izgubljene generacije Oružje, zlato moje! Srbija kao Tihov beli Narod izvršio zadatak Arkan brani Kosmet Tito i Sloba Novinarsko i književno svedočanstvo

Mek povez, 320 strana, izdanje Narodna knjiga Alfa 1997, dobro očuvana Ovi napisi jesu jedno novinsko, a katkad i književno svedočanstvo. Ne govori li o tome i sam naslov ovog rukopisa? Isto onako kao što se o zločinima komunista može grvoriti u vreme kada su dograbili vlast, može se govoriti možda još i više danas kada zarad te vlasti, na izdisaju komunističke ideje, pokušavaju da spreče neminovne demokratske promene. Vojislav Koštunica Sadržaj: Uvodne napomene Izneverena očekivanja Kablovski lažni raj Zanosni sjaj iluzija Ne iz mržnje, već iz ljubavi Ceo Komitet u jednoj rečenici Kablovski sejači magle Kablovi u Rusiju, provizija na Kipar Kablovi u ambulanti Šta je Miladin radio u Italiji Boj Ćupričana i Jagodinaca Komunisti isti, isti ... Sutra, na žalost, oblačno Kašike Petra Stambolića Divovi i bubice Velika firma i mali ludi Otvoreno o Jugoslaviji Diverzanti su među nama Ko zamajava narod Razvoj kao zanimacija Ulica slika despotije Loto i Tito Srpski bidža u Parlamentu Majmunska pamet komunizma Zapomagali smo i Bog nas je čuo Čovek koga su mrzeli Profesorski ispeglana istorija Poslednja petokraka Evrope Igre sa Koviljkom Armijom komanduju izdajice Sramotni valcer Joža Smolea Laži i parade vode u smrt Kablovi - muzej komunizma Poslednja komunistička laž Koliko staju iluzije Generalske neprozirne magle Delegati pakla Strašna stvar, došao kralj Dostojanstvo srpskog čaira Pegokraka crkveno znamenje Veliki napori propadanja Priča o rođaku Marinku Mirelje sa porazom Takozvana prokleta vlast Metode Golog otoka Gde su srpski boljševici Vladino lepo vladanje Guliver zemlji divova Naši voljeni nas lažu Šta ne zna Raša Smiljanić Vitezovi nišči duhom `Đeneral Nedić` - politička podvala Saveznici za rat Vođa ide dalje Ko je ubio Marka Dalje zavlačenje naroda Poslednja smotra naroda Tamo neki popovi Miloševića će smeniti kamarati Sreća gospodina Panića Orhan Nevzati stupa na scenu Gospođa bez portfelja Ko odlikuje predsednika Parlament i ”Politika” Nove magle starih komunista Tenkovi su krenuli iz Beograda Upornost da se uništi Srbija Gde su granice Prevrat pretvoren u cirkus Tri priče o Srbima Kako da pobedimo Hrvate Greše i doktori agitpropa Naše izgubljene generacije Oružje, zlato moje! Srbija kao Tihov beli Narod izvršio zadatak Arkan brani Kosmet Tito i Sloba Novinarsko i književno svedočanstvo

RATNI DNEVNIK 1915-1917: Bogoljub Konstantinović Naslov Ratni dnevnik : 1915-1917 / Bogoljub Konstantinović ; [priredio Žarko Dimić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2022 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2022 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 180 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dimić, Žarko, 1962- = Dimić, Žarko, 1962- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-2003-0 Napomene Tiraž 500 Str. 5-11: Ratni dnevnik (beležnica) karlovačkog Srbina - austrougarskog vojnika Bogoljuba Konstantinovića (1915-1917) / Žarko Dimić Napomene i bibliografske reference uz tekst. UDK 821.163.41-94 COBISS.SR-ID 74811657 Sredinom juna 1915. godine Bogoljub Konstantinović pozvan je od strane austrougarskih vojnih vlasti u vojsku. Od početka „vojevanja“ Bogoljub je počeo da vodi dnevnik o onome što je smatrao značajnim događajima iz vojničke svakodnevnice. Interesantno je da se na njegovoj vojničkoj fotografiji iz Velikog Varadina, na levom džepu vojničke bluze nazire ova sveščica i olovka. Ova beležnica ne donosi direktne ratne izveštaje sa fronta, već nosi priču jednog Srbina, austrougarskog vojnika, koji je tada imao oko 38 godina. Pisac je očito pratio vesti sa fronta iz austrougarskih izvora, komentarišući ih i pokušavajući da opiše i atmosferu prostora gde se i sam nalazio. Čitalac će saznati i da je Bogoljub često bio na bolovanju, da se bavio nekim pozadinskim poslovima. Primetićemo autorovu sistematičnost u praćenju vremena kao i vezama sa najužim članovima porodice i bliskim vezama sa prijateljima iz Karlovaca. Ovde se očituje veliki značaj čvrstih i patrijarhalnih porodica, redovna komunikacija između braće, sestre i majke, njihova finansijska podrška, kao i uredno vođenje organizacije i utroška novca koji dobija od kuće.Bogoljub je vodio intenzivnu prepisku sa svim članovima svoje porodice. Ovo je lep primer odnosa između najbližih rođaka u najtežim vremenima kakav je rat. Austrougarske vojne vlasti nisu bile baš blagonaklone i nisu imale previše poverenja u Srbe. Tako Bogoljub opisuje svoje događaje iz svakodnevice, razne nevolje sa kojima se susreće, pažljivo osluškuje dešavanja na ratištu, izražava svoja pozitivna nadanja. Zapisuje šta se dešava u ratu iz ugla austrougarske štampe i vojske. Izložen je raznim šikaniranjima, vojnim vežbama, preživljavanju i uopšte o atmosferi i prikrivenim osećanjima jednog Srbina koji u tuđoj vojsci ratuje protiv svog naroda i svoje ruske pravoslavne braće. Odlično očuvana knjiga.

PRLJAVI RAT HABZBURGA 1914-1918 Naslov Prljavi rat Habzburga : istraživanje o austrougarskom vođenju rata 1914-1918 / Hanes Lajdinger ... [i dr.] ; [preveo s nemačkog Miloš Kazimirović ; izrada registara Svetlana Zejak Antić] Jedinstveni naslov Habsburgs schmutziger Krieg. srpski jezik Vrsta građe prikaz URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 366 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kazimirović, Miloš, 1953- = Kazimirović, Miloš, 1953- Zejak-Antić, Svetlana Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 / [Prometej, Novi Sad] ISBN 978-86-515-1175-5 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: Habsburgs schmutziger Krieg Na oba spojna lista ilustr. Tiraž 1.000 Beleške uz tekst O autorima: str. 365-366 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 313-358 Registar. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Ratni zločini Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Logori Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Humanitarno pravo Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Ratna propaganda Kolektivno delo austrijskih istoričara novije generacije koji su se istakli kritičkim stavom prema ulozi Habzburške monarhije u pripremama za rat protiv Srbije i prema zločinima njenih armija na frontu, iza linija fronta i u okupiranim zonama. Ovo je suprotstavljanje tezi Kristofera Klarka o krivici za Veliki rat, koji tvrdi da postoji podeljena krivica čitave Evrope. Istoričari oko Lajdingera smatraju da je Austrougarska dosledno išla putem vojne konfrontacije fiksirajući se posebno na jugoistočne susede. Arčibald Rajs, došavši u Srbiju 1914, kao neutralni posmatrač rata. Bio je zapre pašćen zločinima Austrougara, i u svoj dnevnik beleži zločine - streljanje, uzimanja talaca i deportacije. („Beogradske bolnice su danas četiri puta bile bombardovane`, pisao je Rajs dodajući da Austrougarska „želi da izbriše čitav srpski narod`.) Ti zločini, kako je ukazao bečki list Prese, nisu bili nikada kažnjeni. Za sučeljavanje sa ratnim zločinima nije se našao nijedan pravi trenutak, te do toga nikada nije došlo, a izgovori su bili da Republika, koja je zamenila Dunavsku monarhiju, nije mogla da se krivi za zločine austrougarske vojske, a kasnije ni Druga Republika nije priznala zločine, kak ne bi nanelu štetu carskom ugledu koji privlači turiste. Potpuno nova, nekorišćena knjiga ls