Autor:: Vladimir Dimitrijević Žanrovi:: Domaći pisci, Istorija Izdavač:: Catena Mundi Godina izdanja:: 2020. Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 25 cm Čitaoci o nepoznatim naslovima najčešće sude na osnovu sadržaja. U slučaju knjige Prećutana kulturna istorija Srba moglo bi se upitati: „Zašto ovakav naslov, kada su u knjizi ogledi o srpskim kulturnim delatnicima 20. veka?“ Autor nedvosmisleno daje odgovor. Za prethodnih 100 godina Srbi su promenili nekoliko identitetskih matrica, što se završilo nacionalnom katastrofom. Skokovi u jugoslovenstvo, zatim u komunizam, pa u socijalizam Slobodana Miloševića, i konačno, u ideologiju neoliberalizma do te mere su nas podelili da je danas izuzetno teško postići konsenzus po bilo kom bitnom pitanju. Marginalizovan i po strani od ovih stranputica, u srpskoj kulturi 20. veka postojao je i jedan tok koji je Miloš Crnjanski nazvao „srpsko stanovište“. Svakom srpskom intelektualcu ili umetniku na prvom mestu trebalo bi da bude zalaganje za srpske interese, a tek onda za, često pogrešne, ideološke koncepte. Kada se ovo uzme u obzir, sadržaj i naslov Dimitrijevićeve knjige postaju razumljivi i opravdani. Nijedan intelektualac, umetnik, javni radnik o kome su napisani eseji u ovoj knjizi nije sa ovog puta odstupao, bez obzira kojeg je političkog opredeljenja bio. Od Milana Rakića i Jovana Dučića, preko Dragiše Nedovića i Obrena Pjevovića, pa sve do Žarka Vidovića, Predraga Dragića Kijuka i Marka S. Markovića može se uočiti kontinuitet borbe za očuvanje srpskog identiteta. Ova borba bi, po Arnoldu Tojnbiju, bila odgovor srpske kulture na izazove vremena. Prećutana kulturna istorija Srba: knjiga sa misijom Prećutana kulturna istorija Srba je knjiga koja ima trostruku misiju. Ona ponovo stvara jedinstvo srpske kulture 20. veka sa prethodnom tradicijom, ali i pruža primere savremenicima. One koji bi da se na bilo koji način bave javnim delatnostima, Dimitrijević podseća kako su to istinski rodoljubi radili. Konačno, u ovoj knjizi je, prvi put u srpskoj esejistici i publicistici, stvorena veza između kulture matice i rasejanja, koja tek treba da postane čvršća celina. U tom smislu, nije slučajno što na početku stoji zapis o Milanu Rakiću, a pri kraju o Marku S. Markoviću. Obojica su bili živi primeri kako angažovanih i delatnih ljudi. Obojica su bili spremni da i sopstveni život žrtvuju za Srpstvo: Rakić kao konzul u Prištini, a zatim pripadnik četničkih odreda vojvode Vuka, a Marković kao borac JVuO. Na kraju, jedno nespomenuto pitanje mora dobiti svoj odgovor. Šta je sa ostalim intelektualcima koji su radili na ovom zadatku, a nisu pomenuti u knjizi? Odgovor je dao sam autor: „Ako Bog da zdravlja i pameti, a naročito mira u ovom strašnom dobu /…/ istraživanja o „tajnoj istoriji kulture Srba“ se mogu nastaviti. Što bi rekao Miloš Crnjanski u uvodnoj pesmu „Lirike Itake“ – svejedno da li ja ili ko drugi.“ Catena Mundi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ispovest Ženi Lebl o teškim zatvoreničkim danima protkana je ironično-duhovitim opaskama. Podseća na njenu vedrinu, ali i na njena sećanja na stroge nemačke zatvore u kojima je boravila kao mlada devojka. U obraćanjima svojim čitaocima, u cilju da ukaže na sve aspekte zatvora u kojima boravi, Ženi opet opisuje i ljude oko sebe, njihove lične tragedije i razmišljanja, pokušavajući da sebe izostavi iz uloge glavnog protagoniste. Na izdržavanju administrativne kazne Ženi je u periodu od 28.4.1949. do oktobra 1951.g boravila u dva zatvora i tri logora. Najpre u istražnom zatvoru Udbe – Glavnjači, potom u logoru Ramski rit, u blizini Golupca na Dunavu, zatim u zatvoru Zabela kod Požarevca. Poslednja dva odredišta ove zatvorenice bila su na Svetom Grguru i Golom otoku, na Jadranskom moru. Na svim mestima traženo je isto, da se revidira stav, promeni način razmišljanja i javno prizna počinjeni ili ne počinjeni greh. Jovanka Ženi Lebl (Aleksinac, 20. jun 1927 — 21. oktobar 2009, Tel Aviv) bila je srpski pisac, novinar i istoričar jevrejskog roda. Biografija Ženi Lebl je rođena 20. juna 1927. godine, u Aleksincu. Otac joj se zvao Leon, i bio je rudarski inženjer, a majka se zvala Ana, rođ. Robiček. U Beograd su se preselili 1933. godine, gde je završila osnovnu školu i upisala Prvu realnu gimnaziju.[1] Živela je u Beogradu, a za vreme odvođenja Jevreja u logoru Sajmište pobegla je u Niš. U toku okupacije uspela je da izbegne hapšenje i likvidaciju kao Jevrejka. Živela je u Nišu, kod Jelene Glavaški, svoje nekadašnje vaspitačice iz vrtića, gde je radila kao saradnik NOP-a pod lažnim imenom Jovanka Lazić. Radila je u ilegalnoj štampariji. Cela grupa je provaljena od strane Bugara koji su ih kasnije predali Gestapou, a pošto su uglavnom bili mladi ljudi, završili su u logoru u Nemačkoj. Pošto je ponovo uhapšena, iz berlinskog Gestapoa oslobođena je tek 28. aprila 1945. godine. Po povratku u Beograd, završila je gimnaziju, studirala pravo i Novinarsko-diplomatsku visoku školu. U istom periodu, bila je aktivan saradnik lista Politika. Zbog vica koji je ispričala kolegama u redakciji Politike, optužena je za „klevetu protiv naroda i države”. Osuđena je avgusta 1949. godine i kažnjena prinudnim radom u trajanju od godinu dana. Pomilovana je posle više od dve godine provedene u Glavnjači, Zabeli, Ramskom ritu, Svetom Grguru i na Golom otoku. Zbog presude izbačena je iz redakcije Politike, izbrisana iz članstva Saveza boraca Jugoslavije i Udruženja novinara NR Srbije. Oslobođena je avgusta 1951. godine. Posle puštanja na slobodu, vratila se u Beograd gde nije mogla da nađe posao. Zbog toga je otišla za Izrael, septembra 1954. godine, gde je živela do kraja života. U Haifi je završila višu školu za rendgen tehničare. Četiri godine je radila u bolnici, posle čega je otišla na specijalizaciju u Švedsku. Od 1964. godine bila je upravnik škole za rendgen tehničare u sklopu Medicinskog centra u Tel Avivu. Do odlaska u penziju u istoj školi predavala je radiografiju. Posvetila se izučavanju istorije Jevreja na teritoriji Jugoslavije, pre svega Srbije i Makedonije, u okviru Istorijskog odbora HOJ (Udruženje Jevreja poreklom iz Jugoslavije). Osim velikog broja različitih članaka vezanih za život Jevreja na teritoriji Jugoslavije, napisala je nekoliko odrednica u enciklopediji Jad Vašem i Leksikonu jevrejskih zajednica Jugoslavije. Na osnovu njenih iskustava sa Golog otoka, iznetih u razgovoru sa Danilom Kišom, snimljena je serija Goli život (1990). Pisala je na srpskom i hebrejskom jeziku i bavila se prevođenjem dela izraelskih pisaca. Godine 1990. je napisala knjigu Jevreji u Pirotu.[2] Napisala je dva članka u listu Politika iste godine: Držite se zajedno, vaša snaga je u jedinstvu i Akcija za istoriju - spomenik jevrejskim žrtvama. Na podsticaj Danila Kiša napisala i objavila je knjigu o sudbini na Golom otoku u knjizi „Ljubičica bela“ (aluzija na, tada često pevanu, pesmu „Druže Tito, ljubičice bela...`). Knjiga je postala bestseler u Izraelu. Život u nacističkim logorima je opisala u knjizi „Odjednom drukčija, odjednom druga“. Takođe je pisala o Jevrejima na prostoru bivše Jugoslavije, o čime svedoči zbornik „Da se ne zaboravi“. Na kraju života na srpskom, hebrejskom i engleskom jeziku obelodanila je veze jerusalimskog muftije Hadži-Amina Huseinija sa nacističkom Nemačkom i njegovo delovanje u Bosni za vreme Drugog svetskog rata, čije se posledice osećaju do današnjeg dana na Bliskom istoku i Balkanu. Na anonimnim konkursima u organizaciji Saveza jevrejskih opština Jugoslavije (Srbije) učestvovala je od 1983. do 2006. godine, gde je bila dobitnik najvećeg broja nagrada. Autor je 24 nagrađena rada, koja su posvećena izučavanju istorije Jevreja u Srbiji, ali i šire. U znak pijeteta prema njoj, Izvršni odbor Saveza je 24. januara 2010. godine doneo odluku da se prva nagrada koja se dodeljuje na konkursu, imenuje po njoj - Prva nagrada „Ženi Lebl”

Miroslav Majkl Đorđević: DECENIJA ILUZIJA 1-2 : AMERIKA - SRBIJA - SRPSKA DIJASPORA : 1990-2000 1-2 Tvrd povez, ukupno 956strana, izdavač: KLIO - Beograd STANJE ODLIČNO!!! Knjiga govori o posredovanju srpske dijaspore između Amerike i Srbije tokom ratova na Balkanu u poslednjoj deceniji XX veka i raspada Jugoslavije. Osećajući odgovornost da upozore najviše zvaničnike u Vašingtonu, akademsku javnost i glavne urednike vodećih medija o mogućim posledicama pogrešne politike, oni su ukazivali na pogubne posledice otvoranja jugoslovenske Pandorine kutije. Njihova mnogobrojna upozorenja samo su delimično uspela u tome, ali nisu imala uticaja na konačan rezultat. Može se slobodno postaviti teza da je put Amerike iz krvavog blata Balkana, preko Sarajeva i Prištine, vodio do Kabula i Bagdada i u živi pesak Srednjeg Istoka Iako je reč o autorovom ličnom viđenju, učinjen je veliki napor da tekst bude lišen subjektivnosti, te da se osloni na dokumenta i originalne izvore. Zvanična, kao i privatna prepiska, literatura, citati, sačuvani su u autorovoj privatnoj arhivi, kao i u arhivama američke državne uprave, američkog Kongresa, u izveštajima raznih obaveštajnih službi, kao i u privatnim beleškama učesnika minulih događaja koje još nisu objavljene. Miroslav Majkl Đorđević Rođen je 1936. u Beogradu, na Dorćolu, gde je završio Prvu mušku gimnaziju. Emigrirao je u SAD 1956. godine. Radeći kao fizički radnik prištedeo novac za školovanje i upisao na Univerzitet Kalifornije, Berkli, gde je diplomirao 1960. godine.Tokom 80-ih, uz partnerstvo nekoliko najznačajnijih finansijskih kompanija u Americi osnovao dve finansijske firme: USF&G Fajnenšl sekjuriti (USF&G Financial Security), a potom i njenu naslednicu - Kapital geranti kompani (Capital Guaranty Company) koju je izveo na Njujoršku berzu 1993. godine. Pod njegovim vođstvom u toku deset godina, Kepital geranti je finansirala preko 18 milijardi dolara infrastrukturnih projekata.Pored velikih zahteva biznisa i drugih aktivnosti u američkoj politici i javnom životu, Đorđević je 1990. godine začeo inicijativu i bio glavni osnivač Kongresa srpskog ujedinjenja. Bio je prvi predsednik ove internacionalne srpske organziacije u dijaspori čiji cilj je bio očuvanje srpsog identiteta i pomoć matici za obnovu i napredak. U toku cele decenije on se vrlo aktivno angažovao i neumorno radio da zaštiti srpske interese i spreči američke greške u građanskom ratu Jugoslavije. Krajem 1999. godine, da bi pomogao ujedinjenje demokratske opozicije u Srbiji u cilju tranzicije u demokratiju, pokrenuo je i organizovao Sentandrejeski sabor u Mađarskoj. Tu se održao prvi susret između predstavnika svesrpske dijaspore i čelnika demokratskih snaga u Srbiji od 1944 godine. Dobitnik je brojnih priznanja, poput Medalje amerikanizma od Nacionalnog društva kćerki Američke revolucije, Odlikovanja za izuzetnost od strane Američkog saveta bezbednosnosti, Ordena jugoslovenske zastave drugog stepena za patriotski rad u dijaspori, a kasnije je odlikovan Ordenom Nemanje drugog stepena. Uvršten je u čuvenu publikaciju `Ko je ko u Americi` još od 1983. godine.Đorđević je autor mnogih profesionalnih i drugih publikacija, kao što su knjiga eseja „O Srećnom životu“, i njegova knjiga poezije, kao i knjige: „Moralno društvo i moderna država”. “Prepiske 1991-1999 Miroslav Majkl Đorđević i Dobrica Ćosić”.

Državna založba Slovenije, Prosveta, Svjetlost, 1966. Omot blago iskrzan i zacepljen na jednom mestu, ostalo u odličnom stanju (sve se vidi na slikama). Po mnogima, i dalje najznačajnija monografija o Sarajevskom atentatu i početku Prvog svetskog rata. Istorija Kraljevine Srbije je neraskidivo povezana sa počecima Prvog svetskog rata i ova činjenica naročito dolazi do izražaja prilikom jubilarnih godišnjica rata. Upravo zbog toga se čini pogrešnim pasivno posmatrati rasprave sa strane. Knjiga Vladimira Dedijera SARAJEVO 1914, predstavlja redak primer prodora domaće nauke u globalnu debatu o početku Prvog svetskog rata. Ova knjiga se već gotovo pola veka pominje i citira u svim redovima koji se bave 1914. godinom, a pojava reprinta, izdanja koje je pred čitaocima takođe je svojevrsno priznanje autoru. Knjiga je izdržala kritiku vremena i izborila mesto kao klasik u svetskim bibliotekama… Knjigu SARAJEVO 1914 Dedijer je smatrao za svoje najuspelije delo. Naime, knjigu je napisao dobrim delom u izgnanstvu, lišen mnogih iluzija. U radu se oseća zrelost autora i njegov odgovoran odnos prema jednoj jako složenoj temi. SARAJEVO 1914 nije napisano da bi se Princip proglasio za preteču socijalizma niti da bi se započela nekakva svađa sa autorima koji su drugačije tumačili domete Sarajevskog atentata. Kako sam autor kaže, pitanje atentata ga je mučilo od najranije mladosti. Zaista, ova iskrena želja da se čin i pozadina atentata rasvetle dominira kao motiv kroz čitav rukopis. Širina kojom je Dedijer pristupio suštinskim problemima akcije mladobosanaca ne ogleda se samo u obimnoj literaturi i građi koja je konsultovana, već i u svesti o važnosti teorijskog promišljanja čina političkog ubistva. U tom smislu, Dedijerova knjiga seže čak do 1792. godine nastojeći da stvori svojevrsnu tipologiju političkih ubistva. Poseban trud je uložen kako bi se približile ideje Mlade Bosne kao i biografije njenih pripadnika. Vidimo ljude koji se kolebaju, diskutuju, ali se konačno odlučuju za atentat verujući da nemaju izbora. Čitaocu se skreće pažnja na važnost agrarnog pitanja kao jednog od ključnih izvora nezadovoljstva lokalnog stanovništva. Ovako sveobuhvatna analiza ove neobične organizacije može se naći još jedino u radu Predraga Palavestre o književnosti Mlade Bosne (1965). S druge strane i Franc Ferdinand i Sofija Hotek su opisani sa podjednakom pažnjom, te to nisu prosti simboli okupacione vlasti, već živi ljudi čije nam ideje i sklonosti Dedijer veoma plastično dočarava. Vladimir Dedijer: Sarajevo 1914. Cijeloga jednog jutra, u nedjelju 28. lipnja 1914. skupina urotnika, jugoslavenskih omladinaca različitih vjera i nacija, učenika Velike muške gimnazije i starijih drugova, idealista i zaluđenika južnoslavenskim ujedinjenjem i pjesništvom američkoga pjesnika Walta Whitmana, ubijala je po Sarajevu habsburškoga princa prestolonasljednika, sve dok ga, konačno, ne ubiše, greškom njegova šofera, koji je pri vožnji gradom skrenuo u krivu ulicu. U tom je trenutku europska povijest potekla drugim smjerom, što bi se, vjerojatno, dogodilo i da su atentatori bili manje uspješni, pa čak da atentata nije ni bilo. U školama smo, u vrijeme jugoslavenskoga socijalizma, učili da je ubojstvo Ferdinanda bilo “povod”, ali ne i “uzrok” Prvoga svjetskog rata. Bila je to obrazovna mantra, aksiom koji nam se zauvijek upisao u sjećanje, ali koji, za razliku od većine drugih, tako usvojenih “istina” nije bio lišen činjeničnoga smisla. Te nedjelje prekinuta je prva modernizacija Bosne i Hercegovine i njezinih društvenih i nacionalnih zajednica. Ali istim je povodom započela borba za bosanskohercegovački nacionalni subjektivitet, a onda i za južnoslavensko ujedinjenje. Stotinu godina kasnije, modernizacija ostaje nedovršena, južnoslavenska zajednica se raspala nakon sedamdesetak godina postojanja, a bosanskohercegovački subjektivitet u takvom je stanju da više ne postoji ideja oko koje bi se u urotničku skupinu okupili mladići iz sva tri naroda, niti postoji pjesnik koji bi ih sve omađijao kao onomad Whitman. Možda bi se danas zajedno mogli naći samo oko šverca heroina. O pedesetoj godišnjici atentata, od jednoga jugoslavenskog povjesničara, tadašnjega političkog disidenta, izbačenog iz Partije zbog podrške Milovanu Đilasu, bila je naručena knjiga o 28. lipnju 1914. Napisana na engleskom jeziku, na stipendijama i rezidencijalnim boravcima u Oxfordu, Harvardu i Cornellu, kao rezultat dugogodišnjih, vrlo temeljitih istraživanja, sjajno napisana, s dramaturgijom kakvoga kriminalističkog romana, gotovo forenzički precizna, knjiga će rekonstruirati događaj koji je sa svih strana bio opterećen ideološkim i političkim mistifikacijama. Evo kako zvuče posljednji reci predgovora za američko izdanje (tek da osjetimo u kakvoj je atmosferi knjiga pisana): “Poslednje stranice ove knjige i, konačno, stilske varijacije pisao sam u proleće 1964, obično u ranu zoru, pored reke Čarls u Kembridžu, država Masačusets. Želim da iskoristim ovu priliku i da izrazim svoju zahvalnost Harvardskom univerzitetu što sam mogao slobodno da pišem u toj vitalnoj zajednici intelektualaca. Više od tri veka Harvard je bio tvrđava akademskih sloboda, a takvu istu hrabrost i ubeđenost pokazao je za vreme sumraka američkih sloboda posle prvoga svetskog rata. Iz svega srca se zahvaljujem Džonu Finliju što je ukazao gostoprimstvo meni i mojoj porodici u koledžu Eliot Hous, kojem on predsedava s posebnim ličnim šarmom i intelektualnim autoritetom.” Dvije godine kasnije, autor Vladimir Dedijer preveo je i nadopunio svoju američku knjigu te je 1966. – u godini moga rođenja – objavio “Sarajevo 1914”. Izdavač beogradska Prosveta, u kooperaciji sa sarajevskom Svjetlošću i Državnom založbom Slovenije, tiskala je knjigu u jednome tomu i na biblijskom papiru. Sjajno dizajnirana zaštitna papirna omotnica, na kojoj je krvava uniforma Franza Ferdinanda, i u njoj crna knjiga, elegantnoga platnenog uveza, sa stilizacijom kotromanićevskoga grba u donjemu desnom uglu, predstavljali su jedno od ljepših izdanja svoga vremena. U kasnijoj ediciji, “Sarajevo 1914” bit će objavljeno u skromnijoj i neuglednijoj dvotomnoj varijanti. Srećom, rastao sam uz prvo izdanje, gledao ga na polici, sve dok, u posljednjem razredu osmoljetne, nisam toliko uzrastao da ga počnem čitati. Isti primjerak knjige imam uza se i danas, daleko od rodne police za knjige. Vladimir Dedijer neobičan je pisac, čovjek izražene lične tragike. Poznat po trotomnoj tabloidno-avanturističkoj glorifikaciji vođe, Prilozima i Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita, autor zanimljivih ratnih dnevnika, režimski propagandist i disident, a zatim pokajnik, protosenzacionalist i silno darovit pripovjedač. Podrijetlom Hercegovac, sin etnologa Jefta Dedijera i brat Stevanov, izrazito neujednačenoga životnog djela, labilan i divalj, napisao je mnogo toga i svojim knjigama pružio argumente i onima koji će ga smatrati režimskim šarlatanom i kvazipovjesničarem, i onima koji će u njemu vidjeti jednoga od najostvarenijih i najvažnijih južnoslavenskih historiografskih pisaca. Do danas, sadržajnije, obuhvatnije i uravnoteženije knjige o sarajevskom atentatu na ovome jeziku nije bilo. A sasvim je malo vjerojatno da bi je i na drugim jezicima moglo biti. Ali što je važno, ali i neobično: “Sarajevo 1914” niti slavi atentatore, niti beatificira njihove žrtve. Po tome je Dedijer, na žalost, jedinstven. O pedesetogodišnjici sarajevskog atentata u nas se i u svijetu pisalo i govorilo s više mira i sabranosti, premda su brojni svjedoci vremena još uvijek bili živi. Tada je to bio historijski događaj, odmaknut u vremenu, događaj koji je pripadao drukčijem povijesnom i kulturnom kontekstu, i o kojem se, dakle, ne može suditi iz perspektive dnevno-političkih prilika svijeta u 1964. Međutim, kako se bliži stogodišnjica atentata, sve se više čini kako bivša Jugoslavija, ali i svijet, žive u vremenu koje je 1914. mnogo bliže, nego što je bilo prije pola stoljeća. Gavrilu Principu i njegovim drugovima sudi se s nekom živom žestinom, kao da je riječ o ubojicama iz londonskoga metroa ili s bostonske maratonske utrke, kao da se radi o Al Kaidinim tajnim spavačima, a ne o anarho-idealistima i borcima za slobodu iz vremena u kojem su atentati bili u modi, i pucalo se na sve strane, a ne samo u Sarajevu. Po potrebi im se sudi kao velikosrbima, protočetnicima, Mladićevim i Karadžićevim predšasnicima, a iz Vile Arko u Zagrebu, te iz sarajevskih ispostava ovoga književničkog društva, u njihovom ispisniku i vitmenovskom sudrugu Ivi Andriću nalazi se autora “poetike genocida”. Još samo da “hrvatska književnica” Nives Celzijus gospodi piscima bancima napiše još koji manifest, pa da u Beograd krene delegacija koja će tom travničko-višegradskom vampiru probosti glogov kolac kroz srce, i da svi skupa goli zaplešu niz Aleju velikana, za dom spremni da napokon dovrše Prvi svjetski rat, da bi zatim pobijedili i u Drugom. Atentat se širom SFRJ Regije pretvara u spektakl s naslovnih stranica Glorije, a žal za zlosretnim princom i njegovom nosećom hanumom, ustrijeljenim na pravdi Boga, prijeti da nadplače sve aktualne razvode i raskide među balkanskim selebritijima i selebritkinjama. Nisu to zaslužili Sofija i njezin muž. Imao je, čak i u ovoj moćnoj, intelektualno i kulturno superiornoj knjizi, Vladimir Dedijer razumijevanja i za tu vrstu opskuranata i njihove estetske nazore. Ili se tu, ipak, radi samo o znatiželji, koja se stekla oko velikoga pripovjedačkog dara. Evo kako to može zvučati: “Uoči velikog dana nadvojvoda je bio dobro raspoložen. Poslao je telegram svome stricu, caru Franji Josifu, izveštavajući ga o manevrima. Uveče je priredio večeru, kojoj je prisustvovalo preko četrdeset sarajevskih dostojanstvenika. Svež planinski vazduh otvorio je nadvojvodi apetit i on je sa zadovoljstvom jeo jela s bogate trpeze. Prvo je služen potage régence, riblja čorba s pirinčem, zatim soufflés délicieux i pastrmka iz reke Bosne, blanquettes de fruites à la gelée. Glavno jelo sastojalo se od piletine, jagnjetine i govedine: poularde de Styrie, salade, compôte, asperges aux branches, špargle s drškama, sorbet, hladan šerbet s voćnim sokom i likerom, pièce de boeuf et d’agneau. Večera se završavala kremom od ananasa sa zapaljenim brandijem, crême aux ananas en surprise, pa sirevima, sladoledima i drugim slatkišima. Vinska lista bila je isto tako impozantna: Madère sec, Kattus, Chat, Lenille, Keyl, zatim rajnsko vino Forster Laldenmoggen 1908, Ruthe, šampanjac Pommery Greno sec i mađarski tokajac Szamordner 1901, Hofweingut. Bosna i Hercegovina bie su predstavljene jedino žilavkom, služenom pre konjaka Mestreau.” Pred stogodišnjicu sarajevskog atentata, dok naokolo prigodno histerizira svijet lakomih tabloida, konzervativaca, balkanskih nacionalista i njihovih sisatih pratilja, spremajući se da prigodno zarati, u igri paintballa, praćenoj bombardmanom šampita, podijeljen na principovce i ferdinandovce, dobra je prilika da ponovo u miru, stranicu za stranicom, kao da štijem roman, još jednom pročitam svih tisuću stranica Dedijerova “Sarajeva 1914”. Grehota za one koji neće imati tu priliku, jer knjiga u Hrvatskoj nikada nije objavljena, a teško da će i Srbi skoro tiskati reizdanje. Bolje sjećanje našega vijeka i svih naših kultura obično je pohranjeno na policama antikvarijata. Miljenko Jergović Vladimir-Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) je bio akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Mladost 1.2 Drugi svetski rat 1.3 U SFRJ 1.4 Emigracija 2 Porodica 3 Priznanja 4 Bibliografija 5 Spoljašnje veze Biografija Mladost Vlado je rođen 30. februara 1914. godine u Beogradu, gde je proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Upisuje Pravni fakultet u Beogradu, kada zbog nemaštine i nemogućnosti da plaća studije počinje da radi kao dopisnik iz zemlje, a kasnije i sveta za `Politiku`. Bio je član KPJ i radio je u korist komunističke propagande. Poznavao je odlično direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara sa kojim je upoznao Josipa Broza Tita po dolasku u Beograd 1941. godine. Drugi svetski rat U vreme izbijanja ustanka imao je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu „Borba“ kao uređivač, zajedno sa Milovanom Đilasom. Odatle je počelo njihovo veliko prijateljstvo. Vlado Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara Kragujevačkog NOP odreda. Učestvovao je u opsadi Kraljeva, polovinom oktobra 1941. godine, kada je bio ranjen u nogu. Posle toga, odlazi u Vrhovni štab i radi u agitaciono-propagandnom odeljenju čitavog rata. U bici na Sutjesci izgubio je svoju ženu, dr. Olgu Popović-Dedijer, koja je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije. U SFRJ Posle završetka rata, odlazi na osnivanje Ujedinjenih nacija u San Francisko. Po povratku u zemlju, kao veoma obrazovan čovek, dobija mesto predavača istorije NOB-a na Beogradskom univerzitetu. Tokom rata brižljivo je vodio svoj Dnevnik, koji je posle rata objavljen. Bio je predstavnik Jugoslovenske delegacije na konferenciji mira u Parizu 1946. godine. Po povratku, dobija zaduženje da bude urednik lista „Borba“. Za vreme sukoba sa Staljinom bio je član raznih pregovaračkih misija. Tu je počeo da prikuplja i podatke za svoje čuveno delo, po kome će kasnije postati poznat - „Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“. Bio je član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora SSRNJ od 1953. godine. Kao urednik lista „Borba“, optužen je da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred Partijsku komisiju, a zatim i pred sud u Beogradu 1954. godine. Na tajnom suđenju zajedno sa Milovanom Đilasom, izabrao je da ga brani slavni advokat Zdravko Politea, koji je 1928. godine na „Bombaškom procesu“, branio Tita, a kasnije kardinala Alojzija Stepinca. Osuđen je uslovno na godinu i po dana. Kasnije mu je sud poništio tu odluku. Vlado Dedijer je rešio da se povuče iz političkog života. Podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRNJ avgusta 1954. godine. Nakon Đilasovog hapšenja u novembru 1956. uputio je otvoreno pismo predsedniku Titu.[1] Emigracija Posle političke karijere, počeo je da se bavi pisanjem. Odlazi u SAD 1955. godine gde je i dobio zvanje Akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u zemlju gde je radio kao autor u pisanju knjiga. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i predsednik istog suda koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih. Aktivno je radio i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Bio je jedan od koautora u udžbeniku „Istorija Jugoslavije od 1918“, u izdanju beogradskog Nolita 1972. godine. Posle Titove smrti, ponovo odlazi u Ameriku, u Vašington, gde skuplja građu za nove biografije o Titu. Kao predsednik Raselovog suda radio je na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941 — 1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu. Ponovo je otišao u Ameriku i tu ga je snašla smrt. Pred kraj svog života je oslepeo, poželeo da se vrati i umre u svojoj zemlji, ali je iznenada umro od jakog srčanog udara 30. novembra 1990. godine u Bostonu, gde je obavljena i kremacija. Njegova urna, uz sve vojne počasti, sahranjena je 21. decembra 1990. godine u Ljubljani. Porodica Olga Dedijer u partizanima. Poreklo porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladov otac Jevto Dedijer, bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu i prvi asistent istaknutog srpskog geografa Jovana Cvijića. Pored Vlade on je imao još dva sina Borivoja Boru i sina Stevana, koji je bio nuklearni fizičar i socijalni teoretičar i koji je od 1961. godine živeo u Švedskoj. Vlado Dedijer se dva puta ženio. Prvi put sa lekarkom Olgom Popović iz Zemuna i sa njom je u godinama uoči Drugog svetskog rata dobio ćerku Milicu. U toku rata, ona je bila šef hirurške ekipe Druge proleterske divizije i poginula je juna 1943. godine za vreme bitke na Sutjesci. Posle delimičnog oslobođenja zemlje, 1944. godine, u Beogradu se po drugi put oženio, ovoga puta Slovenkom Verom Križman,[2] s kojom je dobio ćerku Bojanu i sinove Borivoja-Boru, Branimira-Branka i Marka. Njegova dva sina Borivoje (umro 1964) i Branko (poginuo [1958]), su tragično umrla i on je sahranjen pored njih u Ljubljani. Priznanja Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav. Nosilac je Partizanske sponenice 1941, odlikovan je Ordenom partizanske zvezde prvog reda i imao je i čin potpukovnika JNA u rezervi. Bibliografija Od njegovih mnogobrojnih knjiga, najvažnije su sledeće: Dnevnik 1941—1945, Beograd I 1945, Beogrd II 1946, Beograd III 1950 (drugo izdanje 1951.) Partizanske štamparije, Beograd, 1945. Beleške iz Amerike, Beograd 1951. Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948. Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949. Dnevnik 1941—1945 (II izdanje, Beograd, 1951. Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966. Tito govori, Njujork, 1953. Tito protiv Moskve, Milano, 1953. Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972, Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978. Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972. Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974. Interesne sfere, Beograd 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981. Put za Sarajevo, Zagreb, 1983. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984. Voljena zemlja, London, 1985. Vatikan i Jasenovac-Dokumenta, Beograd, 1987. Proterivanje Srba sa ognjišta (1941-1945), Beograd, 1989. Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990. Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941-1945) objavio Antun Miletić odmah po smrti Vladimira Dedijera, Sarajevo, 1991.

Opis proizvoda • KOMPATIBILNOST: NILLKIN maska je dizajnirana specifično za Google Pixel 7 Pro, obezbeđujući savršeno pristajanje i neometan pristup svim funkcijama telefona. • MATERIJALI: Izrađena od kombinacije tvrde plastike i TPU materijala, maska pruža izdržljivost i otpornost na udarce, štiteći tvoj telefon u svakodnevnim situacijama. • ZAŠTITA KAMERE: CamShield Pro serija dolazi sa inovativnim mehanizmom za zaštitu kamere koji lako klizi preko objektiva, čuvajući ga od ogrebotina i oštećenja. • QI KOMPATIBILNOST: Bez brige o punjenju, jer je maska kompatibilna sa Qi bežičnim punjenjem, omogućavajući ti da napuniš telefon bez skidanja maske. • BREND: NILLKIN je poznat po kvalitetu i inovacijama, a ova maska za telefon je još jedan u nizu proizvoda koji potvrđuje njihovu posvećenost izvrsnosti. Tražiš pouzdanu zaštitu za tvoj Google Pixel 7 Pro? NILLKIN CamShield Pro maska je pravi izbor. Sa precizno dizajniranim dimenzijama, ova maska obezbeđuje savršeno pristajanje, omogućavajući lako korišćenje svih dugmadi i portova. Izrađena od kvalitetnih materijala, štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, dok inovativni mehanizam zaštite kamere pruža dodatni mir. Uživaj u funkcionalnosti i stilu bez kompromisa. Qi kompatibilnost omogućava ti da zadržiš masku na telefonu dok se puni, a pouzdan brend kao što je NILLKIN garantuje da dobijaš proizvod na koji možeš da se osloniš. Ne dozvoli da tvoj telefon bude izložen riziku - zaštiti ga stilizovanom i funkcionalnom NILLKIN CamShield Pro maskom. Zaštiti svoj Google Pixel 7 Pro sa stilom i sigurnošću. Odaberi NILLKIN CamShield Pro masku i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se igraš.

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova NILLKIN maska za iPhone 14 Plus pruža izvanrednu zaštitu od udaraca i ogrebotina, zahvaljujući svojoj izdržljivoj konstrukciji. • MATERIJAL: Izrađena od kombinacije TPU i polikarbonata, maska je dizajnirana da izdrži svakodnevno korišćenje i sačuva tvoj telefon u besprekornom stanju. • DIZAJN: CamShield Armor Pro serija dolazi sa elegantnim maslinastim finišem i ugrađenim držačem, što čini korišćenje telefona još praktičnijim. • FUNKCIONALNOST: Bez obzira na robustnost, maska omogućava lagan pristup svim dugmićima i portovima, uključujući i punjač, što znači da funkcionalnost tvog iPhone-a ostaje netaknuta. • GRIP: Površina maske je dizajnirana tako da sprečava klizanje, što ti omogućava sigurno držanje telefona u svakom trenutku. Kada je u pitanju zaštita tvog iPhone 14 Plus, ne želiš praviti kompromise. NILLKIN CamShield Armor Pro maska je tu da ti pruži bezbrižnost. Izrađena od otpornih materijala, ova maska štiti tvoj telefon od svakodnevnih izazova, dok maslinasta boja dodaje stilski pečat. Ergonomski dizajn i ugrađeni držač čine korišćenje telefona lakšim nego ikada, bilo da je reč o gledanju video sadržaja ili surfovanju internetom. Uz to, maska je dizajnirana da ne ometa pristup portovima i kontrolama, što znači da ćeš moći da koristiš svoj telefon bez ikakvih ograničenja. Sigurnost u rukama ti je zagarantovana zahvaljujući posebnoj teksturi koja sprečava klizanje. Bez obzira na to gde se nalaziš ili šta radiš, možeš biti siguran da ti iPhone 14 Plus neće izmaći iz ruku. Zaštiti svoj iPhone 14 Plus sa stilom i funkcionalnošću koju nudi NILLKIN CamShield Armor Pro maska.

Par potpuno novih elektronskih cevi EF50. Izrada pojačala, odlične za NF tehniku. Postavljena cena je za dve lampe. Tube amp, hi-fi, vintage. Saljem nakon uplate na racun. TAG: AB International Abacus Absolare Acapella Accuphase Accustic Arts Aciko Acoustat Acoustech Acoustic Energy Acoustic Research Acoustic Revive Acoustic Signature Acoustic Solutions Acrolink Acron Acrosound Acurus Adam Audio Adam Hall ADC Adcom ADS Advance Acoustic Advent AEG Aerial Acoustics Aesthetix AGI AIMS Aiwa Akai AKG Akira Alba Alchemist Alesis Allied Radio Corporation Allison Acoustics Alpage Alpine ALR Jordan Altair Altec Lansing Alto Aluratek Amber AMC Amcron American Audio Ampex Amphion AMR Analysis Audio Analysis Plus Ancient Audio ANT Antelope Anthem Anthony Gallo Acoustics Apart Aperion Audio Aphex Systems Apogee Acoustics April Music APT Corporation Arc Audio Arcam Arcus Arena Argento Audio Aristona Artcoustic Artemis Labs Artos Audio ASA ASC Ascendo ASR Astin Trew Astor ASW Atacama Audio Athena ATI Atlantic Technology Atlas Atma-Sphere Atoll Audac Audax Audes Audia Flight Audible Illusions Audinac Audio Alchemy Audio Analogue Audio Coils Audio Concepts Audio Consulting Audio Control Audio Dynamics Audio Note Audio Physic Audio Pro Audio Pulse Audio Reference Audio Research Audio Technica Audioblock Audiodata Audiolab Audiolabor AudioMachina Audiomat Audiomeca Audion Audionet Audionics Audioplan Audioquest AudioSource Audiotec Audiotronics AudioValve Audiovector Audium Auna Aura Aurelia Aurender Aurum Avalon Acoustics Avalon Design Avance Avantgarde Acoustic Avid Corporation Avid HiFi Avinity AVM Ayon Audio Ayre Backes Mueller Balanced Audio Technology Bang and Olufsen Bartolomeo Aloia BASF Bassocontinuo BBK BC Acoustique Beag Behringer Bel Canto Bell Sound Belles Research Bello Benjamin Benytone Berendson Beyerdynamic BG Corp BGW BIC BK Components Black Rhodium Bladelius Blaupunkt Blue Aura Bluenote BMC Audio Bogen Bose Bosendorfer Boston Acoustics Boulder Bowers and Wilkins Bozak Braun Brenell Brinkmann Brionvega Brodmann Acoustics Brook Bryston BSR BST Burmester Bush C-Audio C-Crane Cabasse Cabre Cadence Audio Cairn Califone California Audio Labs Calrad Cambridge Audio Cambridge Soundworks Canare Cannon Canor Cantico Canton Carad Carat Carver Cary Audio Design Casio Castle Cayin CEC Celestion Cello Ceratec Cerwin Vega CH Precision Channel Master Chario Chord Chord Company Churchill Cinepro Classe Audio Clearaudio Coby Compro Concept Concord Conquest Sound Conrad-Johnson Constellation Audio Continental Edison Copland Coral Audio Corvette Cossor Counterpoint Craftsmen Creek Crest Audio Crimson Crown Crysler Electric Cybernet Cyrus Daedalus Audio Daewoo Dahlquist Dali Dan D Agostino Daniel Hertz SA Dantax DAP Audio Dartzeel Davis Acoustics Davone DBX DCM DCS de Haller Audio Decca Definitive Technology Delmonico-Nivico Denon Densen Devialet DJ-Tech DNT Dokorder Dolby DPA DSS Dual Duntech Dynaco Dynacord Dynatron Dynaudio Dynavector EAD Ear Yoshino Ecler Eclipse Eico Einstein ELAC Electro-Voice Electrobrand Electrocompaniet Electrohome Electromures Elekit Elipson Eltax Eminence EMM Labs Emotiva Energy Eosone EPI Esart ESB Esoteric ESS Estelon Eumig Europhon Eve Audio Everything But The Box Exogal Expert Exposure Fase Fatman Ferguson Ferrograph Fidek Final Sound Finite Elemente Fisher Flying Mole Focal Fonel Fosgate Fostex Frank Funai Furman Sound Furutech Galactron Gamut GAS Geloso Gemini General Electric Genesis Genexxa Genius German Physiks Golden Tube Audio Goldenear Technology Goldenote Goldmund Goldstar Goodmans Graaf Gradiente Graetz Granpasso Grundig Gryphon Hadley Laboratories Hafler Hama Harbeth Harman Kardon HCT Heathkit Heco Herron Audio Heybrook HH Electronic HH Scott HHB Hi-Fi Racks Hitachi Hughes IMF Electronics Imperial Indiana Line Infinity Inkel Inter-M Ion Systems Isophon ITT Jadis Jamo Jason JBL Jecklin Jeff Rowland Jensen JJ Electronic JL Audio JMLab John Linsley Hood Jolida JR Loudspeakers JSE Juicy Music JVC Karan Acoustics Karcher KEF Keith Monks Kenwood Kimber Kable Kirksaeter Klark-Teknik Klein und Hummel KLH Klipsch KM Laboratories Knight Knoll Korting Koss Krell Kriesler Krix KRK Systems Kubala Sosna Kyocera L and G LAB 12 Lab Gruppen Lafayette Lavardin Technologies Leak Lear Jet Stereo Lecson Lector Leema Acoustics Legacy Lehmann Audio LEM Lenco Lepai Lexicon LG Electronics Lindemann Lindy Linn Lo-D Loewe Logitech Luxman Luxor Lyngdorf Lyrec Magnat Magnavox Magnecord Magnepan Magnum Dynalab Maintronic Majestic Manger Manley Laboratories Marantz Mark Levinson Marsh Sound Design Martin Martin Logan Mastersound Matsui Maxonic MBL McCormack McIntosh Meissner Melos Audio Memorex Mercuriale Meridian Metaxas Audio Metron Metronome Technologie Metz Meyer Sound Michaelson Audio Michell Micro Seiki Micromega Miller and Kreisel Mimetism Ming Da Mirage Mission Mitsubishi Mivoc Modular Component Systems Monacor Monarch Mondial Designs Monitor Audio Monolithic Sound Monrio Monsoon Montarbo Moon Mordaunt Short Morel Moscode Movic MSB Technology Muntz Stereo MUSE Music Air Music Hall Musical Fidelity Musical Surroundings Musiland Myryad Myst Mystery NAD Nagra Naim Nakamichi Naphon National NEC Neodio New Audio Frontiers NEXO NHT Nightingale Nikko Nippon Audio Nola Nordmende Nordost Norma Audio Norman Laboratories Nortronics Nubert Numark Ocean Way Audio Octave Audio Oehlbach Olasonic Olive Olson Omnitronic Onix Onkyo Opalum Opera Oppo Optimus Oracle Orpheus Ortofon OSD Audio Otari Outline Oyaide Paisley Research Panasonic Paradigm Parasound Pass Labs Pathos Peachtree Audio Peavey Peerless Penaudio Perpetual Technologies Perpetuum-Ebner Perreaux Industries Phase Linear Philips Phonic Pickering Piega Pierre Clement Pilot Radio Corporation Pioneer Planar Plinius PMC Podspeakers Polk Audio Polyvox Power Modules PrimaLuna Primare Pro-ject Proac Proceed Proel Proficient Progressive Audio Prology Proton PS Audio PSB Speakers PSE Pure Pure Acoustics PYE Pyle Q Acoustics QED QLN QSC Quad Quadraflex Quadral Radford RadioShack Rane Rational Audio RBH Sound RCA Real Cable Realistic Reckhorn Rectilinear Rega REL Renkforce Renkus-Heinz Resolution Revac Revel Revox RFT RG Dynamics Rheem RHF RipNAS Roadstar Roberts Robuk Rogers Rogue Audio Rotel Roth Royd Russel Industries Russound SABA Sabine SAE SAE Audio SAJA Sakura Salora Samson Samsung Sangean Sankyo Sansui Sanyo Scan-Dyna Scansonic Schaub-Lorenz Schneider Sears LXI Sencor Sennheiser Sentec Setton Shanling Sharp Optonica Shell Sherbourn Sherwood Shure Siare Siemens Silbatone Acoustics Silver Silvertone Sinclair Skantic Sonab Sonance Sonic Frontiers Sonido Sonique Sonneteer Sonodyne Sonus Faber Sony Soulution Sound Dynamics Sound Technology Soundcraft Soundcraftsmen Soundsation SoundSmith Soundstream Speaker Factory Speakercraft Speakerlab SPEC Spectral Spectro Acoustics Spendor Sphinx Spread Spectrum Technologies STAC Stanton Star Stax Steinway Lyngdorf Stenheim STK Stromberg Carlson Studer Sugden Sumo Sunfire Superex Superphon Superscope Supra SVS Sylvania Synthesis System Audio System Fidelity T and A Elektroakustik TAD Tag Mclaren Tamon Tandberg Tangent Tanin Tannoy TAOC Tara Labs Tascam Tasker TDK TDL Electronics TEAC Technics Tektron Telefunken Teleton Tensai Teqnovox Tesla Thats THES Theta Digital Thiel Audio Thorens Threshold Audio Thule Audio Tidal TimeTable TOA Tonsil Torus Power Toshiba Townshend Trenner and Friedl Triad Triangle Trichord Research Trilogy Audio Trinnov Audio Truvox Tsakiridis Devices Tube Amp Company Tungsram Turner Uesugi Uher Ultralinear Ultraphase Unison Research Unitra Unity Audio Universum Usher Audio VAC Vandersteen Audio Vector Research Vega Velodyne Venture Verity Audio Vestax Vicoustic Videoton Vienna Acoustics Vieta Vincent Viola Audio Labs Visaton Vitek Vitus Audio Vivid Audio Voice Of Music Void Von Schweikert Audio Vovox Voxson VPI Industries VSP Labs VTL Wadia Wangine Waterfall Audio Watson WBT Webcor WEGA Weiss Weltron Western Electric Wharfedale WHD Wilson Audio Wilson Benesch Wollensak Wyred 4 Sound X4-Tech Xindak Yakov Aronov Yamaha Yaqin YBA YG Acoustics Yorkville Yorx Yves Cochet Zanden Zeck Audio Zellaton Zenith Zonda ZU Audio

NOVA KNJIGA - NOVO IZDANJE - OVO JE JEDINO ZVANICNO IZDANJE. DRUGA IZDANJA KOJA SU U PONUDI NA KUPINDU KOJA SE PROMOVISU KAO FOTOTIPSKA SU LOSE KOPIJE A SKUPLJA SU OD OVOG REGULARNOG IZDANJA. OVO IZDANJE JE KOMPLET PREKUCANO I POTPUNO CITLJIVO I SREDJENO. PRVI PUT POSLE 1888. GODINE ZUPANIJSKO VREME (600 - 1159) VREME KRALJEVSTVA I CARSTVA (1159 - 1367) OBE KNJIGE U JEDNOJ TVRD POVEZ, B5 FORMAT, 840 STRANA TRI KARTE KOJE SU BILE U ORIGINALNOJ KNJIZI SU TAKODJE ODSTAMPANE U OKVIRU KNJIGE PREDGOVOR - DRAGOLJUB P. ANTIC MIRDIN DOO MLADENOVAC 2021. Пантелија Срећковић (1834-1903) Рођен је 3. новембра 1834. године у Великим Крчмарима код Крагујевца, од оца Славка (рођеног 1788) и мајке Марије-Бебе (1793-1878). Школовао се у Малим Крчмарима, Драчи, Београду (Богословија од 1848) и Кијеву (Духовна академија). Из четворогодишње руске православне академије прелази на кијевски Универзитет. Ту стиче „први научни степен кандидата” што на западу одговара докторату филозофије. Од 1859. ради као професор историје на Лицеју, а од 1872. године у Великој школи држи катедру српске историје све до 1894. године. Почео је да пише још за време студија у Русији. Позната су му дела: „Родословије српских цареј”, „Стефан Немања”, „Нејаки Урош”, „Вукашин”, „Детињство”, те двотомна књига „Историја српскога народа”. Срећковић је био потпредседник Народне скупштине, народни посланик, српски академик (од 1886), професор и ректор Велике школе. За време рата 1878. године радио је као начелник округа пиротског, трнског и брезничког. Од 1894. године је члан Државног савета у Београду. Био је веома активан у „Македонском одбору” и у „Друштву Светог Саве”. Умро је 9. јула 1903. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Руварцу, као човеку аустријске критичке школе, сметао је Срећковићев јасан језик, без двосмислених ставова и двоструких могућности историјског следа. Руварац ?заборавља? основну чињеницу да Срећковић својом историјом обрађује у континуитету 800 година српске историје и успоставља Србе као један дуговечан и историјски народ са осамстогодишњим државним институцијама и његовом аутохтоном и фиксираном територијом, што се аустријским властима тога доба свакако није свидело. Радмило Петровић `Као професор Велике школе, члан Српске краљевске академије и научник са патриотским схватањима историје, Пантелија Срећковић је био идеалан за едукацију официрског кадра како се воли отаџбина и сопствени народ`. Његови студенти ће бити на челу војних јединица које су, у Балканским ратовима и Првом светском рату, ношени родољубљем испољили невиђено јунаштво. Иван Мијатовић `Његово дело је најзначајније међу свим осталим српским историјама у другој половини XIX и почетком XX века`. Бранко Надовеза Њему је изнад свега стајала потреба за јачањем националне свести и надахнућа родољубљем и српском традицијом. `Историја српскога народа` Пантелијe Срећковићa јесте дело из кога данашњи читаоци, а поготово млади Срби, и данас треба да се уче родољубивим трагањима у историји свога народа. То јесте и дело у коме се отварају неке нејасне теме из српске историје, дубоко усађене у народну традицију и епску поезију, чије је избегавање од стране историчара наводног `критичког историјског приступа` нанело огромну штету српској историјској науци. Драгољуб П. Антић У Руварчевој глави зачела се ова мисао: Е, чекај брате Србине, ниси ти онако велик и славан, као што ти то прича онај ћаблов Панта Срећковић, ја ћу теби доказати, да си ти - ништа. Јаков Јаша Томић

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Beogradski sajam - Beograd, 1997. god. Broširan povez, 21X23 cm. 120 str. Ilustracije crno-bele i u boji Preteča preduzeća Beogradski sajam bilo je Društvo za priređivanje sajma, formirano 1923. godine. U to vreme i Ljubljana i Zagreb imali su svoj Sajam, dok ga Beograd, kao prestonica Kraljevine, nije imao. Postojao je problem adekvatne lokacije, ali povezivanjem Zemuna sa Beogradom i izgradnjom Mosta kralja Aleksandra stvoreni su preduslovi da se i taj problem reši. Godine 1937. na levoj obali Save, na prostoru danas poznatom kao Staro sajmište, izgrađen je sajamski kompleks sa 26 paviljona različite namene i vlasništva, a izlagačima je na raspolaganje stavljeno 17.000 kvadratih metara prostora pod krovom i još 20.000 na otvorenoj površini. Prvi Beogradski sajam otvoren je 11. septembra 1937. godine. Svečano ga je otvorio Milan Stojanović, tadašnji predsednik Društva za priređivanje sajma. Sajam je započeo svoje aktivnosti organizovanjem prvog Jesenjeg sajma, a za njim su usledili Izložba živinarstva u decembru 1937, Prolećni sajam u martu 1938. i prvi Beogradski sajam automobila, najstarija sajamska manifestacija Beogradskog sajma koja se i danas održava, održan od 5. do 15. marta iste godine. Na prvoj sajamskoj manifestaciji učestvovalo je 883 izlagača, među kojima čak 390 iz inostranstva, a sajam je posetilo preko 300.000 ljudi (više nego što je Beograd tada imao stanovnika). Drugi Jesenji sajam 1938. godine imao je 910 izlagača, a firma Filips je na Sajmu postavila televizijsku emisionu stanicu. Programe te stanice su posetioci sajma mogli da prate na prijemnicima u paviljonima. Na Sajmu je bilo priređeno još 13 privrednih specijalizovanih izložbi, 4 radio izložbe, Zemaljska lovačka izložba, Zemaljska zanatska izložba, Izložba dečije zaštite, Izložba slatkovodnog ribarstva, Izložba planinarstva, Međunarodna izložba vazduhoplovstva „Naša krila”, 2 izložbe zaštite od napada iz vazduha... Sem izložbenih Sajam je imao i druge namene. Na sajmu su organizovane kulturne manifestacije. Između ostalih na Sajmu je održan Prvi jugoslovenski koncertni festival, aprila 1938. i Drugi festival jugoslovenskih narodnih igara i melodija 1939. godine, a sa približavanjem rata Savez Sokola je na Sajmu organizovao predvojničku obuku. Drugi svetski rat prekinuo je aktivnosti Beogradskog sajma, a sajamski kompleks pretvoren je u nacistički koncentracioni logor u kome je izvršen veliki pogrom Jevreja. Dvadeset godina posle prvog, nakon posleratne obnove i izgradnje, Beogradski sajam je otvoren po drugi put. Novi sajamski kompleks sagrađen je na desnoj obali Save, gde se i danas nalazi. Prva manifestacija bio je Sajam tehnike, otvoren 23. avgusta 1957. Ovu prvu posleratnu sajamsku manifestaciju otvorio je Franc Leskošek, član Saveznog izvršnog veća. Prvi posleratni Beogradski sajam tehnike posetilo je 1.115.000 posetilaca. Godinu dana kasnije, na prvu posleratnu godišnjicu Sajma tehnike i tehničkih dostignuća, odnosno godišnjicu samog Beogradskog sajma, kao i na 20-odišnjicu prvog Filipsovog TV emitovanja, iz studija smeštenog na Sajmu TV Beograd emitovao je svoju prvu emisiju. Danas je Beogradski sajam organizator brojnih državnih, regionalnih i međunarodnih manifestacija, ali drugih događaja sa velikim brojem učesnika. Neke od njih imaju tradiciju održavanja dugu i po nekoliko decenija, a najstarija manifestacija koja se održala u kontinuitetu je Beogradski sajam automobila, koji se organizuje od 1938. godine.

DEJAN MIKAVICA SRBI U HABZBURŠKOJ MONARHIJI: znamenite ličnosti 1526-1918. Izdavač - Prometej, Novi Sad; Radio-televizija Vojvodine, Novi Sad Godina - 2019 894 strana 25 cm Edicija - Prečanski Srbi do sloma Austrougarske ISBN - 978-86-515-1585-2 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prеčanski Srbi od Mohačkе bitkе do sloma Austro-Ugarskе I JOVAN NENAD Samozvani vladar Srpskog carstva II PAVLE BAKIĆ Poslеdnji titularni srpski dеspot u Ugarskoj III ĐORĐE BRANKOVIĆ Vaskrs srpskе državnе misli IV ARSENIJE III CRNOJEVIĆ Srpska privilеgijalna politika V HRISTIFOR ŽEFAROVIĆ Stеmatografija srpskih vladara VI ZAHARIJA ORFELIN Vеrska еmancipacija i dobronamеrni nacionalizam VII JOVAN RAJIĆ Istorija sazdana od prosvеtitеljstva i patriotizma VIII DOSITEJ OBRADOVIĆ Srpski nacionalni prеporod i državotvorna politika u Otadžbini IX TEKELIJE Srpsko plеmstvo Austrijskog carstva H NIKANOR GRUJIĆ Putеvima bеskompromisnog rata XI JOSIF RAJAČIĆ Vojvodina kao idеja srpskе državnosti XII SVETOZAR MILETIĆ Dualni fеdеralizam i Istočno pitanjе XIII MIŠA DIMITRIJEVIĆ Tucindanska tragеdija srpskе politikе XIV JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ U potrazi za nacionalnim jеdinstvom XV JAKOV IGNjATOVIĆ Savеz sa Mađarima i lojalnost Ugarskoj XVI LAZA KOSTIĆ Srpska politika u vеčnom vrtlogu balkanskom XVII JOVAN SUBOTIĆ Savеz sa Hrvatima i kritika crkvеnе jеrarhijе XVIII SVETOZAR PRIBIĆEVIĆ Koaliciona politika hrvatsko-slavonskih Srba XIX MIHAILO POLIT DESANČIĆ Srpska libеralna politika na Ugarskom saboru HH STEFAN MITROV LjUBIŠA Srba Dalmatinski Srbi u svеtlosti austrijskе politikе XXI SAVA BJELANOVIĆ Pravoslavna i libеralna Dalmacija u srpskoj politici XXII ANTUN FABRIS Uspon nacionalnе svеsti dubrovačkih Srba XXIII ANTUN PULjEZI Nacionalni idеntitеt i katolička vеroispovеst primorskih Srba XXIV ILARION I KOSTA RUVARAC Srpska politika u sеnci kritičkе istoriografijе XXV PETAR KOČIĆ Nacionalno-politička idеologija bosansko-hеrcеgovačkih Srba XXVI VLADIMIR GAĆINOVIĆ Pokolеnjе za slobodu stvorеno XXVII GAVRILO PRINCIP Ubistvo austrougarskog prеstolonaslеdnika XXVIII JAŠA TOMIĆ Sumrak autonomijе i politika prisajеdinjеnja Kraljеvini Srbiji `Poslе propasti srpskе srеdnjovеkovnе državе, a prе prеsudnе Mohačkе bitkе, Srbi i njihovi tadašnji prеdvodnici i prvaci, glavari, knеzovi, sеrdari, vojvodе, barjaktari, isticali su sе po uspеšnom, vitеškom učеstvovanju u borbama za hrišćanskе, ugarskе i sopstvеnе, statusnе, matеrijalnе, ličnе i političkе intеrеsе. Prеlazеći u Ugarsku, srpska vlastеla i jеdan dеo srpskog plеmstva, svrstavali su sе na protivugarsku stranu s uvеrеnjеm da jе to najbolji, a možda i jеdini način da opstanu kao pojеdinci, starеšinе, narodni prеdstavnici i da pri tom nеpovratno nе izgubе svе izglеdе za opstanak naroda i očuvanjе njеgovog nacionalnog idеntitеta. Uz njih su pristajali vеćinom i svi drugi prеsеljеni Srbi koji su sе najprе, od počеtka vladavinе Matijе Korvina kao ugarskog kralja (1458), spontano, a zatim od njеgovе stranе i organizovano, nasеljavali opustošеnе, južnе zеmljе Kraljеvstva i priprеmali sе za odbranu od turskih zavojеvača. Da bi što višе pridobio za sеbе i svoju državnu politiku tadašnju еlitu srpskog naroda, srpsku vlastеlu i nacionalnе prvakе, ovaj vladar Ugarskе nudio im jе podršku, titulе, povlasticе, obеzbеđujući na taj način pozitivni odgovor dеspota Vuka Grgurеvića, Stеfana i Dmitra Jakšića, Miloša Bеlmužеvića, Vladislava, srеdnjеg sina hеrcеga Stjеpana Vukčića Kosaču, Balšе Hеrcеgovića, sinova vеć umrlog Stеfana Brankovića – Jovana i Đorđa, Grgura Popovića i porodicе Pеtričić inačе srpskih vlastеlina u Srеmu kao i mnogih drugih istaknutih i uglеdnih srpskih prvaka i zеmljoposеdnika. – iz Uvoda` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šafarevič Rusiju 20. veka vidi kao poprište svetske duhovne i istorijske krize u sveukupnosti njenih geopolitičkih aspekata, dajući matematički tačne definicije uzroka i posledica istorijskih, društvenih i kulturnih događaja u Rusiji, Evropi i svetu toga vremena. Da ,,rusko pitanje”, za zapadnu, već tradicionalnu ,,rusofobnu civilizaciju, nije uspešno riešeno raspadom SSSR-a a i privremenim bacanjem Rusije u podređen istorijski, ekonomski i politički položaj, svedoči i najnovija, sa Zapada izazvana i potpomognuta ,,ukrajinska kriza”, koja još jednom potvrđuje da sudbina pravoslavne Rusije stoji u neraskidivoj vezi sa duhovnom sudbinom čitave hrišćanske civilizacije, da snaga i stabilnost Rusije predstavljaju jedan od ključnih činilaca svetskog poretka i mira. Igor Rostislavovič Šafarevič ForMemRS (ruski: Ígorʹ Rostislávovič Šafarévič; 3. lipnja 1923. - 19. veljače 2017.) bio je ruski matematičar koji je pridonio algebarskoj teoriji brojeva i algebarskoj geometriji. Pisao je knjige i članke koji su kritizirali socijalizam, a bio je i važan disident tijekom sovjetskog režima. Šafarevič je umro u 93. godini Shafarevich je dao temeljne doprinose nekoliko dijelova matematike, uključujući algebarsku teoriju brojeva, algebarsku geometriju i aritmetičku algebarsku geometriju. U algebarskoj teoriji brojeva, Shafarevich-Weilov teorem proširuje komutativnu kartu reciprociteta na slučaj Galoisovih grupa, koje su proširenja abelovih grupa konačnim grupama. Shafarevich je prvi dao potpuno samostalnu formulu za uparivanje, koja se podudara s divljim Hilbertovim simbolom na lokalnim poljima, čime je pokrenuo važnu granu proučavanja eksplicitnih formula u teoriji brojeva. Drugi poznati rezultat je Shafarevichov teorem o rješivim Galoisovim skupinama, koji daje realizaciju svake konačne rješive grupe kao Galoisove grupe nad racionalnim. Drugi temeljni rezultat je Golod–Shafarevich teorem o tornjevima nerazgrananih proširenja brojevnih polja. Shafarevich i njegova škola uvelike su pridonijeli proučavanju algebarske geometrije površina. Pokrenuo je moskovski seminar o klasifikaciji algebarskih ploha koji je ažurirao tretman biracionalne geometrije oko 1960. godine i bio je uvelike odgovoran za rano uvođenje pristupa teorije shema u algebarsku geometriju u sovjetskoj školi. Njegovo istraživanje aritmetike eliptičkih krivulja dovelo ga je, neovisno o Johnu Tateu, do uvođenja najtajanstvenije grupe vezane za eliptičke krivulje nad brojevnim poljima, grupe Tate–Shafarevich (obično nazvane `Sha`, napisano `Š`, njegovom ćirilicom početni). Uveo je Grothendieck–Ogg–Shafarevich formulu i Néron–Ogg–Shafarevich kriterij. Također je formulirao Shafarevichovu pretpostavku, koja navodi konačnost skupa Abelovih varijeteta nad brojevnim poljem fiksne dimenzije i propisanim skupom prostih brojeva loše redukcije. Pretpostavku je dokazao Gerd Faltings kao korak u svom dokazu Mordellove pretpostavke. Šafarevič je bio učenik Borisa Delaunaya, a njegovi učenici su bili Jurij Manin, Aleksej Paršin, Igor Dolgačev, Jevgenij Golod, Aleksej Kostrikin, Igor A. Kostrikin, Suren Arakelov, GV Belji, Viktor Abraškin, Andrej Todorov, Andrej N. Tjurin i Viktor Kolyvagin. U suradnji s Ilyom Piatetskim-Shapirom radio je veliki posao na K3 podlogama. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti na Odeljenju za matematiku, fiziku i nauke o Zemlji. Godine 1960. izabran je za člana Njemačke akademije znanosti Leopoldina.[3] Godine 1981. izabran je za stranog člana Kraljevskog društva.[4] Na svoj 80. rođendan, ruski predsjednik Vladimir Putin pozdravio je njegova `fundamentalna istraživanja` u matematici i stvaranje `velike znanstvene škole poznate u Rusiji i inozemstvu`.[5] 2017. Shafarevich je nagrađen zlatnom medaljom Leonarda Eulera [ru; de] Ruske akademije znanosti.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista i akademik. Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Potiču Milićevići iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[1] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu, i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novo oslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[2], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[3] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[4] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[5] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[6] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[7] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Bibliografija Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Broj tastera: 7 Tehnologija detekcije pokreta: Optički Genius Ergo 8300S bežični optički miš je vrhunski uređaj koji kombinuje visoke performanse, udobnost i praktičnost. Sa svojim naprednim karakteristikama i elegantnim sivim dizajnom, ovaj miš postaje neizostavan dodatak za svakodnevnu upotrebu kod kuće ili u kancelariji.Sa DPI podešavanjem do 1600, Genius Ergo 8300S omogućava korisnicima precizno i glatko kretanje kursora, što ga čini idealnim za radne zadatke, surfovanje internetom ili opuštajuće sesije igranja. Ovo podešavanje omogućava prilagođavanje brzine kursora prema potrebama i preferencijama korisnika.Bežična tehnologija eliminiše neuredne kablove i omogućava veću slobodu kretanja, što je posebno korisno za korisnike koji vole raditi na različitim mestima. Uz dugotrajnu bateriju, Genius Ergo 8300S može pružiti pouzdanu bežičnu konekciju tokom dugog vremenskog perioda bez potrebe za čestim punjenjem.Ergonomski dizajn ovog miša pruža udobno pristajanje u ruci, smanjujući zamor tokom dugotrajne upotrebe. Dizajniran sa fokusom na ergonomiju, Genius Ergo 8300S može pomoći u smanjenju nelagodnosti i bolova u ruci i zglobovima tokom dugotrajnog korišćenja.Ključne karakteristike Genius Ergo 8300S bežičnog optičkog miša uključuju: Precizno kretanje kursora sa DPI podešavanjem do 1600. Bežična sloboda kretanja za veću praktičnost. Dugotrajnu bateriju za neprekidnu upotrebu. Ergonomski dizajn za udobnost tokom dugotrajne upotrebe. Genius Ergo 8300S bežični optički miš je idealan izbor za sve korisnike koji traže pouzdan, udoban i funkcionalan miš za svakodnevnu upotrebu. Bez obzira da li radite, igrate igre ili jednostavno surfujete internetom, ovaj miš će vam pružiti izuzetno iskustvo korišćenja. Miševi Broj tastera 7 Broj točkića za pomeranje 1 Frekvencija odziva 2.4 GHz Povezivanje uređaja Bežično(USB adapter) Preporučena upotreba Univerzalna Prilagodljiva rezolucija pokreta Rezolucija miša 1600DPI Tehnologija detekcije pokreta Optički Dizajni Boja proizvoda Crna Ergonomski dizajn Menadžment potrošnje Vrsta baterije 2 x AAA Baterije Punjiva baterija Deklaracija Model Genius Ergo 8300S 1600dpi bežični optički miš sivi Naziv i vrsta robe Miševi Uvoznik Tačan podatak o uvozniku će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Zemlja porekla Tačan podatak o zemlji porekla će biti naveden na deklaraciji koju dobijate uz proizvod. Poslednje pregledani proizvodi (1) Genius Ergo 8300S 1600dpi bežični optički miš sivi 1.699 RSD MP cena (0) Samsung Galaxy Watch 5 LTE 44mm plavi pametni sat 49.999 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 44.999 RSD (0) Poly Calisto 5300 konferencijski zvučnik 23.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 21.299 RSD (1) Sony PS5 Uncharted: Legacy of Thieves Collection igrica 6.666 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.999 RSD (0) Celly MOUNTEXT auto držač za mobilne telefone do 6.5" 1.699 RSD MP cena (0) Alpha Star LED sijalica (024455) E27 12W 4000K 1050 lumena 199 RSD MP cena (5) Genius GX-Pad 800S RGB gejmerska podloga za miš crna 2.899 RSD MP cena (0) Dell P2724DEB IPS video konferencijski USB-C monitor 27" 87.777 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 78.999 RSD (0) 3G Weave case svetlo zelena zaštitna maska za mobilni iPhone 14 6.1 799 RSD MP cena (0) 4Print (W1360X/136X) zamenski toner za HP štampače Laser Jet Pro M211d,M211dw,MFP M236d,MFP M236dw crni 4.999 RSD MP cena (0) Teracell Giulietta transparent zaštitna maska za Xiaomi 12T/12T Pro 599 RSD MP cena (1) Thermaltake H350 RGB kućište crno 6.110 RSD MP cena Cena za online i gotovinu 5.499 RSD Nema na stanju!

Opis proizvoda • BRZO PUNJENJE: Ovaj kućni punjač podržava Power Delivery (PD) i Quick Charge (QC) tehnologije, omogućavajući brzo i efikasno punjenje tvojih uređaja. • UNIVERZALNA KOMPATIBILNOST: Bez obzira na tip tvog pametnog telefona ili tableta, KONFULON C69Q je dizajniran da bude kompatibilan sa većinom modernih uređaja. • KVALITETNA IZGRADNJA: Izrađen od čvrstih materijala, ovaj punjač je otporan na svakodnevnu upotrebu i dizajniran da traje. • KOMPAKTAN DIZAJN: Zahvaljujući svom malom i praktičnom dizajnu, lako ga možeš poneti sa sobom gde god da ideš, bez da zauzima puno prostora. • SIGURNOST NA PRVOM MESTU: Ugrađene zaštitne funkcije štite tvoje uređaje od prekomernog punjenja, pregrevanja i kratkih spojeva. Tražiš pouzdan i brz način da napuniš svoje uređaje? KONFULON Kućni punjač C69Q PD+QC 20W je pravi izbor za tebe. Sa naprednim tehnologijama punjenja, tvoj telefon ili tablet će biti spremni za upotrebu u rekordnom vremenu. Njegova univerzalna kompatibilnost znači da ne moraš brinuti o tome da li će raditi sa tvojim uređajem. Bilo da je reč o iOS ili Android platformi, ovaj punjač je spreman da odgovori na sve tvoje potrebe. Ne samo da je praktičan za nošenje zbog svog kompaktnog dizajna, već je i izuzetno izdržljiv. Možeš biti siguran da ćeš imati pouzdanog partnera za punjenje koji će izdržati test vremena. Sigurnost tvojih uređaja neće biti dovedena u pitanje, jer KONFULON punjač dolazi sa višestrukim zaštitama. Tako možeš biti miran dok tvoji uređaji dobijaju energiju koja im je potrebna. Ne propusti priliku da unaprediš svoje iskustvo punjenja. Dodaj KONFULON Kućni punjač C69Q PD+QC 20W u svoju kolekciju dodataka i uživaj u brzom i sigurnom punjenju svakog dana.

Opis proizvoda • KAPACITET: 2000mAh - Ova baterija za PS5 kontroler pruža dugotrajno igranje zahvaljujući visokom kapacitetu od 2000mAh. • KOMPATIBILNOST: Savršeno pristaje - Dizajnirana da se savršeno uklopi u tvoj PS5 kontroler, ova baterija obezbeđuje pouzdanost i efikasnost. • IZDRŽLJIVOST: Duži vek trajanja - Uživaj u dugim satima igranja bez brige o potrebi za čestim punjenjem. • KVALITET: Visokokvalitetni materijali - Izrađena od čvrstih materijala, ova baterija garantuje stabilnost i dugotrajnost. • UPOTREBA: Jednostavna zamena - Lako možeš zameniti staru bateriju novom, bez potrebe za posebnim alatima ili tehničkim znanjem. Tražiš pouzdan izvor energije za tvoj PS5 kontroler? Ova baterija od 2000mAh pruža ti sate i sate neprekidnog igranja. Sa visokim kapacitetom, nećeš morati da brineš o tome da li će tvoj kontroler izdržati još jednu misiju ili dugi gaming maraton. Kompatibilnost je ključna, a ova baterija je dizajnirana tako da se savršeno uklapa u tvoj PS5 kontroler. Nećeš imati problema sa ugradnjom, a tvoj kontroler će raditi kao da je tek izašao iz kutije. Zaboravi na stalno punjenje i uživaj u igrama bez prekida. Ova baterija ti omogućava da maksimalno iskoristiš potencijal tvoje konzole, bez brige o trajanju baterije. Kvalitet izrade osigurava da će tvoj kontroler biti opremljen energijom koja mu je potrebna. Zamena baterije je brza i jednostavna. Ne trebaju ti posebni alati niti tehničko znanje. Samo izvadi staru bateriju i postavi novu, i spreman si za nove izazove u virtuelnom svetu. Ne dozvoli da te nizak nivo baterije iznenadi usred akcije. Nabavi ovu visokokapacitivnu bateriju i osiguraj da tvoj PS5 kontroler ima energiju koja mu je potrebna. Klikni i dodaj u korpu - tvoje igračko iskustvo neka bude neograničeno!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Ilija Ognjanović Abukazem (Novi Sad, 30. april 1845 — Budimpešta, 8. avgust 1900) bio je srpski lekar, književnik, humorista i urednik časopisa. Školovanje Fotografija članova Srpske đačke literarne družine u Pečuju (Ognjanović je poslednji od osoba koje sede sleva nadesno). Poticao iz jedne od najstarijih novosadskih porodica. Deda Gliša bio je paroh novosadski, a otac Stevan asesor i titularni solgabirov.[2] Osnovnu školu pohađao je Ilija u Sremskoj Kamenici i Novom Sadu.[3] Četiri razreda gimnazije završio u rodnom gradu. Pošto je dobio stipendiju gradskog Magistrata 5. i 6. razred gimnazije završio u Sremskim Karlovcima, a 7. i 8. u Pečuju i Budimpešti. U Pečuju je organizovao đačko udruženje kojem je bio predsednik. Kao pitomac Tekelijanuma 1866/67. godine upisao je studije medicine u Pešti, da bi ih nastavio u Beču, gde je i diplomirao (1872). Lekar Po završetku studija vratio se u Novi Sad, gde je radio kao privatni lekar. Zahvaljujući svojim profesionalnim kvalitetima 1884. imenovan je za gradskog fizika. Pored diplome doktora medicine takođe je stekao i diplomu magistra hirurgije i opstetricije (porodiljstva), pa je od 1888. obavljao i funkciju upravnika Porođajnog odeljenja novosadske bolnice. Bio je i lični lekar čuvene dobrotvorke Marije Trandafil. Naslovna strana pete sveske Šale i satire od Abukazema Autor je više naučno-stručnih članaka i brošura iz medicine, od kojih se izdvajaju O difteričnoj vratobolji za srpske matere (1876) i Kako se valja čuvati i lečiti od kolere (1884). U Novom Sadu je 1894. objavio Imena bolesti što smrt mogu da donesu, medicinski rečnik u kome je sa latinskog preveo imena bolesti i uzroke smrti na srpski, nemački i mađarski jezik. Živeo je u Kazandžijskoj ulici (današnja Subotićeva) broj 9 gde je imao i ordinaciju. Književni rad Od mladosti piše, pa tako još kao gimnazijalac pokreće đačke, rukom pisane, listove Zolju i Đački venac u kojima su učenici objavljivali pesme i prozne tekstove. Od 1864-65. godine objavljuje pripovetke u Danici i Zmaju, šaljivom listu koji je u Pešti izdavao Jovan Jovanović Zmaj. Od tada počinje njegovo prijateljstvo sa Zmajem, pod čijim je uticajem 1866. uzeo nadimak Abukazem.[3] Pisao je i za druge Zmajeve listove - Žižu i Starmali. Njegove Šetnje Novim Sadom, objavljivane u Starmalom, su se na satiričan način bavile životom i zbivanjima u gradu. U periodu od 1874. do 1892. uređivao je Javor, časopis za zabavu, nauku i književnost. U njemu je objavljivao pripovetke, beleške, crtice i informacije. Autor je više humorističko-satiričnih dela poput Abukazemovog šaljivog kalendara (1878. i 1881), Veselih pripovetki (1880) i Šale i satire (1882). Ognjanović je punih 39 godina delovao kao humorista, i kao takav proslavio se. Govorilo se u njegovo vreme: ono što je Zmaj bio u poeziji to je Abukazem u prozi. Srskoj narodnjačkoj političkoj borbi Ognjanović je svojim humorom i satirom obilato pomagao. Njegovi bolji humoristički članci su vredeli kao i dobri politički. Njegov humor je bio silan, jedar, neusiljen, vedar, i od neobičnog utiska; njegova satira oštra ko sablja, od koje su narodni neprijatelji imali razloga da prezaju. Umro je 1900. godine u Pešti, a potom je njegovo telo preneto u Novi Sad, gde je sahranjeno na Almaškom groblju.[6][7] Ilija Ognjanović Sa suprugom Darinkom pl. Lemajić, imao je troje dece - ćerku Dobrilu i sinove Georgija (koji je umro sa dve godine) i Žarka. Bio je član i potpredsednik Književnog odeljenja Matice srpske[8], član Eparhijske uprave bačke, dopisni član Srpskog lekarskog društva[3], dopisni član Srpskog učenog društva (od 1883) i počasni član Srpske kraljevske akademije (od 1892). Ulica u centru Novog Sada nosi njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Djilas, the progress of a revolutionary Stephen Clissold Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 12. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Biografija Rođen je od oca Nikole i majke Vasilije Vaje, rođene Radenović. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti—đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je bio oficir, a tokom 1917. godine je bio u zarobljeništvu. Po uspostavljanju Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslovenske vojske, priznat mu je čin majora u oružanim snagama nove jugoslovenske države. Bio je nosilac Albanske spomenice i Medalje Miloša Obilića. Nikola Đilas je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi, smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Nije u bliskom srodstvu sa Draganom Đilasom. Po intervjuu koji je Dragan dao za portal Poreklo, Đilasi su poreklom iz Istre, pa su migrirali u Bosnu, a deo se odvojio i otišao u Crnu Goru. Crnogorski Đilasi tvrde da su svi zapravo iz Crne Gore.[3] Porodica Đilas brojala je sedmoro dece. Milovan je imao starijeg brata Aleksu, kao i dva mlađa, Milivoja i Akima. Imao je i tri sestre — Dobranu, Dragu i Milku. Osnovnu školu Đilas je završio 1921. godine u rodnom selu. Nižu gimnaziju je učio tri godine u Kolašinu, a potom 1924. otišao za Berane i tamo završio gimnaziju, 1929. godine. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje.[4] Posle završetka gimnazije, 1929. godine odlazi u Beograd. Upisuje se na Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta, gde počinje da studira jugoslovensku književnost. Bavio se pisanjem i objavljivao svoje priče u beogradskim novinama i časopisima, kao i u publikacijama širom zemlje. Koristio se svojim imenom, ali je ponekad koristio i pseudonim Milo Nikolić. Po dolasku na studije, Đilas se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. U međuvremenu se upisuje i na Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio.[5] Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas oktobra 1932. godine primljen u KPJ. Prvi put je uhapšen u februaru 1933. godine, kada je usled nedostatka dokaza posle šest dana pušten. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u aprilu 1933. godine, u stanu u Dalmatinskoj ulici.[6] Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora.

ILIJA M. KOLARAC - DOBROTVOR SRPSKE PROSVETE Istovetan reprint originalnog izdanja iz 1896. godine objavljen 1998. godine povodom 120 godina Zdužbine Ilije M. Kolarca u izdanju Zdužbine Ilije M. Kolarca i NIS Jugopetrol. Autor: M. Đ. Milićević Izdavač: Državna štamparija Kraljevine Srbije, Beograd Godina izdanja: 1896. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: tvrd, zlatotisak Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana za ovu starost. Izuzetna knjiga, retko i vredno izdanje. Istovetan reprint objavljen 1998. Sadržaj: I Biografija Ilije M. Kolaraca II Ilija M. Kolarac i Streljačko Društvo III Ilija M. Kolarac i oni koji su pali za Otadžbinu IV Ilija M. Kolarac i književnost, prosveta V Ilija M. Kolarac i njegova supruga Sinđelija VI Ilija M. Kolarac i upravni odbor njegove zadužbine VII Ilija M. Kolarac i njegova Zadužbina 1. oktobra 1985. Ilija Milosavljević Kolarac (Kolari, 1800 — Beograd, 6/18. oktobar 1878) je bio srpski trgovac i zadužbinar. Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka. Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Međutim, sam Kolarac će napisati da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi, 1828. godine. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja. Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine. Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene. Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet. Osnovna škola u rodnim Kolarima nosi njegovo ime.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Enciklopedija srbskih naroda, plemena, bratstava i rodova Miroslav Dimitrijević Miroslav Dimitrijević (Raševica, 27. januar 1950) srpski je književnik, istoriograf, enciklopedista, leksikograf, publicista, novinar, esejista, književni kritičar, antologičar i etnograf.[1] Imenovan je za redovanog člana Pravoslavne akademije nauka, umetnosti, veština i inovacija Srbije u Beogradu, u decembru 2021. godine. Predsednik je Srpske duhovne akademije u Paraćinu, koju je osnovao maja 2005. godine. Član je Udruženja književnika Srbije u Beogradu od 1989. godine. Biografija Rođen je u Raševici, opština Paraćin, od oca Milivoja i majke Danice. Osnovnu školu je učio u Raševici i Potočcu, gimnaziju u Paraćinu, studirao je srpski jezik i književnost u Kragujevcu i Beogradu. Radio je kao novinar od 1974. do 2005. godine, a potom kao izdavač i galerista u Beogradu, u periodu 2006—2015. Penzionisao se 2015. godine i živi u Raševici kod Paraćina. Bibliografija Objavio je 121 knjigu i devet dela u elektronskim medijima: pesama, priča, romana, monodrama, satire, monografija, antropogeografskih, istoriografskih i istorijskih studija, eseja, beseda, antologija i pesama za decu. Prevođen je na ruski, engleski, nemački, rumunski, bugarski, grčki, turski, rusinski, japanski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u preko stotinu antologija, zbornika i panorama poezije i proze u zemlji i inostranstvu. Jedan je od najplodnijih saradnika edicije „Hronike sela”, Odbora za selo SANU i Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Uvršten je u dve enciklopedije intelektualaca sveta na početku 21. veka u Kembridžu. Njegove monodrame „Ortaci” i „Zamenik” (izdanje „Bagdale” iz Kruševca, 1997) kao i komedija „Paraćinski TV gnevnik”, (koautor hadži Momir Stanisavljević), (izdanje „Politike Ekspres”, Beograd, 1998) izvođene su preko stotinu puta u pozorištima širom SFR Jugoslavije, i kao diplomske predstave na fakultetima dramskih umetnosti u Srbiji. Pokrenuo je i uređivao kao glavni i odgovorni urednik sledeća glasila: Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Dani” (1986—2009), zatim prvi privatni list za besedništvo u Srba posle Drugog svetskog rata - „Agape”, (1984), dve serije paraćinskog lista „14 dana” (1986—1989), kao i dvonedeljnik „Paraćinskih 14 dana” (zatim podlistak „Đački dani”, prvi privatni satirični list posle Drugog svetskog rata „Golać” i ediciju „Prva knjiga”. Bio je odgovorni urednik u Izdavačkom preduzeću „Vuk Karadžić” u Paraćinu 1989. godine i član uredništva književnog časopisa „Doba” u Jagodini. Početkom devedesetih godina 20. veka otvorio je prvu privatnu izdavačku kuću u Srbiji van Beograda – „Književnu keliju Sveti Sava” i objavljuje preko 600 naslova piscima iz Srbije i dijaspore. Pokrenuo je dve kulturne manifestacije „Pesničku olimpijadu” i „Đačku pesničku olimpijadu”. Miroslav Dimitrijević je književne priloge objavljivao u skoro svim najuglednijim književnim časopisima i listovima SFR Jugoslavije i Srbije. O njegovom stvaralaštvu pisali su najeminentniji srpski i jugoslovenski književnici i kritičari, a knjige su objavljivane kod najeminentnijih izdavača u Beogradu i Srbiji. Kao urednik i izdavač knjiga potpisao je oko 1000 tekstova, a kao recenzent i književni kritičar preko 1500 osvrta i eseja. Osim u matičnom listu „14 dana”, bio je povremeni saradnik u velikom broju dnevnih, nedeljnih i mesečnih glasila, a nekoliko godina i dopisnik dnevnog lista „Naša borba” (plava serija). Objavljena su mu izabrana književna dela u devet tomova, (izdavač Udruženje sveslovenske učenosti, Beograd, 2015) kao i izabrana istoriografska dela u 6 tomova (izdavač Srpska duhovna akademija, Paraćin, 2019). U toku je štampanje novog kola njegovih izabranih istorijskih dela u osam tomova. Do sada su objavljena tri toma, (izdavač IP „Miroslav”, Beograd, 2023). Ovaj enciklopedijski imenar, prvi u srbskoj, evropskoj i svetskoj istoriografiji, ruši ustaljene i ovejane istorijske laži, skaredne postavke o minornom i skorojevićkom poreklu i malobrojnosti Srba, njihovom razvoju, istoriji, kulturi i civilizaciji, a sve te besprizorne konstrukcije su zasnovane na nemačko-vatikanskim i anglo-saksonskim imperijalističkim teorijama o poreklu naroda i država.

Istrajavanje Gorazdevca Priredili Blagoje Radunovic, Milijanko Portic, Ljubomir Grujic Udruzenje `Zavicaj`, Gorazdevac, ogranak u Beogradu, 2006. Mek povez, 169 strana, ilustrovano. Istorija Gorazdevca i tog dela Metohije. Goraždevac (alb. Gorazhdec) je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Peć. Administrativno pripada Kosovu i Metohiji, odnosno Pećkom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 570 stanovnika.[a] Geografija Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji. U naselju se nalazi i sedište SO Peć i Pećkog okruga izmešteno posle rata u pokrajini 1999. godine. Do 1999. godine postojala je i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu KFOR-u. Ali od 2008. ostala je pusta kada su se vojnici KFOR-a premestili u najveću bazu u Pećkom okrugu u Belom Polju. U selu sada se nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara. Nalazi se i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska Škola (takođe izmeštene iz Peći), Pošta (pod upravom privremenih vlasti iz Prištine), policijska stanica (u kojoj se nalaze policajci KPS). Istorija Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine zabeleženo je da u selu ima 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od strane Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece dok su se kupala na improvizovanoj plaži reke Bistrice.[1] Počinioci zločina nisu pronađeni.[2] Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015.[3] U selu postoje nekoliko izvora pijaće vode, spomenik stradalima u ratu na Kosovu, i deci kojoj je presečena mladost na Bistrici. Stanovništvo Prema popisu iz 1981. godine mesto je bilo većinski naseljeno Srbima. Nakon rata 1999. godine većina Srba nije napuštala Goraždevac. Etnički sastav prema popisu iz 1981.[4]‍ Srbi 1.038 72,1% Crnogorci 124 8,6% Albanci 113 7,8% Romi 65 4,5% Muslimani 60 4,2% Jugosloveni 38 2,6% Ukupno: 1.440 Etnički sastav prema popisu iz 2011.[5]‍ Srbi 255 44,7% Albanci 148 25,9% Romi 80 14% Egipćani 59 10,3% Bošnjaci 26 4,6% Ukupno: 570 Broj stanovnika na popisima: Demografija[6] Godina Stanovnika 1948. 889 1953. 1.012 1961. 1.235 1971. 1.411 1981. 1.440 1991. 1.690 Kultura Crkva brvnara Svetog Jeremije U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova crkva, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“ u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela sv. prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Istog dana litije kruže selom pevajući pesme o postojbini svog naroda. U Goraždevcu od 2000. godine funkcioniše jedini srpski medij u Metohiji koji predstavlja centar okupljanja mladih i informiše srpsko stanovništvo. Zahvaljujući KOSMA mreži i ostalih medijskih partnera radio Goraždevac plasira informacije iz ovog kraja i u ostale delove Srbije i regiona. Sport FK Omladinac je osnovan 1966. Klub je funkcionisao sve do 1999, a nastavio je sa radom 2008. godine. Najveći uspesi kluba su šesnaestine kupa SFR Jugoslavije gde je izgubio od FK Borac Čačak rezultatom 2:1 utakmici u Goraždevcu i učešće u trećoj državnoj ligi. tags: kosovo, metohija, pec, enklava...

Милан Булајић: УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА 4 Издавач: РАД, Београд, 1989.год. Тврди повез, заштитни омот, 693 стране (657-1350), илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама. `Др Милан Булајић (Вилуси, код Никшића, 6. септембар 1928 — Београд, 29. новембар 2009) био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић био је покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са проф. др. Бернардом Клајном организатор Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. године. У својству стручњака за геноцид је учествовао на суђењима хрватским и њемачким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата, те на суђењима хрватским усташким организацијама и појединцима за тероризам почињен против Југославије у иностранству у периоду између 1945—1992. године. Рођен је 6. септембра 1928. године у угледној српској породици у Вилусима код Никшића. Његов отац Крсто био је образовни радник, а његов ђед Тодор био је барјактар у војсци Црне Горе, а касније и народни посланик. Као дјечак од само 13 година, Милан Булајић одлази у партизане 1941. године (првоборац, носилац партизанске споменице), а до краја Другог свјетског рата стиче чин капетана. Дипломирао је 1951. године на Правном факултету у Београду, а магистрирао на тадашњој Новинарско-дипломатској школи 1952. године, као најбољи студент. Одбраном своје докторске тезе „Право на самоопредјељење“, 1953. године стиче звање доктора „Међународног права и дипломатске историје“. Најзначајнији сегмент његовог интересовања био је истраживање геноцида са аспекта међународног права. Др Милан Булајић је у периоду између 1949—1987. године, пуних 38 година провео радећи у Министарству иностраних послова Југославије. Између осталог, радио је као главни секретар при представништву Југославије у Вашингтону, Сједињене Америчке Државе, и као изасланик Министарства иностраних послова Југославије при представништву Југославије у Џакарти, Индонезија. Пензионисан је 1987. године као главни правни савјетник за међународне односе у Министарству иностраних послова Југославије. Био је носилац многобројних домаћих и међународних признања. Преминуо је у 81. години живота на Војномедицинској академији у Београду у недељу 29. новембра 2009. године. Сахрањен је у свом родном мјесту Вилуси код Никшића у суботу 5. децембра 2009. године. Др Милан Булајић је читав свој радни и животни вијек посветио истраживању и проучавању феномена геноцида са домаћег и међународног аспекта, првенствено усташког геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Његов рад је тежио историографском биљежењу истине о дешавањима у Другом свјетском рату на подручју НДХ, са циљем чувања од заборава да се зло таквих размјера више никад не понови и не заборави, те у циљу јавног објављивања и привођења усташких ратних злочинаца пред лице правде. Појавио се у јавности када су малобројне преживјеле жртве усташког геноцида у НДХ биле још живе, те је са тог гледишта његово деценијско истраживање геноцида својеврсно и неизмјерно важно за историју. Иза себе је оставио велики архив грађе о геноциду у НДХ сакупљене током више од пола вијека рада. Као дипломатски представник и заступник Југославије и њених институција, те као стручњак за геноцид, учествовао је на суђењима хрватским и њемачким нацистичким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата: Др Милан Булајић је био представник Југославије у својству посматрача пред судом у Лос Анђелесу, Јужна Калифорнија, 1958. године, у процесу који је покренула Југославија за изручење бившег нацистичко-усташког министра унутрашњих послова НДХ, усташког ратног злочинца Андрије Артуковића. Као (лат. Amicus curiae - „пријатељ суда“ - независна страна која помаже својим стручним знањем у процесу) учествовао је на суђењу нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману 1961. године у Јерусалиму. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за напад на Југословенску војну мисију у Западном Берлину, Западна Њемачка 1970. године. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за убиство Владимира Роловића амбасадора Југославије у Стокхолму 1971. године. Као посматрач САНУ учествовао је на суђењу усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтјева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, усташком ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године.`

Милан Булајић: УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА 3 Издавач: РАД, Београд, 1978.год. Тврди повез, заштитни омот, 656 страна, илустровано, латиница. Очувано као на фотографијама. `Др Милан Булајић (Вилуси, код Никшића, 6. септембар 1928 — Београд, 29. новембар 2009) био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић био је покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са проф. др. Бернардом Клајном организатор Прве међународне конференције о Јасеновцу у Њујорку 1997. године. У својству стручњака за геноцид је учествовао на суђењима хрватским и њемачким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата, те на суђењима хрватским усташким организацијама и појединцима за тероризам почињен против Југославије у иностранству у периоду између 1945—1992. године. Рођен је 6. септембра 1928. године у угледној српској породици у Вилусима код Никшића. Његов отац Крсто био је образовни радник, а његов ђед Тодор био је барјактар у војсци Црне Горе, а касније и народни посланик. Као дјечак од само 13 година, Милан Булајић одлази у партизане 1941. године (првоборац, носилац партизанске споменице), а до краја Другог свјетског рата стиче чин капетана. Дипломирао је 1951. године на Правном факултету у Београду, а магистрирао на тадашњој Новинарско-дипломатској школи 1952. године, као најбољи студент. Одбраном своје докторске тезе „Право на самоопредјељење“, 1953. године стиче звање доктора „Међународног права и дипломатске историје“. Најзначајнији сегмент његовог интересовања био је истраживање геноцида са аспекта међународног права. Др Милан Булајић је у периоду између 1949—1987. године, пуних 38 година провео радећи у Министарству иностраних послова Југославије. Између осталог, радио је као главни секретар при представништву Југославије у Вашингтону, Сједињене Америчке Државе, и као изасланик Министарства иностраних послова Југославије при представништву Југославије у Џакарти, Индонезија. Пензионисан је 1987. године као главни правни савјетник за међународне односе у Министарству иностраних послова Југославије. Био је носилац многобројних домаћих и међународних признања. Преминуо је у 81. години живота на Војномедицинској академији у Београду у недељу 29. новембра 2009. године. Сахрањен је у свом родном мјесту Вилуси код Никшића у суботу 5. децембра 2009. године. Истраживање геноцида Др Милан Булајић је читав свој радни и животни вијек посветио истраживању и проучавању феномена геноцида са домаћег и међународног аспекта, првенствено усташког геноцида почињеног над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Његов рад је тежио историографском биљежењу истине о дешавањима у Другом свјетском рату на подручју НДХ, са циљем чувања од заборава да се зло таквих размјера више никад не понови и не заборави, те у циљу јавног објављивања и привођења усташких ратних злочинаца пред лице правде. Појавио се у јавности када су малобројне преживјеле жртве усташког геноцида у НДХ биле још живе, те је са тог гледишта његово деценијско истраживање геноцида својеврсно и неизмјерно важно за историју. Иза себе је оставио велики архив грађе о геноциду у НДХ сакупљене током више од пола вијека рада. Суђења ратним злочинцима Као дипломатски представник и заступник Југославије и њених институција, те као стручњак за геноцид, учествовао је на суђењима хрватским и њемачким нацистичким ратним злочинцима из времена Другог свјетског рата: Др Милан Булајић је био представник Југославије у својству посматрача пред судом у Лос Анђелесу, Јужна Калифорнија, 1958. године, у процесу који је покренула Југославија за изручење бившег нацистичко-усташког министра унутрашњих послова НДХ, усташког ратног злочинца Андрије Артуковића. Као (лат. Amicus curiae - „пријатељ суда“ - независна страна која помаже својим стручним знањем у процесу) учествовао је на суђењу нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману 1961. године у Јерусалиму. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за напад на Југословенску војну мисију у Западном Берлину, Западна Њемачка 1970. године. У својству посматрача испред Југославије, и као стручни свједок је учествовао на суђењу усташким терористима за убиство Владимира Роловића амбасадора Југославије у Стокхолму 1971. године . Као посматрач САНУ учествовао је на суђењу усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, у Загребу 1986. године. Био је покретач оптужбе, захтјева за екстрадицију, и суђења усташком команданту концентрационог логора смрти Јасеновац, усташком ратном злочинцу Динку Шакићу, чијем је суђењу присуствовао у Загребу 1999. године.

U dobrom stanju! ISTORIJA SRBA I - II Slovo ljubve Beograd 1978 Tvrd povez, kožni povez sa zlatotiskom , 2 knjige , preko 1100 strana, Prva knjiga: Politička istorija do 1537 godine Druga knjiga: Kulturna istorija Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Istorija Srba sastoji se od šest većih celina: * Predslovensko doba, * Sloveni naseljavaju Ilirik, * Srbi u ranijem Srednjem veku, * Srbija velika sila na Balkanu, * Poluostrvo pod potomcima Stefana Nemanje, * Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459), * Počeci Crne Gore. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 — Madrid, 28. decembar 1959) je bio jedan od osnivača i vođa nacističko/fašističkog ustaškog pokreta i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske.[2][3] Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralalo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genodicne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH[4], što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma.[5], kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju.[6] Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo,[7] posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao.... Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.