Opis proizvoda • PUNJENJE: Vreme punjenja ovog selfi štapa je samo 2 sata, što znači da ćeš brzo biti spreman za hvatanje nezaboravnih trenutaka. • BATERIJA: Sa trajanjem baterije u standby modu od čak 36 sati, GIGATECH SM300 će biti tvoj pouzdan partner u svim avanturama. • LAGAN DIZAJN: Sa težinom od samo 80 grama, ovaj selfi štap je izuzetno lagan i praktičan za nošenje, nećeš ni osetiti da ga imaš sa sobom. • RADNA TEMPERATURA: Idealno prilagođen za različite uslove, ovaj štap može raditi u temperaturnom opsegu od 10 do 40 stepeni Celzijusa. • KOMPAKTAN: Zahvaljujući svom kompaktnom dizajnu, GIGATECH SM300 se lako uklapa u tvoju torbu ili ranac, što ga čini savršenim za putovanja, izlete i festivale. GIGATECH Selfi štap SM300 je savršen dodatak tvojoj kolekciji gedžeta. Ako voliš da zabeležiš svaki trenutak i deliš ga sa prijateljima, ovaj selfi štap će ti omogućiti da to radiš bez muke. Brzo punjenje znači da nećeš propustiti nijedan bitan momenat, a dugotrajna baterija osigurava da ćeš uvek biti spreman za akciju. Lagan i jednostavan za korišćenje, GIGATECH SM300 je dizajniran da ti pruži maksimalnu udobnost tokom korišćenja. Bez obzira da li se nalaziš na koncertu ili u prirodi, ovaj selfi štap će se lako prilagoditi tvojim potrebama. Njegova sposobnost da radi u širokom spektru temperatura čini ga idealnim za sve tvoje avanture. Bez obzira na vremenske uslove, možeš se osloniti na njega da će funkcionisati bez problema. Za sve tvoje putovanja, izlaske i posebne događaje, GIGATECH Selfi štap SM300 će biti tvoj verni pratilac. Ne propusti priliku da zabeležiš i podeliš svoje najlepše trenutke. Dodaj ga u svoju korpu i učini svoje uspomene večnim!

Božidar V. Nedeljković : RADNA ORGANIZACIJA ZA PROIZVODNJU ČARAPA I TRIKOTAŽE INEX PARTIZANKA , R. O. Inex-Partizanka Beograd 1987, str. 206. Privredna monografija. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Božidar V. Nedeljković (Prokuplje, 1923. — Beograd, 2004)[1] bio je srpski reditelj, filmski scenarista, pedagog, novinar, istoričar i pisac. Najpoznatiji je po stručnim monografijama Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Savremena filmska umetnost i Filmski scenario. Uradio je i veći broj knjiga i brošura iz privredne istorije. Biografija Sin kovača i ratnika iz Prvog svetskog rata Velimira Nedeljkovića, Božidar je u rodnom Prokuplju je završio osnovnu, a u Aleksincu srednju školu, kao istaknut učenik. U Drugom svetskom ratu, borio se protiv trupa nemačkog generala Lera, kad su se 1944. povlačile iz Grčke; u tim borbama je i ranjen. Posle rata, studirao je književnost, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali poslednja dva ispita nije položio, tako da nije diplomirao. Radio je za „Zvezda film“ kao režiser Filmskih novosti, žurnala koji su se prikazivali u bioskopima širom Jugoslavije pre glavnog filma, sa vestima o aktuelnim događajima. Njegova supruga, Radmila B. Petrović-Nedeljković (1926-2008), takođe se u Drugom svetskom ratu borila protiv nacista. Posle rata, pohađala je filmsku školu, u nameri da postane glumica, ali joj to nije uspelo, već je postala asistent režije i spiker u dokumentarnim filmovima. Udala se za Božidara V. Nedeljkovića; imali su jedno dete, sina Aleksandra (univerzitetski profesor, dr Aleksandar B. Nedeljković, doajen naše naučne fantastike). Božidar V. Nedeljković je od 1950. radio i kao novinar, u beogradskom dnevnom listu Glas naroda, u Vlajkovićevoj ulici, iza tadašnje Savezne skupštine. Napisao je dvadesetak dokumentarnih knjiga i brošura.[2] Mahom su to bile monografije o privrednim preduzećima, gde je prikazan istorijat firme ili fabrike, na primer pre rata, kao privatne, i posle rata, kao nacionalizovane, državne. Objavljivao je i druge radove. Vrhunac njegovog spisateljskog rada bile su dve knjige, Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas (1964) i Savremena filmska umetnost (1965), gde nastoji da sažeto prenese na mlađe generacije znanja i iskustva iz te dve oblasti – istoriju, teoriju i praksu žurnalistike i filmske umetnosti. Po svedočenju sina Aleksandra, supruga Radmila davala je savete, ispravke i dopune ovih knjiga, kao nepotpisani savetnik, u nekim vidovima skoro i koautor.[3] Božidar V. Nedeljković sahranjen je na beogradskom groblju Lešće 19. aprila 2004. Bibliografija knjiga i brošura Umetnost, mediji, kultura Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Naš glas, Smederevo 1964. Takođe kao: Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1966. Savremena filmska umetnost, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1965; Savremena štampa, Beograd, 1968. Hrišćanka, Savremena štampa, Beograd, 1968. (roman) Filmski scenario, Prosveta, Novi Sad, 1971. Žene pesnici Srbije, Prosveta, Beograd, 1971; Proces produkt inženjering, Beograd, 1990. Saga o Terazijskoj fontani, autorsko izdanje, Beograd, 1998. (istoriografija) Privredna i društvena istorija Zbornik socijalističkih zanatskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1955 Industriska hronika : Beograd. Knj. 1, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Svetozareva–Paraćina, Ćuprije i Kruševca : 1945–1955. Knj. 1, Stožer, Beograd, 1956 Industriska hronika : Beograd. Knj. 2, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1957 Zbornik građevinskih preduzeća NR Srbije. Knj. 1, Beograd, Export press, Beograd, 1957. Industrija : Beograd. [Deo] III, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1958 Industrija Pančevo. (Knj. 1), Nedeljne informativne novine, Beograd, 1959 Privreda Kragujevca, Narodna knjiga, Beograd, 1959. Radničko samoupravljanje u privrednim preduzećima FNRJ : primeri i iskustva, Progres, Novi Sad, 1960; 1961. (srpski, francuski, engleski jezik) Četiri decenije `Teleoptika`, Radnički savet `Teleoptika`, Beograd, 1962. Trideset godina `Dekor`–a u privredi Jugoslavije : sa kulturnom istorijom građevinskih zanata, Dekor, Šabac, 1975 Trideset godina rada mlinsko–pekarske industrije Beograd, Mlinsko-pekarska industrija, Beograd, 1976. Prehrambeni kombinat `Žitostig` Požarevac, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1978. Prehrambeni kombinat `Žitomlin` Svetozarevo, PK `Žitomlin`, Jagodina, 1981. Svetozarevo, pređašnja Jagodina, `Dragan Srnić`, Šabac; autor, Beograd,1982. Dva izdanja iste godine. Fabrika hartije, Fabrika hartije, Beograd, 1986. Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom : 1946–1986, Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom, Beograd, 1986. Radna organizacija za proizvodnju čarapa i trikotaže `Inex–Partizanka`, Inex–Partizanka, Beograd, 1987. Proces, produkt inžinjering : dvadeset godina postojanja i rada : 1968–1988, Radna organizacija za integralni inženjering Proces-produkt inženjering, Beograd, 1988. Dva izdanja iste godine.

Izdaje - Prosveta Beograd Erih Koš (Sarajevo, 15. 4. 1913 - Beograd, 25. 5. 2010), jugoslavenski i srpski književnik, prevodilac i akademik. Erih Koš je rođen 15. 4. 1913 u Sarajevu u obitelji jevrejskog podrijetla.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Naprednom pokretu pristupio je u gimnaziji, a na Beogradskom univeritetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). 1934 izabran je za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana Mjesnog komiteta (MK) KPJ Sarajevo. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935 godine. 1936 godine bio je osuđen od suda za zaštitu Kraljevine Jugoslavije u Beogradu kao komunista na jednodišnju robiju. Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije se priključio 1941 godine. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III divizije i komesar brigade `Galibardl`. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[1] Po završetku Drugog svjetskog rata, Erih je bio potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNR Jugoslavije, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno je vreme bio u diplomatiji. Potom je radio u Narodnom muzeju kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964-1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene jugoslovenske i srpske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Americi, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Eih je prevodio na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave P.E.N. Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe je jedan od osnivača i prvih urednika časopisa `Savremenik`. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974 za dopisnog, a i 1978 godine za svog redovnog člana. Erih Koš je preminuo u Beogradu 25. 5. 2010 godine. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 228.strana

Izdaje - Slovo ljubve Beograd Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 — Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Njegovo kapitalno delo je Istorija srpske književnosti – romantizam I – III (1968—1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 123.strane - ima posvetu

Uzori su mu bili Arkan, GIška, Čenta i Knele. Postao je ono što su oni bili. Vanja Bulić (1947) čitav radni vek je proveo kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je uradio više od tri hiljade emisija različitih žanrova, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Radio je dokumentarne filmove (Državni radnik, Crveni barjak Filipa Fulipovića), scenarista je tri TV serije (Jugovići – RTS, Javlja mi se iz dubine duše – TV Košava i Drugo stanje – BK TV). Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje. Napisao je zbirke priča Kako sam gajio blizance (1995), Sto bisera (2009), Istorija u krevetu (2012), Muškarac u izvesnim godinama (2014) i Zašto bog nema auto (2016), romane Tunel – lepa sela lepo gore (1996), Ratna sreća (1999), Zadah belog (2000), Vrele usne (2001), Parada strasti (2003), Drugo stanje (2006), Oko otoka (2009), Šole (2010), Simeonov pečat (2012), Jovanovo zaveštanje (2013), Dosije Bogorodica (2014), Devedesete (2015) – knjiga u kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina prošlog veka, Teslina pošiljka (215), Šmekeri (2016), Šmekerke (2017), Viza za nebo (2017), Dušanova kletva (2018), Teodorin prsten (2019), Rupe u glavi (2020) i Savin osvetnik (2020). Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio sam istinu (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Riistovskog i Jelisavete Seke Sablić. Napisao je četriri pozorišna komada, Državni radnik, Rijaliti obračun, Jače od sudbine i Braća po Hagu. Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, tri godišnja priznanja Redakcije za kulturu RTS Zlatna hit liber – za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije (2012, 2013. i 2015. godine), kao i nagrada „Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri (2021). Otac je trojice sinova, imao je rok sastav, strastveni je igrač preferansa i još uvek igra odbojku. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije Izdaje - Batatisak - Beograd Stanje knjige kao na priloženim slikama - ocena 9 od 10 Mek povez 144.strane

Ljubica Nenezić : MOŽDA STE SREĆNI , Stručna knjiga 2001, str. 64. Zbirka priča. Očuvanost 4. .Radila je kao profesor srpsko - hrvatskog jezika i književnosti, bila je direktor škole, prosvetni savetnik u Međuopštinskom zavodu za vaspitanje i obrazovanje u Kruševcu, kao i školski nadzornik u Ministatstvu prosvete i sporta Republike Srbije. Član je Udruženja književnika Srbije i Književnog kluba „Bagdala“. Jedan je od osnivača Književnog društva prosvetnih radnika Kruševca. Prozu i prikaze knjiga objavljuje u srpskoj književnoj periodici. Objavljene knjige: “Trenuci” (1993), “Embargo na moravski način” (1994), “Nedokučiva strana žene” (1995), ”Unutrašnja strana”(1996), ”Cvet bagrema” (1997), “Drugi stepen” (1998), “Možda ste srećni” (2001), ”Druga obala” (2002), “Srećno mesto” (2003), “Kad propisi nisu važili” (2005), “Ništa nije prošlo” (2009), ”Bez nje ne možemo” (2013).

Izdavač:MEDIAGRAF Beograd Godina: 2005 Broj strana:461 Povez:MEK Broširan Pismo:Latinica Dimenzije knjige:24 x 17 cm Odlično očuvana knjiga ,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! politička propaganda u masovnim komunikacijama zapadnih zemalja tokom bombardovanja Jugoslavije 1999 , Knjiga iz pera bivšeg saveznog Ministra za informacije, koja baca novo svetlona jedan od do sada malom broju ljudi znani oblik otpora NATO propagandi, o Koordinaciono-operativnoj grupi za informisanje strane javnosti, koja je radila tokom NATO bombardovanja naše zemlje a na čijem se čelu autor nalazio .Nakon Prologa i Uvoda, knjiga po danima prati aktivnosti grupe propagandnih eksperata koji su pokušali da pariraju propagandi NATO protivnika sa i sa neuporedivo manjim resursima omogućili da svet ipakvidi slike ratnih razaranja Srbije.

Према издању из 1945 год 24 стр Десанка Максимовић (рођена 16.5. 1898. у Рабровици код Ваљева, преминула 11.2. 1993, у Београду) је била српска песникиња, професорица књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. у селу Рабровици, у околини Ваљева. Била је најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај,те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство све до краја основне школе, а у Ваљеву је завршила гимназију. После Првог светског рата уписала се на Филозофски факултет у Београду где је студирала на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. Kада је 1923. дипломирала, најпре је радила у Обреновачкој гимназији, а затим је постављена за суплента у Трећој женској гимназији у Београду.

FUGA IDEARUM - Marko Galić Izdavač: NORules FUGA IDEARUM - Marko Galić Domaći pisci, Priče Izdavač:: NORules Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 116 Pismo Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. Ilustracije radila Radana Drašković. Oda smrti (II) ,,Prolazim pored gradskog groblja, zaokupljen hrapavim decembarskim jezicima; palacanje promrzlog vetra utiskuje žigove u kožu zalutalih prolaznika. Nanizane parcele, mauzoleji i vitke nadgrobne ploče izviru iz jutarnje izmaglice čije kondenzovano biće raste na tlu ove nekropole. Kada bismo, u bliskoj budućnosti, udvostručili milijarde, gde bismo počivali? Načinili smo čitavu populaciju mrtvih, populaciju fosilizovanih ostataka onoga što je jednom bilo čovek. Na obodima našeg grada lenjo marširaju soliteri; usamljena utvrđenja dodiruju nebeski svod načičkan ugojenim oblacima. Možda postoje i soliteri za mrtve, zidani pod zemljom?” odlomak Zbirka svežih, ilustrovanih priča mladog novosadskog autora Marka Galića. L. KUT. 46

PROTOKOLI SKUPOVA SIONSKIH MUDRACA REPRINT IZDANJA IZ 1934 OČUVANA Naslov Protokoli skupova sionskih mudraca : pakleni plan osvojenja sveta koji izvode judeo-masoni Patrioticus 120 str. ; 21 cm Napomene Str. 3-5: Naš predgovor / Patrioticus. (Broš.) Šablon:Antisemitizam „Protokoli sionskih mudraca“ (rus. Протоколы сионских мудрецов ili Сионские протоколы) antisemitski je pamflet koji opisuje navodnu jevrejsku i masonsku zaveru da se zavlada svetom. Protokoli se ubrajaju u najpoznatije istorijske podvale.[1][2] U svom eseju „Knjiga kraljeva i budala“ pisac Danilo Kiš detaljno istražuje poreklo i sudbinu ove knjige. Istorija „Protokoli“ su prvi put štampani 1903. godine u ruskom listu „Znamja“, pa potom ponovo 1905. kao dvanaesto poglavlje knjige ruskog pravnika, mistika i pisca religijskih pamfleta Sergeja Nilusa. Nilus je tvrdio da rukopis potiče sa Prvog cionističkog kongresa održanog od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu. Kada mu je skrenuta pažnja na to da je kongres bio otvoren za javnost i da su mnogi nejevreji prisustvovali, promenio je priču i tvrdio da je rukopis potekao sa tajnih sastanaka održavanih 1902. i 1903. godine da bi konačno rekao da je tekst dobio već 1901. godine.[3] Najveći deo teksta „Protokola“ poreklom je iz dela francuskog pisca i satiriste Morisa Žolija „Razgovor između Makijavelija i Monteskjea na onome svetu“, napisanog 1864. godine kao kritika politike Napoleona Trećeg[4]. Delo nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji. Dijalog se vodi između Makijavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Monteskijea, koji govori sa liberalnih pozicija. Poglavlja Protokola od broja 1 do 19 prate Žolijev „Dijalog“ od poglavlja 1 do 17 na mnogim mestima od reči do reči. Jedan manji deo teksta je preuzet iz romana „Bijaric“ Hermana Gedšea, napisanog 1868. godine.[5] Gedše je roman objavio pod pseudonimom „Ser Džon Redklif“. Jedno poglavlje u knjizi je nosilo naslov „Jevrejsko groblje u Pragu i Savet predstavnika dvanaest plemena Izraela“ i objavljeno je posebno 1872. godine u Sankt Peterburgu kao pamflet. Roman je nastao pod direktnim uticajem Žolijevog „Razgovora“ iz koga je prepisan znatan deo materijala kao i iz romana „Josip Balzamo“ Aleksandra Dime Oca. Sam Gedše je izgubio posao u pruskoj pošti 1848. godine pošto je obelodanjeno da je falsifikovao dokumenta kojima bi dokazao da je tadašnji kandidat na izborima radio protiv kralja.

Izdavač:ZOGRAF Niš Broj strana:197 Pismo:Ćirilica Povez:Broširan Dimenzije:21 x 12,5 cm Godina:1999 Odlično očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Alegorične priče (Ukidanje strasti, Danga, Vođa, Stradija, Mrtvo more) Radoje Domanović Radoje Domanović istaknuti je pisac satirične pripovetke srpskog realizma. Poreklom Šumadinac, Domanović je rođen u Ovsištu 1873. godine. Svoje detinjstvo proveo je u selu Jarušicama, gde se već vek i po nalazi kolevka porodice Domanovića. Po majci, iz značajne ustaničke porodice Cukića, Radoje Domanović je još iz detinjstva poneo u sebi idealnu sliku herojskih likova učesnika u ustancima. Posle osnovnog školovanja u selu, učio je gimnaziju u Kragujevcu i Veliku školu u Beogradu, ali boravak u gradskoj sredini nije izmenio njegova shvatanja koja je poneo iz sela. Završio je filološke i istorijske studije na Velikoj školi. Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti i istorije, a službovao je u Pirotu, Vranju i Leskovcu. Profesorsko službovanje trajalo je tri godine nakon čega je otpušten iz državne službe zbog istupanja protiv vlade. Domanović je prešao u Beograd gde je teško živeo od novinarskog i književnog rada. Bilo je to početkom jeseni 1898. godine kada počinje njegov satiričarski rad. Živeći u oskudici, stanujući u suterenskim stanovima negde u Lominoj ulici, nezavisan od vlasti i vlastodržaca, ovaj satiričar obrušava se na najteže rane tadašnjeg društva i satirom ruši snagu despotske vlasti. Period satiričnog stvaranja traje pet i po godina, sve do obaranja poslednjeg Obrenovića i zatiranja ove dinastije 1903. godine. Novi režim šalje ga kao stipendistu u Minhen. Boravak u jednoj razvijenoj sredini nije predstavljao inspiraciju i podsticaj za nova književna stvaranja. NJegov stvaralački temperament bio je čvrsto vezan za jednu fazu zahuktale borbe protiv tiranije. Zato je propao njegov pokušaj izdavanja lista `Stradija` i ostala nedovršena dela posle 1903. godine. Umire u avgustu 1908. godine, potisnut u stranu i nedovoljno priznat. Najznačajnija dela su: `Stradija`, `Ukidanje strasti i druge priče`, `Kraljević Marko po drugi put među Srbima`, `Danga`, `Vođa`, `Mrtvo more` `Tri priče za omladinu` i druga.

Miodrag Novaković : FINI LJUDI, Zadruga pisaca Beograd 1967, str. 48. Priče; Satira; Humor. Očuvanost 4-; ima posvetu. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Стручњак је за живот и дело Николе Тесле, дајући допринос кроз студије, есеје, филмове и популаризацију. Биографија Брат Слободана Новаковића. У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Naslov Vreme neprolazno : pripovetke o ratu i revoluciji / izbor i predgovor Petar Džadžić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1966 (Beograd : Kultura) Fizički opis XII, 325 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Džadžić, Petar, 1929-1996 = Džadžić, Petar, 1929-1996 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ59, ǂknj. ǂ401 (Karton.) Napomene O ovom izboru: str. VII-XII. SADRŽAJ PREDGOVOR VII Isidora Sekulić: DEDA MAŠA 3 Veljko Petrović : PREPELICA U RUCI 63 Ivo Andrić: BIFE „TITANIK` 87 Jovan Popović: BRILE 121 Meša Selimović: TUĐA ZEMLJA 13 5 Erih Koš: TEFERIČ POD MAJEVICOM 183 Mihajlo Lalić: KOPNI SNIJEG 199 Branko Ćopić: PREPISKA OKO KRABE 213 Jara Ribnikar: ZASEDA 221 Antonije Isaković: PAPRAT I VATRA 233 Miodrag Pavlović: MASKA 247 Sveta Lukić: ZA DVADESET I ČETIRI ČASA 259 Živojin Pavlović: LEGENDA 287 Branimir Šćepanović: PRE ISTINE 301 NAPOMENE UZ KNJIGU 327 Petar Džadžić (Bitolj, 18. septembar 1929 – Beograd, 31. jul 1996) je bio srpski književni kritičar, dopisni član SANU. Rođen je u Bitolju. Gimnaziju je završio u Požarevcu 1948. godine, a Filozofski fakultet u Beogradu. Doktorirao je na temu iz stvaralaštva Ive Andrića. Kao kritičar javio se krajem pedesetih godina. Zalagao se za nove, modernističke struje u srpskoj književnosti, u opreci sa tada vladajućim socijalnim realizmom, koji je bio u službi ideologije Komunističke partije. Bio je glavni urednik studentskog lista Vidici, a potom pokretač i urednik uticajnog časopisa Delo, koji je promovisao i branio modernizam u književnosti. Kao pisac dnevne kritike, smatrao je da novinska kritika treba da se bavi ne samo prikazivanjem književnih dela, već i njihovim vrednovanjem. Pisao je kritike za NIN, Politiku i Televiziju Beograd. Radio je kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Bio je dopisni član SANU. Tekstovi su mu prevođeni na francuski, ruski, engleski, hindu, španski, italijanski, mađarski, japanski i druge jezike. Dobitnik je više književnih nagrada, kao što je Oktobarska nagrada za studiju „Branko Miljković ili neukrotiva reč“; „Đorđe Jovanović“ za knjigu „Kritike i ogledi“; „Milan Bogdanović“ za prikaz knjige „Peščanik“ Danila Kiša. Umro je 31. jula 1996. godine u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG127

Ivan Cankar rođen je 10. maja 1876. godine na klancu na Vrhniki, Slovenija, kao osmo dijete obrtničke porodice. Njegov otac je prehranjivao svoju porodicu radeći kao krojač. Nakon nekog vremena, nakon gubitka posla zbog nedostatka klijentelije, seli se u Bosnu gdje započinje raditi u svojoj struci. Godine 1882. godine upisuje se u osnovnu školu na Vrhniškeom hribu. Sa odličnim uspjehom je 1888. završio školu i upisao ljubljansku realku. Živio je kod očevog bratića Šimuna, pa se kasnije odselio kada je našao svoj vlastiti stan. Poslije mature godine 1896., otišao je u Beč studirati tehniku na Univerzitetu u Beču. Ubrzo se predomislio i prepisao na studij slavistike. Po odlasku iz Beča preselio se u Sarajevo, te se kasnije preselio u Ljubljanu. Ivan Cankar je djelovao u razdoblju moderne i, po mišljenu mnogih, najbolji je slovenski pisac svih vremena. Umro je 11. decembra 1918. u Ljubljani.

Miodrag Novaković : Kako zalazi sunce / [ umetnička oprema Miodrag Vartabedijan ] Vrsta građe humor, satira, parodija Beograd : Zadruga pisaca, 1970 , Fizički opis 77 str. : ilustr. ; 23 cm Zbirka Savremeni humoristi ; ǂknj. ǂ13 Napomene Str. 7-8: Predgovor / Ivan Šop. Satirične priče Očuvanost 3 ; malo pohabana. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Биографија У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Autor: Milena Jesenska Povez: broširan Br. strana: 75 Format: 13x20 `Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to.` Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče. Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru. Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno. Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim `pre svega`. U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči `pre svega`. Sada, kada sam sve to dobro primislila. izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek.

Tomo Smiljanić Bradina : STOJNA I DRUGE PRIPOVETKE IZ MAKEDONIJE, Antikvarna kolekcija 2021, str. 76. Reprint izdanja iz 1924. Očuvanost 4. Тома Смиљанић (Тресонче, 13. јун 1888 — Београд, 10. мај 1969) био је српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста. Биографија Рођен је у селу Тресончу 1888. године, у старом и чувеном `братству` - Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. Био је стипендиста Друштва Светог Саве. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу[1], Долном Мелничану и Галичнику (1906-1911). Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану. По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921–1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927–1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Између 1931. и 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу. Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. сарађивао је са бројним научним часописима као и са српском и македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.[2] Библиографија На планини и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Стојна и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Племенске особине Мијака, Београд 1924. Седи краљ, Скопље, 1925; Канонска визитација Река, Скопље, 1925; Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, Београд 1926. Маћедонски печалбари. Драма у пет чинова с певањем, Прилеп, 1927); Песмарица, Скопље, 1929; Прилози за познавање сточарства на нашим високим планинама. Београд 1932. Сточарство на Бистри, Стогову, Крчину и Кобару, Београд 1932. Племе Брсјака, Београд 1932. Краљ слободар – Краљ миротворац, Скопље, 1936; Идеалисти (први чин драме), „Јужни преглед“, Скопље, 1937.

`Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

POTONJI ČASI PO SRPSTVO - Bdin STEVAN J. RADOSAVLJEVIĆ - BDIN `Данас Српству не требају толико приповетчице, песмице, декламације и остали књижевни раскош - колико му треба СПАСЕЊА! Скочили су на Српство сви - и ближњи и далеки непријатељи; хоће да га утамане па после да поробе и нас, и ту треба за времена спасавати! ПРЕНИМО НА ПОСАО!!!` каже у овој књизи Бдин бавећи се Егзархатом и његовим погубним утицајем на источно и јужно Српство. Али, видимо сада, као што је Бдин, а и Спиридон Гопчевић, тада видео да његово узбуњивање није наилазило на праве људе у власти. Ми, Срби, славили смо сваки успех Бугара, као наш а они су нам радили о глави... Бдин - неправедно запоистављен, а наоружан огромним знањем, критичким размишљањем и способношћу да сублимише постојеће податке дајући валидне и оштроумне предпоставке од којих је већина била тачна. Један од његових генијалних увида је и тај да је Аустро-Угарска много опаснији чинилац по самосталност и самобитност Србије и србског народа него Турска империја којој је он видео крај већ осамдесетих година деветнаестог века. Такође, изузетно обавештено и аргументовано објашњава својим савременицима шта се догађа под рушилачким и убиственим утицајем бугарског егзархата... , 40 СТРАНА А5 ФОРМАТА, МЕКИ ПОВЕЗ!

m2 Pun Naslov: Četnici i njihova uloga u vreme narodno oslobodilačkog rata 1941-1945 Izdavač: Izdavački Centar Komunist Broj strana: 127 + deo sa fotografijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x12cm Miloš Minić (Preljina, kod Čačka, 28. avgust 1914 — Beograd, 5. septembar 2003), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1972. do 1978. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ. Rođen je 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini, kod Čačka. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Čačku, 1933. godine. Potom je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1938. godine. Još za vreme školovanja, kao učenik viših razreda gimnazije pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, ali je revolucionarnim radom počeo aktivnije da se bavi po dolasku na Beogradski univerzitet, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Univerzitetu organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Godine 1935. je stupio u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1936. i u članstvo KPJ. Ubrzo potom bio je izabran u partijsko rukovodstvo na Pravnom fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata i rukovodio radom studentske „Samopomoći“. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, član Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja i jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Učestvovao je i u organizovanju velikih studentskih demonstracija, 4. aprila 1936. godine. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu, ali ubrzo zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru — „Ko ima pravo da govori u ime Beograda?“. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je Vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura, ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1938. godine i vratio se u Čačak, gde je radio kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog njegovog političkog delovanja, tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. godine donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći, zbog čega je ponovo prešao u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferenciju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Narodnooslobodilačka borba Detaljnije: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle događaja od 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo, kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ za Valjevo. Posle okupacije Jugoslavije, on je bio jedan od organizatora ustanka u valjevskom kraju. Radio je na organizovanju prikupljanja oružja i drugog ratnog materijala, prikupljanju boraca, propagiranju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i aktivno učestvovao u organizovanju Valjevskog partizanskog odreda. Kada je saznao da se u valjevskom kraju nalazi i pukovnik Draža Mihailović, krajem jula 1941. godine, vodio je pregovore s njim radi njegovog pridobijanja za zajedničku borbu. Tada su bili napravljeni prvi prvi službeni kontakti između Narodnooslobodilačkog i Četničkog pokreta. Miloš je, u pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića, predvodio partizansku delegaciju, a na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića, polovinom avgusta 1941. godine. Posle dobijenih instrukcija od po direktivi Glavnog štaba NOPO Srbije, iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu goru.[1] Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe, kako partizanskih, tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom „Zečević-Martinović“, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavi između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan „Narodni odbor varošice Krupanj“. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj „narodnoj vlasti“, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. ponovno je došlo do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Plkaninici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović.[2] Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. godine, gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u selu Struganik, 19. septembra 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovne Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj „Valter“, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše Jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima, njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić je dobio zadatak da ostane na svom terenu i nastavi dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog partizanskog odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. decembra 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za Narodnooslobodilački pokret, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka jedinica NOV i POJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za grad Beograd. Posleratno doba Kraljica Julijana i Miloš Minić 1975. godine Po oslobođenju Srbije, 1944. godine, postaje poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). Aprila 1945. godine je imenovan za javnog tužioca NR Srbije. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Minićev najveći pravni slučaj bio je tzv. „Beogradski proces“, održan između 10. juna i 15. jula 1946. godine u zgradi Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru u Beogradu. U postupku je nastupao kao glavni tužilac. Prvi među optuženima bio je general Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, zbog čega je ovaj proces poznat i kao „suđenje Draži Mihailoviću“. Pored njega, optuženo je bilo još dvadeset troje osoba — pripadnici JVuO, zatim vojni komandanti i politički funkcioneri Nedićevog režima i Ljotićevog pokreta, kao i predratni srpski političari anti-komunističkog opredeljenja; optuženi su bili i članovi bivše Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, kojima se sudilo u odsustvu. Od 1945. godine Minić je neprekidno bio biran za poslanika Narodne skupštine NR Srbije i za poslanika Narodne skupštine FNRJ, prvog i drugog saziva. Bio je član Ustavotvornog odbora Ustavotvorne skupštine FNRJ i učestvovao je u izradi prvog Ustava FNRJ, 1946. godine. Kao predsednik Ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Srbije, rukovodio je izradom prvog Ustava NR Srbije, 1947. godine. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik Izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem „Internacionale“. U svojoj dugoj političkoj karijeri, obavljao je mnoge odgovorne državne dužnosti: ministar u Vladi NR Srbije, od 1950. do 1953. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1953. do 1956. godine, predsednik Gradskog narodnog odbora Beograda, od 1955. do 1957. godine, predsednik Izvršnog veća NR Srbije, od 1957. do 1962. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1962. do 1963. godine, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, od 1963. do 1965. godine, predsednik Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, od 1966. do 1967. godine, član Saveta federacije, od 1966. do 1974. godine, predsednik Skupštine SR Srbije, od 1967. do 1969. godine, potpredsednik Savezne skupštine SFRJ, do 1969. do 1972. godine, Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ, od 1972. do 1978. godine. Za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije izabran je na Prvom kongresu, maja 1945. godine. Član Politbiroa CK KPS bio je od 1948. do 1962, a član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, do juna 1963. godine. Za člana Centralnog komiteta KP Jugoslavije, biran je od Šestog kongresa. Član Izvršnog komiteta CK SKJ je postao jula 1963. godine. Učestvovao je kao član Komisije, u pripremi i izradi Programa SKJ, usvojenom na Sedmom kongresu SKJ 1958. godine. Na Devetom kongresu SKJ, 1969. godine, izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ, a na Desetom kongresu SKJ, 1974. godine je izabran za člana Predsedništva CK SKJ. Pored ovoga bio je i član Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i član Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoju vikendicu blizu Čačka, gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. godine vratio se u Beograd, a poslednje pojavljivanje mu je bilo u podgoričkom listu „Danas“ marta 2003. godine. Umro je 5. septembra 2003. godine u Beogradu, u svojoj 89. godini života. Kremiran je i sahranjen na čačanskom groblju, pored svoje supruge. Bio je oženjen, Milkom Minić (1915—2000), takođe učesnicom Narodnooslobodilačkog rata i društveno-političkom radnicom, sa kojom je imao dve ćerke. Njihova ćerka Jelica, je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića. Knjige i odlikovanja Miloš Minić je napisao i objavio objavio tri knjige, sa tematikom iz Narodnooslobodilačkog rata: „Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941—1945“, „Rat i revolucija u Srbiji 1941—1945“ i „Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji (1941—1945)“. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden junaka socijalističkog rada, Orden narodnog oslobođenja, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. oktobra 1953. godine.

07112) KOSOVO 1966 - 2013 , Dobrica Ćosić , Vukotić media Beograd 2013 , Knjiga obuhvata navažnije tekstove koje je Ćosić ispisao u pola veka, a odnose se na Kosovo. Ova nesvakidašnja hronika počinje beleškom priređivača, pišceve ćerke, koja objašnjava da je 2004. kada se kosovska drama približavala svom raspletu, ona radila na pripremanju Ćosićevih knjiga `Stvarno i moguće` i `Piščevi zapiši`, u kojima su joj zapali za oko tekstovi razmišljanja o kosvskom pitanju i srpsko-albanskim odnosima još od 1966. godine. Prvo poglavlje koje nosi datum 1968. posvećeno je Plenumu CK Srbije u maju te godine, kada je Ćosić zbog izlaganja o narušenim odnosima na Kosovu i Metohiji i prognoze kakva drama može nastati, isključen iz partije i od tada je `obeležen` kao srpski nacionalista. Slede poglavlja oznacena datumima 1981, i reragovanja Ćosića na poušaj `ustanka` Alabanaca na Kosovua, zatim sve godine od 1984. do 1990, tokom kojih je ovaj pisac i `homo politikus` pokazao da je angažovani intelektualac koji postavlja pitanja, traži ili nudi odgovore. Zatim dolaze ključen godine iz dekade devedesetih (`91,`92,` 93, `98, `99) od 2000 ima poneki zapis, govor, zabeleška iz svke godine sve do poslednjeg teksta koji je analiza nedavno postignuti briselski sporazum. mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 348 strana

Opis proizvoda • KVALITETNI MATERIJALI: Maska za Huawei P40 Pro izrađena je od visokokvalitetnog nano silikona koji pruža dugotrajnu zaštitu i otpornost na svakodnevno korišćenje. • MODERAN DIZAJN: Savršeno se uklapa u tvoj stil zahvaljujući svom modernom izgledu koji dopunjuje estetiku tvog Huawei P40 Pro telefona. • PRECIZNA IZRADA: Svi otvori za kamere i tastere su precizno izrađeni kako bi ti omogućili lako korišćenje svih funkcija tvog telefona bez skidanja maske. • ZAŠTITA OD OŠTEĆENJA: Ova maska štiti tvoj Huawei P40 Pro od grebanja, udaraca i padova, čuvajući ga kao novog. • IDEALNO PRISTAJANJE: Dizajnirana da savršeno pristaje tvom uređaju, ova maska obezbeđuje da tvoj telefon ostane siguran i zaštićen bez dodatne zapremine. Kada je u pitanju zaštita tvog Huawei P40 Pro telefona, želiš nešto što je pouzdano, stilizovano i funkcionalno. Ova maska od nano silikona je upravo to – kombinacija kvaliteta i stila. Njena precizna izrada osigurava da su svi neophodni otvori lako dostupni, dok moderni dizajn doprinosi tvom ukupnom izgledu. Ne samo da će tvoj telefon biti zaštićen od svakodnevnih izazova, već će i ostati tanak i elegantan. Bez obzira na to gde ideš ili šta radiš, možeš biti siguran da je tvoj Huawei P40 Pro siguran i stilski uparen sa tvojim izgledom. Ne propusti priliku da zaštitiš svoj uređaj – izaberi ovu masku i budi bez briga.

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Pruža kompletnu zaštitu za tvoj iPhone 7, iPhone 8 ili iPhone SE 2020 • MATERIJAL: Izrađena od ultra tankog i fleksibilnog materijala koji je prijatan na dodir • PRAKTIČNOST: Lako se postavlja na telefon i ne ometa pristup funkcijama uređaja • DIZAJN: Savršeno pristaje uz oblik tvog telefona, zadržavajući njegov originalan izgled • IZDRŽLJIVOST: Otporna na ogrebotine i svakodnevna oštećenja, produžavajući vek tvog uređaja Tražiš pouzdanu zaštitu za svoj iPhone 7, 8 ili SE 2020? Maska Teracell Skin je dizajnirana da pruži tvom uređaju kompletnu zaštitu bez kompromisa na stilu i funkcionalnosti. Ultra tanka i fleksibilna, maskica se savršeno uklapa sa tvojim telefonom, čuvajući ga od neželjenih ogrebotina i udaraca. Zahvaljujući kvalitetnom materijalu, maska je izuzetno prijatna na dodir i neće dodati nepotrebnu težinu tvom uređaju. Njena praktičnost dolazi do izražaja kada je potrebno brzo postaviti ili skinuti masku, a pritom ne ometa pristup svim bitnim funkcijama i dugmićima na telefonu. Elegantan dizajn u crnoj boji čini da tvoj iPhone izgleda sofisticirano, a istovremeno je zaštićen od svakodnevnog habanja. Maska Teracell Skin je stvorena da izdrži, štiteći tvoj telefon i održavajući njegovu vrednost. Ne dozvoli da tvoj iPhone trpi zbog svakodnevnog korišćenja. Opremi ga maskom Teracell Skin i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš.

Špiro Lagator - Ivan Milutinović - Milutin Preduzeće za vodne puteve `Ivan Milutinović`, Beograd, 1969 317 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro Ilustrovano KAZIVANJA NJEGOVIH SABORACA,IZ BROJNIH ZATVORA,I NOB-a,OD POCETAKA PA DO TRAGICNE SMRTI U VODAMA DUNAVA 1944g Ivan Milutinović Milutin (Stijena Piperska, kod Podgorice, 27. septembar 1901 — Višnjica, kod Beograda, 23. oktobar 1944) bio je jugoslovenski komunistički revolucionar, član rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije. Godine 1923. je postao član tada ilegalne Komunističke partije. Za vreme studija prava u Beogradu, aktivno je učestvovao u revolucionarnom studentskom pokretu i bio jedan od njegovih rukovodilaca. Kasnije je rukovodio sindikalnom organizacijom i organizacijom Crvene pomoći, a politički je radio i u rodnom kraju. Zbog revolucionarnog rada je bio hapšen i osuđivan, a avgusta 1928. je bio uhapšen i februara naredne godine osuđen na šest godina zatvora. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi, aktivno je učestvovao u borbi političkih zatvorenika za bolje uslove boravka u zatvoru, zbog čega je 1934. godine bio osuđen na još dve godine zatvora. Nakon izlaska na slobodu, ponovo se posvetio partijskom radu i delujući u Beogradu i Crnoj Gori. Godine 1939. je bio izabran za člana Centralnog komiteta KPJ. Od januara do maja 1940. godine je bio zatvoren u logoru u Bileći. Oktobra 1940. na Petoj konferenciji KPJ je bio izabran za Politbiroa CK KPJ. Nakon okupacije Jugoslavije 1941. godine, kao član rukovodstva KPJ, učestvovao je u organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP). Kao član Vrhovnog štaba delovao je najpre u zapadnoj Srbiji, a potom je od novembra 1941. boravio u Crnoj Gori, gde je bio komandant Glavnog štaba NOP odreda Crne Gore. Zajedno sa Vrhovnim štabom i proleterskim brigadama je juna 1942. napustio Crnu Goru i otišao u Bosansku krajinu, gde je novembra iste godine na Prvom zasedanju AVNOJ-a postao član njegovog Izvršnog odbora. Sa glavninom partizanskih snaga, prošao je kroz borbe u Četvrtoj i Petoj neprijateljskoj ofanzivi, na Neretvi i Sutjesci, a novembra 1943. na Drugom zasedanju AVNOJ-a je postao član njegovog Predsedništva i poverenik za narodnu privredu u Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije. U leto 1944. je boravio na oslobođenoj teritoriji Crne Gore, a u septembru je zajedno sa maršalom Titom otputovao u Sovjetski Savez, gde je odlikovan Ordenom Kutuzova. Po povratku u Jugoslaviju, oktobra 1944. je boravio je oslobođenom Banatu. Nakon oslobođenja Beograda, 23. oktobra je iz Petrovgrada otišao u Pančevo, gde se ukrcao na jedan šlep i krenuo ka Beogradu. Na Dunavu, u blizini Višnjice, šlep je naišao na zaostalu nemačku minu, nakon čega je potonuo. Tom prilikom, od eksplozije i utapanja stradalo je ukupno sedmoro lica, među kojima i Ivan Milutinović. Prvobitno je bio sahranjen u Aleji narodnih heroja na Novom groblju, a 1948. godine je prenet i sahranjen u Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu. Za narodnog heroja je proglašen 6. jula 1945. godine. Od 1949. do 1992. grad Berane u Crnoj Gori nosio je u njegovu čast naziv Ivangrad. izvor:sr.wikipedia

Historijska čitanka 1 - Miljenko Jergović VBZ, Zagreb, 2006 meke korice, 220 str. Kultna knjiga Miljenka Jergovića – subjektivna povijest jednog vremena, zemlje i grada... Ova knjiga ne govori o stvarnim događajima, nego o sjećanju na stvarne događaje i o strategiji zaboravljanja. U njoj postoje krivo zapamćena imena i godine, neki su gradovi postali drugim gradovima, a s novčanica su nestala lica zeničkih topioničara i pojavila se lica husinskih rudara. Vjerojatno postoji neko pravilo prema kojem čovjek pamti i zaboravlja, ali budući da su priče o sjećanju obično historija ili fikcija, izbjegavamo misliti o takvim pravilima. `Historijska čitanka` nije ni historija, ni fikcija, nego je popis onoga što još uvijek postoji kao inventar jedne posve subjektivne povijesti grada, zemlje i vremena. Kao i svaki popis, tako bi i ovaj trebao težiti preciznosti. On ništa ne uljepšava, ne obrađuje i ne osmišljava, nego nabraja, sve dok ima što nabrajati. U njemu ima ponavljanja, i onih emocija kojih bi se sramila svaka ozbiljna priča o vremenu, ali ih se ne srame porodični albumi s fotografijama. `Historijska čitanka` zapravo je porodični album jer se čovjek uvijek familijarizira s ljudima u vremenu koje je prošlo i koje si želi objasniti. Miljenko Jergović (1966, Sarajevo), živi na selu pokraj Zagreba, piše i objavljuje na svom jeziku. U Srbiji je od 2001. objavio osam proznih knjiga, romana i zbirki kratkih priča. Pesničke knjige: Opservatorija Varšava, Zagreb, 1988; Uči li noćas neko u ovom gradu japanski, Sarajevo, 1990; Himmel Comando, Sarajevo, 1992; Preko zaleđenog mosta, Zagreb, 1996; Hauzmajstor Šulc, Zagreb, 2001; Dunje 1983 (izabrane i nove pjesme), Zagreb, 2005; Izabrane pjesme Nane Mazutha, Cetinje 2011; Zbirke priča: Sarajevski Marlboro, Zagreb, 1994; Karivani, Zagreb, 1995; Mama Leone, Zagreb, 1999; Inšallah, Madona, Inšallah, Zagreb, 2004; Mačka čovjek pas, Beograd, 2012. Izabrane priče: Sarajevski Marlboro, Karivani i druge priče, Zagreb 1999; Rabija i sedam meleka, Sarajevo, 2004; Drugi poljubac Gite Danon, Zagreb, 2007; Tango bal i druge priče, Cetinje, 2010. Romani i novele: Buick Rivera (novela), Zagreb, 2002; Dvori od oraha, Zagreb, 2003; Gloria in excelsis, Zagreb, 2005; Ruta Tannenbaum, Zagreb 2006; Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, Zagreb 2007; Freelander (novela), Sarajevo 2007; Volga, Volga (novela), Zagreb 2009; Roman o Korini (pripovest), Beograd, 2010; Otac, Beograd, 2010; Psi na jezeru, Zagreb, 2010; Rod, Zagreb, 2013. Ogledi, eseji, članci i dr. književne forme: Naci bonton, Zagreb, 1998; Historijska čitanka, Zagreb-Sarajevo, 2001; Historijska čitanka 2, Zagreb-Sarajevo, 2004; Žrtve sanjaju veliku ratnu pobjedu, Zagreb, 2006; Transatlantic Mail (koautor s Semezdinom Mehmedinovićem, fotografije Milomira Kovačevića Strašnog), Zagreb, 2009; Zagrebačke kronike (novinske kronike, kolumne, feljtoni), Beograd, 2010; Bosna i Hercegovina, budućnost nezavršenog rata (esej, intervju; koautor s Ivanom Lovrenovićem), Zagreb, 2010; Pamti li svijet Oscara Schmidta (projekti, skice, nacrti), Zagreb, 2010; Muškat, limun i kurkuma, Zagreb, 2011; Drame: Kažeš anđeo, Zagreb, 2000. Njegov neobjavljeni roman Wilimowski pročitan je i emitovan na Trećem programu Radio Beograda od 4. do 21. maja 2012 (čitala Koviljka Panić).