Beograd 1996. Mek povez, ćirilica, 198 strana. Napomena: na predlistu posveta; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R7 U poslednjih nekoliko godina napisana je obimna literatura o raznim pitanjima savremene Rusije, likvidiranju KPSS, tržišnoj privredi, privatizaciji i organizovanju (ne)nacionalne ruske države. I ova knjiga Ivana Saveljeva, ruskog književnika, na jedan osoben način bavi se ruskom državom, njenim parlamentom i ljudima koji zauzimaju najodgovornija mesta u administraciji. Saveljev je od 9. oktobra 1990. godine radio u Komisiji Saveta nacionalnosti Vrhovnog sovjeta za kulturno i prirodno nasleđe naroda RSFSR. Stoga je mogao iznutra da vidi nasrtaj neprijatelja Rusije na rusku kulturu jer, kako sam kaže, likvidiranjem kulture ubija se i narod. Svoju knjigu nazvao je, s blagom ironijom na sopstveni račun, „letimičnim zapisima aparatčika, ni memoarima ni esejem“. Sedeći u ruskom parlamentu, pomno prateći raspravu o bitnim državnim pitanjima, a posle proveravajući stenografske zapise, Saveljev je nesvesno postao hroničar ruskog parlamenta na prelomu RSFSR u RF (Rusku Federaciju), a posebno VI kongresa narodnih deputata Rusije 1992, godine. Svojim zapisima autor je opisao atmosferu u parlament, sudar reformatora — Gajdarova vlada s patriotskim deputatskim blokom i udaljavanje predsednika parlamenta Hazbulatova od predsednika države Jeljcina. Sve stranice ove knjige, pisane rukom angažovanog umetnika, u krajnjem ishodu ostaće vredno istorijsko vrelo za naučnu, tj. objektivnu analizu nastanka RF. Sadržaj: Predgovor Ubijaju zemlju U kontaktu s politikom Na sredini distance Ubiti kulturu — ubiti Rusiju - Hasidi, Hasidi - Rat u parlamentu . . - „Postavljanje pitanja o izglasavanju nepoverenja vladi” - „U tom mnogo širem kontekstu” - Prilozi U traganju za izgubljenim vremenom Neplodno seme Tajno veće ili Otvoreni izazov vladi Skok u provaliju Kongres progledavanja - Jutro pred izbor - Prva runda - Predsednik na tapetu - Crni dan predsednika - Damoklov mač šahrajevskog ustava - „Predsednika treba spasavati” - Vlada minira Kongres - Statistika za koju ne zna narod - Okršaj Preporod države ruske i ruska ideja Na putu Beleška o piscu

Nazovi NATO radi umorstva: Pariski kolateralni dnevnik (proljeće 1999.) / Frano Cetinić Beograd 2000. Mek povez, 288 strana. Knjiga je odlično očuvana. D5 `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put osjetio kovitlanje događaja koji su neodoljivo podsećali na ono što je De Ružmon tokom Drugog svjetskog rata nazivao `udjelom đavla`. To je moj privatni kalendar o susretima i razgovorima sa ljudima koji su bili zanimljivi i podsticajni za razmišljanje`, objašnjava ovaj Korčulanin koji je nakon završene gimnazije u Dubrovniku diplomirao na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Frano Cetinić rođen je 1947. u Blatu na Korčuli. Nakon gimnazije u Dubrovniku (1962-1966) studira u Beogradu na Filozofskom fakultetu, na grupi za sociologiju, gde diplomira 1971. godine na temu: Društveno-politički aspekti ujedinjene Evrope. Iste godine počinje da radi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Školske 1977/78. godine kao stipendista švajcarske vlade boravi u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi. Tokom boravka u Ženevi upoznao se s velikim Evropljaninom, švajcarskim misliocem Denijem Ruzmanom i prijateljevao s njim. Školske 1983/84. godine kao stipendista francuske vlade boravi u Visokoj školi za društevene studije, na postdiplomskim studijama kod profesora Alena Benzasona. Od 1986. godine živi u Parizu gde radi kao urednik na Radio France Internationale. Sarađuje sa brojnim časopisima i još od studentskih dana s francuskog prevodi dela Borisa Suvarina, Denija de Ruzmona, Kornelijusa Kostarijadisa, Alena Benzansona i dr. Osnivač jugoslovenskog veća Evropskog pokreta 1989. godine i, dve godine kasnije, Hrvatskog vijeća Evropskog pokreta. Od 1992. udaljava se od svake aktivnosti u okviru Međunarodnog veća Evropskog pokreta ili njegovih nacionalnih organizacija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Reginald William Winchester Wilmot (21. lipnja 1911. - 10. siječnja 1954.) bio je australski ratni dopisnik koji je izvještavao za BBC i ABC tijekom Drugog svjetskog rata. Nakon rata nastavio je raditi kao televizijski reporter, a napisao je i zapaženu knjigu o oslobođenju Europe. Poginuo je u padu BOAC kometa (Joke Petar) iznad Sredozemnog mora. Rani život Wilmot je rođen u Brightonu, predgrađu Melbournea; bio je sin Reginalda Wilmota, sportskog novinara, i unuk geodeta JGW Wilmota. Pohađao je gimnaziju u Melbourneu, a potom je studirao povijest, politiku i pravo kod Sir Ernesta Scotta na Sveučilištu u Melbourneu, gdje je boravio na Trinity Collegeu i počeo se zanimati za debatu; nakon što je diplomirao 1936., otišao je na međunarodnu debatnu turneju. Jedna od stanica bila je u nacističkoj Njemačkoj gdje je otišao na Nürnberški skup. Wilmot je počeo raditi kao pravni činovnik 1939. Ratni izvjestitelj Nakon što je samo nekoliko mjeseci radio kao pravni činovnik, izbijanje Drugog svjetskog rata navelo je Wilmota da se pridruži Australian Broadcasting Corporation. Poslan je na Bliski istok 1940. i izvještavao je iz Sjeverne Afrike, Grčke i Sirije; bio je u Tobruku tijekom opsade 1941. Kad je Japan ušao u rat, Wilmot se vratio u Australiju, a zatim je otišao izvještavati o ratu na Pacifiku. Izvještavao je iz Papue tijekom japanske invazije 1942., uključujući kampanju Kokoda Track, gdje je hodao do prednjeg područja, oko Abuarija i Isurave, s kolegom ratnim dopisnikom Osmarom Whiteom i snimateljem Damienom Parerom. Wilmot je smatrao generala Sir Thomasa Blameyja nesposobnim i protestirao je zbog njegove smjene general-pukovnika Sydneya Rowella. Blamey je otkazao Wilmotovu akreditaciju kao ratnog izvjestitelja u listopadu 1942. zbog širenja lažnih glasina da je Blamey primao isplate od poduzetnika za pranje rublja u Puckapunyalu [potreban citat] Wilmot je vraćen na posao, ali 1. studenog 1942. Blamey je ponovno ukinuo Wilmotovu akreditaciju, ovaj put zauvijek.[1] rad BBC-ja Tamo je Wilmot napisao knjigu o svojim iskustvima u Tobruku i ispričao dokumentarni film pod nazivom Sinovi ANZAC-a. Godine 1944. Wilmot je prešao na BBC gdje je bio jedan od glavnih izvjestitelja za Dan D, leteći jedrilicom sa 6. zračno-desantnom divizijom. Bio je prisutan i izvještavao s terena za većinu akcija tijekom oslobađanja Europe. Kada se njemačko vrhovno zapovjedništvo predalo, Wilmot je bio prisutan da izvijesti o tome. Vojni povjesničar Nakon završetka rata Wilmot je ostao u Engleskoj, gdje je pisao članke o nedavnom ratu, kao i knjigu o Drugom svjetskom ratu, The Struggle for Europe. Kada se pojavila 1952. godine, knjiga je bila povoljno ocijenjena, a vojni povjesničari je dobro cijene (John Keegan je napisao: `Wilmot je zapravo izumio modernu metodu pisanja suvremene vojne povijesti`). Jedan od njegovih članaka u kojima je kritizirao saveznički plan okupacije Njemačke pojavio se u časopisu Life.[2] Wilmot je namjeravao napisati knjigu o opsadi Tobruka i bitci kod El Alameina za australsku službenu povijest rata, ali je poginuo u padu Cometa; vidi Australija u ratu 1939–1945.

KRVAVI RUKOPISI - Jugoslav Petrušić, Vladan Divović Autor: Jugoslav Petrušić, Vladan Divović Broj strana: 188 Format: A4 Povez: broširano Pismo: latinica Stanje kao na sici. Novo!!! Nekorišćena. KRVAVI RUKOPIS Kako su neprijatelji Srbije Grkovlasi-Panhelenisti uništavali Srbiju i Srpski narod i gonili prave Srbe po rasnoj i verskoj osnovi a radili za neprijatelje Srbije. U prvom redu ovi ljudi koji su na sve načine pokušali da spreče Jugoslava Petrušića da spasi Snage bezbednosti na KiM, a sve u nameri da nam oduzmu legitimitet u Pećkoj Patrijaršiji. Svi ljudi iz suda i organa bezbednosti koji su učestvovali u mom predmetu bili su mahom Grkovlasi-panhelenisti, Amin.

Autor: Dr Radomir Popović Strana: 129 Povez: meki Pismo: ćirilica Format: 21 cm Sveti Oci u prevodu na srpski jezik – knjiga 6. U knjigama će, kao i do sada, pored prevoda spisa uz originalni tekst i kritičkog aparata biti prikazana žitija svetitelja i istorijske prilike u kojima su oni radili u okviru istorijsko-bogoslovskih predgovora. Dr Radomir Popović, redovni profesor Crkvene istorije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, potpisuje uredništvo svakog toma u ediciji Sveti Oci u prevodu na srpski jezik. Prevođenje će, kao i do sada, biti povereno eminentnim poznavaocima klasičnih jezika, sa redakcijom prevoda od strane profesora klasičnih nauka sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Autor: Dr Radomir Popović Strana: 131 Povez: meki Pismo: ćirilica Format: 21 cm Sveti Oci u prevodu na srpski jezik – knjiga 4. U knjigama će, kao i do sada, pored prevoda spisa uz originalni tekst i kritičkog aparata biti prikazana žitija svetitelja i istorijske prilike u kojima su oni radili u okviru istorijsko-bogoslovskih predgovora. Dr Radomir Popović, redovni profesor Crkvene istorije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, potpisuje uredništvo svakog toma u ediciji Sveti Oci u prevodu na srpski jezik. Prevođenje će, kao i do sada, biti povereno eminentnim poznavaocima klasičnih jezika, sa redakcijom prevoda od strane profesora klasičnih nauka sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Moj životni put - Milica Miletic Milica Mica Miletić ( 1890 – 1972) bila je dete predsednika Okružnog suda u Negotinu Milana Miletića. Obrazovana za to vreme, radila je kao državni službenik, pohađala školu slikarstva kod Riste i Bete Vukanović, bila član ženskog feminističkog društva. – Svojim bližnjima, direktnih potomaka nije imala, kao zaostavštinu je ostavila svoju biografiju u rukopisu, kao i crteže. Taj rukopis na 88 stranica svedočanstvo je ne samo o njenom životu, već slika događaja čiji je bila savremenik. Opisala je Majski prevrat, život u okupaciji u vreme Prvog svetskog rata, Beograd u vreme ubistva Aleksandra Karađorđevića u Marseju, Drugi svetski rat. Rukopis se završava 1944. godine metg

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tihomir Ostojić Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju.[1] Mladost i obrazovanje Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski)[2], koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće.[3] Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnik Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”.[4]Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića.[5] Fotografija I razreda Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu sa razrednim starešinom Tihomirom Ostojićem (1892) Prosvetni i javni rad U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici[6], teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom.[7] Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne.[8] Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu.[9] U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”.[10] Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju.[11] Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Intelektualni krug „Pokret” Krajem 19. veka doktor filozofije[12] Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Matica srpska Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[5]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine.[13] Srpsko narodno pozorište U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi kontakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta.[13] Prvi svetski rat Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se uključuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Odlazak u Skoplje Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske.[14] Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao.[15] Smrt Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine.[16] „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jirgen Elzeser RATNE LAŽI od Kosovskog sukoba do suđenja Miloševiću Pišući o ratu na Balkanu, autor se hrabro i argumentovano suprotstavlja medijskoj propagandi na Zapadu. Kritikuje nemačku politiku u odnosu na ovaj deo Evrope. Koristeći zapadne izvore, on iznosi istinu o dešavanjima u Bosni i na Kosovu, sa željom da ta istina dopre i do srpskog i do nemačkog čitaoca. U ovoj knjizi se mogu naći argumentovane istine o Račku, navodnom broju žrtava na Kosovu, Operciji Potkova, itd. Jürgen Elsässer (* 1957. u Pforzheimu) njemački je novinar i autor brojnih knjiga o vanjskoj politici Njemačke. Od sredine 1970-ih godina bio je član njemačkog Saveza Komunista (KB) do njegova raspada 1991. Jedan je od od utjecajnih komentatora njemačke političke ljevice. Elsässer je jedan od utemeljitelja tzv. Protu-Njemačke, i smatra se antiimperialistom.Od 1990-ih do 2002/03 redovito je pisao članke. Elsässer je maturirao u Pforzheimu i kasnije radio kao učitelj u Baden-Württembergu. Tijekom 4 godina imao je razred koje je bio sačinjen uglavnom od djece iz bivše SFR Jugoslavije. Kasnije je izjavio da je u to vrijeme počeo cijeniti `mentalitet srpskog naroda`[1] Nakon 14 godina rada 1994. napušta posao kao učitelj i seli se u Berlin. U siječnju 2009. Elsässer je pozvao na stvaranje `inicijative protiv financijskog kapitala`. Smatra da je Gospodarska i financijska kriza nastala kao `namjeran napad od strane anglo-američkog financijskog kapitala`, od kojeg se treba braniti. Pozicije Elsässer se izjašnjava polemočno primjerice o razlozima za raspad SFRJ, Domovinski rat i o Genocidu u Srebrenici gdje opovrgava broj ubijenih žrtava[2] Relativizira genocid između ostalog objašnavajući događaje srpskim žrtvama rata.[3] i izjavljuje da se ne radi o genocidu i izjavljuje da je to „laž“[4] i „mit“.[5] Tvrdi da je velik broj ubijenih muslimana iz ljeta 1995 zapravo žrtve likvidacija koje su počinili drugi muslimani.[6] Naglasio je da zločini u Srebrenici nisu počinjeni namjerno i sustavno, nego da su samo djela pljačkaša.[7] Smatra se ljubiteljem Srba i Slobodana Miloševića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjigu `Kosmetska legenda` posvećujem mom jedinom bratu Vukanu Drecunu /1960-2002/ koji je, braneći naš narod od pograma u Hrvatskoj, dva puta teško ranjavan. Naučio si nas kako se za srpstvo i slobodu naroda živi, bori i umire. Otišao si u nezaborav i legendu. Znam da mi neće vratiti otadzbina što sam dao njoj i znam da me neće slaviti kada umrem i kad budem broj. Milovan Drecun (Vranje, 4. oktobar 1957) srpski je političar, novinar, TV voditelj, žurnalista, vojnopolitički analitičar. Poslanik je u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Biografija Milovan Drecun je rođen u oficirskoj porodici. Odrastao je u Surdulici gde je završio i Osnovnu školu, a gimnaziju u Vladičinom Hanu, a Fakultet političkih nauka, međunarodni smer, u Beogradu 1981. godine. Počeo je da radi kao spoljno-politički urednik u listu „Narodna armija“, glasilu tadašnje JNA, koji je nakon raspada SFR Jugoslavije 1992. preimenovan u „Vojska“. U Radio-televiziju Srbije (RTS) prešao je 1993. i kao vojno-politički komentator, uglavnom pratio zbivanja na Kosovu. U vreme bombardovanja NATO-a 1999. bio je izveštač RTS sa Kosova. Kosovo je napustio zajedno sa jedinicama Vojske Jugoslavije nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, 12. juna 1999. godine. Posle NATO bombardovanja bio je među prvih osam odlikovanih ordenima za hrabrost. Početkom 2000, a nakon javnih izjava i osnivanja partije Preporod Srbije čiji je predsednik, dobio je plaćeno odsustvo u RTS do 1. novembra te godine, a potom je napustio tu TV kuću. Sredinom 2011. godine pratio je zbivanja u Libiji tokom građanskog rata u toj zemlji. Autor je i voditelj dokumentarne serije „Izazovi istine“, koja se bavi ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i trenutnim međunarodnim odnosima između Istoka i Zapada. Bio je član Socijalističke partije Srbije (SPS), u koju se učlanio 1996. godine. Sredinom juna 2011. godine postao je član Srpske napredne stranke (SNS), a na parlamentarnim izborima 2012, izabran je za narodnog poslanika te stranke. Drecun se služi engleskim jezikom, oženjen je i ima dvoje dece, ćerku i sina....

Miroslav Čangalović bio je najveći bas bariton Opere Narodnog pozorišta u njeno takozvano Zlatno doba, od 50-tih do 70-tih godina prošlog veka. Ovenčan brojnim priznanjima i nagradama širom sveta, svrstan u red viteza umetnosti Francuske i svrstan u nacionalno blago Rusije, Miroslav Čangalović ipak je celog života pre svega bio posvećen, human i dobar Čovek. Njegova životna priča liči sa jedne strane na akcionu tragi-komičnu avanturu a sa druge strane na melanholičan, a opet bajkovit putopis. Teške životne okolnosti, činjenica da je sa devet godina ostao siroče i tada počeo svoje seobe od mesta do mesta, opasnosti koje je prošao bežeći od rata, teške bolesti zbog kojih je mesece provodio po bolnicama, učinile su da svoj životni poziv odabere iz velike humanosti. Svoje druženje sa muzikom počeo je kao vrlo mali slušajući pojanje oca sveštenika u Glamoču, da bi se kasnije prvi put susreo sa operom slušajući italijanske radio stanice u bolnici u Kraljevici, gde je predvodio hor bolesnika. Po dolasku u Beograd i osnivanju kulturno-umetničkog društva „Ivo Lola Ribar”, Miroslav se susreće sa poznatim vokalnim pedagogom Zdenkom Zinkovom koja pred njega stavlja jasan izbor: samo muzika i opera kojom će se profesionalno baviti ili da se okrene potpuno drugom putu. Miroslav donosi odluku i sledi zavet prijatelja koga je na samrti ispratio pesmom: „Moj Golube, da Bog da ljude vazda tešio pjesmom, hrabrio ih i pomagao.’’ Miroslav Čangalović je tokom svoje posebno bogate i aktivne karijere nastupao u oko 140 stranih gradova i u 31 zemlji na svim kontinentima (izuzev Australije). Ostvario je više od 90 operskih uloga u 68 opera, od čega 20 uloga u operama naših kompozitora. Za 30 godina aktivnog rada izveo je 754 predstave od kojih oko 500 u glavnim ulogama. Bio je redovan gost svih ostalih operskih kuća u tadašnjoj Jugoslaviji. Njegovi Boris Godunov, Don Kihot, knez Igor i Mefisto ostaće upamćeni kako na našim prostorima, tako i širom sveta do današnjih dana.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko recenica blago podvucena obicnom grafitnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik SANU. Jerotić je 2007. godine formirao svoju Zadužbinu i Biblioteku.[1] Bio je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je 2014. godine formirao svoju zbirku. Detinjstvo, mladost i školovanje Vladeta Jerotić rođen je 2. avgusta 1924. godine u Beogradu, u Zadarskoj ulici, kao sin jedinac u činovničkoj porodici. Prva dva razreda osnovne škole završio je u OŠ „Kralj Petar Prvi”, u istoimenoj ulici, a druga dva razreda u OŠ „Kralj Aleksandar I”, u Dečanskoj ulici. Nakon osnovne, upisao je Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade Politike. Gimnazija je srušena do temelja za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Kao dete, Vladeta je bio, kako sam sebe u autobiografiji opisuje, živahan, nemiran i neposlušan dečak. Bio je društven i razgovoran, voleo je sport i bioskope. U školi je najradije slušao veronauku i istoriju, želeći da po završetku gimnazije upiše Teološki ili Filozofski fakultet.[3] Međutim, pred kraj školovanja, pažnju mu je privukla medicina, a nakon što je Vladetinom dobrom prijatelju naglo dijagnostikovana šizofrenija odlučio je da medicinu upiše radi psihijatrije.[3] Drugi svetski rat Vladeta je poslednje godine gimnazije završavao u jeku Drugog svetskog rata. U tom periodu, živeo je sa svojom porodicom u stambenoj zgradi u Kondinoj ulici, gde se porodica zatekla i 6. aprila 1941. godine za vreme bombardovanja Beograda. U neposrednoj blizini, u Hilandarskoj ulici, bila je i zgrada Radio Beograda koja je tom prilikom pogođena. Tokom narednih nekoliko dana, prešao je sa porodicom prvo na Voždovac, a potom u Kumodraž, sklanjajući se od nemira i požara. Jerotić je, u svojoj autobiografiji, istakao užas koji je po prvi put osetio posmatrajući sa uzvišice svoj rodni grad u plamenu.[3] Sa ocem je, nakon ovih dešavanja, jedno vreme bio u vojsci u okolini Kraljeva, Užica i Čačka, ali se ubrzo vratio u Beograd i 1942. upisao i osmi razred gimnazije. Maturirao je 1943. godine. Nakon toga, do kraja rata radio je kao bolničar - volonter na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu, gde je bio građanski mobilisan. Po završetku rata, 1945. godine, upisao je Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Studije i karijera Na Medicinskom fakultetu diplomirao je 1951. godine. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije stekao je 1957. godine i nakon toga, od 1958. do 1961, boravio je u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao psihoterapiju. Svoje prvo zaposlenje pronašao je na Univerzitetskoj nervnoj klinici u Beogradu, gde je radio kao asistent do 1963. godine. Tada prelazi u bolnicu „Dr Dragiša Mišović”, na prvo psihoterapeutsko odeljenje osnovano u Jugoslaviji kod primarijusa dr Vladislava Klajna. Radeći na razvoju psihoterapije u Srbiji, gotovo 20 godina bio je načelnik Psihoterapeutskog odeljenja. Tu je stekao veliko iskustvo u radu sa pacijentima i postao primarijus. Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Jerotića je zanimao i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri `paralelno i neprekidno aktivna` sloja koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.[4] Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu. Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela (bibliografija) Knjige Ličnost Mladog Narkomana – Beograd: Institut Za Alkoholizam I Narkomaniju, 1974. Psihoanaliza I Kultura – Beograd: Bigz (biblioteka Xx Vek), 1974 Bolest I Stvaranje – Beograd: Bigz (biblioteka Xx Vek), 1976. Između Autoriteta I Slobode – Beograd: Prosveta, 1980. Neurotične Pojave Našeg Vremena – Beograd: Kolarčev Narodni Univerzitet, 1981. Neuroza Kao Izazov – Beograd: Medicinska Knjiga, 1984. Psihodinamika I Psihoterapija Neuroza (sa Milanom Popovićem) – Beograd: Nolit, 1984. Darovi Naših Rođaka I Deo – Beograd: Prosveta, 1984, Ii Deo: Prosveta 1993. Čovek I Njegov Identitet – Gornji Milanovac: Dečje Novine, 1988. Jung Između Istoka I Zapada – Beograd: Prosveta, 1990. Mistička Stanja, Vizije I Bolesti – Gornji Milanovac: Dečje Novine, 1992. Putovanje U Oba Smera – Beograd: Plato, 1992. Kako Zamišljam Da Bih Razgovarao Sa Vladikom Nikolajem Velimirovićem – Šabac: Šabačko-valjevska Eparhija, 1993. Razgovori Sa Pravoslavnim Duhovnicima – Vranje: Književna Zajednica „borisav Stanković“, 1994. Psihološko I Religiozno Biće Čoveka – Novi Sad: „besede“, 1994. Vera I Nacija – Beograd: Tersit, 1995. Samo Dela Ljubavi Ostaju – Beograd: Manastir Hilandar, 1996. Posete, Odlomci – Vršac: Kov, 1996. Staro I Novo U Hrišćanstvu – Beograd: Istočnik, 1996. Učenje Svetog Jovana Lestvičnika I Naše Vreme – Beograd: Ars Libri, 1996. Učenje Svetog Isaka Sirina I Naše Vreme – Beograd: Ars Libri, 1997. Učenje Svetog Marka Podvižnika I Drugi Ogledi – Beograd: Ars Libri, 1998. Duhovni Razgovori – Valjevo: Glas Crkve 1997. Hrišćanstvo I Psihološki Problemi Čoveka- Beograd: Bogoslovski Fakultet Spc, 1997. slikarstvo Svetozara Samurovića – Valjevo: Valjevac, 1998. Individuacija I/ili Oboženje – Beograd: Ars Libri, 1998. Darovi Naših Rođaka, Iii Deo, Prosveta, Beograd, 1999. Moja Putovanja – Evropa I Evropljani, Partenon, Beograd, 1999. 50 Pitanja I 50 Odgovora Iz Hrišćanske Psihoterapeutske Prakse Beograd: Ars Libri, 2000. Mudri Kao Zmije I Bezazleni Kao Golubovi - Beograd: Gutenbergova Galaksija, 2000. Nova Pitanja I Odgovori Iz Hrišćansko-psihoterapeutske Prakse Beograd: Ars Libri, Banjaluka:besjeda, 2003. Darovi Naših Rođaka, Iv Deo – Beograd: Ars Libri, 2007. O Tajni, – Beograd: Ars Libri, 2017. Prevodi Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 5, iz kulture i umetnosti (preveli s nemačkog V. Matić, V. Jerotić, Đ. Bogićević), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 357 str.; 23 cm Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga 8, Autobiografija; Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu (preveli s nemačkog – prvo delo – V. Jerotić i – drugo delo – N. Volf), Novi Sad: Matica srpska, 1969, – 295 str., 23 cm Pisma Sigmunda Frojda verenici – Psihoterapija, 1, Zagreb, 1975, 85-96.

Plava dunavska grobnica, Dejan Stojiljković Mauthauzen 1914-1918. i 1938-1945. Beogrda, 1995. udžbenički format mek povez, 157 strana veoma dobro očuvana knjiga, posveta na predlistu Znamenja nacističkih fabrika smrti, njihovi najproduktivniji cehovi koji su radili danonoćno bili su upravo krematorijumi. U mesecima masovnog umiranja zatočenika nisu mogli da zadovolje potrebe spaljivanja - mrtvi i poluživi zatočenici ležali su u hrpama ili naslagani kao cepanice u dugim redovima kraj njih, tako da su im se videli samo dimnjaci. U želji da uklone tragove svojih zločina esesovci su ih rušili neposredno pre oslobađanja logora. Uklanjani su i posle rata. Da bi očuvali krematorijum u logoru Guzen, preživeli zatočenici su morali da otkupe zemljište na kome je sagrađan.

Univerzalni držač UGREEN LP113 dizajniran za telefone i tablete 3,7-10,6″ će raditi u mnogim različitim situacijama. Mogućnost podešavanja njegovog ugla nagiba i rotacije olakšava prilagođavanje vašim potrebama. Uz pomoć praktične kopče sigurno ćete ga pričvrstiti za nameštaj, a zahvaljujući dobro osmišljenom dizajnu udobno ćete ga koristiti u svakoj situaciji. Držač je dizajniran da vam pruži mogućnost da slobodno podesite njegovu poziciju. Savitljiva ruka se odlikuje izuzetnom fleksibilnošću i snagom. Jedan deo ruke je napravljen od tvrdog materijala koji obezbeđuje neophodnu stabilnost, a drugi od mekog materijala koji vam omogućava da slobodno podešavate njen položaj. Držač telefona ili tableta je rotirajući za 360°. Dakle, možete ga postaviti tačno onako kako želite i gledati filmove iz bilo kog ugla. Ništa vas ne ograničava - prilagodite položaj dodatka svojim željama i uživajte u slobodi! Opremljen neklizajućim silikonskim preklopima, izdržljiva stega vam omogućava da bezbedno pričvrstite držač na policu ili sto debljine do 7,6 cm. Ovo praktično rešenje vam daje izuzetnu slobodu. Možete lako da montirate držač tamo gde vam je potreban i uživaćete u udobnosti iz snova. Držač je dizajniran sa velikom pažnjom na detalje. Rupe na postolju vam omogućavaju da povežete kabl za napajanje i slušalice za praktično punjenje telefona ili tableta dok gledate i uživate u odličnom kvalitetu zvuka. Silikonske kapice štite vaše uređaje i nameštaj od oštećenja, istovremeno obezbeđujući stabilan nosač i sigurnost. Koristite ovaj funkcionalni držač da oslobodite ruke i udobno gledate filmove, dok se odmarate ili radite nešto drugo. Postavite ga u kuhinju kada kuvate ili u spavaću sobu kada želite da se opustite pre spavanja. Na vama je kako ćete koristiti ovaj univerzalni dodatak - mogućnosti su beskrajne! Brend:UGREEN Model:LP113 Dužina:80 cm Pogodno za telefone i tablete Boja: Bela

Repata zvezda - Magazin - priče i fotografije staroga Beograda 7 brojeva Nekorišćene 2013g Svaki broj ima 15 strana Само један човек у стању је да буде писац, аутор, уредник и дистрибутер часописа „Репата звезда“, у којем упорно скупља приче и фотографије старог Београда. Овај ентузијаста живи у времеплову на улицама старог Београда Наш саговорник Драган Перић себе зове „намћором овдашњим“ и „капетаном времеплова“, а нама за љубав отворио је архиву својих фотографија, као и срце, и испричао неке несвакидашње приче. – „Репата звезда“ добила је име по кафани која се налазила на месту данашње Народне банке у Улици краља Петра – почиње причу Перић. – Поред те кафане налазила се и кућа у којој је рођен Бранислав Нушић, а затим је изградња банке отпремила ова здања у историју. Многа истраживања Перића су враћала у кафану, институцију у којој је настајала српска историја. За њега је најлепша она приповест о томе како је велики песник Војислав Илић написао Светосавску химну, коју малишани и данас сваке године рецитују о дану Светог Саве. Уредник и писац Наш саговорник је више од 30 година радио као технички уредник у различитим дневним и недељним новинама, у којима је и објавио значајан број текстова. Тренутно је незапослен, али уз огроман ентузијазам „живи“ на трговима старог Београда и у његовим кафанама. Аутор је романа „Обична прича“ у којем читаоца води улицама Београда из 1926. године. – Ова песма написана је у легендарној кафани „Дарданели“ која се налазила на данашњем Тргу републике у близини Народног позоришта. Песник је написао буквално за десетак минута, док је дечко којег су послали из штампарије цупкао поред стола стежући банку (десетодинарку), коју није смео да да Војиславу пре него што добије песму у руку. То је била наредба уредника, а банка је, узгред, већ увелико била попијена. Перић помиње и да је иницијатива за оснивање друштва „Цвијета Зузорић“ које је касније подигло велики уметнички павиљон на Калемегдану такође рођена у кафани, овог пута Позоришној кафани на Тргу републике, а не у Академији наука, како би неко помислио. – Кафане су биле и прави војни добровољачки штабови у доба балканских и Првог светског рата – наставља Перић.

Zločini vlasti (o Mesiću, Ćosiću, kravama i komunistima): članci i polemike / Borislav Radosavljević Beograd 1997. Mek povez, ćirilica, 320 strana. Knjiga je odlično očuvana. F1 Ovi napisi jesu jedno novinsko, a katkad i književno svedočanstvo. Ne govori li o tome i sam naslov ovog rukopisa? Isto onako kao što se o zločinima komunista može grvoriti u vreme kada su dograbili vlast, može se govoriti možda još i više danas kada zarad te vlasti, na izdisaju komunističke ideje, pokušavaju da spreče neminovne demokratske promene. Vojislav Koštunica Sadržaj: Uvodne napomene Izneverena očekivanja Kablovski lažni raj Zanosni sjaj iluzija Ne iz mržnje, već iz ljubavi Ceo Komitet u jednoj rečenici Kablovski sejači magle Kablovi u Rusiju, provizija na Kipar Kablovi u ambulanti Šta je Miladin radio u Italiji Boj Ćupričana i Jagodinaca Komunisti isti, isti ... Sutra, na žalost, oblačno Kašike Petra Stambolića Divovi i bubice Velika firma i mali ludi Otvoreno o Jugoslaviji Diverzanti su među nama Ko zamajava narod Razvoj kao zanimacija Ulica slika despotije Loto i Tito Srpski bidža u Parlamentu Majmunska pamet komunizma Zapomagali smo i Bog nas je čuo Čovek koga su mrzeli Profesorski ispeglana istorija Poslednja petokraka Evrope Igre sa Koviljkom Armijom komanduju izdajice Sramotni valcer Joža Smolea Laži i parade vode u smrt Kablovi - muzej komunizma Poslednja komunistička laž Koliko staju iluzije Generalske neprozirne magle Delegati pakla Strašna stvar, došao kralj Dostojanstvo srpskog čaira Pegokraka crkveno znamenje Veliki napori propadanja Priča o rođaku Marinku Mirelje sa porazom Takozvana prokleta vlast Metode Golog otoka Gde su srpski boljševici Vladino lepo vladanje Guliver zemlji divova Naši voljeni nas lažu Šta ne zna Raša Smiljanić Vitezovi nišči duhom `Đeneral Nedić` - politička podvala Saveznici za rat Vođa ide dalje Ko je ubio Marka Dalje zavlačenje naroda Poslednja smotra naroda Tamo neki popovi Miloševića će smeniti kamarati Sreća gospodina Panića Orhan Nevzati stupa na scenu Gospođa bez portfelja Ko odlikuje predsednika Parlament i ”Politika” Nove magle starih komunista Tenkovi su krenuli iz Beograda Upornost da se uništi Srbija Gde su granice Prevrat pretvoren u cirkus Tri priče o Srbima Kako da pobedimo Hrvate Greše i doktori agitpropa Naše izgubljene generacije Oružje, zlato moje! Srbija kao Tihov beli Narod izvršio zadatak Arkan brani Kosmet Tito i Sloba Novinarsko i književno svedočanstvo

Mek povez, 320 strana, izdanje Narodna knjiga Alfa 1997, dobro očuvana Ovi napisi jesu jedno novinsko, a katkad i književno svedočanstvo. Ne govori li o tome i sam naslov ovog rukopisa? Isto onako kao što se o zločinima komunista može grvoriti u vreme kada su dograbili vlast, može se govoriti možda još i više danas kada zarad te vlasti, na izdisaju komunističke ideje, pokušavaju da spreče neminovne demokratske promene. Vojislav Koštunica Sadržaj: Uvodne napomene Izneverena očekivanja Kablovski lažni raj Zanosni sjaj iluzija Ne iz mržnje, već iz ljubavi Ceo Komitet u jednoj rečenici Kablovski sejači magle Kablovi u Rusiju, provizija na Kipar Kablovi u ambulanti Šta je Miladin radio u Italiji Boj Ćupričana i Jagodinaca Komunisti isti, isti ... Sutra, na žalost, oblačno Kašike Petra Stambolića Divovi i bubice Velika firma i mali ludi Otvoreno o Jugoslaviji Diverzanti su među nama Ko zamajava narod Razvoj kao zanimacija Ulica slika despotije Loto i Tito Srpski bidža u Parlamentu Majmunska pamet komunizma Zapomagali smo i Bog nas je čuo Čovek koga su mrzeli Profesorski ispeglana istorija Poslednja petokraka Evrope Igre sa Koviljkom Armijom komanduju izdajice Sramotni valcer Joža Smolea Laži i parade vode u smrt Kablovi - muzej komunizma Poslednja komunistička laž Koliko staju iluzije Generalske neprozirne magle Delegati pakla Strašna stvar, došao kralj Dostojanstvo srpskog čaira Pegokraka crkveno znamenje Veliki napori propadanja Priča o rođaku Marinku Mirelje sa porazom Takozvana prokleta vlast Metode Golog otoka Gde su srpski boljševici Vladino lepo vladanje Guliver zemlji divova Naši voljeni nas lažu Šta ne zna Raša Smiljanić Vitezovi nišči duhom `Đeneral Nedić` - politička podvala Saveznici za rat Vođa ide dalje Ko je ubio Marka Dalje zavlačenje naroda Poslednja smotra naroda Tamo neki popovi Miloševića će smeniti kamarati Sreća gospodina Panića Orhan Nevzati stupa na scenu Gospođa bez portfelja Ko odlikuje predsednika Parlament i ”Politika” Nove magle starih komunista Tenkovi su krenuli iz Beograda Upornost da se uništi Srbija Gde su granice Prevrat pretvoren u cirkus Tri priče o Srbima Kako da pobedimo Hrvate Greše i doktori agitpropa Naše izgubljene generacije Oružje, zlato moje! Srbija kao Tihov beli Narod izvršio zadatak Arkan brani Kosmet Tito i Sloba Novinarsko i književno svedočanstvo

RATNI DNEVNIK 1915-1917: Bogoljub Konstantinović Naslov Ratni dnevnik : 1915-1917 / Bogoljub Konstantinović ; [priredio Žarko Dimić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2022 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2022 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 180 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Dimić, Žarko, 1962- = Dimić, Žarko, 1962- Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 ISBN 978-86-515-2003-0 Napomene Tiraž 500 Str. 5-11: Ratni dnevnik (beležnica) karlovačkog Srbina - austrougarskog vojnika Bogoljuba Konstantinovića (1915-1917) / Žarko Dimić Napomene i bibliografske reference uz tekst. UDK 821.163.41-94 COBISS.SR-ID 74811657 Sredinom juna 1915. godine Bogoljub Konstantinović pozvan je od strane austrougarskih vojnih vlasti u vojsku. Od početka „vojevanja“ Bogoljub je počeo da vodi dnevnik o onome što je smatrao značajnim događajima iz vojničke svakodnevnice. Interesantno je da se na njegovoj vojničkoj fotografiji iz Velikog Varadina, na levom džepu vojničke bluze nazire ova sveščica i olovka. Ova beležnica ne donosi direktne ratne izveštaje sa fronta, već nosi priču jednog Srbina, austrougarskog vojnika, koji je tada imao oko 38 godina. Pisac je očito pratio vesti sa fronta iz austrougarskih izvora, komentarišući ih i pokušavajući da opiše i atmosferu prostora gde se i sam nalazio. Čitalac će saznati i da je Bogoljub često bio na bolovanju, da se bavio nekim pozadinskim poslovima. Primetićemo autorovu sistematičnost u praćenju vremena kao i vezama sa najužim članovima porodice i bliskim vezama sa prijateljima iz Karlovaca. Ovde se očituje veliki značaj čvrstih i patrijarhalnih porodica, redovna komunikacija između braće, sestre i majke, njihova finansijska podrška, kao i uredno vođenje organizacije i utroška novca koji dobija od kuće.Bogoljub je vodio intenzivnu prepisku sa svim članovima svoje porodice. Ovo je lep primer odnosa između najbližih rođaka u najtežim vremenima kakav je rat. Austrougarske vojne vlasti nisu bile baš blagonaklone i nisu imale previše poverenja u Srbe. Tako Bogoljub opisuje svoje događaje iz svakodnevice, razne nevolje sa kojima se susreće, pažljivo osluškuje dešavanja na ratištu, izražava svoja pozitivna nadanja. Zapisuje šta se dešava u ratu iz ugla austrougarske štampe i vojske. Izložen je raznim šikaniranjima, vojnim vežbama, preživljavanju i uopšte o atmosferi i prikrivenim osećanjima jednog Srbina koji u tuđoj vojsci ratuje protiv svog naroda i svoje ruske pravoslavne braće. Odlično očuvana knjiga.

PRLJAVI RAT HABZBURGA 1914-1918 Naslov Prljavi rat Habzburga : istraživanje o austrougarskom vođenju rata 1914-1918 / Hanes Lajdinger ... [i dr.] ; [preveo s nemačkog Miloš Kazimirović ; izrada registara Svetlana Zejak Antić] Jedinstveni naslov Habsburgs schmutziger Krieg. srpski jezik Vrsta građe prikaz URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : Radio-televizija Srbije, 2016 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 366 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kazimirović, Miloš, 1953- = Kazimirović, Miloš, 1953- Zejak-Antić, Svetlana Zbirka Edicija Srbija 1914-1918 / [Prometej, Novi Sad] ISBN 978-86-515-1175-5 (Prometej; karton) Napomene Prevod dela: Habsburgs schmutziger Krieg Na oba spojna lista ilustr. Tiraž 1.000 Beleške uz tekst O autorima: str. 365-366 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 313-358 Registar. Predmetne odrednice Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Ratni zločini Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Logori Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Humanitarno pravo Prvi svetski rat 1914-1918 -- Austro-Ugarska monarhija -- Ratna propaganda Kolektivno delo austrijskih istoričara novije generacije koji su se istakli kritičkim stavom prema ulozi Habzburške monarhije u pripremama za rat protiv Srbije i prema zločinima njenih armija na frontu, iza linija fronta i u okupiranim zonama. Ovo je suprotstavljanje tezi Kristofera Klarka o krivici za Veliki rat, koji tvrdi da postoji podeljena krivica čitave Evrope. Istoričari oko Lajdingera smatraju da je Austrougarska dosledno išla putem vojne konfrontacije fiksirajući se posebno na jugoistočne susede. Arčibald Rajs, došavši u Srbiju 1914, kao neutralni posmatrač rata. Bio je zapre pašćen zločinima Austrougara, i u svoj dnevnik beleži zločine - streljanje, uzimanja talaca i deportacije. („Beogradske bolnice su danas četiri puta bile bombardovane`, pisao je Rajs dodajući da Austrougarska „želi da izbriše čitav srpski narod`.) Ti zločini, kako je ukazao bečki list Prese, nisu bili nikada kažnjeni. Za sučeljavanje sa ratnim zločinima nije se našao nijedan pravi trenutak, te do toga nikada nije došlo, a izgovori su bili da Republika, koja je zamenila Dunavsku monarhiju, nije mogla da se krivi za zločine austrougarske vojske, a kasnije ni Druga Republika nije priznala zločine, kak ne bi nanelu štetu carskom ugledu koji privlači turiste. Potpuno nova, nekorišćena knjiga ls

Zaboravite na gomilu kablova da biste kvalitetno slusali muziku. Putem ovog audio blututa mozete sa telefona, tableta ili PC -a preneti kvalitetan zvuk na vasu mini liniji ili ostale komponente koje imaju pojacalo. On radi dvosmerno, prima i salje audio signal putem blutut veze (Transmiter i Resiver). Ima ugradjenu bateriju i moze neprekidno da radi do 4 sata. Moze raditi i non stop preko punjaca za mobilni. Specification: Output: DC 12V 30A Bluetooth Compliance: Bluetooth V4.2, A2DP and AVRCP Transmit Range: up to 33ft / 10m Supports: Dual Stream Codec: aptX Low Latency, aptX, SBC Working Time: ﹥10H Charging Time: 2 hours ; can be used while being recharged Charging input voltage: DC 5V Power Supply: 3.7V Dimension: 5 x 2.6x0.9cm(2x1x0.3inches) Package Includes： 1 x Bluetooth Transmitter/Receiver 1 x User Manual 1 x USB charging Cable 1 x 3.5MM Audio Cable

Nova, nekorišćena Antropologija žene / priredile i predgovor napisale Žarana Papić i Lydia Sklevicky ; pogovor za drugo izdanje Zorica Ivanović ; preveo sa engleskog Branko Vučićević Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 2. izd. Beograd : Biblioteka XX vek : Krug : Centar za ženske studije, 2003 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 438 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Papić, Žarana Sklevicky, Lydia Vučićević, Branko, 1934-2016 = Vučićević, Branko, 1934-2016 Ivanović, Zorica Biblioteka XX vek ; 60 Tiraž 1.000 Antropologija žene - novi horizonti analize polnosti u društvu: str. 5-30 Antropologija žene i pitanje rodnih odnosa u izmenjenom diskursu antropologije: str. 381-435 Beleška o priređivačima: str. 4 Podaci o autorkama: str. 378-380 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 351-377. Predmetne odrednice Rodni odnosi -- Zbornici Polnost -- Društveni aspekt -- Zbornici Žene -- Društveni položaj -- Zbornici Feministička antropologija -- Zbornici Ža­ra­na Pa­pić (1950 – 2002) bila je do­cent na pred­me­tu So­cio-kul­tur­na an­tro­po­lo­gi­ja i jed­na od pre­da­va­či­ca na iz­bor­nom pred­me­tu Pol­nost i dru­štvo na Odel­jen­ju za so­ci­o­lo­gi­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Ba­vila se pro­ble­mi­ma an­tro­po­lo­ške i fe­mi­ni­stič­ke te­o­ri­je. Pre­davala je An­tro­po­lo­gi­ju ro­da u Cen­tru za žen­ske stu­di­je u Be­o­gra­du. Bila je predavač po pozivu na američkim i evropskim univerzitetima. Njeni radovi prevedeni su na nekoliko jezika. Obajvila je, izmedju ostalog, knjige So­ci­o­lo­gi­ja i fe­mi­ni­zam, IIC, Be­o­grad, 1989. i Pol­nost i kul­tu­ra. Telo i znanje u socijalnoj antropologiji, Biblioteka XX vek, 1997. Lydia Sklevicky (1952 – 1990) diplomirala je sociologiju i etnologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 1976. do kraja 1988. godine radila je u Institutu za historiju radničkog pokreta Hrvatske (danas Institut za suvremenu povijest). Od pocetka 1989. godine do prerane smrti u saobraćajnoj nesreći januara 1990. radila je u Zavodu za istraživanje folklora u Zagrebu (danas Institut za etnologiju i folkloristiku). Bila je i članica uredničkog odbora međunarodnog časopisa Gender and History, kao i članica redakcije Časopisa za suvremenu povijest. Objavila je velikog broja radova u periodici i priredila, pored Antropologije žene, knjigu Žena i društvo. Kultiviranje dijaloga, Zagreb, 1987. Ovo, drugo izdanje Antroplogije žene (prvo: 1983), sa pogovorom Zorice Ivanović, docentkinje na Odeljenju za etnologiju i antriopologiju Fuilozofskog fakulteta u Beogradu, posvećujemo uspomeni na urednice ove knjige Žaranu Papić i Lydiju Sklevicky. Objavljeno u saradnji sa Centrom za ženske studije – Beograd.

Opis proizvoda • UNIVERZALNA VELIČINA: Maska oko struka Romix RH01 prilagođava se svim oblicima tela zahvaljujući svojoj univerzalnoj veličini. Idealna je za svakodnevno nošenje i neće te ograničavati tokom tvojih aktivnosti. • SPORTSKA UPOTREBA: Ova maska je odličan izbor za sve tvoje sportske aktivnosti, bilo da treniraš napolju ili u teretani. Pruža ti slobodu pokreta i podršku koja ti je potrebna dok se baviš omiljenim sportom. • JEDNOSTAVNOST UPOTREBE: Veoma je lako staviti i skinuti masku oko struka Romix RH01, što je čini praktičnom za svakodnevnu upotrebu. Njena jednostavnost osigurava da možeš brzo nastaviti sa svojim aktivnostima bez komplikacija. • KOMFOR I PODRŠKA: Dizajnirana da pruži maksimalan komfor i podršku, ova maska oko struka će postati neizostavan deo tvoje sportske opreme. Osećaj se udobno i sigurno dok postižeš svoje fitnes ciljeve. • STILSKI DIZAJN: Crna boja daje maski oko struka elegantan i stilski izgled, što znači da ćeš izgledati dobro dok radiš na svom zdravlju i formi. Osim funkcionalnosti, Romix RH01 donosi i estetski užitak. Maska oko struka Romix RH01 je dizajnirana da ti pruži udobnost i podršku tokom svih tvojih sportskih izazova. Sa univerzalnom veličinom koja odgovara svima, ova maska je idealna za nošenje u različitim situacijama, bilo da se radi o trčanju, vežbanju u teretani ili bilo kojoj drugoj fizičkoj aktivnosti. Njena jednostavnost upotrebe omogućava ti da se brzo prilagodiš i nastaviš sa svojim treningom bez prekida. Osim što je praktična, maska oko struka Romix RH01 je i veoma stilski dizajnirana. Crna boja joj daje moderan izgled koji se lako uklapa u tvoj sportski ormar. Bilo da si na trčanju ili u teretani, ova maska će se istaknuti svojim izgledom i funkcionalnošću. Za one koji traže kombinaciju stila, komfora i funkcionalnosti, maska oko struka Romix RH01 je odličan izbor. Ne dozvoli da ti bilo šta stane na put ka ostvarenju tvojih fitnes ciljeva. Opremi se ovom maskom i uživaj u svakom trenutku dok radiš na sebi. Ne čekaj više, dodaj masku oko struka Romix RH01 u svoju sportsku kolekciju i osiguraj sebi partnera koji će pratiti tvoj ritam. Budi spreman za sve izazove i postavi nove granice sa ovom neophodnom sportskom opremom.

Зенон Косидовски: КАД ЈЕ СУНЦЕ БИЛО БОГ Издавач: НАРОДНА КЊИГА, Подгорица, 2013.год. Тврди повез, 325 страна, илустровано, латиница. Одлично очувано, уз посвету на предлисту. `Зенон Косидовски (пољ. Zenon Kosidowski; Иновроцлав, 22. јун 1898 — Варшава, 14. септембар 1978) је био пољски писац, есејиста и песник. Дела су му превођена на бугарски, кинески, чешки, литвански, летонски, молдавски, руски, румунски, српски, хрватски, словачки, украјински, мађарски језик. Зенон Косидовски је рођен у Иновроцлаву, син Антонија и Валентине (рођене Фидлер). Као младић служио је у немачкој војсци, коју је напустио да би могао да учествује у Великопољском устанку. Од године 1919 - 1922 студирао је хуманистичке науке и полонистику на универзитету Адам Мицкијевич у Познању и на Јагелонском универзитету у Кракову, где је дипломирао немачке и пољске студије. Након студија неколико година предавао је пољски језик у средњим школама. Уређивао је (1919—1920) експресионистички магазин (Zdrój) Извор 1919. где је дебитовао као песник књигом песама Луди ловац („Szalony łowca”). Настанио се у Познању. Затим је радио као пољски филолог у једној средњој школи у Лођу. Од 1928. до 1939. био је главни уредник и директор Пољског радија у Познању, а од 1934 . - председник Синдиката пољских писаца у Познању и један од главних покретача трибине Књижевни четвртак. Тамо је остао све док није отишао у Варшаву 1937. године. У годинама 1939 - 1951 боравио је у САД-у, где је, између осталог предавао историју пољске културе на Универзитету у Лос Анђелесу од (1945-1949). У тој земљи уређивао је „Tygodnik Polski” (1942-43), а од 1950. - у пољској амбасади у Вашингтону, уређивао је часопис „Poland of Today”. По повратку у земљу године 1951. почиње најплоднији период његовог књижевног рада. Писање научно-популарних дела донело му је многобројне читаоце у Пољској и другим земљама. Написао је следећа научно-популарна дела о историјама старих цивилизација: Кад је сунце било бог, („Gdy słońce było bogiem”), (1956) Краљевство златних суза, („Królestwo złotych łez”), (1960) Библијске легенде, („Opowieści biblijne”), (1963) Лисипови коњи, („Rumaki Lizypa”), (1965) Приче јеванђелиста, („Opowieści ewangelistów”), (посмртно 1979) У својим књигама описао је живот у Старом Египту, Јудеји, Месопотамији и у многим другим ишчезлим цивилизацијама. У своје две књиге, „Библијске приче” и „Приче еванђелиста”, он је представио библијске догађаје у критичном и скептичном светлу (међутим, није доводио у питање историчност многих библијских ликова, укључујући Исуса из Назарета). Сахрањен на војном гробљу Повазки у Варшави (kw. B35-7-9).

Zenon Kosidovski Kad je sunce bilo Bog Tvrdi povez sa zaštitnim omotom `Зенон Косидовски (пољ. Zenon Kosidowski; Иновроцлав, 22. јун 1898 — Варшава, 14. септембар 1978) је био пољски писац, есејиста и песник. Дела су му превођена на бугарски, кинески, чешки, литвански, летонски, молдавски, руски, румунски, српски, хрватски, словачки, украјински, мађарски језик. Зенон Косидовски је рођен у Иновроцлаву, син Антонија и Валентине (рођене Фидлер). Као младић служио је у немачкој војсци, коју је напустио да би могао да учествује у Великопољском устанку. Од године 1919 - 1922 студирао је хуманистичке науке и полонистику на универзитету Адам Мицкијевич у Познању и на Јагелонском универзитету у Кракову, где је дипломирао немачке и пољске студије. Након студија неколико година предавао је пољски језик у средњим школама. Уређивао је (1919—1920) експресионистички магазин (Zdrój) Извор 1919. где је дебитовао као песник књигом песама Луди ловац („Szalony łowca”). Настанио се у Познању. Затим је радио као пољски филолог у једној средњој школи у Лођу. Од 1928. до 1939. био је главни уредник и директор Пољског радија у Познању, а од 1934 . - председник Синдиката пољских писаца у Познању и један од главних покретача трибине Књижевни четвртак. Тамо је остао све док није отишао у Варшаву 1937. године. У годинама 1939 - 1951 боравио је у САД-у, где је, између осталог предавао историју пољске културе на Универзитету у Лос Анђелесу од (1945-1949). У тој земљи уређивао је „Tygodnik Polski” (1942-43), а од 1950. - у пољској амбасади у Вашингтону, уређивао је часопис „Poland of Today”. По повратку у земљу године 1951. почиње најплоднији период његовог књижевног рада. Писање научно-популарних дела донело му је многобројне читаоце у Пољској и другим земљама. Написао је следећа научно-популарна дела о историјама старих цивилизација: Кад је сунце било бог, („Gdy słońce było bogiem”), (1956) Краљевство златних суза, („Królestwo złotych łez”), (1960) Библијске легенде, („Opowieści biblijne”), (1963) Лисипови коњи, („Rumaki Lizypa”), (1965) Приче јеванђелиста, („Opowieści ewangelistów”), (посмртно 1979) У својим књигама описао је живот у Старом Египту, Јудеји, Месопотамији и у многим другим ишчезлим цивилизацијама. У своје две књиге, „Библијске приче” и „Приче еванђелиста”, он је представио библијске догађаје у критичном и скептичном светлу (међутим, није доводио у питање историчност многих библијских ликова, укључујући Исуса из Назарета). Сахрањен на војном гробљу Повазки у Варшави (kw. B35-7-9).

Rukopis pod nazivom „Profesori i slušatelji Liceuma Knjažestva srbskog u Kragujevcu“ dr Dušana Markovića Prine, hemičara, koji je radio na PMF-u u Kragujevcu, nastao je pre oko četiri decenije a objavljen je u maju 2021. godine, u čast obeležavanja Dana Univerziteta u Kragujevcu u izdanju Univerziteta u Kragujevcu. Sretenjskim ustavom 1835. godine postavljeni su prvi prosvetni ministri (popečitelji) u Srbiji, a njihovi zadaci i obaveze, proistekle iz Ustava, odnosili su se na oblast prosvete i crkvenih dela odnosno „o svemu što se tiče škola i vospitanija dece, za koje da se zavedu male i velike škole, gimnazije i akademije” . Prvi prosvetni ministar Lazar Teodorović i Dimitrije Davidović, koji ga je nakon godinu dana zamenio na toj funkciji, 1835. godine su, zajedno sa Avramom Petronijevićem, ministrom inostranih dela, izradili plan o školama za kneževinu Srbiju, u kojem je bilo predviđeno osnivanje akademija (Liceja). Za finansiranje škola i bolnica 1837 godine osnovan je „Fundus školski i špitaljski”. Licej je zamišljen kao produžena gimnazija i to knez Miloš formuliše u pismu upućenom Ministarstvu prosvete 19. juna 1838. godine, u kojem izražava saglasnost na predlog ministra prosvete Stefana Stefanovića — Tenke o otvaranju Liceja: „da se sadašnja gimnazija srbska na stepen Liceja vozvisi”. Gimnazijsko školovanje je produženo sa četiri na pet godina, a godinu dana kasnije na šest godina, pa je Licej postao viša škola koja je imala, pored prvog, i drugi razred filozofskog smera, a 1840. godine pridodata mu je i treća godina, koja je bila stručno usmerena na izučavanje pravnih predmeta. Osnovna uloga Liceja sastojala se u obrazovanju budućih državnih službenika (činovnika), koji su bili deficitarni u oslobođenoj državi. Za razumevanje konteksta u kojem je Licej nastao treba istaći da je Srbija sve do početka 20. veka bila u grupi evropskih država sa najvećom stopom nepismenog stanovništva. U vreme donošenja Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, među predsednicima sudova bio je samo jedan pravnik — trojica su imala nešto više od osnovne škole, trojica su bila nepismena, a desetorica su znala samo da se potpišu. Među sudijama, članovima suda, bio je dvadeset jedan nepismen, slabo pismenih je bilo četrnaest, a petnaestorica su imala završenu osnovnu školu. Među njima je samo jedan sudija bio pravnik. ✰Izdavač: Univerzitet u Kragujevcu, 2021. ✰Povez: tvrdi, 119 strana ✰Nepodvlačena, nema posvetu, na kvalitetnom sjajnom papiru, fotografije, faksimili, tabele, težina 600 grama